ЕРНЕСТ ХЕМИНГВЕЈ

РАЈСКИ ВРТ
Наслов оригинала
Ernest Hemingway
THE GARDEN OF EDEN
Copyright © 1986 by Mary Hemingway, John Hemingway,
Patrick Hemingway and Gregory Hemingway

Превео
Светозар Бркић

MMXXIII

МАТИЦА СРПСКА
1991.
 Садржај

КЊИГА ПРВА................................................................................................................................4

ГЛАВА ПРВА...........................................................................................................................5

ГЛАВА ДРУГА........................................................................................................................19

ГЛАВА ТРЕЋА......................................................................................................................28

КЊИГА ДРУГА.............................................................................................................................31

ГЛАВА ЧЕТВРТА..................................................................................................................32

ГЛАВА ПЕТА.........................................................................................................................38

ГЛАВА ШЕСТА.....................................................................................................................46

ГЛАВА СЕДМА.....................................................................................................................52

ГЛАВА ОСМА.......................................................................................................................62

КЊИГА ТРЕЋА...........................................................................................................................66

ГЛАВА ДЕВЕТА....................................................................................................................67

ГЛАВА ДЕСЕТА.....................................................................................................................74

ГЛАВА ЈЕДАНАЕСТА.........................................................................................................82

ГЛАВА ДВАНАЕСТА............................................................................................................95

ГЛАВА ТРИНАЕСТА..........................................................................................................104

ГЛАВА ЧЕТРНАЕСТА.........................................................................................................111

ГЛАВА ПЕТНАЕСТА...........................................................................................................116

ГЛАВА ШЕСНАЕСТА.........................................................................................................125

ГЛАВА СЕДАМНАЕСТА....................................................................................................132

ГЛАВА ОСАМНАЕСТА......................................................................................................139
 ГЛАВА ДЕВЕТНАЕСТА.....................................................................................................146

ГЛАВА ДВАДЕСЕТА..........................................................................................................149

ГЛАВА ДВАДЕСЕТ ПРВА.................................................................................................156

ГЛАВА ДВАДЕСЕТ ДРУГА...............................................................................................163

ГЛАВА ДВАДЕСЕТ ТРЕЋА..............................................................................................170

ГЛАВА ДВАДЕСЕТ ЧЕТВРТА.........................................................................................180

КЊИГА ЧЕТВРТА.....................................................................................................................188

ГЛАВА ДВАДЕСЕТ ПЕТА.................................................................................................189

ГЛАВА ДВАДЕСЕТ ШЕСТА.............................................................................................197

ГЛАВА ДВАДЕСЕТ СЕДМА............................................................................................207

ГЛАВА ДВАДЕСЕТ ОСМА................................................................................................211

ГЛАВА ДВАДЕСЕТ ДЕВЕТА............................................................................................216

ГЛАВА ТРИДЕСЕТА.........................................................................................................223

О РОМАНУ „РАЈСКИ ВРТ“...........................................................................................225

КЊИГА ПРВА

4
 ГЛАВА ПРВА

У то време живели су у градићу Гродируа и хотел им се

налазио на каналу који се пружао од зидина Егморта све до
мора. Куле Егморта могле су се видети на крају ниске
камаршке равнице и тамо су одлазили скоро сваког дана у
одређено време, по белом друму дуж канала. Увече и ујутру
наилазила би плима и у каналу би се нашао и понеки лубин, и
онда би видели како ципал дивљачки скаче да би умакао
лубину, и посматрали издизање воде док лубин напада.
Моло се пружало у плаво и пријатно море, и они су на
мору ловили рибу, и пливали у ували, и сваког дана помагали
рибарима да вуку своје дуге мреже и извлаче рибу на дугу
стрму плажу. Пили су аперитив у кафани на углу која је била
окренута ка мору и у Лионском заливу посматрали једра
рибарских чамаца за лов на скуше. Било је касно пролеће и
скуше су у јатима наилазиле, и сав тај народ у луци био је
веома ужурбан. То је био весео и пријатан градић, и млади
парови су волели тај хотел који је имао четири собе на спрату,
а доле ресторан и два билијарска стола, и гледао на канал и
светионик. Соба у којој су живели личила је на слику Ван
Гогове собе у Арлу, изузев што се у њој налазио дупли кревет
и два велика прозора са којих се, преко воде, мочвара и
плављених ливада, белео град и светла плажа у Палави.
Стално су били веома гладни, иако су јели врло добро.
Ујутру су били нарочито гладни; доручковали су у кафани,
поручивали су бриоше, café au lait и јаја. А бирање џемова и
избор начина на који ће им се припремити јаја био је за њих
врло узбудљив. О доручку су увек били толико гладни да је
девојка често добијала главобољу док не стигне кафа. Кафу је
пила без шећера и момак је настојао да то запамти.

5
 Тог јутра су имали бриоше, црвени џем од малина и меко
кувана јаја с грудвицом маслаца који се топио док су их у
шољама мешали, солили и млели по њима мало бибера. Јаја
су била крупна, и њена нису била толико кувана као
младићева. Лако је то запамтио и њему су се више свиђала
његова; чапкао их је кашиком и јео с маслацем, колико да се
овлаже, и кад загризе осећао је свежи јутарњи укус и грубо
млевена зрнца бибера, и укус кафе и мирис цикорије из
лончића за café au lait.
Рибарски чамци су испловили још по мраку, с првим
поветарцем, и младић и девојка су се били пробудили и чули
их; онда су се склупчали под чаршавом и поново заспали.
Водили су љубав док су били полубудни, светлост је напољу
била јасна, а соба још у сенкама, и потом су лежали једно
поред другог и били срећни, и опет водили љубав. Затим су
били толико гладни да су мислили да неће живи издржати до
доручка, и онда би се нашли у кафани, јели, посматрали море
и једра, и опет је био нови дан.
„Шта сада мислиш?“ упитала је девојка.
„Ништа.“
„Мора о нечем да мислиш.“
„Просто сам се препустио осећању.“
„Каквом?“
„Среће.“
„А ја сам тако гладна“, рече она. „Шта мислиш, је ли то
нормално? Да ли човек увек тако огладни кад води љубав?“
„Кад некога воли.“
„О, ти си у то добро упућен“, рече она.
„Не, нисам.“
„Мени је свеједно. Ја те волим, и не морамо ни о чему да
водимо рачуна, зар не?“
„Да.“
„Шта ћемо сад, шта мислиш?“
„Не знам“, рече он.
„А ти?“

6
 „Сасвим ми је свеједно. Ако желиш да идеш на пецање, ја
ћу отићи да напишем једно писмо, можда и два, и онда
можемо ићи на пливање, пре ручка.“
„Да бисмо огладнели?“
„Не спомињи. Већ сам гладна, а нисмо довршили ни
доручак.“
„Можемо размишљати о ручку.“
„А онда после ручка?“
„Мало ћемо одспавати, као добра деца.“
„То је апсолутно нова идеја“, рече она. „Како се нисмо
тога сетили раније?“
„Имам некад наступе интуиције“, рече он. „Ја сам
инвентиван тип.“
„Ја сам деструктиван тип“, рече она. „Ја ћу тебе
уништити. Ставиће спомен-плочу на спољни зид ове собе.
Пробудићу се ноћу и урадићу ти нешто што ниси никад
могао ни замислити, ни чути. Хтела сам то да урадим прошле
ноћи, али била сам сувише поспана.“
„Сувише си поспана да би била опасна.“
„Немој се уљуљкивати у лажну сигурност. О, драги,
пожуримо да што пре буде време ручку.“
Седели су у пругастим рибарским кошуљама и кратким
панталонама које су купили у поморском магазину; били су
врло препланули и коса им је била шарена и избледела од
сунца и мора. Већина света мислила је да су брат и сестра док
нису рекли да су венчани. Неки нису поверовали да су
венчани, и то је девојку много забављало.
Тих година је веома мало света долазило на Медитеран у
летње време; нико није долазио у Гродируа, изузев понеко из
Нима. Није постојао никакав касино и није било никаквих
забава, а није било никог ни у хотелу, сем за време
најтоплијих месеци кад је ту свет долазио због купања. Нико
у то време није носио рибарске кошуље, и девојка с којом се
оженио била је прва на којој је такву кошуљу видео. Она је за
њих обоје купила такве кошуље, и онда их опрала, у
умиваонику, у њиховој соби у хотелу да би изгубиле крутост.
7
Биле су круте, ткане за свакодневну употребу, али их је прање
омекшало, тако да кад ју је сад погледао, груди су јој се лепо
истицале испод испране тканине.
Нико у околини села није носио кратке панталоне, ни
девојка их није могла носити кад су се возили на бициклима.
Али у самом селу није то било важно, јер су људи били
добродушни и то је једино свештеник замерао. Али девојка је
недељом ишла на мису и носила сукњу и кашмирски пуловер
с дугим рукавима, и мараму на глави, а млади човек је са
мушкарцима стајао у стражњем делу цркве. Приложили су
двадесет франака, што је било више од једног долара, и како
је свештеник сам сакупљао прилоге, њихов став према цркви
је био познат, а то што су носили кратке панталоне у селу се
сматрало пре као ексцентричност странаца него напад на
морал који је владао у камаршкој луци. Свештеник им се није
обраћао кад су били у кратким панталонама, али их није ни
јавно осуђивао, и кад су увече облачили панталоне, њих троје
се поздрављало узајамним наклоном.
„Идем да напишем писмо“, рекла је девојка, насмешила
се конобару и изашла из кафане.
„Monsieur иде на пецање?“ упитао је конобар кад га је
млади човек, који се звао Дејвид Борн, позвао да му плати.
„Да. А како је са плимом?“
„У реду је“, рече конобар. „Имам мамце ако желите?“
„Набавићу успут.“
„Нећете. Узмите ове. То су црви из песка и имам их
доста.“
„Можете ли и ви поћи?“
„Сад сам на дужности. Али ћу можда моћи да изиђем и
да погледам како ви пецате. Имате ли прибор?“
„У хотелу је.“
„Свратите по црве.“
У хотелу је младић намеравао да се попне до собе и да
види девојку, али уместо тога он нађе штап на извлачење од
бамбуса и остали прибор иза пулта где висе кључеви од соба
и изиђе на пут пун светлости до кафане и крену до рта свег у
8
блеску. Сунце је било врело, али је дувао свеж поветарац и
плима се повлачила. Било му је жао што није узео други штап
са кашичастим блинкером на крају тако да може да добаци до
стена на другој страни канала, преко струје, али уместо тога
подешавао је свој дуги штап са пловком од пера и плуте и
пустио да црв плута полако на дубини где је мислио да риба
долази по храну.
Пецао је неко време, али није имао среће, посматрао је
чамце за лов на скуше како напољу на плавом мору
бордижавају, и сенке високих облака на води.
Онда пловак нагло потону, и струк се затегну, и он
повуче штап у супротном правцу од оног у ком га је риба
снажно и узнемирено повлачила тако да је сам струк шиштао
кроз воду. Покушао је да га држи што је лакше могао, штап се
био до прскања пресавио, он је пратио рибу која је стално
покушавала да крене ка отвореном мору. Младић је ишао
упоредо с њом, попуштајући натегнутост, али риба је стално
вукла, тако да је био присиљен да пусти да му четвртина
штапа буде под водом.
Конобар је дошао из кафане и био веома узбуђен. Стално
је ишао упоредо са младићем и говорио: „Држите је. Држите
је. Мораћете је заморити. Само да се не отргне. Полако с њом.
Полако.“
Није ни могао лаганије да је води, само ако би сишао у
воду, али то не би имало никаквог смисла јер је канал био
дубок. Кад бих само могао поред ње ходати обалом, мислио
је. Али стигли су до самог краја рта. Штап је више од
половине био под водом.
„Само је лагано држите“, молио је конобар. „То је јак
струк.“
Риба је вукла у дубину, трзала овамо-онамо, и дуги штап
се савијао од њене тежине и брзе узнемирене снаге. Онда је
испливала ударајући по површини, и затим поново уронила;
младић је осетио да се, мада је риба још увек подједнако
снажна, трагична силина смањује и сад је могао да је води око
краја рта и уз канал.
9
 „Полако сад“, рече конобар. „Полако сад. О, полако, због
свих нас.“
Два пута је још риба покушала да се пробије до
отвореног мора и два пута је младић присилио да се врати, и
сад ју је нежно водио дуж рта ка кафани.
„Како је?“ упитао је конобар.
„Добро. Али смо је савладали.“
„Не спомињите то“, рече конобар. „Не спомињите то.
Заморите је. Заморите је.“
„Заморила је она моју руку“, рече момак.
„Хоћете ли да се ја прихватим.“
„О, не. Никако.“
„Само лагано, лагано. Полако, полако, полако“, рече
конобар.
Младић је провео рибу поред кафанске терасе и довео је
у канал. Она је пливала испод саме површине, али била је још
јака и младић се питао неће ли морати ићи уз канал читавом
дужином града. Сад се окупило много света и док су
пролазили поред хотела, девојка их је видела са прозора и
викнула: „О, како је дивна риба! Чекај ме! Чекај ме!“
Она је одозго јасно видела рибу и сјај у води, и мужа са
бамбусовим штапом који се готово сасвим савио, и читаву
поворку света који је за њом ишао. Кад је сишла до обале
канала и трчећи ухватила корак са светом, процесија је
застала. Конобар је био на ивици канала, а њен муж је
приводио полако рибу ка обали где се налазила гомила
травуљина. Риба је сад била на површини, конобар се сагну и
дохвати је рукама с обе стране, диже ставивши јој палчеве у
шкрге и попе се уз обалу канала заједно с њом. Риба је била
тешка и конобар је држао високо на грудима с главом испод
своје браде док га је риба ударала по бедрима.
Неки су младића потапшали по леђима и загрлили а
једна жена са рибарске тржнице га је пољубила, онда га је и
девојка обујмила, пољубила и рекла: „Јеси ли је видео?“
Затим су сви кренули да је виде положену поред пута,
сребрнасту као лосос и тамну по леђима као углачани метал
10
топа. Риба је била лепа, дивног облика, са великим живим
очима и дисала је полако и са застојима.
„Која је?“
„Лоуп“, рече он. „о је морски лубин. Зову га и бар. Дивна
врста рибе. Ово је највећа те врсте коју сам икад видео.“
Конобар, који се звао Андре, пришао је, загрлио Дејвида
и пољубио га, и потом пољубио девојку.
„Madame, морам“, рекао је. „Заиста морам. Нико никад
није ухватио овакву рибу с оваквим прибором.“
„Да је сад измеримо“, рекао је Дејвид.
Нашли су се опет у кафани. Пошто су је измерили,
младић је оставио прибор и опрао се. Риба је лежала на
комаду леда који је стигао из Нима да би се замрзао улов
скуша. Риба је тежила нешто изнад седам кила. На леду је још
увек била сребрнаста и лепа, али боја на леђима већ јој је
постајала сива. Само су јој очи још изгледале живе. Чамци за
лов на скуше су пристизали и жене су истоварале блиставе
плаве и зелене и сребрне скуше из чамаца у корпе и носиле те
тешке корпе на главама у рибарницу. Улов је био веома добар
и град је био ужурбан и срећан.
„Шта ћемо да радимо с тако великом рибом?“ питала је
девојка.
„Однеће је у продавницу“, рече момак. „Сувише је велика
да се овде зготови, а тврде да није добро исећи је. Можда ће
право у Париз. Свршиће у неком ресторану. Или ће је купити
неко ко је врло богат.“
„Била је дивна у води“, рекла је. „И кад ју је Андре
подигао. Нисам просто веровала кад сам је видела са прозора,
и тебе с гомилом људи који иду за тобом.“
„Ми ћемо добити једну малу. Оне су заиста чудесне.
Мале се пеку с маслацем и травама. Оне су баш као наши
пругасти гргечи.“
„Врло сам узбуђена због рибе“, рече она. „Зар немамо
овде дивних једноставних забава?“
Огладнели су. И флаша белог вина је била расхлађена, и
за ручак су јели ремоуладе од целера и ситне ротквице и
11
домаће укисељене печурке из велике стаклене тегле. Гргеч је
био печен, и пруге од градела виделе су му се на сребрној
кожи, и маслац се топио на топлом тањиру. Било је и кришки
лимуна да се исцеде по гргечу, и свежег хлеба из пекаре, а
вино им је расхлађивало језик од врелих пржених кромпира.
Било је то добро, суво, питко бело вино непознатог порекла и
ресторан се њиме поносио.
„Нисмо баш нека причала за јелом“, рече девојка. „Да ли
те гњавим?“
Младић се насмеја.
„Немој ми се смејати, Дејвиде.“
„Не, не смејем ти се. Не гњавиш ме. Био бих срећан само
да те гледам, а да ни речи не проговориш.“
Налио јој је још једну малу чашу вина, а напунио је и
своју.
„Спремам једно велико изненађење. Јесам ли ти казала?“
рече девојка.
„Какво изненађење?“
„О, врло једноставно, али и врло сложено.“
„Реци ми.“
„Нећу. Можда би ти се свидело, а можда га не би могао
поднети.“
„Изгледа нешто опасно.“
„Опасно је“, рече она. „Али немој ме питати. Идем горе, у
нашу собу, ако немаш ништа против?“
Младић је платио рачун и попио вино које је остало у
флаши. Онда је отишао горе. Одећа девојке била је сложена
на једној од вангоговских столица а она га је чекала у кревету
покривена чаршавом. Коса јој је била расута по јастуку, очи
су јој се смешиле, подигао је чаршав а она је рекла: „Здраво,
драги. Јеси ли лепо ручао?“
После су лежали, он с руком испод њене главе, и били су
срећни и лењи, а он је осећао како она окреће главу с једне
стране на другу и милује му образ. Била је свилкаста и нешто
мало огрубела од сунца и мора. Онда се, косе потпуно расуте
преко лица и додирујући га док је покретала главу, почела да
12
игра с њим, истраживачки и затим са задовољством, и казала:
„Ти ме заиста волиш, зар не?“
Климнуо је потврдно и пољубио је у теме, па јој окренуо
главу, обухватио је рукама и пољубио је у уста.
„О“, рече она. „О.“
Дуго после тога лежали су држећи се, припијени једно уз
друго, и она рече: „И ти ме волиш баш овакву каква сам? Јеси
ли сигуран у то?“
„Да“, рече он. „Заиста много.“
„Јер ја ћу да се изменим.“
„Не“, рече он. „Нећеш се мењати.“
„Хоћу“, рече она. „Због тебе. И због себе. Нећу да се
правим као да нећу и због себе. Али и теби ће то нешто
значити. Сигурна сам, само нећу сад да ти то кажем.“
„Ја волим изненађења, али волим и све ово како је баш
овог часа.“
„Онда можда да то не урадим“, рече она. „Баш сам
жалосна. То изненађење би било чудесно, опасно изненађење.
Данима сам о том размишљала и тек сам се јутрос решила.“
„Је ли то нешто што ти стварно желиш?“
„Јесте“, рече она. „И то ћу и извести. Теби се свиђало све
што смо досад радили, зар не?“
„Да.“
„Онда у реду.“
Она склизну из кревета. Стајала је усправно на својим
дугим смеђим ногама и лепим телом равномерно опаљеним
на удаљеној плажи где су се купали без костима. Рамена је
држала забачена и браду уздигнуту, затресла је главом тако да
јој је загасита коса ударала по образима, а онда се сагнула
напред и коса јој је пала и прекрила лице. Навукла је пругасту
кошуљу преко главе и косом замахнула унатраг, села на
столичицу испред огледала на тоалетном сточићу и четкала је
унатраг критички је посматрајући. Падала јој је до рамена.
Затресла је главом према огледалу. Затим је навукла лаке
панталоне, опасала се и обукла избледеле плаве еспадриле.
„Морам да се одвезем до Егморта“, рече она.
13
 „Добро, идем и ја“, рече он.
„Не. Морам да идем сама. То је део изненађења.“
Пољубила га је и сишла, и он је посматрао како седа на
бицикл, и како се лако и лагано пење путем, и како јој ветар
носи косу.
Поподневно сунце је сад упирало у прозор и у соби је
било сувише топло. Младић се опрао, обукао и сишао да
прошета по плажи. Знао је да би требало да оде на купање али
је био уморан, и након што се прошетао плажом пошао је
стазом, која је залазила дубље ка копну, кроз слатинасту
траву, па натраг до плаже, до луке и попео се до кафане. У
кафани је нашао новине и поручио fine à l’eau, јер је од
вођења љубави осећао неку испражњеност.
Били су венчани три недеље и дошли су возом из Париза
у Авињон, само са бициклама и једним кофером одеће за
град, и руксаком, и омањом торбом. У Авињону су одсели у
једном добром хотелу, оставили ту кофер и намеравали да се
одвезу до Пон ди Гара. Али је дувао маестрал тако да су
возили низ ветар до Нима и остали тамо у „Императору“ и
потом се одвезли до Егморта, а ветар им је још увек снажно
дувао у леђа и продужили до места Гродируа. И од тада се ту
налазе.
Место је било чудесно и били су истински срећни, и он
није ни помишљао да се неко може толико волети, да човеку
није стало ни до чега другог и да му може изгледати да и не
постоји ништа друго. Имао је много проблема кад се оженио,
али овде није мислио ни на један, ни на писање ни на ма шта
друго сем да буде с том девојком коју воли и с којом се
оженио, и сада више није имао доживљај спознаје смрти које
је иначе увек имао после сношаја. Тог је нестало. Сада би,
пошто су водили љубав, јели, пили и онда опет водили љубав.
Једноставан живот, за њега раније није знао, нити је икад био
истински срећан. Сматрао је да је исто и с њом, а она се тако
и понашала, али данас је поменула ту промену и изненађење.
Можда може да буде и срећна та промена, и добро то

14
изненађење. Док је пио и читао месне новине, бренди и вода
терали су га да мисли шта ли ће то бити.
Први пут да поручи, од како су били на овом свом
свадбеном путу, бренди или виски кад нису заједно. Али није
ништа радио и једино његово правило у погледу пића било је
да никад не пије пре или док ради. Било би пријатно радити,
али до тога ће иначе ускоро доћи, то је добро знао, и мора
бити несебичан, и мора му бити потпуно јасно да је присилна
усамљеност за жаљење, и да се због ње није поносио. Био је
сигуран да ће она за то имати разумевања и да она има
сопствени иметак, али је мрзео да сада о том мисли, да мисли
на свој рад, и да га започиње, сад када су у оном у чему су.
Дабоме, никад се не може започети без неке јасне представе,
и питао се да ли она то зна и да ли је зато посегнула даље од
онога што су имали, да се ово не би прекинуло. Али шта ли то
може да буде? Никад нису били тешње везани него што су
сад, и није остајао укус нечег рђавог, доцније. Постојала је
само срећа, и вођење љубави, и онда глад, јело, па опет све
изнова.
Открио је да је попио свој fine à l’eau и да је већ увелико
касно поподне. Поручио је још један и покушао да се
концентрише на новине. Али га оне нису занимале колико се
надао, посматрао је море осветљено тешким поподневним
сунцем кад чу да она улази у кафану и како му својим
грленим гласом рече: „Здраво, драги.“
Брзо је пришла столу, села, подигла браду и погледала га
насмешеним очима и златастим лицем са ситним пегицама.
Коса јој је била подшишана као у дечака, без икаквог
компромиса. Заглађена унатраг, тешка као и увек, али са
стране кратко подрезана тако да су јој уши, приљубљене уз
главу, биле потпуно откривене, као и смеђа линија косе
подшишане сасвим уз главу и заглађене унатраг. Окрену
главу, испрси груди и рече: „Пољуби ме, молим те.“
Он је пољуби, погледа јој лице и косу, и поново пољуби.
„Да ли ти се свиђа? Опипај како је глатка. Опипај
позади“, рече.
15
 Опипао је позади.
„Опипај ми образе, и испред уха“, рекла је. „То је
изненађење. Ја сам девојка, а сад сам дечак, и могу да радим
шта хоћу, шта год хоћу.“
„Седи овде поред мене“, рече он. „Шта желиш, брате?“
„О, хвала ти“, рече она. „Узећу оно што ти пијеш. Видиш,
зато је то опасно, зар не?“
„Видим.“
„Али зар није лепо што сам то урадила?“
„Можда.“
„Није можда. Није. Размишљала сам о томе. Увек сам
размишљала о томе. Зашто морамо да се понашамо према
туђим правилима? Ми смо ми сами.“
„Ми смо се и досад лепо забављали. Нисам осећао
никаква правила.“
„Хоћеш ли, молим те, прећи руком још једном?“ Он
пређе и пољуби је.
„О, баш си драг“, рече она. „И свиђа ти се, заиста?
Осећам, могу да ти кажем. Не мораш бити одушевљен, само
нек ти се свиђа, у почетку.“
„Свиђа ми се“, рече он. „Имаш тако лепо обликовану
главу, тако ти се лепо истичу кости лица.“
„А како ти се свиђа са стране?“ упита га. „То није само
имитација, то је права дечачка фризура, а не по замисли из
неког женског салона.“
„Ко те је подшишао?“
„Мушки фризер у Егморту. Онај исти који је и тебе
подшишао пре недељу дана. Ти си му тада рекао како желиш
да те подшиша и ја сам тражила да и мене подшиша на исти
начин. Био је врло љубазан и то га уопште није изненадило. И
није му представљало уопште никакву тешкоћу. Питао је
тачно као твоју? Рекла сам му баш тако. Значи ли ти то
нешто, Дејвиде?“
„Да“, одговорио је.
„Глуп свет ће сматрати да је то необично. Али ми морамо
бити горди. Ја волим да будем горда.“
16
 „И ја“, рече он. „Од сада ћемо бити горди.“
Седели су у кафани и посматрали на мору одраз сунца
при заласку, и гледали како се сумрак спушта на град, и пили
fine à l’eau. Људи су свраћали у кафану и нису били неучтиви
када би спазили девојку, зато што су њих двоје били странци
и већ три недеље у њиховом месту, а она је била изразито
лепа и волели су је. Поред тога данас је била и велика риба, и
мада је било много прича око ње, и ово друго је било велики
повод за разговор у селу. Ниједна пристојна девојка није се
тако кратко подшишала у том крају, а и за Париз је то била
реткост, и необично, и могло је бити и лепо, али и незгодно.
Могло се тумачити на многе разне начине, а можда је то била
само жеља да се покаже леп облик главе који се друкчије не
може тако добро истаћи.
За вечеру су јели бифтек, лако препечен, и пире, и
боранију, и салату, и она је пожелела да пије тавел: „То је
изузетно вино за заљубљене“, рекла је.
Тачно јој се виде године, помислио је, сад јој је двадесет и
једна. Био је врло поносан на њу због тога. Али вечерас није
изгледала тако. Линије костију на њеном лицу истицале су се
као никад раније, смешила му се и лице јој је било прелепо.
У соби је било мрачно, само нешто светла споља. И свеже
од поветарца, горњи чаршав је био склизнуо са кревета.
„Дејв, је ли да ти не смета што срљамо у пропаст?“
„Не, девојко“, рече он.
„Немој ме звати девојком.“
„Тамо где те држим ти си девојка“, рече он. Чврсто јој је
држао дојке, отварао и скупљао прсте пипајући их, и између
прстију осећао чврсту напету свежину.
„Оне су само мираз моје природе“, рече она. „Оно што је
ново то је изненађење. Опипај; ма остави их. Оне ће бити ту.
Опипај моје образе и потиљак. Осећам то као нешто чудесно,
пријатно, чисто и ново. Воли ме, Дејвиде, овакву каква сам.
Молим те, схвати ме и воли ме.“
Затворио је очи и осећао на себи њену дугу лагану
тежину, њене груди су га притискале и усне су јој се нашле на
17
његовим. Лежао је и осетио како га њена рука држи и тражи
нешто ниже, и он јој је помагао рукама, и онда лежао на
леђима у мраку и уопште није ништа мислио и само је осећао
тежину и нешто страно у себи. И она рече: „Сад не можеш да
разазнаш ко је ко?“
„Не могу.“
„Ти се мењаш“, рече она. „Мењаш се. Мењаш се. Да,
мењаш се, и ти си моја девојка Катарина. Хоћеш ли да се
заменимо, да ти будеш моја девојка и да те узмем?“
„Ти си Катарина.“
„Не, ја сам Петар. Ти си моја дивна Катарина. Ти си моја
лепа, красна Катарина. Био си тако добар да пристанеш на
промену. О, хвала ти, Катарино, много ти хвала. Молим те,
схвати ме и разуми ме. Увек ћу умети водити љубав са
тобом.“
На крају су обоје били изнурени и празни, али ствар се
није завршила. Лежали су у мраку једно поред другога, ноге
су им се додиривале, и она је главу држала на његовој руци.
Месец је изгрејао и соба је постала нешто светлија. Она,
истражујући руком, пређе преко његовог трбуха и не
гледајући га рече: „Не сматраш да сам покварена, је ли?“
„Дабоме да не сматрам. Али откад ти о томе
размишљаш?“
„Не баш одавно. Али прилично дуго. Дивно је што си
дозволио да се то одигра.“
Младић је загрли и приљуби чврсто уза се, осети њене
дивне груди на прсима и пољуби је у драга уста. Држао је
чврсто уза се, а у себи је говорио збогом, и збогом, и збогом.
„Ајде да сад лежимо мирно, загрљени и да уопште не
мислимо“, рече он, а његово срце рече збогом Катарино,
збогом моја дивна девојко, и срећно, збогом.

18
 ГЛАВА ДРУГА

Устао је и прешао погледом по плажи, зачепио добро

флашицу са уљем и ставио је у бочни џеп руксака и онда
кренуо ка мору осећајући како му је песак под ногама све
хладнији. Погледао је девојку, она је лежала на стрмој плажи,
затворених очију, с рукама уз тело, а иза ње је било
четвороугаоно платно и чуперци обалске траве. Не би
требало да остане сувише дуго у том положају тако потпуно
изложена сунцу, помисли. Онда је пошао даље, скочио потом
у хладну воду и окренуо се на леђа, запливао према пучини
посматрајући плажу иза снажних удараца ногама и
стопалима. Преврнуо се и заронио до дна додирнувши груби
песак и оштре стене испод њега. Затим изрони на површину
па заплива равномерно одржавајући лагане замахе краула.
Приђе девојци и виде да спава. Потражи ручни сат у руксаку
да би проверио време кад мора да је пробуди. Пронађе хладну
флашу белог вина умотану у новине и обавијену пешкирима.
Отчепи је не уклањајући ни хартију ни ручнике и повуче
неколико хладних гутљаја из тог чудног смотуљка. Онда је сео
и посматрао девојку, и гледао море.
Ово море је, помисли, увек хладније него што изгледа. У
ствари се никад и не загреје све до половине лета, изузев на
плитким жалима. Жало се сасвим нагло спуштало, и вода му
је била оштро хладна, док се пливањем не би загрејао. Гледао
је пучину и високе облаке, и запази како се рибарска флота
запутила ка западу. Виде како девојка спава на песку који је
сад био потпуно сув и дизао се као облачак кад би
закоракнуо.
У току ноћи осетио је како га она додирује рукама. И кад
се разбудио, била је месечина, и она је опет извршила тамну
магијску замену, и није рекао не кад му се обратила и

19
постављала му питања; осетио је замену до бола и кад се
свршило, обоје су били исцрпљени, она је дрхтала и шапнула
му: „Сад смо то урадили. Сад нам је стварно успело.“
Да, помислио је. Сад смо то стварно урадили. И кад је
одједном заспала као уморна млађа девојка, и дивна лежала
поред њега обасјана месечином која је осветљавала нову и
чудну линију њене главе док је спавала на боку, он се нагну
над њу и рече, али не гласно: „Ја сам уза те. Без обзира шта
имаш у тој својој глави. Ја сам уза те и волим те.“
Ујутру је био веома гладан, али је чекао да се она
пробуди. Најзад ју је пољубио, и она се пробудила, насмешила
и поспано устала, умила се у великом умиваонику и стајала
опуштено испред огледала на вратима ормара, четкала косу,
огледала се без осмеха, онда се насмешила, додирнула образе
врховима прстију, навукла преко главе пругасту кошуљу и
пољубила га. Стајала је усправно, с грудима притиснутим о
његов грудни кош, и рекла: „Не брини, Дејвиде, ја сам опет
твоја добра девојка.“
Али је он био веома забринут и размишљао је шта ће
бити с нама ако су ствари кренуле тако лудачки и опасно, и
овом брзином? Шта да се уради а да не изгоримо у ватри која
се тако разбуктала? Били смо срећни, сигуран сам да је и она
била срећна. Али ко може то знати? И ко си ти да судиш, ти
који си прихватио ту замену, учествовао у њој и доживео је?
Имаш срећу што имаш такву жену а грех је кад се после
осећаш лоше, а ти се не осећаш лоше. Па, с вином се не
осећаш лоше, говорио је он себи, а шта ћеш пити кад ти вино
више не буде могло то да прикрије.
Узео је из руксака бочицу са уљем, размазао га мало
девојци по бради, образима и носу, и нашао плаву избледелу
шарену мараму у платненом џепу руксака и ставио јој на
груди.
„Морам ли да се пробудим?“ упита она. „Сањала сам
предиван сан.“
„Доврши сан“, рече он.
„Хвала.“
20
 Кроз неколико тренутака дубоко је уздахнула, затресла
главом и села.
„Хајдемо сад у воду“, рече.
Ушли су у воду заједно, пливали и играли се под водом
као делфини. Кад су изишли из мора, брисали су једно друго
ручницима и он јој пружи флашу с вином које је још било
хладно, умотану у новине, и свако од њих повуче, она га
погледа и насмеја се.
„Дивно га је пити због жеђи“, рече она. „Стварно ти не
смета да будемо браћа?“
„Не.“ Он јој дотаче чело, нос и затим образе и браду
уљем, и онда, пажљиво, изнад и иза ушију.
„Желим да поцрниш иза ушију и по врату и по
јагодицама. Свуда.“
„Ти си заиста ужасно поцрнео, брате“, рече он. „Ни не
знаш колико.“
„Мени се то свиђа,“ рече она. „Али хтела бих да још више
поцрним.“
Лежали су на жалу на чврстом песку који се сад био
осушио, али је још био хладан откако се плима повукла.
Младић стави мало уља на длан и благо га размаза по њеним
бутинама које су се сад, кад га је кожа упила, топло жариле.
Мазао ју је по трбуху, грудима, и она поспано рече: „Овако
баш не изгледамо као браћа?“
„Не изгледамо.“
„Покушавам да будем добра девојка“, рече она. „Заиста,
драги, не треба да се бринеш до ноћи. Нећемо дозволити да
ноћне ствари радимо по дану.“
У хотелу је поштар пио чекајући да девојка потпише
примитак велике коверте, тешке од приложених писама које
јој је упутила њена банка из Париза. Стигла су и њему три
писма, реадресирана, из његове банке. Откако су послали
хотелску адресу да им се писма на њу упућују, ово је била
прва пошиљка. Младић је дао поштару пет франака и позвао
га да с њим попије још чашу вина за шанком обложеним

21
цинканим лимом. Девојка откачи кључ са табле и рече: „Идем
горе у собу да се уредим, и наћи ћемо се у кафани.“
Пошто је испио своју чашу вина, поздрави се с поштаром
и крену дуж канала до кафане. Сада је било пријатно седети у
хладовини, после ходања по сунцу, онако гологлав, са далеке
плаже, а у кафани је било угодно и свеже. Поручио је вермут
и соду, извукао џепни ножић и расекао коверте. Све три
коверте биле су од његових издавача, а две су биле дебеле,
пуне исечака и отисака клишеа реклама. Погледао је
новинске изреске, па узе да чита дуго писмо. Било је ведро и
уздржано оптимистичко. Рано је било рећи како ће књига
ићи, али све је говорило да ће ићи добро. Већина критичких
осврта била је одлична. Дабоме, било је и друкчијих. Али то
се морало и очекивати. Неке реченице су биле подвучене,
вероватно оне које ће се употребити у следећим рекламама.
Тим писмом издавач је желео да му саопшти на какав пријем
је књига наишла, али у погледу продаје никад није ништа
прорицао. То би био лош обичај. У суштини књига није могла
да наиђе на бољи пријем. У ствари пријем је био
сензационалан. Види се по исечцима. Прво издање је ишло у
тиражу од пет хиљада примерака и на основу критика друго
издање се већ припремало. Следеће рекламе ће садржавати
фразу Сад у свом другом издању. Издавач се нада да је
задовољан као што и заслужује да буде и да се одмара, као
што то и добрано заслужује. Шаље поздраве његовој жени.
Младић је позајмио оловку од конобара и почео да
множи 2,50 долара пута хиљаду. То је лако. Десет процената
од тога су две стотине и педесет долара. Пет пута та сума је
хиљаду двеста и педесет долара. Кад одбијем седамсто педесет
долара које сам добио унапред, остаје петсто долара од првог
издања.
А сад долази друго издање. Рецимо две хиљаде. То би
било дванаест и по процената од пет хиљада долара. Ако је
тако гласио уговор. То би износило шесто двадесет пет
долара. Али можда неће ићи до дванаест и по процената, ако

22
не прелази десет хиљада. То би још увек било петсто долара.
Остаје хиљада.
Почео је читати критике и опазио да је попио вермут и
не примећујући. Поручио је још један и вратио конобару
оловку. Још је читао приказе кад девојка уђе носећи своју
дебелу коверту са писмима.
„Нисам знала да су стигли“, рече. „Дај да их видим.
Молим те, дај да их видим.“
Конобар јој је донео вермут и стављајући га на сто виде
фотографију кад је девојка расклопила исечак.
„C’est Monsieur?“ упита он.
„Да, то је он“, рече девојка и примаче му слику да је боље
види.
„Али је друкчије обучен“, рече конобар. „Да ли пишу о
свадби? Могу ли да видим и госпођину слику?“
„Није о венчању. То су критике господинове књиге.“
„Величанствено“, рече конобар дубоко дирнут. „Да ли је
и Madame писац?“
„Није“, рече девојка не дижући поглед са исечка.
„Madame је домаћица.“
Конобар се гордо насмеја. „Madame је вероватно на
филму.“
Обоје су читали исечке, онда она одложи у страну један
који је читала и рече: „Застрашују ме свим тим што кажу.
Како ми можемо бити ми, имати све ово што имамо, радити
што радимо, и да ти будеш тај из исечака.“
„То је бивало и раније“, рече млади човек. „Лоше утичу
на човека, али то не траје.“
„То је ужасно“, рече она. „То те може уништити ако на то
мислиш, или ако им верујеш. Ваљда не мислиш да сам се ја за
тебе удала због оног што они кажу у тим исечцима да си?“
„Не. Хоћу да их прочитам, па ћу их онда запечатити у
коверат.“
„Знам да мораш да их читаш. Нећу да будем глупача у
том погледу. Али чак кад су и у коверти ужасно је што су
поред нас. То је као да у урни носиш нечији пепео.“
23
 „Многе жене би биле срећне да њихови мужеви добију
такве добре критике.“
„Ја нисам многе жене нити си ти некакав тамо муж.
Молим те да се око тога не свађамо.“
„Нећемо. Читај и ако у неком има нешто добро, реци ми,
и ако кажу нешто интелигентно о књизи, а ми то не знамо,
опет ми реци. Књига је већ донела нешто новаца“, рече он.
„Дивно. Драго ми је. Али ми знамо да је добра. Кад би
критике и говориле да ништа не вреди и не би донела ни
цента, ја бих била исто тако поносна и срећна.“
Ја не бих, мислио је младић. Али то није рекао. И даље је
читао приказе, отварао, савијао и поново их стављао у
коверат. Она је седела и отварала коверте и читала своја
писма без интересовања. Онда је погледала напоље на море.
Лице јој је било тамно-златно смеђе, коса зачешљана од самог
чела унатраг као што је море повуче унатраг кад изрони из
воде, а тамо где је била кратко подшишана, и по образима,
сунце је опалило, па су та места била бело-златна према
осталој кожи. Посматрала је море и очи су јој биле веома
тужне. Онда је наставила да отвара писма. Једно дуго, куцано
на машини, читала је помно. Затим је и даље отварала и
читала остала писма. Младић ју је погледао и помислио како
помало изгледа као да чисти грашак.
„Шта има у писмима?“ упита је младић.
„У некима чекови.“
„Повећи?“
„Два.“
„Фино“, рече он.
„Немој тако да говориш. Увек си говорио да то нема
никаквог значаја.“
„Да ли сам икад тако нешто рекао?“
„Ниси, просто си избегавао.“
„Жао ми је“, рече. „Јесу ли на већу суму?“
„Нису у ствари. Али довољно за нас. Депоновани су. Због
тога што сам се удала. Говорила сам ти да је за нас најбоље да
се венчамо. Нису неки велики капитал, али их можемо
24
трошити. Новац сад можемо трошити без страха да ћемо
тиме некога оштетити, јер је он за то и намењен. Нема
никакве везе са мојим редовним приходом, нити са оним што
ми припада кад ми буде двадесет пет или тридесет, ако их
доживим. Ово је наше за све што нам је потребно. Ни ти ни ја
нећемо једно време морати да мислимо о прекорачењу
рачуна. Једноставно тако.“
„Књига је већ исплатила предујам и донела око хиљаду
долара“, рече он.
„Зар није изванредно, а тек је изишла?“
„Добро је. Хоћемо ли још по једно пиће?“ упита је.
„Да поручимо нешто друго.“
„Колико вермута си ти попила?“
„Само један. Морам да кажем да ми није пријао.“
„Ја сам попио два, али нисам ни приметио да пијем.“
„Које пиће у ствари вреди пити?“ упита он.
„Да ли си икад пила армањак са содом? Прилично је
добар.“
„У реду. Да пробамо.“
Конобар је донео армањак и младић му рече да донесе
флашу хладне воде перије уместо сифона соде. Донео је два
дупла армањака. Младић стави леда у велике чаше и нали
перије.
„Ово ће нас удесити“, рече он. „Ђаволска ствар је ово
пити пре ручка.“
Девојка пијуцну. „Добро је“, рече. „Има одређен свеж
здрав ружан укус.“ Онда повуче мало више. „Стварно га
осећам. А ти?“
„Да“, рече он и дубоко уздахну. „Осећам га.“
Онда она још мало отпи из чаше, насмеши се и борице од
смеха појавише јој се на угловима очију. Расхлађени перије је
оживео тешки бренди.
„У здравље хероја“, наздрави он.
„Немам ништа против тога да будем херој“, рече она.
„Ми и нисмо као остали. Не зовемо једно друго драги,
љубави, срце, нити нам то нешто значи. Душо, срце, љубави и
25
драги и најдражи, све ми то звучи опсцено, и зато се
обраћамо једно другом само именима. Разумеш шта хоћу да
кажем? Зашто бисмо морали бити као и остали свет.“
„Ти си веома интелигентна девојка.“
„У реду, Дејви“, рече она. „Што да се овде досађујемо?
Што да још не путујемо и не забављамо се? Радимо све што ти
хоћеш. Да си Европејац који има адвоката, ионако би мој
новац био твој. Он и јесте твој.“
„Дођавола с новцем.“
„Добро. Нек иде дођавола. Али сад ћемо га трошити, и то
је дивно, зар не? Можеш доцније писати. Овако можемо да се
проводимо док не добијем бебу. А откуд знам да ли ћу је икад
добити? Сад је чак глупо и бесмислено и причати о том.
Можемо просто да живимо и да о томе и не говоримо, је ли?“
„А шта ако ја пожелим да пишем? Оног тренутка кад
решиш да нешто нећеш да радиш, обично ти се појави жеља
да то урадиш.“
„Онда пиши, лудо. Ниси рекао да нећеш писати. Нисмо
никад говорили о том да би неко могао имати нешто против
да ти пишеш. Је ли тако?“
Али је негде нешто било речено о том, само се сад није
могао сетити, јер је мислио унапред.
„Ако желиш да пишеш, само пиши, ја ћу се некако
забавити. Не морам да те напуштам док пишеш, зар не?“
„Али где би хтела да идемо сад кад свет почиње да долази
овамо?“
„Где год ти хоћеш, Дејвиде. Хоћеш ли?“
„На колико?“
„На колико хоћеш. Шест месеци. Девет месеци. Годину
дана.“
„У реду“, рече он.
„Стварно?“
„Да.“
„Страшно је лепо то од тебе. Да те не волим ни због чега
другог, волела бих те због твојих одлука.“

26
 „Лако их је доносити, када ниси морао да видиш колико
ће их се остварити.“
Пијуцкао је „херојски“ напитак. Међутим, није му пријао
и поручио је нову флашу расхлађеног перијеа и сипао себи
мало пића без леда.
„Хоћеш ли и мени сипати? Да буде мало као твоје. А онда
да кренемо на ручак.“

27
 ГЛАВА ТРЕЋА

Те ноћи, у кревету, док су још били будни, у мраку, она

рече: „Не морамо увек да радимо оне луде ствари. Молим те,
треба то да знаш.“
„Знам.“
„Волим ја како смо били и раније, ја сам увек твоја
девојка. Немој никад да будеш сам, одвојен. Да знаш то. Бићу
како ме ти желиш, а и како ја желим, и није да није да то
желимо, обоје. Не мораш ништа да кажеш. Само ти ово
причам да бих те успавала, јер си ти мој добри, драги муж, и
брат. Волим те, и када будемо отишли у Африку бићу ти и
афричка девојка.“
„Идемо ли у Африку?“
„Да. Зар се не сећаш? О том смо данас говорили. Можемо
ићи тамо, или где нас је воља. Зар не идемо?“
„Зашто то ниси рекла?“
„Нисам хтела да се мешам. Пошла бих било куд. Мислила
сам да ти желиш да одеш тамо.“
„Сад је за Африку сувише рано. Сад тамо падају велике
кише, после њих трава израсте сувише високо и врло је
хладно.“
„Можемо лежати у кревету да се загрејемо, и слушати
кишу по лименом крову.“
„Не, сувише је рано. Путеви се претворе у каљуге, не
може се никуд ићи, и све је као баруштина. А трава порасте
толико да се од ње ништа не види.“
„Где да идемо?“
„Можемо ићи у Шпанију, али сад није време за Севиљу, а
ни за Сан Исидро у Мадриду, за тамо је сувише рано. И за
баскијску обалу је сувише рано. Хладно је и кишовито. Сад
тамо свуда пада киша.“

28
 „Зар нема нигде никаквог места где би било топло и где
бисмо могли пливати као овде?“
„Не може се у Шпанији купати овако као овде. Ухапсили
би те.“
„Онда је досадно. Да останемо ми овде, желим да
поцрнимо.“
„Зашто желиш толико да поцрниш?“
„Не знам. Зашто уопште човек нешто жели? Тренутно
највише желим оно што немам. Зар те не узбуђује и сама
помисао да будем сасвим црна?“
„Ух, ух. То ми се свиђа.“
„Да ли си мислио да могу толико поцрнети?“
„Нисам, јер си плава.“
„Могу јер сам загасито плава као лав, а такве особе могу
да поцрне. Желим да ми сунце ухвати сваки делић тела, већ
је, а ти ћеш бити црњи од Индијанца и тако нећемо бити као
остали свет. Ето, видиш зашто је то важно.“
„Шта ћемо бити?“
„Не знам. Можда ћемо ми бити више ми. Само
измењени. Можда је то најбоље. Па ћемо онда кренути даље.“
„Дабоме. Можемо кренути даље поред Естерела, у
разгледање, и открити неко место као што смо открили и
ово.“
„Можемо. Има много пустих места где лети нема никога.
Можемо унајмити кола и свуда стићи. И у Шпанију ако
хоћемо. Једном кад добро поцрнимо онда ћемо то лако
одржавати, уколико не будемо морали да живимо у граду.
Нећемо живети у градовима током лета.“
„Колико хоћеш да поцрниш?“
„Што више. Видећемо. Волела бих да имам индијанске
крви. Поцрнећу тако да ће ти бити одбојно. Једва чекам сутра
да одем на плажу.“
Заспала је са забаченом главом и уздигнутом брадом као
да се сунча на плажи, дишући тихо, онда легавши на бок
склупча се према њему, а младић је лежао будан и размишљао
о протеклом дану. Можда ја и не могу започети са радом,
29
размишљао је, и најпаметније је о томе уопште и не мислити,
него просто уживати у оном што ми се пружа. Кад будем
морао радити, радићу. Ништа ме неће моћи задржати.
Последња књига је добра, али ћу написати бољу. Ове наше
глупости су забавне, мада не знам колико су глупости, а
колико нешто озбиљно. Пити овако бренди пре подне није
добро. Већ ми ни обичан аперитив ништа не значи. То није
добар знак. Она се преметнула из девојке у младића и опет,
безбрижно и задовољно, постала девојка. Она спокојно и
лепо спава, а и ти ћеш, јер знаш да ти је заиста добро. Ништа
ниси продао за новац, мислио је. Све што је рекла о новцу,
истина је. Заправо је све то истина. Све је слободно,
дозвољиво, неко време.
Шта ли ми је оно рекла о деструктивности? Није се могао
сетити. Рекла је нешто, али се није могао сетити.
Онда га је заморило напрезање да се сети, погледао је
девојку, пољубио је врло лако у образ, она се није пробудила.
Много је воли и све на њој, и сад ће заспати осећајући њен
образ на уснама, и како ће сутра од сунца још више поцрнети,
и колико ће она поцрнети, размишљао је, и до које мере се
стварно икад може поцрнети?

30
КЊИГА ДРУГА

31
 ГЛАВА ЧЕТВРТА

У касно поподне мали ауто спуштао се црним путем

преко брда ка пустом булевару уз жало дуго две миље жутог
песка Андеја, док се у залеђу видео тамноплави океан с десне
стране. Далеко испред на океанској страни израњала је
велика скупина зграда хотела и касино, а с леве стране
налазило се недавно засађено дрвеће и баскијске виле бело
окречене са смеђим дрвеним гредама, окружене дрвећем и
биљем. Две младе особе возиле су се полако булеваром
посматрајући величанствену плажу и шпанске планине,
плаве у тој светлости, док је ауто клизио поред касина и
великог хотела ка завршетку булевара. Испред њих се
налазило ушће реке која се уливала у океан. Плима се
повлачила и преко блиставог песка видели су неки древни
шпански град, и зелене брегове преко залива, и, на
најудаљенијој тачки, светионик. Зауставили су кола.
„Ово је дивно место“, рече девојка.
„Ево кафане, и столова испод дрвећа“, рече младић.
„Старог дрвећа.“
„Дрвеће је необично“, рече девојка. „Све је иначе недавно
засађено. Питам се само зашто су засадили мимозе.“
„Да би се такмичили са местом из којег смо дошли.“
„Ваљда. Све ово изгледа ужасно ново. Али плажа је
изванредна. У Француској нисам нигде видела тако дугу
плажу, и тако поравнат и фини песак. Бијариц је прави ужас.
Да се зауставимо преко пута кафане?“
Вратили су се мало уназад десном страном пута. Младић
је притерао кола уз ивичњак и угасио мотор. Прешли су
преко пута, до кафанске баште, и било им је пријатно да једу
за засебним столом са свешћу да за суседним столовима једу
људи које не познају.

32
 „Волим да слушам јак шум таласа.“
„И ја.“
Лежали су приљубљени једно уз друго и слушали море.
Главу му је држала на грудима и миловала му њоме браду, и
онда се у кревету повукла мало навише и прислонила свој
образ уз његов и притискала га. Пољубила га је и осетио је да
га њена рука додирује.
„Овако је добро“, рече она у мраку. „То је дивно. Јеси ли
сигуран да не желиш да се обучем?“
„Не сада. Сад ми је хладно. Молим те загреј ме.“
„Волим кад те хладног осећам уза се.“
„Ако овде ноћи буду тако хладне, мораћемо облачити
горњи део пижаме. Биће забавно доручковати у кревету.“
„Ово је Атлантски океан“, рече она. „Ослушни.“
„Овде може да нам буде лепо неко време“, рече јој. „Ако
хоћеш можемо неко време остати овде. Ако хоћеш можемо и
отпутовати. Има много места у која можемо отићи.“
„Можемо остати неколико дана и видети.“
„Добро. Ако остајемо, онда бих хтео да почнем писати.“
„Дивно. Сутра ћемо разгледати место. Могао би да
радиш у овој соби, ако ја будем напољу? Док не нађемо неко
друго место.“
„Свакако.“
„Знаш, никад не мораш водити рачуна о мени, јер те ја
волим и ми смо увек заједно без обзира на друге. Пољуби ме,
молим те“, рече она.
Он је пољуби.
„Знаш да нисам урадила ништа што би за нас било лоше.
Само оно што сам морала. Ти знаш.“
Није ништа рекао, слушао је како се снажни таласи свом
тежином обрушавају на тврди мокри песак у ноћи.
Следећег јутра таласи су још увек били велики и киша је
падала у налетима. Нису могли да виде шпанску обалу и кад
би се разведрило, између удараца ветра и кише видели су,
преко разбеснелог мора у заливу, тешке облаке који су
полегли по падинама планина. Катарина је изишла у кишном
33
мантилу после доручка оставивши га да ради у соби. Ишло му
је тако једноставно и лако да је помислио да то вероватно и
не вреди. Пази, говорио је себи, врло је добро што пишеш
једноставно, што једноставније то боље. Али немој и да
мислиш на тако ђаволски једноставан начин. Буди свестан
колико је то сложено, а онда га напиши једноставно.
Сматраш ли да је време проведено у Гродируа било толико
једноставно зато што си о њему могао да пишеш донекле
једноставно?
Наставио је да пише оловком у јефтиној шпартаној
школској свесци коју овде називају cahier, и већ ју је
обележио бројем један, римским бројем. Најзад је престао да
пише и ставио свеску у кофер заједно са картонском кутијом
оловака и оштрилом купастог облика, сем пет тупих оловака
које је оставио да их наоштри следећег дана, скинуо кишни
мантил са вешалице у ормару и сишао степеницама у
хотелски фоаје. Завирио је у бар који је био мрачан и
пријатан по овој киши. У њему је већ било неколико
посетилаца. Оставио је кључ на пулт. Помоћник
рецепционера вешајући кључ пружи руку до прегратка за
писма и рече: „Madame је ово оставила за Monsieura.“
Отворио је писамце у којем је стајало: „Дејвиде, нисам
хтела да те узнемиравам, ја сам у кафани, воли те Катарина.“
Обукао је стари тренчкот, нашао боину у џепу, и по киши
изашао из хотела.
Седела је у углу, за столом, у малој кафани и пред њом се
налазило замагљено жућкасто пиће и тањир са малим
тамноцрвеним слатководним рачићима, и остацима већ
поједених. Већ му је одмакла са јелом: „Где си ти,
странкињо?“
„Прошетала сам мало низ пут.“ Приметио је да јој је
киша опрала лице и концентрисао се да види шта је киша
урадила од њене потамнеле коже. Упркос томе изгледала је
врло лепо и био је срећан што је такву види.
„Јеси ли успео да почнеш?“ упита девојка.
„Прилично.“
34
 „Значи, радио си. Лепо.“
Конобар је послуживао три Шпанца који су седели за
столом до врата. Пришао је држећи чашу, обичну флашу
перноа и воду у малом бокалу са уским грлом. У њој су се
налазили комадићи леда. „Pour Monsieur aussi?“ упита он.
„Да“, рече он. „Молим вас.“
Конобар им жућкастом течношћу нали високе чаше до
пола и поче да налива воде у њену чашу. Али му младић рече:
„Ја ћу то“, и конобар однесе флашу. Изгледало је као да му је
то олакшица. Младић је сипао воду танким млазом, а девојка
је посматрала како се апсинт с преливима замагљује. Кад је
додирнула чашу била је топла, затим, док је апсинт губио
своју жућкасту боју и постајао млечан, чаша се нагло
расхладила, младић је сад наливао кап по кап воде.
„Зашто мора тако полако да се долива?“ упита га.
„Расточи се и нема од њега ништа ако се вода нагло
сипа“, објасни он. „Онда не вреди и неукусан је. Требало би
да се од горе стави чаша са ледом и једном рупицом да вода
кроз њу капље. Али онда би сви знали шта је то.“
„Онај претходни морала сам брзо да испијем, јер су овде
била два Г. Н.“, рече девојка.
„Ге. Ен.?“
„Како се оно зваше националиста? У каки униформама, с
бициклама и црним кожним футролама за пиштоље. Морала
сам нагло да прогутам сваки доказ.“
„Прогуташ.“
„Жао ми је. Пошто сам га једноставно прогутала, не могу
ни рећи какав је.“
„Мораш бити опрезна са апсинтом.“
„Чини да се тако све лакше прима.“
„И ништа друго?“
Припремио јој је још један апсинт, не баш благ. „Пиј“,
рече јој. „Не чекај на мене.“ Она добро повуче и он јој узе
чашу, испи и рече: „Хвала, Madame, то мушкарцу даје
храбрости.“
„Добро је да је стекнеш. Ти, који читаш исечке.“
35
 „Шта то?“ рече јој момак.
„Нисам ништа рекла.“
Али је ипак рекла и он јој рече: „Зашто не држиш језик за
зубима о исечцима?“
„Зашто“, рече она нагињући се к њему и говорећи
сувише гласно. „Зашто да ћутим? Само зато што си јутрос
писао? Мислиш ли да сам се удала зато што си писац? Ти, и
твоји исечци.“
„У реду“, рече он. „Хоћеш ли ми остатак казати кад
будемо сами?“
„Немој ни за тренутак помислити да нећу“, рече она.
„Ни не мислим“, одговори.
„И немој“, рече она. „Буди сигуран да хоћу.“
Дејвид Борн устаде, приђе вешалици, узе кишни мантил
и изиђе на врата не осврнувши се.
За столом Катарина подиже чашу, веома пажљиво
опроба апсинт и онда продужи да га пијуцка.
Врата се поново отворише и Дејвид уђе, приђе столу.
Имао је на себи тренчкот и боину навучену на чело: „Имаш
ли кључеве од кола?“
„Да“, рече она.
„Могу ли да их добијем?“
Она му их даде, али рече: „Не буди глуп, Дејвиде. Киша је
и ти си једини данас радио. Седи.“
„Желиш ли да седнем?“
„Молим те“, рече она.
Он седе. Ово нема никаквог смисла, помисли. Устанеш,
изиђеш, намераваш да узмеш кола, одеш некуд и – да је ђаво
носи – вратиш се, тражиш од ње кључеве и онда седнеш као
неки слинавко. Он дохвати своју чашу и испи је. Бар пиће
ваља.
„Где намераваш ручати?“ упита је.
„Ти реци где и ручаћу с тобом. Још увек ме волиш, зар
не?“
„Не буди глупа.“
„Била је то прљава свађа.“
36
 „И прва.“
„Ја сам погрешила, с тим исечцима.“
„Да више не спомињемо те проклете исечке.“
„Али све се врти око њих.“
„О њима си размишљала док си пила. И то ти се отело,
јер си пила.“
„Као да ми се дигло, из стомака“, рече она. „Ужасно. У
ствари, склизнуло ми је с језика. Као шала.“
„Мора да су ти се вртели по глави, па су ти се омакли, ти
исечци.“
„У реду. Мислила сам да је с тим свршено.“
„Јесте.“
„Зашто онда на том инсистираш и инсистираш?“
„Није требало да пијемо.“
„Није. Дабоме, да није. Нарочито ја. Али теби је
очигледно било потребно. Верујеш ли да ће ти добро
чинити?“
„Да ли треба да с тим настављамо?“ упита он.
„Ја ћу свакако прекинути. Досадно ми је то.“
„То је баш она проклета реч, коју највише мрзим у
језику.“
„Баш си срећан кад мрзиш само ту једну реч.“
„Срање“, рече он. „Ручај сама.“
„Не, нећу. Ручаћемо заједно и понашаћемо се као људска
бића.“
„Добро.“
„Жао ми је. Стварно је то била шала и једноставно ми је
постала неслана. Заиста, Дејвиде, то је све.“

37
 ГЛАВА ПЕТА

Плима се била сасвим повукла кад се Дејвид Борн

пробудио, сунце је блистало на плажи и море је било
тамномодро. Брда испрана, зелена и облаци ишчезли са
планина. Катарина је још спавала. Он ју је погледао и затим
посматрао како равномерно дише, лице јој је било обасјано
сунцем и он помисли како је сунце, које јој пада на очи, не
пробуди.
Пошто се истуширао, опрао зубе и обријао се, осети глад,
али навуче кратке панталоне и пуловер, узе свеску, оловке и
оштрило и седе за сто поред прозора који је гледао на ушће
реке и према Шпанији. Поче да пише и заборави и Катарину
и поглед. Писање му је текло само од себе као и увек кад је
имао среће. Писао је прецизно а злокобни део се појављивао
само као лака пена на површини по мирном дану, испод које
се слути гребен.
Пошто је радио неко време, погледао је Катарину која је
још увек спавала, усне су јој се смешиле, и правоугаоник
сунчеве светлости кроз отворени прозор падао је преко
њеног мрког тела и осветљавао јој мрко лице и мрку главу
према згужваној белини чаршава и неупотребљеног јастука.
Сувише је доцкан за доручак, помислио је. Оставићу јој
цедуљицу, сићи у кафану и поручити café crème и нешто уз то.
Али док је склањао оно што је радио, Катарина се пробуди,
приђе му кад је затварао кофер, загрли га, пољуби га у
потиљак и рече: „Ја сам твоја лења гола жена.“
„Зашто си се пробудила?“
„Не знам. Али реци ми куд идеш и доћи ћу за пет
минута.“
„Идем у кафану да нешто доручкујем.“
„Иди. Долазим. Јеси ли радио?“

38
 „Разуме се.“
„Био си диван после свега јучерашњег. Поносна сам.
Пољуби ме. Погледај како изгледамо у огледалу на вратима
купатила.“
Он је пољуби. Они се погледаше у дугом огледалу на
вратима купатила.
„Баш је лепо бити овако неодевен“, рече она. „Буди
добар, немој негде да свраћаш пре кафане. Поручи и за мене
neuf au jambon. Немој ме чекати. Жао ми је што си ме тако
дуго чекао за доручак.“
У кафани је узео јутарње новине и јучерашње париске
новине, доручковао је белу кафу, бејонску шунку с великим
свежим јајетом на које је грубо самлео бибер и намазао га
сенфом пре него што је разбио жуманце. Како Катарина није
долазила и њено јаје било у опасности да се охлади, он га
поједе и очисти тањир комадићем свеже печеног хлеба.
„Ево долази Madame“, рече конобар. „Донећу за њу други
плат.“
Обукла је сукњу и кашмирски пуловер, ставила бисере,
главу исфротирала ручником, али је влажну косу била равно
очешљала тако да се нигде није видела, нити одударала од
њеног невероватно поцрнелог лица. „Тако је леп дан данас“,
рече она. „Жао ми је што сам задоцнила.“
„За где си се ти то обукла?“
„За Бијариц. Мислила сам да одем тамо. Желиш ли и ти
да пођеш са мном?“
„Желиш ли да пођеш сама?“
„Да“, рече она. „Али ти си добродошао.“
Пошто је устао, она му рече: „Кад се вратим, биће
изненађење.“
„Није потребно. Немој.“
„Хоћу. Свидеће ти се.“
„Да пођем с тобом да не учиниш неку глупост.“
„Немој. Боље је да је сама направим. Вратићу се после
подне. Не чекај ме за ручак.“

39
 Дејвид је прочитао новине, потом прошетао кроз град
тражећи неки chalet који би могао унајмити, или нешто у
другом делу града у ком би било пријатно живети, и
закључио да новоизграђени делови лепо изгледају, али да су
незанимљиви. Он је волео поглед преко залива, ушће реке са
шпанске стране, старо сиво камење Фуентерабије, светлу
белину кућа које су се одатле простирале и мрке планине с
плавим сенкама. Питао се зашто је олуја тако брзо
протутњала и мислио да мора да је то била само северна
ивица олује која је наишла преко Бискајског залива. Бискај је
Визкаја, али то је била баскијска провинција доле низ обалу
далеко после Сан Себастијана. Планине које су се виделе иза
кровова пограничног града Ируна биле су у Гипускаји, а иза
њих мора да је Навара, а Навара је била Навара. И шта ми
овде радимо, мислио је, и што ја овде ходам овим
летовалиштем, гледам тек засађене магнолије и блесаве
мимозе, и натписе за издавање на неким имитацијама
баскијских вила? Ниси јутрос довољно запео да ти се мозак
тако заглупи, или су ово последице мамурлука од јуче. У
ствари ниси ни радио. Боље да почнеш, јер све брзо пролази,
а и ти са свим осталим, и бићеш готов пре него и будеш
свестан тога. А можда си и већ. У реду. Немој ни започињати.
Али буди свестан тога. И даље је ходао градом, сплин му је
изоштрио визију и ублажио се сеновитом лепотом дана.
Поветарац је дувао с мора кроз собу, читао је ослонивши
рамена и потиљак на два јастука и с трећим,
предвострученим, иза главе. Био је поспан после ручка, и
осећао се празан очекујући је. Читао је и чекао. Онда зачу
како се врата отворише и она уђе, у тренутку је није
препознао. Стајала је с рукама испод груди на кашмирском
пуловеру, задихана као да је трчала.
„О Дејвиде, немој, немој.“
Онда се нађе на кревету гурајући га главом и
понављајући: „Не, не, нећеш, Дејвиде? Је ли?“

40
 Притискао јој је главу на груди и осећао њену глатку
кратко подшишану косу као груба свила, док га је она стално
и све јаче гурала главом.
„Шта си то урадила, Ђаволе?“
Она подиже главу, погледа га и притисну усне на његове,
и њима прелазаше с једне стране на другу, и затим се пружи
по кревету и приљуби се уза њ.
„Сад ти могу рећи“, рече она. „Тако сам срећна. Пружила
ми се изузетна прилика. Сад сам твоја нова девојка, хајде да
видимо.“
„Дај да видим.“
„Показаћу ти. Само ме пусти за тренутак.“
Врати се и стаде поред кревета, осветљена сунцем које је
улазило кроз прозор. Скину сукњу и остаде ту босонога само
са пуловером и бисерима.
„Добро ме погледај“, рече. „Да ме видиш баш каква сам.“
Пажљиво је погледао њене дуге тамне ноге, усправно
тело, тамно лице и као извајану тамну главу, и она га погледа
и рече: „Хвала.“
„Како си то успела?“
„Да ти испричам у кревету.“
„Кажи ми сад на брзину.“
„Не. Не могу на брзину. Испричаћу ти у кревету. Прво
ми је пало на памет на путу негде после Ексанпрованса.
Мислим у Ниму док смо шетали парком. Само нисам знала да
ли ће успети и да ли ћу умети да им тачно објасним. Онда сам
смислила, и јуче се решила.“
Дејвид је помилова руком преко главе од врата до
темена, па до чела.
„Да ти испричам“, рече она. „Знала сам да мора бити
добрих фризера у Бијарицу, због Енглеза. Кад сам тамо
стигла, отишла сам у најбољи салон и рекла фризеру да хоћу
да ми косу најпре четка сасвим напред, он је то урадио и коса
ми је пала преко носа, тако да сам кроз њу једва нешто
назирала, затим сам му казала да желим да је подреже као код
дечака који тек креће у приватну школу. Упитао је у коју
41
школу, рекла сам у школу у Итону или Винчестеру, јер су то
биле две једине школе којих сам се сетила осим Рагбија, а
Рагби ми се не свиђа. Запитао ме је у коју од те две. Казала
сам у школу у Итону, али да буде сасвим унапред. Кад је
завршио, изгледала сам као најпривлачнија од свих девојака
које су икад ишле у ту школу, а затим сам тражила да је још
скрати, док није готово ништа ни остало, онда сам захтевала
да је још скрати. Тад је рекао врло строго да то више није
итонска фризура, Mademoiselle. Одговорила сам му да нисам
ни хтела итонску фризуру, али да је то био једини начин да му
објасним шта желим, и да сам Madame, а не Mademoiselle. И
натерала сам га да је још скрати, и још, и још, и сад је или
изванредно или ужасно. Не смета ти како сам је скратила на
челу? Кад је била итонска, падала ми је у очи.“
„Изванредно је.“
„Ужасно је класично“, рече она. „Али је као код
животиња. Опипај.“
Опипао је.
„Не брини што је класична“, рече она. „Моја уста нису.
Да водимо љубав?“
Нагнула је главу, он јој повуче пуловер преко главе и
затим с руку, и сави јој врат да би откопчао копчу.
„Остави их.“
Лежала је на леђима, чврсто приљубљених тамних ногу, с
главом на чаршаву и с бисерима који су падали у страну по
тамним грудима. Очију затворених, руку уз тело. Била је то
нова девојка и он виде да су јој се и уста изменила. Дисала је
врло смирено и рече: „Ти ради све. Од почетка, од самог
почетка.“
„Је ли ово почетак?“
„Ох, да. Не чекај дуго, не чекај…“
У ноћи скупила се уза њ с главом испод висине његових
груди, милујући га од једног бока до другог, затим се подиже,
стави усне на његове, обгрли га рукама и рече: „Тако си диван
и предан кад спаваш, ниси се пробудио, ниси. Чинило ми се
да и нећеш, било је дивно. Био си ми тако предан. Је ли ти се
42
чинило да је то сан? Не буди се. И ја ћу да спавам, али ако не
заспим бићу махнита девојка. Она је будна и бдије над тобом.
Ти спавај, али знај да сам овде. Молим те, спавај.“
Ујутру, кад се пробудио, знао је да се поред њега налази
њено дивно тело, погледао ју је и видео њена дивна рамена
попут воском углачано дрво, врат и светломрку главу, близу,
и глатку, као код мале животиње и помери се наниже у
кревету, окрену се к њој и пољуби је у чело осећајући и њену
косу на уснама, затим очи и, нежно, у уста.
„Спавам.“
„И ја сам.“
„Знам. Пипни како је чудно. Целу ноћ осећам како је
чудно.“
„Није чудно.“
„Ако ти кажеш. Како чудесно одговарамо једно другом.
Можемо ли сад опет обоје да спавамо?“
„Желиш ли да спаваш?“
„Обоје… да спавамо.“
„Покушаћу.“
„Јеси ли поспан?“
„Нисам.“
„Покушај, молим те.“
„Покушаћу.“
„Затвори очи. Како можеш да спаваш отворених очију?“
„Волим да те гледам ујутру потпуно нову и необичну.“
„Зар нисам добро то смислила?“
„Немој причати.“
„Једини начин да се ствари успоре. Већ сам то урадила.
Зар не видиш? Разуме се да видиш. Зар не можеш да кажеш
сад, сад, сад, као што наша срца бију заједно, то је исто, знам
да је то једино што нешто значи, али ни ми ништа не значимо
јер је то тако дивно, и тако добро, и добро и дивно…“
Вратила се у велику собу, пришла огледалу, села, четкала
косу и критички се посматрала.

43
 „Да доручкујемо у кревету“, рече она. „И да поручимо
шампањца, ако у томе нема никаквог зла? Од јако сувих и
бољих имају Lanson и Perrier-Jouet. Да позвоним?“
„Можеш“, рече он и оде да се истушира. Пре него што је
отворио славину да туш потече пуном снагом, чуо је њен глас
како телефонира.
Кад се вратио, она је седела сасвим овлаш наслоњена на
два јастука пошто је претходно протресла све јастуке и
уредно их ставила два и два на узглавље кревета.
„Изгледам ли у реду овако мокре главе.“
„Само је влажна, просушио си је ручником.“
„Могу још да је подсечем на челу. Могу сама. Или можеш
ти.“
„Волео бих да ти пада преко очију.“
„Можда и хоће“, рече она. „Ко зна. Можда ће нам
досадити да будемо класични. Данас ћемо остати на плажи и
преко ручка. Отићи ћемо далеко где ћемо моћи стварно да се
сунчамо кад сав свет оде на ручак, а затим ћемо се одвести до
Св. Жана да једемо кад огладнимо у Баскијском бару. Али
најпре да идемо на плажу, то нам треба.“
„Добро.“
Док је проносио столицу поред ње, Дејвид јој чврсто
стеже руку, она га погледа и рече: „Пре два дана сам све
схватала и онда ми је апсинт све испретурао.“
„Знам“, рече Дејвид. „Ниси могла друкчије.“
„Али ја сам те увредила, с оним исечцима.“
„Ниси“, рече он. „Покушала си, али ниси.“
„Врло ми је жао, Дејвиде. Молим те да ми верујеш.
„Свакоме неке чудне ствари нешто значе. Али ниси
могла друкчије.“
„Нисам“, рече девојка и одмахну главом.
„Онда је у реду“, рече Дејвид. „Немој плакати. У реду је.“
„Та никад не плачем“, рече она. „Али сад не могу
друкчије.“
„Знам, и лепо изгледаш кад плачеш.“

44
 „Немој тако говорити. Никад раније нисам плакала, зар
не?“
„Никада.“
„Али да ли би имао нешто против да останемо овде још
само два дана, због плаже? Нисмо ни имали прилике да се
искупамо, и било би глупо да будемо овде и да се не
накупамо. Где ћемо ићи кад се решимо да одемо? О, нисмо
још одучили. Вероватно ћемо то решити ноћас или сутра
ујутру. Куда предлажеш?“
„Сматрам да свуда може бити лепо“, рече Дејвид.
„Онда ћемо тамо и отићи.“
„У неко велико место.“
„Мада лепо је бити и сам. Спаковаћу нас лепо.“
„Нема тако много тога, сем да се потрпају тоалетне
ствари и затворе две торбе.“
„Можемо кренути и сутра ујутру, ако хоћеш? Заиста не
бих хтела ма шта лоше да ти учиним или да лоше утичем на
тебе.“
Конобар је закуцао на врата.
„Нисмо више имали Perrier-Jouet, Madame, и донео сам
вам Lanson.“
Престала је да плаче и Дејвид ју је још држао за руку, и
рече јој:
„Разумем.“

45
 ГЛАВА ШЕСТА

Провели су јутро у Праду и сад су седели у једном здању с

дебелим каменим зидовима. Било је врло старо и у њему је
било свеже. Около зидова су се налазила винска бурад.
Столови су били веома стари, тешки, а столице излизане.
Светлост је долазила од врата. Конобар им је донео чаше
манзаниље из низија близу Кадиза које се зову Марисмас, и
кришке jamón serranoa, веома суву, димљену пршуту од
свиња храњених жиром, и добро зачињени црвени salchichón,
и још једну јако зачињену мрку кобасицу из града који се зове
Вицх, и инћуне с маслинкама надевеним белим луком. Јели су
то и пили манзаниљу, која је била лаганог и опорог укуса.
Катарина је имала уџбеник шпанско-енглеског у зеленим
корицама на столу поред себе, а Дејвид читаву гомилу
јутарњих новина. Дан је био врео, али у овом старом здању
било је свеже. Конобар их упита: „Хоћете ли gazpacho?“ Био је
стар и пунио им чаше.
„Мислите ли да би се сењорити допао?“
„Опробајте је“, рече конобар озбиљно као да се ради о
кобили.
Донео је широку зделу по којој су пливах комади леда и
танке кришке краставаца, парадајза, сецкани бели лук, зелена
и црвена паприка у течности с грубо млевеним бибером која
је имала благи укус сирћета и уља.
„То је чорба салата“, рече Катарина. „Врло је укусна.“
„Es gazpacho“, рече конобар.
Пили су валдепењас из великог бокала, почео је да
дејствује подупрет претходним марисменом, само мало
успорено, разблажујућим дејством gazpachoа, с којим се
одлично слагао. Али дејствовао је солидно.
„Какво је ово вино?“ упита Катарина.

46
 „Афричко“, рече Дејвид.
„Увек се каже да Африка почиње на Пиринејима“, рече
Катарина. „Сећам се како је то на мене оставило утисак кад
сам први пут чула.“
„То су ствари које се олако кажу“, рече Дејвид. „Ствар је
много сложенија. Само пиј.“
„Али како могу знати где почиње Африка кад тамо никад
нисам била? Људи ти увек говоре нешто двосмислено.“
„Али можеш знати.“
„Баскија свакако није личила на Африку или на ма шта
што сам слушала о Африци.“
„Ни Астурија ни Галиција, али кад зађеш од обале, брзо
почиње да наликује на Африку.“
„Али зашто никад не сликају земљу?“ упита Катарина. „У
позадини су увек планине, тамо у Ескоријалу.“
„Sierru“, рече Дејвид. „Нико није хтео да купује слике
Кастиље насликане како је ти видиш. Они никад нису имали
сликаре пејсажисте. Сликари су сликали оно што се
поручивало.“
„Изузев Грековог Толеда. Ужасно је имати такву дивну
земљу и немати добре сликаре који би је насликали“, рече
Катарина.
„Шта ћемо јести после gazpachoa“, упита Дејвид.
Власник, омањи средовечан човек, дебељушкаст, четвртастог
лица, приђе им. „Он предлаже да поручимо неко месо.“
„Hay solomillo muy bueno“, настојао је упорно власник.
„Не, молим те“, рече Катарина. „Само салату.“
„Бар мало пијте вина“, рече власник и напуни им крчаг
под славином бурета иза шанка.
„Не би требало да пијем“, рече Катарина. „Жао ми је што
сувише много причам. Жао ми је што причам глупости. Као и
обично.“
„Ти причаш врло занимљиво и ужасно лепо кад се узме у
обзир овако топао дан. Да ли те вино чини причљивом?“
„На друкчији начин од апсинта“, рече Катарина. „Мање
опасан. Започињем леп нов живот. Читам, гледам ствари око
47
себе, покушавам да много не мислим о себи, и желим да то
одржим, али не би требало да у ово доба године будемо у ма
ком граду. Можда да одемо одавде. Све довде сам гледала
дивне ствари за сликање, а уопште не умем да сликам, нити
сам икад умела. Али знам, има и дивних ствари за писање, а
не умем написати ни писмо које није глупаво. Никад нисам
пожелела да будем ни сликар, ни писац док нисам дошла у
ову земљу. То ти је као да си стално гладан, а немаш ничег
чиме би утолио глад.“
„Земља је овде. Не мораш ништа урадити. Она је увек
овде. И Прадо је овде“, рече Дејвид.
„Човек сазнаје само кроз себе“, рече она. „И ја не желим
да умрем и да то нестане.“
„Али ти поседујеш сваку миљу коју смо прешли. Читаву
ову жуту земљу, беле брежуљке и плеву која се развејава и
дуге редове јабланова поред пута. И знаш шта си видела и
осетила, и то је твоје. Зар нису твоји и Гродируа и Егморт и
читав Камарг које смо прокрстарили на бициклама? Ово ће
бити исто.“
„Али кад будем мртва?“
„Онда си мртва.“
„Али не могу поднети помисао да умрем.“
„Онда пусти да се ствари дешавају док се дешавају.
Посматрај, слушај и осећај.“
„А шта ако не могу да запамтим?“
Говорио је о смрти као да она ништа не значи. Пила је
вино, гледала дебеле камене зидове у којима су се високо горе
налазили само мали прозори с решеткама окренути према
уској улици у којој није било сунца. Кроз врата, међутим,
окренутим аркадама, јасна сунчева светлост падала је по
излизаним плочама трга.
„Кад покушаваш да живиш изван себе“, рече Катарина,
„онда је опасно. Можда је боље да се вратим у наш свет, твој и
мој свет, који сам створила; мислим, који смо створили. У
том свету сам веома успела. Али трајало је само четири
недеље. Можда ћу опет успети.“
48
 Салата је стигла, а са њом и зеленило на тамном столу;
при светлости сунца са трга иза аркада.
„Да ли се боље осећаш?“ упита Дејвид.
„Да“, рече она. „Много сам мислила о себи и поново сам
постала немогућа, као сликар који је постао сопствена слика.
Било је ужасно. Сад кад сам опет добро, надам се да ће то
тако и потрајати.“
Пала је јака киша и растерала врућину. Налазили су се у
великој соби хотела „Палас“, свежој и затамњеној соби због
притворених жалузина, и купали су се заједно у дубокој води
у дугој високој кади. Извадили су чеп и онда отворили
славину и пустили да их вода пуном снагом, сливајући се по
њима, сапире, ковитлајући се при отицању. Обрисали су
једно друго огромним ручницима и онда легли у кревет. Док
су лежали на кревету, свежи поветарац допирао је до њих
кроз одшкринуте жалузине и прелазио преко њих. Катарина
је лежала ослоњена на лактове, с брадом међу шакама. „Шта
мислиш да ли би било забавно да опет будем дечак? Је л’ ти то
не би било незгодно?“
„Мени се свиђаш таква каква си сад.“
„То је нека врста искушења. Али мислим да то нећу
радити у Шпанији. Ово је врло крута земља.“
„Остани каква јеси.“
„Због чега ти је глас друкчији кад то говориш? Све
мислим да ћу то поново урадити.“
„Не. Не сад.“
„Хвала ти на том не сад. Да те волим као девојка, а онда
да урадим оно?“
„Ти си девојка. Ти си девојка. Ти си моја најдража
Катарина.“
„Да ја сам твоја девојка и ја те волим, волим, волим.“
„Немој говорити.“
„Хоћу. Ја сам твоја девојка Катарина и ја те волим, молим
те, ја те волим, и волећу те увек, увек, увек…“
„Не мораш стално то понављати. Ја то знам.“

49
 „Свиђа ми се да то понављам, морам да то кажем, и ја
сам била фина девојка, добра девојка, и поново ћу бити.
Обећавам да ћу поново.“
„Не треба то да говориш.“
„О да, треба. То кажем, и казала сам, и ти си казао. Ти сад
знаш, молим те, кажи. Молим те.“
Дуго су лежали мирно, и она рече: „Ја те много волим и
ти си тако добар муж.“
„Стварно?“
„Да ли сам ја баш оно што си ти желео?“
„На шта мислиш?“
„Надам се да јесам.“
„Јеси, свакако.“
„Обећала сам, истински, и бићу, и одржаћу обећање. А
сад могу ли опет бити дечак?“
„Зашто?“
„Само кратко време.“
„Зашто?“
„Свиђа ми се, није да ми то недостаје, али волела бих да
то опет будем, ноћу, у кревету. Могу ли опет да будем? Ако ти
то не смета?“
„Дођавола с тим ако ти то не смета.“
„Онда могу?“
„Да ли ти то стварно желиш?“
Уздржа се да јој не каже мораш ли, али она рече: „Не
морам, али молим те, ако је то у реду, могу ли?“
„Добро“, он је пољуби и привуче к себи.
„Нико сем нас не може рећи каква сам. Бићу дечак ноћу
и нећу те збуњивати. Не брини, молим те.“
„У реду, момче.“
„Лагала сам ти кад сам рекла да не морам. Данас ми је то
тако одједном наишло.“
Затворио је очи и није мислио, она га пољуби али
отишло је даље, и сад је знао и осећао очај.
„Сад се промени. Молим те. Немој да те ја мењам. Морам
ли? У реду. Хоћу. Сада си се изменила. Јеси. И ти си сама то
50
урадила. Јеси. Урадила си. Ја сам то теби учинио, али и ти си
сама себи. Да, јеси. Ти си моја слатка, најдража Катарина. Ти
си моја, дивна Катарина. Ти си моја најдража и једина
девојка. О хвала ти, хвала девојко моја…“
Дуго је лежала, и он је помислио да је заспала. Она се
удаљи тихо и лагано се дижући на лактове рече: „Спремам за
себе сутра једно изненађење. Ујутру идем у Прадо да гледам
слике као да сам дечак.“
„Дижем руке“, рече Дејвид.

51
 ГЛАВА СЕДМА

Ујутру је устао док је она још спавала и изишао на светлу

јутарњу свежину на висоравни. Попео се стрмом улицом до
Трга св. Ане, доручковао у некој кафаници и прочитао месне
новине. Катарина је желела да буде у Праду у десет часова кад
се отвара, па је пре него што је кренуо навио будилник да јој
звони у девет. Напољу, док се пењао узбрдицом, мислио је на
њу како спава. Њена лепа чупава глава, положена на бели
чаршав, личила је на стари метални новчић, јастук је била
одгурнула, а горњи чаршав је истицао обле линије њеног тела.
Сад то већ траје месец дана, помислио је, или скоро месец
дана. А и онај претходни пут од Гродируа до Андија, скоро
два месеца. Не, нешто мање, јер о том је почела да мисли тек у
Ниму. Непуна два месеца. Откако смо се венчали има три
месеца и две недеље, и све сам увек чинио да буде срећна, али
у овој ствари мислим да нико не може да се постара за оно
друго. Довољно је бити у томе. Разлика је што је овог пута
питала, говорио је у себи. Питала ме је.
Кад је прочитао новине и платио доручак, он изиђе на
врућину која се вратила на висораван кад се променио
правац ветра, и крену у хладну, уштогљену, тужну учтиву
банку, где је затекао пошту упућену из Париза. Отварао је и
читао пошту док је чекао да се обаве дуге формалности на
бројним шалтерима око наплате чека који му је послала
његова банка на ову мадридску филијалу.
Најзад са великим новчаницама закопчаним у џеповима
од сакоа, он изиђе поново у засењујуће блиставило, заустави
се код киоска да купи енглеске и америчке новине које су
стигле јутарњим Суд-Еxпрессом. Купи неколико недељника о
борбама с биковима да увије новине на енглеском, и крену ка
Кареру сан Херониму до свеже пријатељске јутарње

52
сеновитости италијанског бифеа. Није ту још никога било, и
он се сети да није уопште уговорио никакво место састанка са
Катарином.
„Шта ћете да попијете?“
„Пиво“, рече.
„Овде се не пије пиво.“
„Зар немате пива?“
„Имамо. Али ово није место где се пије пиво.“
„Идите дођавола“, рече, поново уви новине, изиђе и
крену у улицу Виторија све до Сервезерија Алвареза. Седе за
сто под пердеом у пролазу и попи велику чашу хладног
точеног пива.
Помислио је како је конобар само хтео да води разговор,
а и што је рекао било је истина. То није било место где се
служи пиво. Он га је једноставно буквално схватио. Није
конобар хтео да буде неучтив. Врло је ружно што му је оно
рекао, и нема оправдање. Гадно је то урадио. Пошто је попио
још једно пиво, позва конобара да му плати.
„Y la Señora?“ упита конобар.
„У Праду је, у музеју. Идем по њу.“
„До скорог виђења“, рече конобар.
Спустио се до хотела низбрдо. Узео је кључ са рецепције,
попео се лифтом до првог спрата, оставио пошту и новине на
столу у соби, а највећи део новца закључа у кофер. Соба је
била поспремљена, жалузине затворене због топлоте, тако да
је соба била замрачена. Умио се. Затим среди пошту, издвоји
четири писма и стави их у стражњи џеп. Понесе париска
издања The New York Heralda, Chicago Tribunea и London Daily
Maila, сиђе у хотелски бар, заустави се на рецепцији да остави
кључ и да замоли рецепционера да каже госпођи, кад дође, да
се он налази у бару.
Сео је на високу столицу у бару, поручио marismeño,
отворио и читао писма служећи се маслинкама с белим луком
са тањирића који је конобар донео са чашом и ставио испред
њега. У једном писму налазила су се два исечка из новина,
прикази његовог романа из двају месечних часописа. Он их
53
прочита са осећањем да они немају никакве везе ни с њим ни
са оним што је написао.
Вратио је исечке у коверат. Били су писани повољно и
луцидно, са прихватањем, али за њега нису ништа значили.
Исто осећање имао је и кад је прочитао издавачево писмо.
Књига је добро ишла и мисле да ће се и даље, у јесен, добро
продавати, мада нико то не може са сигурношћу тврдити.
Несумњиво да је до сада наишла на крајње добар пријем код
критике, и отворила пут за његову следећу књигу. Велика
предност је што је ово његов други, а не први роман.
Трагично је колико су први романи америчких писаца често
били и једини њихови добри романи. Али, писао је даље
издавач, његов други роман потврдио је вредност који је први
обећавао. У Њујорку је сасвим изузетно лето, хладно и
влажно. О господе, помислио је Дејвид, к врагу и време у
Њујорку и то копиле Кулиџ, танких усана, који у крутом
оковратнику пеца пастрмке у рибњаку на Блек Хилсу који
смо отели од Сијукса и Чејена, и доста тих писаца што пију
џин прављен у кадицама и који се питају да ли им бебица
игра чарлстон. И доста с обећањима које је потврдио и
изгледима које они предвиђају. Какво обећање и коме?
Књижевним часописима The Dial, The Bookman, The New
Republic? Не, већ им се показао. Показаћу вам ја обећања, која
ћу потврдити. Какво срање.
„Здраво, момче“, рече неко. „За чега изгледаш тако
љутит?“
„Здраво, пуковниче“, рече Дејвид осетивши се одједном
срећним. „Откуд ти доврага овде?“
Пуковник који је имао дубоке плаве очи, косу боје песка
и преплануло лице, изгледао је као да га је неки уморни вајар
клесао у кремену и при том сломио длето; узе Дејвидову чашу
и сркну marismeño.
„Донесите ми за сто флашу овога што овај млади човек
пије“, рече он конобару. „Расхлађену флашу. Да не морамо
стављати лед. Донесите одмах.“
„Да, господине“, рече конобар. „Одмах, господине.“
54
 „Хајдемо овамо“, рече пуковник Дејвиду водећи га до
стола у углу сале. „Врло добро изгледаш.“
„И ти.“
Пуковник Џон Бојл носио је тамноплаво одело од
материјала који је деловао круто, али и лагано, и плаву
кошуљу и црну кравату. „Ја сам увек добро“, рече он. „Хоћеш
ли посао?“
„Нећу“, рече Дејвид.
„Просто и јасно. А и не питаш какав.“ Глас му је звучао
као да с напором излази из прашњавог грла.
Вино стиже и конобар наспе две чаше и стави тањириће
са лешницима и маслинкама с белим луком.
„Нема инћуна?“ упита пуковник. „Каква је ово фонда?“
Конобар се насмеши и оде по инћуне.
„Изврсно вино“, рече пуковник. „Прворазредно. Увек
сам се и надао да ћеш ти поправити укус. А зашто нећеш
посао? Управо си написао књигу.“
„Проводим медени месец.“
„Глуп израз“, рече пуковник. „Никад ми се није свиђао.
Звучи лепљиво. Зашто не кажеш да си се управо оженио?
Мада ту нема разлике. Неупотребљив си у сваком случају.“
„Какав би то био посао?“
„Не вреди сад о томе ни говорити. С ким си се оженио? С
неким кога знам?“
„С Катарином Хил.“
„Знао сам јој, оца. Врло чудан тип. Убио се у колима. Са
женом.“
„Нисам их познавао.“
„Ниси га познавао?“
„Нисам.“
„Чудно. Али савршено разумљиво. Ниси с њим као
тастом ништа изгубио. Мајка јој је била веома усамљена.
Глупо да се одрасли људи убију тако, где си се упознао с том
девојком?“
„У Паризу.“

55
 „Она има некаквог глупог стрица који тамо живи.
Потпуно безначајног. Познајеш ли га?“
„Виђао сам га на тркама.“
„У Лоншану и Отеју. А како си могао и да га не видиш.“
„Нисам се оженио њеном породицом.“
„Ниси, дабоме. Али увек се човек њоме жени, па била
она жива или мртва.“
„Не са стричевима и теткама.“
„У реду, нек ти је пријатно. Знаш, свидела ми се књига.
Продаје ли се добро?“
„Прилично.“
„Дубоко ме је дирнула“, рече пуковник. „Лукаво си ти
псето.“
„И ти си, Џоне.“
„Надам се“, рече пуковник.
Дејвид угледа Катарину на вратима и устаде. Она им
приђе и Дејвид рече: „Ово је пуковник Бојл.“
„Како сте, драга?“
Катарина га погледа, насмеши се и седе за сто. Дејвид је
посматрао, изгледало је као да задржава дах.
„Јеси ли уморна?“
„Изгледа.“
„Узмите чашу овог“, рече пуковник.
„Имате ли нешто против да поручим апсинт?“
„Дабоме, узми“, рече Дејвид. „И ја ћу поручити за себе.“
„Не за мене“, рече пуковник конобару. „Ова флаша није
више хладна. Вратите је да се расхлади и донесите ми једну
чашу из већ расхлађене флаше.“
„Волите ли прави перно?“ упита он Катарину.
„Да“, рече она. „Он ми помаже да превазиђем своју
стидљивост.“
„Перно је изврсно пиће“, рече он. „Придружио бих вам
се, али имам посао који морам да обавим после ручка.“
„Жао ми је, заборавио сам да се договоримо где да се
нађемо“, рече Дејвид.
„Ово је врло добро.“
56
 „Био сам у банци, због поште. Има много поште и за
тебе. Оставио сам је у соби.“
„Није важно“, рече она.
„Видео сам вас у Праду како посматрате слике Ел Грека“,
рече пуковник.
„Видела сам и ја вас“, рече она. „Да ли увек посматрате
слике као да их поседујете и да одмеравате како бисте их боље
разместили?“
„Вероватно“, рече пуковник. „Да ли их ви увек гледате
као да сте млади поглавица неког ратничког племена који је
побегао од својих саветника и сад посматра Леду и лабуда у
мрамору?“
Катарина поцрвени испод тамне опаљене коже, погледа
Дејвида а затим пуковника.
„Ви ми се свиђате“, рече. „Причајте ми још нешто.“
„И ви се мени свиђате“, рече. „Завидим Дејвиду. Је ли он
све што ви желите.“
„Зар то не знате?“
„За мене је видљиви свет видљив“, рече пуковник.
„Продужите, попијте још који гутљај тог истинољубивог
горког серума.“
„Сад ми није потребан.“
„Нисте више стидљиви? Попијте га свакако. Добро ће
вам чинити. Ви сте најцрња белкиња коју сам видео. И ваш
отац је био тамне пути.“
„Мора да имам кожу на њега. Моја мајка је била плава.“
„Нисам је познавао.“
„Да ли сте добро познавали мог оца?“
„Сасвим добро.“
„Какав је био?“
„Врло тежак и драг човек. Јесте ли ви стварно
стидљиви?“
„Јесам, питајте Дејвида.“
„То савлађујете страховито брзо.“
„Да, некако. Какав је био мој отац?“

57
 „Био је најстидљивији човек ког сам знао, али је умео да
буде и најшармантнији.“
„Је ли и он користио перно?“
„Све могуће ствари.“
„Да ли вас подсећам на њега?“
„Нимало.“
„То је добро. А Дејвид?“
„Ни најмање.“
„Још боље. Како сте знали да сам дечак у Праду?“
„Зашто да не будете?“
„Синоћ сам то тек опет постала. Била сам девојка скоро
месец дана. Питајте Дејвида.“
„Нема потребе да говорите питајте Дејвида. Шта сте сад?“
„Дечак, ако немате ништа против.“
„Мени одговара. Али не одговара вама.“
„Баш сам то хтела и рећи, али чим се каже, немам
потребе више да то будем. Али дивно је било у Праду. Због
тога сам и хтела да о том причам Дејвиду.“
„Имаћете времена да причате с Дејвидом о томе.“
„Да“, рече она. „Имамо времена за све.“
„Реците ми где сте тако поцрнели“, рече пуковник.
„Знате ли колико сте црни?“
„У Гродируа и затим недалеко од Ланапуле. Ту се
налазила увала до које је водио путељак кроз борове. Не може
се ништа видети са пута.“
„Колико вам је било потребно времена да тако
поцрните?“
„Око три месеца.“
„И шта ће вам то?“
„Користиће“, рече она. „Врло је лепо у кревету.“
„Надам се да га нећете трошити по граду.“
„Прадо није трошење. У ствари, то сам ја. Ја сам заиста
црна. Сунце ми само помаже да се то види. Волела бих да сам
још тамнија.“
„Онда ћете вероватно и бити“, рече пуковник. „Надате
ли се још нечему?“
58
 „Животу сваког дана“, рече Катарина. „Жељно очекујем
сваки дам“
„Да ли је данашњи био добар?“
„Да, знате да јесте. Били сте тамо.“
„Хоћете ли ви и Дејвид да ручате са мном?“
„Да, хоћемо“, рече Катарина. „Идем горе да се пресвучем.
Хоћете ли ме чекати?“
„Зар нећеш то да испијеш?“ упита Дејвид.
„Не пије ми се“, рече она. „Али не брини, нећу бити
стидљива.“
Кренула је ка вратима и они су је обојица посматрали.
„Јесам ли био груб?“ упита пуковник. „Надам се да
нисам. Она је предивна девојка.“
„Надам се да јој чиним добро.“
„Чиниш. А како си ти?“
„Добро, мислим.“
„Јеси ли задовољан?“
„Веома.“
„Памти да је све добро док не постане ружно. Знаћеш кад
то буде.“
„Мислиш?“
„Сасвим сигурно. Али ако не мислиш тако, није ни
важно. Онда ништа не смета.“
„Колико брзо до тог дође?“
„Нисам говорио о брзини. О чему говориш?“
„Извини.“
„Имаш што имаш, и уживај што више.“
„Ми и уживамо.“
„То и видим. Али има једна ствар.“
„Која?“
„Добро је чувај.“
„Је ли то све што имаш да ми кажеш?“
„Још једну маленкост: то ʼдобит’ није добра ствар.“
„Не постоји још никаква ʼдобит’.“
„Лепше је убити ту ʼдобит’.“
„Лепше?“
59
 „Боље.“
Разговарали су још неко време о разним људима,
пуковник је необуздано говорио, онда је Дејвид спазио
Катарину како наилази кроз врата, обучена у белу одећу од
шагрина да би истакла колико је заиста поцрнела.
„Изгледате стварно изузетно лепи“, рече пуковник
Катарини. „Али морате покушати да још поцрните.“
„Хвала вам. Настојаћу“, рече она. „Не морамо да
излазимо напоље по овој жези. Зар не бисмо могли да седимо
у овој хладовини? Можемо ручати овде у грилу.“
„Ви сте моји гости“, рече пуковник.
„Не, молим вас, ви ручате са нама.“
Дејвид је несигурно устао. Придошло је још света у бар.
Погледавши на сто, примети да је испио и Катаринину чашу
и своју. Није се сећао кад.
Одмарали су се после ручка лежећи на кревету и Дејвид
је читао при светлости која је долазила с леве стране кревета,
кроз прозор на коме је био подигао ролетне за једну трећину.
Светлост се одражавала са зграде на супротној страни улице.
Ролетну није подигао толико да се види небо.
„Пуковнику се свиђа што сам овако поцрнела“, рече
Катарина. „Морамо опет ићи на море. Морам то одржати.“
„Кад год зажелиш.“
„Биће сјајно. Могу ли нешто да ти кажем? Морам.
„Шта?“
„Нисам се променила у девојку за ручком. Јесам ли се
лепо понашала?“
„Зар ниси?“
„Нисам. Да ли ти то смета? Сад сам твој дечко и урадићу
све што зажелиш.“
Дејвид је и даље читао.
„Да ли си љут?“
„Нисам.“ Отрежњен, размишљао је.
„Сад је то једноставније.“
„Не чини ми се.“

60
 „Онда ћу бити обазрива. Јутрос што год сам радила све
ми је изгледало тако једноставно и у реду, тако чисто и добро,
по дану. Да пробам сад, па да видимо.“
„Радије не бих.“
„Могу ли да те пољубим и да покушамо.“
„Не ако си и ти дечак и ја дечак.“
У грудима је осећао као да му се налази гвоздена шипка
попреко с једне стране до друге. „Више бих волео да ниси
рекла пуковнику.“
„Али он ме је видео, Дејвиде. Он је ствар покренуо, он
зна све о томе, и схвата. Није било глупо што сам му
испричала. Боље је. Он је наш пријатељ. Ако му кажем, неће о
томе причати. А да му нисам рекла, имао би право.“
„Не можеш се свету тако поверавати.“
„Свет ме се не тиче. Тичеш ме се само ти. Никад нисам
имала никаквих прича и скандала с другим људима.“
„Осећам као да ми је грудни кош окован железом.“
„Жао ми је. Ја у грудима осећам срећу.“
„Најдража моја Катарино.“
„То је лепо. Зови ме Катарином кад год желиш. Ја сам и
твоја Катарина. Ја сам увек Катарина кад ти устреба. Боље је
да спавамо, или да започнемо и да видимо шта ће се десити?“
„Најпре да лежимо веома мирно у мраку“, рече Дејвид
спуштајући ролетне, и затим су лежали једно поред другога
на кревету у великој соби у хотелу „Palas“ у Мадриду у коме је
Катарина по дневној светлости као дечко посетила музеј Ел
Прадо, и сад ће изнети мрачне ствари на светлост дана и сада,
њему је изгледало, променама више неће бити краја.

61
 ГЛАВА ОСМА

У Буен Ретироу, ујутру, било је свеже као у шуми.

Зеленило, а тамна дебла дрвећа, и даљине, све им је било
ново. Језеро више није било тамо где се раније налазило, а кад
су га видели кроз дрвеће, било је сасвим измењено.
„Иди испред мене“, рече. „Хоћу да те гледам.“
Он се удаљи од ње, оде до места где се налазила клупа и
седе. Видео је језеро на великој удаљености и знао да је
сувише далеко да би могао до њега пешице да стигне. Седео је
на клупи, и она седе до њега и рече: „Добро је.“
Али није могао избећи грижи савести, која га је и ту у
Ретироу спопала, и осећао се тако лоше да је рекао Катарини
да ће је сачекати у кафани у „Паласу“.
„Није ти добро? Хоћеш ли да пођем с тобом?“
„Добро сам. Једноставно морам да идем.“
„Видећемо се тамо“, рече она.
Тог јутра била је изузетно лепа, смешила се њиховој
тајни и он се њој осмехивао, и онда се са својом грижом
савести вратио у кафану. Није мислио да ће успети, али кад је
Катарина дошла, завршавао је други апсинт, и гриже је
нестало.
„Како си, Ђаволе“, рекао је.
„Ја сам твој ђаво“, рече она. „Могу ли и ја да попијем
један?“
Конобар се удаљио задовољан што је види тако лепу и
задовољну, и она рече: „Шта ти је било?“
„Осећао сам се просто језиво, али сад ми је добро.“
„Тако ти је лоше било?“
„Не, није“, лагао је.
Затресла је главом. „Жао ми је. Надала сам се да неће
бити ништа лоше.“

62
 „Прошло је.“
„Онда добро. Зар није дивно бити овде кад нема света,
лети. Смислила сам нешто.“
„Већ?“
„Можемо остати овде, и не морамо ићи на море. Ово је
наше. Град, и ово овде. Можемо још остати и одвести се назад
право до Ланапуле.“
„Нема много места у које бисмо могли отићи.“
„Немој тако. Тек смо кренули.“
„Да… могли бисмо се вратити одакле смо пошли.“
„Наравно да можемо, и хоћемо.“
„Да не говоримо о том“, рече он.
Осетио је да му се оно осећање враћа и повуче велики
гутљај.
„Чудна ствар“, рече он. „Ово пиће има тачно укус гриже
савести. Баш такав укус, а кад га мало попијеш, осећање
нестаје.“
„Не свиђа ми се што га због тога пијеш. Ми нисмо такви.
Не смемо бити.“
„Можда ја јесам.“
„Не смеш да будеш.“ Сркнула је из чаше један гутљај, па
још један, погледала око себе па у њега и рекла: „Морам
нешто да урадим. Посматрај и гледај шта се дешава. Овде
испред кафане хотела „Палас“ у Мадриду, можеш видети
Прадо и улицу, заливаче испод дрвећа, значи ово је тако
стварно. Ужасно грубо. Али могу то да изведем. Видећеш.
Ето, усне су опет усне твоје девојке и ја сам све што ти
стварно желиш. Зар нисам то извела? Реци.“
„Ниси морала.“
„Да ли ти се свиђам као девојка?“ рече она врло озбиљно,
и насмеши се.
„Да“, рече он.
„То је добро“, рече она. „Срећна сам што се то неком
свиђа, јер је то ужасно досадна ствар.“
„Онда то немој радити.“

63
 „Зар ме ниси чуо кад сам казала да хоћу. Зар ниси
посматрао како то радим? Хоћеш ли да се искидам, да се
искидам зато што не можеш да се одлучиш? Зато што не
можеш дуго да се задовољиш било чим?“
„Хоћеш ли да престанеш?“
„Зашто да престанем? Желиш женско? А не желиш све
што иде уз то? Сцене, хистерију, лажна оптуживања,
темперамент? Престаћу. Нећу да се осећаш незгодно пред
конобаром. Нећу да се конобар осећа непријатно. Читаћу
своју глупу пошту. Можемо ли некога послати по њу?“
„Идем ја да ти је донесем.“
„Не. Нећу да овде останем сама.“
„У реду“, рече он.
„Зато сам рекла да пошаљемо некога по њу.“
„Они никад не би дали ботонесу кључ од собе. Зато сам
рекао да ћу ја ићи.“
„Прошло ме је“, рече Катарина. „Нећу се више овако
понашати. Зашто да се овако понашам према теби? То је
бесмислено и недостојно. Била сам толико глупа да не могу
чак ни да ти се извиним. Сем тога, у сваком случају морам да
одем до собе.“
„Сад?“
„Просто зато што сам проклето женско. Мислила сам,
ако сам женско и будем само женско да ћу онда бар добити
бебу. Или чак ни то.“
„Можда је то моја грешка.“
„Да не говоримо никад о грешкама. Ти остани овде, а ја
ћу донети пошту. Свако ће од нас читати своју пошту и
бићемо добри интелигентни амерички туристи који су
разочарани, јер нису дошли у Мадрид у право доба године.“
За ручком је Катарина рекла: „Враћамо се у Ланапулу.
Тамо сад нема никога, биће мирно и ти ћеш радити и
пазићемо једно друго. Можемо отићи и до Екса да видимо
Сезанов крај. Раније се нисмо тамо дуже задржавали.“
„Биће нам дивно.“
„Није сувише рано да опет почнеш радити?“
64
 „Није. Сигуран сам да би било добро да сад почнем
опет.“
„То ће бити дивно, а ја ћу стварно учити шпански да
нешто знам кад се вратимо. И морам много тога да
прочитам.“
„Имамо много ствари да урадимо.“
„Урадићемо их.“

65
КЊИГА ТРЕЋА

66
 ГЛАВА ДЕВЕТА

Нови план је трајао нешто дуже од месец дана. Имали су

три собе на крају дуге ружичасте провансалске куће где су
становали и раније. Налазила се међу пинијама на естерелској
страни Ланапуле. С прозора се видело море, а из врта испред
дуге куће где су јели под дрвећем, могли су видети празне
плаже, високи папирус на ушћу речице, а преко залива белу
кривуљу Кана, а иза њега брда и далеке планине. Нико сад
лети није становао у дугој кући и власнику и његовој жени
било је драго што смо се вратили.
Спаваћа соба им је била велика соба на крају. Имала је
прозоре на три стране и била свежа тог лета. По ноћи су
осећали мирис пинија и мора. Дејвид је радио у соби на
другом крају. Почињао је да ради рано, сваког јутра, и кад би
свршио, потражио би Катарину и онда би ишли до увале међу
стенама на песковиту плажу да се сунчају и пливају. Понекад
би се Катарина одвезла колима, и он би је чекао пијући нешто
на тераси после рада. Није се могло пити било шта после
апсинта, па је прешао на виски и перије. То се допадало
власнику, који је опет почео добро да послује током мртве
летње сезоне захваљујући присуству Борнових. Није изнајмио
куварицу, већ је његова жена кувала. Једна девојка се старала
о собама, а неки нећак, који је учио за конобара, послуживао
је за столом.
Катарина је уживала да вози мала кола, ишла у куповину
у Кан и Ницу. Велики зимски дућани су били затворени, али
она је проналазила ресторане где ће добро јести, одабирала
добра и не много скупа пића, и проналазила места где је
могла да добије књиге и часописе.
Дејвид је много радио четири дана, па су сад проводили
читаво послеподне на сунцу, на песку нове увале коју су

67
открили, и у води, док се не би заморили, затим се увече
враћали кући слани по леђима и са сољу у коси, нешто
попили, истуширали се и преобукли.
У кревету поветарац им је долазио с мора. Било је свеже,
лежали су једно поред другога, у мраку, покривени чаршавом.
Катарина рече: „Казао си да те питам.“
„Јесам.“
Она се нагну над њега, обухвати му главу рукама и
пољуби га. „Много то желим. Могу ли? Смем ли?“
„Наравно.“
„Тако сам срећна. Направила сам толико планова“, рече
она. „И овог пута нећу бити зла и бесна.“
„Каквих планова?!“
„Могу ти рећи, али је боље да ти то покажем. Можемо
сутра. Хоћеш ли поћи са мном?“
„Куда?“
„У Кан, где сам једном одлазила кад смо раније били
овде. Он је одличан фризер. Спријатељили смо се, он је бољи
од оног у Бијарицу. Одмах је све разумео.“
„Шта си тамо радила?“
„Посетила сам га јутрос док си ти радио, објаснила сам
му, он је размислио, схватио и сматра да ће то бити фино.
Рекла сам му да се још нисам решила, али ако се решим, да ћу
покушати да те наговорим да се ошишаш.“
„Како то?“
„Видећеш. Идемо заједно. Некако укосо, дуж природног
пада косе, а не на уобичајени начин. Одушевљен је. Мислим
зато што је луд за бугатијем. Ти се плашиш?“
„Не.“
„Једва чекам. Он хоће да је јако посветли, али смо се
плашили да ти се можда неће свидети.“
„Коса посветли од мора и сунца.“
„Али ово би било још светлије. Каже да може да буде као
код Скандинаваца. Замисли како би то изгледало са нашом
тамном кожом. Може и твоју да обоји у светлије.“
„Не. Осећао бих се смешним.“
68
 „Какве то везе има, иначе овде никога не познајемо. У
сваком случају ће ти постати светлија због сунчања и
пливања. Целог лета.“
Није ништа казао, и она рече: „Не мораш. Нека посветли
само моју, а онда ћеш можда и ти хтети. Видећемо.“
„Немој правити планове, Ђаволе. Сутра ћу устати веома
рано и радити, а ти спавај што дуже можеш.“
„А ти онда пиши нешто о мени“, рече она. „Није важно
ако буде како сам лоша, али уметни и колико те волим.“
„На ивици сам да то урадим.“
„Може ли се онда тако нешто и штампати, или не би
ваљало?“
„Само сам покушао да то напишем.“
„Могу ли некад прочитати?“
„Ако ми пође за руком.“
„Већ сам поносна и нећемо правити копије за продају,
нити за критичаре, и неће онда бити никаквих исечака, и
нећеш бити самосвестан и увек ћемо то задржати за себе.“
Дејвид Борн се пробудио кад је већ било свануло, обукао
кратке панталоне и кошуљу и изишао напоље. Поветарац је
замро. Море је било мирно, и дан је мирисао на росу и
пиније. Ходао је босоног по плочама на тераси до собе на
крају куће, ушао и сео за сто за којим је радио. Прозори су
били остали отворени преко ноћи и соба је била свежа и пуна
раних јутарњих обећања.
Писао је о путовању од Мадрида до Сарагосе, како се пут
пењао и спуштао док су се кретали великом брзином у
унутрашњост земље с црвенкастим брежуљцима. Мала кола
на тада прашњавом путу сустигла су експресни воз и
Катарина га је лагано престигла, вагон за вагоном, па онда
тендер, ложача и машиновођу, и напокон сам нос
локомотиве, а затим се од њега одвојила, скренула улево, како
је пут завијао, а воз се изгубио у тунелу.
„Била сам га престигла“, рече она. „Али је нестао. Реци,
да ли ћу опет на њега наићи?“

69
 Он је погледао Мишелинову мапу: „Нећеш, бар за неко
време.“
„Онда нека иде, ми ћемо разгледати околину.“ Како се
пут пењао тако су наилазиле тополе, поред реке, пут се стрмо
пењао, он је осетио да кола могу да извуку, попну на зараван,
онда је Катарина весело пребацила у брзину и савладала
узбрдицу.
Касније тог јутра кад је чуо њен глас у врту, престаде да
пише. Закључа кофер са свескама рукописа и изиђе
закључавши врата за собом. Собарица је употребљавала свој
кључ кад је спремала собу.
Катарина је седела за доручком на тераси. Сто је био
прекривен коцкастим црвено-белим столњаком. На себи је
имала стару, из Гродируа, пругасту свеже опрану кошуљу,
сада мало скупљену од прања и веома избледелу, нове сиве
фланелске лаке панталоне и еспадриле.
„Здраво“, рече. „Нисам могла дуже да спавам.“
„Дивно изгледаш.“
„Хвала. Осећам се дивно.“
„Где си набавила те панталоне?“
„Дала сам да ми се сашију у Ници. Код доброг кројача.
Јесу ли добре?“
„Одличног су кроја. Само изгледају сувише нове. Хоћеш
ли их носити по граду?“
„Нећу. У Кану је већ прошла сезона. Следеће године ће
их сви носити. Свет сад носи наше кошуље. Не иду добро уз
сукње. Ти немаш ништа против, зар не?“
„Ни најмање. Изгледају сасвим пристојно. Само су
сувише добро испеглане.“
После доручка док се Дејвид бријао и туширао, затим
навукао старе фланелске панталоне и рибарску кошуљу и
нашао еспадриле, Катарина је обукла плаву платнену кошуљу
са отвореном крагном и тешку белу платнену сукњу.
„Овако је боље. Мада овде могу носити панталоне,
сувише су монденске за ово јутро. Неком другом приликом.“

70
 У фризерници је владала пријатељска и неофицијелна
атмосфера, али је све било и веома професионално. Monsieur
Жан, који је био Дејвидових година и изгледао више као
Италијан него Француз, рече: „Подшишаћу је како она хоће.
Слажете ли се Monsieur?“
„Не припадам вашем синдикату“, рече Дејвид.
„Препуштам то вама двома.“
„Можда можемо да испробамо на господину“, рече
Monsieur Жан. „За случај да нешто не пође како треба.“
Али Monsieur Жан је почео да веома пажљиво и вешто
скраћује Катаринину косу и Дејвид је посматрао њено тамно
озбиљно лице изнад фризерског огртача који јој се тесно
припио уз врат. Гледала је у ручно огледало и посматрала
како јој чешаљ и маказе подижу и сецкају косу. Човек је
радио као да је скулптор, занесен и озбиљан. „Размишљао сам
о томе читаву прошлу ноћ и цело јутро“, рече фризер.
„Схватам, сасвим разумљиво ако ми не верујете. Само за мене
је ово важно колико ваш métier за вас.“
Закорачио би назад да погледа како изгледа облик. Онда
је сецкао све брже и најзад окренуо столицу тако да се види
велико огледало у малом које је Катарина држала.
„Желите ли да буде тако подрезано изнад ушију?“ упита
она фризера.
„Како хоћете. Могу извести да буде више dégagé, ако
желите. Али биће лепо и овако како је, ако желите да буде
истински плаво.“
„Желим да будем истински плава“, рече Катарина.
Он се насмеши: „Madame и ја смо о том већ разговарали.
Али ја сам рекао да Monsieur мора донети одлуку.“
„Monsieur је донео одлуку“, рече Катарина.
„До које мере господин жели да буде светло?“
„Што год може светлије“, рече она.
„Немојте ми тако говорити“, рече Monsieur Жан.
„Морате ми тачно одредити.“
„Светло као моји бисери“, рече Катарина. „Видели сте их
много пута.“
71
 Дејвид је пришао и посматрао како Monsieur Жан
дрвеном кашиком меша шампон у великој чаши. „Мој
шампон је прављен са кастиљанским сапуном“, рече фризер.
„Топао је. Молим вас приђите овамо умиваонику. Седите
напред“, рече Катарини, „и ставите ову траку преко чела.“
„Али ово заправо није ни дечачка фризура“, рече
Катарина. „Ја хоћу да ме подшишате како смо се договорили.
Ништа не иде како треба.“
„Не може бити више дечачка него што је. Морате ми
веровати.“
Сапунао јој је косу пенушавим густим шампоном оштрог
мириса.
Пошто јој је шампоном опрао косу и испрао је неколико
пута, Дејвиду је изгледало да уопште нема боје, а вода се кроз
њу сливала као влажна безбојност. Фризер јој преко главе
пребаци ручник и поче нежно да је трља. Био је веома
самопоуздан.
„Не очајавајте, Madame“, рече јој. Зашто бих нешто
урадио што не одговара вашој лепоти.“
„Ја јесам очајна, и нема ту никакве лепоте.“
Нежно јој је обрисао косу и оставио јој ручник на глави.
Затим је узео фен и почео њиме да поиграва по њеној коси,
чешљајући је напред.
„Сада гледајте“, рече он.
Како јој је ваздух пролазио кроз косу она се почела
преливати од влажно жућкасте до сребрнасте, северњачки
плаве. Док је ваздух из фена пролазио кроз њу, могло се
видети како се мења.
„Није требало да очајавате“, рече Monsieur Жан не
рекавши Madame, и онда сетивши се додаде: „Madame је
желела да буде светла.“
„Лепша је него моји бисери“, рече она. „Ви сте велики
мајстор. Била сам страшна.“
Затим протрља дланове нечим из једне теглице. „Само ћу
је дотаћи овим“, рече. Насмешио се Катарини веома срећан и
прешао јој рукама по глави.
72
 Катарина устаде и погледа се врло озбиљно у огледалу.
Лице јој никад није изгледало тако тамно, а коса јој је била
као кора младе беле брезе.
„Много ми се свиђа“, рече. „Много.“
Гледала се у огледалу као да гледа девојку коју никад
раније није видела.
„А сад је ред на господина“, рече фризер. „Да ли
господин жели да се шиша? Фризура је врло конзервативна,
али спортска.“
„Шишање?“ рече Дејвид. „Мислим да има месец дана
како се нисам шишао.“
„Молим те, нека те ошиша, као мене“, рече Катарина.
„Али краће“, рече Дејвид.
„Не, молим те, исто као мене.“
Кад га је ошишао, Дејвид устаде и пређе руком по глави.
Било му је свеже и пријатно.
„Хоћеш ли дозволити да ти је мало посветли?“
„Не треба. Доста нам је чуда било за данас.“
„Само мало.“
„Нећу.“
Дејвид је погледао Катаринино, па своје лице у огледалу.
Лице му је било тамно као њено, и фризура.
„Да ли заиста то толико желиш?“
„Желим, Дејвиде. Заиста. Пробај само мало, молим те.“
Он се погледа још једном у огледалу, онда му приђе и
седе. Фризер погледа Катарину.
„Напред, обојите му је.“

73
 ГЛАВА ДЕСЕТА

Газда је седео за столом на тераси дуге куће уз флашу

вина, чашу и празну шољу од кафе и читао Éclaireur de Nice
кад се плава кола нагло појавише. Катарина и Дејвид
изиђоше из њих и ходајући по каменим плочама приђоше
тераси. Није очекивао да ће се тако брзо вратити и скоро је
заспао, али се трже, устаде и кад се нађоше пред њим, рече
што му је прво пало на памет.
„Madame et Monsieur ont fait décolorer les cheveux. C’est
bien.“
„Merci, Monsieur. On le fait toujours dans le mois d’août.“
„C’est bien. C’est très bien.“
„То је лепо“, рече Катарина Дејвиду. „Ми смо добре
муштерије. Што добра муштерија уради је très bien. Ти си très
bien. Боже мој, баш јеси.“
У собу је допирао ветрић с мора, подесан за једрење, али
је од њега у соби било хладно.
„Свиђа ми се та плава кошуља“, рече Дејвид. „Стани тамо
да те видим.“
„Исте је боје као кола“, рече она. „Да ли би лепше
изгледала без сукње?“
„Све на теби изгледа лепше без сукње“, рече он. „Идем да
видим оног старог јарца и да будем још боља муштерија.“
Вратио се са кофицом леда и флашом шампањца, које је
за њих поручио газда, а који су се ретко пили, и носио је две
чаше на малом послужавнику у другој руци.
„Ово им је лепа опомена“, рече Дејвид.
„Није нам баш то требало“, рече Катарина.
„Можемо сад мало попити, а расхладиће се за мање од
петнаест минута.“

74
 „Немој да ме изазиваш. Ходи у кревет, молим те, да те
гледам, и осетим.“
Скидала му је кошуљу преко главе, док је он стајао и
помагао јој.
Кад је заспала, Дејвид је устао и погледао се у огледалу у
купатилу. Дохватио је четку и очеткао косу. Могао је да је
четка само како је била ошишана. Могао је само рашчупати,
али би опет пала како треба, а боја је била иста као
Катаринина. Приђе вратима и погледа је на кревету. Онда се
врати и узе њено велико ручно огледало.
„Тако је то“, рече он себи. „То си урадио са својом косом
и подшишао се као твоја девојка. И како се осећаш?“ питао је
огледало. „И како се осећаш? Кажи.“
„Свиђа ти се“, рече он.
Погледао је огледало, али је видео неког другог, само сада
мање страног.
„Добро. Свиђам ти се“, рече он. „Сад настави до краја, и
шта год да било, немој рећи да те је неко навео на то или да те
је насамарио.“
Погледа лице које му није више уопште било страно, већ
сада његово, и рече: „Свиђа ти се. Запамти то. Нек ти је јасно.
Тачно знаш како изгледаш и како се осећаш.“
Дабоме да није тачно знао како се осећа. Али је учинио
напор да схвати и у том му је помогло огледало.
Те ноћи су вечерали на тераси испред дуге куће, били
узбуђени и тихи, и уживали посматрајући једно другог при
засењеној светиљци на столу. После вечере Катарина рече
дечку који им је донео кафу: „Нађите кофицу за шампањац у
нашој соби и ставите нову флашу на лед.“
„Хоћемо ли још једну?“ упита Дејвид.
„Ја бих. Шта мислиш?“
„Свакако.“
„Ти не мораш.“
„Хоћеш ли један фине?“
„Не. Радије бих вино. Мораш ли радити сутра?“
„Видећемо.“
75
 „Ако желиш, молим те, ради.“
„А ноћас?“
„Видећемо. Данас смо имали напоран дан.“
Ноћ је била веома тамна, дигао се ветар и чули су га како
шуми у пинијама.
„Дејвиде?“
„Да.“
„Како си девојко?“
„Одлично.“
„Дозволи да ти опипам косу, девојко. Ко те је то тако
ошишао? Жан? Добро је подшишана и још је густа, има је баш
као и код мене. Да те пољубим, девојко. Ох, имаш дивне усне.
Склопи очи, девојко.“
Није склопио очи, али је у соби било мрачно и напољу је
дувао ветар у високим крошњама.
„Знаш, није лако бити девојка, ако си то стварно. Ако
стварно осећаш ствари.“
„Знам.“
„Нико не зна. Ја ћу ти то рећи кад биваш моја девојка.
Није да си ти незајажљив. Али ја се лако задовољавам.
Једноставно то неко осећа, а неко не. Мислим да људи лажу
кад је реч о томе. Али дивно је осећати те и грлити те. Тако
сам срећна. Само буди моја девојка и воли ме као што ја тебе
волим. Воли ме што више можеш. Онако како сад знаш. Ти,
сад. Да, ти. Молим те.“
Спуштали су се падином према Кану, ветар је био
снажан, они изиђоше на равницу и заобиђоше напуштене
плаже, висока трава се савијала и полегала док су прелазили
преко моста и давали гас на последњем делу аутопута испред
града. Дејвид нађе флашу која је била хладна, увијена у
ручник, и добро повуче; осети да кола скренуше и почеше да
се пењу благим успоном по асфалтном путу. Тог јутра није
радио и сада, док је она возила кроз град и изван њега, по
околини, он отчепи флашу, отпи поново и понуди и њој.
„Нема потребе“, рече Катарина. „Одлично се осећам.“
„Добро.“
76
 Прошли су поред Голфхуана с одличним бистроима и
малим отвореним баром, и скретоше кроз борову шуму,
крећући се дуж недотеране жуте плаже у Хуанлепену.
Пређоше преко малог полуострва аутопутом, затим кроз
Антибе возећи поред пруге, потом су изашли из града, и
поред луке и коцкасте куле старих одбрамбених бедема и
нађоше се опет у природи. „Никад довољно не траје“, рече
она. „Увек овим комадом пута возим сувише брзо.“
Зауставили су се и ручали у заветрини старог каменог
зида који је био део рушевине неког здања поред бистрог
потока што је долазио са планине на свом путу ка мору и
пресецао дивљу равницу. Снажан ветар дувао је кроз процеп
у планини. Прострли су ћебе на тле, шћућурили се једно уз
друго наслоњени на зид, и посматрали опустелу земљу све до
мора шибану ветром.
„Није баш вредело долазити овамо“, рече Катарина. „Не
знам шта сам замишљала.“
Устали су и управили поглед према брдима и селима која
су се у њима угнездила, и ка сивим и љубичастим планинама
иза њих. Ветар им је мрсио косу. Катарина показа пут којим
се једном возила у планине.
„Могли смо се баш и негде горе повести“, рече она. „Али
толико је затворено и живописно. Мрзим та угњезђена села.“
„Добро је и ово место“, рече Дејвид. „Диван поток, а
нисмо се могли намерити на бољи зид.“
„Врло си пажљив. Не мораш да будеш.“
„Добра заветрина, свиђа ми се ово место. Окренимо леђа
свој тој живописности.“
Јели су пуњена јаја, печену пилетину, туршију, а дуги
свежи хлеб ломили су на комаде и мазали слачицом совора и
пили розе.
„Да ли се сад добро осећаш?“ упита Катарина.
„Да.“
„И ниси се лоше осећао?“
„Не, нисам.“
„Није ти чак ништа сметало што сам говорила?“
77
 Устала је, погледала у правцу ветра, који јој је пуловер
припио уз груди и шибао јој косу. Затим га она погледа
својим јако поцрнелим лицем и насмеши му се. Онда се
окрену ка мору које је било поравнато и наборано од ветра.
„Хајдемо по новине у Кан, можемо их читати у кафани“,
рече она.
„Ти хоћеш да те виде.“
„Зашто да не? Први пут излазимо негде заједно. Имаш ли
нешто против?“
„Не, Ђаволе. Зашто бих?“
„Ја не бих хтела, ако се теби неће.“
„Рекла си да желиш.“
„Желим да радим оно што се теби свиђа. Не могу бити
прилагодљивија него што сам, зар не?“
„Нико не жели да будеш прилагодљива.“
„Можемо ли престати? Данас једино желим да будем
добра. Зашто све квариш?“
„Да почистимо ово овде па да кренемо.“
„Куда?“
„Било куда! Можемо и у ту проклету кафану.“
У Кану су купили новине и нова француска издања
Vogue, Chasseur Français и Miroir des Sports, сели у заветрину
за сто испред кафане, читали, пили и опет се зближили.
Дејвид је пио хејг и перије, а Катарина армањак и перије.
Две девојке су се довезле и паркирале кола на улици.
Уђоше у кафану, седоше и поручише шамбери касис и fine à
l’eau. Она лепша је пила бренди и соду.
„Ко су те две?“ упита Катарина. „Да ли знаш?“
„Никад их нисам видео.“
„Ја јесам. Мора да живе овде негде у околини. Видела сам
их у Ници.“
„Једна је лепотица“, рече Дејвид. „Има и добре ноге.“
„Сестре су“, рече Катарина. „Обе заправо лепо
изгледају.“
„Али једна је лепотица. Нису Американке.“

78
 Две девојке су се нешто расправљале и Катарина рече:
„Чини ми се да је то нека велика свађа.“
„Како знаш да су сестре?“
„Мислим да су биле у Ници. Сад нисам сигурна. На
колима су швајцарске таблице.“
„То је стара изота.“
„Да останемо да видимо шта ће се десити. Већ дуго нисмо
видели никакву драму.“
„Чини ми се да је то само нека велика италијанска
препирка.“
„Изгледа да постаје све озбиљнија, јер су се утишале.“
„Распламсаће се. Она једна је ђаволски згодна девојка.“
„Јесте. И ево је, прилази нам.“
Дејвид устаде.
„Жао ми је“, рече девојка на енглеском. „Молим вас,
опростите ми. Молим вас, седите“, рече Дејвиду.
„Хоћете ли и ви сести?“ упита Катарина.
„Не би требало. Моја пријатељица је бесна на мене. Али
ја сам јој рекла да ћете ви схватити. Хоћете ли ми опростити?“
„Да ли да јој опростимо?“ упита Катарина Дејвида.
„Да јој опростимо.“
„Знала сам да ћете разумети“, рече девојка. „Кажите ми
где сте се фризирали.“ Поцрвенела је. „Или је то као кад
копираш крој туђе хаљине? Моја пријатељица каже да је то
још горе.“
„Записаћу вам адресу“, рече Катарина.
„Много ме је срамота“, рече девојка. „Ви се не љутите?“
„Ни најмање“, рече Катарина. „Хоћете ли да нешто
попијете са нама?“
„Не бих могла. Да позовем и моју пријатељицу?“
Вратила се свом столу и за тренутак поведе кратак
разговор, оштрим пригушеним гласом.
„Мојој пријатељици је жао, али не може да вам се
придружи“, рече девојка. „Надам се да ћемо се опет срести.
Били сте веома љубазни.“

79
 „Када то?“ рече Катарина кад се девојка вратила
пријатељици. „На куково лето.“
„Вратиће се да те пита ко ти је сашио панталоне.“
За другим столом свађа је трајала још неко време. Онда
обе устадоше и приђоше.
„Да вам представим своју пријатељицу…“
„Ја сам Нина.“
„Ми смо Борнови“, рече Дејвид. „Како је љубазно од вас
што сте нам се придружиле.“
„Љубазно је од вас што сте нас позвали“, рече она згодна
девојка. „Било је то дрско с моје стране.“ И она поцрвене.
„Врло је ласкаво“, рече Катарина. „Али он је заиста ретко
добар фризер.“
„Мора да је“, рече згодна. Говорила је задихано и поново
поцрвенела. „Видели смо вас у Ници“, рече Катарини.
„Желела сам тада да вам се обратим, да вас ословим.“
Неће ваљда опет поцрвенети, помисли Дејвид. Али она
поцрвени.
„Која од вас две хоће да се овако подшиша?“ упита
Катарина.
„Ја“, рече згодна.
„Ја сам глупа за такве ствари“, рече Нина.
„Рекла си да хоћеш.“
„Предомислила сам се.“
„Ја заиста хоћу“, рече згодна. „Сад морамо ићи.
Долазите ли у ову кафану?“
„Понекад“, рече Катарина.
„Надам се да ћемо се поново видети“, рече згодна.
„Збогом и хвала вам што сте били тако љубазни.“
Две девојке се вратише свом столу. Нина позва конобара,
и кад је платила, одоше.
„Нису Италијанке“, рече Дејвид. „Она једна је згодна, али
својим црвењењем изазива нервозу у човеку.“
„Заљубљена је у тебе.“
„Сигурно. Мене је виђала у Ници.“

80
 „Шта могу ако је заљубљена у мене. Није прва девојка
која је била заљубљена у мене и шта су имале од тога?“
„А шта мислиш о Нини?“
„Тој кучки“, рече Катарина.
„Она је вук. Занимљиво је то.“
„Не чини ми се занимљиво“, рече Катарина. „Пре бих
рекла да је тужно.“
„И ја.“
„Да потражимо неку другу кафану“, рече она. У сваком
случају, отишле су.“
„Чудне су.“
„Знам“, рече она. „И мени се чине. Али она једна је лепа.
Има дивне очи. Јеси ли приметио?“
„Само што много црвени.“
„Мени се допала. А теби?“
„Да.“
„Особе које не умеју поцрвенети не вреде много.“
„Нина је поцрвенела једном“, рече Дејвид.
„С Нином бих могла бити ужасно неучтива.“
„Не би је много коснуло.“
„Не би. Добро се обезбедила.“
„Хоћеш ли да још нешто попијемо пре него што се
вратимо кући?“
„Не осећам потребу. Али ти попиј.“
„Не осећам ни ја.“
„Поручи још једно пиће. Ти обично попијеш два увече. Ја
ћу једно мало, да ти правим друштво.“
„Нећу. Хајдемо кући.“
Током ноћи он се пробуди, чу како ветар урла у
крошњама, окрену се, повуче чаршав преко рамена и поново
затвори очи. Осети како она дише и опет склопи очи. Осећао
је како она тихо и правилно дише, и реши се да поново заспи.

81
 ГЛАВА ЈЕДАНАЕСТА

Ветар је дувао већ два дана несмањеном жестином.

Престао је да записује њихово путовање тамо где је стао и
почео да пише причу која му је дошла на памет пре четири-
пет дана и која је настављала да му се намеће, веровао је,
током последње две ноћи док је спавао. Знао је да је лоше
прекинути посао на ком се ради, али је имао поверења у себе
и био сигуран да му ствар добро иде, па је сматрао да дужу
приповест може тренутно да напусти и да напише ону причу
коју мора написати, или ће му измаћи.
Причу је почео писати без тешкоћа као сваку причу која
је спремна да буде написана, написао више од половине и
онда је знао да мора прекинути и оставити је за следећи дан.
Ако не буде могао да се отргне од ње, кад буде направио мали
предах, тераће скроз и завршити је. Али се понадао да ће се
моћи одвојити од ње и успешније и свежије наставити је
сутрадан. Прича је била добра и сад се сећао да је већ
прилично давно хтео да је напише. Неколико последњих дана
био је заборавио. Памћење му је, у тој ствари, било
непрецизно. Нужност да је напише је оно што је поново
осетио. Сада је знао како ће се прича завршити. Одувек је
знао за ветар и песком орибане кости, али сада је то ишчезло
и он је све то измишљао. Све је то сада постајало истина, јер
се њему дешавало док је писао, само што су кости у њој биле
мртве и разбацане унаоколо и иза њега. Прича је почињала од
зла у шамби и морао је да је напише, и сада је већ добро зашао
у њу.
Био је уморан и радостан од рада, кад нађе Катаринину
цедуљицу да није желела да га узнемирава, да је изашла и да
ће се вратити на ручак. Изашао је из собе, поручио доручак и,
док је чекао, Monsieur Орол, власник, приђе му и почеше

82
разговарати о времену. Monsieur Орол рече да ветар понекад
наиђе с те стране, али да то није прави западни ветар, да му
није време, и да ће вероватно дувати три дана. Време је
просто полудело. Monsieur је то несумњиво приметио. Да је
неко бележио, видело би се да није од рата наовамо
нормално.
Дејвид му је одговорио да није могао да га тачно прати,
али да нема сумње да је време необично. Није се само време
променило, рекао је Monsieur Орол, него све, а оно што још
није, брзо се мења. Можда се мења све на боље, и он, лично,
нема ништа против тога. Monsieur, као светски човек, свакако
је истог мишљења.
Несумњиво, рече Дејвид, и тражећи одлучну и завршну
реч којом би прекинуо све те будалаштине, рече да је
потребно попово испитати cadres.
Тачно, одговорио је Monsieur Орол.
На том и завршише, Дејвид је попио café crème, прочитао
Miroir des Sports и почео да осећа Катаринино одсуство. Уђе у
собу, нађе Far Away and Long Ago, изиђе на терасу, смести се
на сунцу поред стола, у заклону од ветра, и поче да чита ту
дивну књигу. Катарина их је поручила преко Галињанија у
Паризу, Дентово издање, да му је поклони, и кад су књиге
стигле, осећао се истински богат. Цифре на његовом рачуну у
банци изгледале су му потпуно нереалне, франци и долари,
све од Гродируа, и никад их није ни сматрао стварним
новцем. Али књиге В. Х. Хадсона стварале су у њему осећање
богатства, и кад је то рекао Катарини, њу је то заиста
обрадовало.
Пошто је читао цео сат, почео је осећати да му Катарина
много недостаје и он нађе дечака који је послуживао и
затражи да му донесе виски и перије. Затим поручи још један.
Било је увелико прошло време ручку кад зачу како се кола
пењу уз брдо.
Наилазиле су стазом и он чу њихове гласове. Биле су
узбуђене и радосне, онда девојка изненада заћута, а Катарина
рече: „Види кога сам ти довела.“
83
 „Извините, знала сам да не треба да дођем“, рече девојка.
Била је то она тамнокоса, згоднија од оне две које су јуче
срели у кафани; она која је црвенела.
„Како сте?“ рече Дејвид. Очигледно је била код фризера,
јер јој је коса била подшишана тачно као и Катаринина у
Бијарицу. „Видим, пронашли сте га“
Девојка поцрвене и погледа Катарину да би добила
храбрости.
„Погледај је“, рече Катарина. „Пошашољи је по глави.“
„О, Катарина“, рече девојка. Онда се обрати Дејвиду.
„Можете, ако желите.“
„Не треба да се плашите“, рече он. „У шта мислите да сте
упали?“
„Не знам“, рече она. „Једноставно сам срећна што сам
овде.“
„Где сте вас две биле?“ упита Дејвид.
„Код Жана, разуме се. Онда смо се зауставиле да нешто
попијемо и ја сам позвала Мариту на ручак. Зар ти није драго
што смо ту?“
„Пресрећан сам. Хоћете ли нешто да попијете?“
„Хоћеш да нам донесеш мартини?“ упита Катарина.
„Један мартини ти не може шкодити“, рече девојци.
„Не, хвала. Морам да возим.“
„Хоћеш ли шери?“
„Не, хвала.“
Дејвид је отишао иза шанка, нашао чаше и нешто леда и
припремио два мартинија.
„Да пробам ваш“, рече му девојка.
„Сад га се више не плашиш?“ упита Катарина.
„Нимало“, рече девојка, и поново поцрвене.
„Добро је, али ужасно јако.“
„Јако“, рече Дејвид. „Али и ветар је данас јак; према ветру
је и пиће.“
„Ох“, рече девојка. „Да ли сви Американци тако пију?“

84
 „Само они који припадају најстаријим породицама“, рече
Катарина, „ми, Морганови, Вулвертови, Џексови, Џуксови,
знате већ.“
„Гадно је кад наиђу вејавице и за време урагана“, рече
Дејвид. „Некад се питам хоћемо ли преживети јесењу
равнодневницу.“
„Волела бих, понекад, кад не морам да возим, и да
попијем овако нешто“, рече девојка.
„Не мораш пити зато што ми пијемо“, рече Катарина. „И
немој нам замерити што се читаво време шалимо. Погледај је,
Дејвиде. Зар ниси срећан што сам је довела?“
„Мени се свиђа што се ви шалите“, рече девојка. „Морате
ми опростити што сам тако срећна да сам овде.“
„Лепо је од вас што сте дошли“, рече Дејвид.
Кад су били за ручком у трпезарији, склоњени од ветра,
Дејвид је упита: „А шта је с вашом пријатељицом Нином?“
„Отишла је.“
„Згодна је“, рече Дејвид.
„Јесте. Грдно смо се посвађале, па је отишла.“
„Она је кучка“, рече Катарина. „Али на крају ја мислим
да је скоро свака кучка.“
„Обично и јесте“, рече девојка. „Увек се понадам да није,
а она јесте.“
„Ја знам много жена за које се не би могло рећи да су
кучке“, рече Дејвид.
„Да. Ви свакако“, рече девојка.
„Је ли Нина била срећна?“ упита Катарина.
„Верујем да ће бити“, рече девојка. „Срећа код
интелигентних особа је најређа ствар коју знам.“
„Нисте још имали толико времена да то откријете.“
„Кад човек греши, брже сазнаје ствари“, рече девојка.
„Била си срећна цело јутро“, рече Катарина. „Дивно смо
се провеле.“
„Не морате ми то рећи“, рече девојка. „Не памтим кад
сам била овако задовољна.“

85
 Доцније, док су јели салату, Дејвид је упита: „Јесте ли
одсели негде далеко одавде, на обали?“
„Не бих рекла да сам одсела.“
„Стварно? Заиста штета“, рече он и осети неку напетост
за столом као натегнуту сајлу. Он погледа девојку чије су
трепавице додиривале образе, па Катарину, која га је
погледала право у очи и рекла: „Требало је да крене назад за
Париз, а ја сам јој казала зашто да не остане овде, ако Орол
има собу. Да дође на ручак, да види да ли се Дејвиду свиђа и
да ли се њој свиђа ово место. Дејвиде, да ли ти се допада?“
„Ово није клуб“, рече Дејвид. „Ово је хотел.“ Катарина
погледа у страну, а Дејвид пожури да јој помогне
продужавајући као да то није ни рекао: „Нама се ви веома
свиђате и сигуран сам да Орол има собу. Њему ће бити драго
да добије још једног госта.“
Девојка је седела за столом, спуштена погледа. „Можда је
боље да не останем.“
„Молим те, неколико дана“, рече Катарина. „Дејвиду и
мени ће бити веома драго да останеш. Овде немам никога ко
би ми правио друштво док он ради. Лепо ћемо се забављати,
као јутрос. Реци јој Дејвиде.“
Нека иде до ђавола, помисли Дејвид, нек се јебе.
„Не будите глупе“, рече. „Позовите господина Орола,
молим вас“, рече он дечаку који је послуживао. „Видећемо
одмах за собу.“
„Заиста немате ништа против?“ упита девојка.
„Не бисмо се распитивали да имамо“, рече Дејвид. „Нама
се свиђате, и веома сте нам леп украс.“
„Можда могу и нешто да вам помогнем“, рече девојка.
„Надам се да ћу већ и сама видети шта.“
„Будите само срећни као што сте били кад сте дошли“,
рече Дејвид. „Тако ћете нам помоћи.“
„И сад сам“, рече девојка. „Штета што сам одбила
мартини сад кад не возим.“
„Можеш попити један, вечерас“, рече Катарина.

86
 „Дивно. Сад да идемо да видимо собе и да с тим
свршимо.“
Дејвид је одвезао на поправку њену велику стару изоту и
да истовремено узме њене торбе тамо где је била паркирала
кола испред кафане у Кану.
Док су се возили, она рече: „Ваша жена је чудесна,
заљубила сам се у њу.“
Седела је поред њега и Дејвид је није погледао да види да
ли је поцрвенела.
„И ја сам заљубљен у њу“, рече он.
„Ја сам се заљубила и у вас“, рече она. „Је ли то у реду?“
Он ослободи руку и шаком јој обухвати раме, а она се
тесно приљуби уза њ.
„То ћемо видети“, рече он.
„Драго ми је што сам нижа.“
„Нижа од кога?“
„Катарине“, рече она.
„Чудно је рећи тако нешто“, рече он.
„Хтела сам да кажем да би вам се можда могла свидети и
нека моје висине. Или вам се допадају само високе девојке?“
„Катарина није висока.“
„Није, дабоме. Само сам мислила да нисам исто висока
као она.“
„Нисте, али и ви сте врло тамни.“
„Да, заједно ћемо лепо изгледати.“
„Ко то?“
„Катарина и ја, и ви и ја.“
„Мораћемо.“
„Шта то значи?“
„Мислим не можемо избећи да заједно не изгледамо
лепо, ако изгледамо лепо и ако смо заједно.“
„И сад смо заједно.“
„Нисмо.“ Терао је кола држећи само једну руку на
волану, заваљен уназад и гледајући уз пут да види раскрсницу
број 7. Она је ставила руку на њега. „Ми се само возимо
истим колима“, рече он.
87
 „Али осећам да вам се свиђам.“
„Да. У том погледу сам увек поуздан, али то ништа не
значи.“
„Значи богме много.“
„Просто оно што казује.“
„Лепо је што то кажете“, рече она и више није ништа
говорила, нити је склонила руку док нису скренули на
булевар и зауставили се иза старе изоте фраскини паркиране
испред кафане под старим дрвећем. Онда му се насмешила и
изашла из малих плавих кола.
Сад, у хотелу окруженом пинијама које је још увек
повијао ветар, Дејвид и Катарина су се нашли сами у својој
соби, пошто је Катарина најзад сместила девојку у две собе
које је узела.
„Надам се да ће јој бити удобно“, рече Катарина. „Разуме
се, најудобнија соба осим наше је она на крају где ти радиш.“
„Ја ћу је и задржати“, рече Дејвид. „Задржаћу је по сваку
цену, нећу да мењам своју радну собу због једне увозне
кучке.“
„Што се тако жестиш?“ рече Катарина. „Нико то од тебе
није ни тражио. Просто сам рекла да је најбоља. Али оне две
суседне су исто тако одличне.“
„И ко је она уосталом?“
„Не буди бесан. Пријатна је девојка и мени се свиђа. Знам
да је неопростиво што сам је довела и не питајући те, и жао
ми је. Али урадила, па урадила. Мислила сам да ће ти бити
драго да имам овде неку пријатну и привлачну особу као
пријатељицу с којом могу да шврљам около док ти радиш.“
„И драго ми је, ако ти неко тако треба.“
„Не треба ми. Наишла сам на особу која ми се свиђа и
мислила сам да ће се и теби свидети, а и да ће и њој бити
пријатно да буде овде неко време.“
„Али ко је она?“
„Нисам загледала њена документа. Испитај је ти, ако ти
то треба.“
„Добро, бар је лепа као појава. Али чија је она девојка?“
88
 „Не буди груб. Ничија.“
„Кажи ми без увијања.“
„У реду. Заљубљена је у нас обоје, ако нисам луда.“
„Ти си луда.“
„Можда још нисам.“
„У чему је онда ствар?“ рече Дејвид.
„Не знам“, рече Катарина.
„Не знам ни ја.“
„Нека врста необичне забаве.“
„Не бих то знао рећи“, рече Дејвид. „Хоћеш ли да идемо
на пливање? Пропустили смо јуче.“
„Хајдемо. Да позовемо и њу? Из учтивости.“
„Морамо онда носити костиме.“
„Није важно, ионако је ветар. Није дан за лежање на
песку да поцрнимо.“
„Мрзим да носим костим кад сам с тобом.“
„И ја. Али можда ће сутра престати да дува.“
Онда на путу за Естерел док је Дејвид терао велику стару
изоту осећајући и псујући лоше и тврде кочнице и мислећи
како је неопходно да се мотор дотера и док су тако све троје
седели заједно, Катарина рече: „Има две-три увале где се
купамо без костима кад смо сами. У ствари то је једини начин
да се поцрни.“
„Није добар дан за сунчање“, рече Дејвид. „Сувише је
ветровито.“
„Мада можемо пливати без костима“, рече Катарина
девојци. „Ако Дејвид нема ништа против. Могло би бити
забавно.“
„Ја бих то волела“, рече девојка. „Имате ли нешто
против?“ упита Дејвида.
Увече је Дејвид припремио два мартинија и девојка рече:
„Да ли је све увек овако дивно као што је било данас?“
„Имали смо пријатан дан“, рече Дејвид. Катарина се још
није појавила из њихове собе, а он и девојка су седели испред
малог шанка који је господин Орол био поставио претходне
зиме у углу велике провансалске сале.
89
 „Кад пијем, пожелим да кажем ствари које не би никад
требало рећи“, рече девојка.
„Онда их немојте речи.“
„Каква је онда корист од пића?“
„Није вам то од овога. Попили сте само једну чашицу.“
„Јесте ли били збуњени кад смо се купали?“
„Нисам. Зар је требало?“
„Није“, рече она. „Било ми је драго да вас гледам.“
„Добро“, рече он. „Је ли мартини добар?“
„Врло је јак, али ми се свиђа. Да ли сте се ви и Катарина
икад раније с неким другим тако купали?“
„Нисмо. А зашто бисмо?“
„Заиста ћу поцрнети.“
„Хоћете. Сигурно.“
„Да ли би вам се више свиђало да много не поцрним?“
„Имате лепу боју. Поцрните тако по целом телу, ако
желите.“
„Помислила сам да бисте више волели да једна од ваших
девојака буде светлија од друге.“
„Ви нисте моја девојка.“
„Јесам“, рече. „Казала сам вам то већ раније.“
„Више не црвените.“
„Ослободила сам се тога на купању. Надам се да сад дуго
нећу црвенити. Зато сам и казала све ово да бих се тог
ослободила. Зато сам вам то рекла.“
„Лепо изгледате у том кашмирском џемперу“, рече
Дејвид.
„Катарина ми је рекла да их обе обучемо. Не љутите се
због оног што сам вам казала?“
„Заборавио сам шта сте ми рекли.“
„Да вас волим.“
„Не говорите глупости.“
„Зар не верујете да се тако нешто може десити? Баш као
што се мени десило са вас двоје?“
„Не можете се заљубити у две особе одједном.“
„То ви не знате“, рече она.
90
 „То су глупости“, рече он. „То су само приче.“
„Никако. То је истина.“
„То ви мислите, али то је чиста глупост.“
„У реду“, рече она. „Нека је глупост. Али ја сам овде.“
„Да, ви сте овде“, рече он, посматрајући Катарину док је
прелазила преко собе, смешећи се, и срећна.
„Здраво пливачи“, рече она. „Каква штета. Нисам видела
Мариту како први пут пије мартини.“
„Још га пијем“, рече девојка.
„Како је деловао на њу, Дејвиде?“
„Тера је да говори будалаштине.“
„Да направимо још по један. Лепо од нас што смо
оживели овај бар. Био је то само назови-бар. Набавићемо
огледало. Бар не вреди без огледала.“
„Можемо га набавити сутра“, рече девојка. „Волела бих
да га ја купим.“
„Немој се правити богата“, рече Катарина. „Нас две ћемо
га набавити и онда ћемо се сви моћи видети како изгледамо
кад говоримо будалаштине, и знати колике будалаштине
говоримо. Човек не може да завара огледало у бару.“
„Кад будем почео изгледати збуњен, знаћу да губим“,
рече Дејвид.
„Ти никад не губиш. Како можеш губити са две девојке?“
рече Катарина.
„Покушала сам да му кажем“, рече девојка и поцрвене
први пут те вечери.
„Она је твоја девојка и ја сам твоја девојка“, рече
Катарина. „Престани да будеш мрзовољан и буди љубазан
према својим девојкама. Зар ти се не свиђа како изгледају? Ја
сам она изразита плавуша с којом си се оженио.“
„Ти си тамнија и светлије косе од оне с којом сам се
оженио.“
„И ти си, а ја сам ти на поклон донела тамнокосу девојку.
Зар ти се не свиђа поклон?“
„Веома ми се допада.“
„Како вам се свиђа ваша будућност?“
91
 „О будућности не знам ништа.“
„Зар будућност није мрачна?“ упита девојка.
„Одлично“, рече Катарина. „Није само лепа и богата и
здрава и срдачна. Уме и да се шали. Зар ниси задовољан овим
што сам ти донела?“
„Више бих волела да сам тамна садашњост, него тамна
будућност“, рече девојка.
„Опет је успела“, рече Катарина. „Пољуби је, Дејвиде, и
дај јој да буде пристојан поклон.“
Дејвид обгрли девојку, пољуби је и она поче да га љуби,
па окрете главу. Онда је заплакала спуштене главе и држећи
се обема рукама за шанк.
„Сад ће од тога направити шалу“, рече Дејвид Катарини.
„Добро ми је сад“, рече девојка. „Немојте ме гледати.
Добро ми је.“
Катарина је загрли, пољуби и помилова по глави.
„Биће све у реду“, рече девојка. „Молим вас, знам да ће
све бити у реду.“
„Баш ми је жао“, рече Катарина.
„Пустите ме, молим вас“, рече девојка. „Морам да идем.“
„Па“, рече Дејвид кад је девојка отишла и Катарина се
вратила за шанк.
„Не мораш ми рећи“, рече Катарина. „Жао ми је,
Дејвиде.“
„Она ће се вратити.“
„Не мислиш ваљда да је све то претварање?“
„Сузе су биле стварне, ако ти мислиш?“
„Не буди глуп. Ти ниси глуп.“
„Врло пажљиво сам је пољубио.“
„Да. У уста.“
„А где си очекивала да је пољубим?“
„У реду. Не критикујем те.“
„Срећа што ниси затражила да је пољубим на плажи.“
„Мислила сам на то“, рече Катарина. Смејала се, било је
као некад пре него што им се неко умешао у живот. „Зар си
мислио да ћу то тражити?“
92
 „Мислио сам, зато сам заронио.“
„Добро си урадио.“
Опет су се смејали.
„Па, развеселили смо се“, рече Катарина.
„Хвала богу“, рече Дејвид. „Волим те, Ђаволе, и заиста је
нисам пољубио да бих довео до овог.“
„Не мораш да ми кажеш“, рече Катарина. „Видела сам те.
То је био бедан напор.“
„Волео бих да оде.“
„Немој бити без срца“, рече Катарина. „Ја сам је навела.“
„Ја сам покушао да је одговорим.“
„Ја сам је гурнула према теби. Идем да је потражим.“
„Немој. Причекај мало. Сувише је сигурна у себе.“
„Како можеш тако нешто да кажеш? Просто си је
унезверио.“
„Нисам.“
„Идем да је потражим и доведем назад.“
Али није било потребно, јер се девојка вратила у бар где
су они стојали, поцрвенела и рекла: „Жао ми је.“ Била се
умила, очеткала косу, пришла је Дејвиду и врло брзо га
пољубила у уста, и рекла: „Мени се свиђа мој поклон. Је ли
неко узео моје пиће?“
„Пролила сам га“, рече Катарина. „Дејвид ће ти
направити друго.“
„Надам се да још увек волите да имате две девојке“, рече
она. „Јер ја сам ваша, и бићу и Катаринина.“
„Мене не занимају девојке“, рече Катарина врло тихо и
њен глас није звучао као обично ни њој самој ни Дејвиду.
„Никад?“
„Никад.“
„Могу да будем твоја девојка кад год зажелиш, а и
Дејвидова.“
„Зар не мислиш да би то био сувише велики подухват?“
упита Катарина.
„Зато сам овде и дошла, мислила сам да то желите.“
„Никад нисам имала девојку“, рече Катарина.
93
 „Тако сам глупа“, рече девојка. „Нисам знала. Је ли то
истина? Не правиш спрдњу са мном?“
„Не правим.“
„Не знам како сам могла бити тако глупа“, рече девојка.
Хоће да каже како сам се могла тако преварити, помисли
Дејвид, а то исто помисли и Катарина.
Те ноћи, у кревету, Катарина рече: „Није требало ником
да те препуштам, ниједан делић тебе.“
„Волео бих да је никад нисмо ни видели.“
„Могло је бити и горе. Можда је ово најбољи пут да се
кроз то прође и да се човек тога отараси.“
„Можеш да је пошаљеш кући.“
„Чини ми се да то није пут да се ствари рашчисте. Да ли
те она узбуђује?“
„Свакако.“
„Знала сам да је тако. Али ја те волим и све то није
ништа. Ти и сам то знаш.“
„Не знам да ли је то тако, Ђаволе.“
„Не будимо усиљени и преозбиљни. Знам већ да је
претерана озбиљност равна смртној досади.

94
 ГЛАВА ДВАНАЕСТА

Био је већ трећи ветровит дан, али није дувало јако као
раније. Седео је за столом и читао причу од почетка до места
где је прекинуо, и исправљао док је читао. Продужи да пише
причу, живећи сад само у њој, и нигде другде, кад је чуо
гласове девојака напољу, није их слушао. Кад су прошле
поред прозора, подиже руку и махну им. Оне му одмахнуше,
тамнокоса девојка се насмешила, а Катарина стави прст на
уста. Девојка је тог јутра изгледа врло љупко, лице јој је
блистало и било изразито свеже. Катарина је била лепа као и
увек. Зачу како су упалиле мотор и схвати да је то био бугати.
Вратио се својој причи. Била је то добра прича, а довршио је
нешто пре ручка.
Било је касно за доручак, а после рада био је уморан и
није желео да се вози до града у старој изоти с њеним лошим
кочницама и огромним мотором који није добро
функционисао, мада му је Катарина оставила кључ и
цедуљицу са поруком да ће њих две отићи до Нице и на
повратку свратити у кафану по њега.
Оно што бих сад волео, помисли он, то је хладно пиво у
дебелој тешкој стакленој чаши од литре и pomme á l’huile
побиберен крупно млевеним бибером. Али пиво је на читавој
обали било лоше и са радошћу се сећао Париза и других
градова у којима је боравио и био је задовољан с оним што је
написао, за шта је знао да је добро и да је тамо завршио. Ово
је била прва ствар коју је завршио откако се оженио. Мора се
завршити оно што се пише, размишљао је. Ако не завршиш,
ништа не вреди, баш нимало. Сутра морам да се прихватим
приповести коју сам оставио и морам је наставити све док је
не завршим. А како ћеш је завршити? А како ћеш је сад
завршити?

95
 Чим би почео да размишља о нечем осим свог рада,
враћало би се све оно што је радом искључио. Размишљао је о
претходној вечери, о Катарини и девојци сад на путу којим су
се Катарина и он возили пре два дана, и осети мучнину. Мора
да се сад враћају. Већ је прошло подне. Можда су у кафани.
Не буди уштогљен, рекла му је. Али она је још нешто мислила
тиме. Можда зна шта ради. Можда зна шта може из тога
произаћи. Она можда зна, али ти не знаш.
Тако, радио си, а сад се бринеш. Боље да напишеш још
једну причу. Напиши најтежу коју мислиш да треба да
напишеш. Напред, уради то. Мораш да истрајеш ако мислиш
да јој нешто значиш. А шта јој значиш? Много, рече он. Не,
не много. Много значи довољно. Напред, почни нову причу
сутра. Доврага сутра? Сутра. Врати се у собу и почни одмах.
Ставио је цедуљицу и кључ од кола у џеп. Врати се у
радну собу, седе и написа први пасус нове приче коју је увек
одлагао да напише пошто је знао шта значи писати причу.
Писао је простим исказним реченицама а све проблеме који
су предстојали требало је доживети, дати им живот. Сам
почетак је написао, а сад је требало да настави. Само то, рече
он. Видиш како је једноставно оно што не можеш да урадиш?
Онда изиђе на терасу, седе и поручи виски и перије.
Власников млади рођак донесе флаше, леда и чашу из
бара и рече: „Monsieur није доручковао.“
„Сувише дуго сам радио.“
„C’est dommage“, рече дечак. „Могу ли нешто да вам
донесем? Сендвич?“
„У нашој остави ћете наћи конзерву Maquereau Vin Blanc
Capitaine Cook. Отворите је и донесите ми две на тањиру.“
„Али неће бити расхлађене.“
„Није важно. Донесите их.“
Седео је и јео maquereau vin blanc, пио виски и
минералну воду. Ипак му је сметало што нису расхлађене.
Читао је јутарње новине док је јео.

96
 Увек смо јели свежу рибу у Гродируа, помисли, али то је
било давно. Почео је да се присећа Гродируа кад чу како се
кола пењу брдом.
„Однесите ово“, рече дечаку, устаде, оде до бара, нали
вискија у чашу, стави леда у њ и напуни чашу перијеом. Укус
рибе приређене у вину осећао је у устима, и он дохвати
флашу минералне воде и напи се из ње.
Чуо је њихове гласове, затим оне уђоше на врата, срећне
и веселе као јуче. Видео је Катаринину главу светлу као
брезина кора и тамно љупко и узбуђено лице, и другу,
тамнокосу девојку, још с ветром у коси, врло сјајних очију, и
онда опет одједном стидљиву кад је пришла ближе.
„Нисмо се заустављале кад смо виделе да ниси у кафани“,
рече Катарина.
„Радио сам до касно. Како си, Ђаволе?“
„Ја сам врло добро, али ме не питај како је ова.“
„Да ли сте успешно радили, Дејвиде?“ упита девојка.
„То је добра супруга“, рече Катарина. „Ја сам заборавила
да питам.“
„Шта сте радиле у Ници?“
„Можемо ли добити да попијемо нешто, а онда ћемо ти
испричати.“
Биле су сасвим уз њега са обе стране и обе их је осећао.
„Јесте ли успели да нешто добро урадите?“ опет упита
она.
„Јесте, дабоме“, рече Катарина. „Он само тако уме да
пише, глупачице.“
„Јесте ли, Дејвиде?“
„Јесам“, рече он и пошашољи је по глави. „Хвала на
питању.“
„Зар нећемо добити пиће?“ упита Катарина. „Ми нисмо
уопште ништа радиле. Куповале смо ствари, поручивале
ствари и правиле скандале.“
„Нисмо правиле никакве истинске скандале.“
„Не знам“, рече Катарина. „А и не тиче ме се.“
„Какав је то био скандал?“ упита Дејвид.
97
 „Није било ништа“, рече девојка.
„Мени није сметало“, рече Катарина. „Напротив, свидело
ми се.“
„Неко је нешто набацио о њеним панталонама у Ници.“
„То није никакав скандал“, рече Дејвид. „То је велик
град, тамо се може и очекивати тако нешто.“
„Да ли изгледам друкчије?“ упита Катарина. „Волела бих
да су већ донели огледало. Да ли ти изгледам друкчије?“
„Не“, Дејвид је погледа. Била је сасвим плава и чупава, и
црња него икад, и врло узбуђена и пркосна.
„То је добро“, рече. „Јер сам то покушала.“
„Ниси ништа урадила“, рече девојка.
„Јесам, и свиђало ми се, и хоћу још једно пиће.“
„Ништа није урадила, Дејвиде“, рече девојка.
„Јутрос сам зауставила кола на дугом правом делу пута и
пољубила је, и она је мене пољубила, и још једном кад смо се
враћале из Нице, и сад кад смо излазиле из кола.“ Катарина га
погледа с љубављу и пркосно, а затим рече: „Било је забавно и
свидело ми се. И ти је пољуби. Дечак није овде.“
Дејвид се окрете девојци, она се изненадно приљуби уза
њ и они се пољубише. Није имао намеру да је пољуби и није
ни знао да ће се то десити, али се десило.
„Доста“, рече Катарина.
„Како се осећате?“ рече Дејвид девојци. Опет се стидела
али је изгледала и срећна.
„Срећна сам баш онако како сте ми казали да будем“,
рече му девојка.
„Сви смо сад срећни“, рече Катарина. „Сви делимо
кривицу.“
Обилно су ручали и пијуцкали хладан тавел уз предјело,
печено пиле и ratatouille, салату, воће и сир.
Били су сво троје гладни, шалили се, и нико није био
озбиљан.
„За вечеру имамо страховито изненађење, или пре
вечере“, рече Катарина. „Она троши новце као пијани
Индијанац богат од нафте, Дејвиде.“
98
 „Јесу ли згодни?“ запита девојка. „Јесу ли налик на
махараџе?“
„Дејвид ти може рећи како изгледају, он потиче из
Оклахоме.“
„Мислила сам да потиче из источне Африке.“
„Не потиче. Његови преци су побегли из Оклахоме и
одвели га у источну Африку, кад је био сасвим мали.“
„Мора да је било врло узбудљиво.“
„Написао је један роман о томе како је било у источној
Африци, кад је био дечко.“
„Знам.“
„Читали сте га?“ упита Дејвид.
„Јесам“, рече девојка. „Желите ли да ме нешто питате о
њему?“
„Не“, рече он. „Познат ми је.“
„Расплакао ме је“, рече девојка. „Да ли се то радило о
вашем оцу?“
„На известан начин.“
„Мора да сте га много волели.“
„Јесам.“
„Никад ми о њему ниси причао“, рече Катарина.
„Никад ме ниси питала“, рече Дејвид.
„Волео би да јесам?“
„Не“, рече он.
„Књига ми се много допала“, рече девојка.
„Немој претеривати“, рече Катарина.
„Не претерујем.“
„Кад си га пољубила…“
„Ти си то тражила.“
„Хтела сам рећи, кад си ме прекинула“, рече Катарина,
„да ли си на њега мислила као на писца док си га љубила и да
ли ти се зато тако свидело.“
Дејвид нали чашу тавела и отпи мало.
„Не знам“, рече девојка. „Нисам размишљала.“
„То ми је драго“, рече Катарина. „Уплашила сам се да ће
то бити нешто као са исечцима.“
99
 Девојка то заиста није схватила и Катарина објасни:
„Исечци из новина о његовој другој књизи. Он је написао две,
као што знаш.“
„Прочитала сам само The Rift.“
„Друга је о летењу. За време рата. То је једина и најбоља
књига коју је неко написао о летовима.“
„Трице“, рече Дејвид.
„Чекај само док је прочиташ“, рече Катарина. „То је
књига која може писца, док је пише, просто да уништи и
убије. Немој мислити да ја ништа не знам о његовим књигама
зато што не размишљам о томе да је писац док га љубим.“
„Чини ми се да је најбоље да пођемо да се одморимо“,
рече Дејвид. „Требало би мало да прилегнеш, Ђаволе. Уморна
си.“
„Сувише говорим“, рече Катарина. „Ручак је био диван.
Жао ми је што сам толико говорила и хвалила се.“
„Баш ми се допало кад си говорила о књигама“, рече
девојка. „Била си дивна.“
„Не осећам се баш дивно. Уморна сам“, рече Катарина.
„Имаш ли довољно ствари за читање, Марита?“
„Имам још две књиге“, рече девојка. „Ако могу, после
бих позајмила нешто.“
„Могу ли доцније доћи да те видим?“
„Ако желиш“, рече девојка.
Дејвид није гледао девојку, нити је девојка гледала њега.
„Нећу ти сметати?“ рече Катарина.
„Не радим ништа важно“, рече девојка.

q
Катарина и Дејвид лежали су једно поред другога на
кревету у соби, док је напољу ветар дувао последњом снагом,
али њихов поподневни одмор није био као некад.
„Могу ли сад да ти испричам?“
„Више бих волео да то прескочимо.“
„Не, дозволи ми да ти испричам. Јутрос кад сам упалила
мотор, била сам уплашена и настојала сам да возим врло
100
пажљиво и осећала сам се празна изнутра. Онда сам угледала
Кан испред себе, на брду, пут је био потпуно пуст све до мора,
осврнула сам се, никога није било ни напред, ни позади,
скренула сам колима међу грмље. Тамо где има шевара.
Пољубила сам је и она је мене пољубила, седеле смо у колима,
осећала сам се веома чудно, онда смо се повезле до Нице и
нисам била сигурна да ли људи нешто примећују или не.
Затим ме није било брига, свуда смо ишле и свашта куповале.
Њој се свиђа да купује. На путу кући смо се зауставиле и она
је рекла да је боље да ја сад будем њена девојка, одговорила
сам јој да је мени свеједно и заиста ми је било драго зато што
сам сад у сваком случају девојка и не знам шта да радим. То
никад нисам осетила, тако да не знам. Али она је љубазна и,
мислим да је хтела да ми помогне. Не знам. У сваком случају
била је љубазна, ја сам возила, а она је била љупка и срећна и
била је нежна као што смо ми понекад, или ја према теби, или
ти према мени, или ми једно према другом, и рекла сам јој да
не могу да возим ако она то ради, онда смо се зауставиле.
Само сам је пољубила, али знам да ми се тад десило. Задржале
смо се тако неко време и онда сам возила право кући.
Пољубила сам је пре него што смо ушле и биле смо срећне,
мени се то свидело и још увек ми се свиђа.“
„Ето, сад си то урадила“, рече Дејвид врло обазриво. „И с
тим је сад свршено.“
„Међутим, није. Свидело ми се и заиста ћу то и
поновити.“
„Не. Не треба.“
„Али хоћу, поновићу док то не превазиђем и не будем
изван тога.“
„Ко ти тврди да ћеш бити?“
„Ја. Али стварно морам, Дејвиде. Никад нисам ни
помислила да ћу бити оваква.“
Није ништа рекао.
„Вратићу се“, рече она. „Знам да ћу све то превазићи,
потпуно сам сигурна. Имај поверења у мене, молим те.“
Није ништа рекао.
101
 „Она ме очекује, Зар ниси чуо да сам је питала могу ли
доћи. Било би као застати усред нечега.“
„Ја одлазим у Париз“, рече Дејвид. „Можеш бити у вези
са мном преко банке.“
„Нећеш ићи“, рече она. „Не. Мораш ми помоћи.“
„Не могу ти помоћи.“
„Можеш. Не смеш да одеш. Нећу се моћи зауставити ако
одеш. Не желим да будем с њом. То је само нешто што морам
урадити. Зар не схваташ? Молим те, схвати ме. Увек си ме
схватао.“
„Не у томе.“
„Молим те, покушај. Увек си ме раније разумевао. Све.
Зар не?“
„Да. Раније.“
„Отпочело је с нама двома, и увек ће тако бити, кад с
овим докрајчим. Никога другога не волим.“
„Немој то да радиш.“
„Морам. Увек откако сам отишла на школовање, увек су
ми се пружале прилике да то урадим и увек је било особа које
су то са мном желеле. Али никад нисам хтела, нити сам
урадила. Али сад морам.“
Није ништа рекао.
„Молим те, схвати ме.“
Није ништа рекао.
„Она је, нема сумње, заљубљена у тебе и можеш је имати,
и на тај начин све ово спрати.“
„Говориш лудости, Ђаволе.“
„Ја то знам“, рече она. „Престаћу.“
„Одспавај“, рече он. „Просто лези поред мене мирно и
обоје ћемо спавати.“
„Толико те волим“, рече она. „Ти си мој прави пар,
управо то сам јој и рекла. Много сам јој причала о теби,
једино о том воли да се прича. Сад сам мирна и сад ћу поћи.“
„Не, немој.“
„Хоћу“, рече она. „Чекај ме. Нећу се дуго задржавати.“

102
 Кад се вратила, Дејвид није више био у соби, стајала је
дуго гледајући кревет, отишла до врата на купатилу, отворила
их и посматрала се у дугом огледалу. Лице јој је било без
израза, огледала се од главе да пете, без икаквог израза на
лицу. Дневна светлост је скоро нестала кад је ушла у купатило
и затворила врата за собом.

103
 ГЛАВА ТРИНАЕСТА

Дејвид је дотерао кола из Кана по мраку. Ветар је замро,

оставио је кола на уобичајеном месту и кренуо стазом, тамо
где је светлост падала на унутрашње двориште и врт. Марита
изиђе кроз врата и крену ка њему.
„Катарина се ужасно осећа“, рече она. „Молим вас будите
љубазни према њој.“
„Идите обе дођавола“, рече Дејвид.
„У реду што се тиче мене, али не ње. Не смете тако,
Дејвиде.“
„Немој ми говорити шта смем а шта не смем.“
„Зар нећете да се побринете за њу?“
„Не нарочито.“
„Ја хоћу.“
„Ви сте то свакако већ урадили.“
„Не будите будала“, рече она. „Ви нисте будала. Кажем
вам да је ствар веома озбиљна.“
„Где се налази?“
„Унутра. Очекује вас.“
Дејвид уђе. Катарина је седела за празним шанком.
„Здраво“, рече. „Нису донели огледало.“
„Здраво, Ђаволе“, рече он. „Жао ми је што сам закаснио.“
Запрепастио га је њен беживотни поглед и безбојни глас.
„Мислила сам да си ме оставио“, рече она.
„Зар ниси видела да ништа нисам понео?“
„Нисам ни гледала. Није било ни потребно да нешто
понесеш да би ме оставио.“
„Нисам“, рече Дејвид. „Једноставно сам отишао у град.“
„Ох“, рече она и погледа у зид.
„Ветар је замро“, рече он. „Сутра ће бити леп дан.“
„Не тиче ме се сутра.“

104
 „Тиче те се.“
„Не, не тражи да мислим на то.“
„И нећу“, рече он. „Јеси ли попила нешто?“
„Нисам.“
„Припремићу ти.“
„Неће помоћи.“
„Можда хоће. Ми смо још увек ми, нас двоје.“
Припремао је пиће и она га је механички посматрала како га
меша и налива у чаше.
„Стави и маслинку“, рече.
Он јој додаде чашу, подиже своју и њоме дотаче њену. „У
здравље нас двоје.“
Она изли своју на шанк и погледа како пиће тече дуж
дрвета. Онда узе маслинку и стави је у уста. „Нема више нас
двоје“, рече. „Никад више.“
Дејвид извуче марамицу из џепа, обриса шанк и направи
ново пиће.
„Све су то говна“, рече Катарина. Дејвид јој додаде чашу,
она је погледа и изли на бар. Дејвид опет покупи течност
марамицом и исцеди је. Онда попи свој мартини и направи
још нова два.
„Овакав ти волиш“, рече. „Само попиј.“
„Само попиј“, рече она, подиже чашу и додаде: „У твоје
здравље и у здравље твоје проклете марамице.“
Она испи чашу, задржа је у рукама посматрајући је.
Дејвид је веровао да ће му је бацити у лице. Онда је остави на
шанк, извади маслинку, поједе је полако и даде Дејвиду
коштицу.
„Полудраги камен“, рече. „Стави га у џеп. Ја бих попила
још једну чашу, ако хоћеш да ми направиш пиће.
„Али ово пиј полако.“
„О, сад ми је сасвим добро“, рече Катарина. „Ти
вероватно не видиш разлику. То се сигурно сваком дешава.“
„Осећаш ли се боље?“

105
 „Много боље, стварно. Просто нешто изгубиш и нема га.
И то је све. Оно што губимо је све што смо имали. Али нешто
добијамо. Нема проблема, зар не?“
„Јеси ли гладна?“
„Нисам. Али сигурна сам да ће опет све бити у реду. И ти
си рекао да хоће, зар не?“
„Дабоме да хоће.“
„Волела бих да се сетим шта смо изгубили. Али није
важно, зар не? Ти си рекао да није важно.“
„Није“.
„Онда да будемо весели. Што је било, било је.“
„Мора да је било и нешто што смо заборавили“, рече он.
„То ћемо пронаћи.“
„Нешто сам урадила, знам. Али сад је прошло.“
„То је добро.“
„Ма шта да је било, није ничија грешка.“
„Немој говорити о грешкама.“
„Сад знам шта је било“, насмеши се она. „Али нисам била
неверна. Стварно, Дејвиде. Како бих могла бити? Нисам
могла бити. Ти то знаш. Како си могао тако нешто рећи?
Зашто си поверовао?“
„Ниси била.“
„Дабоме да нисам. Мада бих волела да то ниси рекао.“
„Ја то и нисам рекао, Ђаволе.“
„Неко јесте. Али нисам била. Урадила сам само оно што
сам казала да ћу урадити. Где је Марита?“
„Мислим да је у својој соби.“
„Радосна сам што ми је опет добро. Чим си то порекао,
одмах сам се осећала добро. Волела бих да си то урадио тако
да би и ја одмах могла да порекнем оно што сам казала за
тебе. Сад смо обоје опет једно! Нисам ништа уништила.“
„Ниси.“
Опет се насмешила. „То је добро. Идем да је доведем.
Имаш ли нешто против? Она се бринула за мене. Пре него
што си се ти вратио.“
„Заиста?“
106
 „Причала сам сувише“, рече Катарина. „Ја увек много
причам. Она је страшно пажљива, Дејвиде, кад би је само
знао. Према мени је била врло добра.“
„Нека она иде дођавола.“
„Не тако. Све си порекао. Сећаш се? Не бих хтела да
будем присиљена да опет пролазим кроз све оно. Зар ти то
желиш? То сувише збуњује. Истински.“
„У реду. Доведи је. Биће срећна да види да се опет добро
осећаш.“
„Сигурна сам да хоће. Мораш настојати да се и она добро
осећа.“
„Свакако. Да ли се она лоше осећа?“
„Само кад и ја. Кад сам мислила да сам неверна. Знаш да
никад раније нисам била. Иди и доведи је, Дејвиде. Онда се
неће осећати нелагодно. Не, немој да се гњавиш. Идем ја.“
Док је Катарина ишла ка вратима, он ју је посматрао.
Покрети су јој били мање механички, а и глас јој је био бољи.
Кад се вратила, смешила се и глас јој је био скоро природан.
„Доћи ће за који минут“, рече она. „Дивна је, Дејвиде.
Драго ми је што си је позвао.“
Девојка уђе и Катарина јој рече: „Чекали смо те.“
Она га погледа, па скрену поглед. Онда га поново
погледа, држала се врло усправно, и рече: „Жао ми је што сам
задоцнила.“
„Врло лепо изгледате“, рече Дејвид, и то је била истина,
али тако тужне очи он никад није видео.
„Направи јој пиће, молим те, Дејвиде. Ја сам попила два“,
рече Катарина девојци.
„Драго ми је што се осећаш боље“, рече девојка.
„Дејвидова је то заслуга“, рече Катарина. „Рекла сам му
све, све, и како је било дивно, он то савршено разуме,
стварно. И одобрава.“
Девојка погледа Дејвида и он виде како се угризла за усну
и шта му очима рече. „Било ми је досадно у граду. Пропустио
сам купање“, рече он.

107
 „Ти и не знаш шта си пропустио“, рече Катарина. „Све.
Десило се оно што сам целог живота желела, и кад сам то
урадила, то и волим.“
Девојка је спустила поглед и гледала у чашу.
„Најдивнија је ствар што се сад осећам одраслом. Али је
исцрпљујуће. Дабоме, то је било оно што сам и желела, сад
кад сам то урадила, знам да сам само шегрт, али нећу увек
бити.“
„Али шегртску накнаду си добила“, рече Дејвид, и
искористи згоду и врло весело рече: „Да ли се некад може
причати и о нечем другом? Перверзија је досадна и
старомодна. Нисам ни знао да се особе као што смо ми могу
задржавати на тако нечем.“
„Заправо занимљиво је кад то човек први пут уради“,
рече Катарина.
„И онда само за особу која то уради, али је ужасно
досадно за све остале“, рече Дејвид. „Слажете ли се
Наследнице?“
„Зовеш је Наследницом?“ упита Катарина. „Дивно
смешно име.“
„Не могу је назвати Madame или Ваша Висости“, рече
Дејвид. „Слажете ли се, Наследнице? С оним што сам рекао о
перверзијама?“
„Увек сам сматрала да се то прецењује и да је глупо“, рече
она. „То је само нешто што девојке раде зато што немају,
ништа боље.“
„Али први пут је све занимљиво“, рече Катарина.
„Да“, рече Дејвид. „Али да ли би хтела стално да причаш
како си се први пут возила на рингишпилу у парку Стиплчејз
или како си сама, лично, и без икога, полетела авионом,
сасвим сама, од земље се дизала ка небу?“
„Баш ме је стид“, рече Катарина. „Погледај и просуди, зар
нисам постиђена?“
Дејвид је загрли.
„Немој да се стидиш“, рече он. „Само замисли да ли би
волела слушати ову овде Наследницу како се сећа како је
108
кренула авионом, сама она и авион, и ничег између ње и
земље, замисли земљу са великим З, и како се могла здробити
на комадиће, на најситније честице, она и авион, и како је
могла да изгуби свој новац, и своје здравље и нормалну
памет, и живот, са великим Ж, и своје најмилије, или, мене,
или тебе, или Христа, све са великим словом, да се ʼскрхала’ –
стави реч скрхала између наводница.“
„Да ли си икад сама летела авионом?“
„Нисам“, рече девојка. „Сад ни не морам. Али волела бих
да још нешто попијем. Ја вас волим, Дејвиде.“
„Пољуби је, Дејвиде, као што си је раније пољубио“, рече
Катарина.
„Једном приликом ћу“, рече Дејвид. „Сад мешам пиће.“
„Срећна сам што смо опет сви пријатељи и што је све
лепо“, рече Катарина. Сад је била само врло понесена и глас
јој је био природан, и била је опуштена.
„Заборавила сам на изненађење које је јутрос Наследница
купила. Идем да га донесем.“
Кад је Катарина отишла, девојка узе Дејвида за руку,
чврсто је стисну и пољуби. Седели су и гледали се.
Додиривала му је руку прстима, готово одсутно. Савила је
прсте око његових и онда их пустила. „Не морамо говорити“,
рече она. „Нећете да вам овде држим говоре.“
„Али морамо једном разговарати.“
„Да ли бисте хтели да ја одем?“
„То би било паметно од вас.“
„Хоћете ли ме пољубити тако да знам да је у реду ако
останем.“
Катарина се врати са младим конобаром који је носио
велику конзерву кавијара у једној здели са ледом на
послужавнику и тањир са тостом. „То је био заносан
пољубац“, рече она. „Сви су видели, нема више страха од
скандала или било чега“, рече Катарина. „Припремају
сецкано беланце са луком.“
Кавијар је био крупан, врло чврст и сив, и Катарина га је
захватала комадићима танког тоста.
109
 „Наследница ти је донела сандук Böllinger Брута из 1915,
а имамо и леда. Шта мислиш да ли уз ово да попијемо и једну
флашу?“
„Разуме се“, рече Дејвид. „И уз јело.“
„Зар није дивно што смо Наследница и ја богате, па се
никад нећеш ни о чем морати да бринеш? Добро ћемо га
пазити, је л’ тако Наследнице?“
„Мораћемо свим силама настојати“, рече девојка.
„Настојим да проучим шта му треба. Ово је једино што смо
данас нашле.“

110
 ГЛАВА ЧЕТРНАЕСТА

Спавао је око два сата кад га дневна светлост пробуди.

Он погледа Катарину како мирно спава, и изгледа срећна у
сну. Остави је онако лепу и младу и неискварену и оде у
купатило, истушира се и навуче кратке панталоне, и босоног
прође кроз врт до собе у којој је радио. Небо беше као
очишћено ветром, и би то свеже јутро новог дана пред крај
лета.
Поново је почео да ради на новој, тешкој причи,
наваљујући сад на сваку ситницу с којом је годинама одлагао
да се суочи. Радио је скоро до једанаест сати и кад је завршио
оно што је за тај дан одредио, он затвори собу, изиђе и затече
две девојке како играју шах за столом у врту. Обе су изгледале
свеже, младе и привлачне као ветром очишћено јутарње небо.
„Опет ме побеђује“, рече Катарина. „Како си Дејвиде?“
Девојка му се стидљиво смешкала.
Дејвид помисли како су то две најлепше девојке које је
икад видео. Шта ли ће данашњи дан донети? „Како сте вас
две?“
„Ми смо врло добро“, рече девојка. „Јесте ли имали
среће?“
„Све је још напорно, али добро иде.“
„Ниси доручковао?“
„Сувише је касно за доручак“, рече Дејвид.
„Глупости“, рече Катарина. „Данас си ти супруга,
Наследнице. Натерај га да нешто доручкује.“
„Хоћете ли кафу и воћа, Дејвиде“, рече девојка. „Треба
нешто да поједете.“
„Онда црну кафу“, рече Дејвид.
„Донећу вам већ нешто“, рече девојка и оде у хотел.

111
 Дејвид је сео поред Катарине за сто, и она стави фигуре и
таблу на столицу. Пошашољи га по коси и рече: „Јеси ли
заборавио да ти је глава сребрна као и моја?“
„Да“, рече он.
„Биваће све светлија и светлија и ја ћу бити све плавља и
плавља, а и све тамнија у телу.“
„То ће бити дивно.“
„Да. И ослобођена од свега.“
Згодна тамнокоса девојка је ишла носећи послужавник и
малу зделу пуну кавијара, пола лимуна, кашичицу и два
комада тоста, а млади конобар кафу са ледом и флашом
белингера и послужавник са три чаше.
„Ово ће пријати Дејвиду“, рече девојка. „А онда идемо на
пливање пре ручка.“
После пливања и лежања на сунцу на плажи и обилног,
дугог ручка, и белингера уз то, Катарина рече: „Ја сам заиста
уморна и поспана.“
„Пливала си далеко“, рече Дејвид. „Одморићемо се.“
„Заиста ми се спава“, рече Катарина.
„Да ли се добро осећаш, Катарина?“ упита девојка.
„Да, само сам смртно уморна и поспана.“
„Ставићемо те у кревет“, рече Дејвид. „Имате ли
термометар?“ упита девојку.
„Сигурна сам да немам температуру“, рече Катарина.
„Просто желим да дуго, дуго спавам.“
Кад су је сместили у кревет, девојка донесе термометар и
Дејвид измери Катарини температуру и опипа пулс.
Температура је била нормална, али се пулс попео на сто пет.
„Пулс је нешто висок“, рече. „Али ја не знам колики ти је
нормалан пулс.“
„Не знам ни ја, али је вероватно сад убрзан.“
„Чини ми се да пулс није важан, ако је температура
нормална“, рече Дејвид. „Ако будеш имала температуру,
довешћу доктора из Кана.“
„Не треба ми доктор“, рече Катарина. „Просто хоћу да
спавам. Могу ли сад?“
112
 „Да, лепотице. Зови ме, ако ти нешто устреба.“
Стајали су и посматрали је како спава, затим врло тихо
изиђоше напоље. Дејвид је ишао поплочаном стазом и
погледао кроз прозор. Катарина је мирно спавала и
равномерно дисала. Он донесе сто и две столице и они
седоше у сенку близу Катарининог прозора. Кроз пиније су
посматрали плаво море. „Шта мислите?“ упита Дејвид.
„Не знам. Јутрос је била веома задовољна. Као што сте је
и сами видели после писања.“
„А сад?“
„Можда реакција на јучерашњи дан. Она је врло
природна девојка, Дејвиде, и то је природно.“
„Јуче је било као кад човек воли неког ко је умро“, рече
Дејвид. „То није у реду.“ Устао је, пришао прозору и погледао
унутра. Катарина је спавала у истом положају и лагано
дисала. „Лепо спава“, рече он девојци. „Хоћете ли и ви да
мало прилегнете?“
„Хоћу.“
„Идем и ја у своју собу да радим“, рече он. „Између нас су
врата која се закрачунавају с обе стране.“ Он крену
поплочаном стазом, откључа врата своје собе и откључа врата
између соба. Стајао је и чекао, онда чу како се засун помера с
друге стране врата, и врата се отворише. Седели су једно
поред другог на кревету, он је загрли. „Пољуби ме“, рече
Дејвид.
„Свиђа ми се да вас љубим“, рече она. „Много волим да
вас љубим. Али не могу и оно друго.“
„Не можете?“
„Не, не могу.“
Затим она рече: „Могу ли сад да урадим нешто за вас.
Срамота ме је због оне друге ствари, али ви знате да то може
изазвати незгоде.“
„Једноставно лезите поред мене.“
„То бих волела.“
„Радите шта вам се свиђа.“

113
 „Хоћу“, рече она. „А и ви, молим вас. Радимо шта
можемо.“
Катарина је спавала читаво поподне све до ране вечери.
Дејвид и девојка су седели у бару и пили. Девојка рече: „Још
нису донели огледало.“
„Да ли сте се распитивали код старог Орола?“
„Јесам, било му је драго.“
„Боље да му платим што нам чува флаше белингера у
свом хладњаку, или тако нешто.“
„Дала сам му четири флаше, и две повеће флаше финеа.
Он је намирен. Али Madame је особа која може правити
питање.
„Сасвим сте у праву.“
„Не желим да стварам неприлике, Дејвиде.“
„Да“, рече. „Верујем да не желите.“
Млади конобар дође и донесе још леда, а Дејвид начини
два мартинија и даде јој један. Конобар стави маслине с
белим луком и затим се врати у кухињу.
„Идем да видим како је Катарина“, рече девојка. „Или ће
јој нешто бити или неће.“
Прошло је десетак минута откако је отишла и он опипа
девојчину чашу и реши да је попије пре него што се угреје.
Узе је у руку, принесе уснама и кад је додирнуо, осети да му
пружа задовољство што је била дотакла њене усне. То је било
јасно и непорециво. То је једино што ти треба, рече он. То је
све што ти треба да ствари заиста буду савршене. Воли их обе.
Шта се с тобом десило од прошлог маја? Шта си ти сада? Али
он дотаче чашом усне и осети исту реакцију као и раније. У
реду, само не заборави на свој рад. Оно што још увек имаш је
твоје писање. Боље да убрзаш свој рад.
Девојка се врати и кад је угледао њу, срећна лица, знао је
шта осећа према њој.
„Облачи се“, рече девојка. „Одлично се осећа. Зар то није
сјајно?“
„Да“, рече, „волећу и Катарину као и увек.“
„Шта се десило с мојим пићем?“
114
 „Попио сам га“, рече Дејвид. „Зато што је ваше.“
„Заиста, Дејвиде?“ Она поцрвени, било јој је драго.
„Једино тако могу то да објасним“, рече он. „Ево свеже
припремљеног пића.“ Она га окуси па уснама лако пређе
преко ивице чаше, додаде му је, и он учини исто па отпи дуги
гутљај. „Врло сте лепи“, рече. „И ја вас волим.“

115
 ГЛАВА ПЕТНАЕСТА

Чуо је како неко пали мотор на бугатију, и бука му се

учини као наметљиво изненађење, јер ту где је сада живео
није било никакве буке мотора. Био је одвојен од свега сем од
приче коју је писао, и коју је живео док ју је стварао. С
тешким местима, којих се ужасавао, суочавао се сад лако, и
људи, земља, дани и ноћи и време, све се ту нашло док је
писао. Продужио је да пише и осетио се уморним као да је
ноћ провео прелазећи преко вулканске пустиње, а сунце их је
затекло, и њега и остале, док су сува, сива језера била још
далеко испред њих. Осећао је тежину двоцевке на рамену док
је руку држао на грлићу. Осећао је и песак у устима. Изнад
светлуцања сувих језера назирао је удаљене плаве хриди.
Испред њега није било никога, а иза њега пружала се дуга
колона носача који су знали да су стигли до те тачке са три
сата задоцњења.
Није, разуме се, он то стајао ту тог јутра, није чак ни он
тај који носи искрпљени жакет од пругастог сомота, избледео
до те мере да изгледа бео, пазуха иструлелих од зноја, који
онда скиде и додаде слузи Камбу који зна да је крив због
задоцњења и који га погледа и омириса смрдљивог као од
сирћета киселог на зној и с гађењем одмахне главом,
смркнуто се осмехујући, и како га онда пребаци преко свог
црног рамена држећи га за рукаве, док су кретали преко сувог
спеченог сивила, с грлићима цеви у десној руци, цевима
преко рамена и с тешким кундаком окренутим уназад према
колони носача.
То није био он, али док је писао био је, и кад најзад неко
буде то читао, ма ко то био, као и о оном што су тамо затекли
кад су стигли до хридине, ако до ње стигну, а он ће их
натерати да стигну до подножја пре поднева истог дана; онда

116
ко год буде то читао, откриће шта се ту збило и то ће му
остати заувек.
Све што је твој отац открио, открио је и за тебе, помисли
он, оно што је добро, чудесно, рђаво, врло рђаво, стварно
врло рђаво, истински рђаво, затим и оно много горе.
Помисли, срамота је што је један човек с таквим даром за
несрећу и задовољство тако отишао како је отишао. Увек му
је било пријатно да се сећа оца, и знао је да би се оцу свидела
прича.
Било је скоро подне кад је изишао из своје собе и босоног
одшетао каменим плочама до улаза у хотел. У великој сали
радници су вешали огледало на зид иза бара. Monsieur Орол и
млади конобар били су с радницима, он поразговара с њима и
изиђе у кухињу где се налазила Madame.
„Имате ли пива, Madame?“ упита је.
„Mais certainement, Monsieur Bourne“, рече она, и донесе
расхлађену флашу из хладњака.
„Пићу из флаше“, рече он.
„Како Monsieur хоће“, рече она. „Верујем да су се даме
одвезле до Нице. Monsieur је лепо радио?“
„Да, врло лепо.“
„Monsieur много ради. Није добро не доручковати.“
„Је ли остало нешто кавијара из конзерве?“
„Мислим да јесте.“
„Узећу неколико кашика.“
„Monsieur је чудан“, рече Madame. „Јучер сте га јели уз
шампањац, а данас уз пиво.“
„Данас сам сам“, рече Дејвид. „Знате ли да ли је мој
бицикл још у шупи?“
„Мора бити“, рече Madame.
Дејвид узе кашику кавијара и пружи Madame конзерву.
„Послужите се, Madame. Врло је добар.“
„Не бих“, рече она.
„Не устручавајте се“, рече он. „Узмите мало тоста.
Узмите чашу шампањца. Има га у хладњаку.“

117
 Madame узе кашику кавијара, стави га на тост који је
преостао од доручка и нали себи чашу розеа.
„Одличан је“, рече она. „Сад морамо да га оставимо.“
„Осећате ли пријатно дејство?“ упита Дејвид. „Ја ћу узети
још једну кашику.“
„Ах, Monsieur. Не смете се тако шалити.“
„Зашто не?“ рече Дејвид. „Даме с којима се шалим нису
ту. Ако се оне две лепе жене врате, реците им да сам отишао
на пливање. Хоћете ли?“
„Свакако. Она мала је лепотица. Разуме се, није лепа као
Madame.“
„Налазим да није сувише ружна“, рече Дејвид.
„Она је лепотица, Monsieur, и врло дражесна.“
„Може да прође док не наиђе нешто друго“, рече Дејвид.
„Ако мислите да је згодна.“
„Monsieur“, рече она с дубоким прекором.
„Какве су ово архитектонске реформе?“ упита Дејвид.
„Нов miroir за бар. Диван поклон за maison.“
„Свако је пун шарма“, рече Дејвид. „Ко моја покојна
баба. Замолите дечака да им погледа гуме док се не обујем и
нађем нешто за главу, хоћете ли, молим вас?“
„Monsieur воли да је бос. А и ја лети.“
„Поћи ћемо једном босоноги негде.“
„Monsieur“, рече она значајно.
„Је ли Орол љубоморан?“
„Sans blague“, рече она. „Рећи ћу двема лепотицама да сте
отишли на купање.“
„Сакријте кавијар од Орола“, рече Дејвид. „À bientôt,
chere Madame.“
„À tout à l’heure, Monsieur.“
На блиставом асфалтном путу којим се пењао кроз
пиније, кад је напустио хотел, осети напон у рукама и
раменима, и у ногама док је притискао педале и возио узбрдо
по врелом сунцу; мирисало је на пиније и неки ветрић је
долазио с мора. Леђа је повио унапред и лагано укрутио руке,
и осетио је како се тај напор, док је испрва терао, смењује и
118
почиње да бива равномеран кад је прошао камене
обележиваче за сто метара и стигао на врх до црвеног
обележивача километра а после и до другог. С врха пут се
спуштао до ивице мора, он закочи, сјаха, пребаци бицикл
преко рамена и сиђе с њим путељком на плажу. Наслони га
на бор који је одисао смолом у овом врелом дану и спусти се
до стене, свуче се и остави еспадриле на кошуљу, капу и
панталоне и скочи са стене у дубоко чисто хладно море.
Изронио је кроз титраву светлост и затресао главом да би му
вода изишла из ушију, и запливао према отвореном мору.
Лежао је на леђима непокретно и посматрао небо и прве беле
облаке који су долазили с поветарцем.
Најзад је допливао у увалу, попео се на тамноцрвене
стене, седео ту на сунцу и гледао доле у море. Био је срећан
што је сам и што је завршио део посла предвиђеног за тај дан.
Затим му се јави осећање усамљености које је увек имао после
рада, и он поче да мисли на девојке и осети да му недостају,
не једна, или пак она друга, већ обе. И затим је мислио о
њима, не критички не као о проблему заљубљености, или
допадања, или обавеза, нити о том шта се десило, или ће се
десити, нити као о проблему понашања, сад или убудуће, него
једноставно како му недостају. Био је усамљен због њих обе,
појединачно и заједно, и обе их је желео.
Седећи на сунцу, на стени и гледајући доле море, знао је
да није у реду желети их обе, али их је желео. Себи је говорио,
ништа се ни са једном од њих не може завршити добро, а ни с
тобом. Али немој правити одговорним оног који воли, нити
му приписивати одговорност. Нећеш ти бити тај који ће кад
дође време одређивати одговорност.
Гледао је море и настојао да му, што се тиче ситуације,
мисао буде јасна, али никако није успевао. Најгоре је оно што
се десило Катарини. Затим, што не ваља, то је што му се
почела свиђати и друга девојка. Није морао да испитује савест
па да зна да воли Катарину и да није у реду волети две жене, и
да никакво добро из тога не може изаћи. Још није знао како
ужасно то може да буде. Знао је једино да је ствар отпочела.
119
Њих троје су као три зупчаника који окрећу точак, говорио је
себи, и такође је говорио себи да је један већ изглодан или, у
најмању руку, добро оштећен. Заронио је дубоко у чисту
хладну воду где му нико није недостајао, изронио, стресао
главом, отпливао далеко и онда се вратио на плажу.
Обукао се, још мокар од мора, ставио капу у џеп, попео
се до пута гурајући бицикл, зајахао га и терао кратком
узбрдицом, осећајући у бутинама да му недостаје кондиције
док је уједначено притискао педале табанима пењући се
асфалтним путем, као да су се он и његов бицикл слили у
животињу на точковима. Затим се спуштао, додирујући
рукама кочнице, секући брзо кривине, возећи све ниже
блиставим асфалтним путем кроз пиније, до скретања у
стражње двориште хотела, одакле се море блистало летњим
плаветнилом иза дрвећа.
Девојке се још нису биле вратиле и он оде у собу,
истушира се, обуче чисту кошуљу и кратке панталоне, и изиђе
до бара са новим лепим огледалом. Позва дечака и затражи да
му донесе лимун, нож, мало леда и показа му како се прави
том колинз. Онда седе на барску столицу, погледа се у
огледалу док је подизао високу чашу. Не знам да ли сам икад
с тобом пио или нисам, или да ли сам те тек пре четири
месеца упознао, помисли. Дечак му донесе Éclaireur de Nice и
он поче да чита очекујући их. Био је разочаран што их није
затекао, недостајале су му и поче да се брине.
Кад најзад дођоше, Катарина је била веома весела и
узбуђена, а девојка погружена и веома тиха.
„Здраво драги“, рече Катарина Дејвиду. „О гле, огледало.
Окачили су га. И врло је лепо. Мада је доста критичко. Идем
горе да се дотерам за ручак. Жао ми је што смо задоцнеле.“
„Зауставиле смо се у граду да нешто попијемо“, рече
девојка Дејвиду. „Жао ми је што сте нас због тога чекали.“
„Пиће?“ упита Дејвид.
Девојка диже два прста. Подиже главу, пољуби га и оде.
Дејвид се врати новинама.

120
 Кад се Катарина вратила, носила је плаву ланену кошуљу
коју је Дејвид волео и лаке панталоне. Рече: „Драги, надам се
да се не љутиш. Није била наша грешка. Срела сам Жана и
замолила га да пође с нама да попије нешто, пристао је и било
је тако лепо.“
„Фризера?“
„Жана, дабоме, ког другог Жана познајем у Кану? Био је
тако драг и распитивао се за тебе. Могу ли добити мартини?
Попила сам само један.“
„Ручак мора да је готов до сад.“
„Само један, драги. Они нам иначе дају само јело.“
Дејвид је полако припремао мартини, и девојка дође.
Носила је хаљину од беле пресоване тканине и изгледала је
свеже и пријатно. „Могу ли и ја добити један? Био је веома
топао дан. Како је било овде?“
„Требало је да останеш код куће и да се побринеш о
њему“, рече Катарина.
„Није било потребно“, рече Дејвид. „Море је било врло
пријатно.“
„Употребљаваш тако занимљиве придеве“, рече
Катарина. „Поред њих све оживи.“
„Извини“, рече Дејвид.
„То је још једна дендијевска реч“, рече Катарина.
„Објасни твојој новој девојци шта значи денди. То је
американизам.“
„Мислим да знам“, рече девојка. „То је трећа реч у изразу
ʼJenkl dudl dendi’. Молим те, Катарина, немој бити љута.“
„Нисам љута“, рече Катарина. „Кад си ми пре два дана
прилазила, то је једноставно било денди, али да сам се тако
данас осећала у најмањој мери бих морала поступити као да
сам не знам ти ја шта…“
„Извини, Катарина“, рече девојка.
„Још једно извини“, рече Катарина. „Као да ме ти ниси
научила ономе што мало знам.“
„Хоћемо ли да ручамо?“ рече Дејвид. „Дан је био ужасно
топао, Ђаволе, и уморна си.“
121
 „Уморна сам од свих и свакога“, рече Катарина. „Молим
вас да ми опростите.“
„Нема шта да се прашта“, рече девојка. „Жао ми је што
сам била на крај срца. Нисам дошла овде да се тако
понашам.“ Она приђе Катарини и пољуби је лако и нежно.
„Сад буди добра девојка“, рече она. „Хоћемо ли за сто?“
„Зар нисмо ручали?“ упита Катарина.
„Нисмо, Ђаволе“, рече Дејвид. „Идемо сад да ручамо.“
При крају ручка Катарина, која се све време понашала
нормално, сем што је помало била одсутна духом, рече:
„Молим вас, извините ме, али чини ми се да морам да
спавам.“
„Поћи ћу и ја с тобом да видим да си легла“, рече Дејвид.
„У ствари, мора да сам много пила“, рече Катарина.
„Ево и мене да мало одремам“, рече Дејвид.
„Немој, Дејвиде. Дођи кад будем заспала, ако хоћеш“,
рече Катарина.
После пола сата дође девојка: „Добро је“, рече она. „Али
морамо бити добри и пажљиви према њој, морамо мислити
само на њу.“
У соби, кад је Дејвид ушао, Катарина је била будна.
Дејвид јој приђе и седе на кревет.
„Нисам неки болесник“, рече она. „Попила сам сувише.
Знам. Жао ми је што сам те лагала у оном. Како сам само
могла?“
„Ниси мислила.“
„Јесам. Лагала сам те намерно. Хоћеш ли ме примити
натраг. Престаћу да се понашам као кучка.“
„Ниси никад ни отишла од мене.“
„Да ме примиш назад, то је све што желим. Бићу стварно,
истински твоја девојка, и стварно и истински. Желиш ли то?“
Он је пољуби.
„Пољуби ме стварно.“
„Да“, рече она. „Само полако, молим те.“
Купали су се у оној ували у којој су били и првог дана.
Дејвид је намеравао да пошаље обе девојке саме на купање, а
122
он да узме стару изоту и одвезе се до Кана да поправи
кочнице и среди паљење. Али га је Катарина замолила да
пође са њима на пливање а да оправи кола следећег дана.
Изгледала је задовољно, срећно и весело после спавања, а и
Марита је врло озбиљно рекла: „Хоћете ли, молим вас, доћи?“
Он их је затим повезао до скретања за увалу и показао им
обема, успут, како су опасно оштећене кочнице.
„Убићете се с тим колима“, рече Марити. „Злочин је
терати их у оваквом стању.“
„Треба ли да купим нова?“ упита она.
„Господе, не треба. Само треба поправити кочнице.“
„Потребна су нам већа кола за све нас“, рече Катарина.
„Ово су добра кола“, рече Дејвид. „Само захтевају врло
велике оправке. Али су сувише велика за вас.“
„Видите, ако се могу честито поправити“, рече девојка.
„Ако не могу, купићемо кола каква вама одговарају.“
Онда су се сунчали на плажи и Дејвид лењо рече: „Хајте
да пливамо.“
„Полиј ме мало по глави“, рече Катарина. „Донела сам
кофицу за песак у руксаку.“
„Дивно ми је“, рече она. „Можеш ли ме полити још
једном? Полиј ме по лицу.“
Лежала је на тврдој плажи на белом пешкиру, на сунцу, а
Дејвид и девојка су пливали око стене у мору на излазу из
увале. Девојка је пливала испред Дејвида, али је он престиже.
Испружи руку и дохвати је за ногу, затим је привуче сасвим к
себи и пољуби је док су ходали у води. Осећала је клизаво дно
и чудесну воду. Изгледали су исте висине док су ходали у
води, приљубљених тела и љубили се. Онда она главом
зарони под воду, а он се нагну унатраг. Потом она изрони,
стресе главу, глатку као у фоке и притисну му усне поново, и
љубише се док нису потонули. Лежали су једно поред другог,
пливали на леђима, додиривали се и љубили снажно, срећни,
и опет тонули.
„Сад ни на шта не мислим“, рече она кад су поново
изронили. „Не треба ни ти.“
123
 „Нећу“, рече он, и пођоше према обали.
„Боље да нам се и ти придружиш, Ђаволе“, рече он
Катарини. „Глава ће ти се усијати“.
„У реду. Ући ћу и ја“, рече она. „Нека се Наследница сад
сунча. Да је намажем уљем.“
„Само не превише“, рече девојка. „Хоћете ли и мени
излити кофу воде на главу?“
„Глава ти је и онако потпуно мокра“, рече Катарина.
„Просто желим да је осетим“, рече девојка.
„Зађи дубље у воду, Дејвиде, нека буде хладна“, рече
Катарина. И пошто је Мариту полио бистром хладном водом
по глави, они је оставише с главом положеном на рукама, и
отпливаше према пучини.
Пливали су лако као морске животиње и Катарина рече:
„Зар не би било дивно да ја нисам шашава?“
„Ниси шашава.“
„Нисам данас послеподне“, рече она. „Бар не за сад.
Можемо ли пливати даље?“
„Већ смо прилично одмакли, Ђаволе.“
„Добро, онда да пливамо натраг. Али вода је дивна, овде
у дубини.“
„Хоћеш ли да још пливамо па да заронимо?“
„Само једном“, рече она. „Тамо у оној дубини.“
„Заронићемо тако да једва можемо изронити.“
„Пливаћемо, док се не решимо.“

124
 ГЛАВА ШЕСНАЕСТА

Пробудио се кад је једва могао да назре дебла пинија,

извукао из кревета тихо да не би пробудио Катарину, нашао
кратке панталоне и изишао, табани су му били влажни од
росе на каменој стази док је ишао дужином хотела до врата
своје радне собе. Отварајући врата, осети додир ваздуха с
мора који је казивао какав ће бити дан.
Кад је сео, сунце се још није било појавило, учини му се
да је надокнадио изгубљено време што се тиче приче. Али кад
је поново прочитао свој брижљиво читко писани рукопис и
када су га речи превеле у ону другу земљу, осети да је изгубио
предност и да је суочен с истим проблемом, и кад се сунце
појавило из мора, за њега је било изашло још много раније и
сад је већ зашао у сива, исушена, горка језера, с чизмама
белим од алкалиса. Осећао је сву тежину сунца на глави,
врату и леђима. Кошуља му је била мокра и зној му је цурио
низ леђа и између бутина. Кад би се усправио и застао да се
одмори, полако дишући, а кошуља му висила на раменима,
осетио би како се суши на сунцу и видео би беле миље које је
со из његовог тела при сушењу остављала на њој.
Осећао је и видео себе како стоји и знао је да му не
преостаје ништа друго него да иде напред.
У десет и по прешао је преко језера и добро поодмакао од
њих. Стигао је до реке и великог гаја смокава где ће се
улогорити. Кора дебла била је зелена и жута, а грање тешко.
Гривасти павијани јели су дивље смокве и њихов измет и
нагризене смокве лежале су по земљи. Смрдело је.
Било је десет и по кад је погледао на свој ручни сат и
седео је у својој соби за столом и осећао сад поветарац с мора,
а стварно време је било вечер, и седео је наслоњен на жуто-
сиво корење стабла с чашом вискија с водом у руци и смокве

125
су биле почишћене а носачи су касапили конгонија кога је
одстрелио у првој травнатој баруштини на коју су наишли
пре него што су стигли до реке.
Оставићу их уз месо, помислио је, да им ово ноћас буде
срећно логоровање, без обзира шта ће после доћи. Тако он
склони оловке и свеске, закључа кофер и изиђе напоље, и
одшета по каменој стази која је била сад сува и топла до
унутрашњег хотелског дворишта?
Девојка је седела и читала књигу за једним столом.
Носила је пругасту рибарску кошуљу, тениску сукњу и
еспадриле и кад га је спазила, погледа га и Дејвид помисли да
ће поцрвенити, али изгледа да је то потиснула, и рече: „Добро
јутро, Дејвиде. Јеси ли лепо радио?“
„Да, лепотице“, рече он.
Она тад устаде и пољуби га за добро јутро. И рече: „Онда
сам срећна. Катарина је отишла у Кан. Рекла је да ти кажем да
ти и ја треба да идемо на купање.“
„Зар није желела да и ти с њом пођеш у Кан?“
„Није. Желела је да останем. Рекла је да си страшно рано
устао и да ћеш се можда осећати усамљеним кад завршиш. Да
поручим доручак? Није добро да стално не доручкујеш.“
Девојка оде у кухињу и донесе oeufs au plat avec jambon,
енглески сенф и совору.
„Је ли ишло тешко данас?“ упита га.
„Није“, рече он. „Увек је тешко, али увек је и лако. Ишло
ми је врло добро.“
„Кад бих могла да ти помогнем.“
„Нико ми не може помоћи.“
„Али у другим стварима могу, зар не?“
Хтеде да каже да нема других ствари, али то није рекао, и
уместо тога рече: „Помогла си ми, и помажеш.“
Он комадићем хлеба обриса остатке јаја и сенфа са
плитког тањира и отпи гутљај чаја. „Како си спавала?“ упита
је.
„Врло добро“, рече девојка. „Надам се да то није издаја.“
„Није већ веома мудро.“
126
 „Можемо ли да престанемо с овим учтивостима?“ упита
девојка. „Све је до сада било једноставно и фино.“
„Добро, да престанемо. Да престанемо и са не могу,
Дејвиде“, рече он.
„У реду“, рече она и устаде. „Ако желиш на купање, бићу
у својој соби.“
Он устаде. „Молим те немој ићи“, рече. „Престаћу да
будем обично говно.“
„Немој због мене“, рече она. „О Дејвиде, како смо могли
упасти у овако нешто? Јадни Дејвиде. Шта ти све жене чине.“
Миловала га је по глави и смешила му се. „Идем по ствари за
купање, ако желиш?“
„Добро“, рече, „А ја идем по еспадриле.“

q
Лежали су на песку где је Дејвид разастро ствари за
плажу и ручнике, у сенци једне црвене стене. Девојка рече:
„Ти уђи у воду, пливај, а после ћу доћи и ја.“
Он врло полако устаде, нежно се удаљи од ње и загњури
се тамо где је вода била хладна, и заплива у дубину. Кад се
појави, ветар га удари по лицу и он отплива до места где је
девојка чекала стојећи до појаса у води, влажне и глатке
главе, а са поцрнелог тела капала јој је вода. Чврсто ју је
обујмио, и таласи су се разбијали о њих.
Пољубили су се и она рече: „Све се са нас спира у океан.“
„Морамо се вратити.“
„Да још једном заронимо чврсто се држећи.“
Кад су се вратили у хотел, Катарина још није била стигла,
и пошто су се истуширали и преобукли, Дејвид и Марита су
седели за баром уз мартиније. Гледали су једно друго у
огледалу. Посматрали су се врло пажљиво и онда Дејвид
повуче прстом испод носа док ју је посматрао и она поцрвене.
„Волела бих још таквих ствари“, рече она. „Ствари које
би биле само међу нама, наше, тако да не будем љубоморна.“
„Не бих вадио сувише котву“, рече он. „Могли би
каблови да се покваре.“
127
 „Неће. Пронаћи ћу ствари које ће те држати.“
„То је добра практична Наследница“, рече он.
„Волела бих да ми се то име промени“, рече она. „Шта
мислиш?“
„Имена продиру до сржи“, рече он.
„Онда да изменимо моје“, рече она. „Јеси ли страшно
против тога?“
„Нисам… Хаyа.“
„Понови, молим те.“
„Хаyа.“
„Да ли ми одговара?“
„Врло добро. Тим именом ћемо се служити међу собом.
Нико га други неће знати.“
„Шта значи Хаyа?“
„Неко ко црвени. Скромна особа.“
Пригрлио ју је чврсто уза се, она се приљубила уз њега
наслонивши му главу на раме.
„Пољуби ме, само једанпут“, рече она.
Катарина је дошла у велику салу, сва раскуштрана,
узбуђена, пуна хитрине и веселости.
„Успела си да га одведеш на купање?“ упита. „Обоје лепо
изгледате, мада сте још мокри од туширања. Да вас
погледам.“
„Да погледам ја тебе“, рече девојка. „Шта си радила с том
косом?“
„Сад је cendre“, рече Катарина. „Да ли ти се свиђа? То је
прелив којим Жан експериментише.“
„Леп је“, рече девојка.
Катаринина коса је била необична и истицала се према
тамном лицу. Она узе Маритину чашу и поче да пијуцка;
гледајући се у огледалу рече: „Је ли вам било забавно на
купању?“
„Обоје смо се добро напливали“, рече девојка. „Али не
колико јуче.“
„Ово је тако добро пиће, Дејвиде“, рече Катарина. „Како
то да је твој мартини бољи од било чијег?“
128
 „Џин“, рече Дејвид.
„Хоћеш ли и мени направити један?“
„Не мораш сад пити, Ђаволе. Идемо на ручак.“
„Морам“, рече она. „После ручка идем да спавам. Ти
ниси морао да прођеш кроз све то бељење и избељивање.
Исцрпљујуће је.“
„Какве ти је боје стварно сада коса?“
„Готово бела“, рече она. „Свидеће ти се. Али желим да
останем оваква да видим колико ће трајати.“
„До које мере је бела?“ упита Дејвид.
„Скоро као мехури од сапунице“, рече она. „Сећаш ли
се?“
Те вечери Катарина је била потпуно друкчија него у
подне. Седела је за баром кад су се довезли с пливања.
Девојка се задржала у својој соби и кад је Дејвид ушао у
велику салу, рече: „Шта си то учинила, Ђаволе, од себе?“
„Испрала сам шампоном ту глупост“, рече. „Остављала је
сиве мрље на јастуку.“
Изгледала је упадљиво, врло светле косе, сребрне, скоро
без нијансе, што је чинило да јој је лице изгледало тамније
него икад.
„Тако си исувише ђаволски лепа“, рече он. „Али волео
бих да никад нису ни дотакли твоју косу.“
„Сад је касно. Могу ли да ти нешто друго кажем?“
„Разуме се.“
„Сутра нећу више пити, учићу шпански, поново ћу
читати и престаћу да само мислим о себи.“
„Господе боже“, рече Дејвид. „Неки велики дан. Да
попијемо нешто, па да одем да се преобучем.“
„Ја ћу бити овде“, рече Катарина. „обуци тамноплаву
кошуљу, хоћеш ли? Ону коју сам ти купила и која је као моја.“
Дејвид се полако истуширао, преобукао и кад се вратио
две девојке су већ биле за баром, волео би да је могао да их
наслика.
„Испричала сам Наследници како сам одлучила да
окренем лист“, рече Катарина, „да сам га окренула како
129
желим, и да можеш да волиш и њу, и да се можеш и оженити
и њоме ако те хоће.“
„То се може у Африци, ако си мухамеданац. Дозвољено
је имати три жене.“
„Мислим да би било лепше да смо све троје венчани“,
рече Катарина. „Онда нас нико не би могао критиковати.
Хоћеш ли се, Наследнице, стварно удати за њега?“
„Хоћу“, рече девојка.
„Баш ми је драго“, рече Катарина. „Све због чега сам се
бринула сада је једноставно.“
„Хоћеш ли стварно?“ упита Дејвид тамнокосу девојку.
„Хоћу“, рече девојка. „Запроси ме.“
Дејвид је погледа. Била је врло озбиљна и узбуђена.
Мислио је на њено лице склопљених очију због сунца и њену
тамну косу према белини ручника на жутом песку каква је
била кад су напокон водили љубав. „Запросићу те“, рече.
„Али не у овом проклетом бару.“
„Ово није никакав проклети бар“, рече Катарина. „Ово је
наш специјални бар, ми смо купили огледало. Волела бих да
се можемо ноћас венчати.“
„Не говори будалаштине“, рече Дејвид.
„Не говорим“, рече Катарина. „Ја то стварно мислим.
Истински.“
„Хоћеш ли још нешто да попијеш?“ упита Дејвид.
„Не“, рече Катарина. „Желим да све најпре кажем како
треба. Погледај ме и види.“ Девојка је гледала испред себе, а
Дејвид је гледао Катарину. „Све сам смислила данас
поподне“, рече она. „Стварно. Зар ти нисам рекла, Марита?“
„Рекла је“, рече Марита.
„Ја сам још твоја жена“, рече Катарина. „Да почнемо с
тим. Ја желим да и Марита буде твоја жена и да ми помогне и
онда да она буде мој наследник.“
„Зашто мора да наслеђује?“
„Људи пишу тестаменте“, рече она. „А ово је важније од
тестамента.“
„А шта ти мислиш?“ упита Дејвид девојку.
130
 „Ако ти то желиш, ја ћу тако да поступим.“
„Добро“, рече он. „Имате ли нешто против да ја нешто
попијем?“
„Попиј“, рече Катарина. „Ја нећу да те упропастим зато
што сам луда, зато што нећу моћи да се одлучим. А нећу ни да
ћутим. И то сам одлучила. Она те воли, а и ти њу малко. То
могу да видим. Никад не би могао да нађеш никога ни
сличног њој, а ја не желим да идеш некој кучки, или да будеш
сам.“
„Хајдете, наздравље“, рече Дејвид. „Здрава си као коњ.“
„Добро ћемо то урадити“, рече Катарина. „Све ћемо
добро смислити.“

131
 ГЛАВА СЕДАМНАЕСТА

Сунце је било блиставо у соби, и дан је био нов. Боље се

врати раду, говорио је себи. Не можеш ништа променити.
Само једна особа би то могла променити, а она не зна ни како
ће се пробудити, ни да ли ће бити ту кад се пробуди. Није
важно како се ти осећаш. Боље се врати свом послу. Тада
радиш нешто разумно. Ништа друго није разумно. Ништа
друго ти не може помоћи, нити би ти неко други могао
помоћи откако је ово почело.
Кад се најзад вратио причи, сунце је увелико одскочило,
и заборавио је на девојке. Било је потребно замислити шта би
његов отац мислио седећи те вечери ослоњен леђима на
зелено-жуто дебло смоквиног стабла с емајлираним
лончићем вискија са водом у руци. Његов се отац лако борио
са злом, не дајући му никад никакву прилику и поричући му
важност тако да оно није никада имало никакав статус, ни
облик, ни достојанство. Третирао је зло као старог
поверљивог пријатеља, размишљао је Дејвид, а зло, кад би га
боцнуло, никад није знало да ли је то оставило трага. Његов
отац, Дејвид је то добро знао, није био рањив, и знао је, као
мало други, да га једино смрт може докрајчити. Најзад је
знао, шта би његов отац мислио, и, пошто је то тачно сазнао,
није то унео у причу. Писао је и у свему томе он се
поистоветио са својим оцем и знао је да је све оно што је отац
рекао Молоу било оно што му је отац заиста и казао. Чврсто
је спавао на земљи испод дрвета и пробудио се и чуо како
леопард кашље. Доцније није више чуо леопарда у кампу, али
је знао да је он ту негде, и наставио да спава. Леопард је
тражио месо, а било је много меса, и оно није проблем.
Ујутру, седећи поред пепела од ватре, са чајем у олупаном
емајлираном лончићу, он упита Молоа да ли је леопард украо

132
меса, И Моло му одговори: „Ndiyo“, и он му рече: „Има много
меса тамо куда идемо. Продрмусај их да бисмо могли кренути
уз успон.“
Кретали су се већ други дан кроз високе шуме, кроз крај
сличан парку изнад стена, кад се коначно заустави. Крај му се
свидео, као и дан, а прешли су и добру раздаљину. Имао је
сада очеву способност да заборави и да се не плаши оног што
ће доћи. Пред њим је био још један дан и још једна ноћ на тој
висоравни на којој се зауставио, а проживео је ту већ два
дана, и једну ноћ тог дана.
Сад, кад је напустио ту земљу у којој се још увек налазио
његов отац, и он још увек тамо био са њим, пошто је закључао
врата, вратио се у велику салу, а потом у бар.
Рекао је дечаку да не жели доручак и да му донесе виски,
перије и јутрошње новине. Било је прошло подне, а он је
намеравао да се одвезе старом изотом у Кан, да би је
поправио, али је знао да сада аутомеханичари не раде и да је
сувише касно. Уместо тога стајао је иза бара јер би ту у то
време затекао свог оца који се управо вратио са висоравни, и
који му је недостајао. Небо је напољу било у великој мери
небо које је баш оставио. Било је високо, плаво, и облаци
бели кумулуси, и он поздрави очево присуство у бару, све док
не погледа у огледало и виде да је сам. Хтео је да га пита за две
ствари. Отац који је свој живот проживео ужасније него ма
ко други кога је знао, умео је да даје чудне савете. Исцедио би
их из горке смеше свих својих ранијих грешака, са додатком
нових грешака које ће тек направити, и давао би вам их са
тачношћу и прецизношћу човека који је за то позван и који је
знао сву суровост свога суда али му није придавао више
значаја него што би придавао ситно штампаном тексту на
карти за прекоокеански брод.
Било му је жао што се отац није задржао, али је довољно
јасно чуо савет, и насмејао се. Отац би можда био још
одређенији, али он, Дејвид, био је престао да пише, јер је био
уморан, а уморан није ни могао верно да пренесе очев стил.
Нико то није могао, па понекад није могао чак ни његов отац.
133
Сад је знао боље него икад зашто је увек одлагао да напише ту
причу, и знао је да сад не сме мислити о том, кад ју је већ
одложио, или ће уништити и саму способност да је напише.
Не треба да се бринеш пре него што почнеш, нити кад
престанеш, говорио је себи. Срећан си што она постоји у теби
и немој сад започињати да чачкаш по њој. Ако већ не можеш
да поштујеш начин на који живиш, онда бар поштуј свој
занат. О свом занату бар нешто знаш. Али то је заиста тешка
прича. Богами.
Опет је пијуцкао виски с перијеом и кроз врата гледао
касни летњи дан. Мало се расхладио као и обично, а пиће што
обара и дивове му је у том помогло. Питао се где су девојке.
Опет су касниле, само се надао да се неће ништа зло десити.
Није он био никаква трагична личност, од тога су га оградиле
чињенице што је имао таквог оца и што је био писац, а кад је
попио виски с перијеом, осети се још мање трагичан. Није
знао ни за једно јутро кад се није пробудио срећан, док га
величина дана не би дотакла, а овај данашњи дан је
прихватио као и све остале дане. Изгубио је способност за
личну патњу или, како је то мислио, могло га је истински
повредити само оно што би се другом десило. Веровао је то,
неоправдано, пошто тад није знао колико се способности
могу мењати, нити како се други могу мењати, па је такво
веровање било пријатно. Мислио је на девојке и желео да се
појаве. Већ је било врло касно за купање пре ручка, али је
желео да их види. Размишљао је о обема. Онда се врати у
своју и Катаринину собу, истушира се и обрије. Још се бријао
кад је чуо како кола долазе, и осети неку празнину у стомаку.
Затим чу гласове, чу их како се смеју, нађе чисте кратке
панталоне, кошуљу и навуче их, и изиђе да види – шта ли ће
сад бити.
Све троје су мирно пили, затим поручили лаган али
добар ручак, па опет пили тавел, и док су јели сир и воће,
Катарина рече: „Да ли да му кажем?“
„Ако желиш“, рече девојка. Узе чашу вина и доста отпи.

134
 „Заборавила сам како то да кажем“, рече Катарина.
„Сувише дуго смо чекале.“
„Зар се не сећаш?“
„Не сећам се, заборавила сам, а било је дивно. Све смо
смислиле и заиста је било дивно.“
Дејвид нали себи још једну чашу тавела.
„Хоћеш ли покушати да се сетиш само чињеница?“ упита
он.
„Знам чињенице“, рече Катарина. „Јуче поподне си се
одмарао са мном, а онда си отишао у Маритину собу, а и
данас можеш просто да одеш тамо. Све сам сад покварила,
желела бих кад би се данас могли одмарати сви заједно.“
„Не можемо се одмарати“, Дејвид чу себе како каже.
„У праву си“, рече Катарина. „Па жао ми је што сам све
рекла на погрешан начин, а нисам могла да не кажем шта
желим.“
У соби он рече Катарини: „Нека иде дођавола.“
„Немој тако, Дејвиде. Хтела је да то уради зато што сам је
замолила. Можда ће ти то и она рећи.“
„Јеби је.“
„Па, ти и јеси“, рече она. „Није ствар у томе. Иди и
разговарај с њом, Дејвиде. А ако хоћеш да је јебеш, онда је
добро изјеби и за мене.“
„Не говори простаклуке.“
„Ти си их употребио. Ја сам их само вратила назад као у
тенису.“
„У реду“, рече Дејвид. „Шта очекујеш да ће ми рећи?“
„Оно што сам ја хтела“, рече Катарина. „Оно што сам
заборавила. Немој бити тако озбиљан, јер те нећу пустити да
одеш. Страшно си привлачан кад си озбиљан. Боље да одеш
док и она није заборавила.“
„Идите дођавола.“
„Добро је. Сад боље реагујеш. Волим кад си мање
обазрив. Пољуби ме за збогом. Мислим за послеподне.
Стварно је боље да одеш или ће она заиста заборавити шта

135
сам имала да ти кажем. Зар не видиш колико сам разумна и
добра?“
„Ниси ти ни разумна ни добра.“
„А ипак ме волиш.“
„Сигурно.“
„Хоћеш ли да ти кажем једну тајну?“
„Неку нову?“
„Неку стару.“
„У реду.“
„Тебе није тешко искварити и страшно је забавно
кварити те.“
„Ти то заиста знаш.“
„То је само шаљива тајна. Нема кварења. Једноставно се
забављамо. Иди и нека ти исприча шта сам ја имала да кажем
пре него што заборави. Иди и буди добар дечко.“
У соби на другом крају хотела Дејвид је лежао на кревету
и рекао: „О чему се то стварно ради?“
„О оном што је рекла синоћ“, рече девојка. „Она то
стварно и мисли. Не можеш ни замислити до које мере.“
„Јеси ли јој рекла да смо водили љубав?“
„Нисам.“
„Она је то знала.“
„Да ли је то важно?“
„Није тако изгледало.“
„Узми чашу вина и смири се, Дејвиде. Ја нисам
равнодушна“, рече она. „Мислим да то знаш.“
„Нисам ни ја“, рече он.
Онда спојише усне, он осети њено тело на свом и груди
на своме грудном кошу, и усне чврсто припијене уз његове се
отворише. Главу је окретала с једне стране на другу, он осети
копчу свог каиша на трбуху и затим га ухвати рукама.
Лежали су на плажи и Дејвид је посматрао небо и облаке
како се крећу, и није уопште мислио. Размишљање не вреди,
и док је тако лежао помисли, ако не мислиш како све то није
у реду, оно ће ишчезнути. Девојке су нешто причале, али он
их није слушао. Лежао је и посматрао септембарско небо и
136
кад девојке ућуташе, поче да мисли и не гледајући девојке
рече: „О чему размишљате?“
„Ни о чему“, рече она.
„Питај мене“, рече Катарина.
„Погађам шта ти мислиш.“
„Не погађаш. Мислила сам на Прадо.“
„Јеси ли икад била тамо?“ Дејвид упита девојку.
„Нисам још“, рече она.
„Ићи ћемо“, рече, Катарина. „Кад можемо, Дејвиде?“
„Кад год хоћеш“, рече Дејвид. „Најпре желим да
довршим причу“.
„Хоћеш ли много да радиш на тој причи?“
„То и радим. Не могу више од тога.“
„Нисам хтела да те пожурујем.“
„И не можеш“, рече он. „Ако је вама двема досадно овде,
идите, ја ћу вас наћи тамо.“
„Не желим да идемо саме“, рече Марита.
„Не буди глупа“, рече Катарина. „То он покушава да буде
племенит.“
„Не покушавам. Ви идите.“
„Не би било забавно без тебе“, рече Катарина. „Ти то
знаш. Нас две у Шпанији, не би било забавно.“
„Он ради, Катарина“, рече Марита.
„Он може да ради у Шпанији“, рече Катарина. „Велики
број писаца је морао радити у Шпанији. Опкладила бих се да
бих и ја могла добро писати у Шпанији, да сам писац.“
„Могу писати у Шпанији“, рече Дејвид. „Кад хоћете да се
иде?“
„Дођавола, Катарина,“ рече Марита. „Он је усред
приповетке.“
„Пише већ више од шест недеља“, рече Катарина. „Зашто
не можемо да идемо до Мадрида?“
„Рекао сам да можемо“, рече Дејвид.
„Немој се усудити да то урадиш“, рече девојка Катарини.
„Немој ни покушавати тако нешто. Имаш ли уопште
савести?“
137
 „И ти си ми баш нека да причаш о савести“, рече
Катарина.
„Имам савести што се тиче неких ствари.“
„Дивно. Драго ми је да то знам. А сад хоћеш ли бити
учтива да се не мешаш кад неко хоће да смисли нешто што је
најбоље за све.“
„Идем да се купам“, рече Дејвид.
Девојка устаде, пође за њим и док су газили по води
изван залива, рече: „Она је луда.“
„Зато немој да је кривиш.“
„Шта ћеш да радиш?“
„Да завршим ову и започнем нову причу.“
„А шта ћемо ти и ја да радимо?“
„Оно што можемо.“

138
 ГЛАВА ОСАМНАЕСТА

Завршио је причу за четири дана. У њој се налазила сва

пресија коју је осећао док је писао, а онај скромни део нега
плашио се да није добра колико се надао да ће бити. А онај
хладни тврди део њега знао је да је добра.
„Како је ишло данас?“ упита девојка.
„Завршио сам.“
„Могу ли је прочитати?“
„Ако желиш.“
„Заиста немаш ништа против?“
„Налази се у оне две свеске на врху кофера.“
Он јој даде кључ и затим седе за бар, поручи виски и
перије и поче да чита јутарње новине. Она се врати и седе на
високу столицу мало даље од њега да чита причу.
Кад је прочитала, поче поново да је чита, а он себи нали
још један виски и соду. Посматрао је како чита. Кад је по
други пут прочитала, он јој рече: „Како ти се свиђа?“
„Ово није ствар која ти се свиђа или не свиђа“, рече.
„Ово је твој отац, зар не?“
„Свакако.“
„Да ли си га тада престао волети?“
„Не. Увек сам га волео. Ово је кад сам га почео
упознавати.“
„Ужасна прича, и дивна.“
„Драго ми је што ти се допада.“
„Сад ћу да је вратим“, рече она. „Волим да улазим у собу
када су врата закључана.“
„То је нешто наше“, рече Дејвид.
Кад су се вратили с плаже, затекли су Катарину у врту.
„Дакле, вратили сте се“, рече она.

139
 „Да“, рече Дејвид. „Купање је било одлично. Жао ми је
што и ти ниси била с нама.“
„Ето, нисам“, рече она. „Ако вас баш то занима.“
„Куда си ишла?“ упита Дејвид.
„Била сам у Кану својим послом“, рече она. „Обоје сте
задоцнели на ручак.“
„Жао ми је“, рече Дејвид. „Желиш ли нешто пре ручка?“
„Извини, Катарина“, рече Марита. „Вратићу се за
тренутак.“
„Ти још увек пијеш пре ручка“, упита Катарина Дејвида.
„Да. Мислим да не може шкодити, ако се човек бави и
неким физичким радом.“
„Празна чаша за виски била је на шанку кад сам се
вратила.“
„Да“, рече он. „Попио сам у ствари два вискија.“
„У ствари“, подражавала га је. „Звучи врло британски.“
„Заиста?“ рече он. „Не осећам се као Британац. Осећам се
као тахићанско дупе.“
„Тај твој начин говора ме иритира“, рече она. „Твој
избор речи.“
„Видим“, рече он. „Хоћеш ли да нешто тргнеш пре
клопе?“
„Не мораш изигравати кловна.“
„Најбољи кловнови никад не говоре“, рече он.
„Нико те и не оптужује да си најбољи кловн“, рече она.
„Да, волела бих једно пиће, ако ти то не представља сувише
велики посао.“
Направио је три мартинија, одмеравајући појединачно
сваки, затим их је изручио у бокал у коме се налазио велики
комад леда, и онда их промешао.
„За кога је трећи?“
„За Мариту.“
„Твоју милосницу.“
„Моју, шта?“
„Твоју милосницу.“

140
 „Права реч“, рече јој Дејвид. „Никад нисам чуо да је ту
реч неко изговорио и нисам се ни надао да ћу је икад у свом
животу чути. Заиста си чудесна.“
„То је савршено обична реч.“
„У неком смислу и јесте“, рече Дејвид. „Али треба имати
храбрости да је употребиш у обичном говорном језику!
Ђаволе, буди сад добра. Да ли би се могло рећи – твоја
тамнокоса милосница?“
Катарина погледа у страну кад подиже чашу.
„Некад ме је ова врста шегачења забављала“, рече она.
„Хоћеш ли да будеш пристојна?“ упита Дејвид. „Да обоје
будемо пристојни?“
„Нећу“, рече она. „Ево долази ова назови је како хоћеш,
слатка и невина као увек. Морам признати да ми је драго што
сам је имала пре тебе. Драга Марита, реци ми да ли је Дејвид
нешто радио пре него што је почео да пије?“
„Јеси ли, Дејвиде?“ упита Марита.
„Завршио сам причу“, рече Дејвид.
„И вероватно ју је Марита већ прочитала?“
„Да, јесам.“
„Знаш, ја никад не читам Дејвидове приче. Никад се не
мешам. Ја само настојим да му материјално омогућим да свој
посао ради што је могуће боље.“
Дејвид пијуцну и погледа је. Била је то она иста чудесно
тамна и лепа девојка, а коса, боје слоноваче, попут бразготине
падала јој је преко чела. Само су јој се очи измениле, и усне су
јој изговарале речи које нису биле способне да изговоре.
„Мислим да је прича врло добра“, рече Марита.
„Необична је и како би се рекло пасторале. Онда постаје
ужасна на неки мени необјашњив начин. Мислим да је
magnifique.“
„Па“, рече Катарина. „Ти знаш да ми сви говоримо
француски. Могла си да читав тај емотивни излив изговориш
на француском.“
„Прича ме је дубоко дирнула“, рече Марита.

141
 „Зато што ју је Дејвид написао или зато што је стварно
прворазредна?“
„И једно и друго“, рече девојка.
„Па“, рече Катарина. „Постоји ли неки разлог због којег
ја не бих могла прочитати ту изузетну причу? Ја сам дала
новац за њу?“
„Ти си, шта?“ упита Дејвид.
„Можда не баш тако. Ти си имао хиљаду петсто долара
кад смо се венчали, а она књига о оним лудим летачима се
распродала, зар не? Никад ми ниси рекао у ком тиражу. Али
ја сам уложила повећу суму и мораш признати да си живео
удобније него пре нашег венчања.“
Девојка не рече ништа, а Дејвид је посматрао како
конобар поставља сто на тераси. Погледа на сат. Било је
двадесет минута раније него што су обично ручали.
„Могу ли отићи да се средим?“ рече он.
„Не буди толико лажно учтив“, рече Катарина.
„Зашто не могу да прочитам причу?“
„Написана је оловком. Нисам је још преписао. Ти не
волиш да читаш ствари у рукопису.“
„Марита ју је такву читала.“
„Прочитаћеш је после ручка.“
„Ја хоћу да је сад прочитам, Дејвиде.“
„Стварно не бих хтео да је читаш пре ручка.“
„Је ли одвратна?“
„Прича је о Африци пре рата 1914. Из времена рата
маџи-маџи. Побуна урођеника из 1905. у Тангањики.“
„Нисам знала да пишеш историјске романе.“
„Ја бих да у то не дирамо“, рече он. „Прича се дешава у
Африци кад је мени било осам година.“
„Хоћу да је прочитам.“
Дејвид је отишао на најудаљенији крај шанка и бацао
коцке из кожнате чаше. Девојка је седела на високој столици
до Катарине. Посматрао је како она посматра Катарину док
чита.

142
 „Почиње врло лепо“, рече она. „Мада ти је рукопис
ужасан. Природа је изврсна. Прелаз. Део који је Марита
нетачно назвала пасторале.“
Она остави прву свеску, девојка је узе и задржа на крилу,
погледом је још увек пратила Катарину.
Катарина је наставила да чита и није ништа говорила.
Стигла је до половине друге свеске. Онда исцепа свеску на
пола и баци је на под.
„То је ужасно“, рече она. „То је бестијално. Значи тако је
изгледао твој отац.“
„Није“, рече Дејвид. „Али једним делом себе јесте. Ниси
завршила.“
„Нема тог што би ме натерало да је довршим.“
„Нисам уопште хтео да је читаш.“
„Ниси. Заверили сте се да ме натерате да је прочитам.“
„Могу ли да добијем кључ, Дејвиде, да је закључам?“
упита девојка. Она сложи поцепане делове свеске са пода.
Само је била растргана надвоје. Није поцепана. Дејвид јој
даде кључ.
„Још је страшније што је писана у тој ђачкој свесци“, рече
Катарина. „Ти си чудовиште.“
„То је била чудна побуна“, рече Дејвид.
„Ти си врло чудна особа кад тако нешто пишеш“, рече
она.
„Ја сам те молио да је не читаш.“
Она заплака. „Мрзим те“, рече.
Били су у својој соби, у кревету и било је касно.
„Она ће отићи, а ти, ти ћеш ме затворити, или одбацити“,
рече Катарина.
„Не. То није истина.“
„Али ти си предложио да идемо у Швајцарску.“
„Ако се бринеш, можемо отићи код доктора. Као што
идемо код зубара.“
„Нећу. Они ће ме затворити. Знам. Све што је за нас
невино за њих је лудо. Знам како то тамо изгледа.“

143
 „То је лепа лака вожња. Ишла бисмо преко Екса и Сан
Ремија, па уз Рону од Лиона до Женеве. Посетили бисмо га,
добили неки савет и весело продужили даље.“
„Нећу да идем.“
„Код неког доброг интелигентног доктора који…“
„Нећу да идем. Јеси ли чуо? Нећу да идем. Нећу да идем.
Хоћеш ли да почнем вриштати?“
„У реду. Немој сад више мислити о том. Просто покушај
да заспиш.“
„Ако не морамо да идемо.“
„Не морамо.“
„Онда ћу спавати. Хоћеш ли радити сутра ујутру?“
„Да. Могу.“
„И радићеш добро“, рече она. „Знам да хоћеш. Лаку ноћ,
Дејвиде. Спавај добро.“
Дуго није заспао. А кад је заспао, сањао је Африку. Били
су то лепи снови, све док га један сан није пробудио. Устао је
затим, и право из тог сна кренуо да ради. Дубоко је зашао у
нову причу пре него што је сунце изашло из мора и није ни
главу подигао да види како је сунце црвено. У причи је
очекивао да се појави месец и осетио како се псу јежи длака
под његовом руком, док га је миловањем смиривао, и обоје су
посматрали како се месец појављује и као баца њихове сенке.
Руком је обухватио пса и осећао како дрхти. Сви ноћни
звукови су нестали. Нису ни чули слона, а Дејвид га није ни
видео све док пас није окренуо главу и као да се забио у
дечака. Слонова сенка их је прекрила, и слон је прошао поред
њих без икаквог шума, осетили су му мирис у лаком
поветарцу који је долазио са планине. Јако је мирисао на
старо и кисело, и кад је прошао, Дејвид је видео да му је лева
кљова тако дуга да је изгледало да додирује тле. Чекали су,
али ниједан други слон није дошао за њим, па су онда Дејвид
и пас потрчали на месечини. Пас је све време био тик иза
њега и кад је Дејвид застао, њушком га је притиснуо под
колено. Дејвид је морао још једном да види слона, и наишли
су на њега на ивици шуме. Ишао је ка планини и полако се
144
кретао по планинском ноћном поветарцу. Дејвид му је
пришао тако близу да му је заклонио један део месечине, и
осетио му кисели мирис старости, али му није успео видети
десну кљову. Плашио се да му се још више примакне због пса,
и зато га повуче низ ветар и гурну подно дебла једног дрвета
и покуша да га натера да схвати. Веровао је да ће пас разумети
да остане тамо, и разумео је, али кад се Дејвид приближио
грдосији од слона, осети влажну њушку под коленом.
Њих двоје су ишли за слоном док овај не изби на једну
чистину између дрвећа. Стајао је ту мичући својим огромним
ушима. Његово огромно тело било је у сенци, али месечина
му је осветљавала главу. Дејвид стиже до њега и нежно
затвори псу њушку, и настави да се тихо креће, задржавајући
дах, удесно, дуж ивице ноћног поветарца, осећајући га на
образу, никад не дозвољавајући да буде између њега и
грдосије, све док није могао видети слонову главу и велике
уши које су се мицале. Десна кљова била му је дебела као
човекова бутина и спуштала се готово до тла.
Он и пас су сад кренули назад, ветрић им је пиркао по
врату, ишли су трагом из шуме све до отвореног дела који је
личио на парк. Пас је сад био испред њега и застао је тамо где
је Дејвид био оставио два копља као ознаку кад су кренули за
слоном. Он их пребаци преко рамена у кожни тоболац, па са
најбољим копљем које је све време држао у руци кренуше
путељком према шамби. Месец је сад високо одскочио и
питао се зашто се не чују бубњеви из шамбе. Чудно је то било
ако се његов отац налази тамо, да се не чују бубњеви.

145
 ГЛАВА ДЕВЕТНАЕСТА

Лежали су на чврстом песку у оној најмањој од три увале,

у оној у коју су увек ишли кад су били сами. Девојка рече:
„Она неће да иде у Швајцарску.“
„Не би требало да иде у Мадрид. Није добро у Шпанији
доживети слом.“
„Имам осећање да смо били у браку целог живота и да
никад нисмо имали ишта од проблема.“ Она му склони косу
са чела и пољуби га. „Хоћеш ли да пливаш?“
„Да. Хајде да скочимо са стене. Оне највише.“
„Ти скачи. Ја ћу пливати, а ти скочи изнад моје главе.“
„Добро. Али буди мирна док скачем.“
„Настој да скочиш сасвим поред мене.“
Погледавши горе она га виде како хвата равнотежу на
стени и како се сави. Таман према модром небу. Усмерио се к
њој, и вода се диже у једном шикљају из рупе у води поред
њеног рамена. Он се окрену под водом, изрони испред ње и
затресе главом. „Лепо сам секао ваздух“, рече.
Пливали су до одређене тачке уназад, онда су једно друго
обрисали и обукли се на плажи.
„Стварно ти се свидело што сам скочио сасвим близу
тебе?“
„Веома.“
Он је пољуби, била је хладна и свежа од пливања и имала
је укус мора.
Катарина је стигла док су још седели за шанком. Била је
уморна, тиха и учтива.
За столом рече: „Ишла сам у Ницу, затим сам малим
корнишом терала даље и зауставила се изнад Вилфранша и
посматрала како војна крстарица пристаје, и онда је било
касно.“

146
 „Ниси много задоцнила“, рече Марита.
„Али било је чудно“, рече Катарина. „Све су боје биле
сувише блиставе. Чак и сиве. Маслине су се сијале.“
„То је од подневне светлости“, рече Дејвид.
„Не. Мислим да није“, рече. „Није било врло пријатно,
али било је дивно кад сам посматрала само брод. Није
изгледао тако велик за тако велико име.“
„Узми мало бифтека“, рече Дејвид. „Једва да си нешто
јела.“
„Извини“, рече. „Добар је. Ја волим медаљоне.“
„Хоћеш ли нешто друго уместо меса?“
„Нећу. Јешћу салату. Шта мислиш, да узмемо флашу
Perrier-Jouëta?“
„Зашто да не?“
„Увек ми се то вино свиђало“, рече. „Увек нам је
пријало.“
Доцније у соби, Катарина рече: „Не брини се, Дејвиде,
молим те. Ствари су се само убрзале од недавно.“
„Како?“ упита он милујући јој чело.
„Не знам. Сасвим изненада постала сам јутрос стара, а
чак није ни право доба године. Онда су ми се све боје учиниле
лажним. Забринула сам се и пожелела да се побринем за
тебе.“
„Ти се за сваког дивно бринеш.“
„Хтела сам, али била сам тако уморна, и није било
времена, и знала сам да би било веома понижавајуће кад би
новца нестало и кад би ти морао да позајмљујеш, а ја нисам
ништа урадила нити ма шта потписала него сам била овако
немарна. Онда ме мучио твој пас.“
„Мој пас?“
„Да, твој пас из приче, у Африци. Отишла сам у собу да
видим да ли ти нешто треба и прочитала причу. Док сте ти и
Марита разговарали у суседној соби. Нисам слушала.
Оставио си кључеве у кратким панталонама које си
променио.“
„До пола је готова.“
147
 „Дивно је“, рече она. „Али ме плаши. Слон је био чудан,
али и твој отац. Никад ми се није свиђао, али пас ми се свиђа
више но ико, сем тебе, Дејвиде, и тако ме је страх због њега.“
„Био је диван пас. Не треба да се плашиш због њега.“
„Могу ли данас да читам шта се с њим дешава у причи?“
„Свакако, ако желиш. Али тренутно се налази у самби, и
не мораш да се бринеш за њега.
„Ако му је добро, не морам да читам док се не вратиш на
њега. Кибо. Има дивно име.“
„То је име планине. Други део је Мавензи.“
„Ти и Кибо. Много вас волим. Веома сте слични.“
„Осећаш ли се боље, Ђаволе?“
„Вероватно“, рече Катарина. „Надам се. Али неће
потрајати. Терајући јутрос кола била сам тако срећна и онда,
одједном, стара, тако стара да ме ни за шта више није било
брига.“
„Ти ниси стара.“
„Јесам. Старија сам од старих хаљина моје мајке и нећу
надживети твог пса. Чак ни у причи.“

148
 ГЛАВА ДВАДЕСЕТА

Дејвид је престао да пише, осећао се исцеђен и празан,

јер је терао себе да пише преко оне границе кад је требало да
престане. Сматрао је да није важно тог дана, јер је
исцрпљеност била део приче и зато га је ухватио замор чим су
се поново нашли на трагу. Дуго времена био је свежији, у
бољој форми од двојице људи, и нестрпљив због тога што
споро откривају траг и редовно се заустављају, одмарају, што
је његов отац захтевао сваког сата. Могао је да се креће
напред много брже него Џума и његов отац, али кад се почео
умарати они су били одморни као и раније, а у подне су се
одмарали само пет минута, и видео је како Џума мало чак
убрзава корак. Можда и није. Можда му је изгледало, али
балега је сад била свежија, мека на додир, није била више
топла. Џума му је дао пушку да носи, али кад су прошли
поред последње гомиле балеге, погледао га је и узео је натраг.
Равномерно су се пењали планинском падином, али је траг
сад водио наниже и са једног проређеног места у шуми он
угледа стеновити крај.
„Одавде почиње тешки део пута, Дејви“, рече отац.
Знао је да је одатле требало да га врате у шамбу, кад их је
већ довео на траг. Џума је то знао све време. Отац је то знао
сад, али се ништа више није могло урадити. То је била још
једна његова грешка, и сад је све могло да буде само коцка.
Дејвид је гледао велике изравнате отиске слонових стопала и
видео где је бујад била изгажена и како се једна стабљика
расцветаног корова сушила пошто је била сломљена. Џума је
дохвати и погледа према сунцу. Џума додаде сломљени коров
Дејвидовом оцу и он је проврти међу прстима. Дејвид виде
беле цветове који су се спарушени сушили. Али се још нису
сасушили на сунцу нити су им крунични листићи отпали.

149
 „Мора да је женка“, рече отац. „Да кренемо.“
У касно поподне још увек су трагали по стеновитом
терену. Већ дуго времена је био поспан и док је посматрао два
човека, знао је да му је поспаност стварни непријатељ,
одржавао је корак и настојао да се креће упркос сањивости
која га је умртвљавала. Два човека су сваки сат смењивали
један другог у трагању, а онај који би био други погледао би у
правилним временским размацима да провери да ли је и он
ту с њима. Кад су опет залогоровали у сумрак у шуми, он је
заспао чим је сео и кад се пробудио, Џума је држао његове
мокасинке и опипавао му пликове по голим табанима. Отац
га је био прекрио капутом и седео је поред њега с комадом
хладног куваног меса и два бисквита. Пружи му флашу са
хладним чајем.
„Мора и он да једе, Дејви“, рече отац. „Стопала су ти у
добром стању као и Џумина. Једи ово полако, попиј мало чаја
и спавај. Нема проблема.“
„Жао ми је. Био сам тако поспан.“
„Ти и Кибо сте били у лову и пешачили сте целу прошлу
ноћ. Како да не будеш поспан? Можеш добити још мало меса
ако хоћеш.“
„Нисам гладан.“
„Добро. Имаћемо за три дана. Наићи ћемо сутра на воду.
Много поточића тече са планине.“
„Куда он иде?“
„Џума мисли да зна.“
„Је ли то лоше?“
„Није сувише, Дејви.“
„Идем да спавам“, рекао је Дејвид. „Не треба ми твој
капут.“
„Џуми и мени је добро овако“, рече отац. „Мени је увек
топло кад спавам.“
Дејвид је заспао чак пре него што му је отац рекао лаку
ноћ. Затим се одједном пробудио од месечине на лицу.
Помислио је на слона како се с огромним ушима креће у
шуми, главе оборене од тежине кљова. Дејвид је помислио да
150
је осећај празнине који је тад имао и који је памтио потицао
отуд што се пробудио гладан. Али није, и то је открио тек у
току следећа три дана.
У причи је покушао да се слон појави жив каквог су га он
и Кибо били видели оне ноћи кад се месец појавио. Можда
могу, мислио је Дејвид, можда могу. Али, закључао је то што
је тог дана урадио, изашао из собе, за собом затворио врата,
говорећи себи: Нећеш ти то моћи. Слон је стар, и да није било
твог оца, био би неко други. Али сад нема другог начина него
да запишеш онако како је било. И зато мораш записивати
сваки дан што боље можеш и користити бол који сад осећаш
да би знао како је дошло до оног ранијег бола. И мораш се
увек сећати ствари онаквих какве су биле, јер ако их знаш,
оне ће се наћи у оном што пишеш и нећеш их изневерити.
Једино ћеш у писању напредовати.
Отишао је иза шанка, нашао флашу хејга и малу флашу
хладног перијеа, начини пиће и с њим оде у велику кухињу да
нађе Madame. Рече јој да ће отићи у Кан и да се неће вратити
за ручак. Она га је грдила што пије виски на празан стомак, а
он је упита шта има хладно што би могао да убаци у празан
стомак заједно са вискијем. Она донесе комад хладне
пилетине, исече је на комаде, стави на тањир, начини салату
од ендивије, а он оде до шанка, начини себи још једно пиће,
врати се и седе за кухињски сто.
„Немојте пити пре него што нешто поједете“, рече
Madame.
„Мени не смета“, рече јој. „Ми смо га пили у кантини за
време рата као вино.“
„Чудо је што нисте сви постали пијанице.“
„Као Французи“, рече он, и они почеше да расправљају о
алкохоличарским навикама француске радничке класе, у
чему се обоје сложише, и она га је задиркивала да су га обе
девојке напустиле. Он рече да су му обе дојадиле и упита је би
ли она заузела њихово место? Не би, рече она, морао би дати
више доказа да је мушкарац пре него што би попалио једну
жену јужњакињу. Рекао је да одлази у Кан где може да добије
151
праву храну за такву ствар, да ће се вратити као лав па нек се
жене с југа причувају. Срдачно се пољубише пољупцем
вољеног госта и храбре femme. Затим Дејвид оде да се
истушира, обрије и преобуче.
Туш му је пријао и развеселио га је разговор са Madame.
Питао се шта ли би она рекла да све зна. Ствари су се
промениле од рата и обоје, господин и госпођа, имали су
смисла за стил и желели да не заостају за променом. Нас троје
гостију смо de gens très bien. Док нема испада, све је у реду.
Руси су отишли, Британци су постајали све сиромашнији,
Немци су уништени, и сада не преостаје ништа друго него да
се обраћа пажња на утврђена правила, што може бити спас за
целу обалу. Ми пионирски отварамо летњу сезону, што се још
увек сматра лудошћу. Он се погледа у огледало, само једне
стране лица обријане. Ипак, рече себи, не мораш бити такав
пионир да не обријеш и другу страну. И онда примети с
брижљивим критичким неодобравањем скоро сребрну
белину своје косе.
Чуо је како се бугати пење падином, и скреће на
пошљунчену стазу, и стаде.
Катарина уђе у собу. Имала је шал на глави и наочари, и
скину их и пољуби Дејвида. Он је пригрли и рече: „Како си?“
„Не нарочито“, рече она. „Сувише је топло.“ Насмеши му
се и стави чело на раме. „Драго ми је што сам се вратила
кући.“
Изишао је, начинио један том колинз, донео га Катарини
која се управо истуширала. Она узе високу хладну чашу, отпи
гутљај, и затим је приљуби уз глатку тамну кожу стомака, а
онда чашом додирну врхове дојки које су се укрутиле, потом
добро отпи пиће и чашу опет притисну на трбух. „Дивно је“,
рече она.
Он је пољуби и она рече: „О, баш је лепо. Заборавила сам
била на то. Не видим разлога зашто бих то одбацивала. А ти?“
„Ниси ја.“
„Па, и нисам“, рече она. „Нећу да те предајем ником
другом пре времена. То је била глупа идеја.“
152
 „Обуци се да изиђемо“, рече Дејвид.
„Нећу. Хоћу да се забављамо као некад.“
„Како?“
„Знаш. Да ти учиним задовољство.“
„Како?“
„Ово.“
„Буди пажљива“, рече он.
„Молим те.“
„У реду, ако баш желиш.“
„Онако као у Гродируа кад се први пут десило.“
„Ако желиш.“
„Хвала ти што ми сад дозвољаваш, јер…“
„Немој говорити.“
„Сад је баш као у Гродируа, али лепше, јер је по дану и
још више се волимо, јер сам била отишла. Само полако,
полако, полако…“
„Да, полако.“
„Јеси ли сигуран…?“
„Да.“
„Стварно?“
„Да, ако ти то хоћеш.“
„Ох желим, и ти хоћеш и ја. Молим те полако и да га ја
држим.“
„Држиш га.“
„Да, имам га. О да, имам, имам. Молим те сад ти са мном.
Молим те сад ти…“
Лежали су на чаршавима. Катарина с поцрнелом ногом
пребаченом преко његове, прстима му је лако миловала
табан. Одупре се лактовима и диже усне с његових и рече: „Је
ли ти драго што сам се вратила?“
„Јеси“, рече он, „ти си се заиста вратила.“
„Нисам мислила да ћу. Јуче је било све нестало и све
свршено, а сад сам овде. Јеси ли срећан?“
„Јесам.“
„Сећаш се кад сам једино желела да јако поцрним, а сад
сам најцрња од свих белих девојака на свету.“
153
 „И најплавље косе. Баш као слоновача. Тако ми увек
изгледаш. И глатка си као слоновача.“
„Срећна сам и желим да се проводимо као што смо се и
раније проводили. Али што је моје, моје је. Нећу да те дајем
њој као што сам те давала и да ништа не задржим. То је
прошло.“
„То није сасвим јасно“, рече Дејвид. „Али опет си добро,
зар не?“
„Заиста јесам“, рече Катарина. „Нисам суморна ни
морбидна ни јадна.“
„Дивна си и драга.“
„Све је дивно, и изменило се. Ми ћемо имати свој
распоред“, рече Катарина. „Ти си мој данас и сутра. А
Маритин си следећа два дана. Господе, ала сам огладнела.
Први пут ове недеље.“
Касно после подне, пошто су се вратили са пливања,
Дејвид и Катарина су се одвезли у Кан по париске новине,
седели у кафани, читали их и причали, пре него што су се
вратили кући. Пошто се преобукао и изишао, он затече
Мариту како чита за шанком. Виде да је то његова књига. Она
коју није прочитала. „Јеси ли се напливао?“
„Да. Пливали смо далеко.“
„Јеси ли скакао са стене?“
„Нисам.“
„Драго ми је“, рече она. „Како је Катарина?“
„Ведрија.“
„Да. Она је веома интелигентна.“
„Како си ти? Јеси ли добро?“
„Врло добро. Читам ову књигу.“
„Како ти се допада?“
„Не могу да ти кажем до прекосутра. Читам је врло
полако да би дуже трајало.“
„Шта је то? Договорен распоред?“
„Тако нешто. Али не треба много мислити о књизи, нити
шта ја осећам према теби. Ништа се није изменило.“

154
 „У реду“, рече Дејвид. „Али много си ми јутрос
недостајала.“
„Прекосутра“, рече. „Не брини.“

155
 ГЛАВА ДВАДЕСЕТ ПРВА

Следећег дана с причом је све ишло како не треба, јер је

много пре поднева схватио да није само потреба за сном та
која ствара разлику између дечака и одраслих. Прва три сата
био је свежији од њих и затражио је од Џуме пушку 303 да је
носи, али је Џума одлучно одмахнуо главом. Није се ни
насмешио, а увек је био Дејвидов најбољи пријатељ и учио га
је како се лови. Јучер ми је нудио да је носим, помисли
Дејвид, а ја сам данас у бољем стању него јуче. Већ у десет
сати је знао да тај дан неће бити добар, него и гори од
претходног. Било је исто тако глупо и да мисли да може са
оцем да улази дивљачи у траг, као и да се порве с њим. Знао је
да је то тако не само зато што су они одрасли људи. Знао је да
су они професионални ловци и да Џума није могао да троши
време ни колико да му се насмеши. Знали су све о том како се
слон понаша и шта ради, показивали су знаке један другом у
потврду онога шта су мислили, без речи, а кад би праћење
трага постајало тешко, отац је све препуштао Џуми. Пошто су
застали да напуне флаше на извору, отац рече: „Само издржи
још овај дан, Дејви.“ А кад су најзад изашли из те стеновите
области и поново се пењали кроз шуму за траговима слона,
видеше да ови сад скрећу удесно, на стару стазу слонова.
Виде, кад их је стигао, како отац разговара са Џумом, а Џума
баца поглед унатраг, на пут који су прешли и како онда
посматра камено острво у даљини, у кршу, као да покушава
да се оријентише према врховима три далека плавичаста брда
на хоризонту.
„Џума зна куда он иде“, објасни отац. „И раније је
мислио да зна, али је онда овуда зашао.“ Осврнуо се на крај
којим су целог тог дана пролазили. „Прилично је лако
пробити се тамо куда он сад иде, али ћемо се морати пењати.“

156
 Пењали су се док се није смркло и онда опет
залогороваше. Дејвид је из праћке убио две кљунасте птице,
које су ишетале преко трага пред залазак сунца. Птице су
изашле на стару стазу слонова да се окупају у прашини, у
уредном поретку и пуначке, и кад је облутак једној сломио
кичму и птица почела да се копрца и лепеће крилима, друга
птица јој је пришла да је кљуца. Дејвид је ставио други
облутак у праћку, повукао уназад и погодио другу птицу у
ребра. Кад је потрчао да их дигне, остале птице отпрхнуше.
Џума га овог пута погледа и насмеши му се, а Дејвид диже две
птице још топле, и дебеле, и глатког перја, и главама их удари
о дршку свог ловачког ножа.
Ту је требало да преноће. Отац рече: „Никад нисам видео
тај тип франколина овако високо у брду. Добро што си их
ухватио, два.“
Џума је испекао птице на ражњу, начињеном од гране,
изнад жара веома мале ватре. Отац је пио виски са водом из
малог затварача на флаши док су лежали и посматрали Џуму
како припрема јело. Доцније им је Џума дао сваком по груди
са срцем у њима, а сам је појео вратове, леђа и батаке.
„Ово је нешто сасвим друго, Дејви“, рече отац.
„Сад стојимо добро са храном за сутра.“
„Колико смо удаљени од њега?“ упита Дејвид.
„У ствари смо врло близу“, рече отац. „Све зависи од тога
да ли ће он путовати кад месец изгреје. Ноћас излази сат
касније, а то је два сата касније него оне ноћи када си га
пронашао.“
„Зашто Џума мисли да зна куда слон иде?“
„Ранио га је и убио његовог садруга, аскарија, недалеко
одавде.“
„Кад?“
„Пре пет година, каже. А то може да буде било кад. Кад
си ти био само тото, каже.“
„Је ли од тада увек сам?“
„Тако он каже. Није га видео. Само чуо о њему.“
„Шта каже, колико је велик?“
157
 „Скоро двеста. Већи но икоји ког сам видео. Каже да
постоји само један још већи слон који такође потиче некуд
одавде.“
„Боље да се наспавам“, рече Дејвид. „Да се боље осећам
сутра.“
„Био си сјајан данас“, рече отац. „Поносан сам на тебе. А
и Џума је.“
Ноћу, кад се пробудио пошто је месец изронио, био је
сигуран да нису поносни на њега, сем, можда, због вештине
којом је убио две птице. Он је био пронашао слона и ишао за
њим да види да ли има обе кљове а затим се био вратио
двојици одраслих људи и довео их на траг. Дејвид је знао да
су они због тога поносни на њега. Али кад је једном отпочело
то смртоносно праћење, био им је некористан и представљао
чак опасност по њихов успех баш као што је и Кибо био за
њега кад се оне ноћи приближавао слону, и знао је да сваки
од њих мрзи себе што га није вратио док је још било времена.
Свака слонова кљова тежила је по двеста фунти. Откако су му
кљове порасле изнад нормалне величине, тог слона су због
њих гонили и сада ће га њих тројица убити. Дејвид је био
сигуран да ће га сад убити, зато што је он, Дејвид, ишао
укорак с њима читав дан, мада се већ у подне осећао урнисан.
Тако су, вероватно и због тога, били поносни на њега. Али
самом лову он није ништа доприносио и они би се свакако
осећали боље да он није ту. Преко дана је много пута
помислио како би било боље да није издао слона, а после
подне му је дошло на памет да би више волео да га није ни
видео. Али, будан, на месечини, знао је да то није истина.
Цело јутро, док је писао, покушавао је да се сети како се
он заиста осећао и шта се десило тог дана. Најтеже је било
натерати себе да се истински сети како се осећао и то
сачувати нетакнуто оним како се осећао доцније. Детаљи
крајолика били су оштри и јасни као јутро до скраћивања и
продужавања исцрпљености и то је написао добро. Али
његова осећања везана за слона, то је био најтежи део, и знао
је да мора од тога да се одвоји, па да се понова врати, да би
158
био сигуран да је онако како је било, не доцније, већ тог истог
дана. Знао је да се осећање већ почело обликовати, али је био
сувише исцрпљен да би га се тачно сетио.
Живећи још увек у причи, и још заокупљен тим
проблемом, он закључа кофер и изиђе на поплочану стазу
која је водила до терасе где је Марита седела на столици
испод једне пиније окренуте ка мору. Читала је, а како је
ходао босоног, није га чула. Дејвид је погледа и би му драго
што је види. Онда се сети њихове наопаке ситуације и скрену
у хотел до своје и Катаринине собе. Није била у соби, а он је
још увек осећао Африку као нешто потпуно стварно, а све
ово што га је окружавало као нестварно и лажно, па изиђе на
терасу да разговара са Маритом.
„Добро јутро“, рече. „Да ли си видела Катарину?“
„Отишла је некуд“, рече девојка. „Рекла је да ти кажем да
ће се вратити.“
Одједном то уопште није било нестварно.
„Не знаш куда је отишла?“
„Не знам. Одвезла се бициклом.“
„Господе боже“, рече Дејвид. „Није возила бицикл
откако смо купили ова кола.“
„То је рекла. Хоће поново да вози. Јеси ли имао успешно
јутро?“
„Не знам. Знаћу сутра.“
„А хоћеш ли доручковати?“
„Не знам, касно је.“
„Било би добро.“
„Идем да се умијем“, рече јој.
Био се истуширао и бријао се кад је Катарина стигла!
Имала је на себи кошуљу из Гродируа, кратке платнене
панталоне ногавица одсечених испод колена, било је вруће и
кошуља јој је била скроз мокра.
„Дивно је“, рече она. „Али сам заборавила како ти је са
бутинама кад се пењеш.“
„Јеси ли далеко возила, Ђаволе?“

159
 „Шест километара“, рече она. „Није то ништа само што
сам заборавила на côtes.“
„Сувише је топло за терање бицикла сем врло рано
ујутру“, рече Дејвид. „Мада ми је драго што си поново
почела.“
Била је сад под тушем, а кад је изашла рече: „Погледај
како смо поцрнели обоје. Баш као што смо и планирали.“
„Ти си тамнија.“
„Не много. И ти си страшно црн. Погледај нас заједно.“
Гледали су се у дугом огледалу на вратима стојећи и
додирујући се.
„О, свиђамо ти се“, рече она. „То је лепо. И мени.
Додирни ме овде и погледај.“
Стајала је врло усправно, и он јој стави руке на груди.
„Обући ћу тесну кошуљу, тако да можеш знати шта о
свему мислим“, рече она. „Смешно је колико су наше косе
готово без боје кад су мокре? Бледе као алге.“
Узела је чешаљ и почешљала се равно унатраг тако да је
изгледало као да је управо изашла из мора.
„Сад ћу се поново овако чешљати“, рече она. „Као у
Гродируа и овде у пролеће.“
„Ја је више волим преко чела.“
„Већ ми је доста тога. Али могу, ако више волиш. Шта
мислиш, да одемо до града и да тамо доручкујемо у кафани?“
„Зар ниси доручковала?“
„Нисам хтела без тебе.“
„Добро“, рече он. „Да идемо да доручкујемо. И ја сам
гладан.“
Поручили су обилан доручак: café au lait, бриоше, џем од
јагода и oeufs au plat avec jambon, и кад су завршили,
Катарина рече: „Хоћеш ли да пођеш са мном до Жана? Данас
је дан кад идем код фризера да ми опере косу, и да се
подшишам.“
„Чекаћу те овде.“
„Молим те, хоћеш ли поћи са мном? И пре си са мном
ишао и ништа се никоме није десило.“
160
 „Нећу, Ђаволе. Једном сам то урадио и сад је доста. Као
да сам се тетовирао. Не тражи то од мене.“
„То само мени нешто значи. Желим да будемо исти.“
„Не можемо бити исти.“
„Можемо, ако хоћеш.“
„Ја заиста то не желим.“
„Чак и ако ја кажем да је то једино што желим?“
„Зашто не желиш нешто што има смисла?“
„Желим. Али желим да будемо исти, и ти скоро и јеси, и
нема никакве тешкоће да то и будеш. Море је ионако учинило
свој део посла.“
„Онда пусти мору да то и доврши.“
„Али ја бих то желела данас.“
„И верујеш да ћеш онда бити срећна.“
„Срећна сам сада зато што ћеш ти то урадити, и остаћу
срећна. Теби се свиђа како изгледам. И ти то знаш. Схвати то
тако.“
„То је будаласто.“
„Не, није. Кад си ти у питању и кад хоћеш то да урадиш
да би ми учинио задовољство.“
„До које мере ћеш бити незадовољна ако то не урадим?“
„Не знам до које, али бићу веома.“
„У реду“, рече он, „Толико ти то много значи?“
„Да“, рече она. „О, хвала ти. Овога пута ти то неће
одузети много времена. Рекла сам Жану да ћемо доћи, и он
неће затварати радњу због нас.“
„Јеси ли ти увек тако самоуверена да верујеш да ћу
урадити све што зажелиш?“
„Знала сам да хоћеш, ако будеш схватио колико то
желим.“
„Много сам желео да то не урадим. Није требало да ме
молиш.“
„Неће ти толико сметати, а после ће нам бити забавно.
Немој се бринути за Мариту.“
„Зашто?“

161
 „Она је казала да ако то не урадиш због мене да те
упитам да ли би то урадио због ње.“
„Не измишљај ствари.“
„Не измишљам. Рекла је то јутрос.“
„Волела бих да се видиш“, рече Катарина.
„Драго ми је што не могу.“
„Волела бих да се погледаш у огледалу.“
„Не могу.“
„Погледај мене. Такав си и ти сад, и ја сам то урадила и
сад ту нема помоћи. Тако сад изгледаш.“
„Не верујем да је то тако“, рече Дејвид. „Ја не могу
изгледати као ти.“
„Да, али изгледаш“, рече Катарина. Заиста. И боље је да
ти се сад то почне допадати.“
„Није могуће да смо то направили, Ђаволе.“
„Али јесмо. Ти и сам знаш. Просто ниси хтео да
погледаш. И сад смо отишли дођавола. Ја сам већ и била, али
сад си и ти. Погледај ме и видећеш колико ти се то свиђа.“
Дејвид јој погледа очи које је волео, и тамно лице и њену
косу невероватно једнолике боје слоноваче, и њу саму како
изгледа срећна, и поче да схвата какву је сасвим глупу ствар
дозволио.

162
 ГЛАВА ДВАДЕСЕТ ДРУГА

Тог јутра је мислио да не може да настави са причом, и

дуго времена и није могао. Али је знао да мора, и најзад је
почео, и они су пратили стопе слона по старој стази слонова
као по тврдом спеченом путу кроз шуму. Изгледа да су
слонови пролазили туда од времена када се лава с планине
охладила и прво густо и високо дрвеће израсло. Џума је био
пун самопоуздања, и брзо су се кретали. И отац и Џума били
су веома сигурни у себе, а кретање стазом слонова било је
тако лако да му је Џума дао да носи пушку 303 док су ишли
кроз шарену светлост шуме. Онда су изгубили траг у
гомилама свеже балеге која се пушила и у равним округлим
отисцима слоновског крда које је изашло на стазу слонова из
густе шуме с леве стране стазе. Џума је љутито узео пушку 303
од Дејвида. Било је већ поподне кад су се приближили крду и
заобишли га гледајући сиве грдосије кроз дрвеће и кретање
великих ушију, сурле које су се савијале и пружале, чули
пуцкетање сломљених грана, и тресак одгурнутих трупаца, и
крчање у трбусима слонова, и распљескавање балеге при
паду.
Најзад открише траг старог слона мужјака, кад је скренуо
на мању стазу слонова. Џума погледа оца, насмеши се
показујући правилан ред зуба, и отац му климну главом.
Изгледало је да имају неку заједничку прљаву тајну, баш као
што су се погледали кад их је оне ноћи нашао у шамби.
Није прошло много времена пре него открише тајну.
Трагови старог слона водили су десно у шуму. Тамо се
налазила лобања, висока Дејвиду до груди, избелела од кише
и сунца са дубоким удубљењем на челу чије су ивице између
огољених очних дупљи и ишчезавале у празним изломљеним
рупама где су се некад налазиле ишчупане кљове. Џума

163
показа где је велики слон за којим су трагали стајао, док је
гледао лобању и својом је сурлом гурнуо мало у страну са
места на коме се налазила на тлу, и где је врховима кљова
дотакао земљу поред ње. Он показа Дејвиду једну рупу у
великом удубљењу беле чеоне кости и онда четири рупе, једну
до друге, у кости око ушне шупљине. Насмеши се Дејвиду и
његовом оцу, и узе из џепа чауре 303 и провери величину
рупе на чеоној кости.
„Ту је Џума ранио великог слона“, рече отац. „То је био
његов аскари. У ствари његов пријатељ, био је то исто тако
велики слон. Напао је Џуму, и он га је оборио и докрајчио
мецима у ухо.“
Џума је показао на расуте кости и како је велики слон
прошетао између њих. Џума и Дејвидов отац били су врло
задовољни оним што су пронашли.
„Шта мислиш, колико времена су он и његов пријатељ
провели заједно?“ упита Дејвид оца.
„Немам појма“, рече отац. „Питај Џуму.“
„Питај га ти, молим те.“
Отац и Џума поразговараше и Џума погледа Дејвида и
насмеја се.
„Вероватно четири или пет пута колико ти сад имаш
година“, рече Дејвиду отац. „Он у ствари не зна, али га није
ни брига.“
Али мене јесте, помисли Дејвид. Видео сам га на
месечини и био је сам, а ја сам имао Кибоа. И Кибо је имао
мене. Слон није ником чинио никакво зло и ми смо га
следили довде док је дошао да види свог мртвог пријатеља и
сад ћемо га убити. То је моја кривица. Ја сам га издао.
Сад је Џума открио траг и махнуо оцу, и они кренуше.
Мој отац не мора да убија слонове да би живео,
размишљао је Дејвид. Џума га не би пронашао да га нисам
видео. Имао је своју прилику, али га је само ранио и убио
његовог пријатеља. Кибо и ја смо га нашли и није никако
требало да им кажем, требало је да чувам тајну и да буде мој, а
њих да пустим да пију са њиховим бибис у шамби. Џума се
164
толико опио да га нисмо могли пробудити. Никад им више
ништа нећу казати. Увек ћу чувати своје тајне. Ако га убију,
Џума ће пропити свој део слоноваче или купити још једну
проклету жену. Зашто ниси помогао слону кад си могао? Све
што је требало је да не кренеш са њима следећег дана. Не, то
их не би задржало. Џума би сам кренуо. Није уопште требало
да им кажеш. Никако, никако да им кажеш. Запамти то!
Никада ником ништа да не кажеш. Никада, и никоме други
пут.
Отац га сачека да им се приближи и нежно му рече: „Он
се овде одмарао. Неће ићи даље као до сад. Брзо ћемо га
сустићи.“
„Јеби се ти и твој лов“, рече Дејвид врло мирно.
„Шта то?“ упита отац.
„Јеби се ти и тај твој лов“, рече Дејвид тихо.
„Пази да ти не најебеш“, рече му отац и погледа га право
у очи.
У томе је ствар, помисли Дејвид. Није он глуп. Сад све
зна и никад више неће имати поверења у мене. То је добро. И
не желим да га има, јер више никад, никад никоме нећу
ништа рећи, ни њему ни ником другом. Никад, никад, никад.
На том месту је тог јутра застао. Знао је да му опис још
није успео. Није успео да опише величину лобање кад су јој се
приближили у шуми, нити тунеле, као напуштене галерије и
катакомбе које су начиниле бубе у земљи, и које су се указале
кад је други слон померио ту лобању. Није приказао ни
велику дужину побелелих костију, ни како су трагови слона
направили круг око сцене убиства ни како је пратећи њих
могао да замисли слона како се креће ни како је и сам слон то
видео. Није успео да прикаже ширину стазе слонова који су
створили савршен пут кроз шуму нити огуљено дрвеће глатко
од трења, нити друге стазе које су је пресецале тако да је све
личило на мапу париског метроа. Није успео ни да дочара
светлост у шуми где се дрвеће додирује на врху, а није
расветлио ни неке ствари које је морао показати какве су
биле, а не како их се сада сећао. Раздаљине нису важне,
165
пошто се раздаљине не мењају, и како их човек памти, такве
су и сад. Али промене његовог осећања према Џуми, према
оцу и према слону усложиле су се због исцрпљености која је
до тих промена довела. Замор га је довео до почетка
разумевања. Разумевање се тек зачело и то је схватио у току
писања. Али до оног страшног, истинског разумевања
требало је тек да дође и не сме га исказати извештаченим
реторичким исказима већ кроз сећање на ствари које су
заиста до те промене и довеле. Сутра ће ставити све на своје
право место и онда продужити.
Ставио је cahiers с рукописом у кофер и закључао га,
изишао из собе и одшетао дуж хотела до места где је Марита
читала.
„Хоћеш ли доручак?“ упита га.
„Радије бих нешто попио.“
„Да попијемо нешто у бару“, рече она. „Свежије је.“
Ушли су и сели на високе столице и Дејвид нали хејга у
чашу и напуни је хладним перијеом.
„Шта је с Катарином?“
„Отишла је срећна и весела.“
„А како си ти?“
„Срећна и стидљива, и прилично тиха.“
„Сувише стидљива за пољубац.“
Стајали су загрљени, осећао је да се враћа себи, постаје
целовит. Није ни знао у коликој мери је био подвојен, јер кад
је једном почео да ради, писао је из унутрашњег језгра које се
није могло расцепити, чак ни дотаћи или огрепсти. Знао је то,
и у томе је била његова снага, а све остало се могло разровати.
Седели су за шанком док је дечак постављао сто и прва
јесења свежина се осећала у поветарцу с мора, и затим, седећи
за столом испод пинија док су јели и пили, поново је осетише.
„Овај свежи ветрић долази чак из Курдистана“, рече
Дејвид. „Ускоро ће доћи и до равнодневничних олуја.“
„Неће данас“, рече девојка. „Не морамо се о њима
бринути данас.“
„Није дувало откако смо се упознали у кафани у Кану.“
166
 „Сећаш се још тих давних дана?“
„Изгледају ми даљи од рата.“
„Ратовала сам последња три дана“, рече девојка. „Баш
сам јутрос завршила.“
„Ја никад не мислим на то“, рече Дејвид.
„Сад сам о томе читала“, рече му Марита, „али не
разумем ствари у вези с тобом. Нигде ниси рекао у шта
верујеш.“
Он напуни њену, па опет своју чашу.
„Знао сам то тек после“, рече он. „Зато се нисам понашао
као да сам знао. Искључио сам размишљање док се то
дешавало. Само сам тактички осећао, гледао и мислио. То је
разлог што књига није боља. Зато што нисам био
интелигентнији.“
„Књига је ипак врло добра. Делови у којима се описују
летови су чудесни, и осећање за друге људе, и за авионе.“
„Добра је што се тиче других људи и кад је реч о
техничким и тактичким стварима“, рече Дејвид. „Не мислим
да будем сентименталан или да се хвалишем. Али, Марита,
нико ништа не зна о себи док је укључен у нешто. Ни ти. О
томе би тада било срамота и говорити.“
„Али после знаш.“
„Свакако. Понекад.“
„Могу ли да прочитам приповест?“
Дејвид поново нали вино у чаше.
„Шта ти је све рекла?“
„Каже да ми је све рекла. Ти знаш како она уме добро да
каже ствари.“
„Више бих волео да је не читаш“, рече Дејвид. „То би
само изазвало незгоде. Нисам знао да ћемо тебе срести кад
сам је писао, и не могу је спречити да ти исприча неке ствари,
али не мораш да их и читаш.“
„Онда, не треба да је читам?“
„Волео бих да је не читаш. Али не волим да ти
наређујем.“
„Онда морам да ти признам“, рече девојка.
167
 „Она ти је дала да је прочиташ?“
„Да. Рекла је да треба.“
„Нека иде дођавола.“
„Није то урадила с лошом намером. То се десило кад је
била забринута.“
„И тако си је целу прочитала?“
„Да. Чудесна је. Много је боља од твог последњег романа,
али сад су и приче боље од њега, и од свега осталог.“
„Шта мислиш о делу о Мадриду?“ Погледао је, а и она
погледа њега, затим овлажи усне, скрену поглед и врло
пажљиво рече: „Знала сам за све то, јер сам ја као ти.“
Док су заједно лежали. Марита рече: „Не мислиш на њу
кад водимо љубав?“
„Не, будало.“
„Нећеш да радим оно што она ради? Јер и ја то све знам и
могу их радити.“
„Престани да причаш и просто осећај.“
„Умем их и боље од ње.“
„Престани да говориш.“
„Немој мислити да мораш да…“
„Не говори.“
„Али не мораш да…“
„Нико не мора, али ми смо…“
Лежали су чврсто загрљени, затим се нежно раздвојили,
и на крају Марита рече: „Морам да идем, али ћу се вратити.
Спавај и за мене.“
Пољуби га, а кад се вратила он је већ спавао. Намеравао
је да је чека, али док је чекао заспао је. Она леже поред њега,
пољуби га и кад се он не пробуди, тихо леже поред њега и
покуша да заспи. Али није била поспана и врло га нежно
поново пољуби и поче да се игра с њим врло нежно,
притискајући га дојкама. Он се помери у сну и она му стави
главу испод груди играјући се нежно и трагалачки
откривајући интимне детаље.
Дуго поподне било је свеже и Дејвид је спавао, а кад се
пробудио, Марита је већ била устала, и он чу гласове девојака
168
на тераси. Обукао се, открачунао врата своје радне собе и
онда кроз њу изишао на каменом поплочану стазу. На тераси
није било никог сем конобара који је уносио прибор за чај.
Нађе девојке у бару.

169
 ГЛАВА ДВАДЕСЕТ ТРЕЋА

Обе девојке седеле су за баром с флашом Perrier-Jouëta у

кофици с ледом, обе су изгледале лепо и свеже.
„Ово је као да си срела бившег мужа“, рече Катарина.
„Осећам се због тога прилично неприродно.“ Никад му није
изгледала веселија и лепша. „Морам признати да ти тај статус
лепо пристаје.“ Погледала је Дејвида уз ову подругљиву
похвалу.
„Мислиш ли да је он добро?“ рече Марита. Погледала је
Дејвида и поруменела.
„И заиста треба да порумениш“, рече Катарина.
„Погледај је, Дејвиде.“
„Изгледа врло добро“, рече Дејвид. „А и ти.“
„Изгледа као да јој је шеснаест“, рече Катарина. „Каже да
ти је рекла да је прочитала приповест.“
„Сматрам да је требало да ме питаш за дозволу“, рече
Дејвид.
„Знам да је требало“, рече Катарина. „Почела сам да је
читам и била ми је тако занимљива да сам помислила да би и
Наследница требало да је прочита.“
„Ја бих рекао не.“
„Али ствар је у томе“, рече Катарина“ „ако он за нешто
каже не, само терај даље. То ништа не значи.“
„Не верујем“, рече Марита и насмеши се Дејвиду.
„Зато што он приповест није довео до данашњег дана.
Кад је доведе, видећеш.“
„Ја сам је завршио са њом“, рече Дејвид.
„То је ружно“, рече Катарина. „То је поклон за мене и
наш план.“
„Мораш је довршити, Дејвиде“, рече девојка. „Хоћеш, зар
не?“

170
 „Она жели да она буде у њој, Дејвиде“, рече Катарина. „А
и биће много боља ако у њој буде и тамнокоса девојка.“
Дејвид нали себи чашу шампањца. Видео је како га
Марита посматра као да га опомиње, и он рече Катарини:
„Продужићу да је пишем кад завршим приче. Како си
провела дан?“
„Имала сам диван дан, доносила сам одлуке и планирала
неке ствари.“
„О, боже“, рече Дејвид.
„Све су то обични непосредни планови“, рече Катарина.
„Не мораш да гунђаш због њих. Ти си целог дана радио шта
си хтео и мени је било драго. Али и ја имам права да
планирам.“
„Шта планираш?“ упита је Дејвид. Глас му је звучао врло
равнодушно.
„На првом месту морамо настојати да књига изађе.
Морам дати да се рукопис прекуца докле си стигао, а затим да
се побринем за илустрације. Морам да нађем уметнике и да
ствари средим.“
„Имала си заиста послован дан“, рече Дејвид. „Ти знаш –
зар не? – да се рукопис не може дати на прекуцавање, док га
онај – ма ко то био који га је написао још једном не прегледа
и не припреми за прекуцавање.“
„То није потребно, јер мени треба само прва груба
верзија да је покажем уметницима.“
„Тако. А шта ако ја још не желим да се прекуца?“
„Зар не желиш да се појави? Ја желим. И неко мора
почети да се бави практичним стварима.“
„На које уметнике си мислила?“
„На различите за различите делове, на Мари Лорансен,
на Паскена, Дерена, Дифија и Пикаса.“
„Господе боже, Дерена.“
„Зар не можеш себи представити једну илустрацију
Лорансенове са Маритом и са мном у колима, кад смо се први
пут зауставиле код Луја на путу за Ницу?“
„Нико то није описао.“
171
 „Онда ти напиши. То је свакако много занимљивије и
поучније него мноштво урођеника у некаквом краалу,
урођеничкој селендри, или назови га како хоћеш, с мувама и
шугом у централној Африци, твојим пијаним оцем који се
наоколо тетура и смрди на кисело пиво и не зна ни сам којим
је од тих малих ужаса отац.“
„У том грму лежи зец“, рече Дејвид.
„Што си рекао, Дејвиде?“ рече Марита.
„Рекао сам да вам захваљујем што сте ручале са мном“,
рече Дејвид.
„Зашто јој не захвалиш и на осталом?“ рече Катарина.
„Мора да је урадила нешто заиста импресивно кад си спавао
као заклан цело поподне. Захвали јој на томе.“
„Хвала што си ишла са мном на пливање“, рече Дејвид
девојци.
„О, зар сте ишли на купање?“ рече Катарина. „Драго ми
је.“
„Пливали смо веома далеко“, рече Марита. „И врло смо
добро ручали. Јеси ли и ти добро ручала, Катарина?“
„Ваљда јесам“, рече Катарина. „Не сећам се.“
„Где си била“, упита је Марита нежно.
„У Сан Рафаелу“, рече Катарина. „Сећам се да сам тамо
застала али не памтим да ли сам ручала. Никад не примећујем
кад једем сама. Али сигурно сам ручала. Знам да сам имала
намеру.“
„Је ли била пријатна вожња при повратку?“ упита
Марита. „Било је тако дивно свеже поподне.“
„Не знам“, рече Катарина. „Нисам приметила. Мислила
сам како да припремимо књигу, и како да се објави. Мора се
појавити. Не знам зашто Дејвид постаје тежак чим хоћу да у
то унесем мало реда. Цела ствар тече мало анархично, да сам
се одједном постидела због свих нас.“
„Јадна Катарино“, рече Марита. „Али сад кад си све
испланирала мора да се боље осећаш.“
„Да“, рече Катарина. „Била сам тако срећна кад сам се
вратила. Знала сам да ћете се и ви осећати срећним и да сам
172
учинила нешто практично, а онда ме је Дејвид натерао да се
осећам као идиот, или као да сам лепрозна. Не могу ту ништа
што сам практична и разумна.“
„Знам, Ђаволе“, рече Дејвид. „Нисам просто хтео да се
ствари побркају.“
„Али ти си тај који уноси збрку“, рече Катарина. „Зар не
видиш? Скачеш овамо-онамо и покушаваш да пишеш приче
кад једино треба да наставиш приповест која толико много
значи за све нас. Ишла ти је тако добро и дошла је до
најузбудљивијих делова. Неко мора да ти каже да су приче
само бекство.“
Марита га погледа, знао је шта је хтела да му каже. Он
рече: „Идем да се пресвучем. Реци Марити шта имаш, ја ћу се
вратити.“
„Имамо и других ствари о којима треба да разговарамо“,
рече Катарина. „Жао ми је што сам била неучтива што се тиче
тебе и Марите. У ствари ми је врло драго.“
Дејвид је носио у себи све што је било речено, чак и у
купатило где се истуширао, обукао свеже опрани рибарски
пуловер и панталоне. Увече је сад било сасвим свеже. Марита
је седела за шанком и разгледала Vogue.
„Отишла је до твоје радне собе“, рече Марита.
„Како је?“
„Откуд ја то знам, Дејвиде? Сад је велики издавач. Не
мари за секс. Уопште је не интересује. Детињасто, у ствари,
каже она. Не зна како је то за њу уопште могло нешто
значити. Али може се решити да има авантуру с неком
другом женом, ако јој то падне на памет. Нешто се ту доста
појављује нека друга жена.“
„Господе, никад нисам мислио да то може добити такав
ток.“
„Немој“, рече Марита. „Није важно шта је и како је, ја те
волим и ти ћеш сутра ујутру писати.“
Катарина уђе и рече: „Дивно изгледате заједно, тако сам
поносна. Осећам као да сам вас ја измислила. Је ли био добар
данас, Марита?“
173
 „Лепо смо ручали“, рече Марита. „Молим те, Катарина,
буди фер.“
„О, знам да је добар љубавник“, рече Катарина. „Увек је.
Као и његов мартини, или као пливач, скијаш, вероватно и
као летач. Никад га нисам видела како управља авионом. Сви
кажу да је чудесан. Као акробата. И једнако глупаво. Нисам то
питала.“
„Лепо је од тебе што си нас пустила да заједно проведемо
дан“, рече Марита.
„Можете провести и читав остатак живота заједно“, рече
Катарина. „Ако не досадите једно другом. Мени више нисте
потребни ни једно ни друго.“
Дејвид ју је посматрао у огледалу, изгледала је лепа,
мирна и нормална. Видео је да је Марита врло тужно гледа.
„Волим да вас гледам, иако бих волела и да вас чујем, ако
још уопште можете отворити уста.“
„Како си?“ рече Дејвид.
„То је заиста напор“, рече Катарина. „Врло сам добро.“
„Имаш ли нових планова?“ упита Дејвид. Осећао се као
да дозива неки брод.
„Само оно што сам ти рекла“, продужи Катарина.
„Вероватно ћу њим бити сасвим заузета.“
„И шта је то с том другом женом?“
Осети да га је Марита гурнула ногом, и он прислони
своју ногу уз њену у знак да је разумео.
„Није ништа“, рече Катарина. „Хтела сам да имам још
једну да видим да ли сам нешто пропустила. Можда јесам.“
„Сви ми грешимо“, рече Дејвид, и Марита га опет гурну
ногом.
„Хоћу да видим“, рече Катарина. „Сад о томе знам доста,
па ћу бити у стању да кажем. Не брини за тамнокосу девојку,
она уопште није мој тип. Она је твој тип. Она је оно што се
теби допада и врло је лепа, али није за мене. Мене не
привлачи гаменски тип.“
„Можда сам ја гамен“, рече Марита.
„Та реч је сувише учтива за оно што си.“
174
 „Али ја сам и више жена него ти, Катарина.“
„Само напред! И покажи Дејвиду какав си гамен. Њему
ће се то свидети.“
„Он зна каква сам ја жена.“
„То је дивно“, рече Катарина. „Драго ми је што сте обоје
најзад отворили уста. Ја волим разговор.“
„Ти уопште и ниси жена“, рече Марита.
„Знам то“, рече Катарина. „Доста сам често покушавала
да то објасним Дејвиду. Зар није истина, Дејвиде?“
Дејвид је погледа и не рече ништа.
„Зар нисам?“
„Јеси“, рече он.
„Покушавала сам и раздирала се на комадиће у Мадриду
да будем девојка, и тиме једино успела да се поцепам на
комадиће“, рече Катарина. „Сад сам каква сам. Ти си девојка
и он је мушко, и то сте стварно. Не морате да се мењате и то
вас не убија, а ја морам. И сад нисам ништа. Једино што
желим то је да ти и Дејвид будете срећни. Ви и можете, а ја не
могу.“
Марита рече: „Знам то и покушавам да објасним
Дејвиду.“
„Знам да то знаш. Али не мораш да ми будеш верна, или
тако нешто. Немој то радити. Нико то и не би због мене
радио и ви то, вероватно, заиста и не чините. Ја вам говорим
да не морате. Желим да будеш срећна и да њега усрећиш. Ти
то можеш, ја не могу, тога сам свесна.“
„Ти си најдивнија девојка која постоји“, рече Марита.
„Нисам. Са мном је било свршено и пре него што сам
почела.“
„Не, због мене је то све“, рече Марита. „Била сам глупа и
страшна.“
„Ниси била глупа. Истина је све што си рекла.
Престанимо да причамо и будимо опет пријатељи. Можемо
ли?“
„Можемо ли, молим те?“ упита Марита.

175
 „Ја то желим“, рече Катарина. „И да не будемо тако
трагични. Молим те, Дејвиде, не жури с књигом. С тим смо и
почели. Сад ме је прошло шта год да ми је било.“
„Била си само уморна“, рече Дејвид. „Чини ми се да
уопште ниси ручала.“
„Вероватно нисам“, рече Катарина. „Али вероватно
јесам. Можемо ли сад све да заборавимо и да будемо
пријатељи…?“
Онда су били пријатељи; ма шта то значило ʼбити
пријатељи’, размишљао је Дејвид, и покушао да не мисли,
него да говори и слуша у тој нестварности каква је стварност
постала. Чуо је како говоре једна о другој, и знао је да свака
зна шта она друга мисли, а вероватно и шта су му рекле. У
том смислу су заиста били пријатељи, разумевали су у чему се
суштински не слажу, веровали у своје потпуно неповерење и
при том узајамно уживали у дружењу. И њему је пријало
њихово друштво, али му га је за то вече било доста.
Сутра мора ићи у своју сопствену земљу, у ону на коју је
Катарина била љубоморна, а коју је Марита волела и
поштовала. У земљи из приче он је био срећан и знао је да је у
њој сувише добро да би могло потрајати, па се вратио из оног
до чега му је било стало, у пренасељену празнину лудила које
је сада попримило облик претеране практичности. То га је
замарало, а замарала га је и Маритина сарадња са
непријатељем. Катарина није била његов непријатељ уколико
није била он сам у неостварљивој потреби и потрази за
љубављу, тако да је постајала свој сопствени непријатељ. Њој
је толико и увек био потребан непријатељ а она је увек
најближа и најлакше ју је могла напасти знајући све слабости
и све недостатке наше одбране. Напала би ме с бока тако
вешто и открила да је то њен бок, а последња битка –
ковитлац и прашина која се диже у нашој сопственој
прашини.
Катарина је желела да игра са Маритом бекгамон после
вечере. Увек су играле озбиљно, за паре, и кад је Катарина

176
отишла да донесе таблу, Марита рече Дејвиду: „Молим те,
немој долазити ноћас у моју собу.“
„Добро.“
„Разумеш?“
„Да не употребљавамо ту реч“, рече Дејвид. Што се време
за писање више приближавало, све више се хладио.
„Јеси ли љут?“
„Да“, рече Дејвид.
„На мене?“
„Не.“
„Не можеш се љутити на неког ко је болестан.“
„Ниси дуго живела“, рече Дејвид. „Човек се увек љути на
болесника. Разболи се некад, па ћеш видети.“
„Волела бих да се не љутиш.“
„Волео бих да ниједну од вас никад нисам ни видео.“
„Немој тако, Дејвиде.“
„Ти знаш да то није истина. Само се прибирам за рад.“
#Отишао је у њихову спаваћу собу, упалио светло са своје
стране кревета, удобно се сместио и почео да чита једну од
књига В. Х. Хадсона. Била је то Nature in Downland, а узео је
да је чита јер наслов није обећавао много. Добро је знао да
долази време када ће му све могуће књиге бити потребне и да
треба да чува оне најбоље. Али кад је једном отишао даље од
насловне стране, није било ничег у њој што би му било
досадно. Био је срећан што чита и што је изашао из свог
живота, и што са Хадсоном и његовим братом јаши на коњу
кроз испретурану белину до груди високе драче на месечини
– али одједном бацање коцака и пригушен звук гласова
девојака постаде му поново стваран и тако, кад је, после неког
времена изашао да себи направи виски са перијеом, па да се
опет врати читању, изгледале су му, кад их је видео како
играју, као стварна људска бића која раде нешто сасвим
нормално, а не фигуре у неком невероватном комаду на који
су га довели да присуствује против своје воље.
Он се врати у собу, поче да чита и да пије виски с
перијеом врло полако, онда се свуче, угаси светло и готово
177
заспа кад чу да Катарина улази у собу. Чинило му се да је
прошло много времена како је отишла у купатило пре него
што осети да је ушла у кревет. Лежао је мирно и равномерно
дисао и надао се да ће стварно заспати.
„Јеси ли будан, Дејвиде?“ упита га.
„Изгледа.“
„Немој се будити“, рече она. „Хвала ти што спаваш овде.“
„Обично и спавам.“
„Не мораш.“
„Да, морам.“
„Срећна сам што спаваш. Лаку ноћ.“
„Лаку ноћ.“
„Хоћеш ме пољубити за лаку ноћ?“
„Свакако.“
Пољуби је и то је била она стара Катарина, кад му је
изгледало да му се враћа бар за неко време.
„Жао ми је што сам опет била таква.“
„Да не говоримо о томе.“
„Да ли ме мрзиш?“
„Не.“
„Можемо ли поново почети онако како сам ја
планирала?“
„Мислим да не можемо.“
„Зашто си онда дошао овамо?“
„Зато што овамо спадам.“
„Само зато?“
„Мислио сам да ћеш се можда осећати усамљеном.“
„И била сам.“
„Свако је усамљен“, рече Дејвид.
„Ужасно је бити заједно у кревету и бити усамљен.“
„Нема другог решења“, рече Дејвид. „Сви твоји планови
и подухвати не вреде ништа.“
„Ниси им дао шансе.“
„У сваком су случају луди. Доста ми је лудих ствари.
Ниси ти једина која је раздешена.“

178
 „Знам. Али зар не можеш још једном покушати и биће
ми стварно добро? Ја то могу. Скоро сам била.“
„Мука ми је од свега, Ђаволе. До сржи ми је мука.“
„Зар не би могао само још једном да покушаш, због ње и
због мене, због обе?“
„Не иде, и мука ми је.“
„Казала ми је да сте лепо провели дан, да си истински
био весео и недепримиран. Зар не би могао још једном да
покушаш због нас обе? Толико то желим.“
„Ти све тако много желиш, и кад то добијеш, као да није
било ништа, ништа на то не дајеш.“
„Била сам овог пута сувише самоуверена и онда ми је
било неподношљиво. Молим те да поново покушамо?“
„Да спавамо, Ђаволе, и да не причамо о том.“
„Пољуби ме, молим те“, рече Катарина. „Спаваћу зато
што знам да ћеш и ти. Ти увек радиш све што ја желим зато
што у ствари и ти то желиш.“
„Ти све желиш само за себе, Ђаволе.“
„То није истина, Дејвиде. У сваком случају ја сам ти и
она. Због тога то и радим. Ти то знаш?“
„Спавај, Ђаволе.“
„Хоћу. Али да ли би ме молим те поново пољубио, тако
да не будемо усамљени.“

179
 ГЛАВА ДВАДЕСЕТ ЧЕТВРТА

Ујутро се опет нашао на удаљеној падини планине. Слон

није више ишао као раније, него се бесциљно кретао, хранећи
се повремено, и Дејвид је знао да му се приближавају.
Настојао је да се сети како се осећао. Још није осећао љубав
према слону. Мора то да памти. Осећао је једино тугу која је
потицала од умора што је схватио разлику у годинама. Мада
је био сувише млад, сазнао је шта значи бити врло стар. Био је
усамљен и због Киба, и због размишљања како је Џума убио
слоновог друга и како се то сад претворило у непријатељство
према Џуми и учинило да слона осећа као брата. Знао је
колико му је значило што је видео слона на месечини и што
га је пратио заједно са Кибом и пришао му на чистини, тако
да му је могао видети обе кљове. Али тада није знао да му
никад ништа неће толико значити. Сад је знао да ће убити
слона, и да ту не може ништа да уради. Издао је слона кад се
вратио у шамбу да им каже. Они би убили и њега, као и Киба,
да имају на себи слоноваче, размишљао је, а знао је да то није
истина. Вероватно ће сад слон наћи место где се родио и тад
ће га убити. Једино им то недостаје, па да све буде савршено.
Волели би да су га убили тамо где су убили и његовог
пријатеља. То би било величанствено. То би их задовољило.
Да су проклете, те убице.
Стигли су до краја густог честара и слон је био испред
њих. Дејвид је могао да га намирише и сви су могли да чују
како вуче и ломи гране. Отац стави Дејвиду руку на раме да га
гурне натраг и у страну, и да сачека, и онда узе прстима
пепела из кесе у џепу и баци га у ваздух. Пепео само паде
натраг на њих и отац главом даде Џуми знак, сагну се и пође
за њим у густиш. Дејвид је видео само њихова леђа и

180
стражњице како се појављују и нестају пред његовим
погледом. Није их могао чути како се срећу.
Дејвид је мирно стајао и слушао како слон једе. Могао је
да осети његов оштар мирис баш као и оне ноћи на месечини,
кад је успео да му се приближи и види његове дивне кљове.
Онда је стајао, било је мирно и није осећао мирис слона.
Затим се зачу оштро цвиљење и лом и пуцањ из пушке 303,
затим тешки двоструки пуцањ из очеве 450, затим су се
ударци и ломљење удаљили и он оде у дебели густиш и нађе
Џуму како стоји дрхтећи, крв му је текла од чела низ лице и
отац је био бео и љут.
„Устремио се на Џуму и оборио га“, рече отац. „Џума га
је погодио у главу.“
„Где си га ти погодио?“
„А, јеби га, где сам могао“, рекао је отац. „У трбух.“
Било је много крви. Један шикљај високо, стигао би до
врха Дејвидове главе, попрскао је дебла, лишће, пузавице, а
други је био много нижи и таман и прљав, помешан са
изметом из слонових црева.
„Погодак у плућа и црева“, рече отац, „Наћи ћемо га
обореног или укотвљеног, надам се засигурно“, додао је.
Нашли су га као укотвљеног, у таквој патњи и очају да се
није могао више кретати. Био се пробио кроз тешки заклон
где се хранио и прешао део стазе на отвореном делу шуме.
Дејвид и отац су трчали дуж трага испрсканог густом крвљу.
Онда је слон зашао у густу шуму и Дејвид га виде испред себе
како, сив и огроман, стоји ослањајући се на једно дебло.
Видео му је задњи део; отац је ишао испред њега, а он за њим,
и кад су пришли слону са стране, као да је брод, Дејвид је
видео како му крв липти и тече низ бокове. Тад отац диже
пушку и опали, а слон окрете главу са великим кљовама,
померајући је тешко и споро, и погледа их, и кад отац опали
други пут, слон се заљуља као стабло пред обарање и паде,
ломећи гране, напред према њима. Али није био мртав. Само
као укотвљен, а онда је пао сломљеног рамена. Није се мицао,
али му је око било живо и гледало Дејвида. Имао је врло дуге
181
трепавице и око му је било нешто најживље што је Дејвид у
животу видео.
„Пуцај му у ушну дупљу са 303“, рече отац. „Де, хајде.“
„Ти га докрајчи“, рекао је Дејвид.
Џума је пришао храмљући и крвав, кожа са чела висила
му је преко левог ока, носна кост му је вирила и једно ухо му
је било раздерано, и он узе пушку од Дејвида без речи и гурну
је готово у ушну дупљу и окину двапут гурајући је све дубље
готово љутито. Приликом првог пуцња слону се широко
отворило око, и затим поче да се зацакљује и крв му покуља
из ува и потече у два сјајна млаза низ наборану сиву кожу.
Крв му је овде различите боје и Дејвид помисли како то мора
запамтити, и запамтио је, али му то није било ни од какве
користи. И тада сво достојанство и величанственост и читава
лепота слона нестаде, и он постаде само огромна смежурана
гомила.
„Па, ухватили смо га, Дејвиде, захваљујући теби“, рекао
му је отац. „Сад је најбоље да наложиш ватру да некако
закрпим Џуму. Овамо ти окрвављени Халити-Далити.
Оставимо сад кљове.“
Џума му приђе церећи се и носећи реп од слона на коме
уопште није било длака. Направили су прљаву шалу, а онда
отац поче да се распитује на свахилију: Колико је до воде? Да
ли ће далеко морати да иде да нађе људе који ће извући кљове
одатле? Како си ти старо јебено крме? Шта си поломио?
Пошто је добио одговоре који су му већ били познати,
отац рече: „Ти и ја морамо ићи по руксаке, тамо где смо их
оставили кад смо кренули за њим. Џума може наћи дрва и
запалити ватру. Торбица за прву помоћ је у мом руксаку.
Неће се он инфицирати. Није то као рана од канџа. Хајдемо.“
Отац ја знао шта он мисли о слону, и те ноћи, и неколико
следећих дана, покушавао је да га ако не преобрати, а оно да
га врати на дечака какав је био пре него што је дошао до
сазнања да мрзи лов на слонове. Дејвид нигде у причи није
навео шта је отац изјавио о својој намери, јер није био ништа
гласно изјавио, него је користио догађаје, гађење, касапљење
182
и чупање, исецање зуба и сурови начин хирургије примењене
на Џуму, прикриван поругама и грубим шалама како би се
презрео бол и смањила његова јачина пошто није било других
лекова. Додатна одговорност која је допала Дејвиду и
поверење које му је понуђено а он га није прихватао, и унео је
у причу али није истакао њихов значај. Покушао је да оживи
слона испод дрвета, укотвљеног, у самртним мукама, који се
давио у сопственој крви, која је и раније покуљала више пута
али би се увек скорела, а сад се у њему дизала тако да више
није могао да дише, велико срце је пумпало да га удави док је
гледао човека који му је пришао да га докрајчи. Дејвид је био
поносан што је слон нањушио Џуму и истог тренутка га
напао. Слон би Џуму и убио да отац није у њега пуцао, тако
да је Џуму само кљовом одбацио на дрво, и са смрћу већ у
себи, осећао је то само као рану, док му крв није толико
наврла да од ње више није могао да дише. Те вечери, док је
седео поред ватре, Дејвид је посматрао Џуму како ушивена
лица и сломљених ребара настоји да дише упркос свему и
питао се да ли га је слон препознао кад је покушао да га убије.
Хтео је да верује да јесте. Слон је за њега био херој као што је
дуго времена био и отац, а размишљао је, нисам веровао да
може то да уради тако стар и уморан. Он би убио и Џуму. Али
мене није гледао као да жели да ме убије. Изгледао је само
тужан, као што сам и ја био. Посетио је свог некадашњег
пријатеља на дан своје смрти.
Када је завршио, знао је да је то прича за дечаке.
Прочитао је и видео где су празнине које мора испунити, тако
да свако ко је буде читао осети да се то стварно дешава док је
чита. Означио је та места на маргини.
Сећао се како је слон изгубио свако достојанство чим му
је око престало да буде живо и како је, кад су се отац и он
вратили с руксацима, већ почео да отиче упркос свежој
вечери. Није више постојао истински слон, само сиво
изборано натечено трупло и огромне смеђе и жуте
прошаране кљове због којих су га убили. Кљове су биле
умрљане сасушеном крвљу. Он ју је мало састругао ноктом
183
палца као сасушени печатни восак и ставио је у џеп на
кошуљи. То је све што му је остало од слона, сем почетка
сазнања о човековој усамљености.
После касапљења те ноћи отац је покушао да разговара с
њим поред ватре.
„Он је био убица, знаш, Дејвиде“, рекао је он. „Џума каже
да се ни не зна колико је људи убио.“
„Сви су они покушавали да га убију, зар не?“
„Природно“, рече отац, „због таквих кљова.“
„Откуд је он онда могао да буде убица?“
„Како хоћеш“, рече отац. „Жао ми је што те је све то
узнемирило.“
„Волео бих да је убио Џуму“, рекао је Дејвид.
„Чини ми се да си мало претерао“, рече отац. „Ти знаш да
ти је Џума пријатељ.“
„Није више.“
„Нема потребе да му то кажеш.“
„Он то зна“, рекао је Дејвид.
„Мислим да криво судиш о њему“, рекао је отац и на том
је остало.
Онда су се најзад безбедно вратили са кљовама, пошто су
се све ствари исподешавале, и кљове биле ослоњене на зид
колибе од прућа и блата, с врховима који су се додиривали,
кљове тако велике и дебеле да људи нису могли да поверују
чак и кад су их додиривали, а нико, па чак ни отац није могао
да досегне врхове тамо где су се додиривали, ту су Џума, отац
и он постали хероји, и Кибо херојски пас, и људи који су
носили те кљове су такође постали хероји, додуше већ помало
пијани хероји који ће постати још пијанији. Његов отац рече:
„Хоћеш ли да се измиримо, Дејвиде?“
„У реду“, рече он, јер је знао да тиме почиње његова
одлука да никад ништа више не открије, као што је већ био и
решио.
„Драго ми је“, рече отац. „Тако је боље и једноставније.“
Онда су седели на столицама сеоских старешина испод
сенке велике смокве док су кљове стајале наслоњене на зид
184
колибе, пили домаће пиво из шоља од тикава, које су им
донели једна млада девојка и њен млађи брат, који више није
био незгодни несташко него слуга хероја и који је сад седео
поред херојског пса једног хероја и који је држао једног
старог петла, недавно произведеног у херојевог петла. Седели
су и пили пиво а велики бубањ почео је да удара Нгому.
Изишао је из радне собе, срећан, испражњен и горд, а
Марита га је чекала на тераси седећи на сунцу тог светлог
раног јесењег јутра за које он није знао ни да постоји. Јутро је
било савршено, мирно и свеже. Море, доле, потпуно равно и
мирно. Преко залива видела се бела крива линија Кана и
тамне планине изнад њега.
„Много те волим“, рече он тамнокосој девојци кад је
устала. Он је загрли и пољуби, а она му рече: „Завршио си је.“
„Јесам“, рече он. „Зашто не бих?“
„Волим те и поносна сам“, рече она. Изишли су и
загрљени посматрали море.
„Како си ти, девојко?“
„Врло добро и врло сам срећна“, рече Марита. „Јеси ли ти
то стварно мислио кад си рекао да ме волиш, или је то просто
због јутра?“
„Због јутра“, рече Дејвид и поново је пољуби.
„Могу ли да прочитам причу?“
„Сувише је леп дан.“
„Могу ли да је прочитам, па да се и ја осећам као ти, а не
просто да будем срећна што си ти срећан, као да сам твој
пас?“
Дао јој је кључ и кад се вратила са свеском и док је читала
причу за шанком, и Дејвид ју је такође читао седећи поред ње.
Знао је да је то непристојно и глупо. Никад то раније са
неким није урадио и знао је да то иде насупрот свему што је
веровао о писању, али о том није мислио сем у тренутку кад је
једном руком загрлио девојку и погледао на оно што је било
исписано по шпартаној хартији. Није се могао одупрети
жељи да чита са њом, и није могао да не дели с њом оно што

185
никад није делио ни са ким и што је веровао да не може и не
треба да дели било с ким.
Кад је завршила с читањем, Марита загрли Дејвида и
тако га снажно пољуби да му крв потече из усне. Он је
погледа, лизну одсутно крв и насмеши се.
„Жао ми је, Дејвиде“, рече. „Молим те опрости. Толико
сам срећна, и поноснија сам него ти сам.“
„Је ли у реду“, рече он. „Можеш ли да осетиш мирис
шамбе, мирис чистоће у колиби, углачаност столица сеоских
старешина? Стварно је чисто унутра у колиби и земљани под
је пометен.“
„Дабоме да јесте. То спомињеш и у оној другој причи.
Видим и нагиб главе херојског пса Кибе. И ти си диван херој.
Да ли ти је крв умрљала џеп?“
„Да, одмекнула је кад сам се ознојио.“
„Хајдемо у град да прославимо данашњи дан“, рече
Марита. „Данас можемо сто ствари да урадимо.“
Дејвид је застао код бара, налио хејга у хладан перије у
чашу и понео је са собом у собу где је половину попио и
затим се истуширао хладном водом. Потом је навукао
панталоне и кошуљу и ставио алпаргатас за излазак у град,
осећао је да је прича добра и да му је добро због Марите. С
појачаном перцепцијом коју је сада поседовао ни једно ни
друго се није умањило на значају, јасноћа је дошла без туге.
Катарина је радила оно што је радила и радиће оно што
ће радити. Гледао је напоље и осећао стару срећну
безбрижност. Дан је у ствари био за летење. Пожелео је да је
ту аеродром, да изнајми авион и повезе Мариту, и да јој
покаже шта све може урадити по тако лепом дану. Можда би
јој се и свидело. Али нема аеродрома. Зато не мисли о том.
Мада би било забавно – било би забавно и скијање. Ако ти је
до скијања, до њега има још само два месеца. Боже, ала је
дивно што сам данас завршио причу и што је она поред мене.
Марита, без проклете љубоморе на његов рад, која зна за чим
си тежио и докле си стигао. Он то стварно зна, не претвара се.
Стварно је волим, забележи то, виски, буди ми сведок, и ти,
186
перије, стари друже, увек сам ти био веран на свој јебени
начин. Добро је осећати се тако добро. Глупо осећање, али
одговара данашњем дану, зато то тако запиши.
„Хајде, девојко“, рече он Марити на вратима њене собе.
„Шта те још држи сем твојих лепих ногу?“
„Спремна сам, Дејвиде“, рече она. На себи је имала тесни
пуловер и панталоне и лице јој је сијало. Забаци косу и
погледа га.
„Дивно је кад си весео.“
„Такав је дан“, рече. „Имамо среће.“
„Мислиш ли заиста?“ рече док су ишли ка колима.
„Мислиш ли да стварно имамо среће?“
„Да“, рече он. „Мислим. Срећа нам се променила прошле
ноћи.“

187
КЊИГА ЧЕТВРТА

188
 ГЛАВА ДВАДЕСЕТ ПЕТА

Катаринина кола су се налазила на прилазу кад се они

довезоше. Паркирана с десне стране шљунком посутог
прилаза. Дејвид заустави изоту иза њих и он и Марита
изађоше и кренуше стазом поред малих ниских празних кола
и изађоше на поплочану стазу не разговарајући.
Прођоше поред Дејвидове собе чија су врата била
закључана а прозори отворени. Марита се заустави пред
својим вратима и рече: „Довиђења.“
„Шта радиш поподне?“ упита је.
„Не знам“, рече она. „Бићу ту.“
Он одшета до хотелског дворишта и уђе на главна врата.
Катарина је седела за шанком и читала париско издање
Хералда уз чашу и полупразну флашу вина поред себе на
шанку. Погледа га.
„Шта те је довело назад?“ упита она.
„Ручали смо у граду и вратили се“, рече Дејвид.
„Како је твоја курва?“
„Немам је још.“
„Мислим на ону за коју пишеш приче.“
„О, приче.“
„Да. Приче. Суморне неке причице о твом пубертету и
твом лажљивом пијаном оцу.“
„Он није у ствари био лажљив.“
„Зар није преварио своју жену и своје пријатеље?“
„Не. У ствари само себе.“
„Ти си га заиста насликао достојним презрења у оним
последњим скицама, вињетама, бесмисленим анегдотама које
пишеш о њему.“
„Мислиш у причама.“
„Ти их називаш причама“, рече Катарина.

189
 „Да“, рече Дејвид и нали чашу дивног расхлађеног вина,
тог светлог ведрог дана у пријатној сунчаној соби у чистом
удобном хотелу и пијући осети да оно не успева да му загреје
умртвљено срце.
„Желиш ли да одем и да ти доведем Наследницу?“ рече
Катарина. „Не би било добро да мисли да се нисмо добро
разумеле којој припада овај дан, и да смо почели да пијемо
свако за себе.“
„Нема потребе да идеш по њу.“
„Баш бих волела. Она се о теби старала читав дан данас, а
не ја. У ствари, Дејвиде, ја још нисам кучка. Ја се само тако
понашам и говорим.“
Док је Дејвид чекао да се Катарина врати, попио је још
једну чашу вина и прочитао издање The New York Heralda које
је она оставила на шанку. Пити сам дало је вину други укус,
он нађе чеп у кухињи да зачепи флашу пре но што је врати у
хладњак. Али флаша није била баш тешка и кад је подигао
према светлости која је долазила кроз отворен прозор, виде
колико је мало остало, он то изли, попи и стави флашу на
поплочан под. Чак ни то што га је нагло попио није деловало
на њега.
Хвала богу, он је сада напредовао са причама. Оно што је
у последњој књизи било добро били су људи који су се
налазили у њој и тачност детаља који су је чинили
убедљивом. Морао је, заправо, само тачно да се сећа, а облик
је добијао оним што је решио да изостави. Онда је, дабоме,
могао да је остави као снимак или да је појача појединостима
усредсређујући се на места где је топлота исијавала и где се
дим дизао. Знао је да сад то постиже.
Оно што је Катарина рекла о причама кад је хтела да га
повреди натерало га је да размишља о оцу и о стварима које је
могао да уради у вези с тим. Сад, говорио је себи, мораш
покушати да опет одрастеш и да се суочиш с оним с чим
имаш да се суочиш и да при том не будеш раздражљив или
увредљив ако неко не разуме или не цени оно што пишеш.
Она то све мање разуме. Али ти си добро радио и ништа не
190
треба да те вређа док можеш тако да радиш. Настој да јој
помогнеш и заборави на себе. Сутра мораш опет прећи
читаву причу и мораш је употпунити.
Али Дејвид није желео да мисли на причу. Њему је било
стало до писања више него до ма чега, а њему је било стало до
много ствари, али је знао да док пише не сме о том мислити,
ни прстом то дотаћи ни дотеривати. Као што се не смеју
отварати врата мрачне коморе кад се развија негатив. Нека
стоји на миру, рече он себи. Ти јеси будала, али толико знаш.
Мисли му скренуше на две девојке и запита се да ли
треба да их потражи и види шта желе да раде, да ли желе да
иду на купање. Најзад, то је био његов и Маритин дан, и
можда га чека. Можда се још нешто могло спасти од дана.
Можда нешто смерају. Треба да их нађе и пита шта желе да
раде. Онда тако и поступи, рече он себи. Немој ту стајати и
размишљати о том. Иди и нађи их.
Врата Маритине собе била су затворена и он закуца.
Разговарале су, али кад он закуца, оне престадоше.
„Ко је?“ упита Марита.
Он чу како се Катарина насмеја и рече: „Улази ма ко да
си!“
Чуо је како јој Марита нешто говори и Катарина рече:
„Улази Дејвиде.“
Он отвори врата. Њих две су лежале на великом кревету
једна поред друге; чаршав су навукле до испод брада.
„Уђи, Дејвиде, молим те. Очекивале смо те.“
Дејвид их погледа, озбиљну тамнокосу девојку и плаву
насмејану. Марита га је гледала настојећи да му нешто
пренесе. Катарина се смејала.
„Зар нећеш ући, Дејвиде?“
„Свратио сам да видим желите ли на купање, или нешто
друго?“ рече Дејвид.
„Ја не желим“, рече Катарина. „Наследница је спавала у
кревету и ја сам ушла код ње у кревет. Била је врло добра и
тражила је да одем. Није ти ни најмање неверна. Баш ни

191
најмање. Али зар нам се и ти не би придружио тако да ти обе
будемо верне?“
„Нећу.“
„Молим те, Дејвиде“, рече Катарина. „Тако је диван дан.“
„Хоћеш ли на купање!“ упита Дејвид Мариту.
„Волела бих“, рече девојка с главом изнад чаршава.
„Вас двоје пуританаца“, рече Катарина. „Буди разуман,
молим те, и дођи у кревет, Дејвиде.“
„Ја хоћу да идем на купање“, рече Марита. „Молим те
изиђи, Дејвиде.“
„Зашто не може да те види?“ упита Катарина. „Он те
види на плажи.“
„Видеће ме у ували“, рече Марита. „Молим те, Дејвиде,
изиђи.“
Дејвид изиђе и затвори врата не осврнувши се, чуо је
како Марита тихим гласом нешто говори Катарини и како се
Катарина смеје. Отишао је поплочаном стазом до предње
стране хотела и погледао море. Дувао је лаки поветарац и
видео је бродове, три уредна и тамна француска разарача и
једну крстарицу, јасно оцртане на плавом мору док су се
кретали у формацији извршавајући неки задатак. Били су
далеко, њихове силуете као да су чиниле поредак док се не би
указала нека бела линија, и једна од лађа пожурила и
изменила им растојања. Дејвид их је посматрао док му две
девојке нису пришле.
„Молим те, немој се љутити“, рече Катарина.
Биле су обучене за плажу и Катарина стави торбу са
ручницима и осталим стварима на гвоздену столицу.
„Идеш ли и ти на купање?“ упитао је Дејвид.
„Ако се не љутиш на мене?“
Дејвид не рече ништа. Посматрао је бродове како мењају
правац и још један разарач се издвоји из поретка и под
оштрим углом остави вијугаву линију иза себе. Избацивао је
дим који се ширио као црно перо док се бочно брзо одвајао
од других.

192
 „Била је то само шала“, рече Катарина. „Само смо се
честито и грубо шалили. Ти и ја.“
„Шта они раде, Дејвиде?“ упита Марита.
„Изводе противподморничке маневре, чини ми се“, рече
он. „Можда подморнице сарађују с њима. Вероватно су из
Тулона.“
„Били су у Сент Максими или Сен Рафаелу“, рече
Катарина. „Видела сам их пре неки дан.“
„Не знам зашто је та димна завеса“, рече Дејвид. „Мора
да има још бродова које ми не видимо.“
„Ено долазе авиони“, рече Марита. „Зар нису дивни?“
Били су то мали, складни хидроплани и три су ниско
кружила око једне тачке у води.
„Кад смо овде били у рано лето, имали су вежбе из
гађања недалеко од Поркеролеса, било је страшно“, рече
Катарина. „Тресли су се прозори. Хоће ли сад употребити
дубинске бомбе, Дејвиде?“
„Не знам. Мислим да неће, ако је то вежба са стварним
подморницама.“
„Могу ли и ја да пођем, молим те, Дејвиде?“ упита
Катарина. „Ја ћу отићи даље, а ви онда можете сами пливати.“
„Ја сам те молио да пођеш“, рече Дејвид.
„То је истина“, рече Катарина. „Онда хајдемо сви заједно
и будимо весели, и пријатељи. Ако нам се авиони приближе,
видеће нас у ували и то ће их развеселити.“
Авиони су заиста долетели сасвим близу увале кад су
Дејвид и Марита били далеко испливали, а Катарина се
сунчала на жалу. Пролетели су брзо, три ешалона од по три
авиона, њихови велики мотори типа рона изненадно су
затутњали кад су прелетали изнад ње и онда су утихнули кад
су се упутили према Сент Максими.
Дејвид и Марита су допливали до обале и затим сели на
песак поред Катарине.
„Нису ме ни погледали“, рече Катарина. „Мора да су
веома озбиљни момци.“

193
 „Шта си ти очекивала? Фотографију из ваздуха?“ упита је
Дејвид.
Марита је врло мало говорила откако су кренули из
хотела, па ни на то не рече ништа.
„Било је врло забавно док је Дејвид стварно живео са
мном“, рече Катарина Марити. „Сећам се како сам волела све
што Дејвид ради. Мораш и ти, Наследнице, настојати да ти се
свиђају све ствари које чини. То јест, ако му је још нешто
преостало?“
„Је ли ти још нешто преостало?“ упита Марита.
„Све што је имао потрошио је на своје приче“, рече
Катарина. „Никад није имао много тога. Надам се да ти се
заиста свиђају приче, Наследнице?“
„Свиђају ми се“, рече Марита. Није погледала Дејвида,
али је он видео њено спокојно тамно лице, косу мокру од
мора, дивну глатку кожу и лепо тело док је седела и гледала
према мору.
„То је добро“, рече тромо Катарина и дубоко и лењо
удахну док се пружала по пешкиру који је још био топао од
поподневног сунца. „Јер то је једино што ћеш добити. Имао је
некада много тога да каже и све што је написао било је тако
лепо. Имао је диван живот, а сад једино о чему мисли је
Африка и његов пијани отац, и новински исечци. Да ли ти је
икад показао исечке, Наследнице?“
„Није, Катарина“, рече Марита.
„Показаће ти“, рече Катарина. „Покушао је једном у
Гродируа да ми их покаже, али ја сам то спречила. Било их је
на стотине и готово на сваком је била фотографија, све иста
фотографија. То је горе, у ствари, него носити около порно-
снимке. Мислим да их он чита кад је сам и да ме вара са
њима. Вероватно у корпи за отпатке. Увек има корпу за
отпатке. Сам ми је рекао да је она за писца најважнија
ствар…“
„Хајде да пливамо, Катарина“, рече Марита. „Постаје ми
хладно.“

194
 „Заиста мислим да је корпа за отпатке најважнија ствар
за писца“, рече Катарина. „Некад сам помишљала да му
набавим једну изванредно лепу корпу која би била достојна
њега. Али он никад не баца у корпу ништа што напише. Он
пише у оним смешним дечјим свескама и ништа не одбацује.
Једноставно прецртава и пише дуж маргина. Читава ствар је у
суштини превара. Он прави грешке у ортографији и из
граматике. Да ли знаш, Марита, да заправо и не зна
граматику?“
„Јадни Дејвид“, рече Марита.
„Разуме се да је његов француски још гори“, рече
Катарина. „Ниси га никад могла видети да и покушава да
нешто на француском напише. Он уме да завара у
конверзацији и његов арго може да буде забаван. Али у
ствари, он је неписмен.“
„Баш страшно“, рече Дејвид.
„Мислила сам да је сјајан“, рече Катарина, „док нисам
открила да не уме да напише тачно ни обичну реченицу. Али
ти ћеш моћи да му пишеш на француском.“
„Та qуеуле“, рече Дејвид весело.
„У таквим стварима је добар“, рече Катарина. „Кратке
узречице из жаргона које су вероватно изашле из употребе
пре него што је он и сазнао за то. Говори веома идиоматски
француски, али на француском уопште не уме да пише.
Заиста је неписмен, Марита, и ти мораш да се суочиш с тим.
И рукопис му је ужасан. Он не уме да пише као џентлмен,
нити да говори као џентлмен на било ком језику. Нарочито
не на свом.“
„Јадни Дејвид“, рече Марита.
„Не могу рећи да сам му дала најбоље године свог
живота“, рече Катарина. „Зато што живим с њим само од
марта, али свакако сам му дала најбоље месеце свог живота.
Најзабавније, у сваком случају, и он је помогао да буду
најзабавнији. И волела бих да нису завршили са тако
потпуним разочарањем, али шта да радиш ако откријеш да је
неписмен и да насамо упражњава порок у корпу за отпатке
195
која је пуна исечака из нечег што се зове The Original
Romeike’s или тако некако. Свака девојка би била
обесхрабрена, и, истину говорећи, ни ја не мислим с тим да се
мирим.“
„Узми исечке и спали их“, рече Дејвид. „То би била
најпаметнија ствар. Не би ли сад пошла на пливање, Ђаволе?“
Катарина га лукаво погледа.
„Откуд знаш да сам то и урадила?“ упита га.
„Урадила, шта?“
„Спалила исечке.“
„Заиста, Катарина?“ упита Марита.
„Дабоме да јесам“, рече Катарина.
Дејвид је стајао и посматрао је. Осећао се потпуно
празан. Било је то као да је изашао иза кривине на
планинском путу, а пута даље нема, само залив. И Марита је
сад стајала. Катарина их је посматрала, лице јој је било мирно
и разумно.
„Хајде сад да пливамо“, рече Марита. „Пливаћемо до рта
и вратити се.“
„Драго ми је што сте најзад пријатни“, рече Катарина.
„Већ дуго желим да уђем у воду. Заиста постаје сасвим свеже.
Заборављамо да је већ септембар.“

196
 ГЛАВА ДВАДЕСЕТ ШЕСТА

Обукли су се на плажи и попели уз стрму стазу, Дејвид је

носио торбу са стварима за плажу до места где их је у боровој
шуми чекао стари аутомобил. Ушли су у кола и Дејвид је
потерао до хотела по светлости ране вечери. Катарина је била
мирна у колима и за сваког ко је пролазио они су могли бити
особе које се враћају са поподневног купања на некој
усамљеној плажи у Естерелу. Ратни бродови нису више били
на видику кад су оставили кола на прилазу и море иза пинија
било је плаво и мирно. Вече је било лепо и ведро као што је
било и јутро.
Сишли су до улаза у хотел, а Дејвид је однео торбу са
стварима за плажу у оставу и тамо је оставио.
„Дај ми је“, рече Катарина. „Ствари треба да се осуше.“
„Извини“, рече Дејвид. Он се окрену на вратима оставе и
крену ка својој радној соби на крају хотела. У соби отвори
велики вујтон кофер. Гомила свезака у којима су се налазиле
приче нестала је. Исто тако и четири подебеле коверте од
банке у којима су се налазили новински исечци. Гомила
свезака у којима је записивао приповест била је нетакнута Он
затвори и закључа кофер, и претражи све фијоке у орману, и
претражи целу собу. Није могао да верује да су приче нестале.
Није веровао да би она то могла учинити. На плажи је знао да
би она тако нешто могла урадити, али му је то изгледало
немогуће и није заиста у тако нешто могао поверовати. Што
се тога тиче на плажи је био миран, пажљив и суздржан као
што човек бива кад је у опасности, невољи или несрећи, али
није изгледало ни могуће да се тако нешто десило.
Сад је знао да се то догодило, али је још увек мислио да је
то нека ђаволска шала. Тако, празна и мртва срца, он поново

197
отвори кофер да провери, а кад га закључа, поново провери
целу собу.
Није сад ту било никакве опасности, ни невоље. Била је
то сад само страхота. Али то не може бити. Мора да их је
негде сакрила. Можда у остави, или негде у њиховој соби, или
их је могла однети у Маритину собу. Није их стварно могла
уништити. То никад човек човеку не би могао да уради. Још
увек није могао веровати да је то учинила, али затвори и
закључа врата, и осети мучнину.
Две девојке су биле за шанком кад је Дејвид ушао.
Марита га погледа и виде како ствари стоје, а Катарина га је
посматрала како улази гледајући у огледало. Није га
погледала, само његов одраз у огледалу.
„Где си их оставила, Ђаволе?“ упита је Дејвид.
Она се окрену од огледала и погледа га. „Нећу да ти
кажем“, рече она. „Побринула сам се за њих.“
„Хоћу да ми кажеш“, рече Дејвид. „Јер су ми врло
потребне.“
„Не, нису“, рече она. „Биле су безвредне и ја их мрзим.“
„Али не ону о Кибу“, рече Дејвид. „Свиђао ти се Кибо.
Зар се не сећаш?“
„Морао је и он да оде. Хтела сам да га истргнем и
сачувам, али га нисам могла наћи. У сваком случају ти си
рекао да је мртав.“
Дејвид виде како је Марита најпре погледа, па скрену
поглед. Онда је опет погледа: „Где си их спалила, Катарина?“
„Нећу ниједном од вас двоје да кажем“, рече Катарина.
„Ви сте део једне исте ствари.“
„Јеси ли их спалила заједно са исечцима?“ упита Дејвид.
„Нећу да ти кажем“, рече Катарина. „Ти са мном
разговараш као да си полицајац, или као да сам у школи.“
„Реци, Ђаволе. Само желим да знам.“
„Ја сам их платила“, рече Катарина. „Дала сам новац да се
напишу.“
„Знам“, рече Дејвид. „Било је то племенито од тебе. Где
си их спалила, Ђаволе?“
198
 „Нећу јој казати.“
„Немој. Кажи мени.“
„Кажи јој да оде.“
„Ја заиста и морам да одем“ рече Марита. „Видећу те
касније, Катарина.“
„Тако је најбоље“, рече Катарина. „Није твоја кривица,
Наследнице.“
Дејвид је седео на високој столици поред Катарине, она
је гледала у огледалу како Марита излази из сале.
„Где си их спалила, Ђаволе?“ упита Дејвид. „Сад ми
можеш рећи.“
„Она не би схватила“, рече Катарина. „Зато сам желела да
оде.“
„Знам“, рече Дејвид. „Где си их спалила, Ђаволе?“
„У гвозденом бубњу са рупицама у коме Madame обично
спаљује смеће“, рече Катарина.
„Је ли све изгорело?“
„Да, полила сам бензином из канистера у остави.
Створио се велики пламен и све је изгорело. То сам урадила
због тебе, Дејвиде, и због свих нас.“
„Сигурно“, рече Дејвид. „Је ли све изгорело?“
„О, да. Можемо отићи да видиш, ако хоћеш, али није
нужно. Хартија је сва поцрнела и ја сам џарала штапом.“
„Ипак идем да видим“, рече Дејвид.
„Али вратићеш се“, рече Катарина.
„Свакако“, рече Дејвид.
Спаљивање је обављено у канти за спаљивање смећа која
је раније била буре за нафту од педесет пет галона, сада
избушено. Мотка коришћена да се пепео претвори у прах
била је дршка од метле која је у ту сврху и раније
употребљавана. Канистер се налазио у каменој шупи и у њему
је било керозина. У канти је било неколико угљенисаних
зелених корица од свезака које се нису могле
идентификовати и Дејвид нађе неколико комадића изгорелих
новинских исечака и два нагорела комадића ружичастог
папира који је идентификовао као папир који користи
199
Ромејкова служба за исечке. На једном се могло прочитати
Провиденс, Р. А. и датум. Пепео је био добро џаран, али нема
сумње да би се нашло неизгорелог и неугљенисаног
материјала да је смогао снаге да га стрпљиво просеје и
испита. Поцепао је папирић са наштампаним Провиденс Р. А.
на ситније комадиће, бацио у негдање буре за нафту које је
подигао и усправио. Сети се како никад није био у месту
Провиденс, на Роуд Ајленду, и врати дршку од метле у камену
шупу, где примети свој тркачки бицикли чије су гуме биле
издуване, поново уђе у хотелску кухињу која је била празна,
затим продужи у салу где се придружи својој супрузи
Катарини за шанком.
„Зар није баш као што сам ти казала?“ упита Катарина.
„Јесте“, рече Дејвид, седе на столицу и наслони се
лактовима на бар.
„Било би довољно да сам спалила исечке“, рече
Катарина, „али сам помислила да је заиста боље да направим
велико спремање.“
„Јесте, у реду“, рече Дејвид.
„Сад можеш да наставиш са писањем приповести, и нема
шта да те прекида. Можеш је почети већ ујутру.“
„Свакако“, рече Дејвид.
„Драго ми је што си разуман“, рече Катарина. „Ти ни не
знаш колико ништа нису вределе. Морала сам да ти то
покажем.“
„Ниси ли могла задржати ону о Кибу која ти се свидела?“
„Рекла сам ти да сам покушала да је нађем. Али ако
желиш поново да је напишеш, могу ти је рећи од речи до
речи.“
„То би било забавно.“
„Би Видећеш. Желиш ли да ти је сад кажем? Могу, ако
хоћеш.“
„Нећу“, рече Дејвид. „Не, сад. Мада, да ли можеш да је
запишеш?“

200
 „Не умем да пишем такве ствари, Дејвиде. Ти то знаш.
Али могу ти је казати кад год зажелиш. Није ти стало до
осталих, зар не? Оне немају вредности.“
„Стварно, зашто си то урадила?“
„Да ти помогнем. Можеш ићи у Африку да их поново
напишеш са једног зрелијег становишта. Предели се нису
могли много изменити. Мада мислим да би било лепо да
уместо тога напишеш нешто о Шпанији. Рекао си да је та
земља скоро иста као Африка и предност би била што би
могао писати цивилизованим језиком.“
Дејвид нали себи вискија и дохвати флашу, отчепи је и
нали мало перијеа у чашу. Сети се дана кад су прошли поред
места где су пунили флаше перијеом у равници на путу за
Егмонт и како… „Да не разговарамо о писању“, рече
Катарини.
„Волим да разговарам“, рече Катарина. „Кад је разговор
конструктиван и има неког ваљаног смисла. Увек си добро
писао док ниси почео с тим причицама. Најгора ствар у њима
је прљавштина, муве, свирепост и бестијалност. Изгледа као
да си их ископавао однекуд. Она једна ужасна о покољу,
кратеру и бездушности твог рођеног оца.“
„Можемо ли да не причамо о том?“ упита Дејвид.
„Хоћу баш о томе да причам“, рече Катарина. „Хоћу да
схватиш зашто их је било потребно спалити.“
„Напиши то“, рече Дејвид. „Сад не желим то да слушам.“
„Али ја не умем да пишем, Дејвиде.“
„Умећеш“, рече Дејвид.
„Нећу. Али ћу их испричати неком ко уме“, рече
Катарина. „Да гајиш пријатељска осећања према мени, ти би
их за мене записао. Да ме стварно волиш, био би срећан што
то можеш.“
„Једино што желим то је да те убијем“, рече Дејвид. „И
једини разлог што то нећу урадити је што си ти луда.“
„Не можеш тако да разговараш са мном, Дејвиде.“
„Не.“
„Не. Не можеш. Чујеш ли ме?“
201
 „Чујем те.“
„Онда ме чуј што говорим. Не смеш ми говорити такве
ствари. Не смеш ми говорити тако ужасне ствари.“
„Чујем те“, рече Дејвид.
„Не смеш говорити такве ствари. Не могу их поднети.
Развешћу се од тебе.“
„То би ми веома добро дошло.“
„Онда ћу остати у браку и никад ти нећу дати развод.“
„То би било дивно.“
„Урадићу све што год ми падне на памет.“
„Већ јеси.“
„Убићу те.“
„Ни мрву говна не дајем на то“, рече Дејвид.
„У оваквом тренутку не умеш чак ни да говориш као
џентлмен.“
„Шта би један џентлмен требало да каже у оваквом
тренутку?“
„Да му је жао.“
„У реду“, рече Дејвид. „Жао ми је. Жао ми је уопште што
смо се венчали…“
„И мени.“
„Престани, молим те. Можеш то да кажеш ономе ко ће
то записати. Жао ми је што се твоја мајка уопште срела с
твојим оцем и што су те направили. Жао ми је што си се
уопште и родила и порасла. Жао ми је због свега што смо
заједно урадили, добро или зло…“
„Није тако.“
„Није“, рече он. „Прекинућу. Нисам мислио да држим
говоре.“
„Теби је у ствари жао себе самог.“
„Можда“, рече Дејвид. „Али дођавола, Ђаволе, зашто си
морала да их спалиш? Приче?“
„Морала сам Дејвиде“, рече она. „Жао ми је ако не
разумеш.“
Разумео је, заиста, и пре него што је поставио то питање,
а схватио је и да је питање било само реторичко. Мрзео је
202
реторику и није имао поверења у оне који се њоме служе и
било му је жао што је у то упао. Пио је виски с перијеом док је
полако размишљао како није истина да је све што се разуме и
опроштено, и чврсто је себи наметнуо самодисциплину,
савесно, као некад кад је заједно са механичаром и оружаром
прегледао моторе и каросерију авиона, и оружје. То није било
потребно зато што је све савршено функционисало, био је
само начин да се не мисли и било је – да се употреби једна
сентиментална реч – утешно. Било је сад потребно зато што је
оно што је рекао Катарини да би је убио, било истина, а не
реторика. Стидео се говора који је следио ту изјаву. Али није
могао ништа против исказа који је био изречен, сем да се
чврсто дисциплинује да не би ништа учинио ако почне да
губи контролу над собом. Нали себи још један виски, и доли
перијеа, и виде како се стварају мали мехурићи, па се
распрскавају. Нека иде до сто ђавола, помисли.
„Жао ми је што сам тако глуп“, рече он. „Дабоме да
разумем.“
„Драго ми је, Дејвиде“, рече она. „Сутра одлазим.“
„Где?“
„У Ендеј, а затим у Париз да се побринем за илустрације
за књигу.“
„Стварно?“
„Да. Мислим да треба. Протраћили смо толико времена,
а данас сам толико узнапредовала, па треба тако и да
продужим.“
„Како идеш?“
„Бугатијем.“
„Не би требало да возиш сама.“
„Желим.“
„Не би требало, Ђаволе. Заиста. Не могу да ти дозволим.“
„Да идем возом? Има један до Бајона. Могу тамо
изнајмити кола, или у Бијарицу.“
„Можемо ли о том да поразговарамо сутра ујутру?“
„Хоћу да о томе сад разговарамо.“
„Не би требало да идеш, Ђаволе.“
203
 „Ићи ћу“, рече она. „Нећеш ме задржавати.“
„Само размишљам о томе како би било најбоље.“
„Не размишљаш. Покушаваш да ме задржиш.“
„Да причекаш, па да идемо заједно.“
„Не желим да идемо заједно. Желим да идем сутра, и то
бугатијем. Ако се не слажеш, поћи ћу возом. Не можеш ме
спречити да идем возом. Пунолетна сам, и зато што сам удата
не можеш од мене направити свог роба или кмета. Идем и не
можеш ме зауставити.“
„Хоћеш ли се вратити?“
„Намеравам.“
„Видим.“
„Ти ништа не видиш, али то није важно. Ово је један
промишљен и координиран подухват. Такве се ствари не
одбацују.“
„У корпу за отпатке“, рече Дејвид и сети се
самодисциплине, сркну виски и перије.
„Хоћеш ли да потражиш своје адвокате у Паризу?“ упита
он.
„Ако будем имала неког посла за њих. Ја обично посетим
свог адвоката. Само зато што ти немаш свога, не значи да
неко други не посећује свог, ако га има. Да ли би хтео да моји
адвокати ураде нешто за тебе?“
„Не треба“, рече Дејвид. „Јеби се ти са твојим
адвокатима.“
„Имаш ли довољно новца?“
„Сасвим је у реду што се новца тиче.“
„Заиста, Дејвиде. Зар приче нису много вределе? То ме
ужасно забрињава и ја знам своју одговорност. Сазнаћу и
тачно урадити што морам.“
„Ти ћеш, шта?“
„Урадити тачно што морам.“
„А шта то намераваш урадити?“
„Утврдити њихову тачну вредност и двоструки износ
уплатити на твој рачун.“

204
 „Звучи врло дарежљиво, рече Дејвид. „Увек си била
дарежљива.“
„Желим да будем правична, Дејвиде, могуће је да би
финансијски донеле много више него што ће бити
процењене.“
„Ко процењује такве ствари?“
„Мора да има таквих. Има људи који свашта процењују.“
„Који то људи?“
„Не бих знала да кажем, Дејвиде. Али верујем да су то
људи као што су уредник Atlantic Monthlya, Harper’sa, La
Nouvelle Revue Françaisea.“
„Идемо мало напоље“, рече Дејвид. „Осећаш ли се
добро?“
„Сем чињенице што осећам да сам ти нанела велику
неправду коју морам да исправим, осећам се добро“, рече
Катарина. „То је један од разлога што одлазим у Париз.
Нисам то хтела да ти кажем.“
„Да не говоримо о несрећним губицима“, рече Дејвид.
„Значи желиш да идеш возом?“
„Не. Желим да идем бугатијем.“
„У реду. Иди бугатијем. Само вози пажљиво и немој
претицати у брдима.“
„Возићу онако како си ме ти учио и правићу се као да си
ти са мном, разговараћу с тобом, причати наше приче и
измишљати причу како сам ти спасла живот. Увек их
измишљам. А са тобом поред мене, биће краће и лакше и
брзина неће изгледати велика. Биће ми забавно.“
„Добро“, рече Дејвид. „Немој то схватити озбиљно.
Спавај у Ниму уколико не устанеш рано. У ʼИмператору’ нас
знају.“
„Мислила сам да стигнем до Каркасона.“
„Не, Ђаволе, молим те.“
„Можда да кренем рано и да стигнем до Каркасона. Ићи
ћу преко Арла и Монпељеа и нећу губити време на Ним.“
„Ако кренеш касно, заустави се у Ниму.“
„Као да сам беба“, рече она.
205
 „Идем с тобом“, рече он. „Треба да идем.“
„Немој, молим те. Важно је да то посвршавам сама.
Заиста. Не бих хтела да идеш.“
„У реду“, рече он. „Али би требало да идем.“
„Молим те, немој. Мораш имати поверења у мене,
Дејвиде. Тераћу пажљиво и возићу скроз.“
„Не можеш, Ђаволе. Сад се рано смркава.“
„Не треба да се бринеш. Лепо је од тебе што ме пушташ
да идем“, рече Катарина. „Као и увек. Ако сам нешто
направила, што сам мислила да ми нећеш опростити. Ужасно
ћеш ми недостајати. Већ ми недостајеш. Следећи пут ћемо
ићи заједно.“
„Имала си врло буран дан“, рече Дејвид. „Уморна си. Бар
ми дозволи да терам твог бугатија до града и натраг да га
проверим.“
Он застаде на Маритиним вратима: „Хоћеш ли да се
провозаш?“
„Хоћу“, рече она.
„Онда хајде“, рече јој он.

206
 ГЛАВА ДВАДЕСЕТ СЕДМА

Дејвид уђе у кола, а Марита седе крај њега, и он се упути

путем који је био прекривен наносом песка са плаже, затим
смањи брзину и задржа дах посматрајући влати траве испред
себе с леве стране и празну плажу с десне, док испред себе не
угледа асфалтни пут. Онда се запути друмом док не угледа
бело обојен мост како му се убрзано приближава, затим
смањи брзину, одмери удаљеност, диже ногу са папучице и
лагано притисну кочнице. Ишла су равномерно, губила
брзину при сваком притиску на кочнице, без скретања или
трзања. Он заустави кола испред моста, убаци у мању брзину,
а затим опет крену путем бр. 6 за Кан, повећавајући брзину, и
кола дисциплиновано појурише.
„Све их је спалила“, рече.
„Ох, Дејвиде“, рече Марита. Ушли су у Кан где су сад
светла била упаљена и Дејвид се заустави под дрвећем испред
кафане у којој су се први пут срели.
„Зар не бисмо могли негде другде?“ упита Марита.
„Свеједно ми је“, рече Дејвид. „Нема ама баш никакве
разлике.“
„Кад бисмо се само возили около“, предложи Марита.
„Не. Радије да се овде смирим“, рече Дејвид. „Само сам
хтео да видим да ли су кола исправна да би могла да их вози.“
„Она одлази?“
„Тако каже.“
Седели су за столом на тераси у шареној сенци олисталог
дрвећа. Конобар донесе Марити Тио Пепе, а Дејвиду виски и
перије.
„Да ли желиш да ја пођем с њом?“ упита Марита.
„Мислиш ли да би јој се могло нешто десити?“

207
 „Не мислим, Дејвиде. Доста је и себи невоља нанела
досад.“
„Може бити“, рече Дејвид. „Спалила је ама баш све, сем
приповести у којој се о њој говори.“
„То је дивна приповест“, рече Марита.
„Немој ме тешити“, рече Дејвид. „Писао сам, а она је
спалила све што сам написао. Немој ме сад хранити сламом
као магарца.“
„Хоћеш ли их опет моћи написати?“
„Нећу“, рече Дејвид. „Кад је ствар записана тачно како
треба, не памтиш је. Сваки пут кад то поново прочиташ,
изгледа ти велико и невероватно изненађење. Не верујеш да
си ти то написао. Кад се једанпут све уклопи како треба,
никад га поново не можеш написати. Таква се ствар догоди
само једанпут. И само толико пута ти је дозвољено у животу.“
„Толико пута, шта?“
„Толико пута добрих ствари.“
„Али мораш их се сетити. Мораш.“
„Ни ти, ни ја, ни ико други. Нема их више. Кад једном
урадим праву ствар, она је готова, ње нема.“
„То је било опако с њене стране.“
„Није“, рече Дејвид.
„А шта је онда?“
„Убрзано“, рече Дејвид. „Све што се данас десило, било је
у ствари због убрзаности.“
„Надам се да ћеш бити тако добар и према мени.“
„Ти само буди негде ту и помози ми да је не убијем. Знаш
ли шта она хоће да уради? Хоће да ми плати приче, тако да
ништа не изгубим.
„Није ваљда.“
„Јесте. Она иде код адвоката да их процене некако одока,
на Руби Голдбергов начин, па онда да ми исплати два пута
већу суму.“
„Заиста, Дејвиде, зар је могла тако нешто рећи.“
„Рекла је, и то је бескрајно здраво резоновано. Једино још
морају појединости да се виде, и што је још важније,
208
двострука сума од процењене, то је чини још племенитијом, и
пружа јој задовољство.“
„Не смеш је пустити да вози сама, Дејвиде.“
„Знам.“
„Шта ћеш да урадиш?“
„Не знам. Али да поседимо малко овде“, рече Дејвид.
„Нема никакве журбе. Она је вероватно уморна и отишла је
да спава. И ја бих волео да идем да спавам, с тобом, и да се
пробудим, и да нађем све приче на броју, и да почнем поново
да радим.“
„Спаваћемо и једног дана кад се пробудиш, радићеш
сјајно као јутрос.“
„Ти си страшно добра“, рече Дејвид. „Али си стварно
упала у невоље кад си оне вечери ушла овамо. Зар не?“
„Не покушавај да ме искључујеш“, рече Марита. „Знам у
шта сам упала.“
„Дабоме“, рече Дејвид. „Обоје знамо. Хоћеш ли још једно
пиће?“
„Ако ћеш и ти“, рече Марита, и затим: „Нисам знала да
предстоји нека битка кад сам пошла с вама.“
„Нисам ни ја.“
„Кад си ти ту, онда је то само битка с временом.“
„Али не с временом које припада Катарини.“
„Само зато што је њено време друкчије. Она је упаничена
од њега. Ти си рекао да је данашњи дан само убрзаност. То
није истина, али је увиђавно. Само што се тако дуго већ добро
хваташ у коштац с временом.“
Знатно касније позвао је конобара, платио пиће, оставио
добру напојницу, упалио мотор и светла, притиснуо гас и тад
му све што се уистину десило опет искрсну пред очи. Јасно и
чисто као када је први пут погледао у канту за спаљивање
смећа, видео пепео изџаран дршком од метле. Упаљеним
светлима лагано се кретао кроз миран и празан вечерњи град
од луке према аутопуту. Осећао је Маритино раме и чуо како
каже: „Знам, Дејвиде. И мене је то погодило.“
„Немој то дозволити.“
209
 „Драго ми је што ме је погодило. Нема ничег што се
може учинити, а што ми не бисмо могли учинити.“
„Добро.“
„Покушаћемо. Toi et moi.“

210
 ГЛАВА ДВАДЕСЕТ ОСМА

Кад су Дејвид и Марита ушли у хотел, Madame изиђе из

кухиње у главну салу. Држала је писмо у рукама.
„Madame је кренула возом за Бијариц“, рече она.
„Оставила је ово писмо за Monsieura.“
„Кад је отишла?“ упита Дејвид.
„Чим су Madame и Monsieur отишли“, рече госпођа Орол.
„Послала је дечака на станицу по карту и да јој резервише
wagon-lit.“
Дејвид поче да чита писмо.
„Шта ћете јести?“ рече Madame. „Хладну пилетину и
салату? Омлет за почетак. Имамо и јагњетине, ако господин
више воли. Шта ви желите, госпођо?“
Марита и госпођа Орол су разговарале. Дејвид прочита
писмо. Стави га у џеп и погледа госпођу Орол. „Је ли
изгледала прибрана кад је отишла?“
„Можда и није, господине.“
„Она ће се вратити“, рече Дејвид.
„Да, господине.“
„Бринућемо се много за њу.“
„Да, господине.“ Почела је да плаче док је окретала
омлет, а Дејвид је загрли и пољуби. „Идите, поразговарајте с
госпођом, а ја ћу поставити сто. Орол и дечак су у Напулу,
играју белоте и политизирају.“
„Ја ћу поставити сто“, рече Марита. „Молим те, Дејвиде,
отвори флашу вина. Шта мислиш да узмемо флашу лансона?“
Затворио је врата хладњака и држећи хладну флашу
одстрани восак, разлабави жицу и онда пажљиво покрену чеп
између палца и кажипрста осећајући оштру ивицу металне
капице и издужену хладну привлачност флаше. Пажљиво је
извукао чеп и до врха налио три чаше. Madame је стајала с

211
чашом леђима окренута шпорету, и сви подигоше чаше.
Дејвид није знао чему да наздрави и тако рече прве речи које
му падоше на памет: „À nous et à la liberté.“
Пили су и онда Madame послужи омлет и сви су опет
пили, али нису наздрављали.
„Једи, Дејвиде, молим те“, рече Марита.
„У реду“, рече он, попи мало вина и продужи да полако
једе мало омлета.
„Једи мало“, рече Марита. „То ће ти добро чинити.“
Madame погледа Мариту и затресе главом. „Тиме што не
једете не можете ником помоћи“, рече Madame.
„Сигурно“, рече Дејвид. Јео је полако и пажљиво и пио
шампањац који се сваки пут запенушао кад год би га налио у
чашу.
„Где је оставила кола?“
„На станици“, рече Madame. „Дечак је био пошао с њом.
Вратио је кључ. У вашој је соби.“
„Је ли wagon-lit био претрпан?“
„Није. Он ју је сместио. Било је само неколико путника.
Имаће места.“
„То није лош воз“, рече Дејвид.
„Узмите још мало пилетине“, казала је Madame, „и
попијте још мало вина. Отворите још једну флашу. Ваше
жене су жедне.“
„Ја нисам жедна“, рече Марита.
„Јесте“, рече Madame. „Пијте сад и понесите једну флашу.
Знам ја то. Добро ће му чинити да пије добро вино.“
„Не желим да пијем сувише, chérie“, рече Дејвид госпођи.
„Јер сутра је лош дан и не бих хтео и да се лоше осећам.“
„Нећете. Знам ја вас. Само једите, мени за љубав.“
Она се извинила за који минут и нестала на четврт сата.
Дејвид најзад поједе сву пилетину и салату, и кад се она
врати, сви попише још по чашу вина, затим Дејвид и Марита
рекоше лаку ноћ Madame, која је сада била врло званична,
изиђоше на терасу и посматраху ноћ. Обоје су се журили и
Дејвид је у посуди за лед носио отворену флашу вина. Ставио
212
је на пећ, загрлио Мариту и пољубио је. Стајали су припијени
једно уз друго и нису ништа говорили, затим Дејвид дохвати
посуду и они кренуше у Маритину собу. Кревет је био
намештен за двоје и Дејвид стави посуду с ледом на под и
рече: „Madame.“
„Да“, рече Марита. „Наравно.“
Лежали су заједно, а напољу је била јасна и свежа ноћ,
ветрић је дувао с мора и Марита рече: „Ја те волим, Дејвиде.
Сад знам то сасвим сигурно.“
Сигурно, мислио је Дејвид. Сигурно. Ништа није
сигурно.
„Све време раније“, рече Марита, „пре него што бих
заспала с тобом, мислила сам, и мислила, како се теби не би
могла свидети жена која не може да заспи.“
„Каква то жена?“
„Видећеш. Срећна сам.“
Онда је осећао да ће требати много времена пре него што
заспи, а у ствари није било тако, и кад се пробудио при првој
сивој светлости, видео је Мариту у кревету поред себе и би
срећан све док се не сети шта се десило. Јако је пазио да је не
пробуди, али кад се она покрену, пољуби је пре него што
изиђе из кревета. Она се насмеши и рече: „Добро јутро,
Дејвиде“, а он узврати: „Спавај даље, моја најдража љубави.“
Она рече: „Добро“, и преврну се брзо попут неке мале
животиње и лежала је тако црнокоса, затворених очију,
окренута од светлости; дуге тамне сјајне трепавице истицале
су јој се према ружичасто-смеђој јутарњој боји коже. Дејвид је
погледа, помисли како је лепа и како може видети и њен дух
који није напуштао њено тело ни при спавању. Мислио је
како је дивна и како су боја и невероватна глаткоћа њене
коже готово јаванске. Видео је како јој боја лица постаје све
изражајнија при све јачој дневној светлости. Онда затресе
главом и носећи своју одећу преко леве руке отвори, па
затвори за собом врата, и изиђе у ново јутро, и крену
ходајући босоног по каменим плочама још влажним од росе.

213
 У својој и Катарининој соби он се истушира, обрија, нађе
чисту кошуљу и кратке панталоне, обуче се, погледа око себе
по празној соби, било је то прво јутро да се у њој није
налазила и Катарина, онда оде до празне кухиње, нађе једну
конзерву Maquereau Vin Blanc Capitaine Cook, отвори је и
понесе је до шанка онако до ивице опасно напуњену соком,
заједно с хладном флашом туборг пива.
Отвори пиво, ухвати затварач између палца и првог
зглоба кажипрста и поче да га савија све док се није пресавио.
Стави га у џеп пошто није видео никакву корпу у коју би га
бацио, подиже флашу, која је била још увек хладна и орошена
и осетивши мирис зачина и мариниране скуше, он добро
повуче пива из флаше, седе за шанк, узе коверту из стражњег
џепа, отвори Катаринино писмо и поче поново да га чита.

Дејвиде, сасвим одједном ми је синуло да ти мораш

знати како је то било ужасно. Горе него да удариш некога
колима, дете је најгоре, претпостављам. Ударац браником,
или можда сасвим мали удар и онда се све остало дешава,
скупља се гомила, и вришти. Францускиња вришти
écraseuse иако је кривица до детета. Урадила сам, знам
шта сам то урадила, и не може се поправити. Сувише је
страшно да би се схватило. Али десило се.
Скратићу. Вратићу се и средити све ствари како
најбоље можемо. Уопште не брини. Телеграфисаћу и
писати и све урадити за моју књигу. Па ако је икад
довршиш, буди сигуран да ћу све учинити, за њу једино.
Морала сам остале ствари да спалим. Најгоре је што сам
још и придиковала о томе, али то не треба да ти говорим.
Не тражим да ми опростиш, али желим ти среће, све ћу
урадити што најбоље будем могла.
Наследница је била добра и према теби и према
мени, и не мрзим је.
Нећу завршити како бих желела, јер би то звучало
сувише неистинито да би се поверовало, али ћу ти рећи
пошто сам увек била неучтива и надмена, па и дрска у
последње време као што обоје знамо. Волим те, и увек ћу
те волети, и жао ми је. Каква сувишна реч.
Катарина
214
 Пошто је завршио, прочита га целог поново.
Никад раније није читао ниједно њено писмо, јер од
времена кад су се упознали у бару Кријон у Паризу, док се
нису венчали у америчкој цркви у авенији Ош, виђали су се
сваког дана и читајући сад ово њено прво писмо, осети да га
њена личност још увек може дирнути.
Он врати писмо у стражњи џеп и поједе још једну малу
пуначку, малецну скушу у ароматичном сосу од белог вина и
испи хладно пиво до краја. Онда оде у кухињу по комад хлеба
да покупи течност из дуге конзерве и да узме још једну флашу
пива. Покушаће данас да ради и готово сигурно неће успети.
Било је сувише узбуђења, сувише недаћа, сувише много свега
и свачега, и промена оданости без обзира колико то
изгледало оправдано, без обзира колико то упрошћавало
ствари за њега, била је то озбиљна и насилна ствар, а ово
писмо је још допринело озбиљности и насилности.
У реду Борне, помислио је и почео пити другу флашу
пива, не размишљај о том како ствари рђаво стоје, јер ти
знаш то. Имаш три избора. Да се сетиш једне од прича које
више нема, и да је поново напишеш. Друго, можеш започети
нову причу. И треће, можеш наставити да пишеш ону
проклету приповест. Наоштри се и изабери најбоље. Увек је
било ризика кад би морао да се кладиш на себе. Никад се не
клади на оно што ти каже, говорио је твој отац, а ти си
одговарао, изузев на себе. А он одговори не на мене, Дејви,
него се клади ти на себе, ти копиленце гвозденог срца. Хтео је
рећи хладног срца, али је љубазно преокренуо тај израз у
својим нежним лажним устима. Или је можда тако и мислио.
Немој се заваравати ту над флашом туборга.
Онда изабери најбоље и напиши нову причу. И запамти
да је Мариту све то погодило исто тако снажно као и тебе.
Можда и јаче. Њој је стало до оног што сте изгубили баш
колико и теби.

215
 ГЛАВА ДВАДЕСЕТ ДЕВЕТА

Кад је престао да пише, било је већ поподне. Почео је

реченицу чим је ушао у радну собу и довршио је, али после
тога није могао ништа више да напише. Прецртао је, почео да
пише другу реченицу и опет стигао до потпуне празнине.
Није могао да напише реченицу која би следила за њом, мада
ју је знао. Поново је написао једноставну исказну реченицу и
опет није могао да на хартију стави следећу. И после два сата
све је било исто. Није могао да напише више од једне једине
реченице, а саме реченице су бивале све простије и потпуно
глупе. Тако је издржао четири сата и онда знао да је
одлучност немоћна пред оним што се десило. Признао је то
себи, али то није могао да прихвати, склопио је свеску и
оставио је на страну, са свим прецртаним редовима, и изишао
да потражи девојку.
Била је на тераси, на сунцу, читала, и када га је погледала,
видела му је лице и рекла: „Не?“
„Горе него не.“
„Не никако?“
„Ћорак.“
„Да нешто попијемо“, рече Марита.
„Добро“, рече Дејвид.
Ушли су у бар и дан је ушао са њима. Било је лепо као и
претходног дана, можда и лепше јер је лето било прошло и
сваки топли дан је био нешто посебно. Не смемо га
протраћити, помисли Дејвид. Морамо га искористити и
спасти, ако можемо. Он направи два мартинија, нали их у
чаше, и кад су их пробали били су ледено хладни и суви.
„У праву си што си јутрос покушао“, рече Марита. „Али
да о томе данас више не мислимо.“
„Добро“, рече он.

216
 Он пружи руку и дохвати флашу гордона, и бокал за
справљање пића, одли воду из леда и користећи своју празну
чашу поче да мери два нова пића.
„Диван је дан“, рече. „Шта да радимо?“
„Да идемо на купање“, рече Марита. „Да искористимо
овај дан.“
„Добро“, рече Дејвид. „Да ли да кажемо Madame да ћемо
задоцнити на ручак?“
„Она је припремила хладан ручак“, рече Марита.
„Мислила сам да ћеш вероватно хтети да идемо на купање, ма
како ти кренуо посао.“
„То је било паметно“, рече Дејвид. „Како је Madame?“
„Око јој је мало модро“, рече.
„Зар?“
Марита се насмеја.
Потерали су путем око рта кроз шуму и оставили кола у
шареном хладу борова, понели корпу с ручком и стварима за
плажу, идући стазом до увале. Лаки поветарац долазио је са
истока и море је, када су се пробили кроз борове израсле из
камена, било тамно и плаво. Стене су биле црвене, а песак на
жалу жут и избраздан, а вода, кад су јој пришли, бистра и као
јантар прозирна изнад песка. Ставише корпу с ручком и
торбу са стварима у сенку највеће стене и свукоше се, а Дејвид
се попе на највишу стену да скаче. Стајао је ту го и поцрнео
од сунца и гледао према пучини.
„Хоћеш да скачемо?“
Она затресе главом.
„Сачекаћу те.“
„Немој“, довикну му и загази у воду до бутина.
„Каква је?“ викну јој Дејвид.
„Свежија него икад. Скоро хладна.“
„Добро“, рече он, и док га је посматрала загазила је до
изнад трбуха у воду која јој је додиривала и груди. Он се
исправи, издигну на прсте, изгледало је да виси полако и да
не пада, онда оштро одскочи унапред и надоле, усклобуча
воду стварајући при изласку толику рупу да би и делфин
217
могао кроз њу проћи. Она је запливала према кругу
успенушале воде и онда он изрони поред ње, загрли је и
притисну своја слана уста на њена.
„Elle est bonne, la mer“, рече. „Toi aussi.“
Испливаше из увале, и још даље, до дубоког места где су
се планине нагло спуштале у море, па се окренуше на леђа.
Вода је била хладнија него раније, али је на самој површини
била мало топлија. Марита је лежала на води извијених леђа
тако да јој је глава била под водом, изузев носа, а тамне дојке
су јој нежно запљускивали таласићи створени лаганим
поветарцем по површини мора. Очи је држала затворене због
сунца, а Дејвид је био поред ње у води. Руку јој стави испод
главе и пољуби јој врх леве дојке, затим јој пољуби и другу
дојку.
„Имају укус мора“, рече он.
„Хајде да овде спавамо.“
„Да ли би могла?“
„Тешко је држати леђа извијена у лук.“
„Хајде да пливамо даље, па да се онда вратимо.“
„У реду.“
Пливали су далеко, даље него икад раније, толико далеко
да су могли видети следећи део копна и још даље све док нису
видели испрекидану линију врхова планина изнад шуме.
Лежали су на води и посматрали обалу. Онда су полако
запливали назад. Зауставили су се кад су из вида изгубили
планине, а затим када су изгубили и копно запливаше
равномерно али снажно кроз улаз у увалу и извукоше се
најзад на плажу.
„Јеси ли уморна?“
„Врло“, рече Марита. Никад досад није пливала тако
далеко.
„Да ли ти још удара срце?“
„Дивно ми је сад.“
Дејвид оде уз плажу до стене и нађе флашу тавела и два
ручника.

218
 „Изгледаш као фока“, рече Дејвид седајући поред ње на
песак.
Он јој додаде тавел, она се напи из флаше и врати му је.
Он добро повуче и онда се испружише на глатки суви песак,
на сунцу, а поред њих је била корпа са ручком и хладно вино,
што су и осетили док су га пили. Марита рече: „Катарина се
не би уморила.“
„Ђавола не би. Никад није тако далеко пливала.“
„Заиста?“
„Нас двоје смо пливали далеко, девојко. Никад раније
нисам био тамо одакле не могу видети обрисе планина.“
„У реду“, рече она. „Што се тиче Катарине, данас не
можемо ништа урадити, да не мислимо о том, Дејвиде?“
„Да.“
„Да ли ме још волиш?“
„Да. Веома много.“
„Можда сам направила велику грешку у односу на тебе и
ти си само љубазан према мени.“
„Ниси направила никакву грешку а ја нисам само
љубазан према теби.“
Марита узе пуну шаку ротквица, поче полако да их једе и
да уз њих пије вино. Ротквице су биле младе, свеже и оштрог
укуса.
„Не треба да се бринеш што се тиче писања“, рече она.
„Знам. Све ће бити у реду.“
„Свакако“, рече Дејвид.
Он исече срце артичоке виљушком и поједе комадић
замочен у сос од слачице који им је Madame припремила.
„Могу ли добити тавела?“ рече Марита. Повуче добар
гутљај вина и стави флашу поред Дејвида, забадајући је
чврсто у песак и наслањајући је на корпу. „Зар нам није
Madame припремила добар ручак, Дејвиде?“
„Одличан је. Је ли јој око модро од Орола?“
„То заправо и није масница.“
„Има оштар језик кад разговара с њим.“

219
 „Постоји разлика у годинама између њих и он је у
границама свог права да је удари ако га вређа. Тако она каже.
На крају крајева. И шаље ти поздраве.“
„Какве поздраве?“
„Поздравља те с љубављу.“
„Она воли тебе“, рече Дејвид.
„Не. Глупавко. Она је само на мојој страни.“
„Више нема никаквих страна“, рече Дејвид.
„Нема“, рече Марита. „Нисмо никад ни покушавали да
заузмемо нечију страну. Просто се десило.“
„У реду, десило се.“ Дејвид јој додаде теглу са исеченим
срцима артичока и зачином и нађе другу флашу тавела. Био је
још хладан. Добро се напи вина.
„Опекли смо се“, рече. „Луда жена је добро опекла
Борнове.“
„Јесмо ли ми Борнови?“
„Свакако. Ми смо Борнови. Можда ће требати времена
да прибавимо све папире. Али ми смо то. Желиш ли да то
напишем. Мислим да могу.“
„Нема потребе да то напишеш.“
„Написаћу у песку“, рече Дејвид.
Добро су спавали, и здраво, читаво то касно поподне и
кад се сунце спустило и Марита се пробудила, виде Дејвида
како лежи поред ње у кревету. Усне су му биле стиснуте,
дисао је врло лагано, она му погледа лице и очи које је само
двапут раније видела склопљене при спавању, и груди, и тело,
и руке испружене са стране. Оде до врата од купатила и
погледа се цела у огледалу. Онда се насмеши огледалу. Кад се
обукла, оде до кухиње и поразговара са Madame.
Доцније, Дејвид је још увек спавао, она седе поред њега
на кревет. У сумраку коса му је била беличаста према тамном
лицу. Она сачека да се он пробуди.
Седели су за баром и обоје пили хејг са перијеом. Марита
је пила опрезно. Рекла је: „Мислим да би требало да сваког
дана идеш до града да узмеш пошту, да купиш новине, да
нешто попијеш и прочиташ их сам на миру. Волела бих да
220
постоји неки клуб или права кафана где би се могао наћи са
пријатељима.“
„Али не постоји.“
„Па, мислим да би било добро за тебе да сваког дана
проведеш мало времена без мене, кад не радиш. Измучиле
смо те ми жене. Увек ћу настојати да имаш своје мушко
друштво. Веома је рђаво како је Катарина поступила.“
„Није намерно, то је лично моја грешка.“
„Можда је то истина. Шта мислиш, хоћемо ли ми имати
пријатеље? Добрих пријатеља?“
„Свако од нас их већ има.“
„Хоћемо ли имати и других?“
„Можда.“
„Хоће ли те преотети зато што знају више од мене?“
„Неће знати више.“
„Хоће ли се појавити друге, млађе, са новим идејама, а ти
ћеш се уморити од мене?“
„Неће се појавити, и нећу бити.“
„Убићу их, ако их буде. Нећу те ником дати као што те је
она дала.“
„То је добро.“
„Желим да имаш пријатеља мушкараца и пријатеља из
рата с којима би ишао у лов и играо карата у клубу. Али не
морамо да имамо жена пријатеља, нити да их ти имаш. Зар
не? Свежих и нових које би се заљубиле у тебе, истински те
разумевале, и све друго.“
„Ја не јурим за женама. И сама знаш.“
„Оне су увек нове“, рече Марита. „Нове наилазе сваки
дан. Нико не може бити сигуран. А најмање ти.“
„Волим те“, рече Дејвид. „Ти си мој садруг. Али не
схватај то сувише озбиљно. Једноставно буди поред мене.“
„Бићу.“
„Знам то и волим да те гледам и да знам да си овде и да
ћемо спавати заједно и бити срећни.“

221
 У мраку је Марита лежала наслоњена на њега. Осећао јој
је дојке на грудима, и руку иза главе, руку која га је
додиривала, и њене усне на својима.
„Ја сам твоја девојка“, рече она у мраку. „Твоја девојка.
Без обзира на све, ја сам увек твоја девојка. Твоја девојка која
те воли.“
„Да, моја најдража љубав. Спавај лепо. Спавај.“
„Ти заспи први“, рече Марита. „Вратићу се за који
минут.“
Кад се вратила, он је већ спавао и она се увуче испод
чаршава и леже поред њега. Лежао је на десној страни и дисао
тихо и равномерно.

222
 ГЛАВА ТРИДЕСЕТА

Дејвид се пробудио ујутру с првом светлошћу која је

продирала кроз прозор. Напољу је још било сиво и дебла
пинија су била друкчија од оних која је виђао кад би се
пробудио, и дуже пространство иза њих ка мору. Десна рука
му се укрутила јер је спавао на њој. Онда, разбуђен, знао је да
се налази у туђем кревету и виде како Марита лежи и спава
поред њега. Сети се свега и погледа је с љубављу и прекри
њено једро тамно тело чаршавом, затим је тихо пољуби,
навуче кућни мантил и изиђе у још од росе влажно рано јутро
носећи у себи њену слику онакву каква је била и крену у своју
собу. Истушира се, обрија, обуче кошуљу и кратке панталоне
и упути се у своју радну собу. Заустави се на вратима
Маритине собе и отвори их врло тихо. Стајао је и посматрао
је како спава, затим затвори полако врата и уђе у собу у којој
је радио. Извуче оловке и нову свеску, наоштри пет оловака и
поче да пише причу о свом оцу и побуни оне године кад су
Маџи-Маџи дигли устанак који је почео сеобом преко
суровог језера. Он описа прелаз и допуни ужасну сеобу првог
дана кад их је излазак сунца затекао док су још прелазили, а
што је требало да заврше још за мрака, и привидима које је
неподношљива врућина већ стварала. До тренутка кад је
јутро већ прилично поодмакло и снажни источни ветар дувао
с мора кроз пиније, он је завршио с описом ноћи на првом
логоровању испод смокве где је вода извирала из камена и
напустио логор и кренуо у рано јутро узаном удубином која
иде до окомитог усека у стењу.
Открио је да много више зна о свом оцу него кад је први
пут писао ову причу, знао је да то може одмерити по оним
ситним стварима које су успевале да оца представе

223
опипљивијим, са више димензија него што је раније имао у
причи. Имао је среће што му отац није био једноставан човек.
Дејвид је упорно и добро писао и реченице које је раније
срочио долазиле су му сада потпуне и целовите, и он их је
исправљао и утврђивао као да чита шифове. Ниједна
реченица није недостајала, а било их је много које је записао
онако како су му се вратиле, не мењајући их. До два сата се
присетио, исправио је и побољшао оно за што му је
првобитно требало пет дана да напише. Наставио је да пише
без икакве сумње да му се неће вратити и најмањи делић
приче.

224
 О РОМАНУ „РАЈСКИ ВРТ“

Рајски врт је десето постхумно издато дело Ернеста

Хемингвеја. Објављено је први пут 1986. године. Хемингвеј га
је писао петнаест година, од 1946. до 1961. године. Рукопис је
нарастао на око 1500 страница. Том Јенкс, даровити
редактор, свео је рукопис на садашњи облик и величину и дао
веома читљиву и прихватљиву верзију првобитног романа.
Овако скраћена верзија вероватно је дело какво је и сам
Хемингвеј замишљао. Зашто га сам није за живота скратио,
остаће ствар нагађања. Има критичара (Антони Берџис) који
мисле да Хемингвеј није сматрао да су читаоци спремни да
прихвате ову забрањену тему.
Ворд Џаст, познати зналац Хемингвејовог дела, да би
показао како је Хемингвеј прерађивао своје приче, или
дијалоге у њима, и претпостављајући да би тако на крају
урадио и са овим романом, наводи најпре првобитни, па
преправљени дијалог, из приповетке Брежуљци као бели
слонови:
„Хоћеш ли нешто да ми учиниш?“
„За тебе бих све учинила.“
„Хоћеш ли, молим те, престати да причаш?“ који у
коначној верзији гласи:
„Хоћеш ли нешто да ми учиниш?“
„За тебе бих све учинила.“
„Хоћеш ли, молим те, молим те, молим те, молим те,
молим те, молим те, престати да причаш.“
Да ли би и колико би Хемингвеј преправљао дијалоге у
овом роману, да се на то решио, не знам, али они су и овде
хемингвејевски. Кратки и непосредни у исказу и у одговору
често тако формулисани да од прве не изгледају одмах
схватљиви, наиме све док се подтекст у исказу не ухвати.

225
 У овај роман, пун свежих сензуалних слика природе,
љубави и секса приказаних под оштрим сочивом, не мање
него у ранијим делима, Хемингвеј уноси и неке нове
елементе. Тако је лик Кетрин Борн, можда централан, лик зле
жене која додуше подсећа на гђу Макомбер из приче Кратки
срећни живот Франсиса Макомбера, ипак самосвојан. Кетрин
Борн, после физичких уживања са Дејвид Борном у првом
делу романа, постепено се претвара у змију која нарушава
љубавну идилу, у жену с нагоном за кастрирање Дејвид,
можда и зато што он поред ње има и другу страст – писање.
Уводи га у љубавну игру у сексу у којој он има изокренуту и
подвргнуту улогу, да би га касније увела у сексуални љубавни
троугао са Маритом. Неки критичари претпостављају да је
Хемингвеј желео да дâ наслутити лик жене надмене
феминисткиње, а неки да је поставља изван себе да би се
могао оправдати због сопствене немоћи. „Зла Кетрин је на
крају поражена, а поприште је препуштено Дејвиду и отирачу
за ноге, Марити“, закључује Рода Кениг.
Изванредно представљени јужњачки амбијент
Медитерана у роману се смењује са описима риболова и
пасажима о лову на слонове у којима се појављује, насупрот
описима у ранијим приповеткама, не само спортска готовост
и страст за савлађивањем дивљачи, него и саосећање.
Приповест је сведена углавном на три лица и једноставна
је по догађајима, али јој то, поред лакоће, даје интензитет чије
многозначје не може да се превиди.
Светозар Бркић

226