Дипломски рад

Нега пацијената са преломом калканеуса

 Садржај:

Увод.................................................................................................................................................4

1. Анатомија калканеуса...........................................................................................................5

1.1. Основне анатомске карактеристике калкалнеуса........................................................5

1.2. Изглед и зглобне површине калканеуса.......................................................................5

2. Прелом калканеуса................................................................................................................7

2.1. Дефиниција прелома калканеуса...................................................................................7

2.2. Подела прелома калканеуса...........................................................................................7

2.2.1. Подела прелома калканеуса према узроку............................................................7

2.2.2. Подела прелома калканеуса према стању континуитета коже након прелома
..................................................................................................................................8

2.2.3. Подела прелома калканеуса према њиховој тежини............................................8

2.2.4. Подела прелома калканеуса према дејству механичке силе...............................9

2.2.5. Подела прелома калканеуса према механизму настајања.......................................9

2.3. Разлози и механизам настанка прелома калканеуса..................................................10

2.4. Клиничка слика прелома калканеуса..........................................................................10

2.5. Дијагноза прелома калканеуса.....................................................................................11

2.6. Лечење прелома калканеуса.........................................................................................13

2.6.1. Конзервативно лечење прелома калканеуса.......................................................13

2.6.1.а. Компликације конзервативног лечења.................................................................13

2.6.2. Оперативно лечење прелома калканеуса............................................................14

 2.6.3. Имобилизација калканеуса...................................................................................15

3. Сестринска нега пацијента са преломом калканеуса.......................................................16

3.1. Основи здравствене неге пацијента са преломом калканеуса..................................16

3.2. Сестринска нега пацијента са преломом калканеуса услед хитног пријема...........17

3.3. Улога медицинске сестре у припреми пацијента са преломом калканеуса за

оперативни захват....................................................................................................................18

3.3.1. Физичка припрема.................................................................................................20

3.3.2. Психолошка припрема..........................................................................................20

3.3.3. Едукација................................................................................................................21

3.4. Улога медицинске сестре приликом неге пацијента у оперативном периоду........22

3.5. Улога медицинске сестре приликом неге пацијента у постоперативном периоду 22

3.6. Рехабилитација пацијента са преломом калканеуса и улога медицинске сестре...24

3.6.1. Физикална терапија прелома калканеуса као елемент рехабилитације...........25

3.6.2. Кинезитерапија......................................................................................................27

3.6.3. Електротерапија.....................................................................................................27

3.6.4. Криотерапија..........................................................................................................28

3.6.5. Топлота и ултразвук..............................................................................................28

Сажетак.........................................................................................................................................29

Summary........................................................................................................................................30

Литература....................................................................................................................................31
 Увод

Калканеус или петна кост је једна од најснажнијих костију у групи костију стопала.

У медицини је данас познато да њена фрактура са собом носи веома озбиљне последице,

нарочито онда када се лечењу не приступи правовремено. Анатомија калканеуса

предодређује ову кост да током кретања служи као нека врста одскочне даске, односно

главно оптерећење се поставља на њу како приликом ходања тако и када особа стоји. Али

без обзира на снагу, под утицајем различитих фактора, пета се може оштетити.

Говорећи о преломима калканеуса мора се поменути да скоро 4% свих прелома

који се јављају у медицинској пракси чине фрактуру управо ове кости. Реч је о врло

непријатној повреди, која дуго времена смањује нормалну физичку активност особе. У

основи се добија падањем са висине и ударањем пете о тло.Већина прелома калканеуса се

дешава код мушкараца, индустријских радника, као и код радника на висини, мада су и

овде присути изузеци, те повредама петне кости може подлећи свако од нас.

Начин лечења директно зависи од настале повреде, као и од тога да ли је прате

компликације или не. Ова фрактура може се лечити и конзервативним, али и хируршким

методама. Од кључног значаја за опоравак пацијента јесте и приступ медицинске сестра и

њено пружање адекватне неге и потстицање на рад рехабилационих техника.

 1. Анатомија калканеуса

1.1. Основне анатомске карактеристике калкалнеуса

Петна кост (calcaneus) је кост корена стопала (tarsus) и дeо je пете (слика 1.).

Калканеус се сврстава у ред највећих костију стопала. Петна кост се зглобљава са

глежањском (talus) и коцкастом кости (os cuboideum).

Слика 1. – Анатомски положај и приказ петне кости

1.2. Изглед и зглобне површине калканеуса

Анатомски, петна кост се налази испод скочне. Она има облик неправилне

коцке.На њеној горњој страни налазе се три зглобне површине на које належе скочна

кост. Задња, највећа зглобна површина одвојена је од средње и предње жлебом, који се

пружа косо упоље и напред и с одговарајућим жлебом на скочној кости образује канал

ножја. (sinus tarsi). Обе предње зглобне површине почивају на коштаном наставку

(sustenaculumtali), који се пружа медијално од предњег дела горње стране петне кости. На
доњој страни овог наставка налази се сагитални жлеб, којим клизи тетива

m.flexorhallucislongus-a.

На спољној стране петне кости налазе се два плитка жлеба, којим клизе тетиве

m.peroneuslongus-а и m.peroneusbrevis-а. Између ових жлебова налази се врло често

коштани наставак (trochleaperonealis), који понекад може бити јаче развијен и смета при

ношењу обуће.

На предњој страни петне кости налази се зглобна површина која одговара

коцкастој кости. Задња страна је испупчена и на њеном доњем храпавом делу припаја се

тетива троглавог мишића листа (tendocalcaneis - Achillis).

На задњем делу доње стране петне кости налази се масивно испупчење

(tubercalcanei), који се дели у два наставка, спољни,мањи (processus laterialis), и

унутрашњи, знатно масивнији (processus medijalis). На овим наставцима припајају се

кратки мишићи стопала: m.abducionhallucis, m.flexordigitorumbrevis и m.abductor digitii.

 На следећој слици (слика 2.) приказане су све стране петне кости и означене су

њена анатомска одличја.

Слика 2.- Анатомски делови калканеуса

2. Прелом калканеуса

2.1. Дефиниција прелома калканеуса

Калкануес је петна кост стопала и према статистици претставља кост која је веома

подложна фрактури. Прелом петне кости се дефинише као прекид континуитета

коштане структуре са или без дислокације њених фрагмената, која у основи ограничава

покретљивост стопала, а повређена особа губи способност нормалног фнкционисања.

2.2. Подела прелома калканеуса

Сви преломи костију, па и преломи калканеуса,

могу се поделити у неколико група у зависности од

узрока који је изазвао прелом, стања континуитета коже након прелома, тежине

прелома, дејства механичке силе и механизма настајања.

2.2.1. Подела прелома калканеуса према узроку

Према узроку који је изазвао прелом калканеуса разликују се:

1.Трауматски преломздравог калканеусашто се дефинише као прекид

континуитета кости изазван деловањем механичке силе;

2.Спонтани или патолошки преломкалканеуса је прекид континуитета кости или

настао као последица болести, што се веома ретко може срести. Ова врста прелома може

настати и након незнатне повреде због промене костне структуре која је условљена

патолошким процесом у коштаном ткиву (нпр: остеомијелитис, примарни малигном

кости, коштане метастазе малигних тумора, младалачке коштане цисте, остеогенезис

имперфекта итд). У спонтане преломе спадају и преломи у старости због остеопорозе.

2.2.2. Подела прелома калканеуса према стању континуитета коже

након прелома

На основу тога да ли је у току прелома калканеуса дошло до оштећења

континуитета коже и поткожног ткива и да ли постоји или не постоји комуникација места

прелома са спољном средином разликују се:

1.Отворени прелом калканеуса код кога се изнад патрљака кости или у његовом

непосредном окружењу оштећена кожа. Преломљене кости су у дирекном контакту са

спољашном средином, изложене могућој инфекцији, и у пракси су тежи за лечење и

опоравак.
 2.Затворени прелом калканеуса карактерише се по томе што је изнад прелома кожа

интактна (очувана). Преломљене кости нису у контакту са спољашном средином.

2.2.3. Подела прелома калканеуса према њиховој тежини

Према тежини, преломи калканеуса се могу поделити на:

1.Сложени или сегментарни преломикалканеуса карактеришу се оштећењем кости

на два или више места. Најчешће се јављају на дугим костима удова, али се могу јавити и

на петној кости. Код пада са висине на екстремитете могу настати сложени преломи на на

разним нивоима.

2.Прости преломи или напрснућа калканеусасу прелону без одвајања преломљених

сегмената костију. У ову групу спадају и преломи код којих постоји одвајање и два

фрагмента кости, али у основи су оне у контакту са базом са могућношћу мање

дислокације или често без ње.

2.2.4. Подела прелома калканеуса према дејству механичке силе

Према дејству механичке силе, преломи калканеуса могу да буду:

1.Непосредни или директни преломи - они који настају на месту деловања

механичке силе. То се догађа ако је енергија ударца довољно велика да надмаши

отпорност коштаног ткива, а само седиште се услед инерције тела не помера подједнако с

осталом масом. Код оваквих прелома ако је изазван механичким оруђем на месту прелома

јавља се и оштећење меких ткива.

2.Индиректни или посредни прелом је чешћи облик прелома који настаје када сила

делује на удаљеном месту од дејства механичке силе, или на дисталним крајевима удова, и
изазива савијајање или увртање кости, што је ређе код калканеуса. Ова врста прелома

најчешће се виђа код пада са висине и у саобраћајним несрећама.

2.2.5. Подела прелома калканеуса према механизму настајања

Према механизму настајања преломи калканеуса могу бити последица пада, или

последица директног удара, и јавља се у следећим облицима;

1.Попречни (флексиони) преломкоји је последица директног удара тупине

замахнутог механичког оруђа;

2.Спирални прелом је типичан за пад, понекад се може јавити и као тип прелома

калканеуса.

3.Авулзијски прелом – најчешће настаје на припојима мишића где услед дејства

силе долази до отргнућа кости или хрскавице, због снажне контракције мускулатуре која

прелази физиолошке границе тела. Највише га срећемо у пракси код спортиста.

2.3. Разлози и механизам настанка прелома калканеуса

Најчешће се преломи пете постигну због пада са велике висине или скока на ноге

без апсорпције шока. У овом тренутку тежина целог тела прелази на талус, улази у петну

кост и разбија је у комаде. Врста прелома и смер помицања потпуно се одређују

положајем ноге приликом ударца у земљу и висином пада.

Постоје случајеви да се због оштећења скочног зглоба због појачаних симптома, не

примете преломи пете. Због тога је приликом пада с висине и оштећења доњих

екстремитета обавезно прегледати ноге и ставити акценат на прелом калканеуса.

 2.4. Клиничка слика прелома калканеуса

Клиничка слика прелома калканеуса је веома карактеристична, а први знакови који

указују на прелом пете могу се сматрати јаком боли, немогућношћу да се закорачи на

ногу. Пета се шири, спљоштава, појављују се едеми, што је видљиво на Ахиловој тетиви.

Често у подручју повреде постоје разне врсте огреботина, на неким местима чак и

модрице, које се шире до лука стопала и указују на прелом. Повремено се појављују

пликови и жуљеви, због јаког едема или због одвајања горњих слојева коже.

Резимирано, симптоми и знаци прелома калканеуса најчешће су:

1) Јак бол у пределу пете;

2) оток задњег дела стопала са хематомом;

3) пета може изгледати деформисано, може постојати деформитет лука стопала;

4) постоји немогућност ослонца на повређену пету;

5) бол се може веома појачати приликом додира и притиска повређене регије;

6) код прелома пете може доћи до развоја компартмент синдрома стопала, што

може да буде веома опасно;

7) код прелома пете насталим падом са висине, могу постојати прелом костију

потколенице, бутне кости, ацетабулума, па чак и кичмеог стуба;

8) код отприлике 7% пацијената постоји прелом пете и са супротне стране, јер се

пацијент дочека са обе ноге приликом пада.

 На следећој слици (слика 3.) приказан је изглед поломљеног калканеуса.

Слика 3. – Приказ прелома левог и десног калканеуса

2.5. Дијагноза прелома калканеуса

Дијагнозу прелома калканеуса доктор треба поставити на веома пажљиви начин.

Овај прелом се никако не сме превидети, што се може десити код политрауматизованих

пацијената. Током дијагнозе, доктор

појашњава различите детаље у вези повреде. Рецимо, ако је пацијент пао, неопходно је да

се тачно зна са које висине и на који начин се пад догодио. Такође, пацијент треба

обавестити лекара о свим тренутним болестима и повредама задобијеним током живота.

Трауматолог утврђује дијагнозу на основу клиничких и дијагностичких процедура,

а оне су следеће:

1) Преглед повређеног екстремитета. Прегледом се откривају едеми и хематоми у

пределу прелома. У случају прелома са померањем фрагмената поломљеног

 калканеуса могући су деформитет пете. Отворени прелом карактерише оштећење

коже и меких ткива.

2) Рендгенски снимак - кључна је метода дијагнозе (слика 4.). Снимак се најчешће

прави у две пројекције, где можете одредити локализацију прелома, присуство

фрагмената и помаке.

3) ЦТ тест - изводи се у тешким случајевима. Цена овог поступка је прилично

висока. Током ЦТ-а откривају се додатне линије и фрагменти лома, ниво њиховог

помицања и присуство малих фрагмената.

Слика 4.- Рендгенски снимак поломљеног калканеуса

2.6. Лечење прелома калканеуса

Начин лечења прелома калканеуса зависи од врсте прелома ове кости. Само

лечење може бити неоперативно или конзервативно и оперативно или хируршко. Иначе,

недислоцирани преломи који не захватају субталарни зглоб имају добру прогнозу.

Отворени или коминутивни преломи централног дела имају већином лошу прогнозу.
 2.6.1. Конзервативно лечење прелома калканеуса

Неоперативно или конзервативно лечење се врши код прелома петне кости који не

захватају зглобне површине и немају дислокације.Стопало се ставља у гипс

имобилизацију, која траје два до три месеца, док се ослонац дозвољава после четири

месеца. Код изолованих прелома петне кости као и код прелома без веће дислокације

фрагмената индиковано је неоперативно лечење које подразумева апликацију еластичног

завоја или гипсане шине, елевацију потколенице и мировање. Када се интензитет бола

смањи, почиње се са физикалном терапијом.

Постоје изузеци код којих се саветује рана мобилизација (без оптерећења). То су

старије особе и особе са наглашеном коминуцијом,где се очекује артродеза, па се саветује

мобилизација да би се одржала фиброзна уместо коштане анкилозе.

Након 6 до 8 недеља , код линеарних прелома и 10 до 12 недеља код коминутивних

прелома почиње са делимичним ослонцем на повређену ногу да би се прешло на пун

ослонац.

2.6.1.а. Компликације конзервативног лечења

Компликације конзервативног лечења прелома калканеуса могу се поделити на

васкуларне и неуролошке.

Повреде васкуларних и нервних структура настају најчешће на уломцима кости при

настанку трауме и спадају у пропратне повреде. Такође, код намештања коштаних

уломака могу настати повреде васкуларних и нервних структура. Наиме, такве

компликације се односе на примарну или секундарну повреду тих структура, али и као

компликације последично наступајућем посттрауматском едему.

 Едем стварањем притиска унутар фасцијалних простора негативно делује на

нервни систем, вене и артерије. Крварење на месту прелома и посттрауматски локални

едем притискају на околне мекеструктуре и својим их притиском угрожавају. Притисак на

вене доводи до смањења протока крви те повећања притиска субфасцијално и круг се тако

брзо затвара. Застој у венама узрокује трансудацију која онда још више притиска на

венске сплетове којима се крв отежано враћа. На тај начин долази до стварања

circulusvitiosus исхемијског процеса и мишићног едема, што узрокује исхемијумишића,

живаца и крвних судова.

Из наведених разлога се препоручује након репозиције коштаних делова и

имобилизације гипсаним завојем, контролисати повређени екстремитет одређено време,

како би се наведене компликације избегле.

2.6.2. Оперативно лечење прелома калканеуса

Унутарзглобни преломи и преломи код којих постоји померања коштаних

фрагмената више од 2мм (као и авулзиони преломи), лече се оперативним путем који

подразумева како перкутану фиксацију, тако и фиксацију завртњевима и Кишнеровим

жицама које је у домену лекара специјалисте ортопедије.

2.6.3. Имобилизација калканеуса

Имобилизација је процес постављањаповређене пете у стање мировања.

Имобилизација се дели на две целине:

 1) транспортну (привремену) која штити и осигурава повређену особу непосредно

након настанка трауме и за време транспорта. Користе се приручна и стандардна

средства, као и шине од гипса и пластичних маса;

2) терапијска (дефинитивна) имобилизација (слика 5.) се примењује у здравственим

установама и она прати и оперативно и неоперативно лечење. Примењује се код

отворених и затворених прелома костију, код отворених и затворених повреда

зглобова, код великихповреда меких ткива и код повреда тетива.

Слика 5. – Трајна имобилизација повређеног калканеуса

За поступак имобилизације употребљава се и термин „стављање гипса“ због чега је

и дошло до термина „гипсирање“. За разлику од привремене имобилизације, терапијска

имобилизација сеспроводи на нивоу специјалистичке хируршке делатности. Циљ те

имобилизације је да се повређена пета учини непокретном тачно онолико колико је

потребно за излечење тог дела тела.

Предуга имобилизација са собом носи и неке штетне последице, као што су

смањење покретљивости ноге чија је пета имобилисана. Штетни су ефекти и на организам

због контрактура зглобова и атрофије мишића.

3. Сестринска нега пацијента са преломом калканеуса

3.1. Основи здравствене негепацијента са преломом калканеуса

Медицинска сестра има јако важну улогу у нези болесника са преломом

калканеуса. Темељним планирањем поступака здравствене неге потребно је осигурати

прикладно збрињавање, што адекватно обучена и стручно спремна медицинска сестра и

ради.

По дефиницији Флоренс Најтингел, здравствена нега је дијагностиковање и

третирање проблема при задовољавању основних људских потреба, стварање

најповољнијих услова за одвијање природних процеса очувања здравља и оздрављења.

Прецизније речено, суштинска нит сестринства је брига за оболелог човека, а саштинска

нит процеса сестринске неге је начин на који сестра пружа ту негу. Задовољавајућа

медицинска нега захтева интервенције које се не темеље на интуицији него на намерном и

организованом приступу задовољавању потреба и решавању проблема особа које су

претрпеле прелом калканеуса.

Виргиниа Хендерсон наглашава како је улога медицинске сестре помоћи

појединцу, био он болестан или здрав, у обављању активности које доприносе здрављу

или опоравку (или мирној смрти). То су активности које би појединац обављао самостално

када би имао потребну вољу, снагу или знање. Ово је нарочито битно да медицинска
сестра примени код пацијената са преломом калканеуса који су прешли у фазу

рехабилитације.

Медицинска сестра која је задужена да негује пацијента са преломом калканеуса

прати болесника 24 сата по пријему у болницу, чак и пре тога, за време хитне медицинске

интервенције уколико до ње дође. Она брине о целокупном стању пацијента, његовим

потребама. Складно томе планира и спроводи здравствену негу.

У односу пацијент – медицинска сестра важно је изградити поверење, како би

пацијент могао отворено изразити своје страхове, поставити питања, отклонити

недоумице. Ова психичка компонента је од пресудне важности и њом се у одређеној мери

скраћује чак и време хоспитализације.

3.2. Сестринска нега пацијента са преломом калканеуса услед хитног

пријема

Код самог пријема пацијента са преломом калканеуса на хитни пријем најважније

је пацијента добро збринути, што значи да је најважније узимање добре анамнезе како би

добили податке о механизму настанкаповреде, као и основне субјективне и објективне

симптоме. Затим следи инспекција целог тела, а посебно повређеног дела и уочавање

промена у којеспадају: деформитет, оток, хематом и евентуалне повреде меких ткива.

Палпацијом се испитује локално стање поломљене кости. Потребно је пажљиво

прегледати и општи изглед болесника због могућности настанка трауматског шока и

других повреда. На крају свега најважније је рендгенско снимање којим се доказује

сигурна дијагноза прелома, а то нам уједно и сложи као начин планирања лечења.
 Улога медицинске сестре/техничара у целокупном тиму од велике је важности.

Битно је на позитиван начин ускладити комуникацију са пацијентом. Највише пажње код

хитних стања прелома калканеуса односи се на комуникацију са пацијентом до одласка на

рендгенско снимање, а уједно и пратња оболелог.

3.3. Улога медицинске сестре у припреми пацијента са преломом

калканеуса за оперативни захват

Припрема пацијентаса преломом калканеуса за оперативни захват састоји се од

физичке и психичке припреме болесника. Основни циљ психичке припреме је смањивање

интензитета анксиозности и едукација о преоперативној припреми, оперативном

протоколу, као и исходу оперативног захвата и могућим компликацијама. Медицинска

сестра/техничар брине о пацијенту за време боравка у болници, па чак и пре тога, за време

хитног пријема. Они брину о стању пацијента и његовим потребама те граде однос у којем

кључну важност има поверење.

Припрема за оперативни захват укључује:

1) узимање сестринске анамнезе;

2) узорковање крви за лабораторијске анализе;

3) преглед анестезиолога;

4) писани пристанак пацијента на оперативни захват;

5) физичку и психичку припрему;

6) едукацију.
 Сестринска анамнеза подразумева прикупљање података који су неопходни за

правилно планирање здравствене неге током пацијентовог боравка у болници након

прелома калканеуса. Податке можемо добитидиректно од пацијента, од његових ближњих,

из медицинске документације или физикалним прегледом. Приликом узимања анамнезе

потребно је прикупити:

1) опште податке;

2) ситуационе податке (стање пацијента код пријема у болницу);

3) елиминација (дефекација и мокрење);

4) телесне активности;

5) подаци о исхрани (начин исхране, узимање течности).

Поред наведених обавеза медицинске сестре посебан акценат морају ставити и на

психолошку припрему. Помисао на извођење оперативног захвата код пацијента неретко

изазива осећај страха. Медицинска сестра разговором умањује осећај страха и

несигурности и информише пацијента о анализама које је нужно учинити пре захвата.

Хируршки захват знатно повећава забринутост и страх код пацијената. Најизраженији су

страхови од анестезије, губитка осећаја контроле над властитим телом и могуће смрти.

Осим физичке припреме, јако је наглашена и она психолошка, која, уколико је адекватна,

увелико помаже бржем опоравку пацијента.

3.3.1. Физичка припрема

Физичка припрема болесника почиње дан или два дана пре оперативног захвата.

Болесник мора пре тога обавити низ лабораторијских анализа, као што су анализа крви,
столице и урина, а поред тога и ендоскопске претраге и рендгенска снимања. Медицинска

сестра треба пажљиво појаснити због чега се раде све анализе и каква је њихова функција.

За време физикалног прегледа потребно је забележити све остале битне релевантне

податке од нутритивног статуса до кардиоваскуларног и респираторног статуса. С

болесником треба од самог почетка успоставити добар однос и омогућити му да поставља

питања.

Такође је ту и физичка припрема дигестивногтракта. Наиме, пре првог оброка

потребно је пацијенту дати две таблете које спречавајупојаву мучнине и повраћања, након

доручка пацијенту се даје осмотски лаксатив који олакшава пражњење црева. Како би

осигурали припремљеност дигестивног тракта за ручак и вечеру пацијенту се припрема

лако сварљиви оброк уз препоруку узимања веће количине течностиу току дана. Како би

превенирали компликације са пацијентом договарамо престанак уноса хране и течности

након вечере. Битно је саветовати о важности придржавања упутства те

провераватипридржава ли их се пацијент.

3.3.2. Психолошка припрема

Многи болесници за време хоспитализације не могу задовољити своје основне

психолошке потребе од којих се највише истиче потреба за љубављу и потреба за

самопоштовањем што касније доводи до јаких фрустрацијских стања. Њихово се

понашање може очитати у три начина понашања. Повлачење које се манифестује са

некомуникативности и незаинтересираности болесника,регресија као начин понашања у

којем особа мисли и поступа на начин примерен нижем ступњуразвоја и хиперактивност

које се манифестује са претераном моторичком активношћу. Медицинска сестра мора

знати препознати овакво понашање пацијента и дати му психолошку потпору, а по

потреби може се тражити и консултација психолога.

3.3.3. Едукација

Едукација је такође битан сегмент преоперативне припреме пацијента јер она

минимализује појаву компликација у постоперативном периоду. Едукацију треба

прилагодити особи коју едукујемо. У обзир узимамо досадашње образовање пацијента,

његове године старости, као исоцијално окружење у којему се налази. Пацијент се у овом

случају најчешће едукује о вежбама дубоког дисања и искашљавања које се требају

спроводити након оперативног захвата јер потстичу бољу вентилацију плућа и самим тим

резултују бољом оксигенацијом ткива и крви те потстичу искашљавање бронхијалног

секрета након оперативног захвата. Вежбе дисања помажу при отварању алвеола.

Потребно је више пута удахнути, задржати дах 3 секунде, опустити се, издахнути

поновити поступак. С вежбама дисања започиње се одмах по уклањању тубуса и оне се

спроводе у кревету. Требало би их спроводити сваких сат времена, у трајању од 3 до 5

минута.

Поред овога, медицинска сестра треба едуковати пацијента и о вежбама које

потстичу мобилност доњих екстремитета због бољитка циркулације и превенције

тромбозе дубоких вена ногу као последице мировања, али све у складу са преломом

калканеуса који ће бити хируршки третиран.

 3.4. Улога медицинске сестре приликом неге пацијента у

оперативном периоду

Оперативни период започиње пацијентовим доласком у операциону салу и

његовим премештањем на операцијски сто. Током боравка у операционој сали, соби за

буђење илијединици интензивног лечења, за пацијента се брину хирург и анестезиолог,

медицинскасестра, као и анестезиолошки техничар.

Улога медицинске сестре је припремити пацијента за оперативни захват, проверити

је ли пацијент на таште, осигурати спровођење правила асептичног рада, припремити

апарате и инструменте, пацијента ставити у адекватан положај, још једном проверити

потребну документацију и идентификовати пацијента. Медицинска сестра не престаје

пружати психичку подршку пацијенту, настоји што више умањити осећај несигурности и

страха.

Пацијенту је потребно поставити мониторинг како би се током оперативног

захвата могле пратити вредности виталних функција. Такође је потребно пратити баланс

течности и стање свести.

3.5. Улога медицинске сестре приликом неге пацијента у

постоперативном периоду

Код доласка пацијента на одељење након операције потребно је проверити сву

потребнудокументацију и евалуирати здравствену негу спроведену током оперативног

захвата. Пацијентсе смешта у кревет и прате се виталне функције код којих треба

обратити пажњу на респираторнуфункцију због интубације и саме анестезије.

 У постопераивном периоду се спроводе вежбедисања о којима се пацијента едукује

пре операције. Такође је нужно пратити свест пацијентакако би се избегли падови,

скидање завоја, вађење интравенске каниле и слично. Медицинска сестратреба

проверавати јачину бола код пацијента нарочито у пределу повређеног калканеуса,

евидентирати је и по потреби, према индикацији лекара,дати аналгетик. Бол се не сме ни у

којем случају занемаривати јер она има утицај на целокупнофункционирање и опоравак у

целости.

Након операције неретко се јављају мучнина иповраћање. Како би се пацијенту

што више олакшало, спроводе се интервенције попут постављањапацијента у благо

повишен положај онолико колико то оперативни захват дозвољава, припремаприбора за

повраћање надохват пацијенту, примена прописаних антиеметика, осигуравањеугодних

микроклиматских услова. Мучнину и повраћање неретко изазива ентерални унос хранеи

течноси пре успоставе перисталтике.

Унутар 6 до 8 сати наконоперативног захвата могу се јавити потешкоће с мокрењем

у виду олигурије која често настајекао последица недовољних инфузија. Понекад је

потребно потстицати мокрење диуретиком да не би дошло допререналне

инсуфицијенције. Постављен је уринарни катетер у сврху мерења диурезе. Важно

јеобратити пажњу на појаву недостатка нагона на мокрење. Уколико дође до

компликације, обавезно документовати и обавестити лекара.

Медицинска сестра мора пратити рану како би се на време могло реаговати у

случајукомпликације попут крварења или инфекције. Уз ове компликације јављају се и

оне узроковане дуготрајнимлежањем, а то су дубока венска тромбоза, декубитус и

пнеумонија.

3.6. Рехабилитација пацијента са преломом калканеуса и улога

медицинске сестре

Када се говори о рехабилитацији након прелома калканеуса разликујемо две фазе

ове процедуре.Прва фаза је у току имобилизације и друга фаза пост имобилизациона.

Рехабилитација је процес лечења који се спроводи након конзервативног или

хируршког третмана у коме медицинска сестра има веома значајну улогу.Она када се

постигне покретљивост обухвата и јачање мишића.Наиме, циљ рехабилитације је

оспособљавање пацијента и његово враћање на посао.Значајно је истаћи да без

рехабилитације није могуће право и потпуно излечење након прелома калканеуса.

Рехабилитација после прелома костију има велику улогу у процесу опоравка

пацијента и враћање свакодневним активностима.Физикална медицина и у оквиру ње

електро терапија, криотерапија, парафинотерапија и кинезитерапија доприносе бржем

опоравку.Зато је потребно истаћи велики значај физикалне терапије, како после

оперативног тако и после неоперативног лечења повреда.Јасно је да само физикална

терапија, без механичке заштите, не може да омогући стабилну реституцију сегмента

калканеуса.

Због тога се предлажу следећи циљеви рехабилитације:

 1) Постизање нормалне активне стабилности с нормалном снагом свих

мишића (екстензора,флексора и ротатора) ноге на којој је настао прелом

калканеуса;

2) Постизање нормалне пасивне стабилности;

3) Постизање безболности што даје осећај сигурности пацијенту.

3.6.1. Физикална терапија прелома калканеуса као елемент

рехабилитације

Назив физикална терапија потиче од грчке речи “фyсис”, што у преводу значи

“природна”, тј.примена природних фактора у сврхе лечења. Физикална терапија је још

једна терапија у низу која се може применити код лечења прелома калканеуса.Наиме, још

су стари Асирци, Египћани, Грци и Римљани користили сунчеву светлосну енергију у

сврхе лечења.Такође, у грчкој и римској историји налазе се први записи о

електротерапији, примени животињског електрицитета у терапијске сврхе. Захваљујући

напретку и развоју технологије, посебно електронике, долази и до наглог развоја -

апаратурне физикалне терапије ( електро -, магнето -, фото -, сонотерапије…).

Данас када је физикална терапија у многоме напредовала, физикално лечење

прелома калканеуса се одвија у две фазе:

1) за време имобилизације;

2) након скидања имобилизације.

Физикална терапија је елемент рехабилитације, којим се смањује бол и побољшава

функција поломљене пете накод излечења.

 Поменути период за време имобилизације се заснива на принципу „мобилизације у

имобилизацији“ – кинезитерапијом изометричким вежбама и активирањем свих

имобилисаних мишића. Активним вежбама се побољшава васкуларизација и спречава

брза атрофија мишића.Улога медицинске сестре је да константно буде уз пацијента,

помажући му при том да вежбе спроводи правилно како би оне имале ефекта, те да га

бодри и психички подржи за време трајања терапије.

Кинезитерапија у периоду имобилизације почиње одмах након постављања

имобилизације на поломљени калканеус, истог дана.Имобилизација обезбеђује добро

зарастање али смањује васкуларизацију и метаболизам свих ткива на нози на којој је

повређена пета, док мишићно ткиво брзо атрофише и слаби.Зарастање прелома се

стимулише магнетотерапијом и електротерапијом, а болови се смањују са

ласеротерапијом.

Период после имобилизације оставља могућност за много сложенији и

комплекснији програм физикалног лечења и рехабилитације ноге чији је калканеус

повређен.Имобилизација се скидам што је могуће раније- чим се на радиографском (РТГ)

снимку покажу знаци стварања коштаног калуса тј.нове кости.Ако се на РТГ снимку

показао оскудан калус и успорене зарастање мора се скинути имобилизација и проверити

клинички знаци.Болност, повишена локална температура, покретљивост на месту прелома

захтевају наставаки мобилизације.

После имобилизације неминовно долази до настанка контрактуре – ограничења

покрета имобилисаног зглоба.Пацијент се мора укључити на физикални третман

стимулације коштаног зарастања и обезбољавања као и на процес кинезитерапије да би

се превенирао настанак укочености суседних зглобова тј.контрактуре.Пацијент

спроводи вежбе за повећање обима покрета активно и активно-потпомогнуто под

надзором физиотерапеута и медицинске сестре, а касније и вежбе за јачање снаге

мишића.Након имобилизације се могу применити скоро све методе физикалне терапије

које помажу у регенерацији и бољој васкуларизацији имобилисане регије.Програм

функционалног оспособљавања и рехабилитације пацијената након прелома се завршава

са вежбама снаге и координације.

3.6.2. Кинезитерапија

Кинезитерапија се другачије назива терапија вежбама што је и дефинише.Веома је

значајно да са покретањем и оптерећењем екстремитета почне што раније, у складу са

оптерећењем које одређује лекар ортопед, и постепено.Свакако, ова терапија сме да се

примењује строго контролисано, како не би дошло до померања коштаних уломака и

обнављања прелома.

3.6.3. Електротерапија

Електротерапија - подразумева примену разних врста струја у терапијске

сврхе.Код пацијената који имају повређени калканеус од значаја су интерферентне струје

које смањују бол, елиминишу оток и подстичу зарастање коштаног и меког ткива.Поред

тога, електротерапија обухвата дијадинамичке струје, електрофорезу и ласер у циљу

смањења бола.Оне се примењују и у раној и у каснијим фазама рехабилитације. Примена

интерфентних струја у процесу лечења прелома постаје могућа тек након уклањања

гипсане имобилизације
 3.6.4. Криотерапија

Криотерапија је облик терапије који се лако комбинује са активном

покретљивошћу.Има аналгетско дејство.Уколико је присутан бол и излив, локално се

користи лед који га смањује до тачке када је могућа активна функција.Најбоље време

примене је првих 48-72 сата након повреде уколико не постоји прелом.

3.6.5. Топлота и ултразвук

Топлота је неподесна у раној фази, али је касније корисна за смањење хроничног

бола и трофичких поремећаја, јер повећавањем хиперемије повећава се абсорбција.

(парафин, ир.) Примена топлоте изазива бројне физиолошке реакције које су важне у

рехабилитационом процесу, омогућује повећање екстензибилности колагена, смањење

зглобне укочености, смањење бола те ослобађање мишићног спазма.

Ултразвук се примењује у третману ожиљака и адхезија и поремећаја мишићног

тонуса и код контрактура након зарастања поломњеног калканеуса.

Трајање појединих фаза рехабилитације је индивидуално и зависи од дужине

трајања обољења, старости болесника као и општег стања здравља пацијента, али без

рехабилитације правих и потпуних излечења тешко да би могло бити.

 Сажетак

Прелом или фрактура калканеуса јесте повреда која прекида континуитет кости, а

која настаје најчешће услед краткотрајног и интензивног спољашњег оптерећења. Кости

се ломе због деловања неке спољашње силе која након тога премашује њихову чврстоћу.

Калканеус-кост која је ослабила због старости или неке болести (остеопорозе) може се

сломити због деловања незнатне силе.

Преломи калканеуса могу бити отворени и затворени. У подручју самог прелома

јавља се оток, црвенило, подлив, а у неким ситуацијама видљив је и деформитет праћен

јаким болом.

Први корак у лечењу прелома је поравнање сломљених крајева кости или

репозиција која се изводи под општом анестезијом. Други део лечења је постављање

имобилизације којом на тај начин одржавамо сломљене фрагменте у исправном положају

све док то не зарасте. Велику улогу у свему томе има и медицинска сестра која прати

болесника од самог пријема до завршног дела – рехабилитације.

 Summary

A fracture is an injury in which the continuity of a bone is broken and most often appears

during a brief and intense external stress. Bones break due to the external force which exceeds

their strength. A fracture is usually the consequence of a high level of stress. The bone that is

weakened due to old age or an illness (osteoporosis) can be fractured by insignificant external

force.

Limb fractures can be open or closed. Swellings, redness and hematoma occur in the

fractured area and deformity of the limb is sometimes visible.

The first step in treating a fracture is aligning broken ends or repositioning, which is

performed under general anaesthesia. The second part of the treatment is immobilizing broken

fragments to keep them in the correct position until they heal. A nurse monitoring the patient

from the admission to the final part of the treatment – rehabilitation, also plays a great role in the

treatment.
 Литература

1. Чукурановицћ Р. и сарадници."Анатомија човека." Медицински факултет Ниш, 2008.

2. Стевановић Д. и сарадници. „Хирургија за студенте и лекаре“. Београд, Савремена

администрација, 2000.

3. Пражић С. и сарадници. Сестринске процедуре. Четврто издање. Београд:

ДАТАСТАТУС; 2010.

4. Глишић Ружица и сарадници. „Здравствена нега у хирургији 2“. Београд, Р.М.Глишић,

2012.

5. Пражић С. и сарадници. “Сестринске интервенције”. Ниш, Клинички центар Ниш,

2009.

6. Furnes O, Havelin LI, Espehaug B, Steindal K, Sørås TE.: The Norwegian Arthroplasty

Register. Report 2008.

7. Sanders R. Displaced intra-articular fractures of the calcaneus. J Bone Joint Surg 2000;

82(2): 225-50.

8. Carr lB. Hamilton JJ. Bear LS. Experimental intraarticular calcaneal fractures; anatomic

basis for a new classification. Foot Ankle 1989: 10(2): 81-7.

9. Zwipp H. Tscherne H. Calca neal frac tures: open reduction and medical stabilization.

Proceedings of the Traumatologic Meeting of the State proffesslona l Associa tion. 1988 Nov

15-19; Hesscn-Miucl rhcin. Germany: 1988. p. 57-60. (in German)

10. Gilmer PW, Herzenberg J. Frank JL. Silverman P, Martinez S. Goldner JL Computerized

tomographic analysis of acute calcaneal fractures. Fool Ankle 1986; 6(4): 184-93

11. Rosenberg ZS. Feldman F. Singson RD. Price CJ. Peroneal tendon injury associated with

calcaneal fractures: CT findin gs. AJR Am J Roentgenol 1987: \49(1 ): \25-9.

12. https://kulart.ru/bs/disease/fracture-of-calcaneus-fracture-of-calcaneus-when-one-can-begin-

to-attack - приступљено 06.11.2019 у 18:05.