ФАКУЛТЕТ МЕДИЦИНСКИХ НАУКА- УНИВЕРЗИТЕТ У

КРАГУЈЕВЦУ

СПЕЦИЈАЛИСТИЧКЕ СТУДИЈЕ
РАДИОЛОГИЈЕ

Тема:
БИОЛОШКИ ЕФЕКТИ ЗРАЧЕЊА, ТРАНСФЕР
ЕНЕРГИЈЕ, МОЛЕКУЛАРНИ, ЦЕЛУЛАРНИ И
СИСТЕМСКИ ЕФЕКТИ
Семинарски рад

Ментор: Специјализант:
Проф.др Снежана Лукић др Ахмо Хабибовић 2016/45-XVII

Фебруар, 2019
Крагујевац
Увод

Радиоактивност је била присутна у космосу пре него сто је настала сама Земља,а
радиоактивни матерјали постали су саставни део Земље приликом њеног формирања.
човечанство је открило ову појаву пре несто висе од једног века.
Француски науцник Анри Бекерел открио је радиоактивност 1896. године и
довео га у везу са уранијумом. Марија и Пјер Кири су открили да се уранијум зрачећи
претвара у друге елементе. Ову појаву су назвали радиоактивност. Закон
радиоактивног распада објаснили су Крукс, Бекерел, Радерфорд и Сод.
За разлику од низа других физичких агенаса штетног дејства, којима је човјек
изложен, јонизујуће зрачење спада у најопасније. Оно је за око невидљиво, не осјећа се
код контаминације, тешко се на вријеме детектује, а када једном достигне праг смртне
дозе, осим трансплантације коштане сржи, остала терапија веома мало је ефикасна. И
не само то. Делује канцерогено, а оштећење гена остсавља трагове и на потомство.
Ефекат зрачења на супстанцу карактерише се апсорбованом дозом која преедставља
енергију, коју јонизујуће зрачење преда јединици масе материјала.
Јединица за мерење апсорбаоване дозе је греј или рад ( 1Гy= 100 рад). У случају
разматрања биолошког ефекта различитих типова зрачења, апсорбована енергија се
вишеструко увећава са релативно биолошком ефикасношћу – РБЕ. Резултат
квантитативног уноса је да се доза мери у сивертима или ремима ( 1 Св= 100 рем).
Прве жртве прекомерног озрачења биле су Рентген, Бекерел и Марија Кири.
Доза зрачења коју неки човјек прима зависи од радиоактивности тла и ваздуха краја у
којем живи, као у од намирница и воде које уноси у свој организам, од места боравка -
на восоким планинама примљена доза може да буде 3-4 пута већа него на морској
површини.
На висинама на којима се крећу суперсонични авиони доза може да буде и до
100 пута већа.

Физички основи – радиоактивности

Главна маса атома налази се у језгру око кога круже електрони. Ако су
енергетски односи у језгру уравнотежени , атом је стабилан изотоп, а ако су
нестабилни, атом је нестабилан, радиоактиван.
Збир протона и неутрона је атомска тежина елемента. Број електрона једнак је
броју протона. Електричне силе присиљавају електроне да круше око језгра, нуклеуса,
одређеним путањама.
Радиоактивност је способност језгра неких елемената да спонтано емитују
комплексно зрачење при чему језгра која зрачи прелази у нова стабилна језгра.
Приликом радиоактивног распадања радионуклеида емитује се зрачење које називамо
радијација, која се манифестује у облику емисије неутрона алфа, бета и гама зрачења..
Радиоактивност је својство нестабилних језгара да се спонтано распадају и прелазе у
стабилна језгра. Радиоактивни распад се дешава у језгрима која имају динамичку
нестабилност, као посљедицу неповољног односа протона и неутрона у језгру.
Због нестабилности, језгра се распадају, прелазе у стабилно стање, а при распаду
емитују радиоактивно зрачење. Језгра која се распадају су радиокативна, а која се не
распадају су стабилна.
Процес прелаза радиоактивног језгра у друго, стабилно, је радиоактивни распад.
При сваком од њих долази до трансформације нестабилног језгра у језгро
потомак, уз истовремено емитовање зрачења одређених врста и енергија. Зрачење које
прати трансформацију потице од теских или лаких наелектрисаних цестица, које са
великом енергијом излецу из језгра (алфа,бета- зрачење) или је електромагнетне
природе (гама-зрачење).
Сви типови зрачења који потичу из радиоактивних распада , у материји кроз
коју пролазе изазивају стварање јона па отуда и назив јонизујућа зрачења. То су
зрачења енергије веце од 12,4eV, односно таласне дузине мање од 100nm; обухвата и x-
зрачење. Вишегодишња истразивања су показала да су алфа зраци језгра атома
хелијума, бета зраци су електрони, а гама зраци су електромагнетни зраци веома мале
таласне дузине.
Мноштво језгара неког елемента која се распадају чине радиоактивни извор.
Сваки извор има свој темпо распада. Мера тог темпа је вријеме полураспада. Време
полураспада је време за које се залиха језгара самњи на половину. То је вријеме за које
се распадне половина првобитних атома и означава се са велико Т 1/2 .
Постоје четири врсте радиоактивног зрачења: алфа, бета, гама и неутронско
Алфа и бета зрачења су корпускуларна а гама је електромагнетно.
У медицини у дијагностичке сврхе употребљавају се радиоактивни изотпои који
емитују гама зрачење ниске енергије. У терапијске сврхе употребљавају се
радиоактивни изотопи који емитују бета честице, као што је лијечење хипертиреоза и
диференцираних карцинома штитне жлијезде радиоактивним јодом, 131Ј .
Алфа зраци су корпускуларне природе и представљају језгро атома хелијума,
састављена од два протона и два неутрона у чврсто везани систем са укупном
енергијом везе од око 28 MeV. Алфа честице су позитивно наелектрисане па скрећу у
електричном и магнетном пољу. Многа, нарочито тешка језгра са редним бројем већим
од 84 емисијом алфа честице прелазе у стање ниже енергије. Масени број се тада
смањује за 4, редни за 2 и елемент се помера за два места улево у периодном систему.
Енергија алфа зрачења је у опсегу од 4 до 10 MeV.
Бета зраци- Установљено је да бета зраци потицу из језгра атома, да настају
конверзијом неутрона у протон и електрон. За разлику од алфа цестица, цестице нису
одредених дискретних енергија, него су емитоване са континуираном расподелом у
енергији. Бета цестице које емитују радионуклеиди могу бити негативни електрони и
позитивни електрони.
Негативни електрони настају распадом језгра са виском неутрона, а позитивни
електрони настају при распаду нулкеида са вишком протона од оног потребног за
стабилност језгра. Емисију позитивних електрона зовемо позитронским распадом или
п распадом. Као резултат емисије бета честица маса језгра остаје практично
непромењена, али се атомски број мења за 1.
Бета цестице су много мање од алфа честица и могу продрети даље у материје
или ткиво. Бета радијација може се комплетно апсорбовати од листова пластике,
стакла или метала. Не продире иза површине облоге коже, међтим велико излагање
високоенергетским бета емитерима може изазвати горење коже. Такви емитери такође
могу бити ризични уколико се инхалирају или гутају.

X и гама зраци. X и гама зраци су електромагнетно зрачење врло кратке дужине

таласа. Нема квалитетне разлике измеду X и Y зрачења. Разлика у имену користи се да
би се означило да ли је неко зрачење створено изван језгра (x) или унутар језгра (y).
X зраци су високоелектронски фотони, као и Y радијација и производе се вештачким
брзим успоравањем електронског снопа. X зраци могу бити континуиране енергије, у
случају кад су изазване закочним зрацењем или су дискретних енергија у случају када
су изазване прелазима између атома. X зраци су добро продирћи и у одсуству заштите
густих материјала могу испоручити значајне дозе унутрашњим органима.
 Гама радијација (y) је врло високи енергетски фотон (форма електромагнетне
радијације као светло) емитован од нестабилног језгра и често у исто време емитује
бета честице. Гама радијација узрокује јонизацију у атомима када пролази кроз
материју, првенствено због интеракције са електронима. То може бити врло продируће
и само солидно дебели густи материјал, као сто је гвожђе или олово, може да направи
добру заштиту. Гама радијација због тога испоруцује значајне дозе унутрасњим
органима, без инхалације или гутања. Језгро не мења ни број ни врсту нуклеона
приликом емисије гама зрацења. У природној радиоактивности нема примера за језгра
која емитују само гама зрацење. Гама зрацење природних радиоактивних изотопа увек
је працено емисијом (бета и алфа честица).
Космичка радијација долази из дубоког свемира. То је мешавина многих
различитих типова радијације, укључује протоне, алфа цестице, електроне и друге
различите необичне (високоенергетске) честице. Све ове енергетске цестице у снажној
су интеракцији са атмосфером и, као резултат, космичка радијација на нивоу земље
постаје нарочито муонска, неутронска, електронска, позитронска и фотонска.

Слика 1.
Приказ продирности (штетности) различитих врста зрачења
Алфа (α)-зрачење  — може зауставити папир;
Бета (β)-зрачење — може зауставити алуминијумски лим дебео неколико милиметара;
Гама (γ)-зрачење — (већи део) може зауставити десетак сантиметара дебела оловна плоча
 Биолошки ефекти зрачења

Разне врсте зрачења, чак и када су истих физичких величина немају исти
биолошки ефекат на ћелије ткива, као што ни ова нису подједнако осетљива на разна
зрачења.
Ткива и органи се могу поделити на радиоосетљива и радиорезистентна.
Јонизујуче зрачење делује штетно на биолошке системе доводећи до функционалних,
морфолошких и генетских промена. Уколико су дозе јонизујућег зрачења довољно
велике, долази до леталног исхода биолошког система. Сваки биолошки систем (и
човек) може се унуштити одговарајућом дозом јонизујућег зрачења (летална доза -
ЛД), али су леталне дозе различите за разне биолошке системе. Тако, нпр. ЛД 50 (50%
летална доза) за инфузорију (једноћелијска праживотиња) је 3000 Gy, а за човека 5 Gy.
Што је специјес на нижој филогенетској лествици, ЛД је већа, и обратно.
Како је човек на највишој филогенетској лествици, то је и његова осетљивост на
јонизујуче зрачење (радиосензитивност) велика (ЛД С0 = 5 Gy). Сама чињеница да
постоји 50% летална доза (од 100 јединки озрачених истом дозом, умире 50), значи да
ни сви људи нису подједнако осетљиви на јонизујуче зрачење.
Ни сва ткива исте особе не реагују пођеднако на јонизујуче зрачење:
- Коштана срж је веома осетљива и реагује на појединачну дозу од свега 0,5-1
Gy.
- Репродуктивни органи су такође високорадиосензитивни. Мушкарци остају
стерилни при озрачивању тестиса појединачном дозом од 1 до 2 Gy. Јајници
су нешто мање радиосензитивни, бар код одрасле жене. Појединачна доза од
3 Gy доводи до стерилности.
- Очно сочиво такође спада у групу радиосензитивних ткива. Појединачна
доза од 2 до 5 Gy доводи до катаракте.
Када се апликују мање дозе јонизујућег зрачења у више фракција и дана, онда је
укупна доза која доводи до ефеката (оштећења) на појединим ткивима већа. Постоје
ткива и органи која су знатно резистентнија на јонизујуче зрачење, тако, нпр. бубрези
толеришу 23, јетра 40, мокраћна бешика 55, хрскавица одраслог човека 70 Gy
фракционираног зрачења. Деца су знатно осетљивија на јонизујуче зрачење, а нарочито
ембрион и фетус.
Оштећења на ткивима и органима се јављају тек када доза зрачења достигне
неки минимум или „праг”.
Зависно од временског интервала између озрачивања и појаве одређеног ефекта
на ткиву и органу, постоје рани (акутни) и касни (дугорочни) ефекти зрачења. Акутни
ефекти се јављају у току и непосредно после озрачивања, а касни ефекти после
неколико месеци до неколико десетина година након озрачивања.
Касни ефекти су, нпр. скраћење живота озрачене особе, индукција леукемије и
рака. Генетска оштећења зрачењем испољавају се тек у наредним генерацијама - жртве
су деца, унуци, чак и праунуци озрачених особа. Још увек није до краја разјашњено
које су то минималне дозе које изазивају генетска оштећења или рак. Из ове
констатације се може извести закључак да нема дозе јонизујућег зрачења која би била
потпуно безопасна.
 Интеракција зрачења са материјом

Јонизујуће зрачење је зрачење које има способност да изазове јонизацију

молекула у матерјалу. Обухвата X (рендгенско) и гама зрачење, те различите врсте
снопова атомских и субатомских честица велике брзине. Заједничко својство свих
врста јонизујућег зрачења је њихово атомско и субатомско порекло, као и релативно
велика енергија која им омогуцава да врше јонизацију. А начин на који до те
јонизације долази зависи од врсте зрачења. X и гама зрачења су облици
електромагнетних таласа. Њихова интеракција са материјом огледа се у томе да
електронима у материји предају сву или део своје енергије. Тако добијени енергетски
електрони врше даљу јонизацију средине.

Трансвер енергије, јонизација и ексцитација молекула

Најбитнији механизам којим наелектрисане цестице губе енергију у материји је

интеракција кулонског поља упадне цестице са пољима везаних електрона атома
апсорбенса. Поред овог типа, постоји јос неколико процеса. Ти процеси измене
енергије измеду упадне честице и средстава апсорбенса су: нуклеарне реакције,
кулонско распршење на атомским језгрима и електромагнетно зрачење.
При кулонској интеракцији, честица која пролази кроз абсорбенс атомским
електронима предаје извесне количине енергије. Од количине енергије зависи да ли
ћемо тај процес описати као јонизацију (предата енергија је била довољна да се
атомски електрон еткине од омотача) или као ексцитацију (предата енергија је била
мања од енергије везе, тако да је електрон у омотачу само дошао у више енергетско
стање)

Пролаз електрона кроз материју

Посто електрони и позитрони имају слична својства интеракције пролаза кроз
материју, можемо их посматрати заједно. Позитрони настају код радиоактивног
распада, као и код пролаза гама кванта кроз материју, приликом којих долази до
стварања парова електрон - позитрон.
Обрнути механизам којим се позитрон ниске енергије комбинује са електроном из
материјала апсорбенса, стварајући при томе два фотона чије су енергије 0,51 МеV, зове
се анхилација и представља редовни заврсетак трага позитрона. Електрони, због
великог броја у поредењу са позитронима, ретко заврсавају свој пут анхилацијом, већ
се са већином на крају трага уклопе у електронско мноштво присутно у материјалу.

Интеракција електромагнетног зрачења са материјом

Ток y зрака пролазом кроз апсорбенс опада експоненцијално са дебљином. То је
везано са чињеницом да је учесталост апсорпционих процеса који уклањају из снопа
фотоне у сваком тренутку пропорционална упадном броју фотона.
Процеси који учествују у атенуацији снопа гама зрака су:
а) апсорпција, у којој постоји директно претварање целе енергије фотона или дела
фотонске енергије у кинетичку енергију наелектрисаних честица или електрона
б) распршење којим се фотони уклањају из снопа.
Све ове интеракције y фотона са материјом одвијају се углавном преко три процеса:

1. фотоелектрични ефекат,
2. Комптоново расејање,
3. производња парова.

1. Фотоелектрични ефекат је интеракција гама кваната са материјом у којој

упадни фотон енергије hV улази у интеракцију са атомом као целином предајући
читаву своју енергију електрону из електромагнетног омотача језгра. Електрон се
избацује енергијом

Ekin=hv-Eh

Eh je energija vezanja elektrona (zavisno je od elektronske ljuske iz koje je izbacen.

Као секундарни процес појављује се један или висе X фотона укупне енергије Eh као
резултат попуњавања испразњеног места у љусци.

2. Комптоново расејање. То је процес у коме упадни фотон улази у интеракцију

са било којим од орбиталних електрона, које можемо смартати слободним под условом
да је примарна енергија y кванта велика у поредењу са енергијом везања електрона.
Тада интеракцију моземо сматрати као еластицни судар измеду примарног фотона и
електрона. Као резултат судара, енергија се распоредује измеду одбијеног електрона и
секундарног фотона. Секундарни фотон има разлицит смер и енергију од упадног и
зовемо га расејним фотоном

3. Стварање парова је процес у коме настаје фотон, а енергија му се претвара у

масу мировања пара електрон - позитрон, који је створен и њихову кинетицку енергију.
Процес је енергетски могуц само за фотоне енергије Ey > 2mc" = 1,02 MeV.

Радијационо-хемијски процеси у ткиву, молекуларни ефекат

Ткиво се састоји вецином од атома ниског атомског броја (C, H, O…) У

најгрубљим цртама ћелије можемо представити као мешавину молекула воде и
органских молекула (нуклеинске киселине, протеини, липиди...).
Зрачење може деловати на два начина:
1. директном интеракцијом са биолошки важним органским молекулима које
резултира оштећењем тих молекула
2. индиректном интеракцијом која је проузрокована деловањем продуката
радиолизе воде на те органске молекуле.
Директна интеракција- Енергија јонизованог зрачења бива апсорбована у
материји кроз коју пролази. Када високоенергетско нуклеарно зрацење пролази кроз
материју (без обзира да ли је зива или незива) долази до примарне интеракције са
електронима дате средине. Енергија упадног зрацења бива предата електронима,
настају брзи електрони, који пролазеци даље кроз материју губе ту енергију
разлицитим механизмима, при цему су најинтересантнији јонизација и ексцитација
атома и молекула материје мете.. Велики део енергије коју јонизујуће зрачење преда
атомима супстанце кроз коју пролазе се претвара у топлоту.
Побудени и јонизовани молекули имају висак енергије и зато су нестабилни. Тај висак
енергије мозе бити ослободен емисијом фотона, кидањем једне ковалентне везе и
цепањем молекула на два радикала.
Директна интеракција јонизујућег зрачења са електронима ДНК молекула манифестује
се прекидом једног или оба хеликса, услед кидања фосфодиестарских веза, оштећењем
саме базе и/или кидањем водоничних веза. Кидање водоничних веза доводи до
немогућности препознавања парова А-Т и Ц-Г пре репликацији ДНК, односно до
нерегуларног спаривања и мутација. Са апсорпцијом јонизујућег зрачења у биолошком
систему настају врло брзе физичке и хемијске промене.
Како зрачење доводи до цепања илл кидања хромозома, то проузрокује њихову
нову организацију и самим тим утиче на повећање смртности код људи који су јако
озрачени. Хромозоми остају као појединачни илл се спајају са другим хромозомима.
Може доћи до укрштања гена у хромозомима, инверзије или премештања на нова
места у самом хромозому. Десавају се и мутације са оне стране на којој је хромозом
искидан. Промене сличне мутацијама могу бити последица и реорганизације у
редоследу гена. Такође је познато да кидање има летални исход по ћелију. Сматра се да
је управо ово разлог умирања ћелија које су у активним деобама
Директна интеракција у зависности од предате енергије може да изазове
губитак способности деобе ћелије, престанак специфицних функција илл чак њено
тренутно уништење. Сваки поремећај у редоследу илл броју база у ДНК, уколико се у
процесу репликације молекула не исправи, доводи до измењеног генетског програма,
генетских мутација.
Радиоосетљивост ћелија повезана је с ензимским садрзајем ћелија. иако је број
прекида ланаца за исту масу ДНК изазван истом дозом готово исти, квантитативни
износ опорављања варира од јеног типа ћелија до другог. Разликује се код
микроорганизама и сисара. Вируси су отпорнији на дејство јонизујуцег зраеења него
цовек.
Најцесце се двоструки прекиди и не могу опоравити.

Индиректно дејство зрачења подразумева да је молекул реаговао са молекулом

или продуктом молекула који је већ претрпео директно дејство. Индиректан ефекат
зрачења је изузетно вазан. Живи организми су сатављени од неорганског дела
(молекули воде и минерали) и органских молекула. Око 70% масе тела цовека цини
вода (код угојених и старих проценат је мањи, код деце је веци, а у трцем месецу
феталног зивота износи цак 94%). Ћелија људског организма садрзи око 10 на 13-ти
молекула воде.
При озрацивању целије долази до јонизације и ексцитације воде. Акватизовани
електрон са јоном воде формира два вискореактивна радикала H+ и OH-. За већину
индиректних оштећења узрокованих јонизујућим зрачењем се сматра да су настала
услед OH-. радикала, који реагује са скоро свим типовима молекула у зивим ћелијама.
У ДНК изазива оштећења база, при цему су пиримидинске осетљивије од пуринских.

Основни ефекат зрачења на масти је њихова конверзија у пероксиде (органски

пероксиди). Дејство на живу материју се може поредити са оним што водоник-
пероксид изазива за време озрачивања воде.
У односу на угљене хидрате и све њихове могуће комбинације ( дисахариди,
трисахариди и полисахариди), озрачивање може да доведе до цепања дугих ланаца.
Аминогрупе су осетљиве на зрацење али су смештене око карбоксилних група
које су радиорезистентне, па су боцни ланци најосетљивији део протеина. Као
последица зрачења могу се јавити промене у растворљивости протеина.
 Последице зрачења на нивоу ћелије

Смрт ћелије:
Приликом разматрања биолоског дејства зрацења неопходно је познавати
интезитет зрачења којем је изложен организам, као и количину енергије коју је
организам апсорбовао. Иза дозе од неколико стотина греја престаје било каква
метаболицка активност, моментално је ћелија унистена. За ниже дозе (неколико греја)
ћелија престаје са деобом после неколико митоза и потомци се виже не деле.
Једна ћелија присутна у ткиву може бити наизглед нормална, може још да
синтетизује ДНК, али моћ дељења је трајно нестала. Ћелије које су у пуном смислу
преживеле, задржале су моћ дељења. За ћелије које обављају специјалне функције али
се нормално више не деле, нервне ћелије, мисићне ћелије, смит је дефинисана као
губитак специфичне функције. За уништење ћелија које се не деле потребна је доза од
неколико стотина греја. Целије које се деле су много осетљивије на зрачење, па је за
уништење способности ћелијског размнозавања потребно 1-2 Gy

Привремено заустављање митотске активности:

Појава која се најлакше може запазити после озрачивања ћелија дозама
недовољним да их унисти, је заустављање процеса њихове деобе кроз одређени
временски интервал. Феномен се огледа као заостајање размножавања. Митоза не
престаје одмах после озрацивања већ се наставља још неко време после тога, онда
настаје период без деобе. Осетљивост ћелија је различита, ћелије које су почеле да се
деле нису нароцито осетљиве, док су најјаче погођене оне ћелије које ће се тек делити.

Џиновске целије:
Један од ефеката зрачења је и стварање џиновских ћелија. Овај тип ћелија
ствара се у току радијационе терапије тумора. Ове ћелије нису способне да се деле али
су очувале своје метаболицке активности; због тога постају све веће и веће и после
извесног времена умиру.

Соматска оштећења
Соматске ћелије су све ћелије једног организма изузев ћелија репродуктивног
система. Оштећења соматских целија подразумевају органска оштећења, губитак
функција ткива или органа и може довести чак и до смрти ћелија. Мутације се такоће
могу јавити у соматским ћелијама, али не могу бити пренете репродукцијом, тако да се
губе кад ћелија умре.
Човек може бити изложен јонизујућем зрачењу на два начина:
- зрачењем из неког спољашњег извора које делује од споља на тело,
- уносешем радиоактивног изотопа у тело тако да зрачење делује континуирано
унутар организма.
По времену појављивања промена по озрачивању разликујемо ране и касне
соматске ефекте. Рани ефекти се појављују одмах, за кратко време по озрачивању и
везани су за високе апсорбоване дозе. Касни ефекти се могу појавити и због високих и
низих доза али после дужег латентног временског периода који може бити дужи и од
десет година. Акумулација малих доза кроз дуги низ година изазива дугорочне
последице.
Хематопоетски систем:
Органи у којима се стварају хематопоезне ћелије - а то су коштана срж, слезина
и лимфни чворови - изразито су радиосензитивни исто као и саме ћелије које се у њима
стварају. На њих утичу и мале дозе као сто су оне од 0,5 до 1 Gy. Својом великом
продорношћу X и гама зраци могу доспети до ових органа и проузроковати сметње у
хематопоези. Сметње се огледају у смањењу броја црвених и белих крвних зрнаца.
Најосетљивије ћелије крви на зрачење су леукоцити и они први исчезавају из
циркулације.Како леукоцити имају функцију борбе против бактеријске инфекције, то
значи да смањење њиховог броја смањује отпорност организма на инфекције. Затим се
смањују лимфоцити, што је значајан индикатор степена озрачивања. Лимфоцити се
брзо губе јер је њихов животни век два дана.Број крвних плочица, тромбоцита, се
смањује па може да се јави унутрашње крварење.
Срећа је сто ова ткива имају и изразиту способност регенерације, па кад доза
није тако велика да би елиминисала њихову нормалну функцију, она могу потпуно да
се опораве. Ако је само део тела био озрацен, у нормалним слуцајевима ће остати
неоштећено довољно коштане сржи да би заменила ону која је оштећена.

Кожа:
Она представља улазна врата X зрачног снопа, а осетљиива је на сва зрачења
посебно на меке зраке већих таласних дужина и слабе енергије. Кутане лезије могу
настати код пацијената који се радиографишу ( из дијагностичких разлога) а најчешће
су су ипак код професионалних радника. Кожне лезије се манифестују у виду локалног
еритема, радиоепидерматитиса, дерматитиса све до некрозе и малигних алтерација.
Еритем се може појавити између 2 и 12 дана а дерматитис и епидерматитис 2 до 4
недеље. Код хроничних озрачивања један од раних зракова је нестајање отиска прстију,
атрофија коже, едеми...

Очи:
Око је врло осетљив орган на зрачење нарочито на неутроне. У
радиодијагностици ризик од оштећења скоро да и не постоји, а код професионалних
радника он је минималан. Дозе од 20-40 Gy изазивају појаву катаракте.

Централни нервни систем:

Централни нервни систем је један од најрадиорезистентнијих органа код сисара.
Промене изазване озрачавањем на мозгу се дешавају давањем директних терапијских
доза, а не приликом озрачавања целог тела. У таквим слуцајевима зрачење оштећује
крвне судове мозга и кицмене моздине, а велике дозе могу да буду и узрок смрти.

Имуни систем:
Зрачење може да умањи природну отпорност организма оштећењем кожног
ткива. Код озраченог организма смањује се производња антитела.

Гастроинтестинални систем:
Слузокожа гастроинтестиналног система је веома радиоосетљива. После
озрачивања долази до појаве повраћања, муке, дијареје и анорексије, јавља се сувоца у
устима због смањеног лучења пљувачке. Рано повраћање код озрачених указује да је
примљена доза велика.
 Репродуктивни органи:
Репродуктивни органи су изузетно осетљиви на зрачење. Стерилитет је добро
позната последица зрачења и може бити трајан или привремен. Догађа се да мушкарци
остану привремено стерилни од малих доза од око 0,1 Gy, док дозе од преко 2 Gy могу
да проузрокују трајну стерилност. Тестиси представљају јединствен пример органа
који трпи већа оштећења ако вишекратно прими низ мањх доза него читаву дозу
одједном. Догађа се да тек много година после примљених доза које су их озбиљно
остетиле, тестиси поново поцну нормално да производе сперматозоиде.
Јајници су несто мање осетљиви, бар код одраслих зена. Код њих појединацне
дозе од преко 3 Gy изазивају стерилност, мада таква последица неце наступити ако је у
питању низ мањих доза иако је њихов збир чак и несто већи од 3 Gy.

Деца:
Деца су посебно осетљива. Сасвим мале дозе, ако их апсорбује хрскавичави део
скелета, може код њих да успори или заустави раст скелета и да доведе до
деформитета. Што је млађе дете, то је озбиљнији застој у развоју. Укупне дозе од 10
Gy акумулиране из дана у дан током неколико недеља, довољне су да би узроковале
неки деформитет. Озрачивање дететовог мозга током радиотерапије изазива промене у
карактеру, губитак памћења, и код сасвим мале деце цак и деменцију, односно
идиотизам.
Ембрион, до 40 дана, је веома осетљив на зрачење јер се састоји од ћелија са великом
митотском активношћу. Озрачавање у овом периоду обавезно доводи до пренаталне
смрти.

Канцерогени ефекат јонизујуцег зрацења:

Канцерогени ефекат је уочен код човека још у првим данима радиологије а
касније потврђен многим примерима. Обимна испитивања на око 100 000 људи који су
били озрачени, али су преживели експлозију атомских бомби бачених 1945. на
Хирошиму и Нагасаки, показала су да је рак једини узрок њиховог повецаног
морталитета. На основу тих података сматра се да зрачење може да индукује било који
тип канцера, али се незна поуздано који је праг дозе испод којег зрачење не испољава
канцерогени ефекат. Свака доза, ма колико била мала, повећава вероватноцу да ће
особа која је примила оболети од рака, а свака додатна доза чини ту вероватноћу још
већом.
ЛИТЕРАТУРА:

1. Grainger & Allison’s. Diagnostic radiology, 6TH edition. ISBN 978-0-7020-4295-9.

2. Јован Л. Вера Ш., Радиологија, медицинска књига 2002.
3. Слободанка Н. Дејство јонизујућег зрачења на живу материју, диполомски рад,
ПМФ Нови Сад 2007
4. Маријета Ћ. Основни принципит заштите од јонизационог зрачења, дипломски
рад. ПМФ Нови Сад 2007
5. Љиљана Мијатовић Биолошки ефекти зрачења  scribd.com
6. Aлексанра В. Утиај радиоактивног зрачења на људски организам 1st
Internacional Conference ECOLOGICAL SAFETY IN POST-MODERN
ENVIRONMENT 26-27 JUNY 2009, Banja Luka, RS, BIH