Pismo o namerama miloš vasić (stigao sam do kaputa)

Naslov ove nove redovne kolumne sasvim bestidno sam preuzeo od Filipa Rota, priznajem odmah. Taj čovek prvi je razbio – tačno na vreme – oklop
predrasuda oko te "muškosti" i toga, je li. Feminističke praćke i strele jesu ga već bile izgrebale i ulubile, ali trebalo je da neko "bude muško!", pa da ga
razlupa. Toliko o Filipu Rotu – za sada; biće još, bez brige.

Već nagađate, čitatelji i čitateljke moje mile, da će ova kolumna biti "rodno", dakle i "politički", neizbežno "nekorektna". Ovlašćeni predstavnici oba pola
imaće primedbi; neka se žale tamo kod onih koji štite "rodnu ravnopravnost". Polazna pretpostavka – da su muški različiti od ženskinja i obrnuto – u poslednje
se vreme malo razvodnila, pa je treba nekako reorganizovati izvan politike, "rodne" i ostale. To je, otprilike, zamisao vašeg novog redovnog kolumniste
"Vremena".

Muški su različiti od ženskih, što god ko o tome mislio. Ne mislim, naravno, na anatomske karakteristike; one ionako nisu toliko različite (u telesnoj zapremini
isto je 99,6 odsto; 299 tristotih delova, kažu). Mislim na sve ostalo. Naravno da nije reč o tome da li je jedan pol "superiorniji" od drugog: oba su povremeno
superiornija ili inferiornija – zavisno od discipline o kojoj je reč i od okolnosti. Ispada, na primer, da policajke, "policijske službenice" u službenom žargonu,
mnogo uspešnije izlaze na kraj sa određenim konfliktnim situacijama od muških kolega; ima i obrnuto. Izgleda da pamet igra ulogu, ali reč je o dve različite
vrste pameti; tačnije o dva načina razmišljanja, čisto metodološki gledano. Muški i ženske nisu pametni na isti način; takođe nisu ni glupi na isti način. Jedan
moj omiljeni pisac formuliše to ovako: "Muškarci misle linearno; žene misle sekvencijalno. Ili – ako me bolje razumete – muškarci misle na FM, a žene na AM
(frekventna i amplitudna modulacija). Muškarci imaju aristotelovsku logiku u kojoj A nikako ne može biti ne-A. Žene imaju logiku do koje neke buduće
filozofije tek treba da se vinu – ako se ikada vinu, jer se žene time ne bave. Nagađam da je to kombinacija više međusobno inkompatibilnih logika koje rade
zajedno... Mnoštvo otvorenih opcija i trenutni izbor (odluka) kao posledica odsustva bilo kakve potrebe za doslednošću čine takav sistem superiornim." Dobro,
možda je radiodifuzna metafora (AM i FM) donekle neumesna (zbog informacione propusnosti koja ovde ne važi), ali objašnjenje ukazuje ka intuiciji, nečemu
u čemu su žene nesumnjivo jače.

Nego, vratimo se mi na te muške. Uz svu skromnost moram da kažem da se u ženske jedva imalo razumem, svim ovim godinama i ženama uprkos; u muške se
razumem nešto bolje. Lako je bilo Milošu Crnjanskom, veteranu sa izraženim PTSP-om, ljubavniku i duelantu, da izjavi kako je "tužno biti muško": tu je
pesmu napisao u mladosti, kada je zaista tužno biti muško. Kasnije bude lakše, ali ne mnogo: nametnuti stereotip, predrasuda, traje dugo. Tu se treba vratiti
Filipu Rotu: "Praksa, draga, praksa, praksa, praksa. Inhibicije ne rastu na drveću, znaš – traže strpljenje, traže koncentraciju, traže posvećene i požrtvovane
roditelje i marljivo i pažljivo malo dete da bi se za pukih nekoliko godina proizvelo smotano i stisnuto ( tight ass) ljudsko biće." Sve ostalo na stranu, pogotovo
Rotovu opravdanu opsesiju jevrejskom majkom, reč je o muškarcu opterećenom očekivanjima i dužnostima koje nosi ta njegova nesrećna "muškost". U
negativu, to objašnjava poznata feministička spisateljica Džermejn Grir: "Muž me je prezirao jer sam htela slobodu, ali nisam bila dovoljno MUŠKO da je
uzmem."

Te šezdesete (koje su se vukle negde do 1975) i kasnije godine pune raznih emancipacija i ravnopravnosti završile su koristan posao – naizgled. Lepo: dobili
smo ženske oblike raznih zanimanja, pa "ministarka" nije više Živka, nego je Snežana (čak dve): nastavnice, doktorke i profesorke imamo oduvek; sada imamo
"psihologinje" i ostale "-nje" (kroatizam, dobro). Sa time se dade živeti, nije problem. Problem je u nečemu drugome: u održavanju stereotipa o muškarcima.
To što su, na primer, u vojsci žene još davno izborile svoje mesto (sovjetske snajperistkinje iz Drugog svetskog rata bile su smrtonosne; žene su i inače bolji
strelci), nije smanjilo očekivanja od "muškosti". Nije ni to što su se žene povremeno isticale surovošću u ratu; a tek u politici (setite se samo Vjerice Radete,
Nataše Jovanović, Aleksandre Janković i drugih! Ni one s druge strane ne zaostaju mnogo). Nije pomoglo ni to što su žene – uveren sam u to! – po pravilu
hrabrije od muškaraca u zastupanju onoga što smatraju ispravnim i pritom imaju bolji njuh za razlikovanje ispravnog od pogrešnog.

Vidite, dakle, da i te kako ima mesta jednoj ovakvoj kolumni u kojoj će se razmatrati muški život u današnja smutna vremena, pažljivo, s puno obzira i bez
"političke" ili "rodne korektnosti". Naš bogati i lepi BHS jezik ima relativno dobro razrađene "rodne" varijacije: opajdara i dripac; volina i koza; lafica i laf;
nijedan pol nije prikraćen ni u pogrdama, ni u pohvalama. Tako ćemo ih i tretirati.

Muževnost na desnici miloš vasić

Čitam ovih dana da je novosadska policija uhvatila izvesnog pedofila koji da je uznemiravao dečicu oko Futoga, kako kažu. Takvih je vesti sve više, što ne
znači da je sve više takvih bolesnika ili prestupnika – kako ko voli. Uvek ih je, nažalost, bilo, ali je srećom društvo postalo osetljivije (u novogovoru:
senzitivirano; ili senzitivizovano?), pa se takve vesti plasiraju bez skanjeranja i prenemaganja. Bila bi to tek još jedna zabrinjavajuća vest (ali dobra za dečicu
oko Futoga), da nije jednog detalja: dotični pedofil član je organizacije poznate kao Nacionalni stroj.

Auf! Ovo im nije trebalo.

Čovek ne može da se ne lecne malo: od pripadnika neonacističkih, klerofašističkih, ekstremno desnih i šovinističkih pokreta i grupa na prvi pogled ne očekuje
se takva neka seksualna orijentacija koja odudara od njihove jasno izrečene ideologije. Desnica – pa i ova ekstremna neonacistička; naročito ona – diči se
konzervativnošću, onime što oni vide kao moralnu ispravnost, prezirom prema "perverzijama" i "izopačenostima", naročito u stvarima seksualnim: setite se
svih tih Gej parada i šta je sve bilo... Ako je člana Nacionalnog stroja uhvatilo dok pokazuje svoje intimne muške delove deci i navodi ih da ga pipkaju – tu
nešto tandrliče (što bi rekli Ličani). Hajde da vidimo šta.

Ima tu više mogućih tumačenja. Neko će kazati da pedofilija nije deo političkih sklonosti i da "čadoljuba" (kako se to nekada zvalo) ima svuda podjednako.
Verovatno, ali se ta žaljenja dostojna sklonost u drugačijim sredinama i ideologijama ne gleda sa baš tolikim mrštenjem kao na desnici. Naravno da niko
normalan to ne odobrava, ali se od seksualnog čistunstva drugde ne pravi ideologija "narodnog zdravlja". Upravo se tom ideologijom "zdravlja" i "bele kuge"
pravda nasilje nad gejovima i gejkama; iz te ideologije potiče užasavanje Crkve i "srpskih domaćina" nad homoseksualcima i predlozi da ih se – kao u Rajhu –
pošalje "kroz odžak". A šta ćemo sa pedofilima? E, tu se i Crkva i "domaćini" ućute. Crkvi nije baš zgodno ( de tu fabula naratur); "domaćini" kao da nisu ni
primetili. Nešto se ne sećam da sam u neonacističkoj propagandi video stav o pedofiliji, ali ne hvatajte me za reč, nemam snage da je pratim.

Dobro, kazaće još neko da im se "mangup uvukao u redove"; događa se. Da bismo i tu bili sigurni, treba videti koje su rase ili nacionalnosti ili veroispovesti
bila ta dečica, žrtve neonacističkog pedofila. Na svu sreću, zakon štiti žrtvu i maloletnika, pa to nećemo doznati (osim ako neki tabloid ne objavi). Zamislimo,
eto tako, da su ta deca bila Srpčad; šta će Nacionalni stroj preduzeti? A šta ako nisu? Ostavljam vašoj mašti na volju...

Muževnost se na desnici vazda isticala kao vrlina svojstvena "patriotima" i "višim rasama" uopšte. Mi smo, svi smo, mužjaci, jebači, superpotentni
testosteronski "alfa-mužjaci" (termin drag Saši Tijaniću) itd. To nipošto ne znači i da smo heteroseksualni, molim da primetite. Važan deo i avangarda
Nacionalsocijalističke partije Nemačke (NSDAP) bili su SA (Sturmabteilungen; jurišni odredi). U čuvenoj "Noći dugih noževa" poklano im je vođstvo upravo
pod izgovorom da su zastranili u homoseksualnost; izgovor nije bio baš skroz izmišljen. O slučajevima homoseksualnih silovanja u našim ratovima i da ne
govorimo; onaj bečki profesor imao bi šta da kaže. S druge strane, homoseksualni imaginarijum sklon je vizijama i estetizaciji upravo nasilnih aspekata što
nacizma, što drugih sličnih ideologija.

Muževnost je, usudiću se da kažem, nešto drugo od nasilja i politike uopšte, pa i od ekstremne desnice koja pokušava da je usvoji kao zastavu. Muževnost je
arhaična reč koja označava izvesnu zbirku vrlina: hrabrost, ispravnost, čast, poštenje, plemenitost. Hrabrost pre svega, u Konfučijevoj omiljenoj negativnoj
definiciji: nedostatak hrabrosti je kad neko ne učini nešto što je ispravno učiniti (tako nekako); i obrnuto, dakle. To sa mudima, testosteronom i sličnim
endokrinološkim kategorijama nema veze. U redu: pojam muževnosti zaostao nam je iz srednjeg veka, pristajem, ali zbog toga nije manje važan. On je
uspomena i podsećanje da: slabijega ne treba tući; da ne treba silovati, jer nije lepo; da decu ne treba sablažnjavati, jer je to još ružnije; da nije lepo lagati; da su
svi ljudi stvoreni isti; da se u tuđi privatni život ne treba mešati itd., možete već naslutiti. Poznajem homoseksualce koji su pristojni, hrabri i ispravni ljudi; neke
od njih znam iz detinjstva i mladosti, ali me nikada nisu ni pipnuli, niti aludirali na tako nešto. A bili su i jesu nesumnjivo muževni ljudi, mada nekako nisu bili
skloni ni Crkvi, niti desnici.

Šta sad s tim nesrećnikom iz Nacionalnog stroja? Pravosuđe će ga već propustiti kroz žuljevite šake, to ide po sebi. Šta će Nacionalni stroj s njim? Isto što i
Crkva sa Pahomijem, Ilarionom i inima? Ili će ga proglasiti za "alfa-mužjaka" koji u nešto udarati mora? Situacija zaista neprijatna i ja se tu ne bih mešao dalje.

Učtivost miloš vasić

Nedavno mi je bilo predloženo da pređem na "ti" sa jednom prijateljicom, lepom, dragom i pametnom mladom ženom. Odbio sam odmah i spontano. Sa lepim,
pametnim i dragim ženama, znatno mlađim od mene (što nije teško), iz principa sam na "vi". Posle sam se upitao – a zašto?

Biće da je tu reč o učtivosti ili pristojnosti, svejedno; učtivost je tek oblik pristojnosti. Sećam se da sam uporno odbijao da sa Jugom Grizeljem pređem na "ti":
nekako nisam mogao; suviše sam ga poštovao, ako me razumete. Nerado se, s druge strane, intimiziram sa moćnima na taj način. Dušan Mihajlović, na primer,
sa mnom je na "ti", mada je mlađi od mene; ostao sam s njim na "vi". Ipak je bio ministar.

Ovde, međutim, nije reč o intimizaciji, već o elementarnoj učtivosti, lepom vaspitanju i poštovanju drugoga. Sve se to među ljudima civilizovanim smatra
poželjnim muškim odlikama. I ženskim, naravno, ali sada je o muškima reč. Dakle: hvala, molim, izvinite, da li biste bili ljubazni, dobar dan, doviđenja, smem
li da sednem s vama, žao mi je, jeste li sigurni da ste baš to hteli da kažete, budite ljubazni i vodite računa kako se ponašate, molim vas (pre nego što dobijete
po pičci) i već to. Muško biće u Beogradu (i inače) mora da prođe tri faze vaspitanja: kućno, ulično i kafansko; ako i jedno od ta tri fali – čovek je nepotpun.
Kućno (Kinderstube) je elementarno i neophodno. Ulično vaspitanje uči mladunca muškog pola vrlinama hrabrosti, vernosti, časti i velikodušnosti; nije lepo
tući slabijeg itd. Kafansko vaspitanje uči momke skromnosti, smislu za humor (naročito kad je na sopstveni račun), slušanju drugoga, pristojnom ponašanju i –
učtivosti. Desilo mi se više puta da oteram od stola magarca koji uhvati stolicu i sedne, a da nije pitao: dobar dan, dobri ljudi, je l’ ako da sednem s vas?

Lepo vaspitan u sve tri škole života, učtiv muškarac zna da se prema ženskoj čeljadi valja ponašati džentlmenski. Nekada se to zvalo – biti kavaljer, chevalier,
vitez dakle. Propustiti damu ispred sebe (čak i bez gledanja u noge i dupe); ustati kad žensko uđe u sobu ili priđe kafanskom stolu ili vam se tek obrati;
pridržati kaput, odmaći i primaći stolicu, pripaliti cigaretu; slušati s poštovanjem i ne piljiti u sise; sve same staromodne navike koje – što me rastužuje –
polako izlaze iz mode. I ne prelaziti na "ti" tek tako, sve i da žena insistira. U mojoj mladosti na Zvezdari to se zvalo "kulturno" ponašanje; laskali smo sebi da
smo "kulturni mangupi", što je bila važna socijalno-ulična kategorija. Devojke su to, moram da kažem, veoma cenile; valjda je takvo vreme bilo... Otpratiti do
kuće, potući se ako neko nešto dobaci i razumete već. U svakom slučaju, znao se red.

Kad malo bolje razmislim, iste vrline na ceni su i danas: žene do toga drže, svim modernim i postmodernim budalaštinama uprkos. Dobro, ima i preterivanja s
te strane. Sećam se tako sledeće epizode: penjem se stepenicama ka ulazu u jednu debelu banku u Los Anđelesu, kad me sustigne jedna zgodna, vitka i otresita
opajdara u jako skupoj bundi koja leprša za njom (tamo je inače uvek toplo, ali se skupe bunde nose jer su i kancelarije i limuzine dobro rashlađene; valjda zato
da bi se mogle nositi skupe bunde). Već pred vratima, ja ih otvorim i ustupim prednost opajdari, a ona stane u slovo ф i počne da me grdi: te da šta ja mislim i
kako se to ponašam, kao da ona ne ume sebi vrata da otvori sama, da sam primitivac i muški šovinista i već možete misliti. Jedino što sam mogao da smislim u
svoju odbranu bilo je da se učtivo izvinim i kažem da sam ja, znate, iz Evrope, a mi smo tamo zatucani i zaostali i nemojte zameriti, bilo je u najboljoj nameri.
Ode ona tako nadrkana dalje, a čuvar banke koji me već zna, simpatični brka s velikim revolverom, kaže samo – eto, jesi li video. Par dana kasnije odvedem na
večeru dve tako emancipovane, bogate i lepe mlade žene u Vestvud i primenim isti pristup: kad je stigao račun, one se maše za plastične kartice, a ja ga uzmem
i kažem da sam iz Evrope, pak sam prema tome starinski tip, zatucan i to i – račun je bio moj. Smesta su vratile novčanike u tašne i milo su se nasmešile.

Mogu da zamislim čitav dosadni niz "korektnih" primedbi na ovu temu. Uveren sam, međutim, da muška učtivost – prema ženama, ali i inače u životu – ostaje
nenadoknadiva vrlina koju treba negovati i čuvati. Bez nje je sam pojam muškosti ili muževnosti nezamisliv. Muškarac koji nije učtiv i pristojan može da bude
samo još: prostak, primitivac, nasilnik, kulov, vepar, govedo i šupak; da ne idem dalje, a mogao bih. Neću zaboraviti kako nas je (muškarce, to jest) obrukao
jedan pravaški (to su njihovi radikali) komad govedine u hrvatskom saboru: rekao je Vesni Pusić, finoj, lepoj i pametnoj ženi, gospođi od glave do pete, da
"nije za mudraca, nego za madraca, hahaha". Nije da nismo imali takvih blamaža i drugde; jesmo. To nas, prave muškarce, kavaljere i gospodu, ne oslobađa
obaveze da budemo fini i kulturni; naprotiv! Sa hladnim neodobravanjem oglušavaćemo se i dalje o feminističke i druge "rodno korektne" primedbe:
propuštaćemo damu, pridržavati kaput, primicati stolicu, prinositi zipo upaljač, pratiti do kuće, ostajati na "vi" (što duže, to bolje; kad vam kažem).

Znate, žene to vole.

Šofer miloš vasić

Jedan od težih tereta koji je muškima nametnut kroz stereotipove i "rodne uloge", kako se to danas kaže, jeste i upravljanje motornim vozilom na javnim
putevima. To se nekada zvalo "šofiranje" (šoferski ispit, šoferska je tuga pregolema, psuje kao šofer, šoferčina itd.). Sve je to od francuske reči chauffeur
(ložač, brate) koja nije samo nama došla: u engleskom jeziku ta reč odnosi se isključivo na vozače bogataških limuzina; ostali su obični vozači ( drivers).
Nezamislivo je – osim Dejvida Hemingsa u filmu Blow Up – da rolls royce vozi "vozač"; vozi ga šofer. Zato ne razumem kojekakve funkcionere i bogataše
koji hoće sami da voze službena vozila, mada imaju pravo na šofera; tako je i Radimir Čačić, budući, valjda, potpredsednik hrvatske vlade, u Mađarskoj
napravio nesreću sa dvoje mrtvih.

Šofer je, dakle, terminološki (kako sada stvari stoje) profesionalni vozač: šofer kamiona, taksi šofer, ministarski šofer itd. Nekada je to bio svako ko "šofira",
što je nepravda. Zato šofere treba oslovljavati profesionalnim komplimentom: "majstore". Majstori voze taksije, autobuse, trolejbuse, kamione; ima ih koji i
pilote civilne avijacije oslovljavaju sa "majstore"; i to je kompliment. Privatne vozače putničkih automobila zovemo samo "vozači".

Nije to bez neke: moj tata, fini gospodin, jedva je dočekao da ja položim taj, kako ga je zvao, "šoferski ispit", mada je imao vozačku dozvolu. On je, s punim
pravom, smatrao da je upravljanje motornim vozilom na javnim putevima postupak nedostojan pravog gospodina. "To je kočijaški zanat", govorio je, nešto
jednostavno nespojivo sa otmenošću i lepim vaspitanjem. Tako mi je odmah po mom trijumfalnom povratku s polaganja vozačkog ispita svečano uručio
ključeve od auta i rekao mi da ga koristim do mile volje sve dok njega budem vozio tamo i natrag kad mu zatreba. Pošteno (benzin moj, ideje njegove, ali šta se
može...).

Od 1965. našofirao sam se toliko da je to strašno: što mojih, što porodičnih, što službenih, što iznajmljenih, što pozajmljenih, što tuđih auta; ukupnu
kilometražu ni da zamislim ne mogu. To je posao naporan, opasan, dosadan i nedostojan gospodina, kako je moj tata lepo govorio. Zahteva punu pažnju i
opreznost; odgovoran je strašno; dovodi čoveka u situacije neprilične i kompromitantne; ne sme čovek da pije, sve i da je najoprezniji i najpažljiviji vozač. Eto
je pre neki dan pred Rijekom u rutinskoj kontroli uvatilo čoveka sa 4,7 promila, a ni prekršaj nije napravio; samo nije mogao da stoji kad je izašao... Doktori
posle nisu verovali svojim očima ni da je uopšte živ, jer se to protivilo medicinskoj nauci. Znao sam jednog takvog, vozača autobusa ZET-a (to je njihov GSP)
u Zagrebu koji nikada nije napravio prekršaj, a nije se treznio; nanjušio ga je milicionar po mirisu rakijčine, naredio mu da stane i izađe iz vozila, a ovaj je
odmah pao i zaspao.

Nego da se mi vratimo na temu. Upravljanje motornim vozilom, uglavnom B kategorije, spada u neke nužnosti modernog života, naročito muškog. Dobro, nije
ni to tako strašno, mada je bolje izbegavati. Imao sam tako jednog drugara iz Novoga Sada koji bi svakoj ribi koju smuva slagao da nema vozačku dozvolu, a
muvao je isključivo ribe koje dozvolu imaju. Ima i muškaraca koji sistematski i iz principa odbijaju da polože vozački ispit, jer im supruga već vozi; nisam ih
pitao za izgovore, ali mora biti da su zanimljivi. Nadam se samo da takvi umeju da promene točak na autu kad zatreba.

Tu dolazimo do žena koje voze auto (vozačice?). Pre svega, tvrdim da su žene sasvim dobre u tom poslu i ne delim blesavu predrasudu da nisu. Više puta sam
se prepao od muškaraca za volanom nego od žena. Jednom sam tako, sredinom šezdesetih, stopirao (tad se to još radilo...) od Pule za Rovinj i poveze me neki
čovek koji je tako loše vozio da sam ga još pre Limskog fjorda zamolio da me pusti napolje – sve od straha; ohladio sam se dibidus i dan-danas se smrznem
kad se setim. S druge strane, sve žene koje su me ikad vozile u autu bile su spretne i oprezne učesnice u saobraćaju. Istina je, doduše, da žene hoće da steknu
šoferske navike i kočijaški jezik: znam ih koje su svadljive, hoće da otvore prozor i da onda psuju druge učesnike u saobraćaju, da se bave neverbalnom
komunikacijom (uglavnom srednji prst) i već to. Pametne žene, međutim, gledaju da taj "barapski posao" (kako ga je zvao moj tata) izbegnu. Eto, na primer,
moja najbolja i najlepša polovina ume da složi njuškicu i da s visine zapita: ja da vozim auto? Jesam li se zato udavala i položila pravosudni ispit? A sasvim
dobro vozi. Samo što neće. Nisam ja tu jedini, koliko shvatam: zašto bi se lepe i pametne žene bavile kočijaškim poslom kakav je upravljanje motornim
vozilom?

Pomirimo se s tim. Lepši i jači pol (rod?) zadržava pravo izbora. Može im se. A mi ima da vozimo automobile i da se tešimo komplimentima: šoferčine,
dlakave ručerde, sve znaju o autima, šta bih ja bez njega i već u tom pravcu.

Šoferska je tuga pregolema.

Ženske frizure miloš vasić

"Jutros sam se probudila kao Ivan Tasovac", rekla je Tanja pre neko jutro pred ogledalom, parafrazirajući "Dorin dnevnik" Ćiće Senjanovića iz "Ferala".
Prethodne večeri bilo joj je došlo da isproba taj nekakav gel za frizure, kako to već ženama pada na pamet. Tanja ima oštru, gustu i jaku gavran-crnu kosu sa
čeličnim odsjajem i zato nosi relativno kratke frizure: ta je kosa jednostavno neukrotiva, sa šarmantnim prosedim pramenom iznad desne slepoočnice. Kad se
već bila namackala tim sumnjivim želeom, ponudio sam se da pomognem: uzeo sam meni odavno nepotreban aluminijumski češalj (sentimentalna uspomena
od krila aviona A-7) i počeo sam da je češljam uzbrdo; ubrzo je bila nalik na Lisbet Salander, sa sve krestom. U stvari – nije loše izgledalo, ali je zarežala i
otišla da spava.

Ženske su kose mnogo lepa stvar i uvek sam bio slab na njih; ne samo ja, nego svako muško. S pravom: ko bi odoleo? Žene, međutim, stalno imaju neki
problem sa svojim kosama. Umesto da ih čuvaju u od Boga datom i sasvim lepom stanju, one stalno rade nešto s njima. Tako su ženske frizure postale
neodvojivi deo muških života: frizeri, frizure, boje i nijanse, oblici i dužine. Te je l’ mi ovo dobro stoji; te šta misliš o ovoj boji; te ne znam šta da radim, da se
šišam ili da puštam; te da li je bolji frizer Aca ili Vlada, da šta ja mislim o tome? Što god ja mislio, ona će postupiti po sopstvenom sudu i ne vidim zašto me
gnjavi s tim, ali tako – izgleda – mora biti; meni se njena kosa sviđa takva kakva je, ali ne i njoj.

Tako ženska frizura i kosa uopšte zauzimaju neizbežno važno mesto u muškom životu. Ako je gusta, one bi je proredile; ako je tanka, očajavaju zbog toga; ako
je dugačka, smeta im; ako je kratka, mrzi ih da je puštaju, jer je duga kosa gnjavaža; ako je kovrdžava, peglaju je; ako je ravna, kovrdžaju je; o bojama i da ne
govorimo. Tu dolazimo na praktične kućne stvari: nekada su naše mame i bake imale gvozdeni "kolmajz" (Kolmeise) za kovrdžanje kose koji se grejao na
šporetu; posle su se pojavili i električni uređaji iste namene. Obična kućna pegla koristila se za ravnanje kovrdžave kose, što je bio postupak smešan i
povremeno opasan. O kućnim farbanjima kose i da ne govorimo: prečesto se to završavalo u suzama i očajanju.

Tu na scenu stupaju ženski frizeri. Nekada su se svi ženski frizeri zvali Aca i bili (u najvećem broju slučajeva) nepravedno optuživani za homoseksualno
usmerenje. Ženski frizeraji bili su i ostali tajanstveni teren za odrasle muške; mali dečačići su bili pripuštani tamo, sećam se, na sopstveni užas, da se dosađuju
nad ilustrovanim ženskim magazinima i da slušaju kokodakanje ispod "hauba" za sušenje kose. "Iju, kome pričaš, sestro slatka; ista sam ti takva, drugo
moja...". Ti stari frizeraji bili su neka vrsta foruma ženskog javnog mnjenja, kao kafane muškima, ali to se izgubilo u ovom našem ukupnom napretku, a stvarni
rezultati ostali su tajna – jer su žene, štogod vi mislili, diskretnije u stvarima političkim.

"Idem kod frizera", objavljivale su svečano naše gospođe majke barem jednom nedeljno – ako drže do sebe. To je bila izjava namere apsolutno aksiomatska,
nešto neosporivo u dobroj građanskoj porodici. Vraćale su se ponosne, iznenađujući nas fantastičnim natapiranim i ofarbanim konstrukcijama na glavama, što
je stvaralo probleme kod spavanja. Mrežice za kosu bile su comme il faut ("mikofo", kod Sterije), a sa neizvesnim jutarnjim ishodom. Gledajući predratne
fotografske portrete moje gospođe majke (od uglednog beogradskog ateliera "Urošević", uredno retuširano, molim!) čudio sam se: "Molim te, kako ste
uspevale da sačuvate te vaše tada tako šik ‘šestice’ na čelu i slepoočnicama?" Bile su to zgodne frizurice, kratke; sve su cure ličile na Betty Boop. "Bile su tu
razne pomade da se šestice zalepe", veli mi majka. "U nedostatku pomada, koristila se i gušća šećerna vodica, Zuckerwasser, ali su muve volele da se tu
spuštaju, pa smo izbegavale." Vidite, dakle, čemu su se sve naše mame i bake izlagale – frizure radi.

I tako mi, muški, sa pasivnim zanimanjem posmatramo ta fantastična kretanja divnih ženskih kosa, koje "bude sjetu" (Johnny Štulić): guste i valovite vodopade
sjajne grive do struka; fantastične punđe koje otkrivaju vitki dugi vrat; kratke oštre "fen kare" frizure koje im stoje mnogo bolje nego Velji Iliću; polukratke, do
ispod lepih malih ušiju, frizurice; čupave i maštovite punkish haose na glavi; konjske repove, visoko vezane makar i običnom gumicom, potresne i tako seksi.
Razlivaju se sve te mirisne i lepe kose po našim jastucima, gladimo ih i mrsimo i molimo Gospodina da našim ljubavima ne padne na pamet neka nova
fantastična frizura ("zurka", kažu cure zagrebačke) ili neka božesačuvaj nova boja. Nikada nisam oprostio nekim curama to što su se ofarbale u krivu boju; to
što nisu ostavile prosede vlasi kojima ih je Bog ulepšao, a tako su im lepo stajale ("Šatiram se kod Gospoda Boga", rekla je jedna naša drugarica kad su je pitali
kako uspeva da joj svaka druga vlas bude seda).
A Tanja je sutradan morala da pere kosu dvaput, posle tog blesavog gela.

Muško kuvanje miloš vasić

Treba se već jednom obračunati sa jednom predrasudom: da su muškarci čuveni i slavni kuvari – samo ako se udostoje da se tog poziva prihvate. Ne kažem da
su muški loši kuvari; naprotiv! Ali kažem da je kuvanje stvar ljubavi, talenta i umetnosti i kao takvo ravnopravno je podeljeno među muškarcima i ženama. Iz
nekih razloga, međutim, muški se kuvari slave i glamurizuju. Dobro, nađe se i pokoja žena u tom belosvetskom Panteonu gastronomskih veličina; moja
omiljena raskošna lepotica i mila cura Najdžela Loson, onako jedra, vesela i draga, na primer; da je pojedeš kakva je slatka. Nekako mi se, međutim, čini da tu
ima još nešto...

Žene, naime, pametnije kakve su već, od kuvanja retko prave cirkus i javnu karijeru. Znam mnogo žena koje kuvaju odlično; neke od njih su kuvarice u mojim
omiljenim kafančinama; više ih je među mojim poznanicama i prijateljicama. One ne teže za inače zasluženom slavom Najdžele Loson; njihova je životna
filozofija drugačija. One bi radije neku ozbiljnu karijeru, a kuvaće ionako, jer vole. Ženama je u ovome patrijarhalnom svetu kuvanje stvar sasvim normalna;
muški, kakvi su već, kuvanje će proglasiti podvigom, žrtvovanjem, izuzetkom i prenemagaće se na sasvim muški način. Odatle mit o tome da su veliki i slavni
samo muški kuvari; oni za to nisu krivi, jer u kuvanju vide karijeru i poziv; krivi su naši stereotipi, ali to je drugo.

Nego, vratimo se mi običnim, malim muškim kuvarima. Muškarac koji u današnje vreme drži do sebe nauči da kuva relativno rano: ne baš sve i ne baš
najprefinjenije (ako je prefinjen, optužiće ga za homoseksualne sklonosti). Sklon je da se specijalizuje za nekoliko omiljenih jela, pa posle širi svoj jelovnik i
na druge stvari – ako ga zanima. Većina se zadrži na roštiljima koji se iz nekoga razloga smatraju za "muški posao"; valjda zato što ga žene s pravom preziru
kao blesavu mušku zabavu i jadnu naknadu za inače gotovanski život. Jagnje na ražnju je klasičan primer: skupe se već pripiti stručnjaci i zalivaju jadnu
životinju i sebe pivom; svađaju se da kad je gotovo, a nikada ne nauče da je jagnje na ražnju gotovo tek pola sata pošto poslednji od njih zavapi "skidajte ga!".

Pravo i ozbiljno muško kuvanje događa se u kuhinji; a gde bi inače? Pametan dečkić naučiće da kuva relativno rano: obično u pubertetu, kad shvati da i
devojčice vole da pojedu nešto lepo. Zaposlene majke ili majke koje vole da putuju (kao moja) igraju ulogu. Moj tata i ja često smo ostajali sami u kući; on je
znao svašta da skuva (dugačak i zanimljiv život), a ja sam gledao i pamtio. Tadašnje mlade gospođice cenile su kad ih njihov dečko lepo nahrani, pa sam tako
najmanje dve smuvao na jednostavne recepte: jaka goveđa supa od kolenice; ribić pažljivo ispečen u šerpici, u rerni. Posle me je krenulo. Gospođice se
jednostavno razneže, raspekmeze i žmićnu kad im njihova do tada ne baš sigurna simpatija nešto lepo skuva i posluži. Posle sam krenuo na tartar-bifteke,
čorbaste pasulje i slične jednostavne recepte koji ostavljaju utisak. Na moru – a tada se, da znate, na more išlo stalno i redovno – čovek otkrije nove i neslućene
mogućnosti: sveže srdele na gradele, na primer: jevtino i jednostavno, ukusno da prste poližeš. Treba samo još soli, crnog vina, vode (za bevandu) i vrućeg
hleba. Onda smo počeli da lovimo hobotnice rukama (podvizi dostojni Perseja) i da ih radimo na salatu; dalje je išlo samo od sebe, do brudeta i ostalih delicija.

Muškarac koji zna da skuva nije samo poželjan, nego ima i potrebno samopouzdanje i samopoštovanje, molim da se primeti. Ja da zavisim od te neke
popišulje? Kada se takav muškarac skrasi (svemu ima kraja!) pored lepe, pametne i dobre žene, nastupa ono "hiljadugodišnje carstvo" koje Robert Muzil daje
naslutiti. Počinje sa guranjem po kuhinji ("Daj meni, znam bolje!"), a završava sa gastronomskim skladom ("Srećo, je li ovoliko kapara dovoljno? Kako bi ti
ovo i koliko dugo? Treba još belog luka, kad ja kažem!"), razumete već. Onda dođu gosti i pitaju da ko je to skuvao; njih dvoje s lažnom skromnošću licemerno
hvale jedno drugo. Tu se poslovi i radni zadaci sasvim prirodno podele: ona bolje zna da skuva krpice sa kiselim kupusom; on bolje pravi bakalar na katalonski
način; većinu omiljenih jela, međutim, rade zajedno jer su neodvojivi.

Najlepši deo dobro dozrelog i uspešnog braka odvija se u kuhinji, jer je krevet po definiciji već apsolviran, a deca već imaju decu kojoj valja sada ugoditi.
Procene potrebno vreme, sednu za kuhinjski sto, stave pred sebe daske i oštre noževe, sipaju pićence i krenu. Tu se razgovori vode, šala se šali, sluša se dobra
muzika, sudovi se peru odmah, raspravljaju se finese recepata i uopšte se uživa toliko da na kraju apetit često iščezne. Bitno je da je sve skuvano kako treba, s
ljubavlju dakle.

Da zaključimo: muško u kuhinji slabo valja bez svog ženska. Ume to da skuva, ne sporim, ali nije to baš to. Isto je i sa ženskom čeljadi: znaju one svašta lepo
da skuvaju, ne kažem, ali zajedno nekako bolje ispadne. Za dobro usklađenom kuhinjskom ekipom sve ostane čisto i oprano; nema na plafonu fila za punjene
paprike kao iza moje mame i mog kuma Mike; ne treba ni da se kreči.

E, tom skladu služi muškarac u kuhinji.

Odevanje i stil miloš vasić

Odelo na dva reda može uspešno da nosi samo jedna retka vrsta muškaraca: omanjih, snažno građenih sa jakim grudnim košem; sećam ih se malo – moj tata,
Josip Broz Tito, Ante Marković i ujka Džordž Soros

Ovaj sastav treba uzeti kao jedan generalni uvod u složenu tematiku, koja će biti razrađivana polako i kad dođe vreme. Reč je o korpusu znanja povelikom i za
muškarce značajnijem nego što se na prvi pogled može pričiniti. Svakako spada i pod temu "ukus", ali na to ćemo već doći.

Muškarci su – budimo pošteni – stvorenja sujetna kao mačke, dakle isto koliko i žene. To se ogleda (kad niko ne vidi); to kritički razmatra svoj stas, merka da
koliki je mu veseljko, brine nad gubitkom kose (i na to ćemo doći), frizira se, velferiše se i preznojava u modernim inkvizicijskim mučionicama od teretana,
trči iako ga niko ne juri da ga bije, brendira se i uniformiše u skladu sa najnovijom modom – koliko god ta moda bila slaboumna, konformistička i uniformna;
valja se to, misli naš moderni muškić u sebi. Tako se postaje metroseksualac, još jedna ženska podvala nad kojom se pametne cure posle krišom, da niko ne
vidi, smeju (i o tome drugi put).

Da je muškarac biće sujetno, to je dakle jasno; svi mi hoćemo i da izgledamo. Tu sada nastaju razlike od suštinskog značaja: ili imaš ukusa, pa si šmeker; ili
nemaš, to jest imaš, hm, ovaj, "specifičan" ukus, je li, pa si kulov ili džiber itd., tih epiteta barem imamo. Kod muških, kao i kod ženskinja, važi ista idealna
norma: da se obučem lepo i ukusno, a da se to ne vidi baš odmah i da izgleda skupo – a nije. Zahtev je, naravno, protivrečan, mada se dade ispuniti uz određeni
trud. Tu sad taj ukus dolazi do izražaja. Naime, vrhunac neukusa je skorojevićko (Krleža ih lepo zove "stekliši": parvenues, nouveaux riche, etc.)
demonstrativno isticanje očigledno skupe garderobe, satova itd. U džiberskoj verziji ističu se brendovi, velikim slovima i znakovima. U nekim kulturama,
britanskoj na primer, licemerne naznake štedljivosti i skromnosti na velikoj su ceni: otrcana kragna i manžetne na košulji od 250 funti; kožne zakrpe na sakou
od tvida od najmanje 150 funti (sada se već te kožne zakrpe ugrađuju odmah u fabrici); mantil ( Burberry, molim!) ili jakna (Barbour, takođe molim!) sa
poderanim džepovima ili otparanom postavom, sa poderotinama – signal su pristojnosti i dobrog ukusa, to jest sujete malo prefinjenijeg tipa; neko je još
Diogenu kiničaru stavio primedbu da kroz rupe u njegovim prnjama viri sujeta. To je, dakle, koketiranje i prenemaganje bogataške klase, simetrično onim
namerno otkopčanim dugmićima na rukavima skupog sakoa, da se vidi da ti dugmići stvarno imaju svoje rupice (kao da ti nesrećni dugmići bilo čemu služe;
oni su preživelost o kojoj sada nećemo) i da to odelo stvarno košta dve-tri hiljade evra. S druge strane imamo brendirane džibere sa kajlama i krstačama: isto
koketiranje, sa istom porukom – ja imam lovu.

Odevanje i stil su poruka, signal, demonstracija stava (statement). Čiste cipele, na primer, mnogo znače ljudima iz prašnjavih i blatnjavih krajeva ("Odmah se
vidi gospodin"). Uniformisanje ovih naših novokomponovanih japija u odela sa obavezno zakopčana sva tri dugmeta poruka je takođe: ja sam pripadnik krda i
neka se to vidi. Simetriju vidimo kod cura-japijevki: obavezne štikle (pa ti vidi, sestro slatka, kako ti je kad se izuješ), kostimići koji ih "otvaraju u struku",
svilene bluzice i prateće parafernalije tipa tašni, mobilnih uređaja, kompjuterskih torbi itd.

Ostatak "generalne populacije" oblači se kako zna i može – ako o tome uopšte razmišlja. Dizelaši su posebna podgrupa: znam čak i advokata-dizelaša. Ono što
je ovde važno jesu muško-ženske relacije na tu temu. Pametna žena sa – po definiciji – dobrim ukusom nateraće veoma brzo svog mužjaka da se oblači kako
treba. Dakle: slagati boje, pre svega! Ni slučajno braon cipele na crne pantalone, stoko jedna! To mi je bolni detalj: uvek sam voleo zumbane antilopske cipele
(suede shoes, teško meni!) koje su u principu smeđe, ali... Ostale boje slože se lako – ako nisu na štrafte, što mene prevazilazi. Zato će odmeren i razuman
muškarac gledati da se oblači jednobojno: ništa šareno, sve da prelazi jedno u drugo. Čarape da se ne ističu; sako od tvida (nikako eklatantnog dezena) i crne
cipele uvek su OK; košulja neka je plava, a kravata (ako baš mora) diskretna. Šešir nikako pjesnički! Indiana Jones je najbolji. Odelo – ako već mora –
klasično, ne japijevsko; na jedno dugme, a ne kao Velja Ilić. Odelo na dva reda može uspešno da nosi samo jedna retka vrsta muškaraca: omanjih, snažno
građenih sa jakim grudnim košem; sećam ih se malo – moj tata, Josip Broz Tito, Ante Marković i ujka Džordž Soros.

Dobitna kombinacija (pitao sam lepe i pametne žene od ukusa) jednostavna je: dobra jednobojna košulja, kvalitetna čista majica (crna je OK, mada bela
ostavlja utisak) ispod dva šmekerski otkopčana dugmeta, sako od tvida (zagasitiji, može riblja kost, ali na sitno), crne pantalone (mogu i čiste plave farmerke),
dobre čarape i lepe mekane cipele – pa makar i antilopske... To se sasvim neopravdano zove "sportski izgled"; ne vidim kakve to veze ima sa sportom, ali neka.
Može i dolcevita, naravno; na egzistencijalizam su ionako svi (osim nas nekoliko matoraca) davno zaboravili, pa crna dolcevita više nije ni statement.

O svemu ostalom (a toga ima!) u narednim brojevima "Vremena".

Kaput? Trenčkot! miloš vasić

Mi jugovići smo početkom osamdesetih, kad je bilo para, prave Burberry mantile kupovali tek tako; sviđalo nam se, šta sad

To se kod nas u Banatu vazda zvalo "trenčkot" (engl: trenchcoat; rovovski kaput); ostalo još od Prvog svetskog rata, a kasnije i od engleske vojne pomoći;
"montgomerac", po maršalu Montgomeriju, mada nije baš ista stvar u pitanju, ali neka. Kao što znamo, "gornjih kaputa" ( ueberzieher) ima svakakvih i
nebrojeno mnogo vrsta. Klasični zimski kaput, "grombi" (Crombie), dobar je za zimu, ako je dovoljno dugačak, to jest; što duži – to bolji. Slično je i sa
šinjelima raznih vrsta (uzgred, milicija je šezdesetih volela da skraćuje one plave debele šinjele, ali su se ubrzo pokajali). Problem sa zimskim kaputima i
šinjelima, međutim, nastajao je kad krene kiša ili vlažni sneg: to bi se natopilo i uskoro bi bilo teško petnaestak kila.

Britanci su – zbog svoje kišovite klime – problem uočili jako rano. Početkom 19. veka iz Amerike stiže guma, pa se Čarls Mekintoš, bistri škotski hemičar, već
1823. setio da sloj gume upegla između dva sloja pamučne tkanine. Vlaga nije prolazila, ali je odeća bila neudobna: zimi krta i kruta, leti lepljiva i bez
ventilacije. Dan-danas se vodootporni mantil zove mekintoš. Onda se Tomas Barberi krajem veka prisetio da je viđao po Škotskoj pastire čiji su ogrtači bili leti
sveži, a zimi topli i da su koliko-toliko ostajali suvi po kiši. Ključ je bio u jako gustom tkanju pamučne tkanine. Barberi je razvio tehnologiju gustog tkanja i
nazvao je "gabarden" (iz Šekspirove Oluje). Osim toga, Barberi je primenio i hemijski tretman za svoj gabarden, pa je tako voda samo skliznula pre nego što se
upije. Oblici hemijske impregnacije i danas se koriste za terensku odeću i borbene uniforme (Quarpal je najpoznatiji), ali – kao i u početku – moraju se iznova
nanositi posle pranja ili hemijskog čišćenja; postoje sprejevi za to. Tomas Barberi nikada nije registrovao svoje ime kao " trademark"; nije ni morao. Kralj
Edvard VII stalno je tražio od svog sobara "moj barberi" i tako je i ostalo.

Druga stvar bio je kroj. Barberi je pametno smislio topli uložak od vune i kamelhara koji se može zakopčati iznutra po zimi. Pošto ništa od te vrste odeće nije
zaista vodootporno, gornji deo, ramena, leđa i prsa, bio je dupliran, da kišu koliko je moguće zadrži i pusti da sklizne pre nego što se mantil natopi. Uskoro se
pojavio i široki pojas od iste tkanine, pa naramenice, pa razni džepovi. One alke na pojasu nisu služile za kačenje ručnih bombi (taman posla!), već da olakšaju
nošenje razne opreme, kao i naramenice. Danas sve to služi da bi mantil bio skuplji.

Ima tu, međutim, jedan važan modni ugao: naramenice ističu ramena, široki pojas "otvara u struku", kako su govorile naše babe-krojačice. Dužina mantila
ističe dužinu nogu i ceo prizor deluje zaista elegantno. Hajde da se prisetimo: Hamfri Bogart, Robert Mičam, Bert Lankaster i nebrojena legija filmskih ikona;
ali i Bet Dejvis i – iznad svih – Marlena Ditrih proslavili su trenčkot ili mekintoš.

Osnovni kroj, opisan ovde, ostao je kao uzor. Firma naslednika Tomasa Barberija eksperimentisala je kasnije sa raznim varijacijama: raglan rukavi, razne boje,
tanka i gusta pamučna tkanina umesto pravog gabardena itd. Nije pomoglo: raglan rukavi bili su banalni; ta tanka tkanina lako se cepala i otrcavala (moj tanki
barberi morao je na veštačko štopanje posle samo dvadeset godina nošenja!). Klasični kroj ostao je zakon. Pre svega, praktičan je: okovratnik je visok, a može
se i zakopčati ispod grla; rukavi imaju šnale na člancima, pa se može smanjiti prodor zime i kiše; od vetra štiti garantovano; sa zimskom postavom je topao.
Trenčkot, mekintoš, barberi, rodio je i novi stil: mangupski i opušten. Pojas se ne kopča pređicom; vezuje se u labavi "baš me briga" čvor; nosi se na svemu što
imate na sebi: smoking, odelo, balska haljina; farmerke i džemper; sve može ispod njega. Taj mantil je sam po sebi stav ( statement) na koji primedbi ne može
biti. Važan razlog za to je i cena: računajte slobodno od 500 do 700 funti sterlinga u zlatu za original, zavisno od kroja i sastava (oni jevtiniji su mešavina
pamuka i poliestera; paradoksalno, možda i udobniji od onih skupljih, ali to su Englezi). Kopija ima legion; od bezveznih loših krpa do kvalitetne robe, čak i
kineske, malezijske i vijetnamske – ali dobre. Ako vam nije do "brendiranosti", ti su mantili odlični (imam jedan, ništa mu ne fali). Nekada je slovenačka
"Mura" pravila, osim svega drugoga, i odlične trenčkote, ako se još neko toga seća. Mi jugovići smo početkom osamdesetih, kad je bilo para, te prave Burberry
mantile kupovali tek tako; sviđalo nam se, šta sad (još ih nosimo). Jednom u Njujorku jedna moja drugarica koja je dobro znala i Beograd stavila je primedbu
na moj barberi: "Jebote, mi ni u izlog te radnje ne smemo da pogledamo pre nego što počnemo da zarađujemo sto soma godišnje, a vi jugovići svi nosite
barberije." "Sestro slatka", rekao sam, "a kad počneš da zarađuješ sto soma, ne smeš da nemaš barberi i da voziš nešto drugo osim BMW-a." Siroma’ sam, al’
sam besan.

Taj moj tanki barberi završio je kao pomoć beskućnicima slobodnog grada Njujorka, u istoj onoj policijskoj stanici iz serije "Law & Order" na "Fox Crimeu"; ti
dobri ljudi imaju tu tradiciju.

Odelo, ko saliveno miloš vasić

Prvo pitanje glasi: a koji će krasni meni odelo? Odelo treba japijevski nastrojenim bankarskim činovnicima (ono moderno odvratno sa sva tri zakopčana
dugmeta); ministrima, diplomatskim papagajima, političarima i sličnim oblicima života
Odelo (dalmatinski: veštit; agramerski: ajncug), u principu je kombinacija pantalona, sakoa i – ako ste baš zapeli – prsluka, od istog materijala, dakle štofa, koji
može biti raznih vrsta i boja. Nekada se odelo šilo kod krojača, a šije se i danas, ko ima para i misli za sebe da je veliki gospodin, uglavnom kod Engleza koji
su zatucani. Nekada su krojači dobro živeli, a onda je došla konfekcija. Konfekcija pretpostavlja da su muškarci građeni uglavnom na tri kalupa: veliki, srednji
i mali i tri zapremine – mršavi, srednji i punački. E, pa nisu: ima tu visokih i mršavih kao motka; visokih i razbacanih; visokih i debelih; srednjeg rasta, ali
dugih ruku; malih sa širokim ramenima; malih i debelih; sve moguće kombinacije. Krojači su nekada sa tim razlikama izlazili na kraj po prirodi stvari: odmere
mušteriju, izmere ga, diskretno ga upitaju s koje strane Ga nosi, shvate i naruče ga za prvu probu za nedelju dana. Posle prve probe i fircanja još nedelju dana i
– molim. Pošto je konfekcija prevladala, krojačima ostaje da prilagođavaju kroj zlosretnom kupcu koji ne spada u konfekcijske gabarite – ako dotični ima
volju, želju i pare. Ali, na to ćemo se uskoro vratiti.

Prvo pitanje glasi: a koji će krasni meni odelo? Odelo treba japijevski nastrojenim bankarskim činovnicima (ono moderno odvratno sa sva tri zakopčana
dugmeta); ministrima, diplomatskim papagajima, političarima i sličnim oblicima života. Uniforma, dakle, kao u vojsci ili policiji: odudaraš li, sledi opomena,
pa otkaz. Gotovo. Nekada davno bilo je drugo: kad sam bio klinac gimnazijalac, odelo je bilo važno. Nije se nosilo u školu (to bi bio vrhunski neukus), ali jeste
za žurke i večernje provode, pod obavezno, molim. Konfekcija je tada u truloj Jugoslaviji (SFRJ) bila u povoju, pa se išlo po tradiciji kod krojača. Pre toga
trebalo je kupiti štof (2,5 metara duple širine, molim), bez prsluka, ali i za dva para pantalona. To je nama, mangupčićima, pružalo izvor dopunskih prihoda:
odeš u Robnu kuću "Beograd", kupiš 2,5 m paraćinskog štofa koji ima po obrubu izvezenu britansku zastavu, odeš pred komision kod "Zone Zamfirove" i
uvaljaš ga za duple pare kulovima koji još pritom i pale konce šibicom da vide je li vuna prava. Naravno da jeste: "Dok ima ovaca, biće i štofova od čiste
runske vune", glasila je izreka tadašnjih "valjatora".

Beograd se tada (govorim o pedesetim i šezdesetim godinama) dičio esnafom odličnih krojača, uglavnom sa predratnim ugledom. Jedan od poznatijih, omiljeni
majstor mog tate koji je bio gospodin, bio je Bilalović iz Narodnog fronta (tu, kod hotela "Prag"), koji je postao poznat kao otac svetskog strip-crtača Enkija
(Enesa) Bilala. Tu nije bilo gnjavaže: prva mera, jedna proba i odelo ko saliveno. Stari gospodin Bilalović znao je tačno gde šta spada, koliko gde viri, da ne
zateže, da otvara u struku i sve to. Alen Flaser, američki dizajner i autor jedne veoma poučne knjige na tu temu, podsetio me je na tog našeg majstora: kad idete
na probu, kaže on, ponesite i stavite u džepove polusašivenog odela sve što inače nosite po džepovima; cigarete, novčanik, telefon, dokumenta, ključeve itd.
Tek tada će krojač moći da podesi kroj, a ne da vam posle nabubre džepovi. Isto važi i za kupovinu konfekcijskog odela: probate ga sa svim stvarima u
džepovima. Kod te probe otvara se više pitanja: dužina rukava; dužina nogavica; kroj u struku; kako leži okovratnik. Zato se za probu oblače košulje koje se
inače nose; rukav košulje ima da viri 2,5 do 3 cm ispod rukava sakoa. Zakopčani sako ne sme da zateže dugmeta, ako ga već zakopčavate. Rukavi ispod pazuha
ima da budu ukrojeni malo visočije, da biste mogli da podignete ruku, a da ne povučete sve za sobom. Nogavice ima da pokriju cipele, ali samo odozgo. Falta
na struku pantalona (tamo gde počinje onaj ispeglana oštrica, ivica, kakolisezvaše!) ima svoju svrhu za udobnije sedenje. Okovratnik ne sme da bude ni
previsok (da pokrije košulju), ni prenizak, da štrči. Manžetne na nogavicama mogu i ne moraju. Džordž Orvel komentariše ukidanje ratne (Drugi svetski rat)
zabrane pravljenja manžetni na pantalonama (zbog štednje štofa) valjanim argumentom: manžetne ne služe ničemu, osim da se u njima pronađe novčić koji
nam je ispao. A skupljaju i prašinu.

Odelo je šezdesetih godina doživelo pad popularnosti po celom svetu (osim u FBI). Kasnije se oporavilo, da bi danas postalo sredstvo ugnjetavanja kao nekada.
Elegantni ljudi od ukusa mogu da ga zaobiđu bez primedbe putem kombinacija sakoa i pantalona itd. (o čemu drugi put); ima situacija gde je neizbežno:
pogreb, na primer, dodele odlikovanja i ostale neprijatne okolnosti. U tim žaljenja dostojnim situacijama crni sako i crne pantalone mogu da vas spasu; prsluke
ionako nose samo bogati bankari, skorojevići i sličan polusvet. Ona vrsta fine starije gospode koja je prsluk ispod sakoa nosila uvek i iz principa samo što nije
izumrla, ako već nije. Poslednji koga se sećam i kome je to stajalo kako treba bio je stari gospodin Savo Strugar, advokat, u savršenim sivim odelima s
prslukom, odgovarajućim sivim kravatama, snežno belim košuljama, sivim rukavicama, sivim polucilindrom i štapom sa srebrnom drškom. Toga više nema.
Zaboravite.

Moj omiljeni urednik i učitelj u školi života Sergije Lukač (neka se Bog smiluje njegovoj hiperaktivnoj duši!) pozvao me je juna 1975. na stranu i saopštio mi
je da sada, kad sam postao novinar NIN-a, ima da se prilagodim i da počnem da nosim odelo, kako to već priliči novinaru jednog tako uglednog nedeljnika.
Naravno, rekao sam; samo neka mi ugledni nedeljnik NIN obezbedi jedno hiljadu funti sterlinga u zlatu, pa da odem u Saville Row u Londonu i obučem se
kako treba; kao da ja ne znam kako se to radi.

Košulja miloš vasić

Letnje košulje imaju kratke rukave i na njih se ne nosi kravata, Vojislave Šešelju i drugovi radikali! Može laki sako; kravata nikada, ali kome ja to pričam

"Pravi gospodin treba da ima košulju i gaće u kojima uvek može da se pojavi pred svetom, sve i da na sebi nema ništa drugo", govorio je jedan moj drug iz
gimnazije. Odnosilo se to na oba odevna predmeta pojedinačno. O gaćama drugi put, sada o košulji.

Košulja je – zanimljivo – jedan od retkih odevnih predmeta koji se (osim kragni i manžetni) nije menjao negde od 400. godine naše ere. Tada se to zvalo tunika
i služilo je kao platneni međusloj između tela i grube vunene ili kožne spoljne odeće. Kojekakve varijacije na prsima, kragni i manžetnama javljaju se tek
relativno kasno i suvišne su ionako. Prve tunike imale su rupu za glavu; dugmeta se javljaju mnogo kasnije, što opet ne menja značaj i funkciju košulje. Eto
vam ruske tolstovke koja je donedavno bila deo vojne uniforme. Tolstovka ima tu prednost što nema dugmeta (osim okovratnika), pa hladnoća manje prodire;
to je zato.

Današnje košulje dele se na loše i dobre. Dobra košulja ima da bude od čistog pamuka, što gušćeg tkanja. Razne jevtine varijacije u različitim procentima
pamuka i plastike treba izbegavati: em su nezdrave, em su neukusne. Zatim, košulja ima da bude dugačka, do pola butina ako može, svakako da pokrije
guzove. Kratka košulja možda je jevtinija, ali nije dostojna pravog muškarca. Što se kroja tiče, dobre košulje dele se na paradne, sportske (nije jasno zašto se
tako zovu), letnje, vojničke i zimske. Paradna košulja – po pravilu bela, ali sve više i u odmerenim bojama, najbolje svetloplavoj – služi za ispod sakoa i za
kravatu (o kojoj takođe drugi put). Većina muškaraca staje u gotove košulje, jer su proizvođači već shvatili da ima dužih i kraćih ruku, užih i širih ramena itd.
Bogatiji muškarci naručuju košulju po meri (minimum četiri komada!); majstor meri deset parametara u koje sada nećemo ulaziti i koštaju barem sto dolara
jedna. Paradna košulja sve ređe je bez jednog džepa (to se i dalje smatra za nepristojno, taj džep); sve češće ima kragnu sa onim američkim dugmićima za
zakopčavanje, što je možda praktično (u smislu manje peglanja), ali je dosadno za zakopčavanje. Sve je manje i onih plastičnih umetaka za kragnu
(prevaziđeno napretkom tehnike). Kragne sve manje variraju u dužini i širini, što je razumno. Boja – ako nije bela – ne bi smela da odlazi u razne
ekstravagantne nijanse (roze, rezeda zeleno itd.), jer je to ružno.

Tzv. sportske košulje (nikada mi nije bilo jasno kakve to veze sa sportom ima, ali neka) imaju jedan – bolje dva! – džepa na prsima i to bi bila jedina razlika,
osim više dopuštenih varijacija boja. One se dele na obične, letnje i zimske. Letnje košulje imaju kratke rukave i na njih se ne nosi kravata, Vojislave Šešelju i
drugovi radikali! Može laki sako; kravata nikada, ali kome ja to pričam? Zimske košulje su od deblje vune i kombinacija drugih tkanina, po pravilu karirane,
kod Amerikanaca i Kanađana čak i postavljene i veoma su korisne. Idu ispod raznih jakni i džempera.
Vojničke košulje kupuju se na buvljaku ili kod Vojske spasa kao vojni viškovi. Takva je košulja, kao i vojnička jakna, stav ( statement). Može biti zelena,
zimska ili kaki, letnja, sa rukavima dugačkim ili kratkim, ali sa dva obavezna džepa, sa ili bez naramenica, svejedno. Glavna prednost vojničke košulje (osim
stava) je kvalitet: pravljene su tako da traju doveka, od odličnog pamuka (imam jednu iz 1957. i nikako je poderati), lako se peru i suše, a kad su kvalitetnije ne
treba ih ni peglati – samo se obese na vešalicu i zakopčaju se dugmeta, a ona se sama ispravi. Dovoljno su dugačke i pristaju uz većinu muških gabarita.

Neko vreme pravile su se i košulje koje se, kao, ne peglaju. Bila je to podvala. Imam i takvih, pa znam. Za razliku od bogate države kakva je Amerika, koja je
sebi mogla da priušti kvalitetne košulje za vojsku u vreme Hladnog rata, konfekcionari su štedeli. Tu dolazimo na nejdelikatniji deo ove priče – peglanje
košulja.

Peglanje košulje posao je odgovoran i ne treba ga prepuštati ženama. Moja mama umela je da se mršti na mene i da gunđa dok peglam košulje: šta to
ispegljuješ posvuda, kao da ćeš kod engleske kraljice na prijem. Majko, odgovarao sam, pravi muškarac u košulji ima da bude spreman i za prijem kod Njenog
Dražesnog Veličanstva. Moja drugarica Džasmin poverila mi se da je svome čoveku peglala samo kragnu i manžetne ako nosi džemper, a i grudi od košulje ako
nosi sako; inače bi, kaže, čovek pomislio da ga vara, čim ga tako temeljito pegla. Vidite li o čemu govorim? Ne: košulja se pegla svojeručno, bez dobacivanja
od strane ženske čeljadi. Najbolje je kad je još vlažna posle pranja, jer je – razume se! – od čistog pamuka, pa je pegla nameštena na najjače. Prvo kragna sa
obe strane; onda rukavi, jako pažljivo, s naglaskom na ramenima; pa prsa, uz dužnu pažnju džepovima i dugmetima, pa na kraju leđa, skroz. Onda se pažljivo
razgleda da li je sve gospodski ispeglano i ide se u popravke – ako treba.

Neispeglana košulja – ako je, naravno, čista – ima svoj šmek: deluje onako neobavezno (srpski: casual), boemski i adrapovački; žene to ponekad vole. Odmah
pomisle: e, da mi je jedan ovakav, pa da ga ja ispeglam kako treba! Ako im to uspe, uskoro će mu peglati samo tu kragnu i manžetne, kao moja pomenuta
drugarica. Prema tome, gospodo muškarci, peglu u ruke.

Cipele i čarape miloš vasić

Prave cipele pokažu se tek na muci i kvalitet nije nužno u vezi sa cenom. Tu održavanje igra ulogu

E, ovo je sada ozbiljna tema. Od svega što muškarac stavlja na sebe cipele su jedine zaista važne. Ne iz razloga ukusa i šarma, već zbog suštinskog značaja.
Sve ostalo je svejedno: čovek može da se umota u bilo šta, ali loše cipele su smrt. Pitajte, uostalom, ljude koji rade na nogama: sektorske radnike milicije,
poštare, konobare, "hodače sivih cesta" (Štulić), pešadince-prašinare i ostale. Ženama u tim nekim zanimanjima je lakše jer imaju nezaboravne "borosane";
doktori imaju klompe; američki Indijanci (Native Americans) imaju mokasine, a naši seljaci opanke. Gradski i terenski muškarac mora da ima dobre cipele.
Evo zašto: naše stopalo ima 26 koščica, 107 tetiva i 19 mišića; sve je to osetljivo i sve to radi tokom hodanja; američka komora obućarske industrije procenjuje
da svako od nas za života prevali peške oko 115.000 njihovih milja (1605 m u milju); navedena zanimanja i više, a stajanje se tu ne računa.

Dobre cipele moraju da budu udobne odmah, u radnji: kao da ste ušli u stare cipele. Treba vezati pertle uobičajeno i prohodati po dućanu nekoliko puta od kraja
do kraja pod prekornim pogledom prodavaca. Ako vam bilo šta zasmeta – tražite veći broj ili drugačiji model. Naša stopala nisu uvek iste veličine, pa veličinu
prilagodite onom većem i ostavite barem jedan santimetar (ne "centimetar"!) do vrha. Ako vam ono manje stopalo landara, ubacićete već nešto. Visina risa
stopala takođe nije ista kod svih, pa treba i o tome povesti računa, jer pogrešna cipela ume da nažulja i odozgo. Zadnji deo stopala ne sme da bude stegnut, a
peti treba da je udobno. Ne nasedajte na priče prodavaca da će se cipele vremenom "razgaziti"; neće, nažuljaće vas. Merilin Monro lepo je savetovala mlade
devojke: cipele broj veće, pulover broj manji. U pravu je, jer previše žena upropašćava svoja lepa stopala premalim cipelama, pa se posle gorko kaju. To što
Mujo iz vica nosi tesne cipele da bi mu bilo rahat kad ih skine, njemu je lepo, ali ne savetujemo.

Prave cipele pokažu se tek na muci i kvalitet nije nužno u vezi sa cenom. Tu održavanje igra ulogu. Cipele su, pre svega, od kože; gornji deo najbolji je od
telećeg boksa ili jareće kože. To znači da ih treba mazati nečim jako viskoznim (može i koža od slanine – ako nema drugoga) da bi očuvale elastičnost i
odbijale vlagu. Dobre cipele u današnje vreme imaju gumeni đon – koliko god to vređalo starovremske kicoše i gospodu. Kožni đon jeste otmeniji, ali: upija
vodu i hoće da se oklizne; dobar je za salonske uslove ako parket nije baš dobro lakiran, to jest. Dobre cipele imaju pažljivo ušiven gornji deo za donji (iznad
đona), što je važno zbog vlage. Iznutra je fina tanka koža i ništa drugo. Kroj i oblik stvar su izbora – ako ne smetaju udobnosti; boje takođe, mada tu ima
različitih mišljenja. Dvadesetih godina u modu su ušle dvobojne zumbane cipele (videti Džeka Meniona u seriji District); može, ko voli; to je kao one bele
gume na američkim limuzinama iz pedesetih i šezdesetih godina.

Gospodske cipele su tipa "oksford", zumbane manje ili više. Lično sam sklon antilopskoj verziji oksfordica (suede shoes), ali one dole imaju isključivo sirovu
gumu koja se na vlažnom asfaltu i ledu nemilo kliza, pa su samo za suvo vreme. Jednostavne crne cipele uvek su u modi – ako su dobre i mekane i ako ne prate
modu ("šimi" ili "patka"; podjednako ružno). Dosta je važno da su čiste, inače ispadate džiberi i primitivci. Službene cipele i čizme koje ljudi duže obično nisu
kvalitetne (pitajte policajce i vojnike); sećam se da sam krute i loše bele službene cipele (uz belu letnju uniformu saobraćajca) odmah zamenio belim
italijanskim mokasinama mekanim kao rukavica; načelstvo se nije bunilo, a bio je rahat, što veli Mujo.

Čizme su posebna priča. Mekane jahaće čizme su sjajne: uvučem bež pantalone u njih, a gore sako od tvida: isti upravitelj gospodskog imanja. Pritom su još i
udobne. Obične čizme, do pola listova i sa pertlama, već su ozbiljna obuća, sve dok nemaju onaj zip sa strane; to je nedopustivo. One treba da drže vodu
napolju, a članak učvršćen. Kad ti ih mrzovoljni intendantski podoficir baci na tezgu, suve su i krute, a dao dobri Bog da su tvoj broj (ako ne, odmah se menjaj
s nekim!). Jedan padobranac mi je objasnio šta se s njima radi: obuješ ih, zagaziš u vodu do kolena i čekaš da žmićnu kako treba i da voda uđe skroz. Onda
hodaš u njima ceo dan i drugi – dok se na nozi ne osuše sasvim. Tada su se slomile kako treba, prema tvojoj nozi i samo ih izdašno namažeš; posle toga su kao
da si se u njima rodio. Treba ih samo mazati redovno. Tu spada i onaj dr Martens – uglavnom, bez obzira na neonaciste. Ali, tek u praksi i dugom i teškom
pešačenju pokazuju se kvalitet i udobnost. Nisu nužno povezani sa cenom: Endi Mek Kejb iz britanskog SAS-a priča ( Two Bravo Zero) da je proklinjao neke
strašno skupe čizme koje je kupio za rat u Iraku 1991, jer su ga prvo nažuljale, a zatim se i raspale.

Uz cipele i čizme idu čarape; cipele na bosu nogu nose provincijski donžuani. Čarape ima da budu: pamučne i dovoljno visoke, najbolje crne. Za ozbiljno
hodanje u čizmama još i debele i obavezno bar dva para: jedne na nogama, druge oprane i zadenute za opasač da se suše. Čarape se menjaju u maršu jednom
dnevno, u gradu kad proceniš da treba; svakako ne kad se zalepe o zid. Svačije se noge znoje drugačije. Bele čarape nose šupci i polusvet iz Središnjice HDZ.

Patike i sve to druga su tema.

Svečano odelo miloš vasić

Lako je uniformisanim licima: oni fasuju svečane uniforme i mirni su sve dok im stomaci ne počnu da zatežu dugmad, što smo viđali kod naših generala.
Običan civil mora da se snalazi
Ima trenutaka kad čovek mora da se svečano obuče, sviđalo mu se to ili ne. "Crkveno i mrtveno" zovu seljaci svoje jedino crno odelo, ali to je sirotinjski
pristup. Ozbiljan muškarac mora da bude u stanju da se pojavi u određenim okolnostima obučen tako da ne izazove baš skandal. Crno odelo prolazi uvek: sa
crnom kravatom – pa makar i kupljenom bilo gde, sintetičkom – za pogreb (kravata se posle baci); crne čarape idu prirodno i obavezno; bela košulja za takve
prilike preporučuje se. To crno odelo prolazi uvek; ako je još i očigledno kvalitetno – utoliko bolje. Kravate se menjaju zavisno od prilike, ali uz poštovanje
elementarnog ukusa: ništa drečavo, nikakve "arkanovke" sa palmama i cvećem; prigušeno jednobojne su najbolje. Košulja može biti – zavisno od prilike – i
svetlo ili tamno plava, svetlo siva, ali nikako napadne boje. Odozgo ide pristojan mantil ili zimski kaput i šešir tamne boje, ako je vreme takvo. Tako obučeni
provukli ste se svuda.

Ima, međutim, prilika gde to ne prolazi: ono kada na pozivnici piše "večernje odelo, minijature odlikovanja, bela kravata" i već te perverzije. Pametan čovek to
će izbeći – ako može. Ako ne može, iznajmiće smoking. Ko bi normalan imao dva-tri smokinga za dvaput godišnje? Lako je uniformisanim licima: oni fasuju
svečane uniforme i mirni su sve dok im stomaci ne počnu da zatežu dugmad, što smo viđali kod naših generala. Običan civil mora da se snalazi. Tu dolazimo
do smokinga, što je nejasan naziv za potpuno jasnu pojavu: večernji sako koji nije frak. Originalno ime je američko, kao i izum: tuxedo, skraćeno tux.

Tu je sada potrebna istorijska digresija, koju dugujemo Ralfu di Đenaru, kolumnisti njujorškog "Tajmsa". Reč tuxedo dugujemo milionerskoj porodici Lorilard,
trgovcima duvanom (uzgred), koji su krajem XIX veka osnovali prvi country club Tuxedo kod Njujorka. Njihov dični potomak Grizvold prvi se 1886. usudio
da obuče "frak bez repova" – na kratkotrajno užasavanje viktorijanski nastrojene gospode. Amerikanci, uvek skloni praktičnim novotarijama, prihvatili su tu
modu i tako je do danas. Postoji, kaže Di Đenaro, teorija koja drži da su repove s fraka uklonili kockari iz Monte Karla, jer da su im smetali oko ruleta, ali ta
teorija nije pouzdana. Kao i uvek konzervativne, engleske više klase prezrele su američko ime i od njih imamo tu smešnu reč "smoking", koja s pušenjem nema
veze. U međuvremenu su nezaustavljivi i obezoružavajuće svakog ukusa lišeni Amerikanci te smokinge počeli da nose u svim mogućim bojama. Među svetom
od nekog ukusa zadržale su se crna, bela i krem boja; prostaci (rednecks) mirno će obući smoking boje limuna, vanile, ljubičice, podnevnog neba itd. Uz
smoking ide leptir-mašna (to je ono što nose još samo Ivan Tasovac i poneki zatucani provincijski advokati), ona prava koju – čikam vas – vežite ako umete.
Ona gotova koja se samo zakači na kragnu od košulje ne računa se. Ispod idu crne (bolje teget) pantalone bez manžetni i pristojne crne cipele; nikako bele!
Kragna smokinga nema revere, nego je raglanskog tipa; mangupi nose i beli svileni šal, ali to je već na ivici preterivanja. Tako je frak konačno ispao iz mode,
osim kod gospodina Tarane iz Mek Manusovog stripa (ko se toga seća), uz cilindar, bele kamašne i obavezni štap sa srebrnom drškom (bodež u štapu je po
posebnoj narudžbini). Frak još nose neki dirigenti i ozbiljni muzičari, bolji pogrebnici i poneki šef sale u zaostalim zemljama poput Engleske.

Smoking se, inače, iznajmljuje, kao što smo rekli. Tako me je jednom snašlo da budem pratilac mladoženje na bogataškoj svadbi u Los Anđelesu, pa smo
iznajmili smokinge. Na svu moju sreću, jer sam vitak i atletski građeni dugonogi lepotan, stao sam odmah u njega. Ostatak svadbe morao je da čeka dok
šnajderi ne poprave kroj. Kad smo se ukazali, takvi picnuti u smokinge, leptir-mašne i ostalo, etnički i rasno izmešani (mladoženja Japanac, par Latinosa, crnac
i vaš izveštač), izgledali smo kao da smo izašli iz tada čuvenog filma Scarface. To sam im i rekao, pa su se umereno uvredili, ali ih je prošlo.

Nego da se vratimo našoj stvarnosti, kako se to nekada, za vakta dijalektičkog materijalizma, zvalo. Uz svako svečano oblačenje ide kravata, ali ukusna – ako
Boga znate! Vidim ovih dana da neki naši ministri i narodni poslanici u "Narodnu kuću Srbije" (Dulić) dolaze bez mašni; to nije lepo. Oni s mašnama – osim
retkih izuzetaka – izgledaju još gore. Jednom smo tako kolega sa BBC-ja i ja pokušali bez kravata da uđemo u londonski Savoj na Strendu, pa nas je vratar,
grmalj obučen kao admiral iz rusko-japanskog rata 1905 (očigledno bivši podoficir), oterao s vrata uz savet da pređemo preko ulice, gde ima radnja s
kravatama (mora biti da se ugrađuje kod vlasnika). Od tada u takvim gradovima uvek imam kravatu u unutrašnjem džepu sakoa: nikad se ne zna. Kravatu su,
inače, kako sama reč kaže, izmislili Hrvati, ali im od toga nije nimalo lakše: propali su im svi pokušaji da se od tog brenda, je li, obogate; čak i onom Nevenu
što drži butik "Croata" na Novoj vesi. Ali, to je druga priča.

Sako od tvida miloš vasić

Muškarac u sakou od tvida uvek će biti elegantan, ako je sako dovoljno velik (skoro nikada nije prevelik); tesan sako od tvida je užas

Najveći i – nadam se – neuništiv doprinos muškom odevanju, non plus ultra, jeste sako od tvida. Taj izum prve polovine 20. veka prvo se zvao "sportski" sako
(sports jacket), mada nije jasno kakve veze sa sportom ima, kao i ostale vrste "sportskog" odevanja. Lovački sako je drugo: jeste tvid, ali je kroj drugačiji i ima
bespotrebno kožno ojačanje na desnom ramenu, kao da će ga trzaj dvocevke posle nekog vremena pocepati; neće. Snobizam.

Sako od tvida, pre svega, ide uz sve i uvek; dobro, ne baš uvek, ali uglavnom; skoro uvek. Tvid je, inače, čudo od tkanine: lagan kao perce, topao, ali
propustan, skoro neuništiv, ne gužva se, pa se i ne pegla; dobar tvid zaštićen je od moljaca, mada je čista vuna. Dolazi u današnje vreme u kojekakvim bojama i
dezenima, ali konzervativni pristup je najbolji: sivo-plave, crno-bele ili tople smeđe nijanse, riblja kost (sitna!) ili prskano. Riblja kost je bila nepopularna među
javnim ličnostima zbog danas zastarelih televizijskih kamera, na kojima je imala običaj da "puzi"; danas to više nije slučaj. Pravi tvid je "Harris" i tačka; znam
da ima i drugih, postoji i Organizacija zemalja izvoznica engleskog tvida, kao i škotskog viskija, ali... To shvatite tek posle dvadesetak godina stalnog nošenja
svog omiljenog sakoa od tvida, još pre nego što se pojavi potreba za kožnim zakrpama na rukavima. Danas se prodaju i sakoi sa fabrički ugrađenim kožnim
zakrpama, ali i to je snobizam i neukus. Dugmeta su presvučena kožom, pa se pri hemijskom čišćenju ofucaju (bolje čistionice ih prvo odšiju, pa posle zašiju),
ali to nije tako strašno. Kroj je večit i savršen: bolje je sa dva šlica, ali može i s jednim; reveri su skromni, džepovi bolje da imaju poklopce, ali mogu i bez.

Ispod sakoa od tvida ide sve: pristojna košulja sa ili bez kravate; dobra majica, čak i polo tipa; kvalitetna laka majica ( T-shirt); rolka, pulover; čak i jači dobar
džemper. Dole idu sve pantalone – osim vojničkih sa džepovima sa strane. Farmerke su sasvim OK – ako su čiste, pa makar i isprane i ofucane. Dobre cipele se
podrazumevaju; jahaće čizme sa čakširama biće tek malo ekstravagantne. Muškarac u sakou od tvida uvek će biti elegantan, ako je sako dovoljno velik (skoro
nikada nije prevelik); tesan sako od tvida je užas. Setite se šampiona: Klint Istvud sa kožnim zakrpama na sakou od tvida ispod kojega se ne vidi ni magnum
S&W .44 sa cevi od šest inča; ili Alen Delon, i gomila drugih. Beogradski uzor vazda je bio advokat Srđa Popović: njegovi su sakoi bili i ostali neponovljivi,
kao i gest kojim ih zakopčava, ustajući da se obrati sudu; advokati u Zagrebu i Beogradu uvežbavali su bezuspešno satima taj elegantni pokret pred ogledalom.
Uzalud: gospodin se rađa. Sako od tvida spada uz onu vrstu muškaraca koje Nemci zovu Feinschmecker – čovek od finog ukusa (odatle beogradsko "šmeker").

Sako od tvida kupuje se u diskretnom dućanu na Holbornu, Haj strit, odmah iza ćoška kod paba Folklands Arms koji smo mi zvali Las Malvinas. Dobro, ima i
drugih mesta, ne sporim, ali samo tu ste mogli da uđete i da vas prodavac, fini gospodin, odmeri, okrene se i donese sako koji vam pristaje kao saliven, bez
priče i gnjavaže. Platite sto funti (onih para iz 1992!) i mirni ste do kraja života. Ne budimo sitničavi: slovenačka Mura ih je pravila skoro isto tako dobre i
sjajno skrojene, od odličnog tvida (mada su ih moljci voleli, ali nema veze). Ispalo je da smo jednom tako Tirke i ja tamo kupili iste sakoe, pa sam ga molio da
ih nosimo naizmenice, u parne i neparne datume. Posle sam ja taj sako u leto 1992. poklonio jednom klincu koji se ispalio iz Sarajeva u onome u čemu se
našao; nosi ga i danas u Holandiji. Mnogo kasnije dobio sam pristup ekskluzivnom butiku u Južnom Banatu (isključivo za članove!) gde su se za male pare
prodavali dobri sakoi od tvida (i još koješta), koji su poispadali iz raznih kamiona negde po Austriji i Italiji. Tu smo se Stojan Cerović i ja dobro snabdeli, ali
sam nekako uvek više voleo ta dva londonska sakoa iz Holborna. Mislim, nisu ovi bili loši, naprotiv; ali čovek postane konzervativan u jednom trenutku;
diskretno ofucani sako od tvida – ali dobrodržeći, molim! – uvek je bolji. Nekako ih čovek zavoli, kao stare cipele, stari trenčkot, staru košulju, staru jaknu
"vijetnamku" M-65 i to. Sve to spada u sentimentalnosti, znam; ali spada i u ono malo oslonaca u burnom i promenljivom životu.
P.S.: Javio mi se moj drug Nenad sa primedbom: da njegov londonski krojač, fini stari gospodin, smatra da crna odela nose samo Italijani (eufemizam za
mafijaše) i pogrebnici. Pravi gospodin nosiće tamnoplava odela, jer su uveče "crnja od crnog". Slažem se. Evo odlomka iz prve glave Čendlerovog The Big
Sleep: "Obukao sam barutno-plavo odelo, sa tamnoplavom košuljom, kravatom i maramicom u džepu, crne cipele, crne vunene čarape sa tamnoplavim
satovima. Bio sam uredan, čist, izbrijan i umereno trezan i bilo me je briga vidi li to neko." Bio je to Filip Marlou, 1939.

Donji veš i prateće pojave miloš vasić

Već smo rekli da muškarac koji drži do sebe mora biti u svakom trenutku u stanju da se pojavi pred svetom, pa i u gaćama i da se ne postidi. To je pitanje
dostojanstva i gospodskog stila, a sa bogatstvom nema nikakve veze; ima veze sa dobrim navikama i pristojnošću.

Dakle: tu treba ispuniti dva jednostavna uslova – kvalitetan donji veš i telesnu čistoću (dobro: i prisustvo duha, naravno). To nije teško: pristojne gaće, majice i
čarape vrede svaki dinar koji za njih platite, jer dobro izgledaju i dugo traju. S druge strane, kupati se ionako treba svakoga dana; "voda nije skupa", kaže čika-
Jova Zmaj. Ima ih koji će vodu radije trošiti na pranje svog auta nego na pranje sebe samoga, ali – ko im je kriv? Muškarac koji drži do sebe tušira se
svakodnevno i donji veš menja imajući uvek na umu da čovek nikad ne zna da šta ga sve može snaći tokom dana. Šta ako ga negde zgrabi i odvede k sebi
lepotica sa persijskim očima? U takvom retkom, ali ne i nemogućem slučaju, treba biti spreman. Uostalom, sve i da muškarac tako nešto ne očekuje, reč je ipak
i pre svega o samopoštovanju. Balkanska – i ne samo balkanska – tužna stvarnost jeste manjak opšte higijene: "Muškarci se slabo peru", upozorio je još Darko
Rundek ("Ena"). Žene to ne vole; štaviše, užasavaju se smrdljivaca. Lična higijena trebalo bi da se uči i usađuje kod kuće, za vreme odrastanja; onda ostane
kao normalna i rutinska navika za svaku pohvalu. Ako neko i promakne, sačekaće ga otresita i pametna žena i uteraće ga u red – osim ako je baš svinja; tada će
ga šutnuti. U redu: ima onoliko neopranih murdaruša, aljkavuša i trapađoza, ne sporim; ali to nije razlog protiv svakodnevnog pranja i opšte urednosti kod
pristojnog muškarca, sve i da ga posle iza leđa sumnjiče da je gej.

No, dakle: majica treba da bude od jakog i gustog pamuka, sa kratkim rukavima apsolutno; majice bez rukava nose kulovi (ništa lično!). Boja je bolja kad je
bela, crna ili tamnoplava; razne pastelne boje traže svoje košulje i ostalo i uopšte su zamorne. Letnje majice ( T-shirts) slobodnija su disciplina i tu je sve
dozvoljeno u smislu boje i dezena, ali uz političku i estetsku uzdržanost, molim. Za obične majice savetujem američke klasične marke, poput Fruit of the
Loom: traju decenijama. Gaće se dele na "bokserice" i "slipove"; to je stvar legitimne procene i naklonosti – sve dok su kvalitetne. Pamuk se podrazumeva, što
jači – to bolji. Ja sam naviknut na "slip" gaće; eto tako, od mladosti i prijaju mi. Ono što je tu važno dve su stvari: gaće moraju da budu čiste i jutrašnje;
izbegavati egzotične boje i dezene (može: belo, crno, tamnoplavo, maslinasto-zeleno i već takve zagasite boje, mada je bela najpoštenija); što se gaća dezena
leopardove kože tiče, pogledajte opet film U raljama života i Batu Živojinovića u jednoj od najboljih uloga u životu. Pre neki dan sam u zagrebačkoj "Nami"
kupovao gaće; bio sam zapanjen izborom oblika, boja i dezena; prema tome, nema mesta gunđanju. Bez obzira na sve drugo, gaće moraju da budu čiste i zato
se menjaju svakoga dana i tačka.

Čarape smo pominjali uzgred, uz cipele i čizme. Treba ipak dodati da i na čarape treba paziti: najbolje su crne ili tamnoplave; one na kockice ( Burlington)
dobre su, jer su po pravilu kvalitetne, a boje su uglavnom složene sa ukusom. Žute čarape nosio je pokojni Bogdan Bogdanović kao provokaciju. Bele čarape
bile su u modi ranih šezdesetih među nama klincima, ali za autostopiranje; ustanovljeno je da bele čarapice povećavaju šansu da vas neko poveze; ne pitajte me
zašto. Posle su bele sokne iskompromitovali policajci u civilu širom planete, a onda i Hercegovci, to jest Škutori. Čarape su najbolje od pamuka, mada trpe
malo sintetike: do 25%. Treba da su dovoljno visoke i da se ne zarozavaju: gola noga ne treba da se ukaže između čarape i nogavice. Peru se redovno!

Dakle, kad je muškarac već čist i odeven kako treba, u čistom donjem vešu i sve, treba da povede računa i o mogućnosti da ga ona lepotica sa persijskim očima
zamoli da je odvede svojoj kući. Muški su – po kvalifikovanim i nadležnim ženskim procenama – po pravilu murdari, aljkavci i svinje, sve i kad žive s nekom
ženom ili s mamom; a tek kad žive sami! To ne znači da se pristojan muškarac neće potruditi oko svoje jazbine; znam ih mnogo urednijih od mnogih žena.
Kupatilo je prvo, jer je ženama najvažnije. Dekorativna crta od prljavštine oko zida kade ne savetuje se; kupatilo inače treba držati čisto; za ostalo ćete lako.
Znamo da prašina hleba ne traži, ali je povremeno treba obrisati i usisati pod. Nered kao takav, sve i kad je čist, ne ostavlja dobar utisak: red knjiga, red čarapa,
red zgužvanog veša, red zaboravljenih sendviča... to nije dobro, kao ni razbacane cipele od prošle pijanke, prazne flaše i još gori forenzičko-mikrobiološki
dokazi. Kada lepoticu sa persijskim očima uvedete u svoju urednu i pristojnu gajbu samca-gulanfera, već ste na dobrom putu. Ako još znate i da kuvate, ako se
na nju ne bacite kao divlja zver odmah, nego tek kasnije, kad treba – imate mnogo veće šanse. Ali, o tome drugi put.

Pantalone miloš vasić

Pantalone su odevni predmet koji mnogo govori o svom nosiocu, bilo muškarcu, bilo ženi. Zanimljivo je da pantalone u standardnu mušku odeću dolaze
relativno kasno i to iz siromašnih slojeva. Bogataši su do dobrano u 19. vek nosili pripijene i vehabijski kratke čakšire, u najbolje vreme ukrašene još i
nakitnjakom kao važnim modnim detaljem. Tek razvoj konfekcijske industrije odeće donosi današnje pantalone u svim mogućim verzijama, ali – nažalost – bez
nakitnjaka. Uzgred, ako je nekome baš stalo, nakitnjake (pod imenom nakurnjak) dan-danas, po ideji moje drugarice Sonje Leke, proizvodi jedna ženska
zadruga pletilja u Ličkom Petrovom Selu i prodaje ih kao etnološku zanimljivost.

Pantalone se dele na obične i na farmerke (traperice, džins itd.). Obične pantalone su od štofa, lana (letnje), flanela itd. Ima i kožnih, pa vojničkih (širokih sa
mnogo džepova); kožne neka nosi ko voli, poput Jure Stublića iz Sesvetskog Kraljevca; te vojničke zgodne su i praktične za razna posla. Obične pantalone, kao
prvo, treba da su duboke, do struka ako može. Širina zavisi od date mode, mada su šire udobnije; tesne pantalone zatežu i od koristi su samo onima kojima fali
nakitnjak, dakle neukusne su. Obične pantalone, nažalost, valja peglati: ivica "da se posečeš" ceni se jako. U nedostatku pegle i stručnog rukovaoca istom,
pantalone se pažljivo slože i stave pod madrac preko noći. U boljim hotelima koji pamte i bolje dane ima uređaj u koji se pantalone stave preko noći i uključi se
struja, pa sutra budu kao nove. Dolazak sintetičkih vlakana koja se – navodno! – ne gužvaju nije mnogo promenio: sintetika je odvratna. Terital, poliester; fuj!
Kad sam bio mali, Francuzi su se politički nekorektno sprdali sa španskim trgovcima na buvljacima: "Pantalones tergales, impermeables, gonflables"
(tergalske pantalone, nepromočive, naduvavaju se). Dakle, kao i uvek (dobro, ne baš uvek, ali za pantalone uvek) prirodne tkanine! Još jedna vrsta pantalona
nažalost je skoro izumrla: čakšire, jahaće pantalone ili (u Banatu) "bričes" (od engleskog breeches, čakšire). To su one pantalone koje idu u jahaće čizme i sa
strane imaju "uši" kojima se posle krpi dupe. Bile su, kao deo uniforme, u modi sve dok se drugovi komunisti negde ranih pedesetih nisu presvukli u sivi
sovjetski civil i šešire. Danas se mogu videti samo na gardistima; ne sećam se da sam ih video na konjičkoj policiji. Obične pantalone, dakle, ima da budu
duboke, dobro skrojene, ispeglane i od prirodnih tkanina, dovoljno dugačke, ali da se ne vuku; naravno – čiste! O manžetnama smo već raspravljali na drugom
mestu. Dopuštena su dva džepa na dupetu, sa dugmetima, a mali džepić za sat obavezan je iz raznih razloga u koje nećemo ulaziti.

E, tu sad dolazimo na farmerke. O poreklu već sve znate: te platno iz Nima (odatle denims), te onaj pametni Levi Strauss iz San Franciska, te sve ostalo. To se
zvalo i "kaubojke" (u Hrvata "traperice" dan-danas), sve od tih vesterna. Za vreme dijalektičkog materijalizma u Jugoslaviji, farmerke su bile pod osnovanom
sumnjom dosta dugo kao "kapitalistički uticaj" koji kvari decu. Jedan nadobudni doktor pisao je po novinama kako su štetne za zdravlje, jer da sapinju, ovaj,
organe, je li, pa to šteti reproduktivnim svojstvima naše omladine. Mene su 1962. iz gimnazije oterali kući da skinem moje prve Lee farmerke, na koje sam bio
tako ponosan, jer da se tako u školu ne dolazi. Nije pomoglo. Farmerke su nas preplavile, sa sve Džejmsom Dinom, Elvisom i svime što spada u rokenrol. Već
1973. u to me je uverio sjajni britanski pozorišni reditelj Džajls Havergal, koji je došao na Bitef: pojavio se na svečanom koktelu u smokingu, leptir-mašni i
otrcanim, čistim nebesko plavim farmerkama; izgledao je odlično. Farmerke i pristojan sako s kravatom ne svađaju se.
Tu sad ima jedan problem: farmerki ima raznih – lepih i ružnih, loših i kvalitetnih, ukusnih i neukusnih. "Dizajnerske" farmerke tu ne znače ništa: iste su kao i
druge, osim za snobove; novopazarske umeju da budu i lepše i ukusnije – za mnogo manje para. Lično sam pristrasan prema Levi Strauss, jer spadam u njihove
standardne mere i ne moram da ih probam. Osim toga – traju. Crne 501 idu uz sve i uvek i toga se držim. Plave farmerke nekada su bile jako na ceni kad su
nove i tamno plave; onda su moji drugovi iz gimnazije počeli da ih satima ribaju u kadi oštrom četkom, ne bi li ličili na Džejmsa Dina. To je preterivanje: plave
farmerke treba nositi i prati dok ne izblede kako i gde treba. Danas devojke cene rupe na kolenima, ali šta ja tu mogu? Bolje bi im bilo da razmisle o glupoj
novoj modi niskih strukova (da im se vidi pupak, ako može i sa pirsingom). Naime, farmerke na kukovima spadaju uz idealan struk i bokove – što je retko.
Češće se curama malo preliva masno tkivo. Prave farmerke za žensko čeljade su duboke, do tankog struka ispod kojega se umilno širi savršeno dupence;
uostalom, pogledajte stare filmove sa Džejn Fondom, ženom kojoj farmerke stoje najbolje na svetu.

Kaiš i tregeri miloš vasić

Muškarci, kao što smo prošli put utvrdili, nose pantalone raznih vrsta. Pantalone uglavnom hoće da spadaju – što nije lepo – pa ih treba nečim držati na mestu i
visini. Muškarac hoće da se raskrupnja i da smrša; uglavnom unutar mera sopstvenih pantalona, pa zato kaiš dobro dođe kad izgubi koje kilo. Ja se, na primer,
ne merim nikad na kantaru; svoju vitku liniju održavam po savetu mojih pantalona: kad postane teško, jedem manje i krećem se više; i obrnuto. Lakše mi je da
menjam težinu nego pantalone, ako me razumete. Dobro odabrane pantalone podnosiće tri-četiri kile tamo-amo. Muškarci... hm, da kažemo, krupnije građe, je
li, imaju veći problem, jer im težina varira izvan pantalonskih granica, kako bih vam rekao. Logično sledi da moraju da imaju više pari pantalona – za različite
faze svoje krupnoće.

Eto, na primer: decembra 1995. hodamo po Barseloni moj drug iz detinjstva Goran Milić (taj isti!) i ja, kad se on, onoliki veliki, uhvati za pantalone i kaže da
mu je na leđima pukao kaiš, a taman je smršao jedno sedam-osam kila i šta sad? Setim se da smo maločas prošli pored saračke radnje (sedlo u izlogu) i vratimo
se tamo. Dva ljubazna Katalonca pogledaju dve polovine Goranovog kaiša i zabrinu se: mnogo dugačko. Onda se sete i nastave dva kaiša iz svoje ponude jedan
na drugi, lepo ih proštepaju na onoj ozbiljnoj šivaćoj mašini za kožu i – divota. Ta nas anegdota uči da muškarac koji drži do sebe mora da ima pouzdan i
pristojan kaiš na pantalonama. Čovek nikad ne zna šta ga može snaći.

Zato, dakle, kaiš mora da bude jak i pouzdan. Kožni, naravno; od one vrste koju Amerikanci zovu gun belt, dakle dvostruk (antilop iznutra, glanc spolja),
proštepan uredno na osmice i sa šnalom koja se dade menjati, jer su američke šnale pretežno neukusno pretenciozne i sjajne. Širina mora biti dva inča (5 cm),
jer sve uže nije pouzdano, pa vodite računa o tome kolike su gajke na pantalonama. Taj kaiš je najbolji crn, mada i prirodna boja kože ima šarma, samo što je
žene uglavnom ne vole iz nekog razloga koji mi izmiče. Oni "dizajnerski" tanki kaiševi idu mi na živce i izbegavam ih uvek, mada ponekad čovek nema izbora
(kad ženka složi facu). Kaiš je – između ostalog – i poruka: simbol slobode; nešto za šta čovek može da zatakne palčeve, a da mu pantalone ne spadnu; ima tu
još raznih praktičnih koristi o kojima sada nećemo (šta sve može da se zadene i obesi). Lično mislim da je kaiš na muškarcu detalj muževan. Tačka.

Ima i ona vrsta vojničkih kaiševa od tkanja u raznim bojama: crno, plavo, zeleno, kaki. Oni su zgodni jer im ne trebaju rupice; takva je šnala, lako se podešava
na svaki obim stomačića. Uz farmerke idu odlično. Šnale se lako menjaju, ako vam se ne sviđaju; osim toga, peru se lako u mašini. Moj omiljeni kaiš tog tipa
je sivo-plav, od jakog najlonskog tkanja, sa šnalom na kojoj je grb policije Ankone, lep dizajn inače. Nagađate da odakle mi, ali to je duža priča. Uz farmerke
ide odlično, ali se moja najbolja i najlepša polovina mršti kad hoću da ga stavim na neke obične pantalone, čak i kad se boje slažu. Kaže da je to "džiberski";
dobro.

Sve je manje ljudi koji za držanje pantalona na mestu koriste tregere (naramenice, hozn-tregere; ako se još neko seća). Jedan od njih je naš dopisnik iz Egipta
Miroslav Višnjić, inače gospodin od glave do pete. Pravi tregeri, čujem od ljudi koji znaju, imaju dvostruke kožne nastavke sa rupicama i koriste dugmeta
ušivena u pojas od pantalona iznutra. One štipaljke koje, kao, drže tregere za pojas pantalona nepouzdane su. Elastični su, široki i podešavaju se na šnalu.
Nekada su se tregeri nosili pod normalno među gospodom; štaviše obavezno; kaiš je bio za seljake. Meni su se tregeri ogadili dok sam bio klinac, jer je
gospođa majka na njima insistirala. Bili su na jedno dugme; to je tada nosio još samo Mika Miš, poznat i kao Miki Maus; čak je i on to ubrzo prevazišao.
Anglosaksonci i dan-danas koriste termin "i kaiš i tregeri" (belt and braces) za ljude koji ništa ne prepuštaju slučaju, pa imaju uvek tri olovke na sebi i po pet
kutija šibica i sveća u svakoj sobi. Problem sa tregerima je to što ne trpe opterećene džepove na pantalonama; što su rupice za dugmeta premale i što kožni
nastavci hoće da se ofucaju, pisao je davne 1987. godine kolega Piter Livaj iz londonskog "Spektejtora". Kaže da je jedine pristojne staromodne tregere (marke
Hercule) našao negde u Francuskoj, na nekom provincijskom vašaru, i više nigde nikada. Mislim da je to šteta: tregeri imaju svoje prednosti i umeju da deluju
otmeno – uz ostatak odeće. Uzgred: zašto je španski kralj Alfonso XIII nosio tregere u boji španske zastave (crveno-žuto-crveno)? Da mu ne spadnu pantalone.

Ćelav, pa šta? miloš vasić

Pre nekoliko godina tešio sam mog prijatelja Boru Rašetu: pojavila mu se na temenu hm, ovaj, tonzurica, kako da vam kažem, pak se dečko zabrinuo za svoju
kosicu. Meni, ćelavom praktično oduvek, ta briga nije bila baš razumljiva. To je božja volja, genetika valjda i šta sad? Zaista ne vidim razlog za brigu. Eto,
Boro, rekao sam mu, pogledaj koliko ima ćelavih i šarmantnih muškaraca, žene ih vole i šta sad? O sebi i da ne govorim. Ošišaj se na kratko, imaš zgodnu
ličku tintaru; ako već nemaš kosu kao Tonino Picula (ili, ovde, Čeda Jovanović), onda se šišaš kao Ljubo Ćesić Rojs (ovde Palma Jagodinac), pak si miran.
Dalje utehe išle su ovako:

Kad sam bio mali, pitao sam mog tatu (koji je bio izuzetno zgodan čovek, ćelav kao bilijarska lopta, ali su ga žene volele) zašto nema kosu. To je sve od
pameti, rekao mi je tata: kako pamet raste u glavi, tako kroz te rupice istiskuje kosu. Kasnije ću pronaći epizodu iz Cezarovog života u nekim rimskim spisima.
Kleopatra je ćelavom Cezaru preporučila da maže glavu balsamom od meda, pelina i vinovog lišća, jer da to leči ćelavost; dok je sedeo tako namazan, ušla je
čistačica i pitala šta je to sa glavom božanskog Cezara; on joj je rekao, a ona mu je odgovorila: "Čovek može imati ili kosu ili pamet, no ne može imati oboje.
Ti si dovoljno lep, gospodaru, takav kakav jesi; i pošto su ti besmrtni Bogovi dali dobru pamet, ja mislim da ti oni nisu namenili uvojke." Cezar je posle hteo da
tu čistačicu imenuje u Senat.

Tako je i jedna moja rana supruga htela da me izleči od polaganog, ali sigurnog ćelavljenja, pa je iz Francuske naručila nešto što se zvalo "Petrolhahn",
smrdljivo kako sama reč kaže. Završilo je u "Petromax" lampi, jer je bilo 90 odstotni petrolej.

Lekova od ćelavosti ima sijaset, naravno, i svi su podvala. Amerikanci su imali neko zmijsko ulje, na primer, od čega će nas dobri Boga sačuvati. Nema tu
pomoći, dobri moji muškarci i lepe moje žene: svoju ćelavost treba primiti s filozofskim mirom i biti na nju ponosan. Eto, na primer, uzmimo onog notornog
snoba Valerija Žiskar d’Estena: postao je predsednik Republike Francuske jer je imao lepu ćelavu glavudžu i divne dugačke prste koje je znao da preplete pred
TV kamerom tako da su Francuskinje listom glasale za njega. Nisu on i Cezar jedini slavni ćelavci u istoriji; setite se samo Jula Brinera i još nekih. U današnje
vreme, međutim, ugled nas pravih, prirodnih ćelavaca kvare ovi novokomponovani turbo-dripci, bezvrati ćelavci i japiji koji se drže te nekakve mode, pa se
šišaju na nulu. Razlika se ipak vidi i molim da se to primeti.
Posebno je tužna priča o ljudima koji ne mogu da se pomire sa prirodnom i od boga danom činjenicom da su ćelavi. Najniži nivo su oni koji nose periku, to jest
"tupe"; to je tužno i sažaljenja dostojno. Nisu mnogo bolji ni oni koji se češljaju na "hobotnicu", puštajući ono malo kose i prebacujući je preko ćelavih zona na
glavi; kad skoče u more ili u bazen, to se lepo razmaše okolo, pa vam je jasno zašto se zove "hobotnica". A tek oni koji idu kod skupih doktora da sade sebi
novu kosu, dlaku po dlaku! To nikada nisam mogao da razumem. Ne razumem ni one ćelave muškarce koji puštaju repiće kao samuraji: na šta liče kad ih
raspuste? Na Obrada Kosovca sa HTV. Moj pomenuti gospodin otac puštao je odmerenu tarzanku, ali mu je odlično stajalo: ličio je na italijanskog senatora; isti
onorevole, eccelenza, cavaliere.

Dobro, razumem ja kosmate i ne mislim da su gluplji od ćelavih. Ni meni nije bilo loše dok sam imao kosu. I ovakav kakav sam moram da se šišam svako
malo, jer i ovo malo kosice ide preko ušesa i pravi mi rogove na glavi. Prednost je da mi ne trebaju ni češalj ni fen. Šezdesetih godina – kad sam ja bio mlad –
kosa je zaista bila u modi. Na nulu su se šišali regruti i robijaši. Normalni rokeri ličili su svi na Teofila Pančića. Ali, za to je trebalo imati kvalitetnu, čvrstu i
gustu kosu i nosioci su se s pravom ponosili; a i prali su je redovno. Mnoge devojke su im zavidele, sećam se. Duga kosa bila je tada poruka, statement, oznaka
pripadnosti, politički stav par excellence. Duga kosa bila je hip; kratka kosa straight. Podela je bila oštra, bogami, ali to je druga priča. Reciklaža muzikla Kosa
ne ide danas.

Zato, savremenici moji dobri, ne brinite se kad primetite da vam kosa polako napušta glavu. To je od one pameti koja mora biti da raste iznutra. Šta fali nama
ćelavima? Žene za kosu ne mare, njima je muškarac ionako samo predmet koji služi za naslanjanje glave i to ni sa kakvom kosom veze nema. Ne može čovek
sve da ima, što reče Cezarova čistačica: i pamet i šarm i rutava prsa – i kosu. Šta biste vi hteli?

Mama! miloš vasić

Krenem ja jednom tako iz porodične kuće gde sam bio na privremenom boravku, a moja gospođa majka veli: "I pazi kako prelaziš ulicu." Pitam je zna li koliko
je meni godina, a ona kaže pedeset, ali: "Ti ćeš za mene uvek biti moje dete." Mama je, dakle, neko za koga će njeno muško mladunče doveka ostati glupančić

Odatle izvesna doživotna napetost u tim odnosima. To što onaj bečki profesor nešto teoretizira na tu temu slobodno zaboravite; to su budalaštine, a psihoanaliza
je, kako je pakosno i na vreme primetio Karl Kraus, naš slavni prethodnik i uzor, simptom one bolesti kojoj se nudi kao lek. Pustite, dakle, Edipa i Jokastu na
miru; to je jedna druga priča.

Mame se dele na – uglavnom – dve vrste: srednjoevropsko-mediteransku i anglosaksonsko-protestantsku. Ne bih nagađao koja je gora, neka, hvala. Putujući i
čitajući primetio sam da je ovaj naš tip, srednjoevropsko-mediteranski, preplavio industrijsku civilizaciju. To Amerikanci lepo zovu jevrejska majka ( Jewish
mother), ali se odnosi na mnogo širu populaciju od izraelitske. Prototip je ona gospođa iz Portnojeve boljke Filipa Rota, koja trči po plaži i viče: "Upomoć,
davi mi se sin, lekar specijalista!" Moja gospođa majka bila je ista takva; kao da ju je Filip Rot napisao. Svečano mi je saopštila, u mojoj ranoj mladosti, da od
mene očekuje da nadmašim moga oca i njenoga muža. Izvini, maman, rekao sam; tata je ipak doktor nauka, profesor evropskog značaja i šef katedre (na
jednom fakultetu koji je tada bio od velikog ugleda); nekako je uspeo da izbegne da postane akademik, što nije bilo lako. Kako ona misli da ga ja nadmašim?
Ne znam, ali ja to od tebe očekujem, odgovorila je mrtvo-hladno. Čim sam postao punoletan, našao sam posao i odselio se od kuće – na njen užas. Završio sam
kao student u ostavci i umetnik u snalaženju opšte prakse, specifičnije kao šeret-budala. Srce sam joj slomio, džigericu njenu pojeo, bolje bi joj bilo kamen da
je rodila pa da ima šta da stavi na kupus itd.; sve su to citati. Rekao bi čovek da sam je u smrt oterao; možda: umrla je u svojoj devedeset i drugoj godini "od
smrta", tj. prirodnom smrću od starosti, kako glasi lekarski nalaz, Bog joj dao pokoj duši.

Nisam ja tu jedini slučaj. Pojava je masovna, kao što i sami znate. Očigledna protivrečnost u njihovom (majčinskom) sistemu očekivanja – da od svog
glupančića očekuju vrhunsku karijeru – ne smeta ih nimalo. Mladunac je njihov i – prema tome – genije; ako mu baš ne uspe da ispuni majčinske ambicije,
onda je neko drugi kriv: mrze ga profesori, kvare ga mangupi, mnogo je fin i bezazlen, naivan je; i najčešće – upropastile su ga te neke druge žene. Tu
dolazimo na najteži segment priče. Prethodna supruga mami je uvek bolja od sadašnje, mada nije mogla na oči da je vidi za tog prethodnog mandata. Sve te
"popišulje" (opet citat) samo gledaju da njenog sina razvrate, upropaste, unište (eventualno i opljačkaju – ako ima šta, to jest) i ostave; onda se pojavi nova
"popišulja" sa istim podlim namerama. Jedan moj piroćanski rođak, dečko drag i pametan, uspešan pritom, iznervirao se jednoga dana i rekao toj mojoj strini i
njegovoj mami, doktorskoj ženi, molim: "Znaš šta? Kad si mene rađala, mogla si odmah sebi i snajku da rodiš!" Nije da su tašte (punice) mnogo bolje, ali s
njima se lakše izlazi na kraj, verujte mi, znam. Nema, dakle, te "popišulje" koja je dostojna njenog sina; svaka naredna je još gora i tako dalje – dok se mama
ne opameti pod starost i shvati da ta neka snajka o njoj brine i za nju se žrtvuje. Bolje ikad nego nikad; šta se može...

U takvim okolnostima i u endemskom siromaštvu, nije nikakvo čudo što muškarci tako dugo ostaju s roditeljima, to jest sa mamom; tata je tu nekako sporedan,
mada utešan element. Pre nekoliko godinama pročitao sam u novinama sjajnu priču: neki mlađani Italijan (oko 35 godina star) tužio je sudu mamu i tatu, jer da
ga teraju iz kuće. Čovek je pritom uspešan i bogat, neženja (olakšavajuća okolnost!), ima sjajnu karijeru i sve, ali smatra da bi ga samostalan život lišio
određenih udobnosti koje su – naravno – bogom dane: mama ga pere, pegla, kuva mu i hrani ga kako je navikao; roditelji plaćaju komunalije i troškove, pa on
ima za skupo auto, za odeću i za provod. Ženio se ne bi, jebe po kućama; to je još udobnije itd. Šta mislite kako je sud presudio? U njegovu korist, naravno.
Primer je drastičan, ali slučajeva koji nisu došli do suda – i neće – ima jako mnogo. Muški su u principu lenji i komotni; pretrpeće – na jedno uho unutra, na
drugo napolje – sva mamina zvocanja, dok je sarme i opranih i ispeglanih košulja i gaća. A i nekako jevtinije dođe. Žena pak ima razne ideje: baci đubre, peri
suđe, uradi nešto u kući, trutu jedan i lenčugo, vidi u kakvom svinjcu živimo, zaradi neku kintu, šta da obučem, sve što imam mi je za po kući; itd. Mama tako
ne govori; mama je zadovoljna što je mladunac (od 60 godina) još tu, uz nju; prežaliće i unuke ako treba.

Onda se mama – neizbežno, nažalost – izvrne i umre jednoga dana, a mamin sin ostane sam na svetu, uštavljeni neženja koji treba da uči gde je dućan, kako se
pravi kajgana, kako radi veš-mašina i kako se prazni usisivač – ako mu i padne na pamet da ga prazni. Pola vekne, pola crnog luka, pola flaše vina; pola života,
kako je primetio Džon le Kare jednom.

Beli udovac miloš vasić

Muškarci su – to sam već pomenuo – nalik na mačke: sujetni su, konzervativni, ako može slabo pokretni i – razmaženi

Izraz "beli udovac" označava muškarca čija je bolja i lepša polovina trenutno odsutna na kraće vreme. U govornom jeziku retko ćete čuti izraz "bela udovica";
ne znam zašto i nisam siguran da želim da doznam. Jednostavno se retko koristi.

Da bi se kvalifikovao za belog udovca, muškarac prvo mora da ima žensko čeljade s kojim živi – ajde, recimo – stalno i redovno, takozvanu partnerku, ženu i
to. Onda ona ode nekuda na neko vreme. To odsustvo može biti dobro ili – ne dao bog – loše (bolnica, nečiji pogreb itd.). U oba slučaja beli udovac ostaje sam,
ali u drugom slučaju (lošem) još i brine. Praktično i svakodnevno gledano, bitno je da je muškarac ostao sam sa sobom, što nije uvek i najbolje društvo kad se
već navikao na zajednički život. Muškarci su – to sam već pomenuo – nalik na mačke: sujetni su, konzervativni, ako može slabo pokretni i – razmaženi.
Ukratko, teško menjaju navike.
Isprati tako on tu svoju na već neko prevozno sredstvo, izljubi je i ostalo. Prva stvar, ako je doba dana odgovarajuće, biće da svrati u svoju omiljenu kafanu od
koje će narednih dana pokušati da napravi svoj operativni centar i novi dom. Ako ne, vraća se kući i tu nastaju problemi: tumara on tako po praznoj kući i
blene; ne zna više šta bi od sebe. Ako imaju mačku ili kuče, onda je lakše, valja i o životinjici brinuti, čovek ipak ima neku obavezu, pa ne zuji u praznini. Bez
kućnog ljubimca stvar postaje ubrzo akutna: čovek – beli udovac – zavlači se preko volje u prazan krevet i tu shvata značaj odsustva – dok ne zaspi.

Kad se probudi, spopadnu ga melanholične misli, ali i varljivo osećanje olakšanja i slobode. Sada može šta hoće: da baci đubre kad mu se dosadi da mu smrdi;
da ne jede supu koja je, doduše, zdrava, ali je on ne voli; da ignoriše prašinu i prljave sudove; da ide kuda hoće bez objašnjavanja. Pa tako prvo počne da odlazi
u tu pomenutu omiljenu kafanu češće i na duže. Kafanski drugari – naravno – provale ga odmah i posle nekog vremena počnu da ga nerviraju sa kojekakvim
sprdačinama i aluzijama na temu belog udovca. Pametan beli udovac vodiće računa – ako je već dotle došlo – da izvanbračne izlete, tj. romanse, jednočinke ili
šta već izvodi, ne radi kod svoje zajedničke kuće; najbolja je useljiva riba, kao što se zna; može i hotel pun razumevanja; svoja jazbina nikako. Da vam sad ne
objašnjavam zbog čega sve, duža je to priča. Nekada, pre GSM celularne telefonije, bilo je lakše: "sapleo sam se o žicu i iščupao telefonski kabl iz zida";
"utišao sam zvono od telefona, pa sam zaboravio"; "iscurila mi je baterija od pejdžera"; itd. Danas je jedino izvinjenje: "utišao sam mobilni, pa sam zaboravio";
ne deluje baš uverljivo, jer većina GSM telefona daje jasan signal za propušten poziv i za primljenu SMS poruku.

Sve i da se naš beli udovac ne bavi izvanbračnim avanturama, neće mu biti lako. Neko vreme boraviće u svojoj omiljenoj kafani duže nego što bi inače, ali će
drugari početi da ga nerviraju, a i kafanska hrana će mu dodijati; ne zbog holesterola, masnoće i svega što mu njegova odsutna inače brani, nego eto tako –
monotono i usamljenički. Istera čovek želju za: mućkalicama, crevcima, tripicama na italijanski način, brizlama (kako na žaru tako i pohovanim), pikljevima u
saftu, belim bubrezima, pihtijama (ako im je vreme), glavudžama u škembetu i ostalim zabranjenim jelima. Uviđavni prijatelji zivkaće ga na večere, znajući
njegovu delikatnu poziciju belog udovca, ali i tome ima kraja: reč je o pristojnosti.

Onda mu padne na pamet nesrećna ideja da sam sebi nešto spremi kod kuće. Kao što je poznato, kuvanje za jedno čeljade ne isplati se: dobro, može da se baci
šnicla na tiganj i naseče jedan paradajz; jajce na oko, čak dva; na kraju se svede na malo sira, na mesni doručak, na kutiju sardina na koje mu se na kraju dosadi
i limun da cedi i crni luk da secka. Nikakav život; puki opstanak; bolji je i McDonald’s.

Tumara tako naš beli udovac po praznom stanu, javlja se redovno svojoj nedostajućoj polovini i tu je za svaki njen poziv; referiše o svemu, izveštava da je
izvršio sve naloge od juče, zalio cveće, hranio mačku; laže da je usisao stan i obrisao prašinu itd. U svoju omiljenu kafanu dolazi sve tužniji; očijukanje sa
raznim ženama koje bi imale neke planove s njim počinje da izbegava; u poslu nalazi sve veću utehu, što je zabrinjavajuće. Spava sve duže, mada ne i slađe.

Na kraju, kad oseti ili čuje da je njegova privremena karijera belog udovca pri kraju, on odjednom živne. Izostaje iz kafane sve češće jer se setio usisivača i
krpe za prašinu; možda je čak i pod obrisao mokrom krpom; bacio je sve đubre; počistio je mačkinu kutiju; svi sudovi su čisti i na svom mestu; možda je čak i
veš oprao, ako ume sa tom veš-mašinom koja je šejtanski uređaj; možda je čak nešto i ispeglao, mada se to retko događa – ako ikad. Platio je zaostale račune i
sada je spreman da dočeka svoju dragu.

Ona konačno stiže, on je sav ponosan i ne može da se ne hvali da kako kuća lepo i čisto izgleda. Ona gleda s rezervom (zna ona njega): sve joj je to mnogo
novo i čisto, ali neka. Moglo je i gore.

Raspuštenko miloš vasić

Posle razvoda ne počinje se od nule, nego negde dole, iz minusa. Ako se on zaljubio i otišao s drugom, ne može da izbegne grižu savesti. Ako se ona zaljubila i
našla drugoga, on se oseća popišano, odbačeno i bedno

Reč je, nagađate, o razvedenom muškarcu. Termin je biblijskog porekla, od "knjiga raspusna", dokument o razvodu u Starom zavetu, pa smo tako prvo imali
raspuštenicu ("pušćenica" originalno), a sada imamo i raspuštenka. Zapravo bi ispravniji naziv bio raspuštenik, ali govorni jezik je takav. Pre svega treba
odbaciti pogrdne i posprdne čaršijske aluzije iz prošlih vekova (19. i 20): "raspušteno vladanje", na primer i slična olajavanja u stilu Mir-Jam i Cicvarićeve
štampe koja se tada zvala "bulevarska", a danas tabloidna. Sve je to otišlo u ropotarnicu povijesti, zajedno sa oglasima tipa "Odričem se svoje žene Perside i
njene dugove priznati neću", privatnim detektivima koji njuškaju po čaršavima i krišom slikaju ko se s kim kada praska i sa pojmom "krivice" za razvod; Bogu
hvala.

Razvod braka postao je normalna pojava, šta god o tome mislili sveta matera Rimska katolička crkva i naši mrakobjesni saborni revnitelji. Kazaće neki od njih
da je to komunjarska ujdurma; jeste, pa šta? Ostatak civilizovanog hrišćanluka, ali i islam i budizam, razvod priznaju i regulišu koliko-toliko pravedno.

Nego, vratimo se mi temi. Razvod braka (ne mogu da se ne setim istoimene birtije na Avalskom putu...) događaj je traumatičan i ozbiljan za oba bračna druga;
o deci i da ne govorimo ako ih ima, a često ih ima. Veoma retko se događa da se muž i žena razvedu mirno, bez mržnje i raziđu se u međusobnom razumevanju,
uzajamnom poštovanju i miroljubivoj koegzistenciji, kako to lepo zove moj kum Mika Dajmak. Sve i tada razvod je – kao i svaki raskid ozbiljne ljubavne veze,
što takođe spada u ovu priču – događaj potresan. Nemojte mi samo reći da je tu reč o olakšanju, oslobađanju od muke i ratosiljanju od bede; taj slučaj veoma je
redak. Istini za volju, određeno osećanje olakšanja postoji u prvom trenutku, ali traje jako kratko. Prosečni muškarac ne zaljubljuje se u opajdaru, gaduru i
zmijurinu, nego u lepu, šarmantnu, milu i pametnu ženu, pa se s takvom smuva i čak oženi i ima decu. Zašto i kako ona u jednom trenutku postane sve ono
drugo – posebna je priča, na koju ćemo doći u jednom od narednih nastavaka ove kolumne.

Naš raspuštenko, dakle, nađe se u jednom trenutku sam na svetu; što kasnije se razišao sa svojom bivšom, to gore; navike, između ostalog, imaju ulogu. Ako
ima kakve-takve prihode i gde da se nastani, malo mu je lakše; ne mora natrag kod mame. Dobre bivše žene – znam slučaj – ponudiće mu kost i kvartir, samo
da ga poštede tog poniženja – dok se ne snađe. Onda dolaze alimentacije, pravo na viđanje dece i već sve to, uključujući i upoznavanje njenog budućeg i
njegove nove. Pristojan svet tu se uglavnom snalazi na civilizovan način, ali malo je pristojnog sveta. Jednom sam se tako razvodio, a sudsko veće nije
poverovalo jer smo se lepo ponašali na raspravi; mislili su da nešto muljamo s nekretninama. Sećam se da mi je jedna moja drugarica jednom tako opisivala da
kako se odlično slaže sa bivšim mužem; rekao sam joj: "Jelisaveta moja dobra, trebalo je da se razvedem od tebe, a ne od one moje bivše." To su srećni ljudi.

Češći je slučaj, nažalost, neprijateljstvo; često obostrano i uvek nepotrebno i štetno. Klasičan primer je pripiti magarac koji u kafani kuka da kako je ona
godinama bila kurvetina, ali ne ume da objasni zašto je s njom sve te godine živeo. S druge strane je ona koja tvrdi da je on od početka ovakav i onakav, ali
eto... Onda dolaze gadosti: ona njega ogovara deci – dok deca ne odrastu i ne shvate sama da o čemu je reč; zakeranje (decenijama me je jedna rana bivša žena
davila da joj nisam ostavio neki nož za hleb, mada jesam); guranje nosa u sadašnje brakove, što ume da ima dramatične posledice itd.

Tako je naš raspuštenko još tužnija pojava od belog udovca, čiji je status barem privremen: raspuštenko je bačen natrag u samački život; ne počinje ni od nule,
nego negde dole, iz minusa. Ako se on zaljubio i otišao s drugom, ne može da izbegne grižu savesti, jer bivša pati, a u tome su stručne; još i deca, ako ih ima...
Ako se ona zaljubila i našla drugoga, on se oseća popišano, odbačeno i bedno. Uopšte, reč je o porazu, kako god okrenemo.
Neću da kažem da je raspuštenicama lakše; nije, ali žene su snažnije, organizovanije, praktičnije i s nogama na zemlji. Retko će se prepustiti patnji,
preispitivanjima i introspekcijama koje raspuštence vode u depresije, alkohol, zanemarivanje lične higijene i ostale zabrinjavajuće simptome. Dobro: većinu
raspuštenaca to konačno prođe. Probude se jednoga dana, shvate da je to život koji treba živeti, okupaju se i obriju, okanu se preteranog pića, pogledaju se u
ogledalo i obuku se pažljivije. Došli smo do naredne faze.

Ide tako naš raspuštenko okolo i merka ribe. Zbog nagomilanog iskustva i posttraumatskog stresa oseća se donekle samouvereniji i – što nije sigurno –
pametniji. Ako je pametan, neće muvati žene mnogo mlađe od sebe, ali rekli smo da nije sigurno. Ako nađe zgodnu, držeću i milu raspuštenicu, eto prilike. Ima
u Talmudu (Pesahim; 112) misteriozna rečenica: "Raspuštenicu uzeti dok je muž živ, jer je učitelj već rekao: rastavljeni koji se ženi puštenicom ima četiri misli
u krevetu." Učitelj je, usudiću se da primetim, pogrešio: isto je i sa udovicama i udovcima. Ali: sa četiri misli u krevetu dade se živeti, ako su ljudi pametni i
iskreni.

Plastika miloš vasić

Žene imaju iracionalne ideje oko sopstvenog izgleda, pogotovo dok su mlade i lepe. Te ne sviđa joj se ovo, te ne sviđa joj se ono. Ranije, dok se znalo reda,
lepo bi joj rekli da ćuti i da se pogleda u ogledalo

Sve je počelo od noseva – iz nekog razloga. Prva od žena koje sam upoznao u životu koja je to uradila bila je Žilijet Greko (moji su se družili s njom u ta
egzistencijalistička vremena): veoma lepa i seksi crnka, imala je lep i malo kukast rimski nos; onda je sebi stekla prćast i nikakav nosić. Pa je Josipa Lisac
izvela to isto, negde 1969, ako se ne varam; znao sam je i "pre" i "posle"; nije joj trebalo. Zatim je moja prijateljica Jasenka u Zagrebu zaključila da joj se ne
sviđa njen divni grčki nos, pa je napravila prćasti. Jedino žensko čeljade čiju sam plastičnu operaciju razumeo, bila je jedna Sylvie iz Pariza, koja je imala
zaista prevelike grudi, pa ih je smanjila na normalne mere negde 1971. Rekla je posle da joj laknulo onoliko; rekao sam joj za srbijansko poređenje "natovarila
se sa sise k’o budala s drva"; razumela je na kraju.

Onda je đavo odneo šalu. Dobro, razumem rekonstruktivnu plastičnu hirurgiju skroz i sasvim; to treba. Ali ovo današnje ludilo... Znate, uostalom, na šta
mislim: tinejdžerka iz bolje kuće dobije sisurine kao rođendanski poklon; ili napumpa usne da te Bog sačuva i ne liči ni na šta. Uzaman je pre nekoliko godina
jedna pametna mlada doktorka iz te struke (iz Brazila, gde znaju o čemu je reč) objašnjavala na nekoj televiziji da se to ne radi pre 25-26 godina, jer devojke
rastu. A i zašto, zavapila je jadna žena: pogledajte današnje devojke kakve su visoke, vitke i lepe; šta će im sise od po 1000 cc? Da im uskoro padnu do kolena
ili puknu pa se prospu? To zahteva i održavanje, kaže cura: jednom godišnje na tehnički pregled, alo!

Neki misle da to ima veze sa "turbo-folk" supkulturom: sve bi da budu Ceca i Jeca. Estradne sojke javno se ponose svojim "zahvatima". Jednu su čak
konkurentkinje optužile da je izvadila dva do četiri rebra ne bi li stekla tanji struk. Jedna druga gospođa navodno je jedva pretekla tokom ne baš uspešne
liposukcije u izuzetno uglednoj medicinskoj ustanovi. Ostalo znate.

Ima tu, međutim, nešto više od puke pomodnosti i bestidnog puvanja novokomponovanim parama, slutim. Žene imaju te iracionalne ideje oko sopstvenog
izgleda, pogotovo dok su mlade i lepe. Te ne sviđa joj se ovo, te ne sviđa joj se ono, itd. Ranije, dok se znalo reda, lepo bi joj rekli da ćuti i ne sere; neka se
pogleda u ogledalo. Danas, međutim, para vrti gde burgija neće, a roditeljima ili mužu lakše je da plati nego da sluša.

Mladi i veoma talentovani američki pisac Karl Hajasen, autor sjajnih satiričnih krimića, u svom romanu Skintight (najpribližniji prevod bio bi "Tesna koža")
bavi se plastičnom hirurgijom, dovodeći fenomen do apsurda. Glavni negativni junak, loš plastični hirurg, zaljubljuje se u pacijentkinju. Problem je u tome što
je reč o prelepoj i potpuno savršenoj mladoj ženi na kojoj ni najpohlepnija cepidlaka od plastičnog hirurga ne bi imala šta da popravi, a ona nije zadovoljna
svojom pojavom (slučaj češći nego što se obično misli). Plastični hirurg je užasnut: "Ona izgleda kao POSLE, a ne kao PRE", misli on u terminima reklama za
sopstvenu kliniku. U trenutku inspiracije on nalazi rešenje: polaže svoju lepoticu na operacioni sto, daje joj anesteziju i stavlja joj zavoje gde treba. Kad se ona
probudi, objašnjava joj da je izveo operativne zahvate svog života i da je ništa ne boli zato što su danas analgetici tako savršeni. Na kraju teatralno skida zavoje
i kaže: "Vidi kako je savršeno urađeno: nigde ožiljka."

Na Beverli Hilsu skoro je nepristojno hodati okolo bez fejs-lifta; verzirane bogatije gospođe pogledaće jedna drugu i pogoditi kod kog plastičnog hirurga je
konkurencija bila. Pošto se estetski kriterijumi menjaju sa promenama mode, plastični hirurzi uvek imaju posla: jedne godine nose se veće grudi, druge manje;
jedne godine nosi se dupe, druge godine stomak; devojačke ambicije za dobru udaju uvek su tu. Tako se stiglo do uobičajene scene na Rodeo Drajvu u Los
Anđelesu, najskupljoj ulici na svetu: dok loše oženjeni muškarci rintaju do smrti u staklenim soliterima, dobro udate žene voze se u skupim kabrioletima i
blazirano pokazuju zategnuta lica koja teže da se zamrznu u večitoj grimasi trenutnog ideala lepote sa stranica ovomesečnog "Voga".

Muške – izgleda – niko ne pita šta o tome misle; to bi verovatno bio gubitak vremena, jer je ženski izgled, to jest lepota, nešto o čemu žene odlučuju između
sebe – i za sebe. Uostalom, plastični hirurzi i sami su zbunjeni činjenicom da im se za "estetske intervencije" obraćaju uglavnom žene koje oni ocenjuju kao
lepe, što nas vraća na početak ove priče i na Karla Hajasen.

Brak miloš vasić

Brak se u životu nameće kao nužan, neizbežan i normalan ishod ozbiljne veze između muškarca i žene – pa šta im Bog da

Duža je ovo priča od pukih 5000 slovnih znakova. Ustanova braka, plašim se, spada među uverljivije primere nesavršenosti ionako sumnjivog Božjeg projekta.
Pođimo od samog početka, iz Edena na Istoku. Sa današnjom pameću Edenski se incident mogao lako izbeći i sve bi bilo u redu. Zašto Drvo saznanja nije bilo
bolje čuvano? Ko je uradio bezbednosnu proveru za zmiju? Za koga je Eva radila? Odakle joj ideja? I tako dalje.

Posle ćemo se čuditi kada pseudo-Ciceron u svom čuvenom (apokrifu apokrifa, smatra se) spisu opisuje brak kao "združene muke Sizifove i Tantalove", pa su
se posle prepisivači i dopisivači zabavljali dodajući pornografske sadržaje u koje nećemo ulaziti. U jevrejskoj tradiciji ima priča vredna pomena: neka veoma
učena supruga jednog od prokuratora Judeje volela je filozofske razgovore sa jevrejskim mudracima, pa je jednog od njih pitala da šta taj njihov Bog sada radi,
kad je već za šest dana stvorio svet. Uf, gospođo, rekao je mudrac, spada s nogu od posla: pokušava da sparuje muškarce i žene i nikako mu ne ide. Ma
nemojte, rekla je rimska matrona; ja imam sto robinja i sto robova, spojiću ih odmah. Mudrac je bio skeptičan. Posle nekoliko dana nađu se oni opet i gospođa
veli da je mudrac bio u pravu: pedeset parova molilo ju je da ih razdvoji, jer su se odmah posvađali i potukli.

Naravno da je zajednica muškarca i žene neizbežna – čak i u vidu braka, ako se baš mora. Ljubav i seks tu imaju ulogu, naravno. I opet naravno, religije su
smesta stavile svoje kopito na ustanovu braka. Nije to bilo bez neke: pre svega, trebalo je voditi računa o deci koja tu prirodno spadaju; zatim je trebalo
regulisati imovinsko-pravne odnose i supružnička prava; mudrije crkve regulisale su i razvod, a sveta matera Rimska katolička crkva tu se okliznula, kao i sa
celibatom, uostalom. Ni sa mnogoženstvom nije se mnogo toga rešilo; naprotiv. Anri-Pjer Roše (Žil i Džim) pominje pozorišni komad u kome se neki kineski
car žali: "U meni vidite najnesrećnijeg među ljudima: imam dve žene, prvu ženu i drugu ženu."

U današnje vreme brak je ustanova relativno stabilizovana, šta god popovi o tome gunđali. Kako se supružnici u tome provode, drugo je pitanje. Plašim se da to
zavisi samo od njih: ni Crkva ni Država tu im pomoći ne mogu. Moj prijatelj Bogdan Denić (koji se ženio četiri puta, mada tvrdi da je to bilo zbog zelene karte
u SAD) kaže da ja – u četvrtom braku – očigledno pokazujem duboko poštovanje za ustanovu braka. Prvi brak, kaže Bogdan, mladalačka je ludost; drugi
nastaje iz uverenja da je popravni ispit moguć; treći jer triput Bog pomaže; četvrti je već poštovanje za instituciju.

Šala na stranu, brak se u životu nameće kao nužan, neizbežan i normalan ishod ozbiljne veze između muškarca i žene – pa šta im Bog da. Zaista nisam sektaški
nastrojen ni prema braku, ni prema razvodu; to nekako ide zajedno, kako da vam objasnim. Ne vidim nikakav problem ni u jednom, ni u drugom, mada je
mnogo teže pametno se venčati nego pametno se razvesti. Kad sam to rekao jednom mladom paru, malo su se zarozali, ali šta im mogu: lepo su me pitali kao
iskusnog raspuštenka. Dobro: znam nekoliko parova koji su zajedno još iz srednje škole i dobro im ide; znam ih mnogo više koji spadaju u pseudo-Ciceronov
opis. Tu treba imati pameti i hrabrosti. Ako ne ide – a to se primeti uskoro – razilazite se što pre. Ako ide, pa se u jednom trenutku, kad opreznost, pažnja,
nežnost i ljubav zadremaju u rutini, pojave pukotine, brak se dade spasti, ali uz veliki napor i pamet. To je mnogo češći slučaj i – nažalost – pokušaji spasavanja
retko uspevaju. Muškarac i žena upadnu u rutinu; počnu da se uzajamno podrazumevaju, što je opasno; tada se pojave iskušenja. Neko drugi im se dopadne, pa
primete da im je život postao rutina i čamotinja; inače im se taj neko drugi ne bi ni bio dopao. Ima tu i takozvana "kriza srednjih godina", mada je definicija
"srednjih godina" nejasna; verovatno se misli na bračni staž, a ne na starost. Ima na tu temu i nekih statistika (kao i za sve drugo, uostalom), ali od toga je slaba
pomoć. Tu je o nečem drugom reč.

Brak traži pažnju, budnost, nežnost, ljubav; seks čak i nije toliko bitan kao što se misli – ako je sve ostalo u redu. Seks je ionako pitanje, da tako kažemo,
softvera, je li; hardver je manje bitan, jer radi na softver; u ogromnom broju slučajeva ostaje ispravan jako dugo. Sve vam je to iz glave, braćo i sestre, kao što
su Bitlsi na vreme primetili. Bračni drugovi treba da se bude zadovoljni što je onaj drugi tu, u krevetu; treba da se raduju jedno drugome; da se cmaču, pipkaju,
šale, ugađaju jedno drugome, da se razumeju i pomažu. Dobro, možda vam to sve zvuči staklorezački banalno i kao od Drage Savete, ali je tako. Takvi brakovi
traju pa traju i njima je oboma tu lepo. Šta ćete više? Brak je stvar svakodnevna i banalna: ima ih onoliko, aman!

Brak – venčanje miloš vasić

Venčavao sam se više puta, tako da znam o čemu vam govorim. To što sam ja po pitanju venčavanja od početka bio ravnodušan nije mi pomoglo; naprotiv

Brak obično počinje venčanjem, što nikako ne znači da ga nije bilo i ranije, u smislu zajedničkog života. Iz raznih razloga ona i on reše da se ozakone i da više
ne žive u grehu; naročito ona. To ih onda vodi kod matičara i – sve češće – i kod popa. Uzgred: najnoviji običaj da se matori konji i kobile venčavaju u crkvi
posle tridesetak godina građanskog braka odvratan je.

Pošto "mladenci" (kako se to zove) izvade krštenice i presude o razvodu, zakazuju građansko venčanje. Za crkveno

+treba još da dokažu i da su kršteni; i oni i kumovi; tu se sveta matera Crkva ugrađuje samo tako, uzimajući pare nekrštenim mladencima i kumovima; ali –
sami su krivi. To se onda zakaže: vikend je najzgodniji; jesen je tradicionalna. Tu na scenu stupa prateća industrija: od braće Roma sa trubama, pa preko
"cateringa" za bankete, sve do fotografa i video-majstora koji dežuraju pred opštinama i crkvama – kume, izgore ti kesa! Onda slede vožnje sa sirenama i
okićenim automobilima, banketi po kafanama, pucnjava iz vatrenog oružja (sa povremenim žrtvama), oblokavanje i prežderavanje, mamurluk i ostalo. Prva
bračna noć tu slabo prolazi, posle svega. Takvih sam se svadbi neizbežno nagledao u životu: šatre za 700 zvanica, tri muzike i tri pevaljke; po deset frižidera,
šporeta, veš-mašina i televizora; a od kuma – "škoda oktavija".

Sve to može i skromnije, naravno, kao što znamo. Većina bračnih drugova venčava se bez opisanih ekstravagancija. Zakažu, dovedu kumove i obave stvar.
Posle njih četvoro lepo odu u kafanu, provedu se lepo i umereno, pa je onda i prva bračna noć zagarantovano uspešna. Primetio sam još nešto: matičari i
matičarke jako vole da sklapaju brakove. Više puta sam im primetio suze u očima, naročito pri jednom mom skorijem venčanju, kad se jedna jako lepa
matičarka umalo nije zaista rasplakala; bio sam potresen. Popovi su, međutim, tu sasvim rutinerski nastrojeni i ne potresaju se: to im dođe kao još jedna
pastirska dužnost; više ih zanima da uzmu pare. Eto nekog uživanja i od građanskog braka.

Venčavao sam se više puta, tako da znam o čemu vam govorim. To što sam ja po pitanju venčavanja od početka bio ravnodušan nije mi pomoglo; naprotiv.
Samo manji deo moje dece rođen je u braku, pa šta? Venčanje sam uvek uzimao kao administrativnu obavezu, nešto kao produženje vozačke dozvole ili pasoša.
Gospođe supruge, međutim, imale su drugačije mišljenje, ali su mi milostivo dopuštale da zadržim svoje prezime; ja, pak, nisam insistirao da im ga namećem:
suviše gnjavaže oko dokumenata. Ako se auto vodi na nju, imam overenu kopiju venčanice za dokone saobraćajne i pogranične policajce, što je jednostavnije.
Pored toga, onda se one bave registracionim procedurama. Imovinsko-pravnih problema, za koje se pretpostavlja da ih brak reguliše, imao nisam nikad – jer
sam siromah kao crkveni miš.

Prvi put sam se venčao u opštini Zvezdara davne 1968. godine; malo je falilo da se pojavim u uniformi, jer mi se smena taman završila, ali sam uspeo da se
presvučem na vreme. Drugi put u opštini Palilula, čemu su se dvoje naše dece (Ana i Simon) jako radovali, a treće (Maja) rodilo se ubrzo. Ima i slika:
"mladenci" (mlada sa stomakom) i dečicom, Srđa Popović (advokat), Vlada Mijanović ("Revolucija") i još nekoliko bezbednosno interesantnih lica. Treći put
je bila opština Stari grad: mladenci i kumovi i matičar (ili odbornik, ne znam više, propisi su se menjali) koji je mislio da se kum i kuma venčavaju, a ne mi;
valjda su svečanije izgledali. Četvrti put opet Zvezdara, samo mi i kumovi i ta lepa matičarka sa suzicom u plavom oku, lutka moja. Napolju sam hteo da bijem
nekog nasrtljivog tipa sa video-kamerom. Posle smo otišli kod Radeta u Baja Sekulića i mnogo smo lepo jeli; Rade je naš drug. Samo što stalno zaboravljamo
koje je godine to bilo...

Venčanje pred Bogom posebna je priča. Naime, septembra 1998. bili smo u Crikvenici na toj školici demokracije kod Bogdana Denića. Tu je bio i fra Marko
Oršolić, franjevac od Bosne Srebrene, sjajan čovek i laf, rableovska pojava. Videvši nas dvoje, onako sklonih cmakanju i pipanju kakvi smo već, predložio je
da nas venča tu odmah, na licu mesta. Pitali smo ga gde mu je crkva, a Marko je rekao: "Gde sam ja, tu je crkva!" Iz nekog razloga to se nije tada desilo, pa
smo ga punih jedanaest godina terali da nas već jednom venča i pred Bogom; u međuvremenu smo se venčali civilno. Vadio se na razne izgovore: te da nam
nađe pravoslavnog popa; ne, rekli smo, to možemo i sami; mi hoćemo njega ili nikoga. Kanonski i liturgijski, teološki i kako god hoćete – nema prepreka:
kršteni smo još kao mali (za razliku od nekih!), obred je isti i šta sad? Na kraju je pristao: u izvesnoj kafani smo ga spopali i nije imao kuda, kumovi su bili tu,
izgovori su bili iscrpljeni. Je li crkva tu gde je i on? Jeste. E, onda... Marko je uzdahnuo, ustao i rekao da ustanemo i nas dvoje. Ceremonija bila je kratka i
jasna, formalno savršena. Na kraju je rekao da sada možemo da se poljubimo; onda je dodao da možemo i da se prihvatimo malo. Venčanicu smo napisali
odmah, na poleđini kafanskog računa, da posle ne bude ovo i ono. A da se razvodimo ionako nećemo.

Brak – svojta miloš vasić

Samom činjenicom venčanja mladoženja stiče i svojtu, koja se inače u kolokvijalnom jeziku zove tazbina. Jonkeov rečnik lepo razlikuje rodbinu (krvno
srodstvo) od svojte (relacije iz venčanja); Piroćanci, na primer, kažu: "Ako je zet rod, onda je i magarac stoka." Drugde se kaže "tuđa kost". U dinarskim
krajevima to se vidi odmah na svadbenom piru: s ove strane trpeze sede naši; s one strane njihovi; gledaju se popreko, svako malo neko potegne pištolj i opali u
vazduh, a oni drugi moraju da prate; dobacuju se aluzije, sitne provokacije, i ako ne padne krv – dobro smo i prošli. Obe strane, naime, smatraju da se mogla
naći i bolja prilika, ali će se s vremenom pomiriti sa tužnom stvarnošću.

Svojta se sastoji od: tašte (najvažnije), tasta, svastike (jedne ili – bolje – više), šur(j)aka (bolje manje) i ostalih, kao što su šurnjaje i pašenozi (bosanski: badža).
O svekrovima, svekrvama, jetrvama, snajkama, zaovama itd. nećemo; to je s naše strane. Postoji i zet; u beogradskom uličnom žargonu, to je sadašnji muž
moje bivše žene (engl: husband in law).

Najvažnija ličnost u svojti, tazbini, naravno je tašta. Ideal beogradskih ćoškara i kafanskih šereta, tašta nerotkinja, ne postoji; to je urbana legenda. Tašta ima
bar jednu ćerku, koja je – eto – dopala kandži tog dripca, "moralno sumnjivog" (i "politički kvarljivog"; hvala, Ljiljo!) nikogovića, koji niti je kućić, niti
odžaković, nego je, eto tako, gulanfer; još i razveden!; još ima i neku decu! (često).

Tašte u prvo vreme pate i gunđaju, ali se kasnije kao pomire sa gorkom sudbinom, mada uvek ostaju na oprezu, pa se ne treba pouzdati u naglu finoću: zet uvek
ostaje zet. Roditelji mladenaca (prijatelji i prije) mogu donekle da smire situaciju; naročito unakrst (prije prijateljima), ali ona ostaje visokorizična. Kad se rode
dečica – stvar se polako smiruje, mada ne i obavezno. Doveka ostaje na snazi čuveno pitanje: možda je mogla i nekog boljeg da nađe? Naime, prosečnoj tašti (a
ni prosečnoj supruzi, uostalom) zet nikada nije dovoljno dobar: tašta uvek može da zamisli boljeg; supruzi muž, sve i da je spasao domovinu, dobio Nobelovu
nagradu, proslavio se širom sveta – ostaje uvek obična budala; zna ga ona...

Ima i za taštu leka, ali to je suptilna taktika. Kad sam bio tinejdžer, početkom šezdesetih, kod nas na Zvezdari važilo je pravilo: prvo muvaš majku, a onda
ćerku; obučeš se, udidiš se i doneseš cveće gospođi mami, pa ćaskaš i trepćeš. Slično, iz mog iskustva, važi i za tasta: tast se uvek lakše složi sa zetom; valjda
su prirodni saveznici. Ako ne ide lepim, ima i drugih načina. Imao sam tako jednu ranu bivšu taštu koja mi je neprestano zvocala: te njena ćerka je lepa i
pametna; te zna francuski; te svira klavir itd. (sve je istina osim klavira); mogla je i boljega da nađe, a ne mene dripca (dobro, ne baš tim rečima, ali na to se
svodi). To što sam ja tada uredno zaposlen i lepo zarađujem, nema veze. Onda se setim: dok sam je jednom tako autom vozio da vidi unuke, složim ozbiljnu
facu i kažem joj: "Gospođo, sve ste u pravu. Ja jesam sumnjiv tip i gulanfer, priznajem. Imam decu iz prethodnog braka, politički sam sumnjiv, a bezbednosno
zanimljiv. Vaša kćer je lepa, pametna, zna jezike i mogla je i boljega da nađe. Ali, gospođo, vaša kćer nije bila nevina kad se udala za mene." Ućutala je i
nikada više nije imala primedbi, svoj svojoj komunističkoj i afežetskoj prošlosti uprkos. Svako je negde perforiran, kako da vam objasnim...

Ne treba imati predrasude: jedna druga rana tašta ostala je sa mnom u naboljim odnosima i kad je saznala s kim sam sada oženjen, rekla mi je: "E, konačno si
našao pravu ženu, čestitam." Sa poslednjom taštom slagao sam se odlično: gurali smo se oko šporeta i vikali: "Pusti mene, ja to bolje znam!"

Tast je drugi slučaj. Tastu zet obično dođe kao dugo očekivani saveznik; kao olakšanje u okruženju koje ga ugnjetava. Tast se kupuje dugim razgovorima
nasamo, uz piće i zajedničke hobije. Tast u zetu vidi sina; onog kojega nema, ili – ako ga ima – boljega. Svega jedan tast u životu nije imao nikakvo zanimanje
za mene, ali to je više bilo profesionalno (bezbednjak u nemilosti, Rankovićeva škola). Nikada ga nisam upoznao – a pokušavao sam – i nije mi sada žao. S
drugim sam imao blisku i dinamičnu vezu, povremeno dramatičnu jer je bio malo mahnit, ali blisku; bio je zanimljiv lik i voleo sam ga.

Svastike i šuraci manje su značajan deo svojte – osim povremeno svastika: kaže jedan moj drug iz detinjstva da mu se stalno čini da se oženio pogrešnom
sestrom (fakat je u pravu), ali da bi mu se tako činilo sve i da se oženio onom drugom (opet je u pravu). Setio sam se pesmice: "Imam ženu i svastiku, s njima
radim gimnastiku". Šuraci su pitomiji (osim kad su mahniti); ostatak svojte zna da bude zanimljiv. Sećam se da sam strašno voleo neke baba-tetke jedne te
bivše žene: sve same lafice od po osamdeset godina, sa cigaretom u ustima, kafom u ruci, promukle, mudre i zanimljive do neba.

Treba tu svojtu primiti sa najboljim namerama. Ima tu nečega, taštama uprkos.

Brak – kućni poslovi miloš vasić

Meni je ponekad potrebno i nekoliko dana dok shvatim dubinsku, suštinsku, prirodu problema, njegov Zen, pre nego što izvadim svoj dragoceni i obilni alat i
krenem u popravku roletne

Sada, kad se uredno venčao i sredio odnose sa svojtom (ako se to ikako može), naš muškarac stekao je – ako ima sreće – zajednički topli dom sa svojom
lepšom i boljom polovinom. Sada treba živeti zajedno, iz dana u dan, iz noći u noć – dok ih "smrt ne rastavi", kako to popovi vole da naglase. Ostavljamo ovde
po strani život sa roditeljima, bilo čijim; to ćemo drugom prilikom. Pretpostavimo da sve ide kako bi trebalo: zajedno su štedeli za stan, što reče nekada davno
jedan pesnik.

Od muškarca se očekuje: da ujutro skuva kafu i ženi donese doručak u krevet; da pere sudove i dečije guzice; da upravlja motornim vozilom; da ženi kupuje
poklone i pritom zna tačno šta ona želi, a da mu se to ne kaže; da usisava stan i pere prozore; da zarađuje dovoljno i više od toga; da bude nežan, pažljiv, pun
ljubavi i duhovit; sve to stalno i uvek; to ako se žena dobro udala. Ako se muškarac dobro oženio – onda sve to radi žena.

To su sve puste fantazije. Život je nešto drugo. Pametni i normalni supružnici lako će pronaći neku razumnu meru u svakodnevnim neizbežnim poslovima po
kući. Nekog ne mrzi da ujutro kuva kafu za oboje; neko radije pere sudove, a neko decu; neko više voli da kuva, a neko da sprema; usisivač može i na smene.
Ima čak i brakova u kojima ženu ne mrzi da ponese đubre kad krene iz kuće. Sklonosti se – uz malo ljubavi i strpljenja – lako dadu uskladiti.

Problem su razmaženi muškarci (kevci) i razmažene žene (ljubi ih majka). Kad je o muškima reč, onda se to zove "patrijarhalac"; ženu ne zovu "matrijarhalka"
– iz nekog razloga. Ako njega zovu "papučić", onda nju zovu "opajdara", najblaže. Takozvani "balkanski macho" opisan je u uglavnom lažnim stereotipima.
Balkan je matrijarhalno društvo, iz jednostavnog razloga što su žene pametnije i karakterno jače. Pitajte Crnogorce, glavne žrtve stereotipa, da ko je gazda u
kuću. Kazaće vam – ako ne lažu. Balkanski muškarac najčešće je žrtva bolesti zvane vagina pectoris: u srcu je pizda, ali to je druga priča.

Jedan od kućnih poslova koji najčešće padaju na muškarce jesu sitne popravke, majstorisanje po kući. Od toga se slabo može pobeći; takva stvar i tačka. Od
pranja sudova dade se izvući tako što muški stalno nešto razbija: nespretan je, jadnik, klizaju mu se tanjiri iz ruku, pa ga žena doživotno izbaci iz kuhinje, jer je
to jednostavnije (to je uspešno radio jedan teča jedne moje bivše žene, sjajan čovek i muž inače). Ali, kad treba popraviti osigurač, zameniti sijalicu ili gumicu
od česme, popeti se na merdevine da se otkače ili zakače zavese – tu teško ima pomoći. A tek auto... Ima, čujem, muškaraca koji su herojski odoleli tim
zahtevima, ali su retki. Ne odobravam takav stav. Kućne popravkice pomažu samopouzdanju i muškom ponosu – u nedostatku drugog, naravno, ali i inače.
Zahvaljujući svetlom primeru mog tate koji je imao zlatne ruke i tehničku kulturu, naučio sam kao dete da kako se sve to radi. Nije teško – ako imate malo
pameti i spretne prednje šapice. Posle sam pročitao onu divnu knjigu o Zenu i veštini održavanja motocikla (Robert M. Pirsig): motorbiciklo je tu manje važno;
važniji su logika, naučni metod i razumevanje tehnike i materijala. Morate da osećate materiju u prstima, hoću da kažem; da vam struji kroz njih.

Tu su, dakle, pre svega važni prisustvo duha i duboki duševni mir. Meni je ponekad potrebno i nekoliko dana dok shvatim dubinsku, suštinsku, prirodu
problema, njegov Zen, pre nego što izvadim svoj dragoceni i obilni alat i krenem u popravku roletne. Naučio sam moju najbolju i najlepšu da treba da razume
tu složenu metafiziku kućne popravke i da me ne požuruje. Pritom slutim da ona u stvari misli da sam ja jedna obična lenčuga, kao što to sve žene misle za
svoje mužjake, ali, eto, trpe; lakše je.

Kućne popravkice jedan su od retkih načina da muškarac sačuva kakvo-takvo dostojanstvo i samopoštovanje, da se oseti korisnim. Pranje sudova i dečijih
guza, održavanje motornog vozila, usisavanje i to – na sve se to ženka navikne i postane joj normalno. Ali – promeni ti licne u osiguraču da bude baš 25
ampera, kad si tako pametna! Za sve ostalo pomoći nema: sve žene u muškom životu (mama, ljubavnice, supruge) za svog muškarca misle (obično s pravom)
da je glupančić, kao što smo rekli; da je dobar, siromah, ali je tup; da je zgodan, seksi i volim ga, ali da je, na kraju, ipak budala. Sve dok ne dođe do licni u
osiguraču i roletne, do gumice na česmi, odvoda iz sudopera, dosipanja ulja u auto i već tih ponižavajućih radnji. Bogat muškarac platiće majstore za sve to, ali
će ga biti i pomalo sramota: ipak se od muškog očekuje makar to malo ručnog rada i veštine.

Sve se ovo, naravno, dade urediti na način bezbolan i kooperativan u normalnom skladnom braku. Poznajem žene koje imaju tehničku pamet i spretne prste i
ne mrzi ih da se pentraju po merdevinama i stolicama ne bi li promenile sijalicu ili popravile osigurač; njihovi su se muževi možda dobro oženili, ali im ne
zavidim. Ne volim ni ja usisivač, ali ga se laćam bez gunđanja: ipak živimo zajedno. Volim da perem sudove i to nailazi na odobravanje. Eto, ipak nešto tu ima.

Brak – motorno vozilo miloš vasić

Hoću da kažem: uloga motornog vozila u braku, ako me razumete. Sve češće je automobil neizbežan deo bračnoga života; takva su vremena "smrtonosne
motoristike", kako je to zvao Aca Popović, dramski pisac. Od normalne porodice iz srednje klase očekuje se – ali sve više i zahteva – da raspolaže motornim
vozilom; nisu svi u stanju da se odupru, a nekima auto zaista i treba, kad čovek pošteno pogleda.

Muškarac koji se dobro oženio ima suprugu sa vozačkom dozvolom; žena koja se dobro udala vozačku dozvolu nema, niti ima nameru da je stekne: zašto se
inače udavala? Da upravlja motornim vozilom na javnim putevima? Ne budimo smešni...

Upravljanje motornim vozilom po javnim putevima oduvek se smatralo "muškim poslom"; kao, šta ja znam, cepanje drva, popravljanje ovoga i onoga po kući
(u poslednje vreme, kompjutera i slične elektronike) itd. Isto važi i za održavanje automobila: gume, benzin, ulje, svetla, servisi, oprema. Danas je situacija
nešto bolja (i skuplja!) nego nekada, jer su automobili postali složeni, elektronski i "user hostile". Nekada, naime, čovek je mogao sam da našteluje ventile (na
hladno) i paljenje (na toplo), ler-gas (prazan hod; takođe na toplo). Motorni prostor ispod haube bio je dovoljno komotan da sve to uradite, da povadite svećice
i podesite zazore, zamenite razne filtere (gorivo, ulje, vazduh), a da se pritom ne izgrebete i ne raskrvarite. Danas sve to rade majstori, Bog ih čuvao, pa
muškarac ima manje prljave ruke. Ženama ni tada, ni danas, na pamet ne pada time da se bave. Zašto sam se udavala?

Dobro: opšti napredak doveo je dotle da žene sve više voze automobile i to im – suprotno predrasudama – jako dobro ide od ruke. Nekada je žena za volanom
bila prvo senzacija, a kasnije predmet sprdnje. Eto, recimo, dvadesetih godina Isidora Dankanova bila je slavna i zato što odlično vozi sportski kabriolet. "Pa je
tako i završila", kazaće vam današnje žene (šal joj se zakačio za glavčinu točka i slomio joj vrat...). O neudatim ženama sada nećemo: one se snalaze kako
znaju dok se ne udaju. "Pukla guma na putu?", kaže jedna moja drugarica. "Izađem i mašem, još ima kavaljera."

Danas porodični automobil ima dva ključa: za nju i za njega. Ona u načelu ne vodi računa o detaljima (osim stanja rezervoara). Ako je odnese pauk, šalje svog
čoveka u Parking servis po auto, što ima svojih prednosti, jer će nepažljivi policajac napisati kaznu njemu, pa su uštedeli pet hiljada... U normalnom braku
postoji protokol o korišćenju auta: ko vozi decu u školu, a ko iz škole i inače; ko vozi u kupovinu i na pijacu; ko pije kad se ide u goste i u kafanu, a ko ostaje
trezan; ko vozi po gradu do izlaza na autoput, a ko autoputem do narednog ulaza u grad; ko vozi kad je saobraćajna gužva u špicu i krkljanac na Slaviji; itd. Šta
mislite – ko? Ko ima prednost kad u nedelju izjutra treba ići u lov, umesto u tazbinu? Ko?

Onda jednoga dana, neka je Bogu hvala, deca odrastu do vozačke dozvole i tu nastaje nova dijalektika. "Ćale, daj ključeve za večeras, paziću, keve mi, ništa
pivo." "Samo da skočim kod drugarice, eto me odmah natrag, čija sam ja najbolja?" Ja sam kao klinac, šezdesetih, to rešavao bezbolno: kad može – može; kad
ne može, imam rezervni ključ od vrata (kontakt-ključ je ćale čuvao kod sebe), pa lepo prespojim žice i divota (tada se volan još nije zabravljivao). Za svaki
slučaj sam ručicu menjača koja je bila na volanu odšrafio i držao kod sebe, da posle ne bude ovo i ono ako još neko osim mene mazne auto. Saobraćajna
dozvola bila je u autu, pa kad me milicija zaustavi, ja im složim priču da kako se kontakt-ključ slomio u bravi, pa moram da koristim prekidače za stonu lampu:
jedan za kontakt, drugi za starter. Radilo je radnju. Benzin sam pažljivo punio, da se ćale ne aviza.

Danas je drugo: aute kradu samo stručna, obučena i ovlašćena lica iz sve propulzivnije "motornjačke" industrije. Deca moraju da se dovijaju: treba ćaleta i
kevu smuvati, utešiti, objasniti im da će se paziti, sipati svoje gorivo (to je već dostignuće) i na kraju napraviti neki porodični protokol i za njih. Tu sam imao
sreću: jedino moje dete koje vozi auto živi u Torontu; ostali ne mare za to. Ostala deca, od mojih prijatelja, na kraju izgube strpljenje i kupe sebi neki krš kao
joint venture na koji roditelji pristanu, jer im je tako lakše.

Među bogatijim svetom svako ima svoje auto, što ne znači da je muž pošteđen održavanja i majstora. Po Americi i drugim bogatim društvima, za razliku od
nas, žena vozi debeli džip (SUV), a muž nešto malo, japansko, koje se ne kvari i lako se parkira. Posle ga uvali najstarijem detetu, a sebi kupi BMW (znam
slučajeve). Od toga mu nije mnogo lakše, jer je već odrastao i nadrastao BMW; to je za mlađe i uspešnije. Ali to je već jedna daleka i fantastična priča.

Mislim – na kraju krajeva – da je brak bez automobila jednostavniji, ako ikako može.

Brak – deca miloš vasić

Po prirodi stvari, a u najvećem broju slučajeva, brak donese dete ili decu.

Deca su čudo, radost, zabava, briga i već sve to banalno u šta nećemo ulaziti, jer je opštepoznato. Važniji su odnosi.

Dakle: ono malo počinje da se rita iz stomaka; onda zapne i rodi se, pa se posle dvoumi je li mu to baš trebalo. Kad se rodi nalik je na ET-ja; posle se prolepša i
stekne ličnost sa pratećim karakterom. Uz redovno održavanje, srtpljenje, nežnost i pažnju, dete uskoro počinje da komunicira (osim smeškanja i gugutanja);
tada nastaje prava priča, tek tada vidite s kim imate posla.
Ima onih ćutljivih koji nemaju primedbi dok im nešto ne zasmeta; ima onih koji usta ne zatvaraju; ima ih sklonih debatama. Svi rado postavljaju pitanja i svima
– to je moje iskustvo – treba odgovarati istinito, iskreno (lukaviji su oni nego što mi mislimo!) i do kraja. Na primer: dete od četiri godine kihne i ja mu kažem
"nazdravlje", a ono pita zašto sam mu to rekao. Ja kažem da je to od toga što narod misli da kod kijanja hoće da izađe i duša, pa se zato kaže nazdravlje i već
slične želje u raznim jezicima. A onda ono pogleda sa okicama i lukavo zapita: "A šta je to duša?". E, sad, popo budi čovek, što kažu u Banatu... Složili smo se
na kraju da kad imaš dušu, onda si živ, a kad umreš više nemaš dušu; funkcionalna definicija, kako da vam kažem, ali je dete bilo zadovoljno. Jednom unuku (7
godina) nedavno sam objašnjavao kako se prave alkoholna pića: razliku između fermentata i destilata itd. Sve je shvatio. Jednom od sinova morao sam da
objašnjavam kako radi atomska bomba; zabrinuo se. Devojčicama je sve jasnije, jer ih slične budalaštine ne zanimaju.

Tu onda dolazimo do tzv. vaspitavanja, što je u neposrednoj vezi sa goreopisanim. Nekada su decu lemali kao volove u kupusu, što nije davalo nimalo bolje
rezultate od današnjih pristupa vaspitavanju; ali nimalo gore takođe. Lično bih bio više voleo da su me ponekad lemali kao vola u kupusu nego što su na meni
primenjivali "moderne" pedagoške pristupe, kao ljudi obrazovani i napredni. Detetu od tih "modernih" pristupa nije nimalo lakše; naprotiv: da mi je keva
zavalila vruću šljagu umesto što me je prostudirano ignorisala celo popodne – bio bih srećniji. Posle šljage smo kvit; ovako dan-danas vučem traumu, jebi ga.

U svakom slučaju treba sa decom razgovarati, ali bez sranja i popovanja, nego stvarno. Kako ćete to uraditi, ne znam i ne pitajte me; nekog načina svakako
ima, ali moraćete ga naći sami. Poučan je primer jednog Koče (četiri godine): kad se otac na njega pedagoški izviče, sve iskreno i činjenično, Koča se zamisli i
posle nekog vremena dođe i kaže: "A da mi se sada izviniš zato što si vikao na mene?". Otac mu se izvini i sve je u redu: pa zar ga nije sam učio da se treba
izvinjavati kad napraviš neko sranje i zameriš se nekome? To što je tata bio u pravu kad je vikao ne znači da ne treba da bude i pristojan. Mislite o tome.

Dete je, kao što je poznato, ali ne baš svakome, ljudsko biće; niste vi ništa bolji od njega, bez brige; naprotiv. Deca hoće da lažu; naravno da hoće, sasvim
iskreno i pragmatično: to je dokaz da se uče društvenom životu. Ako niste znali, važan i potresni problem autistične dece je to što ne poznaju pojam laži; kad
počnu da ga shvataju, lekari i roditelji odahnu. O tome, uostalom, postoji opsežna i uglavnom veoma pametno napisana literatura. Neću da kažem da dete treba
učiti da laže; naučiće to i samo, bez brige, čim se normalno socijalizuje. Neko je jednom rekao da se zadatak roditelja svodi na dve stvari: da dete nauče da ide
na nošu i da im dete diplomira. Skromno bih dodao: i da dete nauče razlikovanju dobra i zla, ispravnog i pogrešnog. Sve i da im dete ne diplomira, to je već
ozbiljno dostignuće; za veće ne znam. Pogledajte samo koliko je pokvarenjaka, pizduna, gamadi i zlikovaca sa diplomama, masterima, magisterijima i
doktoratima; ima ih čak i po akademijama nauka; a o politici i da ne govorimo.

Deca onda odrastu i – da se setimo Duška Radovića – ne izmetnu se na vas, nego su bolja. Zar to, uostalom, od njih niste i očekivali? Dobro, ima tu i neke vaše
zasluge, istini za volju, ali je njihova veća i ne ponosite se preterano. Pogledajte se u ogledalo i prisetite se kakvi ste magarci bili u njihovim godinama. Dobro
ste i prošli, kad čovek pogleda. S druge strane, ako deca ne ispadnu baš najbolje ili ispadnu loše, to je više krivica vaša nego njihova – ali to je tako.

Onda se i vaša deca jednoga dana razmnože. Unuci imaju tu jednu veliku prednost: mazite ih, budalite s njima, zabavljate se sjajno, a kad se useru – vratite ih
njihovim roditeljima. Dobro: čuvate ih, pazite ih, brinete se, ne sporim, ali tako i treba da bude – sve dok roditelji ne dođu po njih. U svakom slučaju sve ide po
redu: deca imaju decu itd.

U tome je i stvar.

Brak – hobi miloš vasić

Kad muškarac – pogotovo u braku – ima neku zanimaciju sa strane koja ga drži jako, to se onda zove hobi. Pravi hobi (hobby) mora da bude savršeno
beskoristan: ako od njega ima neke koristi, onda nije hobi. Uzmimo, na primer, numizmatičare, filateliste, sakupljače salveta i slične bezazlene likove; pa
ljubitelje dečje električne željeznice, kao jedan moj drug koji je u novom stanu pravio tunele kroz zidove, ali mu željeznica još nije proradila.

Ima i hobija od neke koristi: imao sam jednog glavnog urednika koji je bio mnogo bolji stolar nego urednik. Znam par odličnih fotografa kojima je to samo
hobi, jer imaju ozbiljna zanimanja.

Taj hobi, to je nešto što muškarac voli, ali od toga nema koristi ni za koga – osim za njegov duševni mir. Zato pametna žena neće imati primedbi. Nije ženama
lako, o čemu svedoči klasični sovjetski vic: pričaju dve komšinice u staljinskom opštežitiju, u zajedničkoj kuhinji preko primusa: "Jao, Elena Andrejevna, ovaj
moj je pijanac, sve propi i mlati nas po kući." "Nije to ništa, Nataša Petrovna, ovaj moj je sifilističar." Utom u kuhinju uđe dotični, intelektualac sa naočarima, i
kaže prekorno: "Nataša, dokle ću te učiti? Kaže se filatelista, a ne sifilističar."

Izgleda da muškarcima treba neki izlaz za nešto, nešto što je izvan braka i svakodnevnog kuluka i čamotinje. Odatle kolekcionari, sifilističari, pardon:
filatelisti, ništa lično, bez uvrede, ljubitelji dečjih vozova, drvodelje (dunđeri), majstor-kvariši, graditelji brodova i aviona koji nikada neće zaploviti ili poleteti
(znam ih onoliko). Znam: ima sif... pardon, filatelista i numizmatičara koji se bace u ozbiljne operacije na tom nadasve klizavom terenu, pa ređe zarade nešto, a
češće ih izvaćare ili čak ubiju (imali smo slučajova, što veli Đoka Balašević). Filatelija i numizmatika ozbiljni su reketi i kao takvi vapiju za ovcama koje treba
ošišati, ali to je već izvan ove teme.

Nešto nisam čuo za sif... pardon, filatelistkinje i numizmatičarke, jer su žene, kao što smo već naučili, pametne. Naše su bake i poneka keva i sestra bockale
goblene, ali to teško da je bio hobi; više ručni rad i devojačka zanimacija; ne rade to od svoje volje. Ima žena kojima je slikarstvo hobi; onako, eto, vole, ali se
ne guraju u umetnice: mažu nešto svoje, ponekad čak i iznenađujuće dobro, ali im na pamet ne pada da to prodaju ili da se učlanjuju u ULUS-e i to. Ako ih
uhvati poezija, to može do velike mature; kasnije je opasno i za izbegavanje, kao kod muških, uostalom.

Tu sad dolazimo na nejasne slučajeve: da li je, recimo, lov hobi? Ili ribolov? Teško da su to sportovi, za razliku od biciklizma koji se obostrano uspešno
primenjuje u brakovima. "Sportski ribolovac" je ako se takmiči, dopuštam. "Sportski lovac" ne postoji, oprostite, molim. Lov i pecanje uobičajeni su muški
izgovori da se bar malo udalje od kuće i da se druže sa drugim muškarcima. Ne znam za pecaroše – ja sam lovac po vokaciji – ali znam da pametna žena svog
mužjaka-lovca pušta i ohrabruje, jer se iz lova vrati kao nov: svež, zdravo umoran i zadovoljan, sve i da ništa nije ubio. Ne ide se zato u lov – da se nešto ubije;
imamo mesara za meso. A treba i čerupati fazane i drati zečeve, što vam, čitaoci moji mili, ne želim. Fazan je ionako dobar samo za supu i paštetu; zec samo za
paprikaš, a i to posle dužeg boravka u pacu.

Amerikanke, po tradiciji svojih predaka-pionira, često idu u lov i uspešne su; već sam vas obavestio da su žene bolji strelci. Moji omiljeni američki autori iz te
oblasti pišu da su žene bolje društvo za lov, jer su skromne kad pogode ono što je muškarac promašio i ne zezaju ga zbog toga, kao muški lovci; smirene su i
izdržljive, ne pate od sujete i kurčenja. Ovde znam samo za jednu bivšu devojku jednog mog druga koja je išla u lov, veoma uspešno – na užas ostalih lovaca.
Posle više nisam čuo ni za jednu, mada očekujem da ih ima: neizbežno je. U južnim krajevima lovce zovu "lovdžije", za razliku od "drugova lovaca", kao što je
primetio Branko Ćopić za života. Žena bi, onda, bila "lovdžika"? Tako inače zovu kućne mačke vične lovu na miševe i ostale glodare, ali ne vidim zašto bi to
bilo uvredljivo i "rodno" i "politički" "nekorektno"; to je ipak kompliment. Bolje nego "lovkinja", uostalom – mada se taj izraz koristi u izvrsnom prevodu
Grejvsovih Grčkih mitova iz šezdesetih godina, to su boginja Artemida i njene službenice.

Što se pecaroša tiče, priznajem da se u to ne razumem. Više sam riba pobio vatrenim oružjem (eksplozivne naprave ne koristim!) nego što sam upecao. Čini mi
se ipak da je i to neki hobi, mada uzdignut na viši nivo. Podvodni ribolovci su tu izuzetak i cenim ih strašno. Ovi što sede pored reke i ljuti su na ceo svet što
prolazi i plaši im ribu, nisu mi po volji. Mrzovoljni su, nadrkani, mizantropi; sve i da nešto upecaju, nije vredno te gnjavaže. Odatle toliki vicevi o pecarošima,
mada – ograđujem se – od detinjstva nisam bacio udicu; ima tu nečega, valjda. Barem su pobegli od kuće, žene, dece, posla, banke, tazbine; sede i gledaju u
vodu. A u vodu treba gledati, govorio je moj drug Sejo Fetahagić, mudri čovek: to je dobro za budale, veli; neće od toga biti manje budale, ali će im biti lakše.

Eto neke koristi od hobija.

Brak – preljuba miloš vasić

Zaludan posao.

Ne vredi truda.

Za izbegavanje.

Gnjavaža i prazan provod.

Veća šteta od koristi (srpski: benefita).

Itd.

Sve se ovo odnosi na muškarce i njihove preljube, naravno. Kad je o preljubi kod žena reč, u to se ne bih mešao: to je sasvim druga priča. Koga zanima, može
da pogleda kod meštra Alkofribasa, doktora svih nauka, u Pant. liber tertius, glava IX pa nadalje, a naročito glava XXXIV, pa o tome, velim, ne bih razglabao,
osim da dodam kako tu ima utehe za rogonje. Kaže, naime, dobri meštar Alkofribas da biti rogat i nije tako loše: to znači da je žena lepa i zgodna; da svog
muža više pazi i tetoši; da ga prijatelji cene; itd. Malo li je?

Preljuba je – s muške tačke gledišta – posao problematičan. Evo zašto: ako se nisi oženio kako treba, ko ti je kriv? Ako hoćeš preko hleba pogače, onda si
budala. A tek komplikacije! Komplikacije o kojima je reč dele se na taktičke, tehničke, obaveštajno-kontraobaveštajne i operativne. Taktički gledano, drugu
ženu koja nije tvoja treba prvo smuvati; to znači ono naporno očijukanje, ašikovanje, namigivanje, njuškanje i već sve to što smo odavno naučili i znamo, ali
normalnog muškarca mrzi, jer je normalan i – prema tome – lenčuga. Poželeti ženu bližnjega svoga (retka je ničija) em je greh, em ukazuje na falinku kod
muškarca: nesiguran? Hoće da se dokazuje? Kurči se bez potrebe, dakle kompleksiran. Znam: ima prelepih žena na pišle, svakako više nego što bi normalno
muško stiglo da naguzi u životu, pa čak ni u dženetu prepunom hurija-radodajki. Dok je mlado, muško tera kera do mile volje, a ni mlade cure, a pogotovo
zrele žene nisu s raskida i sve je da ne može bolje biti. Kad se muško smiri, pa oženi, pa sredi i počne da vodi uredan život, te švaleracije postaju, kažem,
suvišna gnjavaža. Ajd’ smuvao si je, dobro, strast, krv i sve; da li je i useljiva? Ako nije, kuku vama: sleduju vam hoteli, gajbe prijatelja ili – još gore –
roditelja. Čista ilegala, učite se od Zemunaca i Al Kaide kako se to radi. U tehničke probleme spadaju i telekomunikacije: em zaljubljeni vole da seru kao foke
preko telefona, em je najsavremenija tehnika neprijatelj svakog ašika. Nekada su se dopisivali, što je već bilo opasno po sebi; ovo je još opasnije: moderni
telefoni – pogotovo od ove GSM pasmine – sve pamte i stalno su prisutni na vama (ko vam je kriv?). Dok smo još radili na pejdžere (seća li se neko šta to
beše?), čovek je mogao da se vadi: te iscurila baterija, te bio van dometa; sa GSM telefonima to ne pomaže. "Šta je, isključio si se, kurvaru?"; "Što se ti ne
javljaš, a?"; itd. Pa sad ti objašnjavaj da si na sastanku, da si bio u tunelu; slede logična pitanja: s kim? a propušten poziv nisi video, a? Razumete me.

Obaveštajno-kontraobaveštajni aspekt još je gori: nema šanse, verujte mi, da vas pre ili kasnije (obično ubrzo) neko ne primeti na pogrešnom mestu i u krivo
vreme. Sve su ovo male varoši, da se razumemo odmah; svi se manje-više znamo. Ako probate, kao jedan što ga znam, hotel u centru grada čije ime ću vam
uskratiti – iz prve su ga provalili, jer je tamo šank pored recepcije popularan, iako je osoblje nadasve diskretno i poverljivo, ali ne vredi. Znam i sam koliko
sam puta slučajno iznenadio potajne ljubavnike na neočekivanim mestima, ali ja sam čovek diskretan i nikada neću reći. Beograd (a tek Zagreb!) je električna
varoš i sve sazna odmah, pa vi vidite; u cara Trajana kozje uši, a u brata Đokice švalerka. Često, nažalost, prevarene supruge čine strašnu grešku: odu kod
identifikovane švalerke, pa je suoče sa stanjem stvari; tek onda nastane čarlama, čudo i pokora od čega će nas dobri Boga sačuvati!

Naravno da je ljubomora tu važan činilac. Već navođeni meštar Alkofribas (Pant. lib. ter. glava XXVIII) za mušku ljubomoru daje konačni i apsolutni lek
(prsten draguljara Hansa Karvela, pa pročitajte kad ste dokoni); od ženske ljubomore leka nema – osim jednoga. Imao sam jednom tako drugara, čoveka
čednog i porodičnog, čija je žena bila ljubomorna kao pašče i veoma u tome uporna i temeljita. Požalio mi se, jer da sam ja ko biva čovek iskusan, je li: kune se
da nije ni zgrešio, niti pomislio, jadan. Onda sam ga savetovao (Bog će mi oprostiti!) da se pusti u promet i da kresne svako žensko koje mu to milostivo
dopusti; kad već trpi zulum i teror, da bar zna zašto. Nije mu se dopao savet (fin čovek), ali sam posle čuo da se srećno razveo i ratosiljao te muke. Ljubomor je
težak stvar, od njeg’ pati mlad i star, kažu naši stari po Banatu.

Kad se sve ovo gore izrečeno sagleda sa svih strana, nema tu mnogo mogućih zaključaka. Ako je "plotska žaoka", kako to zovu popeskare i crnorisci,
prevladala i ako je švalerka zaista slađa, sočnija i više obećava, valja se razvesti i ženiti iznova, pa neka ti je dobri Bog u pomoći. Razvod zbog preljube uvek je
musav, mrljav, prljav i zazoran, da vas odmah upozorim, a ostavlja i opaku zlu krv. Deca najviše stradaju, ako ih ima, što je već grehota po sebi. Razvoditi se
valja razložno i pametno, u prijateljstvu, ali to je druga priča koju ćete uskoro čitati.

Ukratko – ta švaleracija ne vredi truda, napora, novaca i muke. Kad vam kažem.

Brak – razvod miloš vasić

Pravi razvod je onaj gde se beži glavom bez obzira i sa ono imovine što stane u vrh glave u jedan auto; može i u jedan kofer; može i u ono džepova što se nađe.
Znam, probao sam sve tri varijante

E, ovo je sada ozbiljna priča.

Kao prvo, mnogo je teže pametno se razvesti nego se glupo venčati. Ponekad je teže čak i ako ste se pametno venčavali, posle dužeg iskustva i isprobanih svih
mogućnosti i sklonosti, trezveno i racionalno, u velikoj ljubavi i slaganju. To je tako zato što je ogromna većina razvoda traumatična; jako malo dođu kao
olakšanje i oslobađanje. Uostalom, isto vredi i za svaki raskid, mada je iz braka nekako teže izaći nego iz obične neke veze. Ima tu tih naplavina i naslaga
zajedničkog života: imovina, čak i najbezveznija; deca – ako ih, daleko bilo – imate, jer su ona najveće žrtve, svim vašim zajedničkim naporima uprkos.
Dobro: znam kretene od dece iz dugotrajnih i nikad razvedenih brakova (na primer – ja); znam i sasvim normalnu decu iz razvedenih brakova, ali statistika
govori drugačije. Najgora varijanta je ona kada se roditelji zavade, ne razgovaraju i još pritom olajavaju jedno drugo pred decom. Deca onda jako pate, pa
posle odrastu, shvate i roditelje preziru do kraja. Mislite o tome. Ima i kad deca čeznu da se roditelji već jednom razvedu i prestanu sa noćnim svađama i još
gore, jer – kakvi su glupi – misle da deca to ne primećuju. Taj trenutak treba primetiti i razvoditi se smesta; to je taj pametan razvod.

Inače, pametan razvod nastupa kad se njih dvoje jednoga dana pogledaju i shvate da više nisu jedno za drugo. Jeste: dragi su jedno drugome; lepo im je
zajedno; ne svađaju se; imaju fin smiren život i to. Ali – eto. Možda je neko našao nekog drugog; možda nije čak ni to. Pa lepo odu na sud i razvedu se
sporazumno, raziđu se, podele se i sve u najboljem redu; možda ostanu i prijatelji – događa se.

Češći je, međutim, slučaj da se uzajamno ne razumeju baš do kraja. Sve i da tada razvod uključi i advokate (na njihovu veliku radost, tj. advokatsku), to je
manji problem od zamerki, pasjaluka, zle krvi i – što je najstrašnije – neizrečenih revandikacija među partnerima. Taj neizrečeni deo najgori je: niko se ne
usudi da kaže šta mu je u stvari smetalo; šta u stvari zamera onome drugome; a tek povređene sujete (muške i ženske, ne zna se šta je gore)! Te da li je seks
postao monoton; te zašto je ko koga počeo da zanemaruje; te nedostatak pažnje; te opšte osećanje dosade, ponavljanja, monotonije uopšte; i na kraju – a zašto
to nisi rekao (rekla) na vreme, kad se još moglo nešto učiniti? To, nažalost, ne pomaže: čak i najmaštovitiji i ne-euklidski seks neće spasti brak koji je počeo da
se raspada iznutra, iz nekih dubljih i važnijih slojeva. To je kao elementarna nepogoda, viša sila, čin Božji i – kao za tako nešto – tu objašnjenja nema, kao ni
krivice. Eto se desilo. Jako je malo razumnih muškaraca i žena koji će tu pojavu shvatiti kao takvu, kao nešto neobjašnjivo, ali i te kako stvarno, kao što se vidi
na prvi pogled. Takvi se najpametnije i razvode: ne pitajući se ni zašto, ni ko je tu sada kriv, bez zle krvi i pakosti.

Oni drugi, gluplji, vucaraju se po sudovima, plaćaju advokate, mrze se, ogovaraju se uzajamno kod dece i kod prijatelja, zbog čega i jedni i drugi počinju da ih
izbegavaju. Oni mahnitiji hoće i da se late nasilnih sredstava, čega će nas Bog sačuvati: pištolji, puške, ručne bombe, noževi i ostalo; čitajte novine. Ti "zločini
iz strasti", kako to sa slatkom jezom zovu tabloidni novinari, posledica su gluposti: sve se te drame i tragedije mogu izbeći pravovremenim i pametnim
razvodom ili rastankom. Nisi ti, sestro slatka, jedina na svetu; niti si ti, brate slatki. Tu je glavna prednost razvoda: hajdete svako svojim putem, veliki je svet,
ne svađajte se više ako Boga znate, razvod upravo tome i služi. Ne morate do kraja života da mrzite svog bivšeg i svoju bivšu; Bog je u svojoj premudrosti
naselio svet nebrojenim muškarcima i ženama, pak će se naći neko i za vas.

Pravi razvod je onaj gde se beži glavom bez obzira i sa ono imovine što stane u vrh glave u jedan auto; može i u jedan kofer; može i u ono džepova što se nađe.
Znam, probao sam sve tri varijante. Auto, stan, frižider, slike; nameštaj, escajg, vaze; ma nosi sve to s milim Bogom, samo me pusti da idem. Pokloni svom
novom muškarcu moj omiljeni sako od tvida, ne marim. Ima, naravno, neoprostivih izdaja pri razvodima, ali nećemo sada o tome – isuviše je osetljivo. To su
one izdaje kojima se posle vesele tajne službe, na primer, ili one koje ugrožavaju puki fizički opstanak... Ali čovek je kvarljiva roba, kao što znamo – ako
znamo, to jest.

Svoju bivšu, sve i u slučaju pametnog i uspešnog razvoda, valja držati na njenom mestu i na uljudnom razmaku, pogotovo ako imate svoju sadašnju. To zna da
bude eksplozivna smeša ako čovek ne pazi na taj razmak, verujte mi. A tek ako se njih dve onjuše i slože! Jedino oko čega će se garant složiti, to je da ste vi,
čitaoče, jedan običan magarac i da šta im bi da se s vama smuvavaju. Jao, sestro slatka i drugo moja, sasvim te razumem, nije tebi bilo lako, a nije ni meni, ti
bar znaš... Razumete šta sam hteo da kažem?

I ovde smo sa temom braka završili.

Nastaviće se

Samac miloš vasić

To je misterija. Šta radi? Čita knjige, kaže jedan; blene u televizor, kaže drugi; sluša svoju muziku ili radio, kaže treći; sprema stan, kaže četvrti, jer žene vole
uredne i čiste švalere

Još jedna tužna pojava među muškima. Za razliku od raspuštenka, samac se nije ženio – a po svoj prilici i neće, u najvećem broju slučajeva. Bolje bi mu i bilo.
Kad se samac predomisli i konačno reši na brak, obično je prekasno. Ta se veština, naime, uči za vremena; posle je mnogo teže. Evo i zašto.

U stara vremena samci uglavnom nisu imali para da se ožene: siromašni činovnici na kvartiru u samačkoj sobici kod neke opajdare od udovice, nužnik u bašti,
lavor i bokal pored, a noćni sud ispod kreveta. Kostirali su se po kafanama i aščinicama, pantalone držali pod vunenim madracem da se ispeglaju, okovratnike
košulje (one na kopčanje) menjali i peruckali sami u tom lavoru i već možete misliti. Takve je moja mama zvala "gulanferi" (pogrdni turcizam). Ima ih kod
Čehova, Dostojevskog, Gogolja (naročito) i Krleže. U novinama su gazdarice oglašavale sobe za samce i samice "uzornog vladanja" i sve je to bilo normalno.

Ni u ova današnja nervozna doba nije se mnogo promenilo, mada je društvena pokretljivost brža. Kod gazdarica žive studentkinje i studenti, pa se posle snađu.
Ovde nas, međutim, zanimaju oni samci koji su se skućili, zarađuju, ništa im ne fali – ali ostaju samci. Ima tu više mogućih objašnjenja: živa dominantna
majka od koje se siromah samac odvojio fizički, ali ne i zaista; opsesivno uredni egoista koji je sebi život sredio po meri i na pamet mu ne pada da tu sad
nekoga pušta unutra; iz puke navike uštavljeni neženja-konformist, zapravo kukavica; introvertni osobenjak; itd.

Nije da za žene ne mare; naprotiv, ali pod uslovom da se ne zadržavaju na gajbi duže nego što treba ("evo ti za taksi, čekaće te tvoji") i da ne gaje bračne
ambicije, što je razlog za trenutni raskid. Mnogi veliki čaršijski ljubavnici bili su samci: setite se samo onog Kunderinog doktora Havela ("Smešne ljubavi"), a
imali smo ih i po Beogradu, da sada ne ulazim u osetljive teme. Samac-švaler ne jebe po kućama, kao neki koje ne bih pominjao; on privodi na gajbu i sa gajbe
otpušta. To onda tako traje godinama, njemu sve lepše, naučio se kako da ih nežno odvrati od raznih nepotrebnih ideja, radije bira udate, ako me razumete,
mada vremenom nauči i da devojke drži u redu. Moj tata je pričao vic o tome: leže tako njih dvoje na krevetu i puše posle onoga, a ona će oprezno reći da je
možda vreme da oni razmisle o braku; a on joj kaže, pun saosećanja – šta možemo, dušo, kad nas niko neće. Sve i kad im veza potraje, u jednome se trenutku
prenu i raskinu. Useljavanje ih užasava: došla je s jednom najlon kesom, a kad sam je izbacio, trebao joj je kamion, kaže jedan moj drug koji se u to razume;
nikad više, dodao je.

Onda jednoga dana naš samac prsne i zaključi da je i toga bilo dosta, tog teranja kera i samačkog života. Možda mu je zaista dosadilo; možda je naleteo na
ženu s kojom misli da može; možda je naišao na bolju umetnicu od sebe koja ga je savladala; možda se uželeo potomstva; sve je moguće. Sretnica sada treba
da ga s puno takta nauči nekim stvarima, ali to iz nekog razloga (kažu žene sa takvim iskustvom) ide lakše nego što bi čovek pomislio. Uštavljeni neženja –
kako izgleda – raskinuo je sa svojim bivšim grešnim životom i spreman je na "preumljenje", kako to zove Dulo Mihajlović, kome želim uspešan oporavak.
Znao sam tako jednoga koji je unutar godine dana izveo sledeće: oženio se, zaposlio se za stalno, ušao u Partiju, izvadio pasoš i prvi put u svom dugom i
zanimljivom životu otišao u inostranstvo. Ima tu, doduše, veoma često i ta razlika u godinama, ali ni to nije strašno. Bivši samac je, kažu žene koje znaju,
nežan i pažljiv muž i otac. Obično umire rano, u čemu je nalik na većinu udovaca.

Kakav je život samca kad je sam? Mislim kad nije po kafanama i sa švalerkama. To je misterija. Šta radi? Čita knjige, kaže jedan; blene u televizor, kaže drugi;
sluša svoju muziku ili radio, kaže treći; sprema stan, kaže četvrti, jer žene vole uredne i čiste švalere (njemu čak i verujem, znam ga). Neki kuvaju sebi, što i
nije neki provod: kako može da jede sam? Može i voli, kaže, ali takvi su retkost. Goste retko primaju: tu treba spremati i pre i posle, a i dosadni su. Može se
razumeti uživanje u samoći – ali tek u poređenju sa običnim životom punim žena, dece, mačaka, pasa i svega toga, pa čoveku malo lakne kad ostane sam;
ubrzo se uželi društva. Ali ovo...

E, tu se uvek setim pokojnog Veselka Tenžere, sjajnog novinskog pisca i mudrog čoveka. Pišući tako jednom u onom starom "Startu" o istoj temi – samačkom
životu – naveo je glavni razlog tužne sudbine samca: vrati se tako samac kući u nedoba, olizalo ga piće i otvori frižider, a "unutra zuji ledena pustoš". Da se
odmah razumemo: sve i da je frižider bio pun, u koloru i dolbi stereo – osećanje je isto. Prazna kuća je prazna kuća.

Zato je biti samac tužno.

Metroseksualac miloš vasić

To, kako mi se javlja, služi samozadovoljstvu i beskonačnoj sujeti, dakle, čisto statusna stvar

Kao prvo, nije reč o nekome ko seksualno uznemirava putnike metroa; niti o licima iz kultne knjige Rejmona Kenoa "Caca u metrou" (sjajan prevod Danila
Kiša): oni su "hormoseksualci", a to nije to. Reč je o veštački proizvedenom obliku života, novijeg datuma.

"Metroseksualac" je, prema obaveštenom izvoru iz Zagreba, gde je taj oblik života endemski, mada se širi i po ostatku bivše države, "neologizam od
metropolitanac i heteroseksualac – urbani frajer sa smislom za estetiku, s puno novaca i još više vremena koje (oboje) troši na svoj fizički izgled: od fizičkih
karakteristika (teretane, plastične operacije, depilacije) do odjeće i stanovanja". Jedan drugi izvor opisuje ga kao "muškarca koji na sebi primjenjuje sve recepte
koji se inače dadu pročitati po ženskim časopisima. Koristi pedikire, manikire, pije kozje mlijeko za čist ten, uvek ima puder pri ruci i jedino što ga razlikuje od
žene jest penis." Jedna poznavateljica tih stvari dodaje: "To je muškarac koji jako drži do svog izgleda, a nije gej. Uvijek uredan, miriše kilometrima, a često
ima bolju frizuru od mnogih trendi cura. Ne libi se isprobavati nove modne trendove i tijelo oblikovati u teretani." Na sledeće i neizbežno pitanje u ovoj maloj
anketi – a kakve to veze ima sa seksom? – odgovori su ovakvi: "Ma, nije to za akciju, to ti je samo za (samo)pokazivanje – selfmarketing, rekli bi Englezi";
zatim: "Retko ih viđaju s djevojakama" i "Neke žene ih vole, mada su mačo muškarci i dalje vodeći".

Najbliža odrednica koja mi pada na pamet bila bi "kicoš"; ali nije dovoljno blizu. Da probamo onda od evolucije vrste: početkom devedesetih čuveni glanc-
časopis Cosmopolitan raspisao je konkurs za zvanje Cosmo Boy (jedan od ovih anketiranih javio se i poslao sliku; nije prošao; možda je zato negativno
nastrojen). Ne sećam se tačno propozicija, ali odgovaraju opisu metroseksualca. Sećam se, međutim, da je od toga neko u tadašnjem Arkzinu (to su bile sjajne
novine) pravio sprdnju od rubrike pod naslovom "Ja sam Cosmo Boy". Termin "metroseksualac" javlja se takođe po glanc ženskim časopisima, da bi se proširio
i na specijalizovane publikacije; nagađam da je Men’s Health tako nešto. O reklamnoj industriji i da ne govorimo: hijene su nanjušile novi plen. Tabloidna i red
carpet štampa usvojila je, naravno, celu priču i biti metroseksualac postalo je zanimanje: zgodni, mišićavi, preplanuli i depilirani muškarci kao da prodaju
novine, a o trač rubrikama nećemo.

Dakle: teretana, kozmetičar, tetovaža, pedikir, manikir, frizer, butici, izlasci na "ivente" sa "selebritijima", skup auto, parfimerije, "rizorti" i "spaovi", satovi; sve
firmirano i trendi.

Čemu to sve služi? Teško da tu ima vremena za seks; možda se i uglavi negde na brzaka, ali to je neuredno, to "preznojavanje u kompromitantnim pozama",
rekao bi Krleža. To, kako mi se javlja, služi samozadovoljstvu i beskonačnoj sujeti, dakle, čisto statusna stvar. Kicoša i gizdelina vazda je bilo: muškarci su
ponekad sujetni kao mačke. Ovo što se sada događa kao trend sa tim metroseksualcima nalik je na dekadenciju imperijalnih dvorova iz 18. veka; ili na rimsku
dekadenciju. Napirlitani i namirisani, našminkani i nafrizirani, nakinđureni džidža-bidžama, viđani svuda Gde Treba, sve sam arbitar elegancije, ti muškarci
žive svoje sujetne živote dok na njima parazitiraju čitave industrije – na obostrano zadovoljstvo. Imaju, rekli smo, para i vremena; dovoljno...

Već se prisećam jednog takvog kog sam video kako sedi u "Maderi" (ovoj novoj, pravljenoj za takve) za staklenim stolom, radi na svom laptopu i pije
mineralnu vodu skuplje vrste. Pa Kopaonik, pa Budva, pa Kortina d’Ampeco, pa egzotična južna ostrva; đakuzi obavezan. Da: i tehno-elektro pop; amfetamini
i kokain se podrazumevaju u toj civilizaciji. Onda se posle čudimo svetskoj finansijskoj krizi, a takvi su u svojoj lakomislenoj pohlepi do nje i doveli. Doduše,
njima je lako: ne plaćaju oni ceh. Čitaju li bilo šta osim Men’s Health, turističkih brošura, ženskih časopisa i tabloidnih tračoida? Sumnjam.

Sad, kad čovek razmisli, možda je i to bolje od prethodnog uzornog muškarca devedesetih: dizelaš, četiri P "pajero", plavuša, pištolj i pejdžer koji sriče
mrdajući ustima). Mislim, u smislu javnog reda i mira i opšteg kriminaliteta. Ovi su glatkiji, ne prave sranja po čaršiji, ali ostaju zanimljivi po privrednom i
finansijskom kriminalitetu, pranju novca i već tim modernim poslima "belih kragni". Barem se tuširaju; još kad se ne bi i parfimisali... Svako ti je danas muško,
sestro slatka i drugo moja.

Fitnes, velnes i to miloš vasić

Uvek se setim kako je Zuko Džumhur pitao tog nekog džogera u Herceg Novom kud se on tako žuri ako nam je već dobri Bog odmah na rođenju unapred
izbrojao korake

Još jedna industrija za šišanje muških ovaca (ne ovnova, znamo razliku; ovaca). I ženskih, kad razmislimo. Kao i prethodni fenomen "metroseksualca" (a zašto
nema "metroseksualki"?), i ovo je podvala za eksploataciju samoljublja i sujete. "Fitnes" je kad je neko snažan i u fizičkoj kondiciji; "velnes" je kad se neko
dobro oseća u svom telu – ako sam dobro shvatio; lepo mu (joj) je.

To sve, naravno, nije ništa novo. Podseća na onog Molijerovog građanina-plemića, g. Žurdana, kome su objasnili da sve vreme govori u prozi, a da to nije ni
znao. Novo je to što se neko setio da ljudima objasni – i naplati – očigledno: to da je lepo biti u formi i dobro se osećati; štaviše, da je to društveno poželjno, da
obećava napredovanje u službi i večnu sreću, ukratko "microwave oven and chicks for free" (Dire Straits).
Nekada smo to znali sami od sebe, vekovima. Sada to treba da nam se objasni, naplati i da nas se utera u stado vitkih, snažnih, zdravih i blistavih ovaca – za
razliku od ostatka velikog stada. Sećam se fotografija viđenih i situiranih austrougarskih i drugih građana i građanki s početka prošlog veka, viktorijanskih
uzora lepote i poželjnosti: to sve punačko, muški brkati, gospođe bujne i utegnute, ali svi bucmasti i uhranjeni. "Od čega deb’o, od toga i zdrav", govorilo se po
Vojvodini (Nenad Čanak to kaže i dan-danas). Mršava je i jektičava bila sirotinja; bogati i zdravi bili su puni, rumeni i uhranjeni.

Danas je obrnuto.

Ne kažem da je to bilo bolje. Kažem samo da neki napori i troškovi nisu vredni truda. Svi znamo, hvala lepo, da je bolje biti vitak i zdrav, nego debeo i
bolestan; žene tek to znaju. Obe te pojave, "fitnes" i "velnes" postale su u međuvremenu imperativ uspeha, kao i to da se ne puši (osim skupih cigara; to se ne
računa, to liči na g. Taranu iz stripa čuvenog Džoa Mekmanasa; Večernje novosti iz pedesetih). Ko misli da uspe u životu, ima da se preznojava, depilira,
pilatizira, friga stomak-leđa u solarijumu, depilira i pokazuje posledice tih mučenja javno. Teretane i solarijum su "in"; normalna hrana i narodske kafane su
"out"; kljuca se zrnevlje i "nouvelle cuisine", piju se "eviani" i to – uz povremeni skup šampanjac. O kokainu nećemo, kao ni o spidovima (ko nema za koku).
Travu puše još samo nostalgični marginalci, jer od trave raste apetit, pa šta ćemo onda. Alkohol, za razliku od kokaina, goji; a tek škembići! Tako se mladi
momci i cure pašte po teretanama i solarijumima, masiraju se, jedu dijete iz raznih sumnjivih novina, sve merkajući se da ko je vitkiji i više preplanuo, ko ima
manje dlaka gde inače rastu. Jedini cilj je udovoljiti normi koju postavljaju profesionalni manekeni na slikama u glanc časopisima za te stvari. Ravan stomak,
čvrsta guza, uspravni sisići, vitke noge, tanak struk, keramički osmeh (i plave oči – ako može). Svi bismo to voleli, naravno, ali dobri Boga nas je stvorio
različitima i tu žalba nije dozvoljena.

Šta hoću da kažem? Kao prvo, da se i "fitnes" i "velnes" mogu postići veoma lako i mnogo jevtinije nego što to tvrdi istoimena industrija. Ima tu dva načina.
Prvi je besplatan: ako ste – kao ja – takve konstitucije i genetike, pa ste vitki i snažni sami po sebi, dovoljno je samo zdravo se hraniti i taman dovoljno se
kretati. Ako niste, malo pažnje u ishrani i malo više kretanja opet je dovoljno. Nekakvo staro američko dijetetičarsko istraživanje iz 1948. pokazalo je
(poređenjem Krićana sa ostatkom sveta; Liland Olbou) da mediteranska ishrana eliminiše srčane probleme i dramatično produžava život (tada su Krićanke
ubedljivo najduže živele od svih). Dakle: maslinovo ulje, riba, povrće, beli luk, paradajz, kozji sir i mleko i već to; dovoljno, hvala. Dakle, jesti laku i
mediteransku klopu; kretati se dovoljno; biti umeren.

Kad se kaže "kretanje", ne misli se na manijačko trčanje, onaj "džoging pa te strefi šloging" (Balašević). Uvek se setim kako je Zuko Džumhur pitao tog nekog
džogera u Herceg Novom kud se on tako žuri ako nam je već dobri Bog odmah na rođenju unapred izbrojao korake. U Los Anđelesu je osamdesetih bio običaj
da se mahnitim džogerima poklanja plastična kartica na vrpci za oko vrata na kojoj je pisalo "Mene niko nije ubio, ja sam džoger koji je umro od infarkta".
Znao sam ih koji su džogirali do smrti. Znao sam ih takođe koji su jednostavno voleli da trče, od puste čamotinje; to razumem. Bicikl je odličan, ako otvarate
oči i uši u saobraćaju, znam, godinama nisam silazio. Obično hodanje peške je najbolje, polako i odmereno. Kao klinac sam plivao (uspešno, dok mi nije
dosadio bazen), planinario i bio izviđač, kasnije lovac. Hvala na pitanju, dan-danas mi je dovoljno tek nekoliko dana fizičkih napora da se vratim u dobru
kondiciju.

Kad smo kod toga: ljudi sa najboljom fizičkom kondicijom među svim mogućim specijalnim snagama su pripadnici britanskog SAS-a (Special Air Service).
Kad ih vidite, nikada ne biste rekli, posle svih tih Rambo filmova: srednjeg rasta, šlank, žilavi, neupadljivi (što je najvažnije). Nema tu telesne mase, steroida i
bodi-bildinga; ima pameti i zrelosti. Steroidni bilderi od sto pedeset kila spadaju u tranzicijske zemlje poput Srbije, Hrvatske, Rusije i to.

A o stvarnoj fizičkoj kondiciji idući put.

Snaga miloš vasić

Ako je čekić jedini alat koji imaš, onda svuda oko sebe vidiš samo eksere, kažu Ameri, pa se to loše završi: neko će neizbežno imati veći čekić ili još gore

Prva asocijacija je fizička snaga, ona koja "klade valja". Snaga je, nekako automatski, muški prerogativ: "jači pol" nasuprot "slabijem" i ostale stereotipne
budalaštine. Poznavao sam i poznajem mnoge veoma snažne žene; neke su pritom, osim što imaju tešku ruku, i vične raznim veštinama, pa ne savetujem sukob
s njima. Jednom davno živeo sam sa visokom, nogatom i veoma snažnom devojkom kojoj sam sa zadovoljstvom prepuštao da nokautira tramvajske huligane
kad bi joj nešto dobacili ili pokušali da je pipnu. Bilo je to uživanje: tehnički nokaut iz prvog direkta.

E, sad: svaki razgovor o fizičkoj snazi nužno vodi u priču o nasilju, naravno. Od muškarca se, počev od detinjstva, očekuje da se pobije: bilo u samoodbrani,
bilo pri ustanovljavanju svog mesta na ulici, u školi itd. Boks je svojevremeno bio proglašen za plemenitu veštinu; valjda zato što je imao pravila. Danas
imamo "ultimat fajt" bez pravila, a o korupciji u boksu znamo sve. Nekada se među klincima na Zvezdari, Crvenom krstu, Dorćolu i sličnim lokalitetima
smatralo da protivnika u tuči ne treba udarati kad padne, da nije lepo više njih na jednoga, da se ne smeju koristiti bokseri, noževi i slično. Ako bi se tuča
završila zagrljajem i pivom pomirenja, to je bio vrhunac viteštva. Čujem da se i danas to povremeno događa, što je dobro. Ali, to su bile ritualne tuče i to je
razlika. "Pedera", "grobara", "deliju" se danas ubija, jer je reč o ideologiji, a ona ne poznaje pravila lepog ponašanja i viteštva.

Nasilje sebi neizbežno postavlja ograničenja. Ako je čekić jedini alat koji imaš, onda svuda oko sebe vidiš samo eksere, kažu Ameri, pa se to loše završi: neko
će neizbežno imati veći čekić ili još gore. Nasilje je za izbegavanje – osim u zaista nužnim slučajevima. Ne zaboravite, međutim, nikada Žarka Lauševića!
Veoma malo ljudi shvata duboku filozofiju nasilja i sile uopšte (o tome čitati Hanu Arent). Svrha snage, a naročito oružja, jeste u tome da ne budu upotrebljeni.
Tu na scenu stupa pamet, onaj "um koji caruje". Kulture sa tužnom i uznemiravajućom istorijom nasilja, japanska pre svega, stvorile su prefinjene filozofske
pristupe tom problemu. Kao prvo, pamet nije dovoljna; tu je više reč o karakteru koji se gradi na pravilan način. Pravilan način ume da bude iznenađujući. Iza
karaktera, stava, iskusnog majstora borilačkih veština koga ni najdrskiji razbojnik ili nasilnik neće napasti iako ne zna s kim ima posla (osim stava koji zrači),
krije se nešto neočekivano.

Tu prepuštamo reč Ogasavari Nagahideu, čuvenom majstoru streličarstva i jahačkih veština iz XVIII-XIX veka koji je bio učitelj šogunu Jošimicuu i sastavio
kodeks ceremonijala i učtivosti za samuraje (Ogasavara-rju). Kaže, dakle, sensei Ogasavara ovako: "Cilj svake etikecije (učtivog i pristojnog ponašanja) je da
tako kultiviše duh da se, čak i kad mirno sedite, ni najbezobzirniji razbojnik neće usuditi da vas uznemiri." Profesor Inazo Nitobe (1892–1933) iz čije knjige
Bušido navodimo gornji citat, dodaje zatim: "Drugim rečima, to znači da stalnom vežbom u ispravnim manirima čovek dovodi svaku sposobnost i svaki deo
svoga tela u savršeni red i takav sklad sa sobom i svojom okolinom, da izražava nadmoćnost duha nad telom... Ako je istina da gracioznost ( elegancija; šire:
učtivost i pristojnost) znači ekonomisanje snagom, onda kao logičan nastavak sledi da stalno vežbanje gracioznog držanja ( ponašanja) mora doneti rezervu
snage. Lepi maniri, prema tome, znače snagu u mirovanju."

Meditirajte malo nad ovim mudrim rečima.

Poznajem jednog mladog čoveka koji je godinama istrajno i promišljeno praktikovao i živeo karate. Bio je snažan, brz kao munja i samozatajan, sklon
meditaciji. Jednoga dana rekao mi je da se okanio karatea pošto je u trolejbusu broj 40 sredio i dobro povredio dva magarca koji su maltretirali neku devojku.
Rekao je, otprilike, da nije dostojan veštine za koju je mislio da je njome ovladao, jer nije u stanju da kontroliše svoju snagu i mogućnosti koje mu je veština
dala. Razumem ga.

Nasilje je, dakle, za izbegavanje. Najbolje se izbegava ispravnim stavom i karakterom. Dakle: nedostatkom straha kao prvim preduslovom. Od svega toga,
uostalom, sastoji se dostojanstvo, vrlina složena i teška, ali očigledna i efikasna. Znam lika koji je smrtonosno opasan i koji je istovremeno hladno učtiv i
pristojan: on se napasnicima obraća sa "Hoćete li biti ljubazni da se udaljite, lepo vas molim"; pa onda "Jesam li vas lepo molio, dajte, molim vas, pustite nas
na miru, idite s milim Bogom, vidite da mirno sedimo, nikoga ne diramo, prođite se"; onda se oni po pravilu udalje ne čekajući kobni fizički završetak koji bi
usledio. Na primedbu onih koji ga ne poznaju – da je mogao da ih lepo razbije odmah kao gajbe – čovek kaže da to nema smisla, ako može na finoću da se
sredi; on je, naime, svoju sujetu nadvladao i ne bavi se prizemnim muškim nadgornjavanjem.

Mislite o tome.

Kurčenje miloš vasić

Dakle, kontam: jelen, srndać, jarac, ovan, muflon; svi sa rogovima i kurčeviti u borbi za naklonost ženke. Kod pauna i raznih drugih ptičurina je slično: sa
repovima, bojama i zvucima koje puštaju

Tipično muški način ponašanja, mada ima i ženskih primeraka.

Reč je pre svega o nametanju svoje dragocene i moćne ličnosti okolini koja to ne traži, niti baš mnogo voli. Ličnost ne mora nužno da bude ni dragocena, ni
moćna; bitno je da je nametljiva, drska, bezobrazna i nadrkana. U uličnom – veoma preciznom – žargonu to se zove "nepodnošljivi drkadžija"; takvi se na ulici
izbegavaju – ili ih konačno nauče pameti na uverljiv način, uz lakše ili teže telesne povrede. U javnom životu, međutim, to nije tako lako i jednostavno.
Pogledajte samo nametljive i dosadne tipove koji viču, hvališu se, svuda ih ima, uživaju u državnim funkcijama koje su inače drekom i kurčenjem i stekli; ne
sme čovek više ni usisivač da uključi od njih. To sve sam majstor, genije, jebač, jecaj srca devojačkog i spasilac domovine. Berluskoni, Sarkozi (naročito pošto
se smuvao sa onom lepoticom Karlom), kojekakvi "uspešni" likovi poput Mrke, Tijanića, Dinkića, Šešelja, Radovana Karadžića (taj je bio šampion!) i sličnih.
To ne može da odoli, a da se ne kurči okolo; jače je od njih.

Sećate li se onog magarca od "muzikologa" koji se javno hvalisao kako je preko klavira (valjda Stenveja) navodno guzio izvesnu zgodnu sopranistkinju, pa su
to tabloidi sa uživanjem prenosili? Jedan od šampiona bio je i Legija Ulemek – od samog početka: taj se kurčio bez ikakve mere i granice, drsko i bezobrazno,
sve znajući ko je i šta je, ali su ovce nasedale. Ratko Mladić pretio je da će srušiti Firencu i Sikstinsku kapelu; Radovan Karadžić pretio je sličnim podvizima,
uključujući i srpsku nuklearnu bombu od "crvene žive"; neumrli Komandant Arkan kurčio se "eliptonom", tajnim oružjem koje je dobio od svog druga
Žirinovskog, takođe šampiona u kurčenju. Taj "elipton" trebalo je da proizvodi neka radionica u Šapcu, inače poznata po senzorima za dečje noše, da roditelji
znaju kad se potomstvo upiškilo. Ne znam šta je dalje s tim bilo, ali nije to jedino što ne znam na te teme.

Kurčenje se – kako izgleda – u stvari isplati. Možda samo na kraći rok, ali ako čovek na vreme pobegne, nije ni to loše. Ima, međutim, primeraka kojima to
polazi za rukom i na duži rok. Sva je prilika da je o ozbiljnoj veštini reč. Uzmimo, recimo, Mrku: taj godinama viče, pravi javne scene, hvališe se, kurči se, a
rezultati nisu baš neki, niko mu ne veruje (kažu ankete), i šta? Ništa, eto ga opet ministar. Nebojši Pavkoviću bilo je lepo krenulo to kurčenje: pravi miles
gloriosus (hvalisavi vojnik) iz rimskih komedija, poklanjao je okolo pištolje sa graviranom slikom svog lika, bacao noževe, srao kao kengur udovac (skoro kao
Mrka) i – gde je završio? A tako ga je lepo krenulo... A tek Voja Šešelj...

Možda se treba upitati o uzroku i poreklu te zanimljive pojave. Kanda je to fabrički ugrađeno u muške još od praistorije, ama se u međuvremeno dovelo pod
neku kontrolu kod pristojnih ljudi. Atavizam, valjda, kako se to zove: kao rep ili preterana dlakavost (čemu mnoge žene ne zameraju; dlakavosti, mislim).
Dakle, kontam: jelen, srndać, jarac, ovan, muflon; svi sa rogovima i kurčeviti u borbi za naklonost ženke. Kod pauna i raznih drugih ptičurina je slično: sa
repovima, bojama i zvucima koje puštaju. Da to nema neke veze sa polnim nagonom? Ko se više i bolje kurči – više će se i razmnožavati? Tako mi se nekako
javlja. Šta muški homo sapiens (da prostite) ima tu da ponudi? Rogove? Bolje ne. Dlakavost? Možda... Paunov rep svoje beskonačne sujete pretvoren u
društveni, finansijski, politički ili neki za to razmenljiv uspeh? Sva je prilika. U svom primordijalnom, je li, i etimološkom obliku, kurčenje je merenje dužine
muškog kurca među konkurentima, da prosti vaše lice, pa čiji je duži. To, međutim, priliči klincima u poodmaklom pubertetu, a ne odraslim ljudima. Pogotovo
nije primenljivo u hm... socijalnom miljeu, kako da vam kažem.

Dobro, nećemo sad da sitničarimo. Dvonogi sisar sa nešto malo mozgića ipak je evolucijski koliko-toliko baždaren da se takmiči za naklonost (ili dopuštenje)
svoje ženke u tom, je li, smislu. E, sad: da li je kurčenje tu bolji način za uspeh od nekih drugih pristupa – ostaje kao otvoreno pitanje. Ima mišljenja da pamet
daje bolje rezultate od gorilskog busanja u prsa dlakava i pratećeg urlikanja, na šta se danas kurčenje svodi. Ima, međutim, ženskinja kojima se te primordijalne
manifestacije jako sviđaju – i to je njihovo pravo, šta ja marim? Vole "dlakave zvijeri" (Džoni Štulić: Krvava Meri) i to ti je. Dobro, u redu je. Ostaće uvek
nešto i za pažljive, nežne i duhovite muškarčiće koji to rade na pamet, a ne na krzno i rikanje.

A ona muška muka oko čije se dužine i debljine tolike brige brinu ionako služi samo zato da se na nju svrši, da prostite još jednom. I izvinite ako je nešto bilo,
što kažu seljaci kad vas ispraćaju iz gostiju.

Gospodin miloš vasić

Vrhunac muškog postojanja; ideal, rekli bismo

Prva asocijacija, barem nama koji smo ga znali, jeste Vane Ivanović koga je u "Vremenu" Lazar Stojanović lepo opisao još pre dvadesetak godina, pa
pogledajte; nema se šta dodati. Ukratko: Vane je bio visok, vitak, snažan, mornar (izmislio je podvodni ribolov), uspešan sportista; početkom Drugog svetskog
rata trgovačku flotu svoju i Bože Banca, dubrovačkog brodovlasnika, ustupio je saveznicima; tokom rada radio je za SOE, što nije bila mala zajebancija.
Parobrodsko društvo obnovio je kasnije, bio je počasni konzul Monaka u Britaniji i nepopravljivi Jugosloven. Jedrio je Jadranom do smrti za koju inače nije
mnogo mario: negde 1993. rekao mi je, onako, preko pića kod njega, da ima rak, ali (kad sam se lecnuo) da ne brinem, jer da to u njegovim godinama sporo
ide; potrajao je lepo i živahno još nekoliko godina. Iznad svega, međutim, Vane Ivanović bio je dostojanstven, pristojan, odmeren, ljubazan i topao čovek. Taj
je uvek precizno razlikovao dobro od zla i ispravno od pogrešnog – do poslednjega daha. Gospodin je, dakle, nešto više od čoveka sa čistim cipelama, kao što
misle u prašnjavom Trebinju.
Sad sam se sapleo: ova prethodna rečenica u stvari je suština onoga što sam hteo da napišem. Da bi neko bio gospodin, ne mora biti bogat i obrazovan, kao
Vane. Dovoljno je da je pristojan, dostojanstven, ljubazan, topao – i da razlikuje zlo od dobra, pogrešno od ispravnog. Elegancija može i ne mora da ima veze s
parama; Vane je bio prirodno elegantan, onako lep i prav kao strela. Kad pogledate ove današnje bogataše, sve će vam biti jasno: to sve sam prostak, govedo i
džukela; onaj g. Tarana iz stripa je još mila majka, mada je bio zamišljen kao satirični lik.

Gospodin je reč opterećena raznim šumovima i smetnjama. Pojam ima svoju istoriju još od Srednjeg veka i ranije; ma od Antike. Preciznije se formuliše u
viktorijansko vreme kao "džentlmen", kad se proširio i na druge, osim plemstva koje – istini za volju – nije baš odgovaralo idealu koji je nastajao: to plemstvo
bilo je prosto, polupismeno i sirovo; zanimao ih je samo lov, možda pijanke, jurenje sojki, pare i to. Uskoro pojam "džentlmena" u Engleza nadvisuje puko
poreklo, za razliku od Francuske gde "gentilhomme" ostaje puki plemić, relikt Ancien regimea; budala, ukratko, poput ovih hrvatskih "baruna" von Habenichts
koji se od 1990. tako potpisuju po novinama. Viktorijanski "džentlmen" bio je norma kojoj se težilo. To što se neko lepo ponašao i bio pristojan po salonima i
krčmama nije nužno značilo da u svom svojstvu "oficira i džentlmena" neće nekakvim indijskim seljacima, liverpulskim štrajkačima ili irskim bundžijama
mirno pročitati "Riot Act", pa zatim – bez trunke dvoumljenja – narediti svojim vojnicima da ih pokose mitraljeskom vatrom i kartečom, da bi se vratio u svoj
klub na vreme za večeru.

Ni to, naravno, nije potrajalo. Sa tadašnjim porastom zanimanja za Istok, uzgred budi rečeno, prevodioci dalekoistočnih klasika našli su se u neprilici.
Višemilenijska tradicija Istoka oslanja se – sasvim normalno – na konfučijanski pojam koji opisuje "gospodina" o kome govorimo ovde (ne pitajte me, ne znam
kineski). Vilhelm i Bejns mudro koriste termin "superior man" u svojim sjajnim i referentnim prevodima klasika; taman je dovoljno precizan. Neoprezniji
prevodioci posegnuće za "džentlmenom", što nije baš isto, jer neizbežno uključuje klasnu razliku i uvodi naše suvišne asocijacije u jedan sasvim drugačiji
kontekst. Lično mislim da termin "ispravan čovek" najbolje odražava Konfučijevu nameru – i namere njegovih dostojnih naslednika. Nemojmo se samo
takmičiti sa mudrijima od nas, to nikada ne završi dobro (setite se samo Vijetnamskog rata).

Definicija "džentlmena" – ili "gospodina" – ostaje nadasve zanimljiva kategorija (zato sam i pomenuo Vaneta Ivanovića: primer najbolje pomaže). Ima negde
kod Foknera jedna zanimljiva scena, na koju nas podseća Vinaver u svom čuvenom eseju o Šekspiru ("Šekspirova minđuša"). Sestra i brat iz ofucane i
dekadentne južnjačke aristokratske porodice raspravljaju o Šekspiru; "Šekspir nema tajni. On kaže sve", veli sestra; brat zaključuje da "Šekspir nije džentlmen.
Da budeš džentlmen, moraš imati tajne".

Da. Šekspir, dodaje Vinaver, pre svega je glumac: on nužno razotkriva. Ali, dodaćemo mi, nije svaka tajna sramna tajna; doduše, ona državna i službena
uglavnom jeste – zato i imamo tolike propise o tajnosti – ali nije baš svaka. Pristojnost gospodina obavezuje da svoje bližnje ne uznemirava tajnama, pa i
bezazlenim. Tajna je tajna; osim toga, ima i stvari o kojima se ne dade govoriti, pak, prema tome, o njima se ćuti, dodaće nešto kasnije Ludvig Vitgenštajn.

Ono što je za gospodina veoma važno upravo je to: nema torokanja, na šta se ta foknerovska dilema zapravo svodi. Gospodin se ne kurči (videti prošli broj
"Vremena", str. 71). Gospodin će tuđu tajnu zakopati u sebe "ko pod kamen". Gospodinu na pamet pasti neće da se bavi intrigama i spletkama. U cara Trajana
jesu kozje uši, ali će o njima propevati od zove svirala. Gospodin će o tome – ako je u tom poslu – sastaviti službenu belešku; sigurno neće srati po kafanama.

Prdež miloš vasić

Nije nas premudri Bog tek tako, bez neke, stvorio prdonjama

Bez prenemaganja, molim i bez građanskog licemerja! Svrha je ovoga ogleda da se isprave nepravde i da se progovori o nečemu što svi izbegavaju kao da ga
nema – a ima ga. To što je baš mene zapalo da se time bavim – e, pa ko mi je kriv; ionako se stalno bavim svačime što drugi izbegavaju, pa se onda vucaram po
sudovima i još gore.

Nepravda je sledeća: muškarcima se zamera što tu i tamo odvale poneki prdež – ili, što je još gore, upuvaju se ("Kad prdi, ne smrdi, al’ kad se upuva, da te Bog
sačuva"; banatska pesmica). Pre mnogo godina video sam na jednom zidu u bivšoj nam državi pobedonosni grafit: "I žene prde!" Anonimni mudrac nije mogao
da se uzdrži, očigledno. Dakle: svi sisari – od miša do slona – prde i to nije sporno (za delfine i kitove ne znam, pitajte koga treba). Prdež je pojava fiziološka,
potrebna i blagorodna; to znate i sami, nego se skanjerate i pravite se fini kao segedinske sobarice. Nije, prema tome, u redu niti bogougodno samo muškarce
optuživati za prdenje, ali – kako izgleda – oni tu dođu najzgodnije. Fine gospođe to izvode diskretnije, ali izvode, kako čujem. Ostali sisari nešto se ne brinu:
koliko puta mi se, dok sam kao klinac sav sretan držao kajase seljačkih kola, konj isprdeo u lice, sav sretan pritom. To nije bilo strašno na otvorenom. Moja
mačka, sva fina kakva je, to radi diskretno – ali radi. O slonovima neću ni da mislim.

S punim pravom i očiglednim razlozima smatra se da nije pristojno prdeti u zatvorenim prostorijama ili u većem društvu. Ima, doduše, civilizacija koje ne
mare: Bavarci, na primer, uživaju da se ljudski isprde ispred pivnice, sve takmičeći se ko će glasnije; to rade čak i u vozu Bon–Minhen; znam, bio. Možda ima i
drugih, ne znam; antropologija mi nije struka. U ostatku hrišćanluka to se ne smatra za pristojno od početka. Meštar Fransoa Rable izveštava nas, na primer, da
je neki rimski velikodostojnik ispustio svoju pagansku dušicu sve uzdržavajući se da slučajno ne prdne pred carem Hadrijanom. Čista šteta, jer je imperator bio
čovek blag, mudar i poznavalac ljudske prirode i ne bi zamerio; verovatno bi od toga napravio neku šalu. Da se nije ustezao, taj patricije poživeo bi sve do
svoje smrti, zavidljivcima uz inat. Rable, lekar po zanimanju, navodi slučaj kao ilustraciju opasnosti od uzdržavanja: stiskanje prdeža, naime, nije nikako
zdravo i ne prija gastrointestinalnom sistemu. Nije nas premudri Bog tek tako, bez neke, stvorio prdonjama. Treba, dakle, imati razumevanja kad se nekome –
muškome ili ženskome čeljadetu – omakne vetar i ne treba praviti pitanje. Bolje i tako nego ugrožavati zdravlje. Ne prdi se u crkvi i na službi Božjoj, pa makar
i na otvorenom. Moj tata, đak-narednik u Bileći 1939, pričao mi je kako im je bila zabava da nedeljom na vežbalištu prde tokom liturgije – sve dok se neki
matori narednik nije setio da ih ponjuši s leđa, ispod kragne od bluze; onda ih je prošlo veselje. Gospodin tata imao je i na tu temu svoju maksimu: ako već
prdneš u društvu, ne izvinjavaj se nikako; to je kao da si još jednom prdnuo. Mislite o tome.

Klasici su i o tome mislili: u biblioteci sv. Viktora na Sorboni javlja se i učena knjiga " Ars honesta pettandi in societate; per M. Ortuinum" (Čestita veština
prdenja u društvu), kako nas izveštava dr. med. univ. M. Alkofribas (Pant. lib. sec. VII). Tek mnogo kasnije, krajem 19. veka, za vreme la belle epoque, u
pariskim kabareima i boljim burdeljima pojaviće se legendarni Prda (le Petomane), o kome su sa uživanjem izveštavali i cicvarićevski tabloidi u Beogradu:
čovek koji je, pristojno odeven u noćnu košulju, umeo da vešto i muzikalno otprdi razne muzičke partiture – uključujući i Marseljezu. A? Umetnici i vrhunske
prdonje: ko bi se od vas, sve i da ume, usudio da otprdi Bože pravde, a? Ne zaboravite da je Parizlija Prda svoje prdeo usred najstrašnijeg francuskog
pompijerskog patriotskog militarizma, usred revanšističke pomame zbog francusko-pruskog rata iz 1871, koja će ih kasnije i dovesti do čega ih je i dovela, sa
sve njihovim senilnim generalima i maršalima; kao i 1940, uostalom.

Videli smo da prdenje i nije tako beznačajan posao kao što bi neko pomislio. Priča se za neku lepoticu, bogatašku kćer iz srbijanske provincije, da je prdnula u
pogrešnom trenutku; da su je odmah prozvali Prda, pa da se zato nikada nije udala. Nešto ne verujem, mada ih znam kakvi su. Odmah da vam kažem: pasulj,
sočivo, boranija i bob igraju ulogu, ali ne neophodno. Prdež će vas iznenaditi i posle navodno bezazlene hrane, jer je takva čovekova (i ostalih sisara) priroda.
Ti metansko-butanski visokozapaljivi gasovi nastaju u nama neizbežno i nužno – od svega. Dok smo bili ekološki nastrojeni klinci, razmatrali smo mogućnosti
eventualnog "kaptiranja", je li, tog dragocenog bio-goriva, kako ga danas zovu. Iz nekoliko prdeža dao bi se napuniti plinski upaljač kineskog tipa; iz mnogo
više išao bi i autobus GSP-a. Ali nema još tehnologije za to; bez brige, smisliće već neko i uvešće poresku olakšicu na uhvaćene i iskorišćene prdeže. Samo
polako.

Dobra dela miloš vasić

Maja 1992. izvesna plavokosa žena srednjih godina upala je u stan bračnog para u Houvu, Saseks, Engleska, i krenula da pere sudove i uopšte veoma temeljito
čisti stan. Nije ukrala ništa

Nešto mi je bilo promaklo dok sam na Lošinju gledao more kroz borove i blesavio se iz principa. Pazio sam samo na vesti od kojih živim, pa nisam primetio
nešto važno.

Naime, desilo se u to vreme da je jedan izvesni klinac od osam godina, neki I.P. iz Budve (trebalo bi objaviti i ime i sliku, jer dobra dela ne smeju da prođu
nekažnjeno) dosta uspešno provaljivao u vikendice (svaka čast, đetiću!), eksproprisao gotov novac i – onda ga delio okolo po ulici ljudima za koje je procenio
da im nedostaje. Čak bi i pitao: imaš li ti para? Na odrečan odgovor odvojio bi stotinak ili više evra, zavisno od procene, i udelio ih potrebitima. Jednom je,
čujem, nekih 700 evra razdelio nekim momcima koji su mu izgledali kao fukara.

E, sad: nije da ovo ima neke naročite veze sa muškarcima, kao što će se videti iz daljeg teksta; ali obezoružava ta neka vrsta velikodušnosti svojstvena
muškarčićima od osam godina ili tu okolo. Oni, jadni, u toj starosnoj dobi još uvek ozbiljno shvataju velike reči, vrline, plemenitost, velikodušnost, čast i ostale
preživelosti iz starih vremena dok je Bog još hodao među nama. Jedan od mojih sinova znao je u tim godinama da bude žestok i savestan zaštitnik svojih
sestara i ne samo njih, požrtvovan i kasnije, kad je ojačao, povremeno opasan. Nagađam da je to imalo neke veze sa porodičnim vaspitanjem. Devojčice su –
kao što znamo – promišljenije i pametnije; njihova dobrota, briga i velikodušnost pokazuju se tek mnogo kasnije; muškići su, jadni, glupi odmah – ako se ikada
opamete. Većina se, nažalost, opameti.

No, dakle, vratimo se mom heroju I.P. iz Budve, sokolu sinjem. Kopajući po mojoj povelikoj papirnoj dokumentaciji, gde postoji i ta klasifikaciona jedinica,
naišao sam na zapanjujući niz sličnih primera, koje dugujem kolegi Polu Sivekingu i nedeljniku "Nju stejtsmen". Treba ih navesti.

Dakle: Džeremi Li (19) iz Volnat Krika, Kalifornija, kažnjen je septembra 1993. sa 19 dolara pred prekršajnim sudom jer ga je parking inspektor Skot
Vajzeman ulovio kako 19. jula 1993. gura novčiće u parking satove nepoznatim ljudima kojima je vreme parkiranja iscurilo. Inspektor je podneo prekršajnu
prijavu jer zakon zabranjuje plaćanje parkiranja bez pristanka vlasnika vozila. Li se branio tvrdnjom da otkud inspektor zna da on nije imao pristanak vlasnika
vozila; uostalom, ko bi se od njih tome usprotivio? To nije jedini slučaj: marta 1993. jedna starija gospođa podelila je paketiće u tri dobrotvorna dućana u Bišop
Oklendu (Durham, Engleska); u paketićima su bile stotine novčanica od deset funti (onih para!). Juna iste godine, muškarac od 40 godina stao je ispred
hongkonške berze i počeo da deli sumu od 100.000 hongkonških dolara (oko 8000 tadašnjih funti sterlinga) u apoenima od deset i sto dolara prolaznicima.
Onda su ga uhapsili i poslali u ludnicu. Dan-dva kasnije, Ronald Kronijak ušao je u filijalu Američke banke u Las Vegasu, dao blagajniku cedulju kojom traži
novac i odneo izvesnu količinu (banka je odbila da kaže koliko); izašao je i počeo da deli novčanice od 100 dolara prolaznicima, bez nekog vidljivog
kriterijuma. Jedan svedok kaže da je bio u nekom bifeu kad je Kronijak ušao i dao mu 100 dolara; na pitanje odakle mu pare, Kronijak je rekao da je upravo
opljačkao banku i zaželeo mu lep dan. Pošto je uhapšen, izjavio je da mu je bilo dosta Las Vegasa i gubljenja para po kockarnicama. Slično je u septembru
1993. postupio i izvesni 33-godišnjak u Safoku, Engleska, ali ga je sud oslobodio po saznanju da je psihijatrijski pacijent. Istoga dana, 23. septembra, jedan
čovek podigao je svojih 500 funti iz banke u Kenterberiju i počeo da ih baca po ulici, u vetar. Policija je posle saopštila da je svega 80 funti bilo predato
vlastima. Nešto pre toga, u avgustu u Hong Kongu, Čan Hončing počeo je na ulici da deli oko milion honkonških dolara koje je dobio kao odštetu za povredu
glave; "novac nije dobar", ponavljao je dok ga policija nije odvela u ludnicu.

To nije sve. Maja 1992. izvesna plavokosa žena srednjih godina upala je u stan bračnog para u Houvu, Saseks, Engleska, i krenula da pere sudove i uopšte
veoma temeljito čisti stan. Nije ukrala ništa. Imamo i zubara iz Minhena koji je operisao po siromašnijim kvartovima: anestezirao bi pacijenta, plombirao mu i
očistio zube. Do oktobra 1992, po policijskoj proceni izveo je stomatoloških radova u vrednosti od oko 10.000 funti (onih para!); pfeniga nije uzeo od
pacijenata. "Nadam se da će ga uhvatiti", rekao je jedan od pacijenata, "ali sada imam mnogo lepši osmeh." Nema podatka je li ikada bio uhvaćen.

Ovo su bili podaci koje je kolega Pol Siveking prikupio za samo dve-tri godine. Po svemu sudeći, naš dečak iz Budve nije ni prvi, ni poslednji (nadamo se), niti
jedini. Treba se takođe nadati da ga nisu odmah odveli psihijatrima, psiholozima i sličnim šamanima; njegovo ponašanje ipak uveliko odudara od
opšteprihvaćenih sistema vrednosti u ovom delu sveta. Zamislimo se sada: šta bi psihijatri, psiholozi i šamani mogli da kažu mladome I.P.? "Budalo! Kad već
kradeš, nemoj da deliš okolo!"? Ili: "Nemoj da kradeš! To nije lepo, sve i da plen posle deliš siromasima"?

Ne, Robin Hud tu ne spada! On je pljačkao silom oružja, ne zaboravite.

Preci miloš vasić

Deda Slavko imao je razglednicu: crtež rečnog parobroda na nekoj morskoj obali, srpski vojnik-gedža sa bajonetom na pušci koji to gleda, a dole piše "Pozdrav
iz Drača, srpsko Primorje". Deda Nika imao je svoju sliku sa ufitiljenim "Kajzer Vilhelm" brkovima i crvenim krstom na rukavu; do smrti je znao serijski broj
svoje puške-manliherke

Svi imamo pretke, razume se, sve tamo do Adama i Eve. Ne umem da objasnim zašto me muški preci zanimaju više od ženskih u poslednje vreme. Odmah se
čovek seti Maratonaca i Topalovića kod kojih žene nisu dugo trajale. Mojih se baka ne sećam, ali je zato mama potrajala onako lepo: 92 pune godine. Obojica
dedova, međutim, bili su čudo od dedova. Pradedovi takođe, kad se setim šta sam o njima slušao. Od ženske strane dan-danas pamti se baba Sofija (mamina
baba) iz Banata: nju se niko nikada nije usudio da zove "Sosa" ili "Sojka"; bila je do kraja Sofija i zmaj od žene, po svemu sudeći.

Ja sam, naime, Srbin sa dna kace i dete iz mešanog braka: majka Banaćanka, otac Piroćanac. Ta činjenica koju stalno objašnjavam raznim nacionalistima
(uglavnom srpskim i hrvatskim) kanda ima neke veze sa ovim razmišljanjima. U Prvom svetskom ratu (koji su svi moji do 1991. zvali "onaj rat", za razliku od
Drugog koji je bio samo "rat") moji su se dedovi borili u sukobljenim vojskama. Deda Nika, iz Banata, u austrougarskoj vojsci (73. temišvarska regimenta), a
deda Slavko, Piroćanac, u srpskoj vojsci. Pritom je deda Slavko gore prošao, jer je morao da odvali i oba balkanska rata; jedva je između ta dva uspeo da
napravi moga tatu. Bio je trećepozivac, rođen kao turski podanik, ali je bio i zajeban lik. Imam samo mutna sećanja iz detinjstva (umro je u dubokoj starosti
1956), ali je bio impresivna pojava: visok, jak, brkat i veliki lovac; kažu da je kurjake sa Stare planine po celu noć čekao u toru među ovcama i tamanio ih
mauzerkom-kokinkom (kal. 10 mm) kao zečeve. U civilu je bio seljak i pomalo abadžija.
Deda Nika bio je banatski paor, ali i umetnički stolar-duborezac. Avgusta 1914. rastao se sa svojim bratom Kojom u izvesnom temišvarskom birtu, uz dogovor
da će se tamo naći čim se rat završi. Prostrelio je sebi nogu da se spase srpskog fronta i završio na Soči, hvala lepo. Izvukao se kao sanitetski prevodilac, jer je
objasnio da govori sve balkanske jezike; srpski, hrvatski, bosanski, crnogorski – uz očekivani nemački i mađarski, ali i ciganski (romani); posle je i italijanski
naučio od muke. Ljubi ga njegov unuk: svi u familiji su poligloti. Tamo oko Kobarida (Caporetto), našao je komadešku onog crnog, glatkog kamena na kome
se najbolje oštre duborezačka dleta i strpao je u telećak, valjaće mu. Kad se rat završio, trebalo mu je mesec dana da se dokopa Temišvara u onom haosu; što
peške, što na krovovima vagona. Brat Koja (stigavši upravo iz neke Galicije) čekao ga je u dogovorenom birtu već tri nedelje. Nije mu bilo teško: bio je opak
kockar, spretan i sretan. Tu se oni obloču od sreće i zagrljeni stignu do Bavaništa, sve dolivajući se usput, ali je telećak sa tom kamenčinom ostao zaboravljen u
Temišvaru, što deda Nika sebi nikada nije oprostio.

E, sad: prijatelji – prić-Slavko i prić-Nika – voleli su da sede i da jedan drugome pripovedaju o tom ratu, kao i svi starci. Nikada nijedna gorka ili gruba reč nije
tu pala, jer su bili pravi veterani i znali su šta je rat. Deda Nika se žalio na "Talijane, mater im madžarsku" da su nemilo dobri strelci, naročito s minobacačem
od 60 mm, ali i s puškom: "Ubace ti minu u kazan sa pasuljem, grom ih spalio; ne smeš po mraku da zapališ duvan, dobiješ odmah među oči". Deda Slavko bi
se žalio na Arbanase da isti takvi (dvaput je prešao Albaniju: 1912, kad su išli u Drač, na "srpsko more", pa 1915; znao je o čemu govori): nisi pušku ni čuo, a
neko iz kolone samo padne; itd. Deda Slavko imao je razglednicu: crtež rečnog parobroda na nekoj morskoj obali (brod se zvao "Deligrad", valjda), srpski
vojnik-gedža sa bajonetom na pušci koji to gleda, a dole piše "Pozdrav iz Drača, srpsko Primorje". Deda Nika imao je svoju sliku sa ufitiljenim "Kajzer
Vilhelm" brkovima i crvenim krstom na rukavu; do smrti je znao serijski broj svoje puške-manliherke. Razglednica je negde nestala, a fotografiju čuvam.

Njih dvojica, dakle, nisu imali nikakav problem među sobom; naprotiv. Deca su im sva bila antifašisti, partizani, ilegalci itd. Jeste deda Nika zagorčavao mojoj
mami i svojoj kćeri njen komunistički život za vreme kolektivizacije i Informbiroa; ipak je bio banatski paor i majstor (majstorsko pismo još iz Austrougarske).
Posle je prošlo i nju i njega. Obojica su doživeli 86 godina; Slavko je umro od ciroze (ne čudi me iz nekog razloga: njegov otac Stavra imao je opak cug), a
Nika od toga što mu je proradila ta rana koju je sebi naneo 1914, a na bazi visokog šećera. Ah, da: pušili su kao Turci obojica, onu "radničku Dravu" iz mekih
kutija.

Moj tata bio je idealan deda; moji tastovi – kako-tako... Da mi je samo više unučadi na okupu... Sa ovima se slažem sve bolje, ali mi fale oni iz Britanskog
Komonvelta. Shvatam polako da sam i ja postao predak. Teško meni, hoću li opravdati očekivanja, hoću li biti kao moji preci?

Zvocanje miloš vasić

Šta preostaje muškom čeljadetu kojemu se stalno zvoca? Ima dva načina da preživi, ne računajući bekstvo od kuće u osamnaestoj godini i razvod svake dve-tri
godine – što ionako ne vodi nikud

Zvocanje, čantranje, naprđivanje (rekli bi Crnogorci); eufemizmi bi bili: zamerke, primedbe, štaviše sugestije i kritike. U svakom slučaju, nešto čemu je
muškarac izložen od najranijeg detinjstva do preuranjene smrti.

Prvo zvoca mama, od trenutka kada proceni da potomak shvata šta mu se govori. To se zove pedagogija ili vaspitavanje i traje jako dugo, ponekad do kraja
(njenog ili njegovog, šta pre dođe). Ne kopaj nos. Silazi s trešnje. Ne smeš da se družiš sa... Moraš da nosiš mornarsko odelce sa kapom na kojoj piše
"Jadranska straža" (na primer; ima i idiotskijih natpisa). Pusti da te poljubi tetka Fanija! Dođi, pokloni se i izrecituj Jesenjinovu Kerušu. Gde si bio do sada?
Vrati se i operi ruke. Sedi uspravno. Ne srči! Odakle ti četvorka? Ne gledaj u oca, nego u mene kad te pitam! I tako dalje.

Majčinsko zvocanje donekle je opravdano u smislu vaspitanja. Ali: slatko je kopati nos; tetka Fanija mi je odvratna, mrzim je i štipa me za obraze svaki put kad
me vidi (iju što je sladak!). Od mornarskog odelca me je stid (zemljo, otvori se!). Jesenjin mi je vazda bio odvratan sentimentalni kič (zemljo, opet!). Na trešnji
mi je lepo. Otac me kanda razume, ali ne sme da kaže – zbog zvocanja, naravno. U redu za pranje ruku, zuba, ušiju i ostalog; to razumem. A šta fali četvorki?
Već smo ovde konstatovali da je bolja vruća šamarčina nego zvocanje.

Onda muškić poraste do puberteta, koji Branko Ćopić lepo zove "magareće godine". To je period kad majka počinje (nastavlja, zapravo, ali na drugu temu) da
zvoca ocu: ajde mu kaži. On se, jadan, snebiva, nakašljava i – ako uspe – kaže mi nasamo. Očevi su, primećeno je, manje skloni zvocanju od majki. Naravno
da i među očevima ima nepodnošljivih davitelja i drkadžija, ali manje. Valjda iz solidarnosti. Tastovi ili punci skloni su simpatiji za zetove, takođe.

Kad se muško dete dokopa kakve-takve zrelosti i punoletstva, majka će zvocati manje, ali fokusirano: škola, diploma, posao, devojke, pošto je već naučio da se
sam pokaki i obriše guzu. To što je diplomirao, našao posao, pa čak i doktorirao – neće ga spasti. Vreme je da nađe nekoga drugoga da mu zvoca i onda se
oženi – majčinom zvocanju uprkos, jer nijedna nije dovoljno dobra: sve te kurvetine nemaju drugog posla nego da njenog sina razvrate, iscede, upropaste i
odbace.

Tako se muškarac spase od jednog zvocanja (koje je ostavilo dugoročne posledice, molim da primetite) da bi se našao na udaru drugog zvocanja: iz tiganja u
vatru. Čim se nova mlada smesti i snađe, počinje novo zvocanje. Prvi je cilj nadzvocati svekrvu u smislu prevaspitavanja. Mogla je i bolje da te vaspita. Gaće,
čarape, košulje, tuširanje. Nišani u klozet malo bolje, izbliza, nije ti toliki. Istovremeno, preko kafe, kazaće svekrvi, sve praveći se slatka i fina: sigurna sam,
gospa Zago, da ga vi niste tako vaspitali; pa neka Zaga onda misli.

Zvocanje je, dakle, stanje hronično u muškom životu. Prvo majka, onda žena ili više njih, utoliko gore, jer počinju od početka, a imaju i prethodne žene za
primer. Ajde ovo, zašto ono, misliš li već jednom, dokle ću da čekam, uradi nešto, lepo kaže tvoja majka, da sam tebe čekala sudovi bi se usmrdeli, kaži mu ti;
itd. Najgori deo zvocanja je požurivanje na nešto što bi čovek ionako uradio i bez požurivanja. Ako pak preduhitri ženu i uradi to nešto bez požurivanja – to
prođe neprimećeno. Sve je to – šta god psiholozi, seksolozi i psihijatri pričali – genetski ugrađeno u većoj ili manjoj meri. Pustite me s "dominantnim
majkama": koja nije? Slično je sa svakom ženkom: one muške gledaju kao nedorasla i neodgovorna bića kojima se zvocati mora (uglavnom su u pravu, ali ne
baš uvek).

Šta, dakle, preostaje muškom čeljadetu kojemu se tako stalno zvoca? Ima dva načina da preživi, ne računajući bekstvo od kuće u osamnaestoj godini i razvod
svake dve-tri godine – što ionako ne vodi nikud. Prvi je način da se rita i otima, reži i svađa se. Ne preporučuje se, jer vodi u razvod i još gore: zbog zvocanja
umeju i glave da padaju; pitajte po sudovima. Reč po reč, pa završi sa krvnim deliktom u afektu na mah i sa upropašćenom decom. Drugi način je stoički: samo
ti zvocaj, srećo moja, eto me odmah, na jedno uvo ušlo, na drugo izašlo, stay cool. Žene se na taj pristup – za divno čudo – priviknu, tako da zvocanje postane
isprazni ritual, tek da se održe formalnosti. Na početku veze svađe imaju svoju korisnu ulogu: da se proveri tačka pucanja partnera. Kad se to jednom ustanovi,
žena više i ne oseća potrebu da se svađa, koliko god joj to inače bilo zanimljivo. Nema slađeg komplimenta nego kad se ona požali prijateljici: sestro slatka i
drugo moja, ovaj moj neće čak ni da se svađa! Kad ja krenem, on zevne, ode u krevet i zaspi; jebe mu se živo. Posle nekog vremena i nju prođe volja: kako da
se svađa s nekim ko neće? Razumem ja tu potrebu za svađom, ljudski je to, ali ne sa mnom. Tako se i potreba za zvocanjem na kraju izliže i istanji: zbog
nedostatka reakcije.
Na kraju: nikako ne zvocati sopstvenoj ženi, sve i kad ste u pravu. One to ne vole.

Druge žene miloš vasić

Pominjanje prethodnih žena pametan će muškarac prepustiti sadašnjoj ženi. Ona može milostivo i velikodušno da ih hvali. Može i da ih olajava. Ako sadašnja
hvali bivšu, to je jasan signal: eto, ja sam lepša, bolja i pametnija. Ako je, pak, grdi i olajava, poruka je još jasnija: vidite li od čega sam ga spasla

Možda bi tačnije bilo – prethodne žene. O trenutno aktuelnim drugim ženama – daleko bilo! – drugi put.

Dakle: čujem od pametnih žena da glupi muškarci nikako da shvate elementarnu istinu – da kad je gotovo, onda je gotovo i da prethodna žena ili više njih idu u
ropotarnicu povjesti, u konačni zaborav i ništavilo. Svaka žena je prva i – naravno – poslednja, dok ne ispadne drugačije. Samo jedna u jednom trenutku, dakle,
jedna, jedina i večita. Moj omiljeni britanski pisac Kingsli Ejmis formulisao je to kao "zakon neupoređivanja": ne pominjati nikada neku od prethodnih ovoj
sadašnjoj, čak ni kao kompliment; ne pominjati i ne porediti, nikada i uopšte. Čak ni šaljiva bezobrazna sprdnja (koju sam pokupio od Bulgakova) – "ona jedna
moja rana bivša žena, kako li se ono zvaše?", uz kao fol prisećanje, mrštenje i pucketanje prstima – ne nailazi na razumevanje; naprotiv. Ta neka prethodna
može da bude najodvratnija kalaštura i opajdara, ali se to ne govori. Zašto? Zato što to unižava sadašnju: moj čovek da je živeo sa kalašturom i opajdarom?
Ako je, pak, ta neka ranija bila lepa i pametna, tek se onda ne pominje: žene se – uči nas Milan Kundera – lepe na muškarce koji vodaju okolo lepe žene, jer
mora biti da su nešto; ali kad ih jednom smuvaju i pobede konkurenciju – e, onda nema drugih.

Sve to zvuči naizgled jednostavno, ali glupi muški to teško shvataju. Njima se, jadnima, čini da je prošlost stvar činjenica, nešto neizbrisivo i činjenično,
proverivo i normalno. E, pa nije. Te pametne žene s početka teksta kažu mi da žene svoje bivše odrežu jednom zauvek i više o njima ne razmišljaju, niti ih se
prisećaju – osim kad ih olajavaju. Možda je tako, ne znam; nešto mi se ne čini, ali dobro. Doduše, pominjati svog nekog tamo bivšeg muškarca na način
nostalgičan nije pametno, naravno. Olajavati ga se može, to je muškima u redu i diže im sujetu, jer su glupi. Često ćete čuti muškarca da staje u zaštitu svog
prethodnika (ma, dobro, nije baš takav, ajde, ima on i dobrih strana), ali to ne nailazi na razumevanje: zna ona o čemu govori.

Muški, dakle, to teško shvataju. Uvek se setim anegdote koju pričaju u Banatu: udovac se ponovo oženio, ali nova mlada nikako da skuva ručak tako dobro kao
pokojna žena. Ona se jadna trudila i nervirala dok joj jednoga dana ručak nije zagoreo; e, sad je kao da ga je pokojnica skuvala, kliknuo je udovac od sreće.

Pominjanje prethodnih žena pametan će muškarac prepustiti sadašnjoj ženi. Ona može milostivo i velikodušno da ih hvali: te bila je lepa, te bila je pametna, to
jest i dalje je, Bog je čuvao; itd. Može i da ih olajava do mile volje: opajdara, gadura, šlafrokača, sokačara (hvala, Teofile!), šoder, kamenjarka, cicija,
murdaruša; itd. Koja je razlika? Ako sadašnja hvali bivšu, to je jasan signal: eto, ja sam lepša, bolja i pametnija, pa je goveče sa mnom, a ne sa njom. Ako je,
pak, grdi i olajava, poruka je još jasnija: vidite li od čega sam ga spasla, kukala mu majka? Ali ako muškarac počne da hvali ili grdi njenog prethodnog, to će se
loše protumačiti. Ako ga hvali, oko čega se ona onda toliko trudila? Ako ga grdi, mora biti da je nesiguran i ljubomoran, što njenom čoveku ne priliči; opet se
džabe trudila. Najbolje mu je da ćuti i sluša nju kako priča o njegovim ranijim ženama – ovako ili onako.

Posebno osetljivo i dramatično je ako muškarac slučajno, u hmmm, delikatnim trenucima, kad mu se celo njegovo glupo biće skupi u ono malo muškog polnog
kurca, pomene (iz blesave navike) ime te neke prethodne. Navikao čovek da je zove po imenu kad svršava, šta da radi? Na ovu novu tek treba da se navikne, ali
ajde joj to objasni... Tu nastaju drame, dernjava, suze, prekori i ceo taj već repertoar, očekivano. Te vrati se toj tvojoj, šta ću ti ja? Te samo na nju misliš, misliš
da nisam primetila? Te ona ti je na pameti, je l’ da? Neće da ti se digne dok se nje ne setiš! I već možete misliti kako mu je dok ona pizdi i kokodače. Na svu
sreću, to ne traje dugo: on se uzme u pamet i pazi čije će ime da priziva u datom trenutku, a onda i ona nema razloga za dreku; ipak žive i spavaju zajedno.
Uostalom, niko ne zna ko tu na koga misli u krevetu dok se pali, sve dok posao ide kako treba i na uzajamno zadovoljstvo. Ishod je tu bitan, kao i obično;
uskoro počnu da se pale jedno na drugo (treba tu vremena dok se ne upoznaju ljudski) i dalje sve bude u redu. Pomenuti incident ipak nije dovoljan razlog da
ga žena šutne; barem dok ne proba da ga prevaspita – što uglavnom uspeva.

Stari Jevreji i na to su mislili. Ima u Talmudu ta jedna rečenica koju sam već pominjao, ali valja je ponoviti i ovde: "Raspuštenicu uzeti dok je muž živ, jer je
učitelj već rekao: rastavljeni koji se ženi puštenicom ima četiri misli u krevetu." Dodaćemo ovde: samo što ona o tome može da priča, a on ne; barem o dve
misli, to jest.

Piće miloš vasić

Umereno cirkanje tokom dana pomaže od raznih jada, nerviranja i besova; pod uslovom da se zadrži prisebnost duha. Kakva su vremena, teško treznima.
Muškarac će s pravom očekivati da ga njegova jedina i voljena s razumevanjem dočeka takvog, pod dejstvom umereno do malo pripitog i odgovarajuće dobre
volje

Tačnije rečeno – alkoholizam i prateće pojave. Sklonost piću i preterivanje u njemu donekle nepravedno se pripisuje isključivo muškom polu. To je uglavnom
istina – donekle barem, kako da vam kažem... Tradicionalno vaspitanje ženske čeljadi mršti se na "konzumaciju", je li, alkoholnih pića; s druge strane, "pravi
muškarac" mora da ima cug; to mu dođe kao neka kvalifikacija za njegovu "muškost". Muškarac koji ne pije ili je pičkica (ako ne i gore); ili mu je doktor
zabranio pod pretnjom smrću; ili se pića okanio kad je shvatio da to neće dobro svršiti, jer je već probao i video kuda to vodi.

Moja generacija muškića još je uživala tu privilegiju da ih njihova razredna u gimnaziji (lepotica Bogdanka u mom slučaju) odvede na "vinjauk" u nekada
postojeću zlosrećnu kafanu "Lion", gde se sada prodaju dečje igračke, a iz razloga dobrog uspeha u filozofiji za četvrti razred gimnazije. Naravno da smo bili
veoma umereni. Bogdanka je bila u pravu, s obzirom na to šta nas je sve čekalo u budućem našem muškom životu: studije i prateće pojave; bolje odmah da
vidimo o čemu je reč i na tome sam joj do dana današnjeg zahvalan. Onda smo se na maturskoj večeri upropastili kao gude, pa smo sutradan shvatili njenu
poruku: polako s tim.

Piće je – ako već niste zakleti trezvenjak (meni dosadna vrsta) – porok neizbežan u muškom životu. Pogotovo u nekim zanimanjima koje sada neću nabrajati,
nema smisla, ali nagađate već. Ne kažem to radi pravdanja ili opraštanja onima koji preteraju; to je jednostavno tu kao civilizacijski problem. Nije da od pića
nema koristi i utehe; nije naš praotac Noje tek tako počeo da gaji vinovu lozu odmah po završetku onog potopa onomad, čim je sišao sa gore Ararata (ne znam
samo kako, ali dobro: ne treba sumnjati u Sveto pismo). Alkohol je – kažu doktori – anksiolitik i vazodilatator; običnim jezikom – uklanja zebnju (Angst) i širi
krvne sudove. U umerenim količinima, naravno. Muškima je suđen između ostaloga i zbog ratničke rodne (čuj mene: rodne!) uloge: "Bez ruma nema šturma",
ponavljao je moj deda Nika poslovicu iz K.u.K. vojske. Iskreno rečeno, alkohol je među važnijim i popularnijim sredstvima za odbranu od "praćki i strela
sudbe obesne", da sada ne insistiram na politički i zdravstveno nekorektnim eulogijama. Alo, ljudi: treba ostati živ i smiren u jadima i problemima ovoga sveta,
naročito danas (mada je uvek bilo manje-više isto). To, naravno, ne znači da se treba upropašćavati do totalne anestezije poput izvesnih severnih naroda koji to
rade petkom i subotom, jer preko radne nedelje rintaju od jutra do mraka. Mi, sredozemni narodi, imamo tu kulturu pića koja se svodi na umerenost: bevandica
i to; ali mi smo drugo.
Dopustićemo, dakle, da umereno cirkanje tokom dana pomaže od raznih jada, nerviranja i besova; pod uslovom da se zadrži prisebnost duha. Kakva su
vremena, teško treznima. Muškarac će s pravom očekivati da ga njegova jedina i voljena s razumevanjem dočeka takvog, pod dejstvom (rekli bi seljaci),
umereno do malo pripitog i odgovarajuće dobre volje. Arabijatne pijance, one koji su ters i odmah bi se svađali, ne podnosi niko, a najmanje njihove žene – što
je i logično. To je ispravno: takvi i ne treba da piju, a kad piju onda su za bivenje. Slično je i sa bednicima koji "piju da zaborave", umesto da piju da zapamte,
kao sav normalan svet. U opisanim okvirima, dakle, umereno pijenje nije problem; štaviše je rešenje za mnoge muke, nemojte me krivo razumeti. "Ljudi misle
da je lako piti", govorio je jedan od mojih ranih učitelja u Školi života, g. Feman, ozbiljan reditelj (podelio je Oskara sa Duškom Vukotićem). "Varaju se: nije
lako. To je vještina, dapače umjetnost." Nažalost, svaka budala misli da može da pije – i tako vekovima. Tu, plašim se, pomoći nema, kao i inače s budalama.

Kad je, pak, o ženama reč, stvari nisu mnogo drugačije. Znao sam ih malih i sitnih koje su mogle da popiju Božju kišu i da ostanu sasvim prisebne; znao sam ih
koje smo pojili zapušačima od loze: jedan joj malo, dva joj mnogo. Kao i muškarcima koje sam znao, uostalom. Jedna je volela belo vino, ali em čisto, em da
bude hladno; led joj je išao na živce, pa se setila: butelju beloga razlivala je u kalupe za led i stavljala u zamrzivač, pa je imala em belo, em hladno. Nijedan se
muškarac toga nije setio – koliko znam. E, sad: pijana ili pripita žena u principu je isto što i pijan ili pripit muškarac; nisam još primetio razliku. Ako sam dobro
razumeo, oboje su ljudska bića sa manje-više istim fiziologijama i metabolizmima: neko podnosi piće, a neko ga ne podnosi (uvežbanost, doduše, igra ulogu,
rekao bi g. Feman).

Za oba pola (roda?) bitno je, međutim, da poznaju svoju meru i granicu u piću. Imam dragu prijateljicu koja tačno zna kad je trenutak da prestane i povuče se; i
sam sam takav: posle određene granice prelazim na običnu vodu do kraja, pa makar i do zore (što mi se ne događa više; spava mi se, mator sam).

I to vam je sva ta veština i pamet; ništa naročito, ali slabo ko razume.

Oružje miloš vasić

Ovo je sada ozbiljna priča, pa obratite pažnju

Oružje, podrazumeva se vatreno, spada u muške stvari, nekako po definiciji, samo od sebe. Nije da neke žene nisu vične oružju (treba li da vam pomenem
Jasnu Šekarić?), ali čisto statistički, reč je o muškim poslima.

Pre svega, treba znati da je ovaj region temeljito zagađen vatrenim oružjem posle nekoliko ratova i slavnih kapitulacija nekoliko velikih vojski, od 1912. do
1999. Moderno vatreno oružje, da kažemo od 1900. nadalje, većinom je visokog kvaliteta i – uz umereno korišćenje i dobro održavanje – trajaće doslovce
večno. Oprezni i nepoverljivi Balkanci vazda su čuvali i skrivali oružje "za ne dao Bog"; obično su bili u pravu.

To sve, ukratko, znači da je broj cevi (dužih i kraćih) u pretežno ilegalnom vlasništvu građana povelik; niko se ne usuđuje da iskreno proceni odnos
registrovanog i ilegalnog oružja, ali računajte na barem 5:1 u korist ilegalnog. To se oružje vuče po kućama i skoro isključivo briga je muškaraca.

E, sad: svoj našoj "junačkoj i ratničkoj tradiciji" uprkos, kultura bezbednog rukovanja i ispravnog održavanja i čuvanja vatrenog oružja ovde je na mizernom
nivou. Zato se sada time i bavimo. Kao autor tri knjige i stotinak članaka na tu temu (dakle praktično klasik), godinama sam skupljao novinske vesti o
slučajnim incidentima (nehat, kad nenamerno pogodite drugog; i zastrel, kad samog sebe pogodite), sve u nameri – od koje nisam odustao! – da objavim kratku
i jasnu brošuricu o bezbednom rukovanju vatrenim oružjem i njegovom ispravnom održavanju. Već sam bio u nekim prvim pregovorima sa tadašnjim SSUP-
om, ali se ta savezna država sprcala, a ove nove to nije zanimalo (niti bih ja s njima bio radio).

No, dakle: vatreno oružje služi pre svega za ubijanje ljudi i tu je neprevaziđeno. Ni automobil mu nije ravan. Na tu rečenicu u jednoj od mojih knjiga, u
poglavlju o bezbednosti, jedan recenzent, inače inženjer, imao je primedbu: da on ne bi na tom ubijanju insistirao, e da se mladi policajci i vojnici ne potresu;
primedba je bila odbačena. Razni pištolji i puške koji se vuku po tolikim domaćinstvima, dakle, ozbiljna su opasnost u neveštim rukama. Vatreno oružje
efikasno je i nepristrasno: ubije svakoga u koga opali, gazdu, dete, rođaka, prijatelja i nedužnog prolaznika. A opaliće ako se na njega ne pazi brižno i savesno i
ako se neoprezno njime rukuje.

Kao prvo, oružje se u kući drži zaključano i ispražnjeno; ako može i rasklopljeno; municiju valja držati posebno zaključanu. Lovci, zbog stalnog rukovanja, ta
pravila nauče brzo – ako ih nauče, to jest, u šta nismo sigurni. Službena lica koja oružje duže po prirodi posla nešto su vičnija osnovama bezbednog rukovanja i
čuvanja, mada i njihova obuka, taktika i doktrina imaju opasnih nedostataka, ali to je druga priča. Njihov problem je što kad im pištolj treba – treba im odmah,
ali to je opet druga priča.

Deca su glavni problem; ljubomornoj ili zlostavljanoj ženi dovoljno je i sekirče. Ne padajte u zabludu da oružje možete sakriti od dece: od njih ništa ne možete
sakriti, pogotovo ne među posteljinom i gaćama, što je uobičajeno skrovište naivnog Balkanca. Jedan poručnik njujorške policije (NYPD) s kojim sam taj
problem razmatrao rekao mi je da je svoga klinca odvikao tako što ga je odveo na policijsko strelište i dao mu da opali nekoliko metaka iz službenog
revolvera .38 specijal; kaže da se klinac tako prepao od trzaja i buke, da ga više nije zanimalo. Važno je, kaže, deci demistifikovati stvar i objasniti prirodu
oružja. Možda.

Veći problem su odrasli, pošto su nedostupni razlogu i objašnjenju. Svi sve znaju, pa tako u mojoj pomenutoj zbirci nesrećnih slučajeva imam primere u koje
ne biste poverovali, ali da sad ne gnjavim s tim; sve sami kandidati za onu Darvinovu nagradu, samo kad ne bi ubijali i ranjavali još i nedužne ljude. Treba
pritom imati u vidu i okolnost da su mnogi komadi oružja kod građanstva trofejnog porekla, dakle često nepouzdani, loše ili nikako održavani i neprovereni
kod stručnjaka. A tek trofejna municija: različita punjenja, pri kraju rata još i sa korozivnim kapsulama, notorno nepouzdana. To su stvari o kojima savestan
muškarac, ako već drži oružje u kući – što ne savetujem! – mora da misli. A tek nošenje oružja na sebi! Pitajte Žarka Lauševića, uostalom: da nije imao pištolj,
on i brat popili bi batine i molim. A tek šenlučenje na svadbama i ostalim prigodama: svako malo neko strada.

Meni povremeno kažu da "volim oružje", što me razbesni. Ne, ne volim ga; poznajem ga, a to je drugo. Oružje, kao i neke druge stvari, spada u one pojave
koje što bolje poznaješ, to ih manje voliš. Ja oružje iskreno mrzim. Ko se još odbranio pištoljem? Sećate li se onih ubistava iz krvavih devedesetih godina?
Skoro svaki umetnik imao je oružje na sebi, a dobar deo onih važnijih i telohranitelje. Pa šta je bilo? Puna groblja naoružanih.

Najbolje je oružja se kloniti ili ga jako dobro poznavati, što traži izvestan napor, ali ne baš toliki.

Najbolje od svega je nemati ga.

Kriza srednjih godina miloš vasić

Mužjak je takmičarski nastrojen, kompetitivan, je li; onda primeti da su stasali mlađi, vitkiji, snažniji i lepši mužjaci

To je prevod sa engleskog: Middle age crisis. Mi pojavu imamo, ali joj još nismo dali ime – barem koliko ja čujem. Ima negde kod Le Karea (Russia House)
inače pogrešan opis duševnog stanja junaka, Barlija Blera: "On trese rešetke svojih srednjih godina" (Rattling his middle age bars).

U konkretnom i verovatno tipičnom slučaju, subjekt ima oko pedeset godina, dronjavu karijeru, par neuspelih brakova za sobom, neispunjeni životni poziv
(zato je karijera i dronjava), od onoga što voli ne može da živi i obrnuto, mladost je otišla uglavnom uludo, vreme je da se misli na sve kraću budućnost,
testamente i to. Muškarac u tom položaju i takvog raspoloženja ume da bude jako zanimljiv određenoj vrsti žena koje saosećaju, koje vole i čuvaju takve likove
(često na sopstvenu štetu, ali šta se može). I to je otprilike sve, što nije malo, ali ipak.

Zašto bi srednje godine (od 45 do, hajde da kažemo, 65 najdalje) bile "kriza"? Muški se – ako su imali sreće sa konstitucijom i ako su se pazili – još u stanju
upotrebljivom. Dr Alchajmer se, ako je sreće, još nije najavio u kućnu posetu; prostata, ako je sreće, radi kako treba; kardiovaskularna situacija još nije
neizbežna; telo radi, kliker takođe, iskustvo (kakvo-takvo, uvek je korisno) daje određene prednosti. Muškarac razborit, smiren i promišljen, pomiren sa svojim
životom (ako ikako može; ne vidim zašto ne bi mogao) biće i nadalje upotrebljiv sebi i drugima. Zašto bi ga spopadale huje da se razvodi, da muva neprilično
mlađe ženskinje, da farba kosu i menja oblačenje i da od sebe pravi budalu na mnogo raznih drugih načina koje mi je zazorno i nabrajati?

Ima tu nekoliko mogućih tumačenja, ako izuzmemo endokrinološka u koja se ne razumemo. Biološki, da ne kažemo arhetipski, mužjak je takmičarski
nastrojen, kompetitivan, je li; onda primeti da su stasali mlađi, vitkiji, snažniji i lepši mužjaci. Njegova poodmakla... hm... zrelost, recimo, ne nosi nužno i
prednosti konfučijanskog tipa (u Kini starce poštuju). S druge strane, ti mlađi mužjaci ne takmiče se s njim oko ženki njegovih ili bliskih godina, nego muvaju
piletinu – što je i logično. Treba znati svoje mesto u generacijskom nizu, ali sredovečni ga često ne prepoznaju. Odatle ta nepotrebna želja da se bude mlađi –
na šta se ta čuvena kriza sredovečnosti često svodi.

Drugi i ozbiljniji uzrok te krize je neispunjenost, frustracija, razočarenje dotadašnjim životom, sve to praćeno iskrenim uverenjem da je čovek zaslužio bolje.
Obično i jeste, ali je život nepravedan. Iz toga, slutim, proističe mnogo važniji oblik krize srednjih godina: žestoka želja za slobodom, za odbacivanjem
konvencija koje su čoveka ugnjetavale, čak za marginalizacijom – ako ima snage za to. Logika je otprilike sledeća: dobro, jesam li bio uzoran muž i otac; jesam
li radio ceo život kao magarac; jesam li bio uzdanica porodici, poslodavcima, državi i svima? Jesam. E, sada hoću da živim onako kako mi se celoga života
sviđalo, ali nisam mogao (od osećanja dužnosti) ili nisam smeo (iz razloga konformizma, vaspitanja ili običnog kukavičluka). Bio je uzoran muž ženi za koju je
odmah shvatio da je ćurka ili pohlepna opajdara; ostao je zbog dece koja su, ispostavilo se, razmažena derlad koja samo na sebe misle; zbog njih je rintao kod
poslodavaca koji su po pravilu gramzivi ološ; plaćao je poreze vašljivoj lopovskoj državi i služio njenu nesposobnu i tupavu vojsku. I šta sad?

Sa nekih 45-50 ili nešto više godina taj muškarac ima svako pravo da misli kako je u krizi. To teško da ima veze s godinama: ‘vata to i mlađe, ali i starije. To
ima veze s nečim drugim: sa dozrevanjem svesti o smislu svojeg blesavog muškog života – ako mu ta svest ikada dozri, to jest. Ako dozri, onda dolazi do
manifestacija "krize srednjih godina": dosta mu je svega, ne zna šta bi od sebe, pomisli (često pogrešno) da bi nova ili mlađa žena možda bila spas. Ako je
stekao nešto para (i sačuvao ih od ostavljene žene), bude mu malo lakše: može da kupi jedrilicu o kojoj je sanjao od detinjstva, pa da jedri dok se ne udavi, jer o
naviganju pojma nema; može da kupi motocikl i da se slupa, jer je to nešto za mlade i lude davaoce organa. Može da ode u lov na visoku divljač; da se lati
pecanja, što je nekako najsigurnije; da se baci u "duhovni preporod" (sigurnija je visoka divljač); sve to ako ima para, ponavljam.

Ako je, pak, muškarac koji je rešio da se oslobodi stega, jer je svoje odslužio i više ne može da izdrži jaram, siromašnijeg imovnog stanja, preostaju mu
sirotinjske zabave: kocka, najbolji put u propast; piće, nešto duži put ka istoj destinaciji; samački život i kafana, što ume da postane tužno. Ako ste razumeli da
i ja smatram da je bolje biti zdrav, bogat i dugovečan nego bolestan, siromah i – neizbežno – kratkoga veka, u pravu ste. Za takav zaključak ne treba nam Alen
Ford; barem ne svima.

To ipak ne znači i da čovek skromnih mogućnosti ne može da stekne duševni mir, ljubav i mudrost u svojim srednjim godinama. Pokušajte, pa ćete videti.

(PS: posle ispraćaja Vojina Dimitrijevića, neko mi reče da je on imao izvesne sugestije da o čemu bih ja ovde mogao još pisati. Neizmerno mi je žao što nije
stigao da mi ih saopšti, jer je bio mudar čovek.)

Starenje miloš vasić

Ko je preživeo krizu srednjih godina, ostaje mu da polako ostari

Stariti treba sporo. To je zato – kažu neki naučnici – što se s godinama subjektivno osećanje vremena nekako ubrzava. To je kao kad onaj avanturista
Baumgartner pada odozgo sa nebesa: sve brže. Unutrašnje dimenzije jednoga dana mnogo su veće osmogodišnjaku nego nekome od osamdeset godina.
Starimo, kažu ti naučnici, sa ubrzanjem – sve dok ne tresnemo o smrt, jer se padobran nije otvorio, a nije se otvorio jer ga nije ni bilo; neko vas je zajebao.
Zaboravite, dakle, padobran: nema ga, osim ako se ne uzdate u Onaj Svet, ali to je drugo.

Stariti ne znači nužno i propadati (u svakom smislu: od prostate do ono malo pameti). Gomila staraca ostavila je blistav trag u istoriji, jer se nisu predavali. Moj
šampion je onaj marokanski državnik i diplomata El Mokdži, penzionisan konačno 1955. u jako dubokoj starosti kao veliki vezir. E, taj čiča je u svoje 104
godine života uspeo da pregovara prvo sa Lujem Napoleonom III (kao mlađani diplomata), a na kraju i sa gen. Ajzenhauerom posle Drugog svetskog rata – pa
vi vidite šta je taj pregurao u životu. Nije vam dosta? Molim: Ticijan je sa 99 godina uredno slikao i slikao bi i dalje da ga nije kuga odnela. Slikari su tu
šampioni: Pikaso do 97. svoje godine; Franjo Rački do 104; čuvena američka slikarka baka Mouzis je poslednje platno potpisala u 101. godini; itd. Ni filozofi
nisu loši: Bertrand Rasel objavio je poslednju knjigu u 91; Benedeto Kroče sa 86; Tomas Hobs sa 88 godina; ima ih još. Za političare se misli da ih vlast drži u
životu; možda. Čerčil se povukao sa 80 godina; da nije izgubio izbore, ko zna koliko bi potrajao; De Gol sa 78 (isti slučaj); Ho Ši Min sa 79; senator Grin iz
Rod Ajlenda sa 93; sudija Vrhovnog suda SAD Holms sa 90 godina, posle pola veka u sudu, od čega 30 godina u Vrhovnom. Sudija Holms je rekao: "Smrt me
vuče za uvo i kaže mi: živi, jer ja stižem."

Starenje, dakle, nije samo po sebi problem. Problem je kako se mi u tom starenju snalazimo. Ova nova električna i digitalna vremena fakat su ubrzala neke
stvari. Nije to, međutim, "loše vreme za starce" (ili kako li se već zove onaj loš film braće Koen); niti "teško vrijeme za matore", što reče Johnny Štulić dok je
još bio obični šmrkavac i pojma nije imao; pitajte ga sada.

Ne znam kako žene s tim izlaze na kraj; verovatno bolje od muških, jer nisu opterećene očekivanjima, sujetama i ostalim muškim glupostima. Nije to bez neke
da žene toliko duže žive; nešto mi se javlja da su pametnije. Dakle, pre nego što shvatimo da: A. padobran se neće otvoriti; B. da padobrana nema; i C. da ćemo
o smrt tresnuti jako iznenada, bolje bi nam bilo da mislimo na svakidašnji život. Američki pokret "Sivih pantera" (tzv. senior citizens, danas bi se reklo treće
doba, je li) krajem šezdesetih je s pravom zahtevao ukidanje obaveznog odlaska u penziju: ko hoće, može; ko neće – ne mora. Lepo su dekice i bakice govorili
da ljudi sve duže žive i da ko će sve te penzionere izdržavati? Evo nas sada upravo tu. Ima tu nešto još važnije: prenos iskustava, znanja i veština na mlađe
generacije koje to u školi naučiti neće, jer se ne predaje. Jedan direktor policije žalio mi se upravo na to: matori policajci odu u penziju bez šanse i prilike da
mladim policajcima prenesu upravo ta znanja i veštine kojima ih nijedna policijska akademija naučiti neće.

To što ste omatorili ne znači da treba da pomognete u naporima da se od vas napravi crkotina. Moj deda-Nika hranio je piliće, čuvao pačiće i uopšte bio od
koristi u kući sve dok se nije "ukinuo s noga", što kažu Hercegovci, sa 86 godina, hvala lepo. Pitajte koliko penzionera pretekne više od dve godine od
penzionisanja. To je zato što dignu ruke od sebe i onda se – razumljivo – "ukinu s noga": šta će oni na svetu? Aktivno starenje produžava život, slažu se svi
učeni i knjiški ljudi. Naravno: čuveni japanski slikar Hokusai govorio je kako je polako učio, pa kaže: "Sve što sam napravio do moje sedamdesete nije vredno
pažnje. Sa 73 nešto sam naučio o pravoj strukturi prirode životinja, biljaka, drveća, ptica, riba i insekata. Dakle, sa 80 ću još napredovati; sa 90 ću prozreti
misteriju stvari; sa 110 godina sve što nacrtam biće živo" ("Starac o crtanju", pogovor zbirci crteža Sto viđenja Fudžija iz 1834). "Molim sve koji budu živeli
dugo kao ja da vide hoću li održati reč."

Upravo stoga što nam se vreme ubrzava, treba stariti sporo. To hujanje i ubrzavanje vremena može se usporiti samo radom i stvaranjem, jer je vaš dan sve kraći
i ne treba ga pustiti da promakne uzalud. Radite bilo šta: ako vam za vaš zanat fali snage, učite mlađe, biće vam zahvalni jednoga dana. Ako snage imate, radite
ga! Ne zaboravite: ovo doba (nedoba) zaboravilo je na prirodni prenos iskustva i veština sa kolena na koleno; ovo nedoba oslanja se na mehaniku i mašine.
Samo do samoga kraja aktivni ljudi živeli su dugo. Padate sa ubrzanjem od 1 G, ne zaboravite!

Spavanje miloš vasić

Spavanje nije, kako se to pogrešno misli, tek puka fiziološka potreba; spavanje je pre svega provod

Kad dokoni novinari – u nedostatku drekavaca, otrovnih tragova iz mlaznih aviona, takođe antisrpskih dugotalasnih zračenja i ostalih budaljenja – krenu u one
blesave statistike da koliko vremena u životu provedemo u čemu, ja pobesnim. Tako ćete pročitati koliko vremena u životu provedemo jedući, čačkajući nos,
češući muda, gledajući televiziju, blesaveći se na društvenim mrežama, čekajući u saobraćajnim gužvama itd. E, onda tu bez izuzetka spada i ono čuveno – da
koliko vremena u životu prespavamo; pritom ta statistička brojka neizbežno ima prekoran prizvuk. Eto, prespavali ste toliko i toliko godina u životu, umesto da
ste to vreme protraćili na rintanje za pohlepnog poslodavca, ugađanje razmaženoj ženi i deci, služenje lopovskoj državi, gledanje rijaliti šouova i na ostale
gluposti. Spavati nije dobro, nije poželjno, nije patriotski, glasi prekor. Spavaju samo lenčuge i neodgovorni tipovi, spavalice, pospanci i slični sociopati.
Neprijatelj ne spava, pa zato ne spava ni Udba, pa zbog toga ni ostatak društvene samozaštite. Imao sam jednu ranu bivšu ženu koja je smatrala da je dovoljno
spavati "četiri puta po petnaest minuta" na dan; onda bi pala na trosed i zaspala uz TV dnevnik do jutra. Sve su to pojave psihopatske.

Ja, naprotiv, smatram (i sa naročitom upornošću tako postupam) da spavati treba barem deset sati na dan – ako čovek hoće da živi dugo, zdravo i srećno. U
tome se ugledam na domaće (ali i druge, velike) mačke: one spavaju u proseku po 15 do 18 sati na dan: i šta im fali? Ništa; naprotiv.

To je zato što spavanje nije, kako se to pogrešno misli, tek puka fiziološka potreba; spavanje je pre svega provod. Ako je provod uredno smišljen i praćen
ritualom, tek onda je prava stvar, jer se provoditi treba promišljeno i sa umišljajem. Ništa lepše od čistog (ako može uštirkanog) kreveta u provetrenoj spavaćoj
sobi, perjanog jastuka, odgovarajućeg pokrivača i koliko-toliko raspoložive tišine. Pre toga se telefoni utišaju. Ima ko voli da spava uz televizor, ali to mi ne
smeta – dokle god je ton utišan. Ne smeta mi ni spoljna buka, ako sam na nju naviknut, mada je tišina, ona gromka, najbolja: najbolje zaspim dok slušam
ćukove u šumi oko uvale Valdarke na ostrvu Lošinju.

Spavati treba ozbiljno i temeljito, s punim uverenjem da činite pravu stvar. Kao prvo, kad legnete u krevet treba obrisati iz uma sve dvojbe i dileme, griže
savesti i kajanja. Savest vam ne mora biti čista; bitno je da je mirna, što reče onaj kralj Ričard kod Šekspira. Svako grizodušje prošloga i preispitivanje
ponašanja – čemu je ispravan čovek inače sklon – vodi samo u onu vrstu nesanice o kojoj Karel Čapek tako lepo i istinito piše 1929. godine (Čovek koji nije
mogao da spava u zbirci Pripovetke iz desnog džepa): "San, gospodine, nije samo odmor za telo; san je nešto kao očišćenje i oproštaj za prethodni dan. San je
osobita milost i prvih nekoliko minuta posle dobrog sna je svaka duša čista i nevina kao dete", kaže taj mudri čovek. Ako ne spavate kako treba, veli on, vaš se
život razdvaja: na budnog "samoljubivog zdravog klipana" po danu; i na "u postelji izmučenog čoveka, koji sa užasom postaje svestan svojih neuspeha,
sramote, prljavština i poniženja" po noći. Tu spavanja nema; nikakvog, a kamoli dobrog; to neće dobro svršiti.

Treba, dakle, očistiti svest od neprijatnih – ma koliko istinite bile – misli, smiriti se, ne brojati ovce, misliti na nešto lepo i onda sve te misli polako udaljiti iz
glave. Gubljenje dragocenog vremena na nesanicu sramota je i šteta. Vreme provedeno u spavanju, pak, korisno je i zdravo. Zato je spavanje provod.

Snovi, kakvi god bili, deo su tog provoda, čak i oni strašni: znaju da budu poučni i o njima treba sutradan misliti, jer donose dragocene poruke. Sanovnici i
babe-vračare tu ne pomažu; to morate sami sa sobom – ako ste u stanju. Šta sam ja sve sanjao u mom dugom i zanimljivom životu! Da pijem čaj sa Staljinom;
da se skrivam u pustinji sa Mošom Dajanom; da iz onesposobljenog helikoptera isplivavam na špic Ade Ciganlije umesto negde na obalu Mekonga; da
prijateljski razgovaram sa Acom Vučićem; da pucam na Voju Šešelja; da sam jedina budala koja je htela da se suprotstavi ruskoj invaziji na Beograd 1968.
(odmah me je prošla ta namera u snu); da plačem kao dete na pacifičkoj obali, u zalivu Kam Ran, dok nečiji radio svira California dreaming (to mi se i danas
događa; da mi krenu suze, mislim); itd. PTSP snovi posle prođu, to jest ima ih sve manje i sve su poučniji i mirniji, kao i snovi o pokojnicima: tatu, mamu i
kćer sanjam redovno, ali sve smirenije i – ako mogu da kažem – mudrije, sa dubljim razumevanjem. Zar to nije provod, bolji od onoga na javi?

Uostalom: najstrašnije mučenje koje je NKVD mogao da smisli bilo je lišavanje sna; posle su od njih to naučili i ostali. Nema potrebe da ih bijete i rastežete na
inkvizicijskim spravama; samo im ne dajte da spavaju: priznaće da su ubili Kenedija, bez brige. Posle će vam biti zahvalni za metak u potiljak.

Spavajte, dakle, što više i lepše možete. Duže i lepše ćete živeti, a goniči robova koji traže da ustajete rano neka jedu govna.

Gosti miloš vasić

"Ko je samo jednom ugostio prijatelje, osetio je šta znači biti Cezar"

Tu rečenicu Hermana Melvila stavio je Grejem Grin kao moto svog divnog romana Doktor Fišer od Ženeve iz 1980. Dotični dr Fišer mizantrop je i đubre, pa
po toj liniji svoje goste (koji to, uzgred, zaslužuju) odgovarajuće ponižava i maltretira, ali to je jedna druga priča, koju inače preporučujem (BIGZ 1981, sjajan
prevod Ljerke Radović; nekada su prevodioci znali i engleski i srpski, ali to je bilo nekada).
Herman Melvil je u pravu. Zaista je lepo i ispunjujuće ugostiti dobre ljude i lepe žene (moje omiljeno društvo) u svom skromnom domu; lepo je i biti gost
dobrih ljudi i lepih žena, ali ovo prvo je nekako slađe, kako da vam objasnim... To što sam osetio "šta znači biti Cezar" tu je manje važno, a ja sam podjednako
sujetan kao i svako. Ne: to je nešto drugo.

Evo zašto: kao prvo, mi (moja najlepša i najbolja polovina i ja) u goste zovemo samo one koje volimo i cenimo. Samim tim uživancija je zajamčena i
promašaja nema, bilo da je reč o svraćanju na piće, o večeri ili o dužem boravku. Mi te dobre ljude i lepe žene volimo. Ima kome je "svakog gosta za tri dana
dosta", znam i razumem; tri dana ume da bude previše u datom slučaju, ali upravo zato gosti treba da budu naši i omiljeni. Čak i kad nam neko nevaspitan
dovede nekoga nezvanog, to nije problem (imali smo i takvih slučajova, što bi rekao Balašević): na našu hranu, piće i učtivost primedbi nema, niti ih može biti,
molim.

To ide ovako: prvo danima razmatramo meni i vinsku kartu, sve to u kuhinji; pa onda (što je i najlakše) sociometrijsku sliku gostiju – ko uz koga spada ili ne
spada; izrazite ličnosti treba držati mimo drugih izrazitih ličnosti, inače se pokvari provod od nadvikivanja i pametovanja. Ko šta voli; ima li vegetarijanaca ili
(daleko bilo!) onih još gorih, vegana valjda. Vegetarijanci nisu problem, mi ionako jedemo zdravu hranu, pa će biti i za njih nešto bez mesa. Pa ko pije crno, a
ko belo, a ko pivo i koje sve od toga. Pa ima li leda za Vojina i Branku (evo mi se omaklo, sasvim spontano!). Onda napravimo plan po danima i delatnostima:
kad se, recimo, bakalar ima staviti u toć, kad ga čistimo i kad finaliziramo i na koje načine – obični beli; na bolji način Tanjinog tetka Marija iz Trsta; na moj
katalonski način; na paštetu (to ćemo ovoga Božića, insh’Allah!). Ostale klope su jednostavnije, osim što mi za tatarski biftek treba Dubravko koji zna svih 14
ili više sastojaka, pa ga onda zajedno mesimo i dodajemo još malo ovoga ili onoga – ili ovoga u nedostatku onoga.

Onda se Tanja uznervozi i počne da licka naš skromni dom kao da će naši gosti krišom prevlačiti mali prst po policama, ne bi li naišli na prašinu, pa da nas
posle olajavaju po čaršiji. To su možda radile gošće moje i Tanjine mame; naši prijatelji to ne rade, ali uzalud taj argument. Onda se namesti sto, iznesu servisi i
escajgi, provere čaše jesu li besprekorne (jesu!), sipa se gostima aperitivčić i prati se dinamika na i u šporetu: dobra hrana za goste i za nas ima da bude vrela,
supa ima da šapuće kad se iznese.

Kad se te orgije, dostojne Petronija, završe, gosti krenu da nas hvale. To je suvišno, jer mi sasvim dobro znamo da šta smo napravili i da je bilo odlično. Zato se
i osećamo kao Cezari. Onda gosti krenu da se opraštaju, a mi da ih ispraćamo i tako do kraja. Kraj je najzanimljiviji jer nas je baš krenula prava priča, šala,
šega i budaljenje – a oni bi već kući! Kad i poslednji uspeju da pobegnu, Tanja i ja sednemo, sipamo sebi poslednje piće za taj dan ( nightcap), pogledamo se
trijumfalno i uglas kažemo: "A, jesmo li ih nahranili kako treba?" Sto smo već raspremili, sudove ćemo sutra oprati za tren oka, imamo mi praksu, sve je da ne
može bolje biti; pa ko se ne bi osećao kao Cezar?

Gosti koji dođu na duže, sa spavanjem, jednostavniji su. Obično imaju neka posla po gradu, ali to ne znači da neće dobiti ozbiljnu večeru, mada pokušavaju da
nas poštede, ne znam samo zašto kad mi to volimo? Uostalom: ionako bismo kuvali za nas, pa šta? Ti gosti dobiju svoj – naš, ako ih je dvoje – krevet; svoju
sobu, ako je jedan; ključ od gajbe, pa neka se motaju do mile volje po sajmu knjiga ili već kuda idu. Njih nekako najviše volim, jer su redom stari prijatelji:
rableovski fratar Marko Oršolić (koji ustane kao vampir i iskrade se iz kuće, pa moramo da ga upozoravamo da zaključa vrata za sobom); Pero Jurišin,
biblioman iz Splita, i njegov sin, prepametni mali Petar; Mirjana i Igor Galo iz Pule; Boro Rašeta i poneka njegova curica; a najviše volim našu prijateljicu
Mladenu, lepoticu arhitektu iz Zagreba, kad nam dođe za Novu godinu, pa 1. januara u pidžamama jedemo rusku (francusku) salatu, pijemo hladno pivo i
zajebavamo se oko bečkog koncerta, agramerskog kultnog događaja koji je meni smešan od detinjstva: te vidi kako se obukla, koza glupa; te vidi njega, kao da
ne znamo ko je i šta je sve ukrao; itd.

Volimo i da idemo u goste; nije da ne volimo. Pritom mi nimalo ne smeta što se neko drugi oseća kao Cezar: tako i treba i to podržavam. Hvala svim dobrim
ljudima i lepim ženama koji su nas ugostili kao i mi njih, ako ne i bolje.

Treba ići u goste i primati goste; na tome se drži ovo malo našeg života.

Lepe žene miloš vasić

U koju se zaljubim – ta mi je lepa i najlepša

U današnje vreme ozvaničenog licemerja koje se politički korektno sada zove "politička korektnost" čovek više ne sme da govori, piše ili čini razne stvari koje
su nekada – dok je Bog hodao po zemlji – bile sasvim normalne. Već sam pominjao tu neku pristalu i očito bogatu sojku koja se usred Los Anđelesa na mene
izvikala jer da šta ja njoj imam da otvaram vrata.

Onda su se pojavili razni/razne (molim: je li korektno?) koji imaju primedbe, takođe licemerne, na još koješta; štaviše na sve ostalo. Nekada je čovek niskog
rasta bio "onaj mali", ponekad (zavisno od njegovog karaktera) i "picopevac"; danas je "visinski izazvan" (height challenged), ako se držimo političke
korektnosti. Jurodiv čovek nekada je bio simpleton, u Banatu se kaže "prost"; danas je mentally chalenged. Crnac je Afroamerikanac, sve i da nije iz Afrike, ali
svoju braću crnce on može da zove "niggers", dočim ne-crnci to ne mogu, jer da je to uvredljivo. Mi smo se naučili da komšije Albance ne zovemo "Šiptari"
(ili "šiptari", sa malim "š", kao u "Večernjim novostima" onomad, osim kad piše Mira Marković; onda su bili "Albanci"); nije bilo teško. Naša braća Romi
između sebe se nazivaju Ciganima. Dobro, sve je to u redu i meni ne smeta.

Tu se onda pojavljuje i fenomen "rodnog razlikovanja". Lako nam je sa doktorkama, profesorkama, poručnicama i pukovnicama; advokatuša ili psihološkinja
(psihologinja u Hrvata) već malo tandrliče, čisto jezički, u smislu eufonije iliti milozvučja jezika. Dobro, može i tako. Poslanica (Hrvatima je lakše: zastupnica)
očito nije pismo apostolsko, Efešanima recimo. Novinarka je nekada u Valjevu (ako je verovati Milovanu Gligorijeviću) bila kurva koja radi na prostrtim
novinama kod željezničke stanice; kasnije se tako zvala prodavačica novina u kiosku. Naši dragi bivši radikali (natražnjaci, naime) čvrsto su se držali toga da
predsednicu nečega zovu "predsednik", svima u inat; dobro. Bio je to njihov politički manifest, pa je tako i završilo.

Nego, kakve to veze ima sa temom?

Ima. Politički je – ako se ja tu nešto razabiram – "nekorektno" nazvati lepom ženom lepu ženu. Nagađam (mada ne znam, praštajte!) da bi ružnu ženu trebalo
nazivati valjda "estetski izazvanom" (esthetically challenged). Ta lepota, to vam je nešto sumnjivo, ako sam razumeo. Je li pravedno i politički korektno da
jedna žena bude "lepa", a druga "estetski izazvana"? Nije, kako čujem. To sve smrdi na "seksizam": šta vi, muški, tu nama nešto propisujete? Iz same okolnosti
da je neko ženskoga pola (roda), automatski proizlazi da smo sve jednake itd. Iz same okolnosti da je neko muškog roda takođe prirodno proizlazi da se muški
dele na zgodne i ružne; na pizdune i poštene ljude; na gadove i lafove; na šarmantne i dosadne; itd. I šta sad?
Žene se, dakle, sasvim normalno – ali od jednog do drugog muškarca! – dele na lepe i ružne; na ružne, ali privlačne; na lepe i glupe; na naizgled prosečne, ali –
kad malo bolje pogledaš – sjajne ribe; na kučke i na lafice; i opet itd., kraja nema kombinacijama. Dobri Bog u svojoj mudrosti, ko šta radi samo spaja muške i
ženske kako god zna, pa mu ni to ne ide baš za rukom, kao što smo već rekli.

Definicija lepe žene izmiče nam, normalno, s obzirom na gore izloženo. U koju se zaljubim – ta mi je lepa i najlepša. Tu gabariti i ostale mere ne igraju ulogu.
Vekovima se nameću merila, od slikara i vajara, pa do "Plejboja": te drusna i debelguza (ako su guzovi okrugli, glatki i tvrdi); te visoka, dugonoga i vižljasta,
sa malim čvrstim sisićima (može uvek); te mala i zgodna (u Zagrebu kažu "kao Tuborg pivica"; može uvek); te sisata i raskošna, ali sa strukom i nogama (i to
može); te mršava i nikakva, ali sa licem da odlepiš, kao Šarlota Rempling (ima ko voli; štaviše); te sve moguće kombinacije nabrojanog. Sve može – ako mi se
sviđa. Ako se nekome sviđa i ako se pali. Poznavao sam ružne, ama beskonačno šarmantne žene koje su zavodile sve moguće muške na koje im dođe ćeif.
Poznavao sam lepotice koje su se mučile od svoje puke lepote, jer su ih svi loše razumeli, a one su bile drage, tople i normalne cure, samo nikako da im uspe.
Uzgred: možda to ima neke veze s mojim skromnim zapažanjem da lepe žene teže da budu i pametne; gorko životno iskustvo, valjda. Pravio sam anketu među
lepoticama koje sam poznavao: sve su rekle da je biti lep (po datim pravilima vremena) bilo jako teško.

Ne vidim, dakle, razloga da se kategorija ženske lepote – tako rastegljiva i subjektivna kakva je – uopšte uvodi u raspravu oko "političke" i "rodne"
"korektnosti". Seksi ženska (feministkinje: pojedite se!) ostaje seksi ženska; lepa, ružna, mala, velika, ovakva ili onakva, sve i da se, što kažu seljaci "natovari
sa sise k’o budala s drva". Ima kome se to sviđa (ne nužno ovo poslednje); to je od muškarca do muškarca i tu pravila – neka je slava i hvala Gospodinu –
nema. A na to što nas je Bog stvorio u obličju dva pola (ajde, i roda), kome se ne sviđa, neka se žali Tamo. Takvi smo, jeb’o ti nas.

Ružne žene miloš vasić

Postoje li uopšte ružne žene?

Kažu u Dalmaciji: dobar konj ima stotinu mana, a loš konj samo jednu – ne valja. Isto je i sa ženama. Pre nego što se "politički korektno" uznemireni
raspomame, dopustite da se pozovem na ozbiljne autoritete: Miroslav Krleža u Zastavama pominje vrhunski kompliment svojoj junakinji, stasitoj i lepoj
poetesi: "hanoveranska bedevija". Milan Kundera pak ponoviće sličan kompliment u Smešnim ljubavima: čuveni dr Havel ubio se od muke da smuva jednu
lepoticu "nalik na trkaćeg konja" (uspeo je). Molim ne potcenjivati konje, kobile to jest; ima nas koji volimo "konjastost" u žena; pre svega u smislu sapi, ali i
bistrog, sjajnog oka i raširenih nozdrva. Ako me razumete.

E, sad o ružnoći: u prošlom broju "Vremena" (br. 1140, pismo "Vasić i lepe žene", str. 77) čitalac Bogdanović Jugoslav ispravno je primetio da sam "opsednut
lepim ženama": "Šta biste vi mislili o ljudima koji vas odbacuju zato što ste ružni?", pita on mene i primećuje usput da i nisam neka lepota. To poslednje je
takođe živa istina. Kad sam se jednom tako kandidovao za direktora BIA, pre neku godinu, naveo sam kao svoje prednosti sledeće: suviše sam mator da bih bio
ambiciozan; suviše sam sujetan da bih nasedao laskavcima; a i ružan sam kao kraba, pa sam prema tome po definiciji nepristrasan i objektivan (to sam bestidno
pokrao od Džona le Karea, uz dužnu atribuciju). Dakle, taj problem nemam: kakav sam – takav sam, nekako pretičem i takav, ne žalim se.

Nego, da se vratimo na temu. Lepa žena ima stotinu mana, ako ste sitničavi – i ako dotična neće da vam da. Ružna žena ima samo jednu manu – ne valja, ali to
nije stvar estetska, nego iznad svega duševna, da ne kažem karakterna; nekako isto ispada. Poznavao sam "objektivno" (u smislu gabarita i trenutno poželjne
estetike) lepih žena koje su iz nekih razloga bile takvi skotovi da ih ne bih pipnuo ni službenom palicom (još znam neke od njih). Nekih razloga? Hm, da
vidimo. Arogantne kučke-lepotice, manipulativne i bezdušne; zalupane ambiciozne spisateljice kojima ne fali lepote i zicflajša, ali im fali talenta i poniznosti,
bez kojih Sitzfleisch (pa i najlepši, visoki, čvrsti i obli guzovi) ne vredi; lokalne gadure, zgodne i hoćke, ali pohlepne i lišene svakog moralnog osećanja;
politički ambiciozne ćurke koje bi (a to su i radile) svakoga izdale; itd., toga ima do mile volje, kao i kod muških. Da ih vidiš na ulici – okrenuo bi se garant, ali
su ružne iznutra i tu pomoći nema; kanda to odatle ide.

S druge strane, na prvi pogled ružne žene (valjda po merilima g. Bogdanovića, ali ne i mojima) imaju običaj da budu pune prijatnih iznenađenja. I to je sve
iznutra. Živeo sam jednom tako sa jednom "bedevijom" (Krleža): kad sam je upoznao, smrzao sam se i prvo što sam rekao bilo je "Ala si ti ružna"; "Znam",
rekla je i osmehnula mi se, a ja sam pao na dupe. E, to vam kažem. Znam ih onoliko takvih: na prvi pogled ne bi im orah iz ruke uzeo; a kad tamo, da sad ne
dužim.

Lepota i ružnoća nemaju nikakve veze sa tzv. preovlađujućim stereotipima lepote, pa, prema tome i ružnoće, mada se ružnoća nikada ne definiše i ne opisuje
kao ti stereotipi lepote; hvalospevi se pevaju lepoticama, sa svim mogućim analizama, ali rugobe niko ne analizira. Kad bi neko probao, stigli bismo ovde gde
smo sada, u ovom pismenom sastavu. Ali, estradne ribetine i njihovi silikoni i jebačine svačija su briga. Ostale žene, pa i one kao "ružne" ne zanimaju nikoga –
dok se, kao neke koje znam, ne nametnu bezobrazno i navalentno, pa se uguraju na onaj usrani "crveni tepih" (hrvatski: red carpet) i pred objektive paparazza.
Bolje da ne pominjem imena, ja ionako ne razumem ni "kemp", ni "art"; ja sam i priglup, osim što sam ružan.

Tu dolazimo na misteriozni pojam "šarma". Lepota je jedno; ružnoća, mada neistražena, je drugo. Šarm je, kako mi se čini, tu najvažniji. Šta je šarm – ne
pitajte, duža je to priča. To je valjda ono što ružne žene i muškarce čini privlačnima, čak i lepima. Kad sam kao klinac živeo u Strazburu, tamošnje devojke
govorile su da imam "le charme slave", onako visok, mršav, krakat i blesav, rugoba ukratko; ali su našle to nešto, bolje nego da nisu, da sada ne dužim na tu
temu. Šta je šarm? Taj moj "slovenski šarm" možda, ne bih znao kasti. Ali, primetio sam, ima tu nešto kod šarmantnih žena: brza pamet, oštar jezik i smisao za
humor, iznad svega. Ima i telesnog šarma: određene gracioznosti udova i pokreta koji odaju unutrašnju lepotu i eleganciju, ne sporim. Smisao za humor, uveren
sam, najvažniji je sastojak tog famoznog šarma. Ništa strašnije od nadrkane lepotice bez smisla za humor, tupave i sujetne preko svake razumne mere;
uostalom, puni su ih filmovi, znate na šta mislim. Ništa tužnije od lepe, ali nesigurne žene koja se brani tako što ne zatvara usta i melje bez prestanka, umesto
da pusti pamet u pogon, a ima pameti, nego ne zna šta bi s njom. Takozvane "ružne" žene shvate ubrzo da gde su jake, pa puštaju pamet i duh u pogon; rezultati
umeju da budu spektakularni.

Oprezno, dakle, sa lepotom. I ružnoćom.

Plavuše miloš vasić

Ženske na svet dolaze sa raznim bojama kose

Taman sam smislio šta o plavušama da napišem, kad mi je uleteo onaj veselnik Siniša Kovačević, narodni poslanik DSS-a (tamo mu je i mesto) sa svojom
nesuvislom pričom o plavušama u Skupštini: umesto da stavlja primedbe Saši Tijaniću, on se okomio na plavuše sa RTS-a, koje da mu idu na živce. Plavuše su
se naljutile i žestoko uzvratile g. Kovačeviću. On je posle slutio da im je to pismo pisao Saša Tijanić, podrazumevajući da one – kao plavuše – to ne bi umele
da sastave same; umeju one, g. Kovačeviću, umeju. Moja koleginica Olja Kovačević onda je izvela efektnu performansu: pojavila se sa crnom perikom i tako
se usput (nadam se nehotice) izložila primedbi iz jednog od tih nebrojenih viceva o plavušama: šta se dobije kad se plavuša ofarba u crno? Veštačka
inteligencija.

Nego, uozbiljimo se. Ako me upitate da opišem neku od prirodnih plavuša koje znam, boja kose mi je poslednja na nekoj pretpostavljenoj listi osobina. Kažite
mi da opišem Đ. ili Z. ili G. ili M. Kazaću vam da je Đ. čupava, visoka, dugonoga, vitka, lepa, draga i pametna cura; ah, da i plavuša je. Z. je jednostavno
smireno lepa, pametna i sjajan novinski pisac; i plavuša je. G. je brza, britka, duhovita, lepa, sjajan kafanski drugar i uopšte lafica; jeste, plavuša je takođe. M.
je takođe pametna, ima divno lice i oči sijamske mačke, veličanstvene guzove i plavuša je, osim toga svega. I šta sad tu?

Ženske na svet dolaze sa raznim bojama kose i od toga se iz nekog razloga pravi pitanje među muškima. Ajde i to da vidimo. Žene se u tom smislu dele na:
crnke, brinete (smeđe), riđokose i plavuše. Sve to pre farbanja kose, to jest. Tu sad imamo raznih tumačenja. Počnimo od Milana Kundere ( Oproštajni valcer iz
1968), koji kroz usta svog junaka, doktora Škrete (istaknutog borca za natalitet u ČSSR, koji drži ginekološku kliniku i svojom sopstvenom moćnom spermom
oplođava nerotkinje, pa posle sva deca liče na njega) objašnjava sledeće: "Svetla kosa i tamna kosa, to su dva pola ljudskog karaktera. Tamna kosa znači
muževnost, odvažnost, otvorenost i poduzetnost, dok je svetla kosa simbol ženstvenosti, nežnosti, bespomoćnosti i pasivnosti... Plavuša, posebno ona veštačka,
nastoji da se svim silama prilagodi svojoj kosi... pretvara se u krhko biće... traži nežnost i uslužnost, zahteva galantno ophođenje i alimentacije, spolja je
utelotvorenje finoće, a iznutra prostakuša". Milan Kundera da je moralno sumnjiv pisac, to znamo oduvek; ta je sjajna knjiga, uostalom, pisana pre političke
korektnosti, dok se još smelo o svemu govoriti otvoreno.

Tu nečega ipak kanda ima. Kundera se tada, 1968. mutatis mutandis s pravom oslonio na stereotipe klasičnog vesterna, posebno posle uvođenja tehnikolora:
plavuša je nevina heroina, uzor vrline i konačni plen glavnog junaka u belom šeširu (crni šešir je za negativca koji će popiti metak kalibra .45 među oči); crnka
je negativka, zmijurina i opajdara; riđokosa je u najboljem slučaju kuplermajstorka koja drži saloon ili je dobrodušna kurva sa neuspešnom ambicijom da
mazne glavnog junaka; smeđa (brineta) je sporedna epizodna uloga (sestra ili svastika). Stereotip se manje-više održavao u kinematografiji decenijama,
posebno meksikanskoj, gde se znao red.

Endemski gledano, plavuše nisu baš najravnopravnije raspoređene. Nekako ih više ima na severu i među slovenskim narodima, ali i na neočekivanim mestima:
među Turcima, na primer, i među Grcima; iznenađujuće mnogo Berbera (Kabila), originalnih domorodaca sa planina Atlasa (južno Sredozemlje, Alžir i okolne
zemlje) ima plavu kosu i plave ili zelene oči. Plavuša u Engleskoj ili Škotskoj nije nikakvo čudo; pogotovo nije u Skandinaviji ili Rusiji. U SAD su endemska
vrsta, što svakako ima veze sa mešanjem svih mogućih doseljenika, ali ih je – kažu – sve manje, jer genetika zbog nečega podstiče tamnokosa ljudska bića. Tek
su riđokose tu ugrožene, a ionako su retka vrsta.

Bogu hvala, kozmetička je industrija izmislila farbe za kosu i od njih zarađuje nebeske profite. Hoćete "75% veći volumen?" – može; hoćete li "sjajnu i
valovitu kosu u boji koju zaželite?" – može; itd. Eto kosmatih ovaca za šišanje.

Lično smatram – bez uvrede, izvinite ako je nešto bilo! – da žena treba da ima kosu one boje koju joj je dobri Bog u svojoj mudrosti dodelio. Nije to bilo bez
neke. Lako je tebi, kazaće neko, kad si oženjen prelepom prirodnom gavran-crnkom sa čeličnim odsjajem (i zelenim očima; i dugačkim najlepšim nogama!
pojedite se!). Šta fali lepoj brineti, pitam ja s razlogom. Znam ih onoliko, ne zna se koja je lepša. Ima ko voli plavuše, šta ja marim, ovo je slobodna zemlja.
Znam onoliko lepih plavuša, uostalom, kao što je gore rečeno. Ali i dalje mislim da žene treba da se drže svoje Bogom dane boje kose, pa makar bila i plava.

Sazrevanje miloš vasić

"Oni koji se svaki put iznova čude realno postojećim razmerama niskosti, koji se užasavaju (i ne veruju) kad se suoče s tim kakve grozote ljudi mogu da učine
drugim ljudima, još nisu dostigli stadijum moralne ili psihološke zrelosti"

Kad muškarac započne i kad završi svoje sazrevanje?

To je pitanje složeno i tugaljivo. S tačke gledišta države i crkve zreo je kad može da se razmnožava, služi vojsku, glasa i plaća porez; briga njih za ostalo, a to
ostalo mnogo je važnije. Njima je muškarac rasplodno grlo i topovska hrana (tačan prevod je krmivo; fodder, futter). Sa ženske tačke gledišta, muškarac ne
sazri nikad; sasvim jednostavno, jer su muški takvi.

Istini za volju, mnogi muški zaista ne sazru nikad. Takvi su. Ali, šta je sazrevanje muškarca? Moj omiljeni filozof i car, Marko Aurelije, kaže da je sa četrdeset
godina čovek (muškarac) video, probao i doznao sve šta ima da se vidi, proba i dozna, pa da onda može mirno da se posveti kontemplaciji lepog. Dobro, onda
se kraće živelo (naročito ako ste rimski car), pa tih četrdeset godina deluje danas kao preuranjen rok. Te dve okolnosti Marka Aurelija, međutim, važne su:
iskustvo i mirno posvećivanje kontemplaciji lepog; prosto podrazumevaju zrelost. Nezreli muškarci pojma nemaju, nemaju mira za mirnu kontemplaciju bilo
čega, dosadni su i nepodnošljivi.

Zreo (sazreo) muškarac je ono što se zove "ozbiljan čovek", što ne znači da nema smisla za humor, svetogrđe i sprdnju sa svime postojećim. Ozbiljan je tako
što je ontološki utemeljen u svom dobro promišljenom sistemu vrednosti, nije nesiguran, prevladao je sujetu, ambiciju i pasjaluk; razlikuje dobro i zlo, ispravno
i pogrešno, unutrašnju lepotu i unutrašnju ružnoću. Ne užasava se svaki put iznova, jer razume ljudsku prirodu. Suzan Zontag, pametna žena, napisala je
jednom ovo: "Oni koji se svaki put iznova čude realno postojećim razmerama niskosti, koji se užasavaju (i ne veruju) kad se suoče s tim kakve grozote ljudi
mogu da učine drugim ljudima, još nisu dostigli stadijum moralne ili psihološke zrelosti." Eto jedne definicije zrelosti nad kojom se valja zamisliti.

Kada muškarac sazri (ako ikada sazri, to jest)? Kako koji, naravno. Uz malo kritičkog samoposmatranja može se odrediti i trenutak, kao ono kad zrela jabuka
otpadne s grane. Meni se to desilo u jesen 1977, u jednoj berlinskoj periferijskoj kafani suviše blizu Zida, ali sam tek nekoliko godina kasnije zaista razumeo
šta to bi. Glupo muško...

Sazrelost, zrelost (kako hoćete), javlja se prvo u nekim naizgled svakidašnjim stvarima. Počinju da vam smetaju suvišci svega: stvari, knjiga, praznog provoda,
budala, gadova i uopšte šljama. Hoću da kažem: stvari, knjige, prazni provodi, budale i šljam neizbežni su – ali u podnošljivoj meri. Zrelost je – između ostalog
– i sposobnost da se ta podnošljiva mera odredi i granica podnošljivosti onda beskompromisno čuva. Ima tu i medicinskih razloga: loše knjige, budale, prazni
provodi, gadovi i šljam štetni su po zdravlje i opasni po život, kao što je dokazano mnogo puta. S knjigama je lako: baciš ih u đubre, ne poklanjaš ih mlađima
od sebe da ne bi kvario decu. Ovo ostalo već zahteva izvesne napore. Zreo muškarac teško podnosi prazne provode, dakle društvo budala, gadova i šljama.
Zato se čovek kloni javnih skupova i TV emisija gde skupljaju takve, iako ga takve stvari čisto formacijski kače u ovom poslu. Zašto bi zreo i normalan
muškarac izigravao gladijatora u njihovom televizijskom cirkusu (i to besplatno)? Sa javnim skupovima je lakše: čovek pobesni, napravi ispad, izviče se i ode;
ako ima sreće, neće ga zvati ponovo. Drugo je sa pristojnim svetom, čak i na televiziji, jer se s njima dade razgovarati o temi – čak i kod Sarape, ako od njega
dođem do reči, jer zreo čovek nije nametljiv.
Istovremeno zreo muškarac počinje da zapaža suvišak stvari i uopšte materijalnih dobara. A da šta će mi sve to? S knjigama je malo teže, priznajem, stalno sebi
obećavam veliku čistku, pogrom knjiga, ali valja skupiti snage. Onoga što mi često zaista zatreba, naime, na internetu nema. Sa prnjama i krpama lakše je, osim
što ima odevnih predmeta za koje je muškarac sentimentalno vezan, pa mu se srce cepa od same pomisli da se s njima rastane. Izvesne košulje, jakne i prateći
predmeti iz 1971. godine, australijski šešir, poklon moje kćeri, koji ne nosim po vetru jer je preširok pa leti, a u Beogradu stalno duva; itd.

Zrelost znači i mnogo toga drugoga: smirenje, razlikovanje važnog od nevažnog, ekonomija osećanja i pameti, analiza cene i koristi (oko čega se vredi
potruditi, a oko čega ne). Smirenje je tu zapravo najvažnije: zreo muškarac dobro zna šta je vredno truda i rizika, a šta nije – i zašto. E, to zašto je tu najvažnije.

A bez smirenosti i pomirenja sa stvarnošću nema kontemplacije lepog, koju savetuje Marko Aurelije.

Bonton miloš vasić

Tu reč – bonton – leksikografi (uzgred) pogrešno navode kao francusku ("bon" plus "ton"). Francuzi bonton zovu mnogo lepše: savoir vivre, kao i mnogi koji
govore engleski: znati živeti

Jedva sam dočekao da u komšijskom dućanu kupim "Večernje novosti" koje su najavile specijalni dodatak "Bonton za svakoga" (bolje bi bilo "svakog", ali da
ne sitničarimo). Biće da je to neka nostalgija: kao dete imao sam u rukama neke predratne (pre "onog rata") bontone, a i moja gospođa majka bila je tome jako
vična, kao ozbiljna predratna učiteljica, pa nastavnica u Domaćičkoj školi; prvo u Futogu, pa u Bavaništu (to su bile ozbiljne škole, molim da primetite). Ti
stari bontoni bile su uglavnom raskupusane jevtine brošure u rangu "literature za sluškinje", ali je neko imao interesa da ih objavljuje, a neko potrebu da ih
kupuje. Nažalost, imena autora i autorki izmiču mi (ni u ovom najnovijem iz "Novosti" nije naveden autor). Nije to bilo bez neke.

Naime, priručnici za (a ne "o", ako Boga znate) lepo ponašanje proizvod su ukorenjivanja građanske (Antoniću: ostav!) kulture u srednjoevropskim i još
zabitijim društvima u "tranziciji" iz agrarno-zadružnog u industrijsko (kakvo-takvo) društvo. Dakle, od seljaka ka građanima. Nisu ni sami građani bili daleko
od seljaka: sve sami skorojevići, kruhoborci, les nouveaux riches koji su gledali u plemićko-feudalne klase kao u uzor finoće, naročito u habzburškim
zemljama, odakle nam svi ti bontoni i stižu. Ti priručnici jesu bili neophodni pokondirenim tikvama i gospođama ministarkama (da ne idemo dalje od Sterije i
Nušića, a mogli bismo): "miko fo" (comme il faut, u originalu); "pod muss" u agramerskom dijalektu itd. Tako se polako, sa protokom kapitala i prvobitnom
akumulacijom u raznim glembajevskim i nikolajevićevskim džepovima i saldokontima, stiglo i do "finoće" koja da se ima izraziti kroz "bonton". Krleža i još
neki imali su šta da kažu na te teme, ali pustimo to sad.

Kad sam, dakle, u tom dućanu uzeo u ruke "Bonton za svakoga", glasno sam pročitao podnaslov: "Kako biti moderan a vaspitan" (fali zapeta ispred "a", ali
sad...). Komšija prodavac smesta je komentarisao: "Nikako, nema šanse." Po njegovom mišljenju, naime, modernost i vaspitanje uzajamno se isključuju; takvo
mu je, kaže, gorko životno iskustvo. Onda smo se malo jadali zbog učenika obližnje srednje škole koji ambalažu od svoje "brze hrane" bacaju po ulici, a kad ja
to skupljam i nosim do kontejnera, oni me gledaju i ništa im nije čudno. Dobro.

Kod kuće sam pažljivo pročitao taj "Bonton za svakoga", baš me je zanimalo. Ispalo je da je to tek drugi nastavak; sledi još, zaključno sa "Pravoslavnim
bontonom", koji jedva čekam da vidim; sve mi se nešto javlja da je taj najpotrebniji, s obzirom na nagli porast novopečenih, novokrštenih i novovenčanih
"pravoslavaca" kojima nije baš najjasnije da o čemu je tu reč i koji ne umeju da broje do deset (Božjih zapovesti, mislim). Taj bonton iz "Novosti" ("Dobar
domaćin" se zove dotični nastavak) u stvari je neka vrsta podsetnika za šefa protokola u nekoj ambasadi (i za njegove goste). Zašto bi inače tamo bilo
naglašeno da se gosti pozivaju "usmeno ili telefonom" ako su bliski prijatelji i rodbina, a "pismeno", ako nisu? Ko još osim ambasada šalje pismene pozivnice
na večeru? Sve mi se nešto čini da je neko ovaj bonton prepisao odnekud. Sve ostalo je rutina koja se uči kod kuće: sedi pravo, nemoj da srčeš i podriguješ, na
ribu udaraj nožem za ribu, gledaj domaćicu, ne sipaj supu dvaput (a zašto ne?), pokrij gubicu dok čačkaš zube, ne briši hlebom tanjir (a zašto?!); itd.

Moja gospođa majka uterala mi je to putem austrougarskog K.u.K drila još davno, a – verujem – i druge majke mojim savremenicima. Ali, izgleda da je došlo
vreme da se bonton uteruje iznova: nove klase treba naučiti da se ne pušta dugi nokat na malom prstu; da se valja kupati (voda nije skupa, vapije već vek i po
Zmaj-Jova); da se čačkalica ne nosi u zubima; da se ne srče na sav glas; da se batak ne glođe u gostima (naročito kod finih ljudi), pa makar vam se srce cepalo;
da se cigareta ne gasi u tanjiru s hranom ili u šoljici od kafe; da se domaćica ne štipa za dupe i da se ne blene u dekolte gošćama; itd. Ova naša nova bogataška i
politička klasa, odrasla i vaspitana po surčinima i zemunima (ovo su bile metafore, bez uvrede), koja živi od nedostatka dokaza i ne želi da je se pita za prvi,
osamnaesti i dvadeset i sedmi milion, očito je potrebita tih nekih šlifovanja i adaptacije na ono što misli da bi moglo biti uljudno u današnje vreme. Bez kajli i
utoka (vidljivih), molim; pustite sad film Scarface; to više nije u modi, mada je bilo decenijama. U modi je bonton.

Tu reč – bonton – leksikografi (uzgred) pogrešno navode kao francusku ("bon" plus "ton"). Francuzi bonton zovu mnogo lepše: savoir vivre, kao i mnogi koji
govore engleski: znati živeti. Krležina enciklopedija (ELZ) "bonton" definiše kao "uljudno vladanje" i dodaje da je "učtivost postala nužan faktor u
komunikaciji među ljudima". Tu se citira Žuber: "Ko nije učtiv, nije ljudsko biće." Ali, o tome smo već pisali.

Nije da će objavljivanje raznih "bontona" u tiražnim novinama nešto mnogo pomoći, ali je za pohvalu – sve i ako samo malo pomogne, pod uslovom da oni
kojima treba uopšte to čitaju, u šta nismo sigurni. Važno je da je neko – pa makar i "Novosti" – osetio potrebu da neki bonton objavi, pa čak i iz banalnih
razloga povećanja prodaje.

Možda neko i pročita.

Kocka miloš vasić

Pravi adrenalin u kockanju nije kad dobijaju, nego kad gube; i to je ono što ih drži; ne nada u dobitak, nego draž gubljenja

Kockanje je opak i zajeban porok, verujte. Mada se obično pripisuje muškarcima, ni žene nisu imune, kao što se zna, ali pojam patološkog kockara obično se
vezuje za muškarce. Valjda zbog Dostojevskog i raznih filmova. U novije vreme kockanje se smatra za bolest, kao i razni drugi poroci, ali to mi se ne čini
uverljivim. Ako porok nazovete "bolešću", to je jeftini pokušaj opravdavanja; izvinite ako sam staromodan. Alkoholizam je porok; pušenje je porok;
erotomanija (da ne upotrebim grublju reč) je porok; pohlepa je porok; narkotici su porok. E, sad: to što je nešto porok ne znači i da je bolest. Bolest dolazi
nepozvana; porok prizivamo, jer u njemu uživamo. Uživa li neko u bronhitisu, molim?

Kocka je porok zasnovan na druga dva poroka: pohlepi i dosadi. Ne zna se koji od ta dva poroka ima veću ulogu: glad za uzbuđenjem i adrenalinom ili nada u
laki dobitak. Kinezi, narod sklon kockanju (kao i Crnogorci), kladiće se u bilo šta, pa makar i u to na koga u društvu će muva da sleti, čak i za male pare. Znao
sam inače pametne i knjiške ljude koji su nasedali na šibicare, iako su bili upozoreni toliko puta da je o prevari reč, a ne o kocki. Jednostavno, to je bilo jače od
njih. O prevarama sada nećemo, mada bismo mogli (i ja sam se u mladosti bavio prevarom sa tri karte kad ostanem švorc, pa znam o čemu govorim: o
ovcama), a dobar deo biznisa sa kockom je prevara. Ljudima sklonim kockanju to se objasniti ne dade. Jedan poručnik njujorške policije, na pitanje zašto
dopuštaju šibicarima da slobodno rade po Menhetnu, rekao mi je da njih iz NYPD svečano zabole hoće li budale da gube svoje pare kad su ih već lepo
upozorili da je to prevara; imaju oni pametnija posla nego da hapse šibicare. Svako je, dakle, odgovoran za svoje postupke – i pare, pa ja tog poručnika
razumem sasvim.

Čovek se, dakle, u kockanje upušta od svoje volje, obično svestan šta radi. To, međutim, nije od neke pomoći, jer je taj porok – kao i ostali poroci, uostalom –
neodoljiv slabome karakteru. Jeste li se ikada upitali zašto u Srbiji dobro rade samo tri industrije: državna služba, parking servis i kockarnice-kladionice?

Moje lično iskustvo tu je poučno. Naime, ja sam rođen kao beznadežan slučaj za kocku bilo koje vrste. To mi je, dok smo bili klinci (zajedno smo odrasli),
objasnio Goran Milić (da, baš taj!). Pokušavao je da me nauči pokeru (igrali smo u šibice): beznadežno. Ni ajnc mi nije išao bolje. Nije bila reč o pamćenju i
taktici: jednostavno me karta nije htela nikad; ni bilo šta drugo; dan-danas ću izgubiti na kruna-pismo, bez greške. Onda mi je rekao da se u životu ni slučajno
ne hvatam bilo kakve kocke, jer gubim; takav sam. Poslušao sam ga. Pokušao je i da me nauči ribolovu – s podjednako jadnim rezultatom, jer ribolov ima
nešto od kocke. Na kraju je on ribe pecao, a ja sam ih ubijao iz puške, u Slanom.

Upoznao sam neke zaista ozbiljne kockare u životu i oni su mi o tome pričali, svesni (valjda) da sam u toj stvari sasvim bezazlen. Objasnili su mi – između
ostalog – da pravi adrenalin u kockanju nije kad dobijaju, nego kad gube; i da je to ono što ih drži; ne nada u dobitak, nego draž gubljenja. Jedan čovek kog
sam zaista voleo i cenio dolazio je ujutro sav ispijen i sretan: "Ala sam noćas gubio!", kazao bi. Kad bi dobio, častio je kafanu i proćerdao te pare kao da su
nečiste; valjda su i bile, s njegove tačke gledišta. Porodice su, naravno, stradale (uvek porodica strada): "dug časti", prodavanje nameštaja, pozajmice kod
lihvara, suze dečje i ženske.

Goran, pomenuti, uvek je imao sreće s kockom. Kad mu nisu slali platu u Ameriku, nadoknađivao se u Atlantik Sitiju hladno i efikasno, pa je posle drao JRT za
ono što su mu dužni. Ali, on spada u izuzetke; valjda zbog sasvim umesne samouverenosti: karta ga ide i to ti je. Suština stvari jednostavna je: u bilo kojoj vrsti
kocke pojedinac ne može da pobedi sistem, jer je sistem upravo tako i napravljen – za šišanje ovaca. To što je neko maznuo premiju na ruletu, lutriji ili lotou
znači samo da su ovce temeljito ošišane, dovoljno da se sistem razbije od love. Ali ovce i dalje vole kad ih se šiša: misle da su mnogo pametne kad drže
kamenu facu u pokeru ili pored ruleta.

I na kraju: ne treba zaboraviti, podseća nas Krleža "da su sreća u kartama i u ljubavi dvije odvojene sreće, te ne idu zajedno ni paralelno"; ni alternativno,
dodaćemo. To što ja nemam sreće u kartama, a Goran ima, ne znači da ja imam sreće u ljubavi, a on nema. Imamo obojica, hvala lepo.

Opstanak miloš vasić

Za opstanak je, pre svega, potrebno prisustvo duha i odsustvo tela

Sada, pošto smo preživeli i srpski smak sveta (po julijanskom kalendaru) koji pada nekako baš na moj rođendan, treba se pozabaviti i tom vrstom slatke jeze.
Ona potiče iz razumljive dubinske nesigurnosti modernog čoveka u čvrstinu naše civilizacije: ta je civilizacija površinska, krhka, zavisna od složenih i
uzajamno povezanih velikih sistema, podložna slomu – samo ako se poklopi nekoliko kvarova na ključnim mestima, ili dođe do nepredviđenih smetnji, kakve,
na primer, može da donese smak sveta. Na muškarca se i u tom slučaju gleda kao na lice odgovorno za opstanak, što je još jedna nepravda.

Sve je to od životne filozofije poznate kao "preživljavanje" (srpski: "survavalism"), koju su izmislili Amerikanci pedesetih i šezdesetih, dok su se useravali od
straha da će izbiti treći svetski rat. Tada su se gradila i prodavala podzemna skloništa za porodice (u običnim i de luxe verzijama), obavezno snabdevena –
pored elementarnih zaliha – i impresivnim količinama oružja i municije. Podrazumevalo se, dakle, sasvim u protestantskom duhu, da je čovek čoveku najveća
konkurencija u datoj ekološkoj niši. Pošto treći svetski rat nikako da nastupi, problematika se preselila u knjige i filmove katastrofe i propasti civilizacije. Nije
da su manijaci opstanka nestali u SAD; naprotiv: ima ih koliko hoćete, većinom na desnoj političkoj margini, kao što smo videli prilikom delimično uspelog
smaka sveta 21. decembra. Na njima parazitiraju ozbiljna industrija, trgovina i medijsko-izdavačka delatnost. Gledajte samo blesave TV-serije na tu temu:
zombiji, klimatske kataklizme, topljenje Arktika, nestanci struje, boleštine i čudovišta iz svemira ili iz praistorije. Istini za volju, napisano je i nekoliko dobrih
knjiga na te teme (a posle su po njima snimani loši filmovi): Ja sam legenda Ričarda Metisona, Smrt trave Džona Kristofera i onaj Poštar (zaboravio sam
autora). Izdvajam te tri knjige (pročitao sam sijaset), jer su literarno i filozofski vredne. Kod Metisona jedan čovek ostaje sam u novoj vampirskoj civilizaciji
koja se rađa; naravno da gubi, jer je sam. Kod Kristofera neki virus uništava sve vrste trave, a smak sveta nastupa kroz glad; grupa ljudi opstaje pukim i
neizbežnim nasiljem; itd. O filmovima i TV-serijama nema smisla govoriti: sve je to neopevano blesavo.

Zanimljivo je, međutim, da Evropa i okolne civilizacije nisu nešto zabrinute, niti brinu o opstanku tako grozničavo kao Amerikanci. Možda zato što je Evropa
preživela kataklizmičke ratove, pomore i nesreće: od Tridesetogodišnjeg rata (kad je stradala trećina stanovništva), pa Napoleona, pa dva svetska rata, a o
kugama i boginjama, gladi i ostalome da i ne govorimo. Ameri su, jadni, od takvih nesreća imali samo svoj građanski rat; bio je gadan, fakat, ali ipak samo
jedan. Percepcija kataklizme u te dve civilizacije, dakle, s razlogom je različita. Evropljane strahom od smaka sveta nećeš uplašiti, jer znaju šta je to.

Opstanak, dakle, kod nas Evropljana i Mediteranaca, shvata se drugačije. Sa debelim iskustvom u tome – kao planinar, izviđač, lovac, terenac i novinar – nešto
sam naučio. Za opstanak je, pre svega, potrebno prisustvo duha i odsustvo tela, koje preporučuje moj omiljeni kineski filozof Jao Ce Ze. Pamet se
podrazumeva, kao i određena donekle egzotična znanja. U to spadaju prioriteti: baterije za lampu, na primer, jer struja i sve na struju otpada po definiciji;
sredstva za paljenje vatre (kvalitetne šibice, kojih više nema); sveće (koje sam devedesetih donosio i gomilao mojoj gospođi majci); alat, dobar švajcarski nož,
na primer, koji radi radnju u većini slučajeva, ali i veći nož, sekirica i ostalo; nešto oružja i nešto više municije uvek dobro dođe, da sad ne ulazim u detalje.
Slom civilizacije kakvu znamo neizbežno bi promenio sisteme vrednosti, doveo do rata svih protiv sviju i konačno do novog društvenog ugovora itd.

Nego, pustimo se fantaziranja. Nismo mi te sreće da nas opet zadese smak sveta i kraj civilizacije; to nas je već bilo zadesilo, pa šta? Mi smo – zbog naših
grehova – osuđeni na smak sveta na parče, polagano. Za naš opstanak, dakle, treba nam: šporet smederevac i kraljica peći, plus drva ili dovoljno knjiga; brašno,
ulje, šećer, so i zaliha konzervi; nešto dobre odeće i obuće, ćebad, sapun, sveće i tranzistor koji ne troši mnogo baterija; zaliha pića i duvana; i pamet.

Nije smak sveta za sirotinju, pa da se potresa jer nema klimu, internet, auto, zamrzivač, mikrotalasnu i mikser. Umemo mi i ovako, probali smo.

Lenjost miloš vasić

Ozbiljan lenjivac misli, planira i dejstvuje u pravom trenutku koji je obično onaj poslednji
Lenjost se – opet nepravedno – obično smatra muškim porokom. Navode se zoološke paralele: eto, lav se samo valja i drema, a jadne lavice idu i love; onda se
car životinja protegne i – kao Sulejman – kresne neku od njih, izvrne se i zaspi. Pa zašto je car životinja?

Problem je ovde, međutim, veći. Lenjost je fenomen složeniji nego što izgleda: ima raznih vrsta lenjosti i nisu sve one loše. Uostalom, lenjost je ocrnjena i
proglašena smrtnim grehom iz razloga providnih i sebičnih: prvo crkva, a zatim i fordovski kapitalizam traže od slobodnog pojedinca pokornost i ropsko
kulučenje pod terorom štoperice u ruci poslovođe. Suprotnost pojmu lenj je pojam "vredan", mada znamo stotine slavnih primera lenjivaca koji su bili vredniji
od vrednica. Britanski pisac Tom Hodžkinson, urednik časopisa "Dokoličar" ("Idler") i autor slatke i učene knjižice Kako da lenčarite (Dosije, Beograd, 2008),
navodi citat iz manifesta pokreta Spora hrana: treba se, kažu pisci manifesta, "čuvati zaraze mnoštva koje je pobrkalo histeriju sa efikasnošću". Vrlina
vrednoće, to znamo, često je prerušena histerija, nesigurnost, lek od čamotinje sopstvene ispraznosti, bekstvo od kuće i stvarnosti. I konformizam, strašan
porok.

Moja drugarica Keti, potpredsednica debele banke na Zapadnoj obali, žalila mi se da mora ceo dan da izigrava strašno zaposlenu ženu, a stvarne poslove obavi
za dva-tri sata i posle glumi. Većina korporativnih menadžera kazala bi vam isto – kad bi bili iskreni, a nisu.

Lenjost se, dakle, deli na više vrsta. Lenjost je oblik efikasnosti, jer navodni lenjivac, dok bleji, u stvari koncentriše energiju i razmišlja kako da pametno obavi
ono što treba za što kraće vreme. Elegancija, ukratko: najveći učinak s najmanjim naporom, ali za to treba pameti. Zato pametni ljudi teže lenjosti, jer se
pametne stvari ne rade na brzinu i histerično, uz foliranje kao teškog rada. Ima, priznajem, vrednih i pametnih, ali i oni bi mogli sve to i sporije, nego ih muče
statusna pitanja – kako izgledaju i ostavljaju li utisak. Ima i patoloških vrsta lenjosti, ali one su zaista nešto za psihoterapeute: depresija najčešće, izgubljenost u
svemiru, ozbiljne nevolje. Ali, to je druga i tužna priča.

Ozbiljan lenjivac misli, planira i dejstvuje u pravom trenutku koji je obično onaj poslednji. Te se stvari rade na pamet, a ne na silu i dernjavu. Zato toliki
lenjivci idu u novinarstvo ili toliki novinari nauče da naizgled lenstvuju. U odbranu lenjosti, uostalom, napisano je mnogo pametnih knjiga i ogleda: od dr
Džonsona, preko Pola Lafarga, Marksovog zeta i autora kultne knjige Pravo na lenjost, pa do novijih autora; sve je to lepo i učeno nabrojano u pomenutom
Hodžkinsonovom priručniku. Jok, oni će me nauče, misli naš savremenik lenčuga i u pravu je, mada je lepo naći podršku i kod klasika i drugih umnih ljudi.
Nekako čoveku dođe lakše i bolje će se odupreti histeriji fordovskog kapitalizma, protestantske radne etike, crkvenog užasavanja nad dokolicom iz koje su svi
gresi, neoliberalizma i loše prikrivenoj pohlepi bestidnih bankara koji nas teraju da parama koje nemamo kupujemo stvari koje nam ne trebaju.

Lenjivac će – svestan svega navedenoga – sačiniti svoju listu prioriteta, razlikujući bitno od nebitnog, što je ključna definicija pameti. Neće svoju energiju
trošiti na zujanje i puštanje besmislenih zvukova, nego će je polako i pažljivo koncentrisati na ono što hoće (ili mora, nažalost) da uradi, a poslovođe i šefovi
neka jedu govna. Takvi ljudi posle dobijaju opise koji su nekada bili komplimenti, a sada su preteće uvrede: opušten ( laid back), indolentan, "ne grize", cool
cat itd.; sve miriše na otkaz. Kvalitet njegovog proizvoda naravno da ne igra ulogu, jer živimo u lažljivo doba hinjene vrednoće, naštelovano prema najnižem
zajedničkom imenitelju gluposti, pa onda svako ima posao koji se širi dok ne ispuni radno vreme, a onda i dalje (kao što je još davno upozorio mudri čiča-
Parkinson). Važnije je dolaziti prvi i odlaziti poslednji (uz obavezno odelo s mašnom) i zujati u prazno, nego uraditi nešto stvarno i kvalitetno. I posle se
čudimo odakle finansijska kriza...

Lenčuge svih zemalja, ujedinite se i zabušavajte! Radite ono što znate i volite, a pare će već stići pre ili kasnije.

A o zabušavanju idući put, duža je to priča.

Zabušavanje miloš vasić

Onda smo iz socijalizma prešli u feudalizam, a na najboljem smo putu u robovlasničku društveno-ekonomsku formaciju

Lako je raditi poslove ili vršiti dužnosti koje volimo. To je, štaviše, uživanje. Problem nastaje kod dirinčenja, kuluka, rintanja, slugeranjskih dužnosti na koje
smo naterani iz raznih razloga, najčešće jer od nečega treba živeti i negde treba dočekati penziju – ili istek vojnog roka ili zatvorske kazne. U tim slučajevima
jedini način da razuman čovek sačuva duševno zdravlje i koronarnu suficijenciju jeste da zabušava. Nije, dakle, nikakvo čudo što je plemenita veština
zabušavanja najviše razvijena kod vojnika na odsluženju vojnog roka i kod robijaša na odsluženju zatvorske kazne. Nije da ostale populacije u sličnom
položaju ne znaju kako se to radi; naprotiv. Kad vas vlast, što kažu moji Piroćanci, "otera na dobrovoljni rad" ili, što reče Nenad Čanak, "u dobrovoljce", šta
ćete od sebe?

Prvo pravilo glasi: kad zatraže da se jave dobrovoljci, izaći tiho na zadnja vrata. Ako zadnjih vrata nema ili ako vas uhvate na legalu, onda se treba zamisliti.
Isto je i sa zaposlenjima: ako već morate da radite naporne i besmislene poslove, a za male pare pod šefovima koji se iživljavaju nad vama, opet se valja
zamisliti. Očajanje ne pomaže, alkoholizam još manje (koliko god inače bio od koristi). Možete, doduše, da se potrudite i da zavolite takav posao, ama su tu
slabe šanse: da ste mogli da radite ono što volite, već biste se bili snašli. Ovako ste se – kao vojnik ili robijaš – našli u situaciji da se usprotivite i pružite
inteligentni pasivni otpor. To se zove zabušavanje. Prošlo je ono blaženo vreme kad ste se oslanjali na staru i dobru parolu: nikada ne možeš da me platiš
onoliko malo koliko malo ja mogu da radim. Beše pusto samoupravno i zato ga se sećamo sa ljubavlju i nežnošću; štaviše sa opravdanom nostalgijom... Tada
su radnici, seljaci i poštena inteligencija bili uvažavani. Onda smo iz socijalizma prešli u feudalizam, a na najboljem smo putu u robovlasničku društveno-
ekonomsku formaciju.

Tokom 19. veka i prve prvobitne akumulacije kapitala na radničkom znoju i krvi zabušavanje se smatralo za zločin i za težak greh u očima crkve. Mi danas
živimo u drugoj prvobitnoj akumulaciji lopovskog i ostalog finansijskog kapitala, kada kasirke u tržnim centrima moraju da nose pelene, jer će dobiti otkaz ako
ih pritera u nužnik. Tada, pre 150 godina, nastao je termin "sabotaža": od francuskog i engleskog sabot (klompa ili konjska potkovica koje su radnici ubacivali
u zupčanike mašina da ih zaustave, malo odmora radi; posle se prešlo na pesak i slične finije načine).

Zabušava se na razne načine. Sporost i mrljavljenje je jedan od njih. Ni po koju cenu ne ispunjavati normu više nego dovoljno da se izbegne otkaz. Slučajno
sam u pariskom metrou negde šezdesetih čuo razgovor dva naša gastarbajtera: jedan se žalio da je u Francuskoj dobio da radi na odličnoj modernoj mašini za
glodanje čelika; obradovao se jer voli svoj posao i počeo da prebacuje normu; onda su ga kolege s posla odvele na pivo i upozorile ga da o’ladi, jer će inače
morati da ga prebiju. Šta on njima ima da prebacuje normu, pa da je gazda posle podigne? Sasvim jasan sindikalni pristup, jer je francuska radnička klasa
iskusna. Onda se naš zemljak naučio da mrljavi, šteluje mašinu svako malo i uopšte da bude klasno solidaran. Tako treba.

Drugi način je foliranje teškog rada; to vojska zna: uzmeš metlu, namakneš kapu i kao čistiš kasarnski krug, polako i temeljito, sve izgledajući marljivo. Jedan
moj slovenački prijatelj tako je postigao da ga najure iz JNA: uzeo je četkicu za zube, kupio VIM i počeo – po naređenju – da riba pločice u kasarnskom
hodniku dok ga u četiri ujutro nije iznenadio dežurni oficir da šta tu radi. Čovek je rekao da pod nije dovoljno čist i da će biti čim on završi, sutra oko podneva.
Smesta su ga poslali na procenu sposobnosti i dobio je nogu kao neuračunljiv.
Ostali načini su ili ludistički (pokvariš mašinu, pa je danima popravljaš i slično) ili inventivni. Najbolje je ne biti na vidiku šefova, prometati se za bez veze,
izmišljati inovacije i u tom pravcu. Bolovanje je opšteraširen način u celom industrijskom svetu, ali se država, kapital i vlast sve uspešnije bore protiv njega: ko
te jebe, crkni, ionako ima dovoljno nezaposlenih da te zamene. Treba, dakle, biti još inventivniji, jer kapital je pohlepan i žedan vaše krvi i znoja. Evo primera:
1985. nađem se u Boingovoj fabrici u Takomi, kod Sijetla, gde se prave avioni 747. Zgodna i otresita predstavnica za štampu vodala nas je po tim halama i
stigli smo do automata za kafu: ubaciš deset centi i ispadne stiroporska šolja od dva deci puna vrele kafe. Ja se tu prevarim (grešan sam!) i iz čistog pasjaluka
kažem curi da bi se produktivnost mogla povećati ako kafa ne bi bila toliko vrela, pa da radnici ne mogu da zabušavaju duvajući u nju. Cura je to shvatila
sasvim ozbiljno i rekla da će menadžment razmisliti o tome; dobra ideja, štaviše! Teško meni, i ovom prilikom molim radnike Boinga iz Takome da mi oproste.

Groblje miloš vasić

Ako ste baš zapeli, shvatite ovo kao testament i poslednju volju

Groblja su mnogo zanimljiva mesta – sve dok na njima nema pogreba. Volim da na putovanjima obiđem groblje u gradu u kome se nađem, ako stignem.
Naročito po mediteranskim i jadranskim mestašcima sa popriličnom istorijom: svašta čovek nauči na tim grobljima. Osim toga, tamo nije gužva kao na Novom
groblju ili Mirogoju, gde se skorojevići guraju i gde stanarsko pravo u grobnici na boljem mestu ume da košta koliko jednosoban stan (Mirogoj). Zatim, idu mi
na živce te novokomponovane luksuzne grobnice sa praznim mermernim pločama koje čekaju ko će prvi da se izvrne i umre, pa da ga upišu zlatotiskom. Stara
su groblja nekako pristojnija, sve i kad čovek gleda ponekad pretenciozne spomenike, kapelice i budalaštine.

U poslednje vreme, čujem na nekom radiju, počeli su da se sahranjuju gde im padne na pamet, protiv svih propisa i komunalnih regulacija. U voćnjaku, na
livadi, pored mesta fatalne saobraćajke, u dvorištu. Ništa čudno, kad im se vođe i idoli sahranjuju van groblja: Tito u cvećari, Sloba ispod lipe u dvorištu, "kao
da je, Bože oprosti, kanarinac", što reče ona Požarevljanka. To što se Tuđman dao sahraniti na Mirogoju samo je znak skorojevićke ambicije zagorskog
seljačeta da se dokopa otmenog groblja.

Lično nisam nimalo sklon toj htoničnoj tradiciji koju je Čajkanović tako lepo opisao. To je pre svega paganizam koji crkva nikada nije uspela da suzbije; nije
da se nešto mnogo trudila, doduše. Čuveno groblje pored uspona autoputa kod Mokrog luga poznato je po pagodama, vikendicama i kućama gde mrtvi imaju
struju, televiziju, kuhinju i sve kao da su živi. Dok se pokojnik ne useli, okolni seljani te vikendice od grobnica koristili su kao sigurni štek za kockanje,
izveštava jedna prijateljica koja je tamo radila neko antropološko istraživanje. Vlasnik grobnice uzimao je "pikslu", da barem malo nadoknadi velike troškove.

Posebno ne volim pogrebe i izbegavam ih kad god mogu, pa koristim ovde priliku da zamolim za oproštaj. Možda sam previše dragih ljudi ispratio, pa mi je
teško. Primetio sam da sve više delim Krležinu opsesivnu odvratnost prema pogrebnim ceremonijama koje je mrzeo, ali nije mogao da im odoli. Popovi kojima
radi taksimetar dok preko volje pevaju opela; grobari kojima nije ni do čega i jedva čekaju da smandrljaju posao; tužni zbor koji uskoro počinje da priča viceve
u pola glasa i jedva čeka daću, pa da zapeva, jer pokojnik je to voleo. A tek govornici! Jedan od razloga zbog kojih ne idem na pogrebe je i opsesivna želja da
dosadnom govorniku zalepim vruću šamarčinu. Ima ih zaista nepodnošljivih, tim pre što ih niko nije ni zvao da govore, nego su se progurali, izvadili cedulju,
stavili naočari i počeli. A ima ih i koji će iskoristiti priliku da pokojnika "suptilno" izvređaju, kao Amfilohije Đinđića onomad. Lako im je kad pokojnik ne
može da se brani. Kad mi je tata umro, rekao sam nekoliko skoro prostih reči izvesnom akademiku koji je došao u kuću da izrazi saučešće, pa je iskoristio
priliku da mi stavlja političke primedbe, drtina matora bezobrazna. Pogrebi i prateće ceremonije služe, dakle, kao prilika da neki ljudi sebi dopuste nešto što
inače ne bi smeli. Koliko sam se puta u sebi upitao da šta će ovaj na ispraćaju, a znamo šta je o pokojniku govorio za života. Licemerno objašnjenje "da smo
pred smrću svi jednaki" ne pravda takve bezobrazluke: nismo svi jednaki samo zato što smo svi smrtni, oprostite molim; "čast i bruka žive dovijeka", što reče
Vladika. Između ostalog i zato se klonim pogreba.

Ne bih da slutim, ali voleo bih da, ako i kada umrem, budem kremiran u najužem krugu porodice i nekoliko prijatelja. Bez govorancija, jer ću govorniku
dolaziti u san da ga mučim kao vrag grešnu dušu! A pepeo da se spakuje u konzervu od neskafe i da se jednog zimskog dana prospe na čuvenu beogradsku
poledicu, da neko ne slomi nešto, pa da i od mene bude neke koristi.

Ako ste baš zapeli, shvatite ovo kao testament i poslednju volju: napisano je u stanju uračunljivom i trezvenom, bez prisile i nagovaranja. Samo nemojte
mnogo da se nadate, jer imam nameru da živim jako dugo i da većinu od vas sahranim.

Crkva miloš vasić

Problem sa crkvama je religija

Kao prvo: kao građevine, crkve umeju da budu prijatna i zanimljiva mesta sve dok u njima ne činodejstvuju sveštena lica. Ima ih, naravno, pretencioznih i
ružnih do neba, ali to nije samo stvar dimenzija kao što je slučaj sa onom svetosavskom na Vračaru, koja je em ružna, em prevelika. Kao drugo, popovi hoće da
ih iznutra nakinđure preko svake hrišćanske mere i ukusa, naročito katolički, mada ni ovi naši ne zaostaju. Moja omiljena crkva je bazilika Sv. Petra u Rimu.
Velika jeste, ali je i lepa; iznutra je ipak jednostavnija i ukusnije uređena nego što bi čovek na prvi pogled pomislio. Godinama maštam da se u nju uselim:
onaj, Berninijev valjda, podijum pod izuvijanim stubovima ubio se za lep veliki krevet; u oltar stane pisaći sto sa sve pomoćnim stolovima za kompjutere i
štampače, pa još i biblioteka; ima mesta i za trpezariju za mnogo gostiju, a u kripti se dadu napraviti pristojna kuhinja, kupatilo i sve ostalo. Katedrala u
Molshajmu kod Strazbura takođe je lepa i svetla, a ima i najstarije orgulje na svetu koje zvuče savršeno; nije natrpana. U onu čudovišnu Gaudijevu katedralu u
Barseloni nisam se ni usudio da uđem. Pariska katedrala Notr Dam je lepa spolja, mada takođe nedovršena. I zagrebačka katedrala je zgodna, ali ni u nju ne
smem da uđem, jer me tamo od Hrista odvaja plastični Alojzije Stepinac, što reče moj prijatelj Marko Oršolić, franjevac iz Bosne Srebrene. Ima i u Sijeni jedna
spolja zaista slatka crno-bela katedrala, nalik na doboš-tortu, ali je iznutra pretrpana. Znam sve to: kao klinca su me roditelji vazda vucarali po kojekakvim
crkvetinama širom Jugoslavije i Evrope, jer da je to važno za opštu kulturu. Nisam bio mnogo impresioniran, priznajem.

Navodno se u crkve ulazi zbog Božjeg prisustva koje se tamo očekuje. Nešto nisam primetio to očekivano Prisustvo. Probao sam par puta. Najuverljiviji slučaj
bio je negde krajem 1971, kada sam u očajanju i akutnom PTSP ušao u Preobražensku crkvu na zagrebačkom Cvjetnom trgu tražeći duhovnu utehu i Previšnji
savet da šta da radim. Nisam našao niti osetio ništa. Isto je bilo i sa svim drugim bogomoljama u koje sam ušao. Danas ne ulazim ako baš ne moram. Tek
kasnije će mi se – kroz "Drugu knjigu seoba" Miloša Crnjanskog – objaviti da "ljudi crkva jesu, a crkva zidine". Tim je rečima neki Sremac polovinom 18.
veka odvratio svoje zemljake od ideje da svoju crkvu razgrade i prenesu u Rosiju, kud su krenuli da se presele, kukala im majka. Mnogo godina kasnije, 1987,
setio sam se tih mudrih reči u izvesnoj kalifornijskoj episkopalnoj crkvi na samom početku Bulevara sumraka (Sunset Blvd.), kad se izlazi sa Pacifičkog
obalnog autoputa (Pacific Coast Highway). Ta je crkva svetla, uglavnom drvena, asketski skromna iznutra, sa tek jednim krstom od svetlog drveta umesto
oltara i sa misnim stolom na kome su dva srebrna svećnjaka na belom čipkanom stolnjaku. Pastor je bio jedan neverovatno simpatičan i zgodan mlad čovek u
farmerkama i kariranoj košulji drvoseče; imao je lepu ženu i troje slatke dečice. Siti smo se ispričali preko piva i razumeli smo se sjajno.
Problem sa crkvama je religija. Nisam vojujući ateist, niti to usmerenje smatram najpametnijim, mada je ovo slobodna zemlja i svako ima pravo da misli i priča
šta mu god padne na pamet. Štaviše, sebe smatram hrišćaninom, ali novozavetnim fundamentalistom. Čovek bez religije, to je kao riba bez bicikla, što reče ing
Marfi i ja se slažem. Nema tu nikakve misterije, tajni i otajstava, kao što popovi tvrde. Meni je bliži Čestertonov stav o tome: Bog je hodao među nama kao
običan čovek; iz radničke porodice, dodaću. Boga, dakle, ne treba tražiti u crkvi, niti u religiji. Boga treba tražiti u srcu svojemu. Sve te građevine – to je u
redu, ko voli. Ima ih, rekoh, čak jako lepih i zgodnih, ali tamo Boga nema. Metanišite, palite sveće, kadite tamjanom, škropite se svetom vodicom – Boga naći
nećete, ako ga ne nađete u srcu svojemu. A za to vam crkva ne treba, pa ni religija. U crkvi vas vrebaju jeresi licemerja (bigotizma), simonije, filetizma i
bezbroj drugih iskušenja koja vam je spremio veoma iskusni Knez Tame. Uostalom: kako da budem pripadnik crkve u kojoj su Filaret i Pahomije vladike, a
Justin i Nikolaj sveci?

Moj pomenuti prijatelj fra Marko govori: gde sam ja, tu je i crkva; gde ste vi, i tu je crkva; zidine vam ne trebaju, ja sam tek svedok pred Njim (citiram po
sećanju njegove reči kad nas je venčao pred Bogom u izvesnoj beogradskoj kafani, koju neću pomenuti da ne bi postala mesto hodočašća).

Božje Prisustvo javlja se na mestima neočekivanim: haustor, Kalemegdanski park, ranjenička nosila na razbojištu itd., ali od toga ne treba praviti scene koje
vode "duhovnoj" karijeri. Gledajte prvo u svoje srce, sestre slatke i braćo moja u Hristu.

Briga miloš vasić

Briga još nije stavljena na spisak psihijatrijskih oboljenja, ali ne sumnjam da će uskoro biti. Pojaviće se onda i pilule-lilule, psihoterapeuti će odrediti tarifu na
sat, a farmaceutske multinacionalne korporacije trljaće ruke. Ali – šta je briga?

Strah nije; strah je akutno adrenalinsko stanje u kome ili napadaš, ili – što je bolje – bežiš. Anksioznost, zebnja ( Angst) takođe je produženo stanje, hronično,
ali je drugačije, širi pojam od brige. Zebnja je difuzna, briga je konkretna. Briga je, usudiću se da kažem, oblik saosećanja (srpski: empatije), pre svega sa
drugima. Ima briga koje se tiču nas samih, ali one su češće pomešane sa zebnjom i strahom. Na primer, Fata koja nosi peglu sa sobom da ne bi brinula je li
ostala kod kuće uključena. Ili moj tata koji se vrati sa tramvajske stanice da proveri je li zaključao stan. Uvek bi ga zaključao, a nije bio rasejani profesor;
naprotiv, bio je veoma lucidan i pribran profesor. Umro je kao izuzetno zdrav čovek, u snu, od masivnog infarkta. Mislim da je umro od brige; ne mogu da
nađem drugi uzrok.

Mislim ponekad da je briga muška osobina (bez obzira na Fatu). Valjda zbog tate, ali i zbog mene samoga.

Evo zašto: muški su, pre svega, opterećeni odgovornošću. To im je nekako fabrički ugrađeno tokom vaspitavanja, pa se posle feministkinje mršte na "muški
patrijarhalni" itd. svetonazor. To dolazi jako rano: jedan od mojih sinova već sa pet godina pokazivao je znake preterane brige za svoje sestre, koje su bile
sasvim sposobne da brinu o sebi, hvala lepo. Posle se ta briga širi na: roditelje, mačke, prijatelje, rođake, ljubavnice, žene, vrapce, džez muzičare (dodao bi
Džon le Kare), pa sve do brave na ulaznim vratima i Fatine pegle.

Uzmimo – u nedostatku boljeg primera – mene. Ja se stalno brinem, kao i moj tata. Intenzivni nastupi brige (to sam ustanovio) padaju ujutro, dok pijem kafu i
budim se; i dok me hvata san. To je blisko stanju depresije (na spisku je bolesti, bez brige, mada ne vidim zašto, ali to je druga priča). Onda se intenzivno
brinem za sve i nad svime, ceptim nad svim mogućim nesrećama koje prete da ugroze moje bližnje, naročito bliske i voljene. Otrova meni, bogovi moji, otrova,
zavapim; nema mira za sina čovekovog; itd. Racionalno gledano – a to će vam objasniti svaki dokoni statističar od one vrste koja izračunava kolike su vam
šanse da vas ubije meteorit – te moje brige teško da su umesne i opravdane. Znam: deca i unuci dovoljno su pametni da ne padnu pod auto; mačka neće pasti s
prozora, jer imamo mreže koje tome služe; struja je sigurna, a i vodovod (hvala, Borko!); poklopce ekspres-lonca perem i održavam pažljivo; opasnost od
požara ne postoji (mada stalno mislim da bi trebalo nabaviti jedan aparat za gašenje požara); auto je dobro održavan (hvala, Dragane!); oprezan sam vozač;
uzdam se u veštinu vozača autobusa, taksija itd., a naročito u avio-mehaničare i letačko osoblje (štogod BIA pričala); opake boleštine statistički su ipak retke,
mada se prijatelji razboljevaju; konačno – eto smo još većinom svi živi i zdravi i šta se ja tu žderem i brinem?

Svim racionalnim razlozima uprkos, međutim, ja se i dalje brinem. Dobro: vata me dva-tri puta na dan i posle prođe. Zanimljivo, ali sam se za onih strašnih
vremena od 1990. do 2000. brinuo mnogo manje. Mora biti da to ima neke veze sa adrenalinom, šta ja znam...

Ima li leka od brige? Udri (pretvori) brigu na veselje, kaže narod. Da: odvraćanje pažnje uvek pomaže, a alkohol je, kažu doktori, anksiolitik, dakle suzbija
zebnju. Ne baš kod svih, dodaćemo, jer ih ima koji se tek onda zarozaju. Uzmi i radi nešto korisno, kažu pametni ljudi, a mračne misli i brige nestaće.
Uglavnom pomaže – do trenutka kad čovek legne u krevet, napravi u glavi pregled proteklog dana i (što je još pogubnije) prekonta šta mu je još preostalo da
uradi. Ima i drugih lekova od brige; opet onaj Fatin, kad je shvatila da je Mujo brižan jer duguje hiljadu maraka komšiji Ibri, pa je otvorila prozor i viknula:
"Ibro, neće ti Mujo nikada vratiti hiljadu maraka!"; pa neka sada Ibro brine.

Ima jedan još bolji, verovatno jedini potpuno pouzdan način. Divna ruska književnica Tatjana Tolstaja napisala je priču čiji bi se naslov dao prevesti sa "Tabula
rasa". Tamo izvesni doktor Ivanov tankom iglom vadi iz pacijenta nešto, za šta shvatamo da je u stvari duša; i posle je sve u redu: nema brige, nema saosećanja;
nema duše. Na pitanje pacijenta da zašto je igla tako tanka, doktor kaže: "A je li to vaše veliko?"

Depresija miloš vasić

Depresija je najčešće prirodna reakcija na nemoć pred "praćkama i strelama sudbe obesne"

Nisam sasvim siguran da znam šta je depresija, ali znam da postoji i da ima svoju svrhu. Depresija ne raste na drveću, kao što ne rastu ni frustracije; ima tu
neki uzrok toga razloga. Moderni šamanizam ("Kamo sreće da je šamanizam!", kaže jedna od mojih kćeri) depresiju smatra za bolest i prepisuje pilule za lilule
u dogovoru sa farmaceutskim multinacionalnim korporacijama (cura je u pravu: lijepi naši šamani...). Ideja je da se uklone simptomi i to drži vodu dok majstori
odu. Onda se naivan svet navuče na pilule, kao jedna poetesa koju sam poznavao: jedne pilule za dizanje (iz depresije), druge za spuštanje (spavanja radi).
Kolega Majkl Her pominje tog jednog vojnika iz Vijetnamskog rata koji je u jednom džepu držao amfetamine, a u drugom barbiturate: downers da mu otvore
put, uppers da tim putem krene. Otklanjanje simptoma ne rešava ništa; treba depresiju ili ukloniti ili – što je mnogo bolje, a često i jedino moguće – zauzdati.

Bolest? Nema te dr Temperans Brenan koja će autopsijom i analizama ustanoviti je li pokojnik bolovao od depresije; kao što nema šanse da otkrije kojim je
jezikom pokojnik govorio za života. Nije baš sve bolest kao što to šamani tvrde. Šta ako je tzv. depresija pojava prirodna? Uskoro će – osim brige – za bolest
proglasiti i tugu; kako čujem, na tome se već radi. Pogledajte radije u sebe: svane, kao danas (utorak) polumračan i odvratan dan; doznate po ko zna koji put da
su ljudi pretežno ološ, da će ukrasti jaje ispod kvočke; da je entropija (naročito po takvom danu) ubrzana; da se stvari kvare, da je mleko sumnjivo, a ministri
em lažljivi, em jeftino lažljivi; da je počela kampanja proglašavanja Jovice Stanišića za blaženika; da umiru dragi ljudi brže nego što bi se očekivalo; da je para
sve manje, a računi su sve veći. Pa ko da ne padne u depresiju?

Znam da ima depresija bezrazložnih, onoga što se nekada lepo zvalo "melanholija"; ali i melanholiji se nađe neki uzrok, ako čovek pogleda u sebe, pa makar i
Weltschmerz, ta nejasna i difuzna tuga koju je Mihail Bulgakov tako lepo opisivao – i poznavao, plašim se. Bilo je vreme kada su blesavi šlageri dovodili do
talasa samoubistava među gospođicama iz boljih kuća ("Tužna je nedelja", ako se dobro sećam). Depresija? A da nije histerija od seksualne frustracije, frka
sublimirana u civilizacijski prihvatljivi i poželjni pomodni oblik romantičarske slatke patnje? Ich liebe, ich sterbe? Uzgred: čini mi se da je histerija klinički
iskorenjena, barem ona o kojoj su bečki profesori tada toliko pisali. Kanda je to imalo neke veze sa nejebicom, da prosti vaše lice.

Nego, vratimo se mi našoj depresiji i kako je zauzdati i upotrebiti za nešto korisno. Reklo bi se da tu adrenalin ima ulogu: iz sopstvenog iskustva znam da se
depresija najbolje razbija zdravim nerviranjem; protestom, dakle. Jeste, sve je tako grozno i još gore, ali to nije razlog da se čovek sada zaroza i cvili. Šta je,
bre, bando, šljame, lopurde, lažovi, splačine ljudske? E, nećemo tako! Nije ničija do zore gorela, pa neće, majci, ni vaša! Onda dolaze prostakluci koje umete i
sami da zamislite i zatim izgovorite, znam ja vas. Davno sam predlagao da se na ekrane televizora ugrade brisači, kao na autobusima, oni malo jači, pa da
čovek može da pljuje do mile volje; nisam naišao na razumevanje... Pogledajte u sebe i krenite da psujete: videćete da se depresija polako povlači i ustupa
prostor zdravom gnevu; adrenalin raste i bez pilula i speeda. Imamo mi u sebi i speed i endomorfine, ne trebaju nam narko-dileri za to. Drugi i prateći lek od
depresije bio bi da se latite nečeg korisnog: usisivača ili prljavog suđa; da popravite nešto što vam (zbog depresije) stoji danima nedirnuto; da odete u kafanu,
među dobre ljude i lepe žene, davno niste (zbog depresije); i u tom smislu. Što reče pjesnik: "Ma, hajde, učini nešto! Ma hajde, pokreni se!"

Depresija je najčešće prirodna reakcija na nemoć pred "praćkama i strelama sudbe obesne"; ona Hamletova čakija tu ne pomaže, kao što je danski kraljević
ispravno zaključio. Ima, naravno – i sada ću opet biti politički krajnje nekorektan – slučajeva kukavaca sinjih kojima je depresija tek izgovor da se čvare i
žmićkaju u samosažaljenju koje je najstrašniji porok. Porok, ponavljam; ne bolest.

Ako je iz vas, onda je u vama i lek.

Suze miloš vasić

Plaču li muškarci?

"Muškarci ne plaču", govorili su nam roditelji (uglavnom mame) dok smo bili mali, kad padnemo i udarimo se, a naročito kad ne dobijemo nešto za šta
mislimo da je od životnog značaja (kliker, kolač, pečenje jareće). Devojčice, reklo bi se, mogle su da cmizdre do mile volje jer nisu muškarci – ali nešto se ne
sećam da su više plakale. Mislim da sva deca plaču kad im dođe, štogod im roditelji pričali.

Uporno i sistematsko maltretiranje muške dece do puberteta koje se iz nekog razloga naziva "vaspitanjem" dovodi do inhibicija koje se tiču plakanja. U
pubertetu se potreba za suzama pojavljuje kao posledica zaljubljivanja i ostalih frustracija koje "magareće godine" (Branko Ćopić) nužno nose. Ali, inhibicija je
već ugrađena i muškarčića je sramota da pusti suzicu – osim nasamo, krišom. Najbolji drug našao cupi, pa me zanemaruje; Ljiška neće ni da me pogleda; ružan
sam, krakat, mršav, klempav, glup; da se čovek rasplače – ali ispod jorgana. Posle se to polako poravna u ogromnoj većini slučajeva, naravno: neka Nena me
pogleda sa očima i poljubi me; sa najboljim drugovima otkrijemo druge provode; mišićna se masa poveća od plivanja i ostalog; stekne se samopouzdanje,
dečko se promangupira i – u datom trenutku – projebe (što će postati poseban razlog za gorke suze, ali kasnije).

Suze – od puberteta nadalje – postaju društveno očekivano, dozvoljeno i poželjno oružje ženskoga pola i to im ne zamera niko, osim mangupski nastrojenog
muškarca. "Samo ti plači, manje ćeš piškiti", kaže on. Šta ima ona da ronza, kad od toga nema koristi? E, pa koristi ima, ali on – uslovljen vaspitanjem – to će
shvatiti tek kasnije, kad bude kasno. Plakati je dobro, zdravo i korisno; duže se živi, ako ćemo baš. Žena će se razbesneti do suza; rastužiće se do suza;
isplakaće se svaki put kad joj dođe, pa makar i od sreće. Kod muških je drugačije, kukala im majka.

Kada će se muškarac rasplakati? Isključimo li ritualne suze uz naricanje na pogrebima, ostaju zaista važni razlozi. Slom živaca od užasa i frustracije, PTSP
ukratko; bol dubok toliko da kontrola nestaje; dubok estetski doživljaj praćen osećanjem opšte difuzne sreće. Sve sam to doživeo, ali mi i dalje nije lako da
pustim suzu, čak i pred najmilijima. A nije da mi ne dolazi; štaviše, dolazi mi sve češće, što izgleda da ima veze s godinama. Šta vaspitanje napravi od
muškarca...

Na pogrebima ne plačem, pogrebe mrzim. Plačem odmah i kasnije, ali ne tamo gde treba, žao mi je, praštajte. Rekli su mi da sam tvrd i čvrst, ali sam sopstvenu
kćer oplakivao nedeljama – nasamo. Plakao sam od sreće snimajući za televiziju jedan porođaj u Zagrebu, u Petrovoj. To je događaj potresan. Suze mi krenu
svaki put kad čujem California Dreaming, ali samo ja znam zašto; isti slučaj i sa Sister Morphine od Stounsa; kad čujem udare rotora helikoptera UH-1; ako
vas baš zanima. Iz istih razloga pustim suzu pred spomen-zidom Vijetnamskog rata u Vašingtonu DC. Suza mi krene svaki put pri kraju Majstora i Margarite
od Bulgakova; priznajem, a vi vidite.

Tastature izvesnih teleprintera, moje pisaće mašine Olimpije Monike i kasnijih računara bile su od 1989. do danas često zalivane suzama. Novinari, za razliku
od o njima ustaljenog mnjenja, imaju dušu, verovali ili ne. Naš prijatelj i kolega Joca Dulović rasplakao bi se bez ikakvog stida i zazora pred svima nama kad
bi se prisetio određenih epizoda iz Vukovara 1991. Zato ga toliko i volimo.

Te kobne 1989. bio sam otišao u Sadilovac (usred ničega, Kordun) da vidim kako Srbi i Hrvati zajedno odaju počast nevinim srpskim civilima, nehrišćanski
poklanim u tamošnjoj crkvi 1941. To rade od 1945, a o tome mi je pričao dobri i mudri don Mile Pecić, župnik u Slunju, najbolji prijatelj pokojnog vladike
karlovačkog Simeona. Suze su mi krenule tek u Beogradu, u tastaturu pisaće mašine, par dana kasnije. Tako je bilo i ranije, 1971, i kasnije – dok za suze više
nije bilo vremena, ali one umeju da dolaze iznenada, godinama kasnije – eto, tek tako. Razumeo me je – od svih ljudi – tadašnji glavni urednik NIN-a Milo
Gligorijević: samo me je potapšao po ramenu i otišao.

Da, plakao sam gledajući na televiziji pogrebnu povorku Zorana Đinđića. Ne zbog Zorana, on je, kao i toliki drugi bio samo "gubitak u ljudstvu", combat
casualty, KIA (Killed in Action), ratni saborac koji nije pretekao; loša sreća. Zbog svih tih ljudi sam plakao, ne zbog njega, ne zbog sebe.

Treba plakati, građani, mnogo je lakše čoveku, pa makar i muškarcu, kad se isplače.

Bes miloš vasić

Gnev, stanje visokoadrenalinsko, jedan od afekata koji ponekad ispadnu olakšavajuća okolnost kasnije, kad je prekasno. Za izbegavanje u svakom slučaju
Bes je loš savetnik. Zato ga – kao i depresiju – treba zauzdavati. Najbolji način je nešto nalik na ekspres-lonac ili parnu mašinu: energija je tu, ali je treba
iskoristiti. Naglo oslobađanje te energije – kad čovek onako baš pobesni – ima svojih prednosti, ako ne ispadne neko nasilje i šteta iz toga: čovek se posle
mnogo bolje oseća, činjenica je. Pobesniš, izvičeš se na sav glas na nekoga i posle se smiriš; divota, a dobro je i za zdravlje, duševno i kardiovaskularno, a i od
čira pomaže. To kad čovek pobesni iz nekog sitnijeg, banalnog razloga.

Kad čovek, međutim, pobesni iz nekih ozbiljnijih i dugoročnijih razloga, to postaje ozbiljan problem. Hoće da se pretvori u politiku i još gora ponašanja. E,
takav bes treba zauzdavati u korisne i praktične svrhe. Najbolji je hladni, lucidni i proračunati bes: dobro se fokusira, nadahnjuje inovativna rešenja, efikasan
je. Ona poslovična osveta koja se služi hladna jedan je od primera. Narod lepo govori: doći će maca na vratanca, ja sam stara čekalica, ko se poslednji smeje
itd. U stara vremena razne revolucije su radile na taj pogon, na akumulirani hladni bes koji čeka – ili namešta – svoj trenutak.

U današnje vreme, kako se čini, bes je još difuzan i ne vidi način, mada jasno vidi metu. Nagomilana frustracija od sasvim svakodnevnih muka traži metod,
zajednički imenitelj, ono što se u politici zove "ideologija". Ne može da ga pronađe i onda imamo izlive difuznog, neusmerenog nasilja; ili usmerenog u
pogrešnom pravcu. Hoćemo sve i odmah, vikali su italijanski studenti šezdesetih (Vogliamo tutto e subito!). Džon le Kare, u svojoj proročanskoj knjizi iz 1968.
Mali grad u Nemačkoj, opisuje naše doba. Demokratija je, kaže on, bila "bljesak svetlosti između feudalizma i automatizacije i sad je otišla. Šta je ostalo?
Glasači su odsečeni od parlamenta, parlament je odsečen od vlade, a vlada je odsečena od svih. Vladavina putem tišine, to je parola. Vladavina putem
otuđenja." Onda se sada čudimo Berluskoniju ili ovim našim veseljacima.

Jesmo li eksploatisani? Jesmo, očigledno. Prevareni smo, radimo sve više za sve manje para. Bankari i korporativni menadžeri piju nam krv, politička klasa
radi za njih, a ne za birače. Sindikati ništa ne vrede, jer se ništa i ne proizvodi, pa štrajk nema smisla. U Srbiji rade samo tri industrije: država sa svojim
stranačkim javnim preduzećima, kockarnice i parking servis. Štiti li neko sirotinju? Svi smo postali najamna radna snaga bez ikakve moći, zaposlena kod
neuhvatljivog kapitala. Neuhvatljiv je zato što je finansijski, planetaran, difuzan i otuđen. Reč je organizmu većem od pukog zbira pojedinaca koji misle da ga
kontrolišu; misli svojom glavom; on kontroliše njih. Ko ne bi pobesneo, pitam ja vas.

Lako je bilo revolucionarima iz prošlog veka. Ovde oni i eksploatisane klase; tamo car, kralj, vlada, crkva, kapitalista sa cilindrom kao gospodin Tarana iz
stripa. Stvar jasna i organizovana: ko će koga, što reče drug Lenjin. Što je najvažnije, pravedni gnev imao je artikulisanu ideologiju, kakvu-takvu, jebi ga, ali
ideologiju. Šta imamo mi? Slavoja Žižeka? Ajte, molim vas!

Sve mi se nešto javlja da ćemo se načekati do nekog novog Komunističkog manifesta i neke nove Internacionale. Dobro, znam: opekli smo se jednom, mi iz
Jugoslavije nešto manje od drugih, doduše. To, međutim, nije razlog da ne razmišljamo i da ne besnimo. Molim: dve naše stranke diče se članstvom u
Socijalističkoj internacionali; šio mi ga Đura, ničeg socijalističkog nemaju osim što jedna ima taj pridev u imenu. A i ta Socijalistička internacionala mi je jača
mustra, uostalom... Socijaldemokratskih stranaka imamo na pišle, ali socijaldemokratije nema. Komunisti su se epohalno iskompromitovali, pa sada deluju
jadno i anahrono. Anarhisti gunđaju i viču, ali to rade oduvek, takva im je nafaka. Najamna radna snaga prepuštena je sama sebi, nema čak ni avangardu,
koliko god se razni trudili. Lako je staviti se na čelo ljudima koji su nekuda krenuli, kako je govorio moj drug Nenad Čanak; ali šta ćemo sa ljudima koji ne
znaju kuda bi sa sobom, nego stoje i besne dok ih pljačkaju i eksploatišu?

U pamet se, građani.

Novac miloš vasić

Danas se po Evropi zgražaju jer da im neko meša konjetinu sa junetinom, a one divne, tamnocrvene matore govedine ionako više jedva da ima

Šta je muškarac – kad dotle dođe? Snabdevač; danas se to zove provider, ali se odnosi na internet i GSM telefoniju. Snabdevač je pojam arhetipski: onaj ko iz
lova donosi okrvavljene lešine divljači. Arhetip izranja svako malo u trenucima kriza, kada se na muškarca baca okrivljujući pogled: ajde sada učini nešto. U
međuvremenu, u periodima običnog života, zaposlenost žena donekle poravnava tu stvar. Uostalom, kad razmislim, bez žena bi u trenucima kriza muškarci
načisto propali, kakvi su nepraktični i glupi.

Novac, dakle, kao postvareni otuđeni višak vrednosti (to jest rada; videti pojam PDV), još od Feničana (seme im se zatrlo!) ostaje vladalac sveta (vidi grupu
Abba i film "Kabare"). Radimo i plaćaju nas – kad nas plate, to jest – koliko-toliko. Nikada u mom dugom i zanimljivom životu nisam više radio za manje para
nego sada, u zlatnu jesen mojeg prejezovitog žitija. E, od toga treba živeti. Tu prirodno dolazimo na definiciju življenja i na rumunsku dilemu – ima li života
pre smrti? Šta je, dakle, pristojan život za koji valja raditi i (ne nužno) i zaraditi?

Krevet, hrana, prnje za nas, plus sve to isto i škola za decu. Ako vas je zmija ujela da uzmete kredit ili – daleko bilo! – nešto na lizing, najebali ste. Normalno je
onda što se prisećamo kako je to bilo kad smo bili siroti. Ja zaista ne mogu da se požalim: moji su bili dobrostojeći svet, ali pripadam generaciji u čijoj ranoj
mladosti to nije mnogo značilo; značiće kasnije. Sećam se "tačkica" i "bonova" za snabdevanje; sa uživanjem sam jeo konjetinu koju je moja mama smatrala za
veoma zdravu hranu i zato sam porastao veliki i jak. Danas se po Evropi zgražaju jer da im neko meša konjetinu sa junetinom, a one divne, tamnocrvene
matore govedine ionako više jedva da ima, na očajanje ljubitelja pašticade. Bilo je to vreme kada su se sakoi i zimski kaputi "prevrtali" u rukama veštih krojača
dugo pošto se ofucaju, kada su se pocepane čarape krpile (na pregoreloj sijalici), a ne bacale. To je onda prošlo.

Otisnuvši se od kuće imao sam, dakle, već određeno iskustvo u sirotinjskom životu. Naučio sam se da radim sve, jer je posla bilo. Trenutke potpune besparice
olakšala mi je ta jedna lepotica sirotica s kojom sam u Zagrebu živeo: ta je umela da spremi ukusnu skromnu klopu ni iz čega. Sirotinjska pasta kalabreze, na
primer; do dana današnjeg je obožavam: nekoliko čenova belog luka pustiti da porumene na maslinovom ulju i preliti špagete. Ali: tada su i beli luk i špageti i
maslinovo ulje bili jevtini; tada je suvi bakalar bio još uvek sirotinjska hrana, il cibo dei poveri, kako je to do kraja života sa nežnošću zvao moj prijatelj Aljoša
Mimica.

Novac je danas – da preskočim jugonostalgiju – vlasništvo bankara i multinacionalnih korporacija (seme im se zatrlo i njima!). Pojavljuje se u vidu plastičnih
kartica; ako ste dovoljno glupi, onda i onih sa "dozvoljenim minusom". Više se ne isplati raditi ni za stranog naručioca, jer su propisi EU postali monstruozni:
za običan mizeran honorar traže sve – od devojačkog prezimena bake do popunjavanja besmislenih obrazaca u ekselu. I onda im treba mesec i više da plate; a
nekad i ne plate uopšte, pljunem im pod prozor.

Tako on i ona rintaju, dobijaju crkavicu sve manju; deca su – slava Bogu – već odrasla, pa imaju svoje prihode, iste takve, ali njihove. Razumni parovi imaju
jednu kasu i paze kako u nju posežu. Ponekad on zaradi više; ponekad ona; ali – lako je razumnima i skromnima. Kad se oni drugi naviknu na status, na
"brendove", na modu – e, to postaje drama, povremeno i tragedija. Kad se devojčurak rasplače zato što nema smartphone i ne može da "u sebi probudi
revolucionara" tako što će sa Gugla skinuti aplikaciju, to postaje drama. Da vidim prosečnog savremenog roditelja koji će detetu objasniti da smo postali siroti.
A postali smo i sada treba u sebi buditi revolucionara, inače nas je vrag odneo.
Dok ovo pišem, slušam na zagrebačkom Radiju 101 jednu gospođu sociološkinju, Kseniju Klasnić (pametna žena), kako objašnjava da trećina žena doživljava
ekonomsko zlostavljanje. Ostali smo bez definicije toga zlostavljanja, ali se može donekle nagađati: s jedne strane, slabije su plaćene, izložene su
diskriminaciji kod zapošljavanja, ne računa im se sav taj rad kod kuće, a tek na selu... Ali, s druge strane ostaje pitanje misle li anketirane građanke i na
patrijarhalni teror viktorijanskog tipa, kad je žena bila izjednačena sa decom, sumasišavšima i neuračunljivima (Srbija je dugo imala takve zakone)? Ili misle na
uskraćivanje prirodnog prava na "Pradu", "Zaru" i Audi TT? To nije ostalo jasno, ali muškima od toga nije mnogo lakše. A pametan muškarac predaće sve pare
svojoj pametnoj ženi i prepustiće se mirnom životu – čak i sirotinjskom.

More miloš vasić

Bilo je to vreme kada u malim dalmatinskim mestima poput Sućurja na Hvaru, na primer, nisu postojale brave na kućama; jedina brava bila je na zgradi pošte

Sedimo tako prošlog petka na splitskoj rivi nas nekoliko, guštamo na suncu nakon prvog juga sa kišom, pa onda hladne bure koja je raščistila stvar. Na suncu
vruće, u hladu zima. Gledamo u plavo i ćutimo. Prateći kako odlazi trajekt za Supetar razmišljam da more iz nekog razloga fascinira muškarce, pre svega one s
kontinenta, ali i poneke Mediterance. "Hvali more, drž’ se kraja", kažu Dalmatinci koji gaje zdravu rezervu prema moru, iz iskustva valjda.

Znam nekoliko ljudi kojima je život prošao u gradnji i opremanju brodova koji nikada nisu zaplovili niti će, ali – kad ljudi vole. Znam ih koji se nisu smirili
dok nisu stekli brod i zaplovili, šta god njihove žene o tome mislile. Čak i na Dunavu i Savi; plovidba je plovidba. Zašto su muški tako fascinirani morem,
mislim dok još jednom odlažem polazak za Zagreb, gde je mećava pred Uskrs. Sa mnom je tako od početka: prvo more video sam kao klinac u Ulcinju, posle
leta razdrndanom dakotom DC-3, neke 1952. valjda. Nije me od tada pustilo. Po Dalmaciji smo letovali stalno u dobra stara vremena dok se parobrod još zvao
vapor, a autobus corriera. Vozom do Splita, pa brzom prugom do Makarske, a onda u parobrod obalske plovidbe do, recimo, Igrana. Ti su parobrodi bili čudo:
čitao sam fascinirano mesingane table sa imenima italijanskih i austrougarskih brodogradilišta, divio sam se parnim mašinama koje su tihe, skladne, rade glatko
dok ložač lopatom hrani kotao. Sve je to bilo uglancano, podmazano i efikasno. Uzgred: nigde nisam jeo bolju hranu nego na tim obalskim vaporima; ili sam
bio suviše mlad...

Očaranost je dobijala na snazi dok smo se sa lokalnim klincima vozili na vesla u barkama, razvlačili krišom parangal (bilo je iz nekog razloga jako zabranjeno),
vukli mrežu na obali, pravili posle gradele i već možete misliti. Bilo je to vreme kada u malim dalmatinskim mestima poput Sućurja na Hvaru, na primer, nisu
postojale brave na kućama; jedina brava bila je na zgradi pošte. Tada sam se naučio slanim srdelama i tako do danas; samo me sudbina Sv. Tome Akvinskog
sprečava da ne preterujem (umro je prežderavši se slanih srdela; ne slušajte pisce biografija).

Posle sam, sa nekih šesnaestak godina, stekao barku: četiri i po metra, građenu 1908, sa sve bokaportima i benzinskim motorom Briggs & Stratton iz Bostona,
Masačusets, 1929. Radio je, naravno. Barku smo u deljaka kupili barba Toni Lubin, kapetan duge plovidbe u penziji (84 godine tada) i ja. Barba Toni počeo je
kao treći oficir na putničkim jedrenjacima za Australiju, zapovedao tankerima za Murmansk u Drugom svetskom ratu i završio kao kapetan kod "Šela". Sve što
o moru i naviganju znam naučio sam od njega; imate li neki bolji predlog? Uskoro sam shvatio zašto Dalmoši zaziru od mora: u povratku iz Velog Lošinja
krenula je nagla bura i talas je zapljusnuo moj motor. Do moje čarobne uvale Valdarke doveslao sam sedištem iz barke; nauk: uvek imati vesla u barci!

Kasnije smo jedrili u raznim jedrilicama i to je bilo posebno zabavno; naročito kad vetar utihne i nastane bonaca ("To je onaj vitar po kome se najbolje love
ribe gradele", što reče bodul Vlaju na rivi). Prvi ozbiljni brod bila je jedrilica Westerly Cirrus, 25 stopa, koju je moj prijatelj i učitelj u školi života Ivo Jakaša
kupio u Plimutu 1971. Sjajan suv brod, mali dizel motor Volvo Penta, sasvim dovoljan; leteo je na vetru da je to bilo čudo. E, naplovili smo se da je to bila
milina.

Naredni brod bila je – i ostala – Manta Bogdana Denića, leži u Supetru na Braču, ozbiljan baltički motorni krstaš od 28 stopa, suv da ne poverujete, umereno
brz (do osam čvorova, više nije zdravo) i udoban. Kod Ive sam bija mali od palube; kod Bogdana i to i capomacchina i mali od kužine. Da nema mene, Bogdan
bi se zapleo u konope i žice beznadežno, kakav je.

Svega sam se toga setio na splitskoj rivi, grejući se na martovskom suncu i gledajući vapore na plavom. Setio sam se i Džozefa Konrada (nego šta!), Stivensona
kojega je Borhes tako cenio, Melvila, Jože Horvata i još nekih. Jednom godišnje čitam Miksterovo klasično delo (Primer of Navigation, iz 1942) o navigaciji;
mislim da bih i danas umeo da odredim položaj broda sekstantom; nekada se to radilo i bez "dži-pi-esa sa nebesa" kako to zove onaj zagrebački roker.

Onda sam uzdahnuo, pozdravio se sa Peđom (Lucićem) i Nenadom (Stipanićem) i otišao na corrieru za Zagreb.

Naravno da ću se vratiti.

More je to.

Prijatelj miloš vasić

Prijatelj je tu kad se čovek zaroza od života i problema

Nema veze što su u prošlom broju Oster i Kuci bili prijatelji, nisam na to mislio. Muška su prijateljstva čudna pojava: dugotrajna i čvrsta teže da budu tiha i
diskretna. Ne treba im ni učestalost viđanja, ni mnogo priče. Englezi su to doveli do savršenstva: engleski prijatelji zadovoljni su kad sami sede i ćute;
pozdravljaju se donekle zbunjeno, poštujući pristojnost i dostojanstvo obojice. Imam i takvo iskustvo sa prijateljima – neki su iz rane mladosti – s kojima se
sretnem i posle nekoliko godina i kao da smo se juče rastali: nastavimo gde smo stali prošli put, razmenimo praktične informacije, ćutimo i lepo nam je.

Prijatelji se dele na stare, novije i najnovije. Stari su važni jer su ostali prijatelji. Novi uskoro postaju stari: ako je prijateljstvo uspešno, to ide veoma brzo.
Najnoviji su zanimljivi, jer čovek otkriva novog čoveka i ovaj mu se sve više dopada. Tako najnoviji postaje novi, pa uskoro i stari prijatelj. Onda se čovek
nađe sa starim prijateljima od kojih su neki po trideset godina stari, a drugi su stari po godinu-dve i tu razlike nema. To je to čudo od prijateljstva.

Po kojim merilima je neko nekome prijatelj? To je pitanje nadasve delikatno i tu postoje razna neslaganja. Poznanik? Drugar? Prijatelj? Poznanika poznajemo
na "zdravo-zdravo" i to. Drugar je kafanski ili s posla, ili iz lova, ili iz škole i iz kraja. Popijemo piće kad se sretnemo u kafani i to je to. Prijatelj je u principu
"kućni", kako se to u Beogradu kaže: posećujemo se, spavamo jedni kod drugih ako smo iz raznih gradova, letujemo zajedno. Sve je to lepo i fino, ali nije
dovoljno za neku dublju definiciju prijateljstva. Mora tu biti još nečega. Kad se prijatelji "uzajamno precenjuju", kako je Angel Miladinov opisivao odnos
Mome Kapora i Marija Fanelija, to ne završi dobro, kao ni druga takva izvikana prijateljstva za javnu i statusnu upotrebu. Prijateljstvo je, kao što smo rekli,
stvar diskretna, veoma privatna i sklonjena od svake javnosti, štogod Oster i Kuci o tome mislili; po definiciji je takvo.
Prijatelj misli i brine. Prijatelj je tu kad se čovek zaroza od života i problema. Kod prijatelja se skloniš prilikom mobilizacije, opasnosti od prisilnog odvođenja
na sud, u bračnoj krizi. To poslednje je važno, znam iz iskustva: osamdesetih se desilo da sam – kao da sam psihijatrijski nadrilekar, Bože me sačuvaj! –
mesecima slušao, tešio i savetovao (koliko umem) prijatelje u bračnim krizama. Sa mojim živcima i saosećanjem (srpski: empatija), to sam nekako uspevao da
izdržim; moja tadašnja žena padala je u blage nervne slomove s plakanjem. Da li sam im pomogao ili nisam – ne znam; kanda jesam... Nadam se barem. Tu
sam počeo da razmišljam o fenomenu ljudske bliskosti koja nije ljubav, nije seks (to tek ne), nije zajednički interes; puka ljudska bliskost. Posle sam to
pokušao da sažmem u jednu knjigu proze čiji je podnaslov trebalo da bude "Istraživanje ljudske bliskosti", ali je to moj urednik Zlatko Crnković izbacio; s
pravom, pretpostavljam, jer Zlatko je uvek u pravu. Knjiga je propala u rupu između Srba i Hrvata 1990. u jesen, kad je izašla, ali se ceo tiraž prodao.

Biće da ta puka ljudska bliskost, bezrazložna naizgled, igra neku ulogu u prijateljstvu. Bliskost koja podrazumeva uzajamno poštovanje, diskretnost,
pristojnost. To se odnosi i na prijateljstvo sa ženama. Ima škola mišljenja koja uporno tvrdi da muško i žensko ne mogu biti prijatelji. Moje iskustvo kaže da
mogu; i te kako. Čak i ako im se desilo da se kresnu, verujte. Znam čak i razvedene koji su ostali u lepim prijateljskim vezama – verovali ili ne. To ima veze s
ljudskim kvalitetima: praštanjem, razumom, pravilnim shvatanjem ljubavi (štogod to bilo), pristojnošću. Poštovanjem drugoga – pre svega, jer bez toga ne
vredi ni zasnivati vezu, ali se to – naravno – nikome ne dade objasniti... Pizma, ljubomora, resantimani, razočarenja: sve je to jako loše i ne vodi nikuda.
Prijateljstvo, kad razmislim, zasniva se pre svega na poštovanju onoga drugoga; žene ili muškarca, svejedno.

Prijateljstva, takođe, ponekad imaju kraj; ponekad je taj kraj gorak i tužan. Dođe, na primer, trenutak izbora – moralnog i političkog, što se svede na isto – kad
se prijatelji ne slože ili sukobe. U tome trenutku najbolje je povući se tiho i s pažnjom i ljubavlju razrediti viđanja i odnose, uz žaljenje koje čovek zadržava za
sebe. Bivši prijatelj koji bivšega prijatelja počne da pljuje javno iz razloga etničkih, političkih ili verskih (naši najčešći primeri) običan je pizdun i nije ni bio
zasluživao prijatelja. Toga smo barem imali. Bivši prijatelj počne da pljuje po etničkoj sredini svog bivšeg prijatelja (koji i ne zna da je već bivši); zaboravi da
je u toj istoj sredini spavao kod svog prijatelja u stanu i vikendici; da su plovili morem; da su se ludački provodili godinama u Počitelju, kod Mute i Raife u
kafani; da ga niko nije dirao, niti imao primedbe na njegovu etničku pasminu; pa onda pljune po svima njima i podrži njihovo istrebljenje. E, pa to nije
prijateljstvo.

Policija miloš vasić

"Policajni" i cestoredarstveni poslovi donedavno su posmatrani isključivo kao muški monopol. Na svu sreću, sve je više žena u tom teškom i delikatnom poslu
i to je dobro: policijski se posao radi na pamet, a ne na snagu; žene su pametnije i smirenije, a praksa kaže da puno bolje izlaze na kraj sa najčešćim vrstama
intervencija (porodične i komšijske stvari, javni red i mir itd.).

Policija nije omiljena, to svi znaju. Ali, neophodna je i korisna. "Nikad ih nema kad su potrebni", kaže narod; ali ima ih kad narod pravi neko sranje – a upravo
su tada potrebni, istini za volju. Žorž Brasans, legendarni francuski pesnik i šansonjer, celoga života anarhista i marginalac, priznao je pred smrt da je Bog ipak
iz nekog razloga stvorio dva zanimanja koja je on najviše mrzeo: popove i žandarme. Pa ako je čak i on našao opravdanje, moramo i mi.

Povod za ovaj tekstić je "Uputstvo za stražu sigurnosti odnosno policajne organe" koje je daleke 1887. napisao Gjorgje Manigodić, policajni komesar Mostara,
za svoje potčinjene. Tu knjižicu od sto i tridesetak stranica malog (džepnog, kako i treba) formata 11 X 15 cm stekao sam dobrotom mog druga Nenada
Stipanića, koji takve knjige nalazi po kojekakvim buvljacima i antikvarijatima. Ako bismo danas jezički osavremenili ovo uputstvo i dodali mu tehničke
novosti tipa aviona, automobila, telefona i radio-veze, a oduzeli konje i volove, ostalo bi značajna knjižica koju bi se moglo podeliti policajcima kao obavezno
štivo. To je još jedan dokaz teoriji mog druga Nenada Stipanića da nema "ničeg novog pod neonom": on stalno podseća da istočnjačke borilačke veštine kojima
se godinama bavio nisu došle ovamo nedavno; još 1929. zagrebačka je policija imala kurseve džudoa i džiu-džica.

Čemu nas, dakle, uči ovaj dragoceni dokument? Kao prvo, da se "članovi straže ne smiju smatrati da su činom svojim prevazišli krug svojih gragjana, ne smiju
se cijeniti da su viši od njih, niti smiju neprijateljski prema njima postupati, dok nijesu isti svojim činom zakon prekoračili"... "Straža mora biti uljudna,
iskrena, mirna i umjerena... samo tako stjeći će sebi povjerenje i štovanje publike bez čega opstati ne može."

"U ovome nastojanju biti će bitno time podupirana, što će biti svaki član straže u doznačenom mu krugu ( sektoru) po mogućnosti trajno odregjen, čime je ne
samo stražaru pružena prilika da poznaje stanovnike svoga okruga, već će ga i žiteljstvo poznavati i o njemu sebi mnenje stvoriti." Komesar Manigodić je, te
1887, lepo govorio o pozorničkoj službi kakvu smo mi počeli da iznova uvodimo tek 2002. valjda, kao da otkrivamo toplu vodu. Nije njemu bilo lako: trebalo
je da već sasvim rastreseni otomanski zaptiluk (policiju) posle okupacije zameni uredno razrađenim austrougarskim "oružništvom". To je prvo uradio u
Sarajevu, a zatim i u Mostaru. Njegovo je "Uputstvo" puno detaljnih obzira za novi teren i njegove specifičnosti. Ono zabranjuje govor mržnje i širenje
međunacionalnih i međuverskih razmirica; savetuje odmerenost i saradnju sa stanovništvom; zabranjuje nasilje gde god je to moguće i veoma je liberalno kad
je o hapšenju i privođenju reč: insistira se na razgovoru, opomenama i upozorenjima. Zabranjuje se bilo kakvo čašćavanje, pušenje na dužnosti, familijarizacija
sa kahvedžijama i uopšte bilo šta što bi moglo biti i nalik na korupciju. U suprotnom sledi "neuklonjivo isključenje" iz Službe, jer bi "svaka nezakonitost, i
osorno kao i surovo ponašanje, svaka nesmišljenost ili obijest, svaka samovolja ili pakosno dosagjivanje prema stanovnicima ponizavalo zavod ( instituciju
policije, to jest) potkopalo bi ga u općem štovanju i oteščavalo bi članovima njihovo stanje i vršenje službenih dužnosti".

Mnogo je vode, premnogo, proteklo Neretvom od 1887, kada je ovaj prosvetiteljski nastrojeni policajni komesar polagao osnove za uljudnu policijsku službu.
Pogledajmo gde smo danas (o Mostaru i da ne govorimo): od naših policija pravljene su armije građanskog rata; kriminalistika je bar desetak godina bila
zanemarena; tajne službe odvojile su se u natprirodne tvorevine; zakonitost u radu pogažena je; žandarmi, čujem (nije mi Roćko rekao!), jure krimpolicajce i
prete im.

A da mi policiju već jednom vratimo tamo gde joj je mesto? Moje skromno iskustvo kaže da to nije teško, ali staro je to iskustvo, iz 1967–1968, kada se još
znao red. Nije to teško, kažem: treba samo dobre i "političke" volje.

Zvižduk miloš vasić

Dakle, nije bilo mobilnih telefona. Nije bilo ni interkoma pred haustorom, niti električnih brava, a kapije su se zaključavale u deset, pa vi vidite

Zvižduk je zvuk koji se proizvodi ustima, vrsta akustičke komunikacije, kako da vam objasnim. Postoje i pištaljke, naravno; policajci ih koriste da skrenu
pažnju na svoje komande (stani, ubrzaj, kud si navro, budalo, gledaj ovamo itd.), mada sam poznavao saobraćajca kome pištaljka nije trebala – sve je umeo
ustima.

Zviždanje se deli na dve osnovne vrste: muzičko i ostalo. Ovo drugo je u osnovi jak zvižduk, onaj mangupski i hajdučki, uz pomoć prstiju u ustima ili bez toga.
Kao oblik komunikacije rudimentarno je: upozorenje i skretanje pažnje. Ono zbog čega se sećam zviždanja jeste onaj prefinjeniji oblik, muzički, kao poseban
kanal komunikacije, unapred dogovoren i veoma koristan.
Dakle: nekada davno, dok su još prvi bitnici tumarali svetom, dok se svet delio na mikiste i đokiste ("Zvižduk u osam... naš stari znak", razumete?), dok je
moped "tomos" od 50 kubika bio nešto, a "vespe" i "lambrete" vrisak, dok je šuškavac bio "brend", e tada – ako možete da poverujete – nije bilo mobilnih
telefona sistema GSM. Nije bilo ni pejdžera; jedva da je bilo crnih žičanih telefona (uglavnom Siemens Halske); bilo je telefonskih govornica, ali su uglavnom
bile pokvarene; jedina ispravna u mom kraju bila je na ćošku Đevđelijske i Šabačke i ta je ušla u legendu: zaboravili su da je prilagode automatskom biranju
međugradske veze, pa smo za petodinarku pričali sa Zagrebom satima, ali to je druga priča.

Dakle, nije bilo mobilnih telefona. Nije bilo ni interkoma pred haustorom, niti električnih brava, a kapije su se zaključavale u deset, pa vi vidite. Nama, uličnim
mangupčićima-tinejdžerima, to nije bio problem, jer smo imali razrađene sisteme komunikacije zvižducima. Tada to nije bio akustički problem, jer je
ambijentalna buka bila zanemarljiva: jedva koji automobil. Probajte danas da dozviždite nekome poruku kroz "beli šum" velegrada. Naše društvo – oko
"Liona" (nekada je bila takva kafana), pa preko do Bregalničke, Kranjčevićeve, Gvozdićeve, Dojranske, pa do Stanislava Sremčevića – nas desetak "ortaka"
sklonih raznim manguplucima imali smo dva funkcionalna zvižduka. Prvi zvižduk bio je za identifikaciju i sazivanje: refren instrumental iz klasične pesme
Sixteen Tons "Tenesi" Erni Forda (ti ti tu titi tu). To je bio naš hit i inače, a Radio Beograd furao ga je stalno pod izgovorom da je to klasno angažovana
proleterska pesma – što je i bila; a tek danas! (St. Peter don’t you call me ‘cause I can’t go, I owe my soul to the company store). Kad se taj instrumental koji ide
iza navedenih stihova odzviždi, to je bio znak: siđi dole, priđi, okupimo se; ili bar proviri kroz prozor. Drugi zvižduk – tema iz filma Most na reci Kvaj (to se
ionako zviždi u originalu) – bio je znak za uzbunu: opasnost, razlaz, briši. Idem, vidim lokalnog milicajca i počnem da zviždim; on me gleda kao da sam
sumnjiv (nisu ni oni bili glupi), a ja ga gledam kao da nisam. Mangupi se za to vreme sklone i pregrupišu. Jednostavno, jer je bila tišina.

Naravno da je svaka ekipa iz kraja imala svoje zvižduke i o tome se vodilo računa, da ne dođe to "tehničkog prelivanja", kako se to zove u radio-difuziji.
Kasnije sam otkrio da je taj sistem komunikacije bio uobičajen u Zagrebu, na primer; sigurno i drugde. Zapanjile su me dve okolnosti: prvo, da su u Zagrebu i
devojke imale svoje zviždeće signale (naše su smatrale to za mangupska posla). Drugo i još važnije: da su se tim oblikom komunikacije služile i ugledne
porodice. Kolega mog oca i porodični prijatelj od stare agramerske loze (deda im ima ulicu na Medvešćaku) i njegovi svoj zvižduk su koristili slobodno i gde
god treba; neka zgodna Mocartova tema, ne sećam se više koja. Ja, beogradski klipan od trinaestak-četrnaest godina, bio sam prijatno iznenađen: kod nas se
takvo zviždanje smatralo, kažem, za mangupski običaj.

Tako se događalo da je čovek u raznim gužvama, od Jelačić-placa do Hvara i Lošinja, mogao sit da se nasluša raznih odzviždanih signala dok se izgubljene
porodice, prijatelji i društva dozivaju kroz masu. Najmanje je bilo Đoke Marjanovića: bio je suviše očigledan i svi su ga se klonili.

Ne sećam se više kada je to zviždanje prestalo. Telefoni su se proširili; uvedeni su interkomi i električne brave po haustorima; onda je došla GSM celularna
telefonija. Ne znam šta bih dao da opet u mračnoj beogradskoj letnjoj noći začujem čeznutljivi zvižduk pod prozorom neke lokalne lepotice ili nekog vernog
drugara.

Slutnja smrti miloš vasić

"Nije meni žao što ću da umrem, nego što ću s vama da se rastanem"

Kad vam se tako iznenada neki drag i blizak prijatelj izvrne i umre, to vas neizbežno protrese i baci u kojekakve misli. Što je čovek stariji, te misli dublje su i
duže traju; pogotovo ako umiru mlađi od vas.

Meni je pre neki dan umro Đermano Ćićo Senjanović, splitska legenda i legenda hrvatskog novinarstva. Dve godine mlađi od mene, a dan pre smrti igrao je
picigin na plaži, pa vi vidite. Cili Split mu je doša na sprovod. Za našu generaciju i one mlađe bio je skoro pa Smoje. Došlo mi je da ovaj tekst počnem
čuvenom prvom rečenicom kultnog "Dorinog dnevnika" iz "Ferala": "Jutros sam se probudila kao Ćićo Senjanović. Bila sam u raju", ali neću. Ko zna – zna.

Naravno da svi znamo da smo smrtni. Čovek je smrtan. Sokrat je čovek. Sokrat je smrtan, kao što smo učili iz logike Gaje Petrovića (takođe smrtan). Lako je,
međutim, Sokratu da bude smrtan; nije nama. Drugi detalj je opaska Mihajla Bulgakova: nije problem u tome što je čovek smrtan, nego u tome što je iznenada
smrtan. Iznenade se čak i hronični bolesnici, pa i osuđenici na smrt. A tek oni koji se izvrnu i umru na prečac... Ako uopšte stignu da se iznenade, jer to ume da
bude baš brzo.

U ovim nekim godinama čovek, dakle, o tome misli sve češće i sve dublje. Došlo vreme da se piše testament i poslednja volja dok smo još uračunljivi i pri
zdravom razumu. Ja već dugo vadim ključ iz brave kad ostanem sam u kući; nezgodna blindirana vrata, da ne zovu vatrogasce sa brusilicom dok ja budem na
Poslednjem Informativnom Razgovoru, tamo gore. Onda čovek misli da je dobro pobrinuti se da za njim ne ostanu nerešena posla, neplaćeni dugovi,
neoproštene uvrede i već to.

Dobro, znam: sveta matera Crkva podseća nas stalno (memento mori) na tu okolnost. Epikurejski i drugi filozofi, isti takvi kao i oni, kažu pak da dok smo živi,
smrti nema, a kad smrt dođe, onda više nema nas, pa je stvar jednostavna. Možda; zvuči logično, ama je malo jevtino. Naime, ta nas besprekorna logika ne
lišava razmišljanja o smrti i slutnje o kojoj govorim. A upravo u tome je i problem. Moj dejka Nika, mudar čovek, stalno je govorio: "Nije meni žao što ću da
umrem, nego što ću s vama da se rastanem." Jak argument, moramo priznati. S druge strane, razni egoisti, samoživci i čovekomrsci ne umiru nimalo sretniji –
rekao bih naprotiv, baš zato što su takvi. Ali, eto ih tamo, što kažu Mostarci.

Ta razmišljanja i te slutnje teško se probijaju kroz naš um, zauzet svakidašnjim stvarima, opstankom, osećanjima i planiranjem. Ima ljudi koji sebi za života
pripreme grobnicu i sanduk; grobnica ume da bude mauzolej-vikendica, sa kuhinjom, televizorom i dekoracijama (dres "Zvezde" na zidu, na primer). Treba
dočekati Strašni sud, a to može i da potraje, kao da računaju takvi. Neki drugi ljudi uzdaju se u obećanje raja i nadaju se dženetskim hurijama, potocima sveže
vode, društvu pravednika, sviranju u liru i već svemu tome. Verujem da im je lakše: to je ipak stvar vere koja ume da bude čvrsta – ako ste te sreće.

Slutnja smrti kod ateista, agnostika i uopšte sumnjičavih racionalista nosi složenija razmišljanja. Neki smatraju da se treba držati Paskalove opklade: bolje da se
držim vere u Boga – za slučaj da zagrobnog života ima. Neki čvrsto veruju da posle smrti nastupa ništavilo i gotovo. Neki ostavljaju mesta iznenađenjima: tek
kad umrem, videću; sada ne mogu da znam šta me čeka. Mihail Bulgakov slaže se: ko veruje u ništavilo – ide u ništavilo; svakome prema uverenju. Pošteno.

Sve je to lepo i fino, ali teško da nam olakšava te mutne slutnje i zebnje koja nas spopadnu kad nam tako neko blizak umre, pa se setimo da ćemo i mi doći na
red. Niko ne voli da misli o tome; verujem čak ni samoubice: oni to uzimaju kao eto tako, odluku do koje su došli; teško da baš vole da umru; više nekako
moraju; njihova stvar.
Ali, o tome se ponekad jednostavno mora misliti. Spopadne vas, ako me razumete. Mislim da su to – u krajnjoj liniji – korisne misli: kad čovek sebe pogleda
tako, sub speciae aeternitatis, ima šanse da postane bolji čovek, da se seti nečega čega se inače ne bi setio, da smanji ego. Da kaže sebi: ej, šta si ti bolji od
Sokrata, Gaje Petrovića, Bulgakova itd? Zato što si živ? Seti se: črni cucek, beli pucek, jedna vura, dva pandura, svakom dojde smrtna ura!

Bolje je pripremiti se za taj Poslednji Informativni Razgovor na vreme.

Neverbalna komunikacija miloš vasić

Srednji će prst doživeti veoma zanimljivu istoriju kao oblik komunikacije

Ovde je reč o gestovima, grimasama, opštem telesnom stavu. Pogledajte malu decu: ona su mnogo vičnija toj vrsti komunikacije, jer se još nisu pokvarila
"lepim vaspitanjem". Kad im se nešto ne sviđa, mala deca slože njuškicu tako da je ono legendarno "bljak" (engleski: yaqui) sasvim suvišno. Odrasli, međutim,
nauče da kontrolišu facu, a poneki i ruke. "Kamena faca" postaje poželjna (i ponekad jako korisna). To ne iscrpljuje mogućnosti neverbalne facijalne
komunikacije, da se tako izrazim: svaka otresita ženska ume da pogleda ispod oka, da trepne i da raširi nozdrve, prenoseći tako nedvosmislenu poruku; o
nogama i ostalome da ne govorimo. Svaki muški macan ume umilno da pogleda, da trepne i da stavi do znanja. Bogami se kroz neverbalnu komunikaciju
smuvalo barem isto toliko parova kao i kroz verbalnu; verbalna, doduše, dođe tek posle – kad je već kasno, ali je od velike koristi.

Prvi neverbalni – i nedvosmisleni – signal koji deca nauče je šipak: palac prodenut između kažiprsta i srednjeg prsta (hrvatski: figa; smokva). Značenje je
jasno: evo ti ga, na; neću, ne može; jebi se – ukratko. Roditelji se na to, naravno, mršte jer misle da deca treba da budu "lepo vaspitana" i da ne pokazuju
takve... "signale", kako da vam kažem. Tu pomoći nema; to je jače od dece, ne mogu da odole. Zbog neophodnog i – uglavnom – neizbežnog uličnog
vaspitanja (koje je nužan deo opšteg vaspitanja, pored prethodnog porodičnog i kasnijeg kafanskog) deca uskoro nauče i onaj lakat presavijen preko druge
ruke, takozvani "bosanski grb"; poruka je ista. Neverbalni znak potiče od nekog ranog Tvrtkovog grba sa presavijenom rukom u kojoj je, ako se ne varam, i
sablja; plašim se da je reč o naknadnom tumačenju i da je ta presavijena podlaktica aluzija na nešto, da prostite, sasvim drugo. Neki dokoni antropolog ukazaće
na analogiju između "šipka" i "bosanskog grba": raste sa uzrastom.

Tu dolazimo na srednji prst, koji se u našoj civilizaciji pojavljuje relativno kasno, a sve zbog anglosaksonskog uticaja; kad sam ja bio ulični mangupčić (bilo je
to jako davno), srednji prst još nije postojao kao neverbalni signal. Moj drug Don Nort (videti prošli broj "Vremena") daje istorijat tog oblika neverbalne
komunikacije. Naime, Englezi su u srednjem veku razvili do savršenstva svoj dugački luk ( longbow) čija je strela probijala oklope tadašnjih vitezova kao od
šale. Na dan Sv. Krispina, 25. oktobra 1415, kod francuske selendre Mezonsel, engleski kralj Henri i njegovi strelci (Šekspir ih s nežnošću zove "bratska
banda") upropastili su brojčano nadmoćnu vojsku francuskih oklopnika strelama i manevarskom pokretljivošću. Pre bitke, međutim, Francuzi su pretili
engleskim strelcima da će im svima koje zarobe odseći srednji prst, bez koga se ne može zategnuti luk. Kad su ih pobedili, Englezi su ubuduće Francuzima
pokazivali taj isti srednji prst, pa se to održalo do dana-današnjeg kao signal prkosa. Lingvističkom zabunom je staroengleska fraza za zatezanje luka ( pluck
yew; luk je bio od jovinog drveta, yew) postala fuck you. Takav je život...

Bilo kako bilo, srednji će prst doživeti veoma zanimljivu istoriju kao oblik komunikacije. Negde 1969. godine, usred neke srednjozapadne zabiti u Americi,
klinac je iz školskog autobusa pokazao srednji prst policajcu na motoru koji se vozio pored autobusa. Policajac se naljutio, zaustavio autobus i klinca tužio za
uvredu službenog lica u vršenju službe. Nekoliko godina trebalo je Vrhovnom sudu SAD da konačno presudi da pokazivanje srednjeg prsta spada pod Prvi
amandman Ustava SAD (sloboda govora) i klinac je oslobođen.

To, naravno, ne znači da se srednji prst može tek tako pokazivati okolo – pogotovo ne službenim licima u vršenju službe; ni u Americi, ni bilo gde. Taj klinac
imao je sreće da je stvar došla do Vrhovnog suda. Tu dolazimo na suštinu stvari: neverbalna je komunikacija posao neizvestan, pošto je podložan različitim
tumačenjima. Moj rođak je, na primer, imao problem: pokazao je rukom policijskom vozilu sa upaljenim plavim svetlom da prođe, a oni su izašli iz auta i
napravili mu scenu, jer da ih je vređao; jedva im je objasnio da nije. A kao su se nekuda jako žurili...

Ima, naravno, neverbalne komunikacije koja je nedvosmislena: kažiprst prevučen preko grla, na primer; poslednjih dvadesetak godina veoma u modi. Ima i
civilizacija sa drugačijim neverbalnim signalima: neki klimaju glavom za "ne", a vrte za "da". A tek grimase! Gledajte naše političare na televiziji: sede ili stoje
na raznim mestima, ćute, ali ih faca odaje; "govor tela" još više. Koštunica je prvak: on kad složi kamenu facu, iz nje se ne čita ništa, sve i kad nečega ima.
Toma Nikolić ne može da kontroliše grimasu i s njime je lako: zadržao je radikalsku nabusitost po kojoj ga znamo oduvek. Ivica Dačić će se izraziti verbalno,
jer ne može da odoli. Aleksandar Vučić pak zanimljiviji je slučaj: on je pravi pacijent za te PR-marketinške stručnjake za "govor tela", posebnu naučnu
disciplinu. Neko ga je naterao da prvo stavi naočare, a zatim i da sklapa prstiće dok govori. Ne sećam se da je Vučić ranije imao problem s gestikulacijom;
naprotiv – bio je prirodan; sada nije. Bitno je da više nije nabusit – svedok ne progovori na lakat; sve ostalo nije morao da menja, ali su "stručnjaci" imali ideje.

Neverbalna je komunikacija ozbiljnija priča nego što nam se čini.

Pizdun miloš vasić

Osvrnete li se oko sebe, videćete više pizduna nego što ste mislili da ih ima

Ovo je lepa i veoma precizna dalmatinska reč i nemojte sada da mi se zgražate. Reč je o izvesnoj vrsti muškarca; mi imamo sličnu reč, ali nije "dženderski"
određena, nego je više nekako univerzalna. Reč je, nagađate, o ne baš laskavom opisu nečijeg karaktera. Takvi muškarci, naravno, postoje; ima ih čak mnogo
više nego što bi valjalo, ali – šta se može... Štogod "muške i ženske babe-dženderuše" (kako ih lepo zove moj drug Muharem Bazdulj) o tome mislile, ženske
varijacije pizduna opisuju se na druge načine, podjednako politički i "dženderski" nekorektno, je li, da sad ne ulazimo i u to. Recimo samo da je termin Robija
K. iz "Ferala" – "pederica Sandra" – podjednako uspela reč.

Ko je pizdun? Čovek koji će vas zajebati i onda bezazleno pogledati u oči i kazati da je on, eto, takav, pizda od čoveka, da nije mogao da odoli i da šta ste od
njega očekivali?

Čovek koji će od vas na suštu finoću pozajmiti više stotina evra i nestati bez traga.

Čovek koji će vas – kad otkrijete da vas je cinkao Udbi – nevino pogledati u oči i kazati da je život takav, da nije imao izbora, da – uostalom – nije nastala neka
šteta i šta sad sitničarite. Onda će tražiti da mu platite piće, a on će vam zauzvrat ispričati život.
Čovek koji će se u zajedničkoj mladosti okrutno i s visine podsmevati vašim mladalačkim levičarsko-anarhističkim ispadima, da bi pod starost, kad se obogati
pljačkanjem udovica i siročadi, počeo sa istim tim ispadima, u Armanijevom odelu i sa kubanskom cigarom u njušci.

Čovek koji će vam hladno objasniti da je zalaganje za "očuvanje Jugoslavije" samo jevtini izgovor i da ste vi – prema tome – obična budala ako ste poverovali
propagandi, dok vam uzimaju pare iz džepa.

Čovek koji će objaviti knjigu bez teksta, uzeti za nju pare i kasnije vas uveravati da je to "konceptualna umetnost".

Čovek koji će svoju pretencioznu i slaboumnu javnu delatnost zaštititi unapred izjavom da je slaboumna i idiotska, uzimati pare pod tim izvinjenjem i kasnije
vam objašnjavati da vi ne razumete "kemp" i "art", a i bili ste upozoreni i šta sad hoćete; sve to gledajući vas drsko u oči, jer ste očigledno budala.

Čovek koji vam u lice govori da se promenio, kao sv. Pavle onomad na putu za Damask, pa je sada preporođen ( born again, kažu Amerikanci posprdno); i tako
nekoliko puta – od stranke do stranke – a sve gledajući vas u oči.

Čovek – ovoga puta žena; dakle ne "pizdun", nego "pederica" – koja će hladno na televiziji objašnjavati da čuvenog kuvara Stevu Karapandžu nisu iz Hrvatske
najurili kao Srbina, već da je otišao zbog "vremena nesklonog pojedincu".

Naravno da čovek u takvim razgovorima s pizdunima pada u normalno iskušenje da pizdunu zavali vruću šamarčinu, ako ne i nešto jače, jer tu razgovora više
nema; Bog mi je svedok da sam tom iskušenju odoleo mnogo puta, blag i krotak kakav sam, sve sledeći Hristovu nauku. Sve i ako biste mu zalepili tu vruću
šamarčinu, nemojte misliti da bi vam uzvratio i da bi došlo do tuče; ne – zato što je pizdun.

Jedan od boljih primeraka pizduna u književnosti – a ima ih mnogo – ipak je onaj dr Denika iz Helerove Kvake 22. Kao vojni lekar bombarderske eskadrile on
sistematski odbija da avijatičare-saborce oslobodi borbenih letova iako su em traumatizovani, em im stalno podižu broj letova pred otpuštanje kući, iako su
prebacili normu više puta. Dobri doktor sasluša avijatičara, a onda mu kaže, otprilike: šta ti misliš, da je tebi teško? A kako je tek meni? I tako dalje: taman ga
je krenula privatna praksa, a onda ga mobilisalo; radi mu taksimetar, toliko je svakoga dana na gubitku jer mu ne radi privatna praksa; a oni zakeraju da im je
teško samo zato što rizikuju glavu svakoga dana i ginu kao muve! Ako vas zanima kako je doktor završio, uzmite i pročitajte Kvaku 22: to je štivo inače veoma
poučno na razne načine. Osim tog doktora, tamo ima gomila pizduna.

Osvrnete li se oko sebe, videćete više pizduna nego što ste mislili da ih ima. Jedan će vam reći da sila Boga ne moli; drugi da pokornu glavu sablja ne seče;
treći da je "vreme nesklono pojedincu" koji se buni zbog diskriminacije, šovinizma, korupcije i bestidne vlasti; itd. Zajednička crta im je svima ta što će vas
tom prilikom bezazleno gledati u oči kao da izlažu sopstvenu ranjivost i kao da očekuju od vas ljudsko razumevanje. Ako se kojim slučajem upustite u
polemiku ili objašnjavanje – što ne preporučujem, jer nema svrhe – gledaće vas kao da ste budala dostojna njihovog sažaljenja koje dobiti nećete, jer ste
budala.

Papučić miloš vasić

"Ženu je svoju u tolikoj meri uvažavao i toliko se od nje bojao da ju je čak voleo"

Reč je o muškarcu kojega optužuju da je preterano podložan, poslušan, odan itd. svojoj ženi. Dokazi za takve optužbe nebitni su, a optužbe su najčešće plod
zavisti. Naime, iz okolnosti da se muškarac tu i tamo uhvati nekog kućnog posla zavidljivci će odmah zaključiti da je papučić; naročito oni koji su bacili oko na
njegovu lepu, pametnu i seksi ženu. A i oni drugi koji bi – na njegovom mestu – bili isti takvi, ako ne i gori papučići, ama nemaju papuču pod koju će pasti.
Muški su uopšte svet zavidljiv i pakostan, da vam kažem.

Jednom sam tako prao prozore u jednom od mnogih stanova u kojima sam živeo, a dole, Skadarskom ulicom, prolazi pijanac i dere se: "Šta je papučiću?
Prozore pereš?" Nahranim ga govnima uredno i nastavim, jer volim čiste prozore, a onda se zamislim. Šta njega zabole što ja perem prozore? Pa se utešim: šta
će mu ona njegova reći kad dođe kući tako urađen.

Uobičajena argumentacija kad nekoga nazovu papučićem je da se plaši svoje žene. A koji se normalni muškarac ne plaši svoje žene? Ima Dostojevski jednu
antologijsku rečenicu, polurečenicu, u "Idiotu": oženio se tako jedan važan general pametnom i otresitom ženom i; "... kasnije nikad nije žalio što se mlad
oženio, nikad o svom braku nije govorio kao o zanosu nepromišljene mladosti i ženu je svoju u tolikoj meri uvažavao i toliko se od nje bojao da ju je čak voleo"
(kurziv je moj). Razmislite o ovoj dubokoj rečenici koja će neopreznom čitaocu lako promaći. Ima li bolje definicije savršenog braka?

Papučić je – da budemo sasvim iskreni – muškarac veoma lukav i promišljen. Pametan pritom: takvom pametnom ubrzo mu postaje jasno da je daleko lakše,
prijatnije i duže živeti u skladnom odnosu sa izabranicom srca svojega ako se samo malo potrudi oko kućnih poslova i – što je mnogo važnije – njoj prepusti
donošenje onih životno važnih odluka za koje je većina muških netalentovana i mnogo češće lenja i neodgovorna. Muškarci su – to smo već ovde ustanovili –
lenje bube u principu; zato izmišljaju "hobije", zato se prave da ih zanima fudbal (od čega se bogate pivari i televizije) i uopšte izmišljaju "strasti", ne bi li našli
izgovor da važne odluke prepuste ženama. Žene na to – na moje veliko iznenađenje – pristaju veoma lako; izgleda da tu dolazi do one vrste prećutnog pakta
kakav, na primer, sklapaju partneri u dogovornom BDSM (sadomazohističkom) seksu: ja, kao fol, gospodarim, a ti se, opet kao fol, potčinjavaš; ko tu nad kim
gospodari nije, međutim, nimalo jednostavno pitanje.

Papučić, dakle, uvažava svoju ženu i boji se nje toliko da je "čak voli". Pakosnog Fjodora Mihajloviča na stranu, mislim da on nju voli svakako. Zato hrabro
preuzima na sebe rizik od podsmeha okoline i ponaša se – kao papučić. Tako mu život postaje i lakši i duži, a okolina neka jede govna; nije to mala hrabrost.
Za razliku od budala koje misle da žene preziru papučiće, istina je drugačija: papučić (svoj, a ne tuđ, molim da primetite) pojava je korisna i olakšava ženski
život – ako je sve ostalo u redu, naravno.

Muškarcu je takođe lakše: sve i da prizna – kao pametni papučić – da jeste papučić, pa da onda to dopunski zakuca izjavom da "ko ne bi bio papučić sa
ovakvom ribom", opet će bolje proći od drkadžije (o njemu iduće nedelje), koji se pravi važan da kako je on "gazda u kući", da on "nosi pantalone" i ostale
budalaštine. Drkadžijina žena, međutim, ako je dobro posmatrate, imaće smiren stav i izraz lica; poruka je jasna: ma pustite budalu da se pravi važna, znam ga
kakav je kod kuće... Papučićeva žena, pak, neće biti tako smirena: na primedbu da joj je muž papučić imaće uglavnom dvostruku reakciju (u sebi barem, ali i
javno). Pametna žena kazaće: naravno da jeste i nasmejaće se zajedno sa mužem-papučićem; manje pametna pokušaće da tvrdnju ospori. Biće tu onih
tradicionalnih kuknjava tipa "kamo lepe sreće, sestro slatka i drugo moja; on je tiranin i paša u kući, a ovamo se pravi fini pred vama" itd.; jevtin izgovor bez
pravog razloga.
Ne razumem zašto bi se neka žena stidela od činjenice da joj je muž papučić – osim ako je ne hvata sramota na tradicionalno-patrijarhalnoj osnovi; nije nju
mama tako vaspitala i već to; ona je, eto, požrtvovana mučenica, "oči gu se od testo ne vide" (Bora Stanković, valjda), a njenoga čoveka papučićem nazivaju.
Biće da je to od onog inače popularnog uzimanja uloge "žene-mučenice", uloge veoma udobne i proširene. Sve i da ima muža korisnog i pažljivog, ona se u
ulogu uživi iz banalnog konformizma i malograđanštine, pa to onda uglavnom loše završi.

Ima i glupih žena, kako da vam kažem.

Drkadžija miloš vasić

Nije reč o seksualnim navikama; reč je o karakteru.

Pakosna karakterologija muškaraca još od najstarijih vremena poznaje ovu kategoriju. Naš drug Zograf je prošle nedelje dao jednu ilustraciju. Drkadžija je
čovek teškog do nepodnošljivog karaktera, mrzovoljan u principu, ponekad svadljiv (Bosanci kažu "ters"), svakako sitničav; na sve ima primedbu; tuđoj se
sreći ne raduje, jer on sam nije srećan nikada (ako i jeste, što ponekad mora biti, to dobro skriva). Amerikanci takve zovu jerk; u težem slučaju insufferable
jerk; svaki jezik ima svoju reč za takve. Rusi prave finu nijansu između "budale" i "neslane budale", pri čemu se ovaj poslednji može slobodno ubrojati u
drkadžije.

Drkadžija ima kiselu facu i ništa mu ne valja. Ženskoj u koju se zaljubio odmah nađe razne mane, mada bi je rado zgrabio – ali se ne usuđuje. Grožđe mu je
vazda kiselo. Sitničav je do irelevantnosti; u stvari, najradije se i bavi nevažnim stvarima. Sa nepriličnom radošću kritikuje sve. Molim: znao sam jednog
drkadžiju koji je u gostima stalno imao krajnje neumesne primedbe na inače odličnu kuhinju domaćina. Jednoga dana pitao je moju drugaricu Oliveru je li taj
pasulj skuvala od svojih gaćica, a ona ga je izbacila iz kuće, kao što priliči. Posle mi je Oljin muž objašnjavao da taj lik i nije tako loš; treba ga samo dobro
upoznati. Upoznao sam ga kasnije, ali tada je već bio izlečeni drkadžija i – za divno čudo – sasvim pristojan i duhovit.

Drkadžije – po svojoj prirodi – navlače na sebe razne nevolje. Dovoljna je kombinacija kisele face i suvišne reči. Jedan je tako na toj osnovi dobio nož u
bubrege i posle se čudio; drugi se čudio da zašto u punom vozu milicajac legitimiše baš njega. Obojici sam preporučio da se pogledaju u ogledalo i da drže
jezik za zubima. Takvi piju često nezaslužene batine po kafanama i na ulici, a sve zbog drkadžijske kisele face.

Rado se sprdaju s drugima, često bez smisla za humor, pa i to ima veze sa gornjim konstatacijama oko batina; nikako ne vole da se neko šali na njihov račun,
što opet govori o smislu za humor, odnosno nedostatku istoga. Kad se dokopaju neke moći – političke, finansijske ili medijsko-čaršijske – na najboljem su putu
da postanu nepodnošljive drkadžije. Sujetni drkadžija je prokletstvo koje hoda i sere. Ima jedan – koga neću imenovati – koji je od sopstvenog drkadžijstva
napravio popriličnu karijeru. Mogao je karijeru da napravi od talenta, pameti i drugih legitimnih prednosti kojih ima u izobilju, ali – šta mu vredi kada je prvo
drkadžija, pa tek onda brz, inteligentan, darovit i sposoban čovek. Živa šteta.

Drkadžije, kao što vidimo, nisu nužno glupi. To bi pre bila neka vrsta "sociometrijske izazvanosti", kako bi se to danas politički korektno reklo. Psiholozi kažu
da je tu više nekako reč o "komunikacijskoj neprilagođenosti", skoro, ali ne baš sasvim, "asocijalnom" ponašanju; u svakom slučaju, problem bi bio na planu
međuljudskog razumevanja. Pošto je reč o karakternom, a ne psihopatskom problemu, psihologija i psihijatrija time se ne bave. Sudska medicina retko, jer
drkadžije – nepodnošljivi ponekad, kakvi su – ne čine često krivična dela koja bi se tom njihovom osobinom dala objasniti. Češće su oni žrtve, pa će im
pametan advokat odbrane tu karakternu crtu uzeti kao olakšavajuću okolnost za svog klijenta koji je zlosrećnog drkadžiju istamburao ili nešto još gore. Niko se
nikada ne bavi drkadžijinom prirodom koja ga je u nevolju i dovela.

To je šteta, jer drkadžija ima veoma simpatičnih – u stvari. Ne tvrdim da ih treba sažaljevati, ali ih svakako ne treba prezirati, sve dok nisu baš nepodnošljivi, to
jest. Malo strpljenja i smisla za humor pripitomiće običnog drkadžiju. Pametna i duhovita žena može čak i da ga izleči (znam slučajeve). Neke pametne i
duhovite žene zaključe da su njihovi muževi-drkadžije zapravo zanimljivi i prema toj karakternoj crti odnose se sa trpeljivošću i humorom. Takav drkadžija s
vremenom se pripitomi i postane podnošljiv. Ako pritom ima i smisla za humor na sopstveni račun (a kakav bi drugačiji smisao za humor bio?), on postaje
zanimljivo društvo: sve manje gnjavi, sve više sa osmehom priznaje da je drkadžija – pa šta onda? Takav je već na putu izlečenja, mada to u stvari više i nije
važno: postao je od asocijalne društvena pojava, kompatibilan (kako da kažemo) pri ljudskoj komunikaciji. Barem s ljudima koji ga poznaju; za druge,
pogotovo drkadžije, ne jamčim.

Razmislite, dakle, pre nego od sebe odbacite drkadžiju za koga ima nade.

Zamlata miloš vasić

To je u principu bezazleno i simpatično biće, bezopasno sasvim – dok ne stekne moć

Zamlata je muškarac koji ima neku fiks-ideju oko koje se, kako sama reč kaže, zamlaćuje. To nije hobi; to je mnogo ozbiljnije i zamlata je zamorniji od sifi...
pardon, filateliste na primer, mada je uglavnom manje opasan od numizmatičara. Umesto da sedi pred televizorom, loče pivo, podriguje i navija – što mu
sugerišu svi masovni mediji i vladajući sistem vrednosti – zamlata ima Ideju, svoj Sveti Gral ili, ređe, Kamen Mudrosti. Jedan stalno smišlja šeme i sisteme da
kako bi se odvratno obogatio. Jednom takvom – inače razumnom i pametnom čoveku – uzaman sam objašnjavao da nema šanse: eto mu je skoro pedeset
godina; da je imao imalo talenta za to, bio bi se obogatio pre tridesete. Nije pomoglo, jer je – to sam posle shvatio – zamlaćivanje bogatstvom bila igra u kojoj
je uživao. Ima Milan Kundera negde jednog takvog koji se zamlaćivao zavođenjem, ali nikada nije smuvao nijednu ribu do kraja; zavođenje mu je bilo mnogo
lepše od preznojavanja u kompromitantnim pozama i pratećih gnjavaža.

Ima među zamlatama neočekivano mnogo onih koji rešavaju kvadraturu kruga, trisekciju ugla i slične hvalevredne glavolomke; i tako celog života i njima
lepo. Devedesetih godina došlo je do invazije zamlata koji su izmislili perpetuum mobile, razne antigravitacijske uređaje, tajna oružja poput eliptona ili
Teslinih "purpurnih ploča" i sve to nudili napaćenoj otadžbini. Moj omiljeni zamlata izmislio je helikopter na antigravitacijski pogon i objašnjavao po
novinama koje su to tada volele glavnu prednost: nema rotor, pa može da leti kroz šumu.

Bilo bi nepošteno i preterano proglašavati zamlate za duševne bolesnike, mada se ponekad približe, ali nisu oni za to krivi: krivo je društvo koje takve
budalaštine traži. Zamlata je u principu bezazleno i simpatično biće, bezopasno sasvim – dok ne stekne moć. Uzmimo utopiste, graditelje uzornih država, na
primer: Tomas Mor, Sen Simon, Furije, onaj nesrećni Žan-Žak Ruso, Babef i slični. Čovek čita sve te njihove spise i razneži se, ali mu na pamet ne pada da sad
krene sve to da ostvaruje; jednom smo probali, pa se nije dobro svršilo. Antiutopije Zamjatina, Džeka Londona, Orvela i Hakslija mnogo su poučnije.
Ima zamlata koji su bili vizionari, ali prerano. Recimo onaj Škot Džon Lou, belosvetska zamlata sa briljantnim talentom za finansije. Taman je lepo smislio
jedan solidan sistem državnog jedinstvenog kredita i stabilan papirni novac, sve u nameri da Francuskoj pomogne da prevaziđe krizu javnog duga pokojnog
Kralja Sunca Luja XIV i tako stekao moć i bogatstvo; a onda je od toga nastala inflacija... Oslonili se, jadni, na izvikano lažno bogatstvo Lujzijane i cela šema,
inače racionalna, sprcala se skroz. Jedni se obogatili, drugi propali; zvuči poznato? Stotinak godina kasnije, 1790, Konvent je uveo papirni novac, ozbiljnim
upozorenjima uprkos – i 1796. dostigao inflaciju koja se do Srbije 1994. smatrala za rekordnu: vrednost njihovih banknota, "asignata", pala je na jednu trista
četrdeset četvrtinu procenta nominalne vrednosti. Lou je bio zamlata jer nije uzeo u obzir pohlepu; slično je i sa Konventom, ali Milošević i njegovi bili su
pljačkaši sa umišljajem.

Vratimo se, međutim, našim običnim zamlatama koji nemaju ni para, ni političke moći, pa su – prema tome – bezopasni. Volim da ih slušam, jer su ponekad
dirljivo naivni, bezazleni i obezoružavajući. Često izmišljaju već izmišljeno i poboljšavaju ono što ionako dobro radi. Nekima čak i uspe, ali njih je malo.
Znam čoveka koji je konstruisao pištolj sasvim nove konstrukcije koji odlično radi i inherentno je, po dizajnu, bezbedniji; svi stručnjaci su rekli da je izum
sjajan i – nepotreban. Takvih primera imate do mile volje.

Ostale zamlate dele se na književne, filozofske i političke. Književnih ima toliko da zaslužuju posebnu raspravu, koju napisati neću; pjesnici su tu glavni,
ukratko: ima ih više po glavi stanovnika nego u mnogo pismenijih naroda; u principu su bezopasni – dok vam pijani ne sednu u krilo u kafani. Filozofske
zamlate sasvim su bezazleni likovi, osim što znaju da gnjave. Politički nastrojene zamlate dosadni su po definiciji, mada često bezazleni na herojski način – sve
dok im se ne učini da su vlastima po volji, što se sve češće događa, što vidite i sami.

Žene se, s druge strane, veoma retko zamlaćuju; biće da je to zbog njihove opšte racionalnosti. Jedva da ima žena-zamlata; postoje lucprde, "fantazije", kako ih
zovu u Banatu, daviteljke i poetese; ali to je drugo – one jednostavno nemaju to osećanje misije, vokacije i požrtvovanja svojstveno muškim zamlatama. Bogu
hvala da je tako...

Dendi miloš vasić

Ono što me je uvek fasciniralo kod dendija jeste njihov strah od praznine u koju se onda bacaju glavom bez obzira

Ovde je reč o muškarcu koga bismo mogli uslovno nazvati muška lucprda. Ženama te karakteristike spadaju nekako normalno; u vrh glave kazaće za takvu
neku da je "kaćiperka", "precioza", kako se nekad govorilo. Krležina enciklopedija ima kratku i suvu pakosnu definiciju: "Dandy (engl; franc. dandin, budala,
prema njemačkom Tand, trica): kicoš, gospodičić, fićfirić, čovjek koji pretjeruje u modi i nastoji se istaknuti odjevanjem, vanjskim držanjem i vladanjem". Za
to "dandin" nisam baš najsigurniji, ali nije Molijer bez neke svog čuvenog građanina plemića (onoga što govori u prozi, a to ne zna) nazvao Žorž Danden...

Reč je relativno nova (19. vek) i vezuje se – s pravom ili ne – na viktorijanske fenomene koje je Oskar Vajld ovekovečio. Pojava nije nova; naprotiv. Sujetni
muškarci, željni pažnje i laskanja, postoje od vremena antičkih i opisivani su kod antičkih pisaca uglavnom uzgred, kao pojave komične i dostojne podsmeha.
Sujeta je tu ključ, ali i kompleks manje vrednosti: ako te ne primete po pameti, lepoti (ako baš mora), parama ili duhu – nekako treba privući pažnju na sebe. Tu
se javljaju perje, izveštačenost, koketerija, preterivanje, nametljivost, nadmenost i uopšte gnjavatorske crte.

Dendi će se postaviti – pre svega – kao arbitar elegancije, neko ko prati modu do u najmanju sitnicu i tačno zna, u sekundu, šta je " in", a šta je "out". Retko
koja kaćiperka mu je ravna. Ne samo modu u odevanju i kićenju, nego svaku modu: muzika, pozorište, film, književnost; sve. To ne bi bio neki problem kada
dendi ne bi s visine gledao – i komentarisao – svakoga ko sve te mode ne prati. Znam autentično elegantne muškarce koji imaju ukusa i estetskih osećanja za
svako poštovanje – ali nisu dendiji. Nisu zato što ne seru drugima i ne stavljaju do znanja da su bolji, obdareniji ukusom i talentovaniji od njih.

Tu je potrebna jedna digresija: često dendije mešaju sa homoseksualcima, baš po pitanju elegancije i ukusa. Ne: to što homoseksualci drže do ukusa i
elegancije ne čini ih dendijima; naprotiv: najstrašniji i najdosadniji dendiji su apsolutno straight.

Ono što me je uvek fasciniralo kod dendija – a upoznao sam ih više nego što sam želeo – jeste njihov strah od praznine u koju se onda bacaju glavom bez
obzira. Davnih šezdesetih, baš nekako kada su se razmahale, znao sam lika koji je dendizam proglasio za svoju životnu filozofiju i svima nam se peo na glavu s
tim. Mi smo tada već bili skrenuli u beat, sex, drugs and rock’n roll, kako da vam objasnim. Ušli smo u farmerke i jakne vijetnamke (M-65 i ranije modele),
oblačili smo se po buvljacima na Zapadu i slušali šta se već slušalo: Stouns, Dilan i to. Naš drugar dendi nije umeo da ponudi bolju muziku i svetonazor, ali
zato nije manje gnjavio. Pokušaji da se Bitlsi ponude kao alternativa neslavno su propali. Zanimljivo je da je bilo devojčica koje su se na to primale, kao što ih
ima i danas.

Danas je, međutim, dendijima postalo teško. Nije da ih nema, ali vladajuće pomodnosti teško im padaju. Ako su uzori većine dizelaši, Cece i Jece, splavovi i
Aca Lukas – gde je tu dendi? Kako se, jadan, u tome snalazi? Dobar ukus, eleganciju i prefinjenost – glavne adute dendija dostojnog tog imena – đavo je
uglavnom odneo daleko izvan preovlađujućih "trendova". Dendi danas rizikuje da dobije batine na splavu ili u kafiću, jer će ga na osnovu pojave, odevanja i
stava, smatrati za pedera.

Preostaje im, dakle, sfera "visoke" kulture, mode i zabave, iznad neopranih masa koje vrište uz pivo na cece-jece-ace, sve u klizavim trenerkama, sa kajlama,
krstačama i vehabijskim šorcevima. Dendiji će čitati ono što se čita, gledati i slušati ono što se gleda i sluša na nekom nivou koji se njima čini visokim. Pratiće
modne rubrike u glanc-mesečnicima, da ne promaše nešto što se pojavilo kao strašno "in" (neoprostiv greh), puštaće obaveštene zvuke u društvu i gledaće i
dalje s visine svakog drugačijeg, ali i svakog ko se s njima takmiči u istoj disciplini. Našavši se u očigledno još marginalnijoj manjini nego što su bili, utešili su
se elitizmom: što nas je manje, mora biti da smo bolji i uzvišeniji. Udružuju se polako u društva za uzajamno laskanje i precenjivanje, visoko iznad primitivne
gomile koja "ne razume art", kako je govorio jedan šarlatan od grafičkog urednika dok je upropašćavao izvesne pristojne novine slaboumnim prelomom.

Što je takođe zanimljivo, ta taktika donosi uspehe, makar i kratkotrajne. Lako je, naime, opseniti prostotu, a još lakše zapanjiti buržuje ( epater les bourgeois).
Samo upotrebite magičnu reč "kemp": ko ne razume kemp, on je prostak i budala. Jednostavno.

Munđos miloš vasić

Usudiću se da ustvrdim da je munđos koristan oblik života

Munđos je deminutiv, tepanje, za munđaroša. Munđaroš bi pak bio sitan prevarant, muljator; etimologija mi izmiče, možda vuče na romani (ciganski), ne
znam. Za razliku od belosvetskih hohštaplera ili ozbiljnih varalica, munđos je nekako simpatičniji – mada ni ovi drugi nisu bez šarma; bez šarma se taj posao
ne radi.
Munđosi se dele na male, srednje i veće; na uspešne i neuspešne; na simpatične i nesimpatične. Uspešni teže da budu simpatični, pa su zato i uspešni, ako me
razumete. Neki do kraja ostanu mali munđosi, jer su time zadovoljni; to onda nije pitanje pohlepe, nego principa. A princip je u svim tim kategorijama – od
belosvetskog do sitnog munđosa – isti: korisno je i bogougodno pomoći budalama da se rastanu od svojih para. Da pare nisu za budale, to će vam objasniti
svaki šibicar, najniža vrsta munđosa. Budale su, naime, pohlepne i misle za sebe da su pametniji od: munđosa, šibicara, kockara, kockarnice, Jezde, Dafine,
banaka uopšte; i tako dalje. Visoko mišljenje o sebi upravo je ono od čega žive munđosi i ostale nabrojane kategorije. Pa kako da nam munđos ne bude
simpatičan, makar i šibicar?

Nekoliko primera: znao sam početkom sedamdesetih lika koji je nosio onu grickalicu za nokte (čvak) i stalno od svakoga tražio na trenutak ličnu kartu. Tada su
lične karte bile one plastificirane, pa je čovek odsecao čvakom ćoškove i spremao ih u kutijicu od filma. Posle je te ćoškove prodavao naivcima kao doze LSD-
ja; uspevalo je. O lišću obične konoplje umesto one indijske i da ne govorimo...

Znam i sam kako to ide: imao sam svojevremeno običaj, kao klinac, da u robnoj kući "Beograd" investiram u dva i po metra odličnog paraćinskog štofa i da ga
za duple pare preprodam ispred komisiona kod "Zone Zamfirove", jer ima britansku zastavu na obrubu i jer, kad se vlakno zapali šibicom, smrdi kao prava
vuna – što i jeste. U to vreme odela su se još šila kod šnajdera, ako se neko seća, a "dok je ovaca, biće i štofova od čiste runske vune", kako su govorili tadašnji
munđosi. Tada sam naučio da je informacija novac: da je ovca znala za robnu kuću "Beograd" i paraćinski štof – otišla bi tamo.

Na ovaj prilog muškoj karakterologiji naveo me je najnoviji blesavi skandal sa maturskim testovima (bilo ih je i ranije, ali ne ovako razvikanih). Setili se
munđosi gde su pare; za to imaju, naravno, urođeni dar. Pare su kod dece i roditelja od kojih deca uče da se isplati varati na maturi. Te dve-tri hiljade dinara
investicija su u budućnost, misle oni. Tako je, kažu munđosi, i onda im prodaju kako prave tako i izmišljene rešene testove. Ionako je svejedno: neće valjda da
ih prijave policiji zato što su im prodali lažne rezultate testova? Tako budala postane dupla budala, a munđos je pare uzeo i sad – soli na rep. Suština je u
ovome: ko je spreman da prevari, mora biti spreman i da će biti prevaren; pošteni se uzdaju u rad i znanje, pa i ne dođu u opasnost. Ako mene pitate, ja ove koji
su testove pokrali ne bih ni gonio.

Usudiću se da ustvrdim da je munđos koristan oblik života. Ako ni zbog čega drugoga, ono u socijaldarvinističkom smislu: pripomaže prirodnom odabiru
unutar vrste. Zatim, munđos je i od moralne koristi: na očigledan način primerom ukazuje na štetnost moralnog relativizma i pohlepe. On je hodajuće iskušenje
grešnicima – pa ko nasedne, sam je kriv. Pametan munđos – a takvih je većina – svoje ovce ne prezire. On ih poštuje, jer od njih živi. Još više poštuje razborite
i poštene ljude koji ne nasedaju na jevtino iskušenje; takvi su mu uteha da ipak neke pameti i poštenja ima u ovom pokvarenom svetu. Prema tome, Bog je u
svojoj premudrosti stvorio i munđose; On zna zašto.

O velikim munđosima, nekima čak proslavljenim u literaturi, samo malo. Samo tri primera: Feliks Krul, čiji nam je potpuni životopis, nažalost, uskraćen
prevremenom smrću Tomasa Mana; Ostap Ibrahimovič Bender, neumrli osnivač modernog munđanja, čijih se mudrosti dan-danas pridržava svaki munđos
dostojan te časne profesije. Treći je moj omiljeni lik: Čeda Mihajlović (poznat i kao Igor Baruh), prerano preminuo u Gospodu u glupoj saobraćajki (ako je to
istina, u šta ponekad posumnjam) kod Ade Ciganlije. Taj je sa istim žarom i naprezanjima išao i na sto maraka i na milion; stvar principa. Izradio je FBI, CIA,
Rašu Smiljanića, Udbu, Haški tribunal, njujorški "Tajms", izvestan folklorni ansambl itd. Sve dok nije naleteo na Legiju i Duću i podlegao pred brutalnom
silom. To je ta razlika.

Nije da se žene ne bave munđanjem. Ali, one su tada hladne, proračunate i inteligentne; fali tu ono neko muško nadahnuće iz duše, sa dozom humora. Ne
zamerite, ali je tako.

Penzioner miloš vasić

Penzioner je predmet bezdušne diskriminacije i tu mu ni Krkobabića dinastija neće pomoći, kao ni politička korektnost

Penzioner kao zanimanje? Nema šanse. Zanimanje je nešto od čega čovek živi. Nekada se od penzije moglo živeti, a neki i te kako mogu i danas, ali ih je jako
malo. Biće ih još više, ali ne nas, običnih radnih ljudi i građana, već onih iz političke klase koji nam krv piju preko stranaka i Skupštine.

Zašto pišem o muškarcu penzioneru? Zato što je on pojava mnogo tužnija od žene penzionerke. Žene su – kao što znamo – racionalnije i prilagodljivije u
svemu. Penzionerke žive upadljivo duže od penzionera. Muški penzioner, pogotovo u zanimanjima kojima ne može da se bavi izvan radnog mesta, nađe se
odjednom u bezvazdušnom i bestežinskom prostoru: ne zna šta bi od sebe, dosadan je sebi i bližnjima, pa ga onda hvataju razne ideje. Glasa za Slobu i Šešelja;
plaća račune u strahu božjem; breca se na omladinu i kuka na propast morala i sveta; dosađuje kolegama u parku ili na klupi ispred solitera koju su tamo izneli
iz nostalgije za starim krajem. Posle se čude kad ih klinci zajebavaju, ne ustupaju mesto u tramvaju uz pitanje: "A za koga si glasao, ćale?" Teško vreme za
matore, prijatelju moj...

Penzioner je, naravno, predmet bezdušne diskriminacije i tu mu ni Krkobabića dinastija neće pomoći, kao ni politička korektnost. Pošteno je radio, u većini
slučajeva do punog staža i godina života i – šta sad? Je li jadni penzić kriv što je privreda otišla u kurac krasni, što je natalitet sve manji, što je nezaposlenost
sve veća? On je, jadan, rintao pošteno svojih 40 godina, napunio 65, i? Posle ispadne da firma nije uplaćivala doprinose i da za to niko nije kriv, a jeste. Sve i
da uhvate krivca, može li on da nadoknadi te propuštene doprinose PIO fondu? Teško. To što bi krivac možda zaglavio robiju ne olakšava ništa.

Država se tu oseća pomalo neprijatno: pre par godina dva ministra za već tu društvenu skrb, međugeneracijsku solidarnost i socijalno staranje – hrvatski i
srbijanski – skoro istovremeno izvoleli su izjaviti da je osnovni problem u tome što penzioneri, brate, sve duže žive. Fakat duže žive. Iz tog problema ima dva
izlaza: eutanazija ili produženje radnog staža. Eutanazija (srpski: lapot) izašla je iz mode; produženje radnog staža (eufemizam za eutanaziju) već se razmatra
najozbiljnije: na 67 godina u Evropi, a ni mi nećemo kasniti; znamo mi nas...

U stara vremena, dok su još bili važni, konji su bolje prolazili od penzionera: isluženo kljuse ne bi išlo konjskom kasapinu, nego je ostavljano na livadi da pase
s mirom i da drema u štali do prirodne smrti. Seljaci i kočijaši bili su ljudi duševni i zahvalni – za razliku od naših političkih klasa. Ovi naši sade kontejnere za
đubre u zemlju samo zato, uveren sam, da ubrzaju istrebljenje te dve diskriminisane manjine: penzionera i braće Roma. U Zagrebu, na primer, gledam kako
penzići marljivo skupljaju plastične flaše i pivske konzerve iz kontejnera i prodaju ih za pola kune (oko 7,6 dinara) komad u reciklažu. Svu tu ambalažu
pažljivo odlažem pored kontejnera i u Zagrebu i u Beogradu; uskoro ću u penziju i ja. Sada Hrvatska razmatra ukidanje naknade za reciklažu, što znači da je
eutanazija na delu.

Ima i srećnih penzionera, mada sve manje. Ne mislim na "nacionalne", skupštinske i političke, nego na poštene. Eto, naš prijatelj čiko Ante (89 godina),
udovac, zdrav kao dren, visok, mršav, prav kao strela, Dalmatinac, ima i produženu vozačku dozvolu, u penziji je od svoje 45. godine i zadovoljan je, naravno.
Sve je bilo po zakonu. Dobro, ali: treba biti zdrav Dalmatinac od dobrog materijala. Znam još neke koji su otišli u penziju iz policije ("po potrebi Službe" i
diskrecionom pravu sekretara SUP-a) sa četrdesetak i manje godina života i ne žale se. Godinica po godinica, rastu koeficijenti, a startna pozicija bila je dobra.
Ima li tu sad neke pravde? Nema, jer pravde nema i inače. Eto, ljudi celog života izdvajali za stambene fondove pa ne dobiju stan i – šta sad? Uostalom, ko je
penzosima kriv što tako dugo žive? "Nema gore bruke od starosti", kažu Crnogorci. Deca ih zaborave, rintajući tamo negde u belom svetu; umru sami, pa ih
nađu po mirisu; sve i kad su koliko-toliko zdravi, marginalizovani su; o zdravstvu i da ne govorimo.

Nekada je starost bila poštovana zbog prenošenja mudrosti i životnog iskustva na mlađe: uz’o deda svog unuka, met’o ga na krilo... Znate već. A i taj lapot je
bio krajnja, životom iznuđena, mera, ruku na srce. Penzioner koji je imao sreće da sebi nađe da radi nešto korisno dobro je prošao. Nije bio na teretu ni sebi ni
drugima, duže je živeo. Danguba, međutim, odnosi penzionere kao čuma decu, a na tome se radi.

Murdar/uša miloš vasić

Na stolicama red veša, red knjiga, rasparene čarape-sirotice, red sendviča; pod krevetom fosilizirani ostaci sendviča, gomila ljuski od kikirikija i papirića od
bombona

Neurednost, prljavština, zapuštenost, aljkavost; nedostatak svesti da red, čistoća i elementarna pristojnost uopšte postoje. Murdarluk se iz nekih razloga sasvim
pogrešno smatra za mušku osobinu i to će vam potvrditi svaka majka više muške dece, ali i mnoge supruge. Američki nobelovac Apton Sinkler na jednom
mestu opisuje skup trgovačkih putnika – sve murdar do murdara – puštenih s lanca, kako u nekom hotelu tresu pepeo s cigara po podu, bacaju opuške, loču
otrovni prohibicijski viski: "U stvari, osećali su se kao mužjaci u jednom srećnom prirodnom stanju."

To je stereotip, predrasuda i nepravda. Znam, bogami, isto toliko murdaruša koliko i murdara i mogu da vam kažem da ako ima nešto gore od murdara – to je
murdaruša. Kod kuće je zarozana, živi u neredu koji histerično pokušava da sredi kad dolaze gosti, posuđe joj je vazda masno, ako ne i lepljivo, prašinu briše
samo tamo gde postoji opasnost da pakosna gošća pređe diskretno prstom i već razumete. Čim gosti odu, murdarluk se vraća na svoje i tu pomoći nema. Na
stolicama red veša, red knjiga, rasparene čarape-sirotice, red sendviča; pod krevetom fosilizirani ostaci sendviča, gomila ljuski od kikirikija i papirića od
bombona. Frižider joj je san mikrobiologa, fungologa (onih koji se bave gljivama i buđi) i farmakologa; dr Fleming bi bio presrećan. Prateći miomirisi
podrazumevaju se. Kad izađe iz viklera, iz umašćenog šlafroka i iz ofucanih papuča i eventualno se i okupa, murdaruša će izvan kuće možda i prevariti naivnog
muškarca. Ako je i on murdar – sve će biti u redu i ako ga dovede kući: neće primetiti ništa čudno.

Murdar se od murdaruše ne razlikuje, osim po određenim muškim specifičnostima. Gaće, na primer (bolje da ne ulazimo u detalje); čarape koje se peru tek kad
se zalepe o zid prilikom probnog bacanja; dekorativni crni rub oko kade; prljavi veš koncentrisan na bezoblične gomile; aglomeracije različitih predmeta na
neočekivanim mestima: procurele baterije, raspareni pretvarači i punjači, haotična žičurija pomešana sa različitom municijom, upropašćenim mini-kasetama,
grickalicama za nokte, nepoznatim rasutim pilulama, ostalim farmaceutskim proizvodima i ostalom kramom (srpski: furdom) koja niti je od koristi, niti će
ikada biti, ali murdaru na pamet ne pada da to pobaca i napravi neki red. Dvaput sam pokušao da barem alat i elektroniku dovedem u red kod jednog dragog
prijatelja: razdvojim, sredim, ostavim po strani šta je za bacanje; ne – on je sve vratio na istu gomilu. Posle sam odustao. Murdarluk je – kod muškaraca i kod
žena podjednako – pojava endemska, nagonska i sledstveno neuništiva.

Kako nastaju murdari/uše (poštujmo rodnu korektnost!)?

Nažalost, o tome nema literature. Razni su doktorirali na najblesavijim temama, ali se svakodnevnih stvari naučnici očigledno klone. U konzultacijama sam
čuo razna mišljenja: jedni murdarluk vezuju sa "boemštinom", da ne kažemo "umetničkim sklonostima"; zašto bi pjesnik mislio na tuširanje i čistu košulju ili
čarape (mada ih ima i takvih, onih "cerebralnih")? A zašto su slikari uredni, mada se po pogledu na atelje to ne bi reklo? Slikari moraju da paze na četkice,
terpentin i ostale detalje, inače su u neprilici. To kad se stvrdne i zapeče... A četkice skupe! To "boemsko" tumačenje nešto mi se ne čini verovatnim. Pre bih
rekao da su murdari/uše skloniji poeziji od urednih ljudi.

Druga, meni nekako uverljivija, teorija kaže da je sve to iz porodice. Murdaruša će odgojiti kćer-murdarušu i sina-murdara u najvećem broju slučajeva. Znam
iz iskustva, to za kćeri: jedna rana bivša žena bila je taj slučaj, pak je i naša zajednička kćer ista. Znam takođe herojske majke više sinova koje su ih vaspitale u
čiste i uredne mlade ljude; nije bilo lako, ali – uspelo je. Svaka čast. Dakle, porodično vaspitanje, dernjava svakoga dana: daj čarape u pranje, menjaj gaće, vidi
kakva ti je košulja, farmerke u veš-mašinu, svinjo; i patike, šta me gledaš, prljavi hipiku! Stvar upornosti, ukratko.

Onda dolazi brak ili već tako neki oblik zajedničkog života muškarca i žene u raznim kombinacijama. Kod gejeva, koliko znam, nema problema: teže da budu
uredni; za gejke ne znam, ali slutim da je slično. Heteroseksualni parovi, pak, umeju da se nađu u problemu. Murdara će uredna čistunica i redušica doterati u
red, bez brige: zvocanje je opako oružje, na samoj ivici Haške konvencije iz 1899. Osim toga, žene – kakve su već slabe na svoje mužjake – daće požrtvovani
primer brige. Uredan i čist muškarac, s druge strane, teško da će moći da prevaspita svoju voljenu murdarušu; plašim se da to nije viđeno u istoriji. Obično je
ostavi i nađe drugu, ali to je druga priča.

Pedant miloš vasić

Uvek se setim tog vojnog lica u penziji iz Kranjčevićeve ulice: imao čovek VW bubu i prao ju je svake nedelje po ceo dan, uključujući i ribanje zavrtanja na
točkovima četkicom za zube

Patološki pedant je nešto samo malo manje strašno od murdara.

Pedanterija je inače muška crta; jeste li čuli za pedantušu? Naravno da niste, jer se urednim ženama tepa da su čistunice i redušice. Muškarac može biti čist i
uredan, u redu; može biti umereno pedantan, ajde dobro; ali može biti i patološki pedantan, što je već zabrinjavajuće.

Nije strašna pedanterija u muškaraca, čak ni patološka. Strašno je kad patološki pedant počne da dosađuje svojim bližnjima i da ih preobraća svojim primerom.
Blaži oblik takvog ponašanja je kada ide okolo, dovodi stvari u red kakav misli da treba, ćuti – ali prekornim pogledom uteruje osećanje krivice drugima. To
već nije u redu, jer je uterivanje osećanja krivice privilegija majki.

Teško je uspostaviti razliku između urednog, pedantnog i patološki pedantnog muškarca. Murdarima su oni svi isti, na primer. Ženama prve dve vrste
odgovaraju, čak i kad su murdaruše; žene su, ponavljam, bića racionalna. Patološki pedant dobiće nogu čak i od čistunice-redušice, iz istog razloga. Naravno da
ima poziva i zanimanja u kojima je izvestan nivo pedanterije neophodan: časovničari (dok nisu počeli samo da menjaju one blesave baterijice), precizni
mehaničari (u stvari svi mehaničari); razni doktori, naročito zubari; ostalo medicinsko osoblje, mikrobiolozi i ostali koji paze da ne kontaminiraju materijal;
kriminalisti itd. To ne znači nužno da su takvi i kod kuće.
Običan pedant vodiće računa najmanje o sledećem: da svaka stvar ima svoje mesto i da je na njemu; da su baterije u uređajima ispravne i da ima rezervnih; da
su Zippo upaljači puni i da ima rezervnog benzina i kremenja; da česme ne cure, da ima rezervnih gumica i virbli; da je struja u redu i da ima rezervnih sijalica;
da u autu ima svih tečnosti i da su gume napumpane; da ima sveća i šibica; da se celularni telefoni pune na vreme itd. Ako nestane struje, on se okrene i uzme
baterijsku lampu koja stoji na svom mestu. Pedant će strpljivo stavljati i zavrtati poklopce na posude i flaše, jer žene instituciju poklopca ne poznaju (da, na
tebe sam mislio!). Zatvaraće spretnim udarcem dupeta otvorene fioke po kući, sklanjaće kuhinjske krpe iz neposredne blizine plinskih plamenika (znaš ti dobro
na koga mislim!), zatvaraće vodu na ventilu veš-mašine kad ne pere, proveravaće jesu li vrata zaključana. Pošto sam opisao sebe (moj drug Dejan A. jednom
mi je tužno rekao: "Lako je tebi, ti si pedant"), da pređem na one još gore od mene.

Patološki pedant, stručnim jezikom "picajzla", radiće sve to, ali i još mnogo više. Uvek se setim tog vojnog lica u penziji iz Kranjčevićeve ulice: imao čovek
VW bubu i prao ju je svake nedelje po ceo dan, uključujući i ribanje zavrtanja na točkovima četkicom za zube. Mi klinci sedeli bismo na ogradi i bez daha
pratili šta čovek radi; nismo mu smetali nimalo. Teško toj vojsci kojoj je taj komandovao. Patološki pedant pazi da li je sve u kući pod pravim uglom; ide sa
libelom i ravna slike; knjige – ako ih ima – slaže po veličini i boji (ako ih ne čita) ili po azbučnom redu (ako čita); običan pedant žrtvuje utisak urednosti i
knjige slaže po tematici, ako mu trebaju. Briše sam prašinu svakoga dana (žena ga je ostavila jer je to od nje tražio, uz druge stvari), ispravlja rese na tepisima
(običan pedant ih odreže, ionako su gnjavaža), drži nerazumno velike rezerve svega za ne daj bože, špajz mu je uzor urednosti. Ako je pritom – daleko bilo –
još i esteta, njegovim mukama kraja nema: kako da spari nijanse boja papirnatih salveta sa zavesama i sa bojama nameštaja?

Zamislite scenu: smuvao patološki pedant ribu i doveo je na gajbu. Cura ispadne nadzvučna (supersonična) i za sobom do kreveta ostavi trag: tašna, mantil,
bluza, suknja, cipele, čarape, gaće, sve po podu i – hop! A on mora mantil na vešalicu, pa u plakar; sako takođe, cipele na mesto papuča, pantalone preko
naslona od stolice, košulju na vešalicu, a kravatu u vrata od plakara, čarapice i gaće već negde... Kladim se s vama u turu pića kod Dragančeta u Press caffeu da
će sutra cura sebi reći: ovoga sam uradila tri puta – prvi, poslednji i nikad više.

E, sad: zanimljivo je da o pedantima postoji ogromna literatura, za razliku od murdara, kao što smo primetili. Počelo je od starog g. Frojda, pa su tako danas
pedanti izašli na loš glas, uz neprijatne seksualne, čak prostačke aluzije: te "analni tip", te sumnjiv na razna krivična dela (gledate televiziju? Pedanti su
popularni u raznim profajlerskim serijama). To je nepravda: to što je neko picajzla od pedanta ne znači i da je serijski ubica. Ali, tako je to u modernoj
psihoanalizi.

Roštilj miloš vasić

To se mrči, to izvodi pripremne radnje, to zahteva lozu ili pivo svaki čas, so, ruzmarin, još drva, to izgleda kao da destiliše kamen mudrosti

Još jedna blesava predrasuda: zašto bi bavljenje roštiljem, ražnjem i uopšte otvorenom vatrom bio baš "muški posao"? Arhetip iz pećinskog doba sigurno nije,
jer čujem da su žene i deca održavale vatru dok su kosmati klipani sa toljagama lovili mamute. Sigurno ih nisu oni pekli na vatri.

Nešto drugo je tu u pitanju. Potreba da se bude od neke koristi u tim retkim prilikama kad se nešto peče na vatri, u prirodi, svakako izvan kuhinje. Potreba da se
– hajde da preteram sada – savest simbolično umiri, ako mogu tako da kažem. Pogledajte samo te Amerikance u filmovima i TV serijama (isti su takvi i u
stvarnom životu, gledao sam ih): to opaše kecelju, to se pravi važno, to peče hamburgere spremljene u lancu samoposluga i prateće kobasice, to posipa kečap i
senf i onda ponosno deli gostima. Do idućeg vikenda sa BBQ (tako se to kod njih kaže, kao u SMS pravopisu). Žene sede za baštenskim stolovima, piju već
nešto i čekaju da mužjaci tresnu plastični jednokratni tanjir sa mesištem pred njih. Uzgred: žene su veoma vešte oko roštilja, ali samo kao profesionalne
kuvarice; često veštije od bilo kog muškarca, ali – to je posao, to je nešto drugo. Nijednoj normalnoj ženi na pamet ne pada da se bavi roštiljima, još manje
ražnjevima; to je, glasi društveni konsenzus, "muški posao", jelda?

E, sad: ja jesam uvereni pristalica polne (rodne?) ravnopravnosti. Mislim da žene mogu u vojsku, ako su baš zapele (pritom ne vidim smisao vojske, ali to je
drugo); mislim da su u policiji veoma korisne; da znaju da budu odlični piloti (pilotkinje?) i tako dalje. Guraju se – s punim pravom, molim – u poslove koji su
nekada bili isključivo "muški"; u roštilje i ražnjeve ne guraju se. Zašto?

Zato što su pametne, eto zašto. Da preciziram: pravi roštilj, a ne one američko-evropske budalaštine na plin i na brikete, traži kao prvo testeru i sekiru. Dobro:
to se može i treba prepustiti mužjacima. Kao drugo, taj žar treba napraviti tako da traje za datu količinu mesa ili ribe. Slično je sa ražnjem, jer jarca ili brava
treba dobro nataknuti i učvrstiti, što traži nešto fizičke snage, kao i okretanje ražnja – ako čovek već nema, kao moj rođak Nešo iz Pule, elektromotor koji to
radi sam (on ga s nežnošću zove "električni Srbin", radi na 220 ili 12 volti, sporo i lepo). Žene su, dakle, ćutke prihvatile da su ti roštilji i – naročito – ražnjevi
"muški posao". Zašto da ne, kad su muški već zapeli i kad im je toliko stalo? Uostalom, ko bi od sebe bez potrebe pravio budalu i pravio se važan (stručno
rečeno: kurčio se) oko neke vatre i roštilja ili ražnja na njoj? Pogledajte idući put muškarce oko roštilja ili ražnja: to se mrči, to izvodi pripremne radnje, to
zahteva lozu ili pivo svaki čas, so, ruzmarin, još drva, to izgleda kao da destiliše kamen mudrosti. Magnum opus, jaka stvar: ispeći na roštilju neko mesište ili
na gradelama neke ribe (kad se peku ribe, onda su to gradele, upamtite da se ne brukate po Jadranu!). Malo ispravne procene količine drva u odnosu na količinu
hrane, masna rešetka, nešto za prelivanje i sigurnosna margina za žar (da se posle ispeče i nešto povrća ili da se posuda sa finalnim proizvodom podgreje na
žaru i vruća stigne na sto); jaka stvar... Ništa što ženskinje ne bi umelo.

Dobro, ume da bude naporno, više dosadno. Eto, pre neki dan sam na gradele ispekao gomilu inćuna od po 10 cm svaki; njih jedno 150 komada. Lepi i sveži,
ne kažem, ali svakoga treba provući kroz maslinovo ulje, složiti ih lepo na gradele i onda ih okretati kad koji bude gotov s jedne strane, što nije jednostavno –
osim što je zamorno – jer nijedan žar nije ravnomeran. A gosti, dobri ljudi i lepe žene, kao se prave fini, neće da počnu dok ja ne završim i ne možeš im
objasniti da se sa roštilja (gradela u ovom slučaju) jede vruće. Jedite i pustite me da završim to u znoju lica moga! U tim situacijama žene naprave neke salate,
obično više nego što treba i – čekaju. Naravno.

Ražanj je još veći blam, jer je roštilj barem posao za jednog. Tu se svi muški skupe dok jedan okreće, otvaraju jedno pivo za drugim (to se valja za polivanje
žrtve paljenice, kažu) i loču. Pre toga su se svađali je li dosta soli, treba li ga špikovati belim lukom i slaninom (treba, ali uvek ima izdvojenih i dosadnih
mišljenja), je li žar dovoljno jak i već slične budalaštine. Žene sede malo dalje i gledaju. Najsramotnija scena nastaje pred kraj, jer muški misle da sve znaju o
ražnju, kao da je to fudbal ili politika. Jagnje ili jare gotovo je pola sata posle poslednjeg paničnog uzvika "Skidaj ga!".

Je li sada jasno zašto se žene ne mešaju u ova posla?

Zet miloš vasić

Naša je kćer – kao što je poznato – savršena prilika, poželjna udavača, lepotica, miraždžika i uopšte iz dobre kuće. A ko je on
Biti zet je par excellence muška funkcija, kao što je poznato. Znam, bio sam više puta. Zet, dakle, spada u svojtu, a ne u rodbinu – po preciznim merilima
učenih jezikoslovaca – jer zetom postaje venčanjem. Narod to objašnjava kraće: zet je "tuđa kost", kao i ostatak svojte; "zet li je rod, magare li je stoka", kažu
Piroćanci. Ta se razlika vidi odmah na tradicionalnoj svadbi: s jedne strane trpeze naši, s druge njihovi i onda se gledaju. Isto važi i za snajke, jetrve, zaove,
ujne, strine, prije i ostalu žensku svojtu, ali to je druga priča.

Zet je u položaju krajnje delikatnom čim zetom postane, ako ne i pre toga. Naime, naša je kćer – kao što je poznato – savršena prilika, poželjna udavača,
lepotica, miraždžika i uopšte iz dobre kuće. A ko je on? Uvek ima boljih, naravno, a to će zetu već biti objašnjeno, temeljito i više puta tokom njegove karijere
zeta. Uobičajene primedbe su: vetropir; nije neki; da je zgodan – možda, ali je neozbiljan; nije glup, fakat, ali je smotan; prija i prijatelj i nisu neki, znamo i
bolje; s kim se sve boljim naša ćerkica zabavljala; da bar ima para, nego je gulanfer; bezobrazan je; a da možda ne juri sojke? Itd. Ukratko, što reče veliki
pesnik Ršum: "Uz malo sreće i malo novca, mogla sam biti gospođa ovca...".

Imao sam tako jednom jednu ranu taštu koja je vazda zvocala na te teme: te njena je ćerka lepa, pametna, govori jezike (sve istina), te svira klavir (laž) itd. Na
kraju sam je ućutkao na način neočekivan, čisto trenutno nadahnuće: "Gospođo punice", rekao sam joj nasamo mrtav ozbiljan i jako zabrinut, "sve je to istina,
ali ima jedan detalj: vaša kćer nije bila nevina kad se udala za mene." Ostala je paf i više nije zvocala; samo me je tiho mrzela, a inače onako emancipovana,
napredna i politički korektna, ko bi rekao...

Iz izloženoga jasno je da je (osim supruge) glavni problem zeta tašta tj. punica. Nije ni majka manji problem, da se odmah razumemo: i njen je sin mogao da
nađe bolju, nego šta, a ne ovu čepinicu, lucprdu, fantaziju, razmaženo derle; a ni ti prijatelji nisu neki. Ali i to je druga priča. Imao sam u životu četiri legalne
(venčane) tašte. Jedna me je mrzela (vidi gore); sa dve sam bio u veoma korektnim odnosima i ne žalim se; jednu sam obožavao i ona mene. Malo li je? S
taštama treba održavati što srdačnije odnose, jer je tako život podnošljiviji. Kod nas na Zvezdari, kad smo bili klipani i mulci, važilo je mudro pravilo:
istovremeno muvaš i ribu i kevu. Nije to bez neke.

Naravno da je odnos tašta–zet postao omiljena inspiracija umetnicima: od Nušića ("I ženu i klasu!") do narodnog barda bećaraca: "Zora rudi, tašta zeta budi,
ustaj zete da nam jebeš dete". Ima tu još u smislu viceva. Recimo onaj o Jozi iz Gruda koji je ulovio zlatnu ribicu u Neretvi i – da skratim – tražio ono što niko
u Hercegovini nema, pa je dobio zeta iz Beograda. Ili Fata iz Fojnice koja je dobila crno unuče, pa je rekla "Lijepi naši Vlasi..."; itd., sve politički nekorektnije
jedno od drugoga.

To je ta muka sa etnički i politički mešanim brakovima: zet uvek ispadne problem ako je krive vere, nacije, rase ili političkog uverenja. Snajka ponekad, ali na
to se gleda s više praštanja. Eto je Franjo Tuđman, koji se ponosio što mu gđa Ankica nije ni Srpkinja ni Jevrejka, dobio zeta Srbina i unuke polu-Srpčad; zeta
iz Zemuna, poput onog Joze iz vica.

S druge strane, postoji odnos tast–zet, neka vrsta naizgled mističnog savezništva; ništa u stvari čudno, s obzirom na ulogu tašte odnosno supruge u oba muška
života. Po nekoj neizbežnoj logici zet će prvog saveznika naći u tastu tj. puncu. Sa dva moja tasta slagao sam se odlično; od ostalih, jedan nije hteo da me vidi
nikada, jer sam mu prolazio kroz evidenciju politički sumnjivih (bio je visoka šarža u KOS-u), a drugi je umro pre nego što sam se pojavio u životu njegove
kćeri; to mi je žao, jer je bio sjajan tip. Sa tastovima se zetovi smuvaju najčešće odmah, intuitivno. Uzgred, slično je i sa snajkama: svekar je obično skloniji
snajki nego svekrva; ne zove narod tek tako onaj kaktus oblika dlana sa bodljama "svekrvin jezik". Tastu zet dolazi kao neka vrsta spasa i pomoći: manje
supruge-tašte po glavi stanovnika. Počne dugim noćnim razgovorima, muškarac muškarcu; završi čvrstim savezništvom. Nije to mala uteha: ni zetu, ali ni
tastu, bogami.

A sada malo optimizma. Gledam godinama mlade muškarce, nečije zetove, uključujući i moga. To zgodno, to pametno, to vredno, to pažljivi muževi i očevi.
Da ih vodiš kući kakvi su dobri. Ima nade za muškarce. Zato ovaj kratki spis posvećujem Lazi, Bojanu, Žarku i ostalim zetovima nalik njima.

Tast miloš vasić

Ako podržite tasta u aktivnostim na koje se njegova ženska čeljad mršte – pobedili ste i stekli saveznika, sigurno do razvoda ili groba, šta pre dođe

Još jedna muška funkcija. Kad vam ćerka nabavi zeta, postajete tast (punac).

Uobičajena predrasuda kaže da očevi ženske dece pokazuju izvesnu preteranu brigu koja se graniči s ljubomorom: nijedan im nije dobar za njihovu princezu,
mangupi im kvare dete i već takve gluposti. U najvećem broju slučajeva tast i zet će se uskoro složiti. Ako je mangup pametan, on će istovremeno muvati curu,
taštu (o tome je ovde već bilo reči) i tasta. Tašta zahteva određeni trud, kao i cura (ali manje); tast je relativno jednostavan za uvlačenje pod kožu. Laskajte mu
da kako dobro izgleda za svoje godine; pokažite zanimanje za njegov hobi, o kome ionako niko u kući neće s njim da priča jer im ide na živce, pa makar to bio
i fudbal. Budite ljubazni s njim jer je često jedino muško u kući i željan je druženja. Pustite ga, na primer, da brže i duže pliva od vas, nije teško, ali mu znači;
jedan takav je bio toliko srećan zbog toga da mi je kasnije davao da vozim njegov opako luksuzan auto kad hoću. Nisam auto ni ogrebao, još manje čuknuo, a
još sam vodio računa i o gorivu, ulju i već tome. To ga je kupilo definitivno.

Ako podržite tasta u aktivnostima na koje se njegova ženska čeljad mršte – pobedili ste i stekli saveznika, sigurno do razvoda ili groba, šta pre dođe. Gubite od
njega na kartama, ništa vas ne košta. Pitajte ga za savete, "kao muškarac muškarca", znate već. Pazite, međutim, da ne date na taštu, kakva god ona
nepodnošljiva gadura bila; tako ćete ispasti još i gospodin. Kad on počne da je olajava, složite hladnu facu i udarite u opšta mesta tipa "pa nije baš tako loša,
ima ona i svojih dobrih strana" itd., pa makar bili prisiljeni na banalnosti tipa "takav je život, šta da se radi...". Tastu treba ugoditi i kad je malo čudan. Imao
sam jednog koji je uživao da po kući puca iz velikog revolvera koji sam ja posle čistio, što mu se dopalo.

Sa tastom (i taštom!) valja beskompromisno ostati na "Vi". Neka vas on slobodno tika, mlađi ste ionako i šta sad, ali ne nasedajte na preteranu familijarizaciju.
Sve dok ste na "Vi", ostajete lepo vaspitan mlad čovek i gospodin.

Ni po koju cenu nemojte pristati da tasta zovete "tata" ili taštu "mama"! To je ponižavajuće i od vas čini pizduna, mekušca i uopšte pičkicu. Jednom sam se
našalio s mojim zetom, dok je još bio nov u porodici, pa sam mu mrtav-ladan rekao da sada, kad sam ga upoznao i kad mi se dopao, može slobodno da me zove
"tata". Dečko se smrzao, ali smo se mi ostali od srca nasmejali, pa je shvatio da je o zezanju reč.

Upoznavši razne što tastove, što očeve mojih devojaka, bilo mi je lakše da i sam tastom postanem. Na momke i muževe mojih kćeri nikada nisam imao
primedbu, sve i kad je tome bilo mesta. Njen je, nije moj; odrasla je i pametna je, pa neka vidi sama. Niti sam momcima i zetovima pokušavao da držim stranu
kad cure reše da ih ostave. Jedan je bio munđos, mada simpatičan; nije mi ga posle bilo mnogo žao. Drugi je bio smotanko iz dobre kuće, dobar, ali previše slab
za moju zmijurinu i donekle zbunjen. Vodio sam ga tako jednom na večeru (u Londonu) i naručim sebi krvavu goveđu šnicletinu, a on se zabrine zbog ludih
krava koje su tada bile u modi. Jedva sam mu objasnio dve stvari: da se ta bolest javlja posle dvadesetak godina (kad je, što se mene tiče, svejedno) i da nema
te krave koja je luđa od mene.

Mislim da sam dobar tast i otac ženske dece. Momci (i kasnije muževi) ubrzo prestaju da se skanjeraju, foliraju i prave fini: počnemo prvo da cirkamo zajedno
(dok se moja i njegova mršte); kad mi smotaju i ponude prvi džoint, znam da sam pobedio. To bi se danas korporativnim rečnikom zvalo team building, ako se
ne varam. Kad se tako napravi tim tast–zet, to je jako dobro za porodične odnose i za oba braka – pa koliko potraje...

Drastični slučaj opisan je u onom vicu: sretnu se tast i zet, svako sa svoje strane ulice, i nastaje neverbalna komunikacija. Tast podigne desnu ruku do ramena i
pod pravim uglom ispruži dlan; zet uradi to sa obe ruke. Prevod: je li zmija kod kuće, glasi pitanje; obe zmije su kod kuće, glasi odgovor. Naravno da ženski
deo tog porodičnog četvorolista ubrzo skuži o čemu je reč i otkrije paklenu zaveru. Onda nastupa zvocanje: eto, držite stranu jedan drugome protiv nas dve;
našao lonac poklopac, našla krpa zakrpu itd. Njih dvojica se kunu da oni njih najviše vole i poštuju. Na kraju krajeva, i to se ispegla: sve i ako je zavera, nije
strašna.

U snajke se još ne razumem.

Sin miloš vasić

Pubertet se po pravilu pregrmi putem zatvaranja očiju i ušesa i čekanjem da se završi – ako se uopšte završi, to jest, jer često traje do smrti

Sin je kad se rodi muško dete; to je valjda jasno. Onda se papci i šupci strašno obraduju zato što dete nije žensko, a slično je i u Kineza i u Crnogoraca, koliko
čujem. Vlaji prave razliku: rodio se "sin" ili rodilo se "dijete" (u prevodu: žensko). E, tu će se posle gorko pokajati, ali to je druga priča.

Svaki muškarac je – treba li to još objašnjavati? – nečiji sin. Iz toga ne treba izvlačiti uveliko preuranjeni zaključak da je to neka velika sreća. Sinovi to najbolje
znaju, jer se to njima lupa o glavu. Evo kako i zašto.

Kao prvo, sin ima roditelje: prvo – na svoju nesreću – majku, a onda i oca koji je tu nekako neizbežan, mada i on zna da doprinese sinovljevoj nesreći. Roditelji
su i inače svet problematičan: ne bi im tek tako mudri Duško Radović preporučio da počnu da tuku svoju decu čim primete da liče na njih. Dakle, gospođa
majka, čim se uteši zato što nije rodila žensko dete, počinje da ima ideje o muškom detetu. Prvo mu tepa ženskim imenima (u mom slučaju "Milice", od čega
sam kao dete besneo); zatim joj padnu na pamet razne ambicije. Ako je već rodila muško, neka od njega barem nešto bude. A njemu, nesrećniku i mučeniku,
dosta je i njegovih prirodnih i neizbežnih muka. Muškarcima je uglavnom jasno na šta ciljam, ali – drage moje lepe, dobre i pametne žene – za to se treba i
zainteresovati. Pogotovo ako postoji opasnost da postanete majke muške dece, što se nikada ne može isključiti. Lako je nama dečkićima dok smo mali;
izdržaćemo i tetke koje nas štipaju za obraščiće (od toga se ježim do dana današnjeg!) i prve ljubavi u prvom osnovne (bila je neka Saša iz Kneza Miloša, lepa
plava... A i u učiteljicu Fatimu sam bio zacopan; posle je isto priznao i Zdravko Čolić; a bila je fakat lepotica) i prve tuče po dvorištima.

Frka nastaje u pubertetu, kao što ste i naslutili. Magareće godine, kaže Branko Ćopić, Bog mu dao rajsko naselje. Roditelji – iz mog i tuđeg iskustva – po
pravilu samo misle da razumeju šta se događa dečkićima. To krene da raste, da se izdužuje, da im rastu prvo uši i noge, a posle i sve drugo, naročito ona muka s
kojom teorijski znaju šta bi trebalo, ali u praksi ništa. Pubertet se po pravilu pregrmi putem zatvaranja očiju i ušesa i čekanjem da se završi – ako se uopšte
završi, to jest, jer često traje do smrti. To je vreme kada gospođa majka počne da cepti od straha, jer da koja će upišulja zavrteti mozak njenom predragocenom
sinu; otac se nečemu takvom nada, ali – ako ima pameti – o tome ćuti, jer će mu gospođa supruga mozak popiti zvocanjem. Pametan muškić u pubertetu
zanemariće inače retke pokušaje oca da "razgovaraju kao muškarci" o Tim Nekim Stvarima, je l’ da. Na ulici i među podjednako zbunjenim vršnjacima naučiće
više, pa makar i raznih gluposti poput "preklapače" i ostalih urbanih legendi od kojih pubertelije spopadaju slatke jeze dok šapuću po ćoškovima i bleje po
lokalnom parkiću.

Onda se – pre ili kasnije – pojavi devojčurak koji je po prirodi stvari u tim godinama već zreliji, uvati za uvo zbunjenka, odvede ga negde i uradi mu sve što
zna (što tada i nije nešto, ali njemu, siromašku zagorelom, bogami jeste sve). Tu sada nastaju novi problemi u karijeri sina: a koja ti je ta? Tata ćuti i smeška se
u sebi; mama već vidi sebe kao babu pre vremena i pada u nesvest ako ume (moja je umela). Dopunska teškoća leži u tome što u te iste godine spadaju i kraj
srednje škole i izbor buduće karijere. Ja sam, na primer, hteo u riječku Pomorsku akademiju (navigacija mi je baš išla) ili da budem geometar, ali moji su
odlučno uzvratili da moram na fakultet, čime sam upropašćen do kraja: da sam postao pomorac ili geometar, sada bih se razbijao od para kao neki koje znam.

Od sina majka očekuje – da citiram moju – da svoga oca prevaziđe i postane neko i nešto. Čekaj majko, pitao sam tada: moj gospodin tata je redovni profesor i
gostuje po belom svetu kao bogznakakav stručnjak; u SANU nije ušao, jer ga nije zanimalo (od čega su se razni uvredili); kako ja da ga nadmašim, za ime
Božje? Onda sam stupio u miliciju i opet sam se prevario da tamo ne ostanem, jer bih sada bio u dugoj i debeloj penziji; pa sam otišao na televiziju i tamo mi je
bilo lepo (lepe pare i pametni ljudi), ali sam bio honorarac, pa mi je falilo četiri pune godine staža za penziju, mada sam i to preživeo. Dobro: moja deca,
njihova unučad, malo su ublažila napetosti. Sin je to, nije ispao baraba, eto ga gde nešto ipak radi, doduše nije akademik, ali eto; ženi se, doduše, raznim
sojkama, svako malo pravi decu, ali – sve u svemu – mogli smo i gore da prođemo.

Onda oni omatore, pa se sin za njih brine.

Kćer miloš vasić

Dete ženskog roda (ili pola?), blagoslov sretnim roditeljima – uglavnom, rekao bih čak u većini slučajeva

Za žensku se bebu kaže da je "upišulja" ili "popišulja"; za muškića se ne kaže "popišanko" ili "upišanko", mada jeste, kao i ona. Eto vam patrijarhalne kulture i
tradicije. Obe vrste – ženska i muška beba – ponašaju se uglavnom slično, ako ne i isto, sve negde do prve i po godine. Tada se javlja razlika: devojčurak
postaje koketan, gleda sa okicama, smeje se svakome ko ju pogleda. Za godinu dana, oko 18. meseca starosti, imate gotovu malu gospođicu koja napreduje u
svim svojim ženskim svojstvima, na radost majke i oca. To trepće, to koketira, to zavodi. Sa jedno dve-tri godine dostiže vrhunac koji će možda biti u stanju da
ponovi sa 14-15 godina i malo kasnije. Nema definitivno ničeg slađeg i koketnijeg od nasmejanog devojčurka od četiri godine.

Posle tako nekoliko godina čiste uživancije i njih uhvati pubertet, ali to je u principu lakše i drugačije od muškića. Nije da je lako, naravno, ali je lakše; krenu
da rastu sisići, pa ona, jadna, ne zna šta bi s njima; još ako su malo veći... Jao muke! Onda dođe prva menstruacija, koja se preživi nekako. I one, nesrećnice,
imaju taj isti problem: te rastu mi noge i uši; te sam bubuljičava (a nije); te ružna sam strašno (a nije); te – veoma često – neću da postanem riba, lepo mi je i
ovako. Imam jednu kćer koja se zarozala kad je postala devojka, jer nije više pobeđivala u sprintu na 100 metara. Kad jednom krenu da izlaze iz puberteta – što
je uvek pre nego što krenu muškići – one se ili bace u udešavanje, ili u alternativu; često u oboje istovremeno, jer je i alternativa stvar statusna. Kćer moje
prijateljice (14 godina) pojavila se posle nekoliko sati u kupatilu (tipično) sva picnuta i udešena i pitala majku: "Jesam li se dobro isprojektovala?".

To i nije nikakav problem. Shvate curice ubrzo da o čemu je tu reč: ili imaš šarma ili nemaš, u kom (drugom) slučaju pomoći nema, ako se sama ne snađeš,
sestro slatka.

Sa roditeljske tačke gledišta, prednost kćerke nad sinom shvati se tek kasnije, kad stignu godine i kad đavo odnese šalu. Ćerka je brižnija i osećajno bliža, sve i
kad se kao svađamo. Moj omiljeni pisac i sensei Robert M Pirsig ("Zen i veština održavanja motocikla") svoju prijateljicu Silviju, osećajnu i brižnu pametnu
ženu, definiše samo jednom rečju: "Ćerka". Ćerka je – po toj definiciji – poziv, životni stav. Neko ko brine i saoseća.

Kao i sinovi, tako i ćerke imaju problem sa majkama. Taj je problem složeniji: osciluje između legendarnog mističnog savezništva majke i kćeri i
neprijateljstva koje ume da bude dramatično. Ponekad misle da su konkurentkinje; ponekad i jesu; podjednako često majke će optuživati kćer i oca da su u
zaveri protiv njih. Često je to i istina: majke umeju da budu navalentne i dosadne prema svima u kući: i muževima i sinovima, najčešće prema kćerima. To,
međutim, retko ugrozi bitni i osnovni mistični odnos savezništva. Pametne kćeri uvek će pronaći neku meru u tome, tako da ne uvrede ili povrede nekog od
roditelja. Sve i ako dođe do razvoda, pametna će kćer naći ravnotežu i očuvati dobre odnose i sa majkom i sa ocem, ali i sa njihovim novim saputnicima u
životu. Kažem pametna; glupače ostaju glupače.

Važnost kćeri pokazuje se u punom značaju tek u vašoj starosti, vas roditelja ženske dece. Ćerke će se uvek više brinuti, a i od zetova možete više da očekujete.
Sinovi i snajke nekako su udaljeniji; ne tvrdim da je uvek tako, ali to bi bio neki pretežni trend. Znam i ovakve i onakve slučajeve, a pouzdane statistike, koliko
znam, nema. Ima samo opštih predrasuda, jako raširenih, pa vas molim da mi oprostite na nagađanju. To se nagađanje, uostalom, zasniva na iskustvu oca četiri
kćeri. Dve su objektivno sprečene da mi se nađu u nevolji, ali nevolje i nema, hvala Gospodu; jedna je vesela lucprda, neka je tamo; jedna je čvrsta i pouzdana;
dovoljno. Ima ko nema ni toliko, pa sam ja presrećan.

Budućnost muškarca miloš vasić

Koja vam je funkcija, vama muškima? To pita jedna lepa i pametna žena kad se naljuti na mene. Zaista: koja i šta ćemo mi na svetu

Ima li muškarac budućnost?

Pitanje bi bilo blesavo da se nije pojavila ozbiljna opasnost: ako su uspeli da u epruveti od matičnih ćelija naprave hamburger, zašto ne bi i muškarca? Nije baš
toliko složen. Tu sam se setio jednog naučnofantastičnog romana iz davnih godina: neki virus ubije skoro sve muškarce na planeti, pa ženski konzilijum
pokušava da spase šta se može. Ono malo preostalih pada pod poseban nadzor, jer svaki spermatozoid odjednom postaje strašno dragocen. Ali, taj sumnjivi i
politički nekorektni roman pisan je pre najnovijeg razvoja genetike i pratećih disciplina.

Koja vam je funkcija, vama muškima? To pita jedna lepa i pametna žena kad se naljuti na mene. Zaista: koja i šta ćemo mi na svetu? Trut obavi svoje, izvrne se
i crkne. Ona muška šovinistička svinja bogomoljac ne mora ni toliko: njegova ugnjetena supruga bogomoljka pobrinuće se sama. To je dobri Boga uredio na
vreme, a ne kao sa sisarima.

Sad ozbiljno: do najnovijeg propitivanja "nove muškosti" (neovirility) i "nove muževnosti" (new masculinity) došlo je posle ludih Šezdesetih i to se vuče do
dan-danas. Konsultujući moju papirnatu arhivu isečaka i iscepaka iz tadašnje belosvetske štampe na tu temu, naišao sam na zanimljive stvari. Da ne gnjavim s
detaljima (opštepoznati su), generalni utisak je da to ima veze s feminizmom. Dobro, vreme vojujućeg feminizma Valeri Solanas (to je ona koja je pucala na
Endija Vorhola) i Ti-Grejs Etkinson (ta je bila još gora) prošlo je, slava Gospodinu. Sada imamo razvodnjenu "politički" i "rodno" "korektnu" verziju i moramo
s tim da živimo. Nije da ne pomaže: dobro, u redu, kajemo se, popravićemo se, evo smo se popravili i ne zvocajte nam više. Nisu prestale da zvocaju, jer je
zvocanje mnogo starije od svih feminizama (a ima ih mnogo). Uostalom, nisu ni zvocale zbog feminizma.

Tih sedamdesetih i osamdesetih godina mudre glave i važni esejisti namudrovali su se na temu "krize muškosti i muževnosti": te menja se "društvena uloga"; te
muškarac je u procepu između sramne prošlosti i još uvek nejasne budućnosti; itd. Jedan lucidni urednik Harpersovog Magazina pisao je jula 1975. da to nije
lako: "...neke žene ne traže ništa manje nego korenito novu definiciju muževnosti – a koliko muškaraca može iskreno da kaže da znaju čak i staru definiciju?"
Čuvajući se preuranjenih zaključaka, taj kolega Šnejerson upozorava: "Treba se čuvati slabljenja polnih uloga, a naročito pomodnog trenda hermafroditizma.
Pretpostavljamo da prava seksualnost zahteva još jače muškarce i još jače žene, združene u zajedničkom naporu, iskustvu i sazrevanju." Itd.; ali to je glas
usamljenog u pustinji.

Duško Radović, veliki poznavalac muškaraca, žena i njihovih odnosa, osetio je to još tada (septembra 1976) i izgovorio sledeće: "Danas je toliko teško biti
muško da su mnogi odustali. Mnogi još uvek izgledaju prilično muškobanjasto za svoje namere." Na kraju smo dobili "metroseksualce", kako je i bilo rečeno.
Dobro: svi znamo da je "tužno biti muško" (Miloš Crnjanski), ali oduvek je tako, pa se borimo kako znamo i umemo, što je ponekad taman dovoljno, a češće
nije.

U svakom slučaju, muškarci i dalje imaju kakvu-takvu budućnost; još nije dotle došlo – dok ne počnu da iz matičnih ćelija sintetizuju muške, ili barem
spermatozoide (to bi bilo dovoljno za početak). Uostalom, kanda je to sintetizovanje još uvek skuplje od normalne, staromodne proizvodnje muškaraca; a
možda nauka i uznapreduje. Dok se ne proizvede spermatozoid koji začinje isključivo žensku decu, ima ipak da prođe neko vreme.

Mislim da se treba držati staromodnog načina, zaostalog i tvrdoglavo zatucanog. Kao prvo, jevtinije je (za sada); kao drugo, još ima žena koje misle da su
muškarci potrebni i za neke druge svrhe osim rasplodnih. Za razliku od bikova, pastuva, veprova, jarčeva, ovnova, mačkova i ostalih mužjaka, od njih je ipak
malo veća korist. Taman su ih naučile da se hvataju za usisivač, da peru sudove, da čuvaju decu, da ne troše sve pare u kafani (uglavnom), da ne zapišavaju
dasku, da vode računa i o ovome i o onome (znate vi o čemu!) itd.

Ima tu još jedan razlog, dodaće ona gorepomenuta lepa i pametna: s muškarcima je zanimljivije. Ako je tome tako – a kanda jeste – za budućnost muškaraca ne
treba se brinuti više nego što to opreznost nalaže. A da umeju da budu zanimljivi – umeju. "Bez budalu nema zajebancija", kaže narod. Kako vidim – do
daljnjega smo mirni u vezi sa tom budućnošću.

Smrt miloš vasić

Rado zamišljam duše pokojnika kako zuje okolo i raduju se gledajući nas preživele pre nego što se otvore ona vrata, kao na filmu, koja vode na Poslednji
Informativni Razgovor. Bog je, kažu, milostiv

"Smrt nije baš univerzalno prihvaćena" (Death is not very universally accepted), bubnuo je još 1966. Bob Dilan u nekom intervjuu. Uzgred: njega su već više
puta sahranjivali, poslednji put pre godinu dana, pa eto ga tamo živog i zdravog, Bog ga čuvao.

Svako umre na kraju, pa i muškarac. Problem, kao što je Mihail Bulgakov svojevremeno objasnio, nije u tome što je čovek smrtan, nego u tome što je smrtan
iznenada. I to je prihvatljivo: život je pojava nadasve rizična, sam po sebi. Kad neki važan policajac upozori da su nečiji životi "ugroženi", ja pobesnim: pa
svaki je život svakoga trenutka ugrožen! Ne samo što ćemo svi "skončati" (Aca Vučić), nego čak niti ne znamo kada će to biti (on misli da mu se to
"približilo", ali mu ne verujem ništa; znam čoveka). Nego, pustimo se radikalskih prenemaganja; navikli smo na to.

Čovek u životu ima samo jedan zadatak, kažu učitelji zena: da se oslobodi straha od smrti. Sklon sam da im poverujem. Kažu da je neki siromašni i dronjavi
nezaposleni samuraj (ronin) jednoga dana zakucao na vrata Tadžime no Kamija, velikog mačevaoca i šogunovog učitelja, s molbom da ga primi kao učenika.
Ovaj ga je pogledao, poklonio se i rekao da on svoga gosta nema čemu da nauči. Ronin se zbunio, a sensei ga je upitao čime se on ranije u životu bavio. Samo
jednom stvari, rekao je siromašak: da se oslobodim straha od smrti. E, to sam vam i rekao, zaključio je učitelj, nemam ja čemu više da vas naučim.

Zaista: zašto se plašimo smrti? Kad sam seo da razmotrim razloge za i protiv straha od smrti, ispale su dve dosta dugačke liste. Argumente za i protiv smrti ne
vredi razmatrati iz razloga očiglednih. Dakle, smrti se možemo nadati, očekujući oslobađanje od "praćki i strela sudbe obesne", ali i od naših savremenika koji
se podneti ne mogu (da sad ne ulazim u detalje i imena koja su mrska; to možete i sami da zamislite). S druge strane, smrt će nas lišiti mnogo većeg broja
dragih ljudi, a o uživanjima da ne govorim. Ne znam šta posle biva; nadam se najboljem. Dobro: ne baš dženetskim crnookim hurijama (kao iz Sulejmanovog
harema), ali tako nečemu; hurija mi je dosta bilo i za života, crnookih, plavookih i – naročito – zelenookih, koje najviše volim. Pakao mi se čini zanimljivijim:
dobro društvo i nije dosadno. Uostalom, slažem se sa prof. Volandom: svako ide tamo u šta je verovao i to je pravilno. Ni tom ništavilu u koje mnogi veruju
ništa ne fali; pa nisu toliki budisti baš tako naivni sa svojom nadom u nirvanu (ništavilo, a ne krevet sa ugrađenim FM radiom!).

Sledeće pitanje je – kako? Najbolje je, ako se već mora, na prečac. Ne gnjavite ni sebe – i što je još važnije – ni druge; kratko, jasno i čisto, bez pratećih
zajebancija. Infarkt, uspeli moždani udar, finski nož u mraku, precizan hitac, tramvaj koji niste videli; itd. Ljudi se muče razmišljajući o iznenadnoj smrti (kao
da druge ima): te jesam li napisao testament; te ko će hraniti mačku; te ko će tešiti zgodnu zelenooku udovicu u crnini koja joj tako lepo stoji; te šta će biti sa
imovinom, kao da bi tu imovinu mogli u grob da odnesu. Ne treba vam, građani, imovina Tamo gde ste krenuli, ne potresajte se; imate retku privilegiju da vas
više ništa ne brine i ta nas privilegija sleduje sve bez razlike. Rado zamišljam duše pokojnika kako zuje okolo i raduju se gledajući nas preživele pre nego što se
otvore ona vrata, kao na filmu, koja vode na Poslednji Informativni Razgovor. Bog je, kažu, milostiv, sama suština milosrđa i opraštanja; oprašta jer mu je to
posao, kažu Jevreji. Ali, manimo se teologije; duža je to priča, a nekako je i sumnjiva, javlja mi se. Još se niko nije vratio da ispriča kako je i šta je; onaj Lazar
(nije Krstić!) nije ništa rekao – ili to nije ušlo u Jevanđelja, što verovatno znači da nešto jeste rekao, ali nije bilo podobno da se zapiše.

A sada glavno pitanje – zašto? Deluje tautološki, ali i nije baš. Ima dobrih razloga da se umre: starost, kao prvo – dosadi čoveku i ta zajebancija na kraju
krajeva. Za besmrtnost nismo fabrički napravljeni i to je jasno. Treba živeti dugo – koliko se može – ali na kraju i to dosadi. "Šta je čovek?", upitao se Andrej
Platonov na jednom mestu. "Čovek je kao stolar: stolar živi, živi, pa umre; i čovek živi, živi, pa umre." Jednostavno. Ima tu još razloga. Na primer, Duško
Radović kaže: "Rađajte decu, neka ona žive kad se vi umorite. Ne morate vi trčati, neka vam trče deca, deci je to lakše i prirodnije. Neukusno je insistirati na
životu kad ima pozvanijih i spremnijih od nas da žive." Razmislite o toj poslednjoj rečenici!

Ovime se završava serija tekstova o muškom životu. Naknadne, da ne kažem posmrtne, reklamacije ne primaju se.