Модул 1: КРИМИНАЛИСТИЧКА УПОТРЕБА СЛУЖБЕНИХ ПАСА

 Појам службеног пса

Под посебно дресираним псима подразумjевају се посебно обучени пси који се уз

вођење и контролу овлаштеног службеног лица могу употријебити као средство
силе.
Службени пас је за посебне намјене специјално обучени пас, у служби полиције и
других служби за спровођење закона. Службени пси у Министарству третирају се у
оперативном смислу као помоћно средство за рад у извршавању послова и задатака
из надлежности Министарства.
1.2 Законом о полицји и унутрашњим пословима и Правилником о употреби силе
прописано је да службени пси представњају средство силе.

 Расе полицијских паса

Најпознатије расе службених паса су:

 Њемачки овчар,
 Холандски овчар,
 Белгијски овчар,
 Лабрадорски ретривер,
 Ротвајлер.

 Подјела службених паса

I ГРУПА – ПАТРОЛНИ ИЛИ ЗАШТИТНИ ПСИ-НАПАДАЧИ

II ГРУПА - ПСИ ТРАГАЧИ ИЛИ ИСТРАЖНИ ПСИ
III ГРУПА - ПСИ ЧУВАРИ

I ГРУПА- Заштитни пси се користе за вршење појединих дјелатности као што су:
Позорничка и патролна дјелатност, као и службене радње лишавања слободе и
спровођења лица итд.

II ГРУПА- Проналажење и хватање починилаца кривичног дјела, као и проналажење

трагова кривичног дјела и предмета који потичу из кривичног дјела и могу
послужити као доказ у кривичном поступку.
 -проналажење и откривање дроге и опојних средстава;
-проналажење и откривање експлозива и експлозивних направа;
-проналажење оружја и муниције;
-идентификацију људи и предмета;
-проналажење несталих лица затрпаних у рушевинама и лавинама.

III ГРУПА- пси чувари служе за заштиту и обезбјеђење објеката, ствари и лица као и
одбијања напада од истих.
Разликују се од истражних по томе што су обучени за напад и одбрану, а што се од
њих и очекује у одређеним ситуацијама.

 Намјена службених паса

Специјално обучени полицијски пси имају огроман значај у пословима сузбијања
и спречавања криминалитета, где могу дати велики допринос у циљу откривања и
проналажења извршиоца кривичних дјела, као и расветљавања истих.
У циљу успјешнијег вршења послова Службе јавне безбиједности овим упутством се
регулише поступак при проналажењу и хватању извршилаца кривичних дјела и
извршења других службених задатака уз помоћ посебно дресираних паса, као права и
дужности водича службених паса.

Службени пси се могу користити на пословима као што су:

 позорничка и патролна дјелатност-нарочито приликом обиласка паркова и
других пошумљених површина у условима смањене видљивости (ноћни
услови), затим приликом обиласка аутобуских, жељезничких станица,
аеродрома, а појвом на таквим мјестима пас делује превентивно.

 код постављања засједа-пас може осетити присуство живих бића на

неупоредиво већој удаљености него човјек. На тај начин благовремено
упозорава људство у засједи да се припреми за изненадно заустављање или
хватање лица због којег (или којих) је организована засједа.

 при блокадама-када треба спријечити или забранити напуштање одређених

објеката или простора.

 када се врши потјера-ради проналаска и хватања одбјеглих криминалаца

који се крију на већем пространству покривеном високо вегетацијом, а ради
претраге земљишта и прегледа напуштених кућа, колиба, склоништа, пећина,
великих складишта и других сличних мјеста и објеката погодних за скривање
 лица и предмета. У ове сврхе увјек се користи више паса чији водичи морају
бити добро наоружани и опремљени (панцир,шљем,кратко наоружање).

 за проналажење дроге-откривања кријумчара, на овим пословима пас се

користи за претресање стана, хала, отвореног простора, аутомобила, возова,
авиона, пртљага путника и других мјеста која су погодна за скривање опојних
дрога.
Овакви пси се још користе на граничним прелазима у туристичкој сезони, на
аеродромима, жељезничким и аутобуским станицама, царинским магацинима,
лукама и паркинг просторима, пунктовима приликом уласка у град и др.

 за откривање и проналажење експлозива и експлозивних направа-ови

пси се могу користити на свим мјестима која су наведена код употребе пса за
проналажење дроге.

 за откривање и проналажење оружја и муниције-ови пси се могу користити

на свим мјестима која су наведена код употребе пса за проналажење дроге.

 за проналазак унесрећених у рушевинама-ови пси се могу користити за

проналазак лица затрпаних грађевинским материјалом кад су у питању
рушевине настале земљотресом или на други начин.

 за проналазак унесрећених у лавинама-ови пси се користе када се траже

унесрећени у лавинама и треба их имати у планинским подручјима.

 за идентификацију мириса-ови пси за сада према нашем закону би се

користили искључиво у току истраге јер потврда од стране службеног пса није
доказ на суду.

 приликом упада-специјално обучени пси могу дати велики допринос

приликом упада у разне објекте: куће, станове, бараке, камп кућице и друге
сличне објекте у којима се крију извршиоци кривичних дјела, а које треба
лишити слободе или спријечити у бјекству.

 Законски основ за употребу службених паса

Употреба службених паса дефинисана је Законом о полицији и унутрашњим

пословима у члану 47, тачка 7.

Под посебно дресираним псима подразумевају се посебно обучени пси који се уз

вођење и контролу овлашћеног службеног лица могу употребити као средство
принуде.
1) Полицијски службеници могу употријебити службене псе за спречавање бјекства,
проналажење и хватање учиниоца кривичног дјела, спречавање бјекства лица
лишених слободе, вршење обезбјеђења објеката и лица, спречавање отпора или
одбијање напада на полицијског службеника, друга лица или објекте који се
обезбјеђују.

2) Службени пси могу се употријебити за савладавање отпора приликом провјере

идентитета лица, лишавања слободе, чувања и привођења лица и у другим
случајевима као што су засједа, рација, блокада, претрес терена и др., у којима треба
одбити напад, савладати отпор или ухватити лице које бјежи.

3) Употреба службених паса при вршењу редовних полицијских задатака, независно

од пружања отпора, не сматра се употребом силе у смислу овог правилника.

4) Службени пси могу се употријебити једино ако су припремљени за обављање

одређених службених радњи и када их воде водичи паса.

5) Прије употребе службеног пса, полицијски службеник водич паса дужан је да

упозори лице да ће користити пса ако не поступи по наређењу. Упозорење се неће
дати када то, с обзиром на околност конкретног случаја, није могуће или није
сврсисходно.

6) Посебно дресирани пси употребљавају се с корпом или без ње. Ради савладавања
отпора, службени пси употребљавају се с корпом ради савладавања отпора у случају
када је, у складу са овим правилником, дозвољена употреба физичке снаге и палице
или без корпе у случајевима кад је дозвољена употреба ватреног оружја.

7) При употреби службених паса, полицијски службеник дужан је да пази да пас

непотребно не повриједи лице против кога се употребљава.

8) Полицијски службеник не може употријебити службене псе на начин који изазива

узнемиреност грађана као ни према дјеци и трудницама.

 Основна криминалистичка начела употребе службених паса

1. Начело законитости употребе службених паса;

2. Начело брзине и правовремености употребе службених паса;
3. Начело методичности употребе службених паса;
4. Начело координације и сарадње при употреби службених паса;
5. Начело самосталности у раду, стручности и специјализације водича паса и
6. Начело хуманости употребе службених паса.

 Употреба службених паса-ОПШТЕ

 Службени пас је средство полиције koји се употребљава у циљу обављања
посебних истражних, превентивних, репресивних дјелатности и дјелатности везаних
за обезбјеђење сигурности.

Обучени службени пас већ својом појавом изазива у великој мјери превентивно
дејство у циљу спречавања извршења кривичних дјела. На основу своје снаге,
спретности, борбености, развијености одређених чула и обучености, вишенамјенски
је употребљив у обављању полицијских послова.

Начин употребе службених паса увек одређује конкретно настала ситуација,

степен друштвене опасности коју изазива криминална радња и понашање самог
извршиоца криминалне радње, узимајући у обзир све околности чињеничног стања.

Службени пас је употребљив и примјенљив:

a) у циљу истраге:

- проналажење опојних дрога;

- проналажење експлозива и експлозивних направа;
- проналажење лешева;
- проналажење лица;
- трагање;
- проналажење трага људског мириса;
- идентификација људског мириса;
- претраживање отвореног простора и објеката;
- идентификација лица и предмета.

б) у циљу обезбјеђења сигурности:

- обезбјеђење објеката и одређеног простора;

- одбијање напада од водича службеног пса;
- ради обезбјеђења обављања полицијске дјелатносити;
- обезбјеђење личности;
- обезбјеђење јавних скупова и демонстрација.

ц) као средство принуде:

- разбијање масе или групе људи;

- савлађивање отпора;
- хватање лица у бјекству;
- ради спречавања извршења кривичног дјела;
- ради спречавања извршења већ започетог кривичног дјела.
 Oбављање службе je оно вријеме, док водич службеног пса обавља основне
службене дужности.

Употреба службеног пса је конкретна употреба водича и службеног пса ради

обављања одређеног службеног задатка.

Примјена службеног пса је заједничка примјена водича и службеног пса за

обављање одређеног службеног задатка.

 Употреба патролног пса-НАПАДАЧА

Ради обављања службене дјелатности, службени пас се може упутити само

заједно са својим службено одређеним водичем. Један службени пас може да има
само једног полицајца водича службеног пса.

Само оног полицајца – водича службеног пса, могуће је упутити, употријебити

и примјенити у служби који је за то стручно обучен (завршен курс за водича
службених паса) и за којег је службено одређен обучен службени пас.

За обављање службеног задатка могуће је упутити, употријебити и

примјенити само оног службеног пса, који је власништво МУП-а и посједује за то
одређене радне и употребне квалификације.

Службеног пса ради обављања службеног задатка полицајац водич службеног

пса може примјенити само са прописаном опремом од стране Специјалне
антитерористичке јединице.

Службеног пса на јавним мјестима и у јавном саобраћају треба обавезно

водити на поводнику и са заштитном корпом на глави. Од ових правила могућа су
одступања само приликом обављања конкретних службених задатака и у
случајевима код употребе службеног пса за које Законом о држању опасних
животиња није предвиђено обавезно ношење заштитне корпе.

Водич службеног пса приликом обављања службе може да скине заштитну корпу са
главе пса у следећим приликама:

- приликом обављања службе ноћу и у случајевима смањене видљивости,

- ван насељеног мјеста,
- приликом превоза службеног пса у службеном возилу,
- на теренима који су прекривени шумом и грмљем,
- на мјестима где се према полицијским информацијама очекује појављивање
или присуство лица која су извршила кривична дјела,
- приликом легитимисања сумњивих лица,
 - непосредно прије почетка прегледа обуће и одјеће сумњивог лица,
- прије почетка претраге и гоњења лица,
- прије почетка обављања службеног задатка чије извршење може
представљати опасност за водича службеног пса,
- у свим оним ситуацијама, када водич службеног пса процјени да је скидање
заштитне корпе потребно ради обезбјеђења своје сигурности.

Превоз службених паса је могућ у за то посебно предвиђеним службеним

возилима. Забрањен је начин превоза службених паса у неадекватним околностима-
условима, односно у околностима који угрожавају здравље, живот и тјело службеног
пса.
Возило којим се превози службени пас треба да буде климатизовано због
високих температуара и да има вентилацију за провјетравање.

Прије почетка обављања службе:

- водич службеног пса треба да процјени његованост, ухрањеност, здравствено

стање, кондицију, примјенљивост, опрему службеног пса и да се припреми за
извршење службеног задатка. У случају да је запазио неке недостатке
потребно је да о томе обавјести предпостављеног,
- непосредни старјешина треба да изврши провјеру спремности водича и стање
употријебљивости службеног пса.

Не може се упутити на извршење службеног задатка онај службени пас:

- који је запуштен и не адекватно његован,

- који је у лошој радној кондицији,
- који је болестан,
- који је не адекватно обучен за обављање службеног задатка и који не посједује
одговарајућу квалификацију радног учинка (положен испит и периодичне
провјере),
- који је у датој ситуацији неподесан за обављање конкретног задатка,
- ако је његово естетско стање неодговарајуће.

Патролни службени пас је употребљив:

- за провјеру угроженог подручја,

- за обезбјеђење јавних скупова и демонстрација,
 - за обезбјеђење извршења службеног полицијског задатка,
- за откривање, хватање, привођење и спречавање бјекства извршиоца
кривичног дјела,
- за обезбјеђење сигурности живота и тјела полицајца водича службеног пса и
других лица,
- за растурање и разбијање масе или групе лица који представљају опасност за
стање јавног реда и мира,
- као појачање полицајцу, полицијском пару или групи полицајаца,
- као обезбјеђење спољног простора око објеката, за претраживање шума,
брдовитог краја и подручја прекривених грмљем.

Водича службеног пса у циљу дјелотворности употребе службеног пса, могуће је

употријебити за обављање службених задатака искључиво само са службеним
псом по задужењу.
Водичи службених паса своју службу треба да обављају заједно са својим
службеним псима у цјелости.

Треба повући из употребе службеног пса који престане да буде водљив од стране
водича и када постане неподесан за обављање службеног задатка.

Пса који је повучен из употребе треба одмах одписати из службе-расходовати.

Службеног пса је могуће употребљавати само за обављање таквих служених

задатака за које је он и обучен.

Водич треба у случају упућивања службеног пса за извршење задатка за који

није обучен, то да пријави претпостављеном.

Претпостављени старјешина, узимајући у обзир дате околности и обавјештење

водича о необучености пса за обављање датог задатка, одлучује о томе да ли ће
упркос тој чињеници службени пас бити употребљен и сноси одговорност усљед
неадекватних резултата и евентуалних последица по употребљивост пса.

 Употреба службених паса за детекцију дроге и минско-експлозивних срестава

 Основно правило је да “водич + пас =тим” ради усаглашено, заједно али у подјели
рада. Првобитни задатак водича је управљање радом и поштовање криминалистичких
прописа приликом претраге. Пас не претражује него тражи. Тражи и маркира она мјеста
где осјећа мирис наркотика и експлозива.
Судско извршни органи псе за откривање наркотика и експлозива у служби користе за
откривање.
За откриање службени пас може се упутити само са сталним (именованим) водичем.
Препоручује се да службени пас има само једног водича.
Вршилац дужности водича односно неговатељ паса не може пса употријебити за
службу али може помоћи код обуке, дообуке, збрињавања.

Основни услов за употребу “водич + пас= тим” је обука, квалификованост за службену

употребу. Само се квалификовани, обучени водич са оцјењеним (из обуке и погодности)
псом може упутити на извршење службеног задатка.

 Могућности употребе паса за детекцију

Не може се упутити за вршење службе пас који:

- није обучен,
- болестан, у лошој кондицији, запуштен,
- у свом стању неподобан за обављање службе.

Пас за откривање дроге и експлозива може се употријебити:

- за преглед зграда и просторија;
- за преглед сувоземних, пловних, ваздухопловних средстава, возова;
- магацина робе, пртљага, товара,
- ручног пртљага, личних ствари, скинутих горњих одјевних предмета,
- претрагу терена,
- за преглед водене површине.

Пси за откривање дроге и експлозива не могу се употријебити за задатке

различите од његове обучености (проналажење несталих, праћење трага, за
патролирање итд.).
Пси за детекцију дроге и експлозива не могу се употријебити ако је температура
ваздуха изнад 28 степени и испод 5 спепени.
Задатак за откривање дроге и експлозива је да на означеном терену, објекту, уз
управљање водича, на поводнику или слободно вођен - претражи и недвосмислено,
тачно означи мјесто где осјећа мирис дроге или минско експлозивних средстава
(МЕС-а).
 Задатак пса је тражење и маркирање, а задатак водича је успостављање услова за
употребу пса, помоћ и управљање при раду пса, односно сарадња са руководиоцем и
члановима истражног тима.
Прије почетка обављања службеног задатка, водич треба да преконтролише:
- здравствено стање пса,
- кондицију, његованост пса,
- расположење пса,
- употребљивост пса,
- опрему пса,
- стање превозног средства.

 Начин употребе службених паса за детекцију дроге и МЕС-а

Задатак водича је да прије претраге:

- у близини лице мјеста да прошета пса, да би исти могао извршити своје потребе и да га
напоји,
- после дужег превоза или приликом чекања за обављање задатка обезбједи услове за
одмор пса,
- да се информише на лицу мјеста о могућностима употребе пса, о условима који
отежавају или искључују употребу пса, своје примједбе да јави старјешини који се
налази на лицу мјеста.
- да размисли о ритму и току претраге,
- своју замисао о претрази да јави свом претпостављеном или руководиоцу истражног
тима,
- да предузме мјере за отклањање услова који отежавају или онемогућавају рад пса, по
потреби предлаже подјелу терена на секторе, провјетрава или по потреби отклања
промају,
- да означи мјеста опасна по пса и мјеста које пас не може контролисати,
- да припреми пса за тражење.

Полицајац водич службеног пса за детекцију на основу прикупљених података и

утврђених чињеница на лицу мјеста догађаја самостално одлучује о могућности и начину
употребе службеног пса.

Водич приликом употребе пса за откривање наркотика:

- да ако има прилику за то, да без пса преконтролише возило, објекте које треба
претражити,
- да обрати пажњу на сумњива мјеста, на могуће бункере, на промјене,
- приликом употребе пса да се придржава тактичких правила,
- ако има прилике, треба да је пас без поводца приликом тражења, овако има бољу
прегледност рада пса, лакше може уочити неуобичајено маркирање, промјену у
понашању пса,
- пас треба да је на поводцу, ако се тражење врши у близини саобраћаја возила или на
мјесту које може угрозити тјелесну сигурност пса,
- приликом слободног тражења, прво треба дозволити да самостално прегледа објекат, а
након тога ако ово није дало резултат - треба систематски претражити објекат, корак
по корак, сваки могући бункер треба преконтролисати са псом,
- треба да прати рад пса, његове знакове, реакције,
- означити мјеста где се промјенио понашање пса, направио нагли покрет или промјенио
начин трагања или ритам,
- приликом тражења треба да помаже псу да би пас могао доћи до могућих букера, да
елиминише препреке, ако треба да подигне пса,
- да штити пса од повреда, штетних дејстава,
- да спречи да пас прави штету или нанесе повреду,
- приликом тагачког задатка треба да узме у обзир радну кондицију пса, обученост и
прилике лица места. Задатак тако треба поставити да послије 15 - 20 минута трагања
може најмање 20 минута одморити пса.
- ако види знаке умарања пса, или ако пас изгуби интересовање, завршите тражење,
означите дио који је задњи претражен и треба одвести пса на такво мјесто, гдје се на
миру може одморити,
- после дужег тражења без маркирања, треба сакрити наркотик за вјежбање ван мјеста
лица мјеста, па извршити тражење са псом и послије маркирања, на уобичајени начин
наградити пса. Са овим се може избјећи пријевремено опадање интереса пса, и
мотивише га на даљи динамичан рад.
- знаке пса, промјене у понашању и закључке које произилазе треба јавити старјешини
који је на лицу мјеста,
- за потребе претраге сумњивих мјеста поново покренути пса,

 Радне обавезе водича службених паса- ЗА ДЕТЕКЦИЈУ

Задатак водича после завршетка трагања:

- своја опажања да усмено јави присутном старјешини на лицу мјеста,
- рад и успјех пса констатовати записнички (записник треба да садржи : на чији захтев,
какав трагачки задатак, околности на лицу мјеста, околини, метеоролошке прилике,
ометајуће чињенице на рад пса, знаке - маркирање пса, и закључке који произилазе из
претходно наведених, и успјех у трагању;
- повратком са задатка рапортирати извршење задатка, закључке;
- напојити пса и оставити да се одмори;
- средства, помоћне материје, наркотике за вјежбу итд ставити на сигурно мјесто;
- у случају неуспешне употребе, вјежбањем се уверити о учинку пса;
- употребу пса унијети у Службени дневник пса;
- вјежбу унијети у Дневник обуке пса.
 Употреба службених паса-ТРАГАЧА
  Појам трага
По општој дефиницији траг је повреда тла која настаје када се неко или нешто по њему
креће. Та повреда тла је утисак који остаје у меком тлу (ораница, блато, пјесак, снијег...)
или отисак на тврдом тлу (бетон, асвалт, патос, остале тврде површине...). Утисци су
видљиви, док се отисци најчешће не виде голим оком, већ посебним инструментима и
методама за снимање отисака.

Специфична дефиниција трага, која је битна за познавање обуке паса, изводи се из

разлога што утисци и отисци трага немају никаквог значаја за пса трагача, јер он прати
траг по ради искључиво на мирису трага.

По тој специфичној дефиницији траг је скуп карактеристичних мириса који је остали

на тлу којим је прешло неко биће и који се разликују од мириса тла. Састоји се од
различитих мириса, чија се јачина и састав мењају, као на пример: када траг прелази са
ливада на ораницу, са воде на пут, шуму и слично, или пак може да буде повређен другим
трагом (траговима).

Мирис трага је, уствари, мирис згаженог биља, поремећеног тла и остатака човјековог
или животињског мириса.

Човјечији траг има лични мирис и специфични мирис (од одјеће и обуће). Лични
мирис је мирис зноја и зависи од старости, здравственог стања, пола и хигијенских услова
и самог начина живота. Јаки су мириси старије особе, болесне, заморене, особе под
дејством алкохола... Различити су мирис мушкарца и жене. Исто тако разни дјелови тела
имају различит интензитет мириса.

Мириси животиња су различити у зависности од врсте животиње.Специфични мириси

настају од обуће и одеће и зависе од њихове старости. Тако, нова одећа или обућа има
другачији мирис од ношене. Уз честице мириса власника приљепе се и дјелићи мириса
који се донесу из спољашње средине и могу бити вези са занимањем као мириси:
алкохола, дувана, нафтних деривата, парфема и сл.

Осим за човјеком или животињом траг остаје и за превозним средством, који такође
обилује специфичностима, али није битан као траг који ће пас пратити већ као траг који
омета траг који пас прати.

Доказано је да се пас првенствено равна по озледама тла, дакле по мирису тла.

Органи унутрашњих послова у делокругу свога рада имају потребу за специјално
обученим службеним псима различитог профила из групе паса који се користе и
истражним радњама.

Приликом обављања одређених истражних радњи, приликом вршења увиђаја

неопходна је употреба специјално обучених паса трагача, ради откривања извршиоца
кривичног дјела, проналажења одбачених предмета који потичу из извршеног кривичног
дјела, предмета који припадајау извршиоцу кривчног дјела , а могу бити доказ у току
даљег поступка.
 Службени пас трагач је онај службени пас који је успјешно звршио програм
обуке и положио предвиђени испит за пса трагача.

Ови пси се посебно бирају на основу њихове склоности за апортирањем и на

основу изизезтно развијеног чула мириса.

 Могућности употребе службених паса трагача

Органи унутрашњих послова током обављања одређњених задатака из дјелокруга њихове

надлежности могу да употријебе специјално дресиране псе трагаче у следећим
ситуацијама:
- за откривање трагова извршиоца на лицу мјеста извршеног кривичног дјела и
њихово праћење на основу остављених трагова мириса,
- за проналажење одбачених предмета који потичу из кривичног дјела или
предмети којима је извршено кривично дјело,
- за указивање правца кретања извршиоца кривичног дјела на основу праћења
његовог трага,
- за проналажење несталих особа,
- и у свим другим сличним ситуацијама када постоји могућност откривања
остатака мириса, који могу да допринесу расветљавању кривичног дјела.

 Начин употребе службеног пса трагача

Пре почетка обављања службе:

- водич службеног пса треба да процјени његованост, ухрањеност, здравствено

стање, кондицију, применљивост, опрему службеног пса и да се припреми за
извршење службеног задатка. У случају да је запазио неке недостатке потребно је
да о томе обавјести предпостављеног,
- непосредни старјешина треба да изврши провјеру спремности водича и стање
употребљивости службеног пса.
-
Не може се упутити на извршење службеног задатка онај службени пас:

- који је запуштен и неадекватно његован,

- који је у лошој радној кондицији,
- који је болестан,
- који је неадекватно обучен за обављање службеног задатка и који не посједује
одговарајућу квалификацију радног учинка (положен испит и периодичне
провјере),
- који је у датој ситуацији неподесан за обављање конкретног задатка,
- ако је његово естетско стање неодговарајуће.
Пас за праћење људског мириса не може се употријебити ако је температура ваздуха
изнад 28 степени и испод 5 степени.
 Водич са службеним псом трагачем излази на лице мјеста извршења кривичног дјела,
на основу наређења непосредног старјешине.
Водич службеног пса трагача по пријему наређења о потреби изласка на лице места
ради вршења увиђаја и по могућности трагања (водич услове одређује по изласку на лице
места) потребно је да:

- прикупи сва неопходна обавјештења о догађају,

- да се информише о околностима и могућој ситуацији на лицу места догађаја,
- да прими сва неопходна упутства од надлежних старјешина у вези обављања
предстојећег задатка,
- да припреми службеног пса трагача за употребу у циљу што бољег обављања
предстојећег задатка,
- изласком на лице места прикупи сва релевантна обавјештења од руководиоца
који руководи увиђајем или акцијом,
- непосредним личним опажањем утврди околности и могућности употребе
службеног пса трагача на лицу мјеста у конкретној ситуацији,
- о својим запажњима обавјештава руководиоца увиђаја или акције и у договору
са њим одлучује о даљем предузимању радњи.
Полицајац водич службеног пса трагача на основу прикупљених података и
утврђених чињеница на лицу мјеста догађаја самостално одлучује о могућности и
начину употребе службеног пса.

Пошто одлучи да пусти пса на траг водич га доводи до лица места и командује ''
тражи'', пошто пас ''ухвати мирис'' он креће у израду трага то јест почиње да прати мирис,
водич га слиједи на удаљености од пет до десет метара држећи поводац. Уколико пас на
трагу наиђе на предмет из кривичног дјела или предмет којим је извршено кривично дјело
исти мора да маркира (обиљежи залијегањем). Пас предмет не смије да лиже и узима у
уста како би се у кривичном поступку могао користи као материјални доказ. Приликом
прекида трага пас такође то мјесто мора да означи залијегањем.

Руководилац увиђаја или непосредни старјешина може да нареди употребу

службеног пса, али у том случају одговорност за резултате сноси руководилац или
непосредни старјешина.

Водичи службених паса трагача своју службу треба да обављају са својим псима у
цјелости, осим у ванредним ситуацијама.

Службеног пса трагача који постане неупотребљив за извршење службених

задатака треба одписати - расходовати. Службеног пса трагача је могуће користити
искључиво за обављање задатака за које је обучен.

Водич треба у случају упућивања службеног пса за извршење задатка за који није
обучен, да то пријави претпостављеном.

Предпостављени старјешина узимајући у обзир дате околности и обавјештење

водича о необучености пса за обављање датог задатка, одлучује о томе да ли ће упркос тој
чињеници службени пас бити употребљен.

 Радне обавезе водича службених паса-ТРАГАЧА

При организацији рада водича службених паса трагача треба узети у обзир следеће:

У току обављања свакодневне службе водича службених паса трагача, потребно је

обезбједити вријеме за исхрану и његу службеног пса у трајању од један сат. Одржавање
радне кондиције службеног пса трагача треба обезбједити на терет радног времена
водича два до три сата дневно и три до четири пута недјељно. Под одржавањем радне
кондиције подразумева се извођење тренажних трагова комбинујући разне ситуационе
варијанте.

Задатак је непосредног старјешине да за спровођење ових вјежби у циљу

одржавања радне кондиције пса трагача обезбједи сва неопходна средства (возило,
помоћнике, заштитна средства, посебну храну, апорте и предмете).

Службени пси трагачи једном (1) годишње полажу обавезни испит употребљивости
и ти резултати се уносе у евиденциони картон службеног пса. Поред редовних годишњих
испита провјера се може ванредно извршити по наређењу претпостављеног старјешине
или на захтјев водича службеног пса који га дужи.

Водич после завршене службе, поред осталих полицијских послова треба да:

- пријави завршетак службе и извршење службеног задатка,

- да смјести службеног пса у бокс напоји и нахрани,
- да провјери опрему пса, помоћна средства и да исте по потреби преда надлежнима,
- да напише писмени извештај,
- да документује употребу и примјену службеног пса,
- да преда дежурном службеног пса.

Водич службеног пса је дужан:

- да се придржава прописа о употреби и примјени службених паса и да примјену пса

пријави,
- да се брине о исхрани, снабдјевању, здравственом стању и употребној вриједности
пса који му је повјерен,
- да изводи вјежбе обуке и дообуке на прописани начин,
- да води дневник о спровођењу вјежби за одржавање радне кондиције пса,
- да води дневник о употреби и примјени службеног пса,
- да прописане евиденције прикаже претпостављеном старјешини или лицу које он
овласти,
- да у случају повреде пса истог одмах одведе код ветеринара,
- да пријави болест службеног пса и одмах започне лијечење,
 - да води бригу о њему повјереној опреми за обуку,
- да пријави све настале ометајуће околности за употребу и примјену службеног
пса, промјену квалитета радног учинка службеног пса.

Службене псе трагаче треба користити искључиво по позиву за излазак на увиђај то

јест исти не треба да се користе за другу врсту ангажовања као што су патроле или још
гори случај обезбјеђење. Ово је неопходно обезбједити из разлога сврсисходне
употребљивости службеног пса трагача.

Уколико се службени пас трагач користи и у друге сврхе на пример рад у патроли
исти неће бити у могућности да изврши трагање због физчког умора, одсуства
концентрације и слично.

Поред обрађених службених паса трагача и патролних (нападача) постоје и пси

универзалне намене (трагач и патролни – нападач). Ови пси се могу користити у
зависности од потребе и за траг и за патролу.

Модул 2:КИНОЛИГИЈА
Увод Израз кинологија у свакодневном животу има шире значење, она подразумева
сву проблематику и све делатности везане за псе: од порекла врсте и
припитомљавања, преко узгоја, селекције, обуке, рада, психофизичких својстава пса,
од заштите, разоноде са псима и организационих форми до удруживања љубитеља
паса. Део кинологије који се бави ловачким псима назива се ловачка кинологија.
Кинологија је наука о псима и проучава еволуцију паса, настанак раса и њихове
карактеристике, понашање и обуку паса, узгој, селекцију и здравствену заштиту
паса. Кинологија је наука која се бави проучавањем настанка паса, све од њиховог
дивљег облика, доместификације - припитомљавања, развоја паса, расне поделе,
узгоја, заштите од болести, обуке, смештаја, правилне исхране и њивове употребе,
било за лов, као помагач, или за неке друге активности (проналажења опојних дрога,
пружање помоћи слепим и слеповидим људима), итд. Сам термин кинологија је
кованица од две грчке речи κύ ων (ген. κύ νος), кyн, “пас“ и речи λό γος, логос, “знање",
“наука”. Кинологија је наука о псима и њиховим расним одликама. Не постоје
апсолутно сигурни подаци о настанку и развитку пса, најзаступљенија теорија је да
пас припада породици животиња - паса Цанидае, које лове у чопору. Данас међу
научницима преовлађује мишљење да је пас настао припитомљавањем вука, а до
овог закључка су дошли захваљујући анализи грађе зуба. Пас и вук имају истоветну
грађу зуба. Постоје расе чији су представници тешки свега 1 кг (чивава), код којих се
тежине у просеку крећу од 0,5 до 2,5 кг) и они који достижу тежину од 50 до 70 кг
(напуљски мастиф). Пас је на врхунцу свог живота између 3-ће и 5-те године када му
је тело потпуно развијено, а снага највећа. Међутим, и животни век зависи од расе,
али и од других фактора на које се може утицати: исхрана, здравље, кретање,
животна средина и др. Слика 1. Чивава (женка са младунчетом) Слика 2. Напуљски
масиф (одрастао пас и штене) Човек је убрзо после припитомљавања почео да ради
на његовој селекцији и прилагођавању за различиту употребу. Претпоставља се да су
преци свих данашњих паса били пси гоничи и трагачи. Ловна кинологија је део
кинологије, односно ловна кинологија је наука о ловачким псима и њиховим расним
одликама. Правилан избор паса и њихова обученост за лов врло је важан услов који
доприноси рационаланом коришћењу дивљачи. Губици због непронађене рањене и
устрељене дивљачи износе 30% и више од целокупне вредности уловљене дивљачи.
Ту долази до пуног изражаја употреба различитих раса паса, примена ловне
кинологије, која треба да те вредности губитка дивљачи.

 Развој кинологије
Развој кинологије Развој кинологије у свету Записе о организованом гајењу и
планској селекцији налазимо у доба Римског царства. Римљани су направили и прву
систематику паса по њиховим радним особинама: • Цанес виллатици - кућни пси, •
Цанес песторлес пецуарии - овчарски пси, • Цанес венатици - спортски пси, • Цанес
пугнацес - ратни, борбени пси, • Цанес нарес - пси за трагање њухом, • Цанес педибус
целерес - пси трагачи видом. У току средњег века не постоје битнији писани извори о
организованом узгоју и планској селекцији код паса. Углавном су тада псе узгајали
властела и владајућа класа. Енглески аутори у XВИ веку почињу са описивањем и
екстеријерних карактеристика паса. У XИX веку почиње се са планским одгојем и
селекцијом, на основу радних и морфолошких особина. Долази до стварања многих
специјализованих раса нарочито ловних паса. Организују се прве изложбе паса на
којима се врши поређење паса. У другој половини XИX века долази до формирања и
првих клубова и удружења одгајивача и љубитеља расних паса као и уписивање паса
у прве родовне књиге. У почетку су то били клубови одгајивача појединих раса паса,
обично националних. Сваки клуб прописаивао је нормативе за своје расе. Оснивање
друштава и развој кинологије пре формирања Савеза У Бечу је 1883. године,
основано прво Друштво које се бавило узгојем паса. У том периоду ловство је у
Словенији било под германским утицајем тако да су се ти утицаји веома брзо
осетили. У Крањском крају основана је 1890. године прва ловачка организација
“Крањско друштво за варство лова”. Затим у Загребу је 1881. године основано ,,Опће
хрватско друштво за обрану лова и рибарства”, а 1891.године, Друштво се учлањује у
Аустријско друштво за чистокрвне псе у Бечу. Ловачко друштво 1897. године оснива
Комисију за родовну књигу која податке о чистокрвним псима из Хрватске и
Славоније шаље у Аустријску темељну књигу за чистокрвне псе. Оно што је значајно
за овај период је и прво такмичење хртова на тлу Војводине које је одржано 22.
октобра 1895. године у Великој Кикинди на дан када је основан и први кинолошки
савез ”по угледу на Европу”. У Врбовском у Горском котару одржана је 20. - 30.
септембра 1894. године, ,,Регионална изложба домаћих животиња”, на којој је било
показано 10 истарских гонича што је названо “мала изложба ловачких паса”, иако то
није била ни смотра ни изложба у данашњем смислу, јер тада није било ни каталога
приказаних паса, а ни оцењивања.

Специфичност послова и делокруг рада САЈ-а захтева и детаљну анализу службених

паса за службене потребе. Дугогодишња сведска и наша искуства издвојила су
одређене поделе по расама и њховој употребној вредности за потребе специјалних
јединица. Из доле наведених раса издвајају се две расе које у потпуности одговарају
свим захтевима а то су: 1. Немачки овчар 2. Белгиски овчар-Малино и ове расе су
међународно признате, стандардизоване и припадају првој ФЦИ групи. Постоје и пси
такозвани МИКС који су мешанци Немачког овчара и Малиное, који су се показали
као изузетни радни пси и због тога их намерно укрштају и праве за њих
индивидуалне родовнике који нису признати али се воде ради евиденције јер
постоји могућност да се једног дана признају баш због потребе различитих служби
полиције и војске. Ове три расе дефинисане су због своје вишеструке намене и
отпорности на различите временске услове. Искуство је показало да ове расе могу да
раде минимум две специјалности рецимо откривање експлозивних направа и
одбрану и напад. Због ове рационалности при набавци ових паса тестирају се за оба
вида обуке и завршавају паралелно ове врсте обуке прилагођене за специјалне
јединице. Комплетност паса смањује трошкове смањујући број паса а ефикасност
рада повећаа, нпр. Лабрадоре можемо користити за откривање експлозива али не и
за напад и одбрану, па би тако морамли водити два пса за акцију. Ефикасност
специјалних јединица је управо у доброј обучености, организацији, брзини и
прецизности у извршењу задатака, са што мањим бројем људи а самим тим и мањим
бројем службених паса.

Добар екстеријер (правилна анатомија) има изузетан значај употребне вредности,

издржљивости и у дужини рада. При оцењивању радних способности процењују се и
екстеријер. Процену екстеријера врши комисија за набавку паса у којој су минимум
два водича. При процени екстијера битне су само функционалне екстеријерне
особине (правилност ставова ногу, углованост, општа чврстина итд.). Здравствено
стање проверава ветеринар а снимак кукова, лактова врше надлежне ветеринарске
установе (за нашу службу ветеринарски факут).

 Пас-човјеков пријатељ

Скадинавска легенда каже да се човек, када су се на Земљи одвајали континенти,

нашао усамљен на једном делу копна. Све животиње биле су с друге стране мора.
Једино је пас храбро препливао море и легао човеку код ногу. И човек више није био
сам.

Ова лепа прича говори језиком предања и о старости пса и о његовом пријатељству
са човеком. Историја поуздано зна да је пас живео уз човека већ у праисторији.
Међутим, када наука говори о пореклу пса, мишљења се разилазе. Неки сматрају да је
ова најстарија домаћа животиња настала од шакала, други порекло изводе од вука.

Према најновијим истраживањима, пас ипак води порекло само од вука. Овај
закључак изведен је на основу анализе грађе зуба молара а у задњих пар година
потврђена је и ДНА анализом. Вук и пас имају истоветну грађу молара, док се ова
заједничка анатомска особина не може наћи код пса и шакала.

Могуће је да је још прачовек бирао примерке паса који су му одговарали. Захваљујући

великој варијабилности ове врсте домаће животиње, добили смо временом велики
број раса паса које су се размножавале и мењале према различитим човековим
потребама. Веома често човек бира пса који, поред тога што му пружа пријатељство и
задовољство, обавља одређене послове. Радни пас, било да лови, чува и брани,
налази изгубљене људе или дивљач или открива скривено, води слепе или вуче
запрегу на снегу, активно учествује у људском животу. Сваки пас може обављати
одређене задатке ако је обучен за то, и ако све расе и све јединке поједине расе нису
за то једнако способне по прирођеним склоностима и карактеристикама.
  Расе паса

Расе су издвојене групе унутар неке животињске врсте, а разликују се од осталих

група исте врсте по облику, величини, дужини, боји длаке, радним способностима, а
дају себи сличне потомке са истим обележјима. Наследне карактеристике у раси
морају бити сталне. Да би се расне карактеристике очувале са свим својим
обележјима пси се узгајају у “чистој крви” (постоји још “линијски узгој” и узгој у
“сродству”), што значи да се смеју парити само пси исте расе. Ради тога постоје
документи о чистокрвности и пореклу. Већина раса ловачких паса које се користе
данас у лову резултат су дугогодишње селекције и планског узгоја. Раса паса
представља скуп сличних јединки исте врсте паса које се карактеришу битним
заједничким особинама које су примиле од својих предата а преносе их на потомство.
Ради једнообразног процењивања расне припадности одгајивачи - кинолози
утврђују тзв. стандард расе. Под овим појмом "стандард" подразумева се идеални тип
животиње која би представљала једну расу. Изглед, грађу и одлике тог типа
одгајивачи утврђују на основу познавања особина великог броја паса једне расе.
Анализирајући постојећи број животиња они договорно одређују какав би требало
да изгледа идеално грађен пас, водећи рачуна ипак при томе о просечном квалитету
фонда паса расе за коју се утврђује стандард.

 Расе полицијских паса

Најпознатије расе службених паса су:

 Њемачки овчар,
 Холандски овчар,
 Белгијски овчар,
 Лабрадорски ретривер,
 Ротвајлер.

Која је раса службених паса најбоља за рад? Ово питање се често јавља у кругу оних
који желе да набаве себи службеног пса. Сама чињеница да се једна раса убраја у
службене псе не може говорити да је реч о неким битним разликама у радним
способностима. Наведене расе углавном се разликују по изгледу (неке имају дугу,
неке кратку длаку, различитих су боја и томе слично). Примера ради, узмимо
добермана и немачког овчара. Доберман је врло живахан и темпераментан пас,
погодан за држање у стану јер има кратку длаку. Хладноћу теже подноси. Немачки
овчар такође је темпераментан пас, може се држати у стану (треба га чешће четкати)
и одлично подноси како топлоту тако и хладноћу. Да не набрајамо још многе друге
особине и упорђујемо их, не би смо могли одредити која је раса најбоља, јер укуси и
потребе будућих власника су различити.
Поред наведених раса службених паса, постоје и друге расе које се употребљавају у
служби полиције и војске за одређене специјалне задатке. Лабрадори се користе за
откривање опојних дрога или експлозива, наша домаћа раса паса Шарпланинац за
чување објеката.

Циљ овог приручника није обука службених паса већ анатомија. За службу је битно:
1. Да пас поседује све радне особине и прође све тестове за одређену намену.

2. Да је пас здрав.

3. Да је пас за најмање врлодобру оцену у екстеријеру.

• Рефлекси и надражаји код паса

Понашање животиња резултат је генетике, околине у којој животиња живи и

искуства (оно што је научено претходним интеракцијама генетике и околине). За
боље схваћање понашања паса, неизоставно треба споменути рефлексе. Рефлекси се
дијеле на увјетне и безувјетне, а увјетни пак на природне и умјетне. Безувјетни
рефлекси су урођени и преносе се на потомство.

Штене, након рођења, самостално не може јести ни виђети околину око себе но ипак
зна како се понашати да би опстало на животу (отвара уста при нуђењу хране). Ове
радње под утјецајем су ђеловања његова живчаног сустава, без утјецаја и суђеловања
његове воље.

Одмах након рађања, код животиња се ствара веза у можданим станицама, а као
резултат изазваног осјећаја глади или хладноће, долази до одређеног понашања.
Тако топлина мајчиног тијела ђелује на штене као подражај који изазива одређену
реакцију, штене прилази мајци ако му је хладно, бол изазива трзај, итд. Све ове
реакције урођене су, безувјетне, а подражаји који их изазивају су безувјетни уродени
подражаји.

Увјетни рефлекси су они које пас стјече тијеком живота помоћу искуства (или
учења). Штене, док је још врло мало, одржава свој живот на основи безувјетних
рефлекса а касније реакцијама које га оспособљавају за даљњи живот. Штене у
старости већ од мјесец дана хода за човјеком јер му он даје храну, његује га, штене
долази на човјеков позив, и друго. Овакве радње створене су као резултат његове
интеракције с вањском средином, односно искуства и покушаја.

Увјетни рефлекси дијеле се на природне и умјетне. Природни су они који се јављају

као резултат безувјетног подражаја (мирис хране изазива пажњу и прилажење пса).
Умјетни су они који се стварају на основу одређеног подражаја (нпр. звук звона у
Павловљевом покусу или заповијед у дресури су увјетни подражаји). За стварање
умјетног увјетног рефлекса сваки подражај треба пратити ђеловање одређеног
безувјетног подражаја како би се изазвао безувјетни рефлекс, из разлога што се
увјетни рефлекси стварају на основу безувјетних.

Рефлекси се дијеле у скупине (сполни, прехране, обрамбени, орјентацијски и др.), а

свако се понашање састоји од елемената који припадају одређеној скупини рефлекса.
За понашање је пса карактеристично да један рефлекс превладава над другим. Ово је
уочлљиво када се проматра понашање паса различитих пасмина, што се објашњава
насљедством. Но осим насљедства, утјецаја има и учење и начин држања. Павлов је у
својим покусима имао двије скупине паса, једну је држао у затвореном простору и
код њих су превладавали пасивно обрамбени рефлекси док су код оних држаних на
отвореном превладавали активно обрамбени рефлекси. Ова појава корисна је у
одређивању могућности и упорабне вриједности паса (нпр. службени пси би требали
бити они који испољавају активно обрамбене рефлексе).

Опћенито се може речи како су све радње које се у паса постижу учењем изазване
увјетним рефлексима тј. онима које пас стјече тијеком живота. Понављањем увјетног
подражаја и вршењем одређене радње иза тога, у можданим станицама пса активира
се одређена скупина слушних станица а одмах након тога и скупина станица за
кретање. На овај начин јављају се два извора побуђености гђе подражај једног
претходи другоме, али касније га увјетује. Честим понављањем међу њима ствара се
веза у рефлексном луку тако да побуђеност једних станица аутоматски побуђује
друге, односно одређену радњу животиње (нпр. сједење на наредбу "Сједи!").

Треба нагласити како су у процесу ђеловања живчаног сустава два основна:

активација и инхибиција. Процеси активације потичу пса на извршење неке радње.
Они активирају одређену групу станица у кори великог мозга које тада изазивају
активно ђеловање одређених органа. Пас врши неку наредбу јер су се активирале
одговарајуће групе видних, слушних и станица за кретање. Инхибиција је пак
супротна реакција од активације. Она прекида или задржава рефлексне радње.
Према Павлову, процес инхибиције има исто тако важну улогу у животу као и
процеси активације. У учењу или дресури цијели низ рефлекса се ствара развојем
процеса инхибиције у кори великог мозга. На тој основи се заснива извршење
наредби попут "Не!" или да се пас дуго задржава на заповијед "Сједи!" или "Лези!".
Свако стварање одређене навике захтијева, с друге стране, инхибицију многих
других рефлекса.

Класично увјетовано понашање пса облик је асоцијативног учења које је најприје

представио Иван Павлов описавши "рефлексну теорију". Свима је познато како на
звук звона пас слини. Павлов је доказао како се све животиње могу научити
очекивати посљедицу резултата на основу пријашњег искуства. Типични поступак за
презентацију увјетованог понашања укључује давање неутралног подражаја заједно
са оним од великог значаја. Неутрални подражај је онај који не резултира никаквим
одговором организма према којем је усмјерен. Павлов га је одредио као увјетним
подражајем. Супротно томе, подражај од значаја обавезно побуђује урођени често
рефлексни одговор. Павлов је ове назвао безувјетним подражајима и безувјетним
рефлексима. Ако се понављају у паровима, с временом постају повезани и организам
почиње испољавати одговор према увјетном подражају. Павлов је ово назвао увјетни
одговор.

Постоји неколико типова и варијација овог понашања: увјетно према напријед -

почетак увјетног подражаја претходи почетку безувјетног подражаја. Три најчешћа
облика овог су: кратко-одгођено, дуго-одгођено и слијеђење. Код кратко-одгођеног
почетак безувјетног подражаја је закашњели у односу на почетак увјетног подражаја.
У овом поступку, увјетни подражај се може потпуно преклапати са безувјетним или
се увјетни може у једном тренутку прекинути прије почетка безувјетног. Термин
"кратко" односи се на интервал измеду подражаја и одредено је типом класичног
увјетовања. Дуго-одгођено представља још увијек закашњели почетак безувјетног
подражаја у односу на увјетни али је интервал између подражаја дуљи него је то у
кратко-одгођеном. Мада разлика између наведених може бити тривијална,
разликовање је битно из разлога што се неки облици увјетног понашања боље уче с
дуљом одгодом док друге с кратком. Код слијеђења, увјетни и безувјетни подражаји
се не преклапају. Умјесто тога, док је увјетни презентиран, дозвољен је период
времена тијеком којег нема подражаја а након тога се даје безувјетни подражај.
Период без подражаја назива се интервал трагања.

Симултано увјетовање - представља излагање увјетним и безувјетним подражајима

истовремено.

Закашњело увјетовање - почетак безувјетног подражаја претходи почетку увјетног.

Увјетни наговјешћује неизбјежан безувјетни подражај али и сигнал да је безувјетни
подражај завршио. Као резултат, увјетни одговор се сматра закоченим.

Временско увјетовање - безувјетни подражај даје се редовито у временским

интервалима а прихватљиви увјетни одговор овисан је о правилном временском
одређивању интервала између презентације безувјетних подражаја. Смисао овог
може послужити као увјетни подражај.

Неупарено увјетовање - увјетни и безувјетни подражај не презентирају се заједно.

Обично су издвојени у засебне различитим интервалима. Обично се ова процедура
одвија у истраживању неасоцијативног одговора као што је активација.

Слабљење само увјетног подражаја - презентира се без безувјетног подражаја.

Обично се изводи након што је усвојен увјетни одговор кроз увјетно према напријед.
С временом јачина увјетног одговора се смањује на ону разину као што је била прије
учења.
Постоје двије теорије о томе како ђелује класично увјетовано понашање. Прва,
подражај-одговор теорија, сугерира како је асоцијација на безувјетни подражај
начињена увјетним подражајем унутар мозга, али без утјецаја на вољу. Теорија
подражај-одговор теоријски је модел психологије понашања која сугерира како
животиње (и људи) могу научити повезати нови подражај (увјетни) са оним који је
постојао прије њега (безувјетни) и могу мислити, осјећати или одговорити на
увјетни на начин као да је то био безувјетни. Друга теорија, подражај-подражај,
укључује и вољу у којој је увјетни подражај повезан с концептом безувјетног
подражаја; ситна али врло важна разлика. Теоријски је модел класичног увјетованог
понашања који говори како је когнитивна компонента потребна за обављање
класично увјетованог понашања. Она сугерира како животиња може научити
повезати увјетни подражај као што је то нпр. звоно, с нпр. неизбјежним доласком
хране (безувјетни подражај), што резултира уочљивим понашањем - слињење.
Теорија подражај-подражај говори о томе како животиња слини на звук звона управо
зато јер га повезује с храном.

Код дресуре и рада са псом разликују се двије појаве: понашање пса и утјецај човјека
и околине у којој се дресура обавља. Понашање пса је начин на који он показује
радње помоћу којих се прилагођава вањским увјетима. Понашање се мијења према
тренутним увјетима околине што показује велику способност прилагођавања пса. У
вањским увјетима, понашање је изазвано подражајима који долазе из околине а у
дресури присутношћу особе. Све подражаје из околине пас прима својим осјетилима
и на њих реагира неком радњом. Но понашање пса може бити изазвано и
унутрашњим подражајима на које велики утјецај имају жлијезде с унутарњим
излучивањем - хормони (нпр. сполни рефлекс се јавља у раздобљу сазријевања
сполних жлијезда тј. када оне почну с лучењем сполних хормона). Оба подражаја,
вањски и унутарњи, на понашање пса ђелују као цјелина.

Пси различито усвајају наредбе и учење, неки брже, неки спорије. Ово се објашњава
Павловљевом теоријом о типовима више живчане активности у паса. На основи тих
разлика, сврстао је све псе у четири основна типа: узбудљив или нервозан,
уравнотежено живахан, уравнотежено миран, лош или апатичан.

Од највеће је важности при раду са псом успоставити правилан хармоничан однос.

Однос се мора базирати на потпуном повјерењу пса у свог власника и изазивати
жељу за контактом и комуникацијом са власником.

 Чула код паса

Сазнајте која су чула пса доминантна и инфомишите се о томе колико су интензивна

и развијена чула вашег љубимца.
Чуло мириса

Основно чуло којим се пас орјентише у природи је чуло мириса. Мирисом пас
региструје постојеће стање у околини, али и све промене које се у њој дешавају. Све
ствари имају свој мирис. Неке одају јачи, интензивнији мирис, а друге слабији. Свака
ствар, у зависности од своје хемијске структуре, отпушта у одређеном периоду
одређен број честица у околину. Управо те честице представљају њен мирис.

У мозгу пса постоји центар за мирис. Он прима и реагује на надражаје који се до њега
преноси нервним системом, мирисним живцем, из органа за мирис у носу. Орган за
мирис прима надржај, преноси га мирисном живцу, који га даље преноси у центар за
мирис у мозгу. Ту се надражај региструје и ако представља неко стање на које
организам мора одреаговати, остали ће центри у сарадњи са центром за мирис,
послати налог одређеном органу да изврши неку радњу.

Чуло мириса код пса је врло развијено. Научници су открили да је код пса оно 100
000 пута јаче развијено него код човека! Подаци говоре да човек има око 5 милиона
етмоидалних ћелија у носу, док немачки овчар има чак 200 милиона ових ћелија,
путем којих прима мирисе из околине. Зато пас може да разликује десет пута више
различитих мириса од човека.

Чуло слуха

Друго чуло важно за одржавање живота пса је слух. На дну спољашњег слушног
канала налази се танка бубна опна. Вибрирањем бубне опне, надражај се из
спољашње средине путем три слушне кошчице, преноси до слушног живца, који
преноси надражај у центар за слух, смештен у мозгу.

У сваком уху, пас има по 17 костију и за разлику од човека, код пса не долази до
губитка слуха, уколико дође до пуцања бубне опне. Такође, способност орјентације
пса помоћу слуха далеко је боља него код човека. Пас детектује нискофреквентне
звукове од 16 Хз до 100 кХз, док је максимални дијапазон код човека од 20 Хз до 20
кХз.

Чуло вида

За псе можемо рећи да су далтонисти. Најновија истраживања показују да пас ипак

може распознати неке боје као што су љубичаста и наранџаста. Очи пса су осетљиве
на светло и покрете, а за разлику од човека, чије је видно поље око 180 степени, неке
расе паса имају видно поље чак и 270 степени.

Штене прогледа у периоду између 12 - 15 дана живота. Очи му се сасвим разбистре

тек у узрасту од 1 месец када почиње видети своју околину као и нормалан човек.
Међутим, због сталног развоја кратковидости, пас већ са 8 месеци старости није у
стању препознати свог власника на удаљености од око 100 метара, уколико власник
мирује и уколико се употреба чула мириса и слуха искључе. У узрасту од око 2
године, ова се удаљеност смањује на мање од 40 метара, а у узрасту од око 8 година
пас разликује сенке које око њега круже. Честа је и очна мрена. Пас се током свог
живота зато, највише ослања на чуло мириса и слуха.

Чуло укуса

Ово чуло је од животне важности за пса. помоћу њега пас може разликовати храну од
стваро које нису за јело или су отровне. Чуло укуса налази се на језику, дакле, на
почетку органа за варење, када пас јошима времена да избаци непожељну храну
избацити из уста. Врло је важно правилно одгајати млдог пса и стварајући здраве и
корисне прехрамбене навике.

Чуло додира

Захваљући тактилним длачицама на бради, образима, обрвама и њушци, пас се добро

сналази у околини. Ове длачице су добро повезане са живцима који преносе
различите осећаје у мозак. Тврде, сјајне, дебеле и глатке, дугачке од 3 до 10 цм,
тактилне длачице расту у групама од по 3 до 5 длака из једне брадавице. Неки пси су
способни да их посебним мишићима активно померају и тако опипавају предмет,
мере му топлину, испитују струјање ветра, крећу се ноћу...

Једно истраживање је показало шта се дешава уколико се псима одсеку ове длаке.
Пси су се понашали изгубљено и уплашено, а неки су и јели предмете који нису били
за јело. Међутим, ове појаве нису дуго потрајале јер су друга чула преузела контролу.

Чуло равнотеже

Смештено у унутрашњем уху, ово чуло има задатак да у сваком тренутку информише
мозак о положају тела у односу на силу земљине теже. Свака промена положаја
изазива померање течности у једном од три сферично положена полукруга у коме се
налази чуло. Центар за равнотежу се налази у мозгу. Он бива информисан о свакој
промени положаја било ког дела тела, а након тога издаје наредбу мишићима како
би се одржала равнотежа.

 Нагони

- Нагон за размножавање – парење

- Нагон за проналажење - задржавање плијена
- Нагон чопора
- Територијални нагон
- Нагон претраживања
- Нагон доношења, нагон игре и др.
-
 Понашање пса

- Критички периоди
 - Начини понашања: истраживачко, опонашајуће, брижно, отклањајуће,
борбено, сексуално понашање, понашање за изазивање пажње,
понашање за тражење

 Урођени обрасци кретања код паса

- Сигнали тијела
- Звучни сигнали
- Гребање измета
- Чешање
- Тресање тијела
- Истезање
- Ваљање
- Подизање длаке
- Мимика
- Укопавање хране
- Кружење прије лијегања
- Копање рупе за лијегање

 Састав псећег организма

1.Трапезоидни мишић

2. Делтоидни мишић

3. Ромбоидни мишић

4. Троглави мишић

5. Делтоидни мишић

6. Троглави мишић

7. Испружач карпалног зглоба

8. Савијач лакатног зглоба

9. Спољасњи испружач прстију

10. Примицач лакатног зглоба

11. Испружач лакатног зглоба

12. Средњи мишић сапи

13. Савијач кука

14. Натезач бутне фације

15. Површински мишић сапи

16. Полутендиозни мишић

. 17. Двоглави бутни мишић

18. Ахилова тетива

19. Помоћни савијач скочног зглоба

20. Испружач

Модул 3:ВЕТЕРИНА
ЗАКОН О ВЕТЕРИНАРСТВУ У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ

Члан 1.

Овим законом уређују се услови и начин обављања ветеринарске ђелатности,

заштите здравља животиња, откривање, спречавање појаве, сузбијање и
искорјењивање заразних болести животиња, спречавање болести које су заједничке
за животиње и људе, спровођење мјера ветеринарског јавног здравља, ветеринарско-
здравствена контрола узгоја и промета животиња, производа животињског
поријекла, хране животињског поријекла, хране за животиње, воде и нуспроизвода
животињског поријекла, репродукција животиња, службена контрола и
инспекцијски наџор у области ветеринарства, обиљежавање животиња,
ветеринарски информациони систем, рад ветеринарске коморе, стручно
усавршавање у области ветеринарства, ветеринарска заштита животне средине и
добробит животиња.

 Превоз паса

Службени пси се транспортују посебним возилима или приколицама која су за ту

сврху преправљена и уређена, а возило треба да посједује уређаје који у одређеним
временским условима загријавају или хладе простор у коме се пас налази.
Обука и употреба паса иде са честим превозом пса, због промјене лице мјеста.

Код превоза треба узети у обзир:

- пас треба да се налази у прегратку, кавезу одговарајуће величине,
- провјетравање треба да је одговарајуће, у случају топлих климатских
услова треба водити рачуна о изолацији возила,
- издувни гасови возила да не улазе у простор где је пас смјештен, ово се
посебно односи код превоза у приликолици,
- код дужег превоза пса треба извадити из возила, прошетати и напојити.

 Смјештај службених паса

Смјештајни простор службених паса треба бити довољно простран за кретање,

боравак и одмор службених паса, посебно одвојен за сваког пса и подијељен у два
дијела, наткривени затворени и отворени дио са урађеном инфраструктуром за
прикупљање и одвођење отпадних вода.

Затворени дио треба бити изграђен од чврстог грађевинског материјала,

величине 2x2,5 м, са одговарајућом термо-изолацијаом за зимске услове и
вентилацијом за љетне услове, а отворени дио може бити изграђен о поцинчане
жице величине 2x2.5 м, са величином поља да пас не може провући главу кроз
ограду.

Подлога смјештајног затвореног и отвоореног простора са одговарајућим

нагибом ради лакшег одржавања хигијене, треба бити изграђена од чврстог
материјала као што је бетон, неклизајуће керамичке плочице, обрађено камење и
друго.

У смјештајни простор поставља се једна дрвена кућица, као и једна дрвена палета
величине 1x1 м, обоје подигнуто 5-10 цм од подлоге, а зидови куцице се праве од
дрвета са дуплим страницама и термо-изолацијом, даске дебљине 2, 5 цм и
изолациони материјал дебљине 3 цм и ивице могу бити ојачане челичним лимом
дебљине 1мм, док кров кућице је раван са могућношћу отварања на једној страни
ради лакшег чишћења и дезинфекције, а димензије кућице се прилагођавају
величини пса.

Маатеријл који се користи за изградњу боксова, кућица и смјештајног простора за

псе и опрема у боксовима с којима пси долазе у додир, не смију бити опасниза псе и
штетно дјеловати на њихово здравље, те морају бити прилагођени за лакше
чишћење, прање и дезинфекцију, а боксови и смјештајни простор не смију имати
оштрих углова, ивица и избочина на које би се пси могли озлиједити. Подлога мора
бити чиста и са ње одстранити устајалу воду као и измет.

Службени пси могу бити смјештени и приватно код водича ако су испуњени услови.

 Исхрана паса

ШТА ЈЕ ИСХРАНА?

ОНА ПРЕДСТАВЉА ЈЕДАН КОРДИНИСАН РЕДОСЛЕД ФИЗИЧКО-

ХЕМИЈСКИХ,ФИЗИОЛОШКИХ АКТИВНОСТИ У КОЈИМ СЕ САСТОЈЦИ ХРАНЕ
ПРЕТВАРАЈУ У САСТОЈКЕ ЖИВОТИЊСКОГ ТЕЛА И СЛУЖЕ ЗА ОДРЖАВАЊЕ
ЖИВОТА,ЗДРАВЉА И ПРОДУКТИВНОСТИ ЖИВОТИЊА.

ПОСТОЈИ ЈЕДНА СТВАР КОЈА НЕСМЕ ДА СЕ ИЗОСТАВИ,А ТО ЈЕ ДА ХРАНА (У ШИРОКОМ

СМИСЛУ ТЕ РЕЧИ) УЛАЗИ У НАЈВАЖНИЈИ ТРОУГАО ЗА ОПСТАНАК И ДОБИЈАЊЕ
ЗДРАВИХ И КОМПЛЕТНИХ ЖИВОТИЊА.

У ТАЈ ЧАРОБНИ ТРОУГАО СПАДАЈУ :

1. ХРАНА

2. ДОБАР ГЕНЕТСКИ МАТЕРИЈАЛ И

3. СМЕШТАЈ ОДНОСНО СРЕДИНА У КОЈОЈ ПАС ЖИВИ.

МОЈ СТАВ ЈЕ ДА ХРАНА ЗАУЗИМА ПРИОРИТЕНТНО МЕСТО НА ЛЕСТВИЦИ

ПРИОРИТЕТА КАДА ЈЕ У ПИТАЊУ ЗДРАВЉЕ ЖИВОТИЊЕ И ДОБИЈАЊЕ ДОБРОГ
ГЕНЕТСКОГ МАТЕРИЈАЛА ЗА БУДУЋНОСТ.

АЛИ ОВЕ ТРИ СТВАРИ МОРАЈУ БИТИ УСКО ПОВЕЗАНЕ И НЕСМЕ ДА ИЗОСТАЈЕ НИ
ЈЕДНА ОД ЊИХ АКО ЖЕЛИМО ДА ИМАМО ЗДРАВОГ И НОРМАЛНОГ ПСА.

По свом поријеклу, тјелесној грађи и грађи система за узимање и варење хране пас је
месојед, који је у природи долазио до хране тако што лови дивље животиње али и
једе поједино зрело дивље воће у недостатку основне хране. Мање животиње је јео
целе, тако да је месо уловљене животиње служило као извор протеина и енергије,
крв икости као извор минералних материја, јетра и други органи као извор
витамина. Тако је пас подмиривао све своје потребе за хранљивим састојцима.

Одомаћивање је знатно утицало на промене начина исхране паса. Данас је пас постао
сваштојед али, ипак, не смемо заборавити на порекло и правилну исхрану нашег
љубимца. Отпаци после ручка сигурно неће задовољити потребе за хранљивим
састојцима код нашег пса а зачини, који не сметају људима, сигурно ће изазвати неко
од обољења код пса. Од зачина који се користе у људској исхрани за псе користимо
само со. Зато - избегавајте давање кобасице, паштета и конзервисану храну за људску
исхрану. Ти артикли садрже много зачина који побољшавају укус, али погубни су за
пса. Исто се односи на слаткише, који садрже какао и ментол. Они се, такође не смеју
давати псу.

- Хранљиви састојци

Постоји пет основних група хранљивих састојака: угљени хидрати, масти, протеини,
минералне материје и витамин. СТАВИТИ И ВОДУ КАО ШЕСТИ САСТОЈАК!!!!!!

-Угљени хидрати

Углавном су распрострањени у биљкама. Скроб је најзаступљенији угљени хидрат.

Пас врло тешко вари скроб у сировом стању па је неопходно да се скроб термички
обради (кува или пече). Овако припремљене угљене хидрате пас вари са 75 - 90%
искоришћења. Од укупне количине хране за пса, 75% су угљени хидрати. Од хране
биљног порекла псима се углавном даје хлеб, пиринач, кукурузно брашно или гриз,
кромпир, шаргарепа, спанаћ, блитва, пшеница, јечам итд. У овим хранивима, поред
угљених хидрата налазе се у мањим количинама и биљне масти и протеини,
витамини и минерали.

-Масти
Масти су неопходне у исхрани паса јер имају значајну улогу у преносу неких
витамина, обезбеђују есенцијалне масне киселине и правилан раст. Масти су
најконцентрованији извор енергије. Количина масти у оброцима треба да буде
најмање 5%, а може износити и 30%, с обзиром на усклађивање с другим храњивим
састојцима. Већа количина масти од ове може обично изазива пролив и одређене
поремећаје у метаболизму. Оптималан проценат масти у летњем периоду треба да
износи 10-15% а зими од 15-25%. Индустриски говеђи чварци су најпрактичнији
извор масноће.

-Протеини

Протеини су грађевни састојак свих телесних ћелија и састављени су од

аминокиселина. Има их довољно у хранивима животињског а мање у хранивима
биљног порекла. Протеини животињског порекла су: млеко, сир, јаја, говеђе месо,
риба, коњско месо. Унутрашњи органи појединих домаћих животиња се најчешће
користе у исхрани паса (јетра, срца, плућа, бубрези, слезина, желудац итд.). Кувањем
ових хранива смањује се њихов квалитет, па је препоручиво давати их у свежем
стању само под условом да смо сигурни да потичу од здравих животиња. Уколико
употребимо кланичне конфискате, морамо их претходно добро прокувати.

У исхрани паса мора да буде присутан одређени, по могућности већи, проценат

беланчевина животињског од оног биљног порекла, како би биљне протеине пас у
варењу рационалније искористио. Протеинска хранива биљног порекла су сојина
уљана сачма и кикирикијева уљана сачма. Потреба паса за протеинима у дневном
оброку износи најмање 15%, а креће се до 25, па и више.

-Минералне материје

Минералне материје су прости хемијски елементи који су потребни за изградњу

костију и зуба и за обављање важних биолошких реакција у организму. Неопходни за
изградњу костију пса који расте су калцијум и фосфор. Знатно су мање потребне
остале минералне материје (гвожђе, бакар, кобалт, натријум, магнезијум, хлор, јод,
цинк, сумпор, манган итд.), али их не смемо занемарити. Псу треба дневно до 5%
минералних материја од укупне количине хране.

-Витамини

Витамини су органске материје са важним регулаторним и заштитним функцијама у

организму. У дневном оброку пса морају сви бити заступљени у малим али
неопходним количинама, изражено у интернационалним јединицама. Витамине
делимо на липосолубилне (А, Д, Е и К) код којих може доћи и до хипервитаминозе и
хидросолубилне (Б1, Б2, Б6, Б12, Х, Ц, ПП итд.) код којих не долази до
хипервитаминоза али их треба такође пажљиво давати. Витамин А штити од болести
и утиче на раст и вид. Витамин Д утиче на ресорпцију калцијума и фосфора и
спречава рахитис. Витамин Е утиче на плодност и спречава мишићну дистрофију.
Витамин К утиче на згрушавање крви. Витамини Б групе имају важну улогу у
промету масти, угљених хидрата и протеина.

Вода је средина у којој се одигравају све животне функције пса. Зато пас увек мора
имати на располагању свежу воду.

Штенци се обично после 40 дана одбијају од сисе и са 60 дана иду код нових
власника, а њихов најинтензивнији раст је до 6 месеци старости. Зато морате
посветити максималну пажњу исхрани и хранити штенце 4-6 пута дневно до 4
месеца, од 4-6 месеци 3-4 пута, а од 6 месеци до година дана 2 пута дневно.

У периоду од 40-тог дана живота штенци већ једу храну коју ћемо припремати као и
одраслом псу, али, за разлику од одраслих паса, морају добијати много већу
количину протеинских, минералних и витаминских него енергетских материја.

Беланчевине треба да чине до 50% па и више укупне количине дневне хране (месо,
млечни производи, јаја, сојина уљана сачма).

Енергетска храна (масти, кукурузно брашно, кромпир, макарони, пиринач итд.) чини
око половину дневног оброка и њу кувамо, а месне производе по могућности дајемо
сирове, уколико потичу од здравих животиња или их на крају кувања енергетских
хранива додајемо.

Повећане потребе младог пса за калцијумом и фосфором задовољавају се, поред

давања великих бутних костију (свињске, говеђе) печеним ситно млевеним или
издробљеним љускама од јајета или одређеном количином калцијума из готове
смесе. Обавезно се, уз ове смесе, додаје и 5-6 капи Д витамин јер утиче на ресорбцију
калцијума и фосфора.

Од костију дајемо само велике говеђе, бутне кости после главног оброка, ради
чишћења зуба и јачања вилице.

Пример припреме хране за младог пса: Килограм хранива (кромпир, пиринач,

кукурузно брашно) око 200 гр масти (индустријски говеђи чварци) добро прокувамо.
При крају кувања у ову кашу додамо 500-800 грама месних производа (говеђе месо,
рибу очишћену од костију, бубреге, желудац, итд.), обавезно ситно исецканих да пас
не би одвајао и јео само месо. Када се храна охлади, додајте нешто од витаминских и
минералних препарата.

 Развој и одгој штенета

-Одгој пса

Данас се одгој младог пса најчешће препушта случају, а скрбницима нису познате
нити најосновније чињенице о псећем свијету.

Оно што морамо стално држати на уму јест да ће пас развити своју особност
комбинацијом генотипа (гена наслијеђених од родитеља) и утјецаја околине кроз
одгој, социјализацију и школовање.

Када једном имамо штене или одраслог пса гене не можемо замијенити. Оно што
можемо јест утјецати на псећу околину, дакле специфично радити на
искориштавању генетског потенцијала кроз смишљену манипулацију псећом
околином.

Магичне ријечи којима се стално враћамо јесу одгој, социјализација, школовање.

Пас који је као штене правилно социјализиран може савладати и лоша искуства те се
опет нормално понашати што му не би успјело без успјешно проживљених дана у
раној младости.

Да би се се нарав штенета потпуно и правилно развила потребно је од најраније

младости са штенетом поступати на одређен начин пратећи фазе развоја штенета:

Прва развојна фаза (1., 2., 3. тједан)

Штене спава, сише и излучује измет. Та фаза се зове неонатална фаза и представља
неку врсту продуљеног ношења изван тијела мајке. Доказ томе је да код штенади
која је ношена у матерници дуже од 63 дана ова неонатална фаза траје краће.

Друга развојна фаза (4., 5., 6., 7. тједан)

Муњевито наступа 21. дан. Осјетила сада нормално раде и примљени подражаји
изазивају реакције. Штене се више креће, не пуже као прије, јавља се и мање спава.
Све вањске појаве на њега остављају снажан дојам.

ШТЕНЕ ЈЕ У ОВО ВРИЈЕМЕ ИЗВАНРЕДНО ОСЈЕТЉИВО!

4. тједан - у овом раздобљу живота штене не одвајамо од мајке, а скрбник мора

настојати да су сви подражаји који долазе до штенета што позитивнији. Строго
пазимо да ђеца према штенцима поступају што обзирније тако да у будућности пси
не зазиру од ђеце (избјегавати дружење с маленом ђецом која још увијек немају
контролу над властитом моториком). На исти обазриви начин одрасли и ђеца морају
поступати са псом и у осталим развојним фазама.
5. - 7. тједан - штене се све више буди и стално повећава позорност према околини.
Мозак постаје способан учити и сви дојмови се дубоко усађују у пса. Никада у
каснијем животу пас неће бити тако пријемчив за дојмове као у овом раздобљу.

Сада се постављају темељи за касније добро или лоше понашање животиње. У петом
тједну започињемо интензивнију социјализацију са човјеком - нека се пас дружи с
одговорном ђецом, а дружење нека буде што позитивније, без вриштања, навлачења
и сл. Пса морамо упознати са што више ситуација на што позитивнији начин... нпр.
један круг аутомобилом по паркингу, јачи звукови који долазе из даљине, ливада,
играчке које се мичу узицом и које често мијењамо. Све дозирамо не временски дуго
и на прикладан начин. Радећи на тај начин полажемо чврсте темеље за каснију
врхунску сурадњу с партнером друге врсте - човјеком.

Трећа развојна фаза (8., 9., 10., 11., 12. тједан)

На почетку ове фазе штене се предаје новом скрбнику.

Ако штене остаје дуже у леглу, специфична социјализација иде даље и у 11. тједну
долази до борби за положај у леглу, но борба не мијења нарав штенета ако се и даље
бавимо штенцима на квалитетан начин. Бављење штенцима је врло важно и основа
је квалитетног легла све до тренутка када пас одлази новом скрбнику.

Четврта развојна фаза (13., 14., 15., 16. тједан)

Доказано је да ако се штене редовито не изводи из легла (ако је остало у леглу) и да

ако се с њим не ради, пас се лишава могућности да се развије у добро
социјализираног пса.

Нужно је поштивати фазе развоја штенета како би касније добили што

квалитетнијег пса. Ако се не бавимо псом на прави начин, вјеројатно ћемо имати
пуно више проблема него што бисмо имали са псом из правилно одгојеног легла.

- Правила за бављење са штенцима

1. С појединим штенетом смију се бавити само особе (одрасли и ђеца) које су

примиле упуте од скрбника, а по потреби и под његовим наџором.

2. При бављењу штенетом, штене одвојите од мајке и браће и од предмета и

ситуација које би могле одвратити његову позорност на водича. Штене водите на
различита 'игралишта'.

3. Ове 'сатове обуке' не треба одржавати прије петог тједна. Фреквенција

одржавања може бити једанпут дневно, а врло добри резултати се постижу чак и код
обуке двапут тједно. Свакако је корисније редовито вјежбати.
4. Игра нека не траје дуже од 15 до 30 минута и тада штене вратите у легло.
Забрањена је било каква присила. Одустаните од свега што не успије побудити
занимање штенета. Ако је штене нерасположено, одмах прекините игру.

5. Пазите да предмети који се употребљавају за игру са штенетом не могу

нанијети бол или га озлиједити. Настојите да предмети за игру осим видних и
опипних изазивају и слушне надражаје.

6. Обука траје све до предаје штенета новом скрбнику.

Пас долази у нови дом

Уколико морате свакодневно проводити одређено вријеме изван куће и остављати

пса самог, морамо споменути још неколико вриједних савјета како би вам прва
дружења са псом била што лакша.

1. Набавите боџ - боџ нам служи као средство којим остварујемо неколико вриједних
циљева:

а) учимо псића да остаје сам у стану без завијања и уништавања: Велика већина паса
бурно реагира када скрбник напусти стан. Врхунац узнемирености наступа око 30
минута након напуштања. Јавља се тзв. сепарацијска анксиозност гђе пас почиње
завијати, лајати и уништавати све што му се нађе на путу.

Једини лијек јест на вријеме научити псића да остаје сам и да ће се његов скрбник
вратити. Средство које то омогућава јест боџ.

Маленог псића контролирано остављамо у боџу из почетка неколико секунди, а

касније све дуже - када пас не лаје као награду га пуштамо из боџа и наградимо.
Никада пса не пуштамо из боџа када завија или лаје, јер ћемо га тако научити и
наградити за непожељно понашање. Пас остаје све дуже у боџу и учи да се скрбник
увијек враћа и да нема разлога за панику.

Препоручује се да први оброк који ће псић добити у својем новом дому буде управо у
боџу. Оно што нам је на почетку циљ јест да млади пас доживљава боџ као нешто јако
позитивно и занимљиво... у боџу псић једе, у боџу спавају и његове омиљене играчке
- једном ријечју, боџ је супер!

б) омогућава нам бољу контролу кретања пса: када је пас у боџу није негђе гђе не би
требао бити... нпр. поштару на ногавици или у близини плашљивих гостију - ово
вриједи за кратке периоде када стварно не можете довољно квалитетно наџирати
кретање вашега пса.

ц) омогућује нам да пас не цвили по ноћи и да имамо миран сан: псић одвојен од
мајке и браће по ноћи цвили и плаче ако не спава у близини новог скрбника, што
често представља велики проблем. Малени псић се стави у боџ и поред узглавља
новог власника и тада сви имају мирну ноћ. Пас сигурно спава и не хода по соби, а и
мање уринира и дефецира те се не пење на кревет, јер је једноставно онемогућен
боџом. Дакле, боџом избјегавамо и могућност да нам се пас увуче у кревет што није
допустиво не само из хигијенских разлога него и зато јер подчињени члан чопора (у
правилном распореду снага то је свакако пас) никада не спава у истој разини као
алфа чопора, тј предводник (што би свакако требао бити скрбник).

Боџ служи као псећа 'приватна собица', сигурно склониште које пси и иначе траже у
природи. Пси у природи никада не живе цијело вријеме на отвореном као нпр. говеда
него одаберу једно подручје у којем има и поџемних јама или сличних склоништа гђе
женке рађају, склањају се од невремена или једноставно сигурно одмарају. Идеално
склониште је оно које је довољно да пас може удобно лежати и устати и да буде
заштићен с три стране, док је на четвртој страни смјештена псећа глава која ће
реагирати у случају опасности.

Боџ у бити имитира природно склониште којем су пси нагонски склони.

Препоручујемо боџ покрити прекривачем с три стране и поставити га тако да не
смета, али да се пас ипак не осјећа изолираним - не заборавимо да пас највише ужива
у друштву, јер је пас биће чопора, скупине која му омогућава живот. Пас без чопора,
било људског или псећег, је несретан и изгубљен пас.

2. Обавезно направите план храна / вода / шетња

Оно што је људима велики проблем на самоме почетку јест то што псић
неконтролирано обавља нужду.

Мало људи схваћа да и њихово понашање још доприноси погоршавању проблема,

зато јер већина људи нема добро организиран план храњења, појења и шетње.
Велика је грешка маленом штенету оставити цијело вријеме воду и храну на
располагању, јер тако не можемо успоставити ритам који ће нам знатно олакшати
одрастање пса.

 НАЈЧЕШЋЕ БОЛЕСТИ КОД ПАСА

Иако већина паса брзо по рођењу бива вакцинисана против разних болести, никада
не можемо потпуно заштитити наше љубимце од свих.

Као и људи, животиње могу оболети од читавог спектра болести од којих су многе
потенцијално смртоносне. Зато је веома важно на време их препознати и започети
лечење.

13. Канцер (Лимфом)

Болест: Лимфома је тип рака крви који настаје мутацијом белих крвних зрнаца.
Симптоми: Појава чворића на кожи, неприродан мирис тела, ране које не зарастају,
нагло мршање, губитак апетита, кашаљ, летаргија, разни болови.

Ко је погођен и зашто: Чак 50 одсто паса старијих од 10 година добије канцер. То је

уједно и водећи узрок смрти паса тог узраста. Најчешћи тип рака је лимфом или
тумор лимфних чворова.

За сада се чешће појављују код златних ретривера, боксера и бернских планинских

паса.

Како спречити и лечити болест: Постоји много успешних третмана, укључујући и

хемиотерапију за псе.

12. Нуклеарна склероза

Болест: Старењем паса повећавају се влакна ткива које чини сочиво, потискујући
старија, унутрашња влакна и мењајући им оријентацију. Пошто сочиво онда нема
простора за ширење, сочиво постаје непрозирно и замућено, најчешће плаво зелене
боје.

Симптоми: Замућен изглед ока, тешкоћа у одређивању дужина и ширина.

Ко је погођен и зашто: Нуклеарна склероза чешћа је код старијих паса, углавном оних
који имају више од седам година.

Како спречити и лечити болест: Нема начина да се излечи нуклеарна склероза.

Најбоље би било да добро бринете о вашем псу и прилагодите му окружење, како би
се могао служити другим чулима.

11. Шуга

Болест: Шугу код паса узрокују сићушне гриње.

Симптоми: Екстреман свраб, удубљења на кожи, црвени осип, губитак длаке.

Ко је погођен и зашто: Пси који живе напољу су подложнији шуги. Ситне гриње које
их нападају могу преживети и до неколико дана на кожи, па је могуће да се зарази и
кућни пас у контакту са неким напољу.

Како спречити и лечити болест: Тренутно не постоје превентивне мере за шугу.

Ипак, постоји неколико лекова који је могу лечити. Обично је реч о производима који
се директно наносе на захваћени део коже.
10. Псећи кашаљ

Болест: Псећи кашаљ је инфективни псећи трахеобронхитис, веома заразна болест

респираторних органа.

Симптоми: Сув кашаљ, повраћање, водени секрет из носа , пнеумонија, грозница,

летаргија.

Ко је погођен и зашто: Штенци и старији пси са слабијим имуним системом у ризику

су од добијања псећег кашља. Пси који време проводе заједно у затвореној
просторији подложнији су инфекцији. Као и прехлада, лако се преноси са пса на пса.

Како спречити и лечити болест: Пса треба вакцинисати против ове болести.

9. Лептоспироза

Болест: Ову болест изазивају бактерије које утичу на псе, али такође могу
инфицирати читав низ домаћих и дивљих животиња, па чак и човека. Организам се
преноси зараженим урином и може дуго да преживи у води.

Симптоми: Губитак тежине, грозница, губитак апетита, повраћање, летаргија, бол у

зглобовима и мишићима, дијареја, крв у урину.

Ко је погођен и зашто: Било која раса паса може бити заражена лептоспирозом,
међутим, пси који проводе много времена напољу и у води у највећем су ризику.

Како спречити и лечити болест: Лептоспирозу можете спречити правилном негом

вашег пса. Пси не би требало да пију воду из барица или било какаве стајаће воде,
нити да пливају у језерима. Они могу добити и вакцину против ове болести, ако
ветеринар то препоручи.

8. Бјеснило

Болест: Беснило је заразна, вирална болест која изазива лудило и конвулзије.

Симптоми: Глодање атипичних предмета, грозница, напади, парализа, страх од воде,

опуштена доња вилица, немогућност гутања, необична стидљивост или агресивност,
повећано узбуђење, појачано лучење пљувачке.

Ко је погођен и зашто: Беснило се преноси контактом са крвљу или пљувачком

заражене животиње. Ловачки пси га чешће добијају од других раса.

Како спречити и лечити болест: Вакцинација против беснила је обавезна, а не би

било лоше и да држите свог љубимца подаље од дивљих животиња.
7. Лајмска болест

Болест: Лајмску болест изазивају бактерије које преносе крпељи.

Симптоми: Летаргија, храмљање, отечени зглобови, смањен апетит, губитак тежине.

Ко је погођен и зашто: Лајмској болести су подложни сви пси.

Како спречити и лечити болест: Најефикаснија превенција је да на пса нанесете

средство против крпеља.

6. Парвовирус

Болест: Ова високо заразна вирусна болест манифестује се у два облика – цревном и
срчаном. Напада ћелије попут оних које облажу органе за варење.

Симптоми: Дијареја, повраћање, дехидратација, промењен мирис тела.

Ко је погођен и зашто: Парво може напасти псе свих узраста, али је најчешћи код
штенаца старости од шест до 20 недеља. До сад је потврђено да су добермани и
ротвајлери подложнији од других раса.

Како спречити и лечити болест: Вакцинација је кључ спречавања парво вируса.

Штенци би требало да буду вакцинисани у шестој, деветој и 12. недељи. Такође, не би
требало да излазе напоље, све до истека две недеље после последње вакцинације.

Болесни пси морају бити одмах одведени ветеринару.

5. Штенећак

Болест: Заразна и озбиљна вирусна болест чији је узрочник сличан вирусу заушки.

Симптоми: Висока температура, црвенило очију, воденасти исцедак из носа и очију,

летаргија, губитак тежине, дијареја, повраћање, стални кашаљ.

Ко је погођен и зашто: Штенећак се преноси ваздухом и директним или

индиректним контактом са зараженом животињом. Напада псеће пљувачне жлезде и
лимфне чворове. Ако се не лечи, може напредовати у неуролошко обољејне.
Најчешће га добијају млади, невакцинисани пси.

Како спречити и лечити болест: Лечење ових болести је ограничено. Стопа

смртности од штенећака је 50 одсто. То значи да је превенција кључ. Вакцина против
штенећака сматра се базичном у ветеринарској медицини.
4. Артритис

Болест: Артритис је абнормалан, деструктиван процес у зглобовима који смањује

способност кретања пса и изазива болове.

Симптоми: Укоченост после покрета, ограничени покрети, оток зглобова, тешкоже

при устајању, легању, ходању.

Ко је погођен и зашто: Артритис могу добити пси свих раса, али је чешћи код оних
крупнијих који су склони наследним болестима зглобова попут дисплазије кука.

У те расе убраја се око 70 до 80 процената паса.

Како спречити и лечити болест: Редовно вежбање је кључно за смањење

вероватноће да пас добије артритис, а важно је и на време приметити симптоме
болести, јер се тада може ефикасније ставити под контролу.

3. Инфекције ушију

Болест: Инфекције ушију најчешће изазивају бактерије.

Симптоми: Стално чешање ува, трешење главом, губитак равнотеже, бол приликом
отварања уста.

Ко је погођен и зашто: Пси са дугим ушима, попут кокер шпанијела су подложнији

инфекцијама ушију. Отитис, како се још зове ова болест погађа око 20 одсто паса.

Како спречити и лечити болест: Најбољи начин је чишћење ушију раствором по

препоруци ветеринара једном недељно.

2. Гиардијаза

Болест: Гиардијаза је цревна инфекција коју узрокује паразит гиардија, иначе

становник човечијих црева.

Симптоми: Дијареја која је мекана, масна и шири одвратан, јак смрад.

Ко је погођен и зашто: Готово 50 одсто младих штенаца и до 100 процената паса из

прихватилишта добије ову инфекцију. Гијардију углавном изазива гутање заражених
фекалних материја.

Како спречити и лечити болест: Дајте псу довољно чисте воде. Слоните његове
фекалије чим обави нужду и обришите га.

1. Гојазност

Болест: Пас који је далеко тежи него што је нормално.

Симптоми: Добијање на тежини, вишка телесне масноће, немогућност кретања,
дијабетес, артритис.

Ко је погођен и зашто: Реч је углавном о одраслим псима, а нарочито су подложни

они који живе у кућама.

Како спречити и лечити болест: Пас мора да једе здраву и уравнотежену храну и
редовно се креће, како би се спречила гојазност. Ако је ваш пас гојазан, губитак
килограма и повећана физичка активност је могућа уз постепено, али редовно
продужавање шетњи.

 Здраствена заштита службених паса

Здраствена заштита може бити:

- Превентивна и
- Ветеринарска.

Водичи службених паса су дужни и обавезни да предузму све потребне мјере и радње
у циљу спречавања обољења и повредакод службених паса, те то подразумјева
старање о исправном одржавању хигијене, исхране, свакодневне његе и четкања као
и обавезна заштита од унутрашњих и вањских паразита.

Заштита против унутршњих паразита проводи се свака три мјесеца у довољној дози
и према упутству од произвођача заштитног средства, а заштита од вањских
паразита проводи се свакодневно четкањем и заштитним средствима једном
мјесечно у мјесецима јаке вегетације и два до три мјесеца у хладнијем периоду.

Водич који је задужио службеног пса треба добро да познаје свог пса што је услов за
благовремено уочавање разних промјена у понашању и изгледу пса и први да
открије знакове и симптоме болести и да без одгађања збрине службеног пса и
осигура му ветеринарску заштиту.

Знаци болесног пса су:

- длака (без сјаја, накостријешена, на одређеним мјестима се губи);

- понашање (не реагује на промјене, не узима храну и воду);

- кретање (слабо се креће, лежи и не орјентише се у простору);

- њушка (суха и испуцала);

 - дисање (дише са раширеним носем, чују се оштри шумови, шмркање и
кашљање);

- шапе (нокти распрснути и друго);

- апетит (незаинтересован за јело, повраћа, пије пуно или уопште непије воду);

- стомак (надуван или увучен, осјетљив на додир, спуштен према земљи,

помјерен према напријед или назад);

- кожа (црвенило испод длаке);

- зуби (тамни са наслагама, има оштећења и крварење из десни);

- уста (језик је бијел и држи га ван уста, циједи се секрет из уста, има разне
израслине у устима испод језика);

- мокраћа (тешко или уопште не мокри, мокраћа је тамна или црвена, пас цвили
при мокрењу;

- реп (слабо покривен длаком, константно подвучен између ногу).

Уколико водич примјети промјене у понашаљу службеног пса дужан је да о томе

обавијести непосредног руководиоца и предузме све неопходне мјере и радње како
би се пас довео до ветеринара.

Водич је дужан да до довођења пса ветеринару службеном псу пружи прву помоћ и
прати све промјене како би мога дати што комплетнију слику о каквим се промјнама
ради.

Смјештајни простор службених паса, опрема и возила којима се превозе службени

пси морају се држати у чистом стању и редовно се мора вршити њихова
дезинфекција.

Дезинфекцију проводе водичи службених паса ради спречавања размножавања и

умиштавања вируса и бактерија који могу изазвати заразне болести код службених
паса, а иста се проводи у љетњем периоду сваких 45 дана, а у зимском периду сваких
90 дана.

Дезинфекција може бити механичка и хемијска. Механичка дезинфекција је

стругање, четкање, метење, прање и запрашивање, а хемијска се врши са средствима
и препаратима на хемијској бази и користи се према упутству произвођача за
дезинфекционо средство, те се најчешће ова два вида користе заједно. За
дезинфекцију се може користити пламен, сунчева свјетлост и вода у разним
агрегатним стањима.
Поред наведеног временског периода, дезинфекција се обавезно проводи и за
вријеме болести једног или више службених паса у циљу спречавања ширења
заразних болести на остале службене псе.

Дезинфекцију и дератузацију проводе надлежне ветеринарске службе или друге

овлаштене службе које се баве овом дјелатношћу.

 Ветеринарска заштита

Ветеринарска заштита на локалном нивоу проводи се код мјесно надлежних

ветеринарских станица , које су сходно њиховом стручном кадру и техничким
капацитетима у могућности извршити одређене ветеринарске прегледе и тераписко
лијечење, пружати хитну ветеринарску помоћ, извршити заштиту од унутршњих и
вањских паразита, када то нису у могућности урадити водичи службених паса.

У ветеринарску заштиту спадају и редовне годишње заштите од бјеснила и других

заразних болести, које се могу проводити на локалном нивоу, а водичи службених
паса су дужни да пазе на рокове, док су ветеринари задужени да воде одговарајуће
евиденцијеу здраственим књижицама службених паса.

Ветеринарска заштита на централном нивоу проводи се када на локалном нивоу не

може утврдити дијагноза болести и спровести одговарајуће терапијско лијечење
обољелог службеног пса, те у случајевима који захтијевају опертивне захвате
хематолошко-биолошке претраге, радиолошка снимања и слично.

 Отпис службених паса

Службени пси се отписују због:

- лоших радних особина;

- болести;

- старости.

Због лоших радних особина службени пас се отписује ако на редовном годишњем
тестирању и понављању два поправна тестирањане оствари предвиђен број бодова у
складу са упутством о тестирању.

Ако службени пас не задовољи на првом тестирању наредних 45 дана додјељује се

другом водичу службених паса из исте специјалности, који припрема службеног пса
за друго поправно тестирање које се изводи пред истом комисијом.
Ако на другом поновном тестирању службени пас не оствари предвиђени број
бодова комисија доставља пријдлог о отпису службеног пса, те ако на другом
поправном тестирању пас оствари предвиђен број бодова за пролазак, преиспитаће
се начин раније обуке и рада водича службеног пса и предлаже рјешење
непосредном руководиоцу.

Због болести службени пас се отписује искључиво на приједлог стручног лица-

ветеринара, који на основу ветеринарског прегледа даје своје мишљење и приједлог
о даљем поступању са службеним псом и евентуалној еутаназији.

Због старости службени пас се отписује када наврши 10 година старости, а ово
правило не важи за све категорије паса већ се може утврђивати за сваког пса
појединачно, тако да се одређени пси могу искључити из употребе и раније.

У случају отписа службених паса због старости, болести, лоших радних особина, исти
се могу без накнаде понудити водичу службених паса који их је дужио, као и другом
водичу, раднику МУП-а РС-е или трећем лицу, те ако нико од претходно поменутих
лица не прихвати да преузме пса иси се може смјестити у азил или евентуално бити
аутаназијиран.

Подаци о расходовању службених паса достављају се Управи за материјално-

финансијске и имовинске послове, гдје се води евиденција о броју службених пасаи
њиховој вриједности.
Модул 4: ПРОТИВДИВЕРЗИОНА ЗАШТИТА

Увод

Мере противдиверзионе заштите простора предузимају се, пре свега, ради

превентивног ефекта, са циљем да се открију и елеминишу експлозивна,
радиоактивна, запаљива и друга опасна средства, којима се може угрозити
безбедност лица и објеката. У ту сврху, ради бржег и ефикаснијег прегледа штићених
простора, користе се разни технички уређаји као на пример: рентген апарати
портабал, мобилне, стационарне и линијске проточне конструкције, разне врсте
детектора за детекцију метала, експлозива, радиоактивних материјала и разна друга
техничка средства и уређаји.

Противдиверзиона заштита обухвата и преглед свих писама и пошиљки и других

материјала који се уносе у штићени простор, а истовермено и контролу уласка
других лица у току контроле.

Контрола подразумева проверу, од стране превентивнотехничких екипа и значајних

делова објеката, који су неопходни за нормално функционисање, као што су:
енергетско напајање, гасне инсталације, вентилације и сл.

 Експлозивне материје

Знак за опасност од експлозивних материја према одлуци 67/548/EWG Европског

хемијског бироа.

Демонстрација експлозивних својстава три различита експлозива. Сваки експлозив

је постављен на мермерној основи и инициран је усијаним дрвеним штапом.

Експлозиви су једињења или смесе који могу за врло кратко време да развију велику
запремину гасова на високој температури. Процес веома брзог стварања топлотне и
механичке енергије уз ослобађање гасова назива се експлозија. Потенцијална
енергија присутна у експлозивном материјалу може да буде

 хемијска енергија, као што је она присутна у нитроглицерину или млинској

прашини
 гас под притиском, као у гасном цилиндру или аеросол боци
 нуклеарна енергија, као у фисилним изотопима уранијум-235 и плутонијум-239
Експлозију прате звук, светлост, механичко дејство и сличне појаве, које остављају
снажан утисак на човека. Сагоревањем 1 kg петролеума ослобађа 46000 КЈ, ако се
сагоревање врши на пример у лампи ова енергија се постепено преноси у околину,
без икаквог механичког дејства. Међутим, ако се помеша 1 kg петролеума са
довољном количином течног кисеоника и паљење изврши иницијалном капислом,
настаће велика експлозија у којој се тренутно (хиљадити део секунде) ослобађа око
46.000 КЈ, температуре достиже и до 4.000 °C, изазива се и притисак од око
100 тона по квадратном центиметру (подразумева се да ударни талас има разорно
дејство).
Основна разлика између хемијских експлозива од осталих запаљивих материја је у
томе што се кисеоник потребан за сагоревање налази у молекулима у
виду нитро или хитратне, хлоратне или перхлоратне групе, при чему треба знати да
присуство интерних гасова смањује број калорија ослобођених при експлозији.
Експлозивни материјали се могу категорисати по брзини којом се експандирају.
Материјали који детонирају (у којима се фронт хемијске реакције креће кроз
материјал брже од брзине звука) се сматрају „високо експлозивним”, а материјали
који дефлагрирају „ниско експлозивним”. Експлозиви се могу исто тако
катагорисати по њиховој сензитивности. Сензитивни материјали који могу да буду
иницирани релативно малом количином топлоте или притиска су примарни
експлозиви, а материјали који су релативно неосетљиви
су секундарни или терцијарни експлозиви.
Широк ошсег хемикалија може да експлодира; мањи број се специфично производи
да би се користили као експлозиви. Преостали су сувише опасни, сензитивни,
токсични, скупи, нестабилни, или склони декомпозицији или дезинтеграцији током
кратких временских периода.
У контрасту с тим, неки материјали су само запаљиви или горљиви, ако горе без
експлозија. Разлика међутим није потпуно јасна. Поједини материјали — прашине,
прахови, гасови, или испарљиве органске течности — могу једноставно да буду
запаљиве или горљиви под обични околностима, а постају експлозивни у
специфичним ситуацијама или формама, као што су распршени ваздушни облаци,
или затварање или изненадно ослобађање.

Класификација експлозива
Према пореклу ослобођене топлоте
Према пореклу топлоте која се ослобађа експлозиви се деле на:

 експлозиве са ендотермним молекулима

 експлозиве са егзотермним молекулима
Молекул експлозива је ендотерман онда када настаје из елемената уз везивање
топлоте. Овакви експлозиви обично не садрже кисеоник, а топлота се ослобађа
искључиво распадањем молекула на своје елементе.
Pb(N3) 2 → Pb + 3N2
При овом процесу се за сваки молекул азота ослобађа 447 КЈ енергије.
Молекул експлозива је егзотерман када се ствара из елемената уз ослобађање
топлоте. Молекул садржи кисеоничне групе, НО 2 и О, и до ослобађања енергије
долази сагоревањем самог молекула, односно реакцијом водоника и угљеника са
једне и кисеоничних група са друге стране. При томе настају угљен-диоксид, угљен-
моноксид и вода. Такође је потребно да кисеоник у молекулу није директно везан
за угљеник да би једињење било експлозивно. У ову групу експлозива улазе и
експлозивне смесе које се увек састоје из једног тела које потпомаже сагоревање
(нитрати, хлорати, кисеоник итд.) и једног сагорљивог тела (угаљ, угљоводоници,
нитро деривати итд.). У ову групу спада већина експлозива.

- Према начину дејства

Експлозиви се према начину дејства дела на:

 иницијалне (примарни) и
 бризантне (секундарни) експлозиве
Иницијалне експлозивне материје имају веома малу енергију активирања и веома су
осетљиве на удар, варнице, трење, топлоту, јер могу изазвати њихово разлагање. У
ову групу експлозива спадају: живин-фулминат Hg(OCN)2, олово-
тринитрорезорцилат, сребро-фулиминат AgONC, сребро-азид AgN3, олово-азид NaN3,
динитродиазо-фенол и пероксиди (H2О2, ROOH, ROOR).
Бризантне експлозивне материје су мање осетљиве на механичке и топлотне утицаје
и експлодирају под дејством ударног таласа иницијалних експлозива. У ову групу
спадају нитро једињења која садрже C-NO2 везу, као што су динитробензен,
динитротлуен, хексанитро-стилбен, триаминонитробензен, тринитротолуен (ТНТ),
и друга, затим нитратни естри који садрже C-O-NO 2 групу, као што су нитроцелулоза
и пентаеритит-тетранитрит (пентрит, ПЕТН). Такође се у ову групу сврставају и
нитроамини који имају C-N-NO2 групу, као сто су циклотетрааметилен-тетраамин
(октоген), циклотриметил-триамин (хексоген), нитрогуанидин.

Привредни експлозиви
Постоји велика могућност комбиновања разних експлозивних једињења, адитива и
припремања експлозивних смеса за различите намене. Од посебног значаја су
такозвани привредни експлозиви. То су углавном експлозивне смесе које садрже
неколико компоненти, а припремају се за специјалне намене и минирања
у рударству и грађевини. Најпознатији су гранулисани експлозиви, као на пример,
смеса која садржи амонијум-нитрат (90%), угљену прашину (7%), карбоксиметил-
целулозу (1%) и дизел-гориво (2%) или експлозивна смеса која садржи амонијум-
нитрат (87,9%), тринитротолуен (5,5%), дрвено брашно (4,5%) и дизел-гориво
(2,5%). Ова врста експлозива користи се за минирање средње тврдих и
меких стена и руда.
Постоје и кашасти – водопластични експлозиви који имају кашасто – пластичну
конзистенцију. Одликују се високом густином и добром водоотпорношћу. Ова врста
експлозива сачињена је од смесе амонијум-нитрата (40%), натријум-
нитрата (20%), алуминијума у праху (15%), тринитротолуена (15%), воде (10%) и
средства за згрушавање (0,5-2%). Ови привредни експлозиви користе се у рударству
за минирање у условима где је потребна водоотпорност и за директно убризгавање
у бушотине.

Остале експлозивне материје

Експлозије

Барути су експлозивне материје у којима се хемијско разлагање врши искључиво

термичком проводљивошћу, при чему сагоревање може да буде различите брзине,
од неколико милиметара до неколико центиметара у секунди. При таквим брзинама
могуће је искоришћавање гасова, производа сагоревања, за покретање пројектила у
цеви оружја, или ракетног пројектила.
Постоје:

 колоидни (хомогени) и
 композитни барути.
Колоидни барути се добијају желатинизирањем молекула нитроцелулозе
растворене у неком органском растварачу и неког другог експлозивног једињења. У
зависности од броја основних активних материја постоје једнобазни колоидни
барути који су изграђени само из нитроцелулозе, али у ову групу спадају и барути
који садрже и динитротолуен. Двобазни колоидни барути су изграђени од
нитроцелулозе и нитроглицерина, при чему нитроглицерина има између 12% и 45%.
У ову групу барута сврставају се и нови састави који садрже октоген, хексоген и
пентрит ради повећавања специфицног импулса. Тробазни колоидни барути садрже
три експлозивне компоненте: нитроцелулозу, нитроглицерин и нитрогуанидин.
У композитне баруте сврстава се црни барут који се добија мешањем сумпора,
угљеника и калијум-нитрата. Поред црног барута, у ову групу улазе композитна
ракетна горива која се састоје од оксиданса (углавном амонијум-хлората, 60-80%),
везива које обезбеђује кохезију и хомогеност оксиданса и горива, формирају се од
преполимера (полибутадиен), умреживача (толиуендиизоцијанат), адхезивних
агенаса (триетаноламин), пластификатора (диизооктил-азелат), катализатора
умреживача (фери-ацетонилацетонат, олово-хромат), затим од редуктанса
(алуминијум, око 25%), убрзивача сагоревања (фери-оксид, фероцен), успоривача
сагоревања (нитрогуанидин, амонијум-нитрат), конзерванса (антиоксиданси на
бази фенола и амина) и стабилизатора сагоревања (ацетиленска чађ, алуминијум у
праху).
Од осталих експлозивних материја и смеса треба поменути експлозивне направе на
бази смесе горива и ваздуха. То су такозване аеросолне експлозивне смесе. Прве
аеросолне авионске бомбе произведене су 1960. године. Основни принцип у
функционисању ове врсте бомби је распрашивање лако испарљивих угљоводоника
или металних прахова у ваздуху, при чему настаје експлозивна гасна смеса у виду
облака, која се накнадно пали помоћу централно постављеног пуњења високо
бизантног експлозива. После одабраног упарења, које омогућава мешање горива и
ваздуха, смеса се пали и настаје велика експлозија. Као горива у аеросолним бомбама
користе се разна једињења која са ваздухом у одређеним концетрацијама граде
експлозивну смесу. Ударни талас аеросолних бомби руши све препреке у пречнику
од 500 m, а убија на растојању од 1.000 m. Секундарно дејство ових бомби је
одузимање кисеоника из околине, што изазива гушење живих организама. Бомбе су
тежине до 7 тона. Као гориво најчешће се користи керозин са додатком хептана и
адитива, као што су: пропилен-оксид, пропил-нитрат и бутил-нитрат.
Треба још поменути и такозване пиротехничке смесе, које представљају смесу
експлозивних једињења и оксиданса. Пиротехничке смесе реагују егзотермно тако
што производе специфичне ефекте: дим, пламен, ударни талас, светлост,
гасове, звук или топлоту. Према намени или жељеним ефектима које производе,
пиротехничке смесе могу да буду:

 припалне,
 иницијалне,
 осветљавајуће,
 димне,
 запаљиве и
 са звучним сигналима.
За добијање обојених светлосних ефеката додају се разни адитиви, као што су
бакар(II)-оксид за плаву боју, соли баријума и борне киселине дају зелену боју, соли
натријума жуту, соли силицијума дају црвену светлост, а магнезијумове соли дају
бљештаво плаву боју.

Примјена
Експлозиви и барути имају веома дугу историју и нашли су примену у разним
обаластима људске делатности, пре свега као оружје, затим у привреди (рударству,
каменоломима и сл.), као гориво у ракетним моторима и као лијекови.

Експлозиви и експлозивне материје нажалост данас се много користе и у војне сврхе.

Постоји великаразлика измеду рударских и војних експлозива у саставу, начину
производње и примене.Од свих техничких факултета само на рударском факултету
студенти детаљно изучавају технологијупроизводње, а нарочито примене
експлозива у рударству. Добро познавање органске хемије је одизузетног значаја за
технологију производње привредних експлозива.

• ДЕФИНИЦИЈА, ПОДЕЛА И КАРАКТЕРИСТИКЕ ЕКСПЛОЗИВНИХ МАТЕРИЈА И

ЕКСПЛОЗИВА

Експлозивне материјесу хемијска једињења или механичке смеше хемијских

једињења чврстом или течном стању, које у себи садрже неопходне елементе за
протицање хемијске реакције,праћенеослобађањем топлоте и гасних продуката.
Свака експлозивна материја није технички употребљива, нити се у техничком смислу
може назвати експлозивом.

Експлозиви су просте или сложене експлозивне материје које се под утицајем

спољашњег импулса (удар,трење, топлота) тренутно разложе и пређу у гасовито
стање. При експлозији ослобађа се велика количина гасовитихпродуката, уследчега
долази до наглог пораста притиска и температуре.

Експлозијасе јавља као звучни ефекат при разлагању експлозива. Праћена је појавом
гасова који су подвећим притиском од притиска средине у којој настаје експлозија.
Услед разлике у притисцима долази до наглеекспанзије гасова експлозије, причему
се енергија експлозије претвара у механички рад.Експлозију не карактерише само
количина ослобођене енергије, већје много важнија брзина којом сеова енергија
ослобађа. Количина ослобођ

ене енергије у јединици времена представља снагу експлозива. Приексплозији 1кг

пластич

ног експлозива ослободи се око 4200кЈ/кг енергије у делићу секунде.Да би наступио

процес хемијског разлагања експлозивне материје молекулима треба
саопштитиминамално потребну енергију (енергију активирања) да би постали
активнији, јер су само активни молекули подложнихемијским променама. Зависно од
начина на који се доводи енергија активирања, разлагање експлозивнихматерија
може се обављати на три начина:горењем, дефлаграцијом и детонацијом.

Горењу су подложне све експлозивне материје зависно од температуре и времена

излагања високимтемпературама. Температура горења је најчешће нижа од
температуре експлозије. Горење експлозива одвијасе на рачун хемијски уграђеног
кисеоника у експлозив, без присуства кисеоника из ваздуха.

Дефлаграција је процес разлагања експлозива код кога се енергија активирања

молекула предаје од слојадо слоја преношењем топлоте. Брзина хемијског разлагања
код дефлаграције је релативно ниска и износи однеколико цм до неколико стотина
метара у секунди.

Детонација је процес разлагања експлозива код кога се енергија активирања

молекула преноси од слојадо слоја путем ударног таласа, који се кроз експлозивну
материју креће наџвучном брзином. Детонациона брзина разлагања експлозивних
материја достиже вредност од 1300-9300м/с. Зависи од хемијског саставаексплозива,
густине пуњења, пречника патроне и др.

 ПОДЈЕЛА ЕКСПЛОЗИВА

Експлозиви су проста хемијска једињења или механичке смеше хемијских једињења,

која се под утицајемспољашњег импулса тренутно разложе и пређу у гасовито
стање.Подела експлозива и експлозивних материјала врши се на следеће начине:

−по хемијском саставу,

−по агрегатном стању,

−по релативној конзистенцији,

−према брзини разлагања,

−према намени.По хемијском саставу експлозиве делимо на:

−чиста хемијска једињења,

−механичке смеше хемијских једињења.

Учиста хемијска једињења спадају експлозиви који имају јединствене молекуле у

којима су компоненте(угљеник, водоник, кисеоник, азот и др.) међусобно хемијски
везани у јединствен систем (тротил, нитроглицерин,пентрит, хексоген, фулминат
живе и др

Противдиверзиони преглед

Члан 43

(1) Полицијски службеник је овлашћен да изврши противдиверзиони преглед

простора, објеката, средстава или других предмета ради заштите безбједности људи
и имовине.

(2) Противдиверзиони преглед обухвата преглед или откривање експлозивних

средстава или направа, као и хемијско-биолошко-радиолошко-нуклеарни и други
преглед.
(3) Полицијски службеник је овлашћен да на мјесту проналаска уништи предмет који
представља непосредну опасност за живот или здравље људи или опасност за
имовину ако га не може на други начин учинити безопасним или га не може на
безбједан начин премјестити на друго мјесто.

(4) Полицијски службеник је овлашћен да у циљу извршења противдиверзионог

прегледа простор или објекат испразни и спријечи приступ до њих.

(5) Приликом вршења прегледа полицијски службеници могу од надлежног органа

да захтијевају да изврши наџор и предузме мјере из своје надлежности.
Модул 5: ВЈЕЖБЕ У ОБУЦИ ВОДИЧА И ДРЕСУРИ СЛУЖБЕНИХ
ПАСА
1. ОСНОВИ ТЕОРИЈЕ ДРЕСУРЕ ПАСА

ДРЕСУРА је систем човековог дејстава на пса помоћу којег се код паса стварају и
учвршћују одређене навике.
ТЕОРИЈА ДРЕСУРЕ - то је доследно и систематско излагање основних принципа који
чине процес дресуре као и општих ставова који проистичу из тих принципа и
објашњавају сложене појаве које се јављају при дресури. Теорија дресуре, на тај начин
анализира и сједињује дејство човека са понашањем пса у току дресуре. Ово може бити
остварено само на основу теорије И.П.Павлова о вишој нервној делатности животиња.
Теорију дресуре треба да зна свако ко се бави дресуром паса. Нису ретки случајеви да
дресер-почетник, а често и искуснији дресер, баш због непознавања теорије дресуре,
код пса створи непожељне навике које се касније или врло тешко а често и никако не
могу отклонити. Дресер који добро познаје теорију дресуре у сваком тренутку рада са
псом свестан је коју ће навику поспјешити поступак који примењује, а шта додатно
треба да уради да исти тај поступак не би створио непожељну навику код пса. Због тога
шаблонска дресура, мада створи код пса одређене захтеване навике, готово увек код пса
створи и одређене непожељне навике које могу бити такве да је сваки даљи рад са псом
узалудан. Изучавањем различитих начина и поступака, облика и времена примене тих
поступака и навика које се стварају код пса је обавеза која претходи дресури пса.
Познавање основа теорије дресуре, пружа могућност да рад пса усмеримо на свесну а не
слепу послушност. Дресер стиче знање да може јасно уочавати појаве које проистичу у
току дресуре, како би могао изабрати најбоље и најефикасније начине за постизавање
онога што жели. Познавање општих принципа дресуре паса, пружа могућност за
посебно прилажење сваком псу. Ствар је у томе, што дресер стално ради са псима који
имају свој одређен карактер. Зато, према индивидуалним особинама пса, он мора
мењати дејства која примењује у дресури, одабирајући она која ће дати најбоље
резултате. И услови дресуре могу бити такође различити. Пси се могу дресирати на
специјалном простору-полигону, у пољу, шуми као и мање подесним условима. У свим
тим условима дресер мора да зна кад коју методу да примењује и шта у појединачном
услову може постићи а шта не и не треба да покушава да у одређеном временском и
просторном услову импровизује ако је свестан да то неће дати резултат.
Знање основних ставова, као и одређених сложених појава у дресури, помажу да се нађе
начин за решење многих потешкоћа са којима иначе дресери не би могли изаћи на крај,
уколико немају богату праксу. Све ово говори за неопходност изучавања теоретских
основа дресуре.

2. ДРЕСУРА И ПОНАШАЊЕ ПСА

При дресури је неопходно разликовати понашање пса који се дресира и утицај дресера
на пса. При дресури су дејства дресера и понашање пса, једно са другим врло тесно
повезани. Понашање пса је начин на који пас испољава своја дејства помоћу којих се он
прилагођава условима спољне средине. Оно се брзо мења прилагођавајући се условима
спољне средине обезбеђујући благовремено упознавање пса са спољном средином,
његову заштиту од штетних утицаја, откривање хране, размножавање и др. што је
неопходно за сами опстанак. Многа дејства код пса изазива дресер. Дресирајући пса,
дресер сваки пут, зависно од тога шта жели постићи, на одређени начин делује на пса.
Својим деловањем, он усмерава владање пса у одређеном правцу. Дејства дресера на пса
изазивају се вештим усмеравањем пса да без одупирања уради неку радњу при чему се
истовремено навикава на команду која се може издати помоћу звука (усмена команда),
гестом и другим сигналима. Дејства пса могу бити изазвана и другим надражајима из
њене околине. Шум или уочавање необичних појава, доводе до тога да пас наћули уши.
Пси интензивно њуше непознате предмете. Непознати човек изазива код пса агресивно
понашање. Појава мачке или других животиња приликом шетње пса, изазива низ
дејстава која се могу испољити гоњењем. Присуство женке побуђује код мужјака
одређен низ специфичних дејстава. На тај начин, понашање пса у одређеној средини
изазвано је надражајима који долазе из те средине, а у одређеној ситуацији присуством
дресера. Сви се ови утицаји називају НАДРАЖАЈИМА. Све појаве из спољне средине,
пас прима помоћу својих чула. Различите појаве (људи, животиње, мириси, звуци итд.)
могу утицати на понашање пса, а ти утицаји ће се испољавати тиме што ће пас вршити
ово или оно дејство. Понашање пса може бити такође изазвано и унутрашњим
надражајима. Сваки се организам карактерише одређеним процесима, који се
периодично понављају и чине основу живота. Сви ови процеси имају одраза на
понашање пса, на пример: смена ситости глађу изазива код пса појачану активност за
набавку хране. Кад се засити, пас престаје тражити храну, а самим тим престају и радње
које је он вршио да би је набавио. На понашање пса велики утицај имају функције
жлезда са унутрашњим лучењем. Оне производе материје - хормоне који делују као
унутрашњи надражаји. Тако на пример: полни рефлекси код пса почињу се јављати у
периоду сазревања полних жлезда, тј. у време кад жлезде почињу лучити полне
хормоне. Уколико се пре полне зрелости изврши кастрација штенета, полни рефлекси
код таквог пса се неће никада појавити. Хормоне производе и друге жлезде (штитна,
надбубрежне, хипофиза и др.) које такође имају утицаја на понашање пса. Понашања
која проистичу као резултат дејства унутрашњих надражаја, увек помажу псу да се
правилно оријентише у одговарајућим условима спољне средине. Пас под утицајем
глади неће отићи било куда, већ на оно место где се храни. Највећа активност која је
изазвана за потребом хране, појављује се када пас угледа храну. За пражњење мокраћне
бешике (мокрење), пас жели да изађе напоље. За штењење, куја тражи скривено место
итд. Зато је могуће рећи да понашање пса које се јавља под утицајем унутрашњих
надражаја, остварује се и при дејству спољних надражаја и обрнуто, спољашњи
надражаји имају за пса значење само уколико одговарају унутрашњим. Тако се једни
надражаји не могу одвојити од других, јер при дејству на пса они наступају заједно као
целина. О понашању можемо говорити имајући у виду низ дејстава која се јављају у
одређеном интервалу времена. Тако на пример: можемо говорити о понашању пса за
време шетње, у игри, за време искоришћавања у службене сврхе итд. Можемо говорити
и о понашању различитог карактера, о орјентирном понашању, понашању за време
храњења, понашању за време лова и о понашању усмереном на очување и неговање
потомства. Говорећи о понашању, треба имати у виду и низ дејстава карактеристичних
за све псе одређене расе или за све животиње одређене врсте. Такође, можемо говорити
и о индивидуалном понашању пса, као и о систему дејстава карактеристичних за једног
одређеног пса. Дејства која проистичу за време дресуре, одређује пре свега сам човек
који дресира пса.
3. ТЕОРИЈА И.П.ПАВЛОВА О РЕФЛЕКСИМА

Научно објаснити и схватити понашање пса, могућно је само на основу теорије И.П.
Павлова о вишој нервној активности животиња.
Виша нервна активност је рад хемисфера великог мозга на успостављању везе између
организма и спољне средине. Ова се веза остварује помоћу рефлекса. Рефлекси паса
могу бити безусловни и условни.
Безусловни рефлекси су урођени рефлекси и преносе се на потомство. Штене када се
оштени још не може јести житку храну, брзо се кретати, видети предмете који га
окружују, но и поред тога, ово беспомоћно биће зна како да се понаша да би сачувало
свој живот. У ствари, ове се радње код штенета одигравају без учешћа његове воље, а
под утицајем активности његовог нервног система.
Доказано је да штене не може само себе одржати. Ствар је у томе што се код животиња
одмах након рођења, ствара у мозгу веза међу ћелијама те као резултат изазваног
осећаја глади пса, долази одређено понашање. Топлота женке, мекоћа њеног тела,
истуреност брадавица на сисама, делују на штене као надражаји који изазивају строго
одређену реакцију. Штене пузи до кује, додирује њен стомак и хвата сису. После тога
долази до врло сложених покрета сисања, при којима учествују многи мишићи. Ситост
после сисања изазива стање мировања штенета. Овим се објашњава што првих дана
живота, штене спава кад не сиса. При хладнијем времену, штене тражи топлија места.
Осећај бола изазива трзај итд. Све урођене реакције, називају се безусловним
рефлексима а надражаји који изазивају ове рефлексе називају се безусловним
надражајима. Безусловни рефлекси, поред ових који се јављају одмах по рођењу пса,
могу се створити и у току живота. Неки рефлекси су резултат оних нервних веза које
сазревају у одређеном добу старости пса. Тако на пример: полни рефлекси се појављују
у 7.-8. месецу живота. Ово условљава да куја са којом се је раније пас играо, почиње да
изазива код њега полни нагон. Рефлекси материнског понашања долазе одмах после
штењења. Штенад надражују цео систем материнских рефлекса. Мирис дивљачи наводи
ловачко штене узраста 5-6 месеци да иде по трагу звери и птица. Реакција која се ствара
на рачун безусловног рефлекса, урођена је и назива се ИНСТИНКТ-ом.
3.1 БЕЗУСЛОВНИ РЕФЛЕКСИ (урођени су и наследни)
Код пса разликујемо следеће безусловне рефлексе:
1. Прости рефлекси (пример: трзај ноге на убод...)
2. Рефлекси положаја (пример: самостално лежање, седење...)
3. Сложени рефлекси (ИНСТИНКТИ):
а) Активни
-за оријентацију
б) Пасивни
-за исхрану
-за одбрану
-полни
Пре свега, у понашању пса јасно разликујемо групу тзв. орјентирних рефлекса. Затим
групу рефлекса исхране (где спадају све реакције које се чине за набављање-отимање
хране). Веће значење има група рефлекса која се може карактерисати најразличитијим
формама одбрамбених дејстава. Група рефлекса који се чине у циљу размножавања и
одгајивања потомства - називају се полни и матерински рефлекси.
Свако понашање пса састоји се из елемената који се могу односити на једну од
поменутих група рефлекса. Кратко ћемо окарактерисати сваку од њих:
Група рефлекса за орјентацију код пса испољава се мирисањем (њушењем) предмета,
прислушкивањем итд. Све ове рефлексе, Павлов је назвао још и истражним или
рефлексима радозналости. Рефлекси радозналости јављају се код пса у свим
случајевима када на њега делују нови надражаји. Они увек претходе другим
рефлексима.
Ако после орјентационог надражаја уследи одбрамбени, пас почиње бежати или
нападати. Значи, орјентациони рефлекс се појави, одмах ишчезне и на његово место
дође други рефлекс.
Рефлекси исхране се јављају при стању глади код пса. На основу безусловних рефлекса
исхране, долази до узимања хране и њене претходне обраде (кидање хране, ломљење
костију...), затим акт гутања хране (рефлекс гутања, лучења пљувачке...). Већина
рефлексних покрета пса претходи узимању хране и непосредно су управљени према
храни којој пас тежи (пас прати човека у чијим се рукама налази храна, притрчава њему,
скаче према храни...).
У групу одбрамбених рефлекса пса, убрајају се видови његовог удаљавања од разних
опасности које му прете. Ови рефлекси имају за циљ очување живота пса. Као и
рефлекси исхране, они имају важну улогу у животу. Према понашању пса, можемо
разликовати две врсте одбрамбених реакцја: ПАСИВНИ и АКТИВНИ одбрамбени
рефлекси.
У пасивне одбрамбене рефлексе пса убрајају се видови његовог удаљавања од
непожељних надражаја. У једном случају ће то бити бежање, у другом помицање у крај
а у трећем скривање. У којој од наведених форми ће се рефлекс испољити, зависи од
спољашњих услова и од карактера односа са човеком. На пример: уколико се налази у
пољу, пас ће при покушају да се према њему примени застрашујући надражај, побећи од
човека - дресера. У другим околностима - на ланцу, он ће настојати да на сваки начин
избегне ударац. Поједини пси у овим случајевима легну и пужу у ноге човеку - дресеру.
У активне одбрамбене рефлексе спадају различите форме напада. На пример: при
покушају и нападу маркиранта и то у условима када пас може избећи и умаћи овим
угрожавајућим надражајима. Често активни одбрамбени рефлекси проистичу један из
другога. У односу на власника, ови се рефлекси могу појавити само код паса који су
неправилно васпитани, односно код којих слични покушаји нису прекинути у периоду
њиховог формирања.
Одређено значење у животу пса имају њени полни и родитељски рефлекси. У основи то
су претежно безусловне форме реакција које имају периодичан карактер и испољавају
се као одговор на унутрашње надражаје. У мозгу паса постоје специјалне ћелије које су
пријемчиве за промене које настају у организму у вези са сазревањем полних органа,
бременитости, штењењем итд. Њихово дражење као и дражење области мозга које су у
вези са њима, доводи до појеве одговарајућих начина реакција. У групу родитељских
рефлекса спадају рефлекси које чине у циљу тражења кује, у њеном праћењу, једном
речју, полни рефлекси код пса. Код куја ова група рефлекса почиње рефлексима помоћу
којих она остварује везу - контакт са псом. Затим долазе рефлекси тражења и
обезбеђења места штењења и рефлекси порођаја. За њима се код кује појављују тзв.
рефлекси материнског инстинкта, где спада лизање штенади, исхрана, заштита и
чување, као и рефлекси обучавања штенади за самосталан живот.
У дресури пса, ови се рефлекси не примају и не примењују. Напротив, ако су изражени
у великој мери, они се неповољно одражавају на дејства која су потребна дресеру, јер
обично својим постојањем коче све остале форме понашања.
За понашање многих паса карактеристично је преовладавање једних рефлекса над
другима. Ова се појава може уочити за време анализе понашања животиња различитог
порекла, што се може објаснити наследством. Под утицајем захтева човека, који су
систематски постављени пред ову или ону расу, укоренили су се поједини рефлекси код
тих раса паса и, у поређењу са другима, више развили. Тако је руски научник Л.В.
Крушински доказао наследност (преношење особина) добро развијене активне реакције
мајке. Од 23 штенета од родитеља код којих су преовладавали активни одбрамбени
рефлекси, 21 штене се такође одликовало јако израженим агресивним рефлексима.
Преовладавање једних рефлекса над другима објашњава се и обуком. У огледима
Павлова једни су пси држани и одрасли у условима затвореног држања а други
слободног, што је условило да су се јако развијали у свом понашању и разликовали
једни од других у истом. Код првих су преовладавали пасивно одбрамбени рефлекси,
који се могу одржавати читавог живота, док су се код друге групе овакви рефлекси
појављивали ретко. Други је пример постепеног развоја појединих реакција, које се
јављају у оном случају где се због честог искоришћавања пса за одређене, рецимо,
полне односе, доводи до преовладавања код њега полних реакција.
Улога фактора васпитања у формирању карактера може се лепо видети у понашању паса
који су у блиском контакту са људима. Ови пси су најчешће ухрањени и размажени и
пре свега дају рефлексе који се изражавају у тежњи за контактом са власником.
Преовладавање појединих рефлекса може бити и привремена појава. Код гладног пса по
правилу ће преовладавати рефлекси исхране. Састав крви гладнога пса карактерише се
одређеним хемијским реакцијама, које надражајно делују на нервне центре у мозгу. У
крви ситог пса налазе се материје које коче њихову активност. Са овога становишта је
јасно зашто је потребно да при дресури паса са константном и контрастном методом и
методом код које дејства пса подстичемо храном, ПАС ТРЕБА ДА БУДЕ ГЛАДАН. У
том случају пси показују далеко већу заинтересованост за храну па је и успех у раду
већи. Преовладавање полних рефлекса такође се повремено појављује, зависно од
стања.
3.2 УСЛОВНИ РЕФЛЕКСИ
Условни рефлекси су они које пас стиче у току живота, помоћу искуства, пробе или
дресуре. Понашање пса се формира у основи на рачун условних рефлекса, зато што се
они стичу. Штене у прво време док не ојача, одржава свој живот на основу безусловних
рефлекса, а касније се јавља читав низ индивидуалних реакција које га оспособљавају за
живот. Штене од месец дана већ иде за човеком који му даје храну, долази на позив, не
врши нужду у соби, реагује на речи "не дирај" итд. Одрастао пас помоћу, често врло
сложеног понашања, набавља себи храну и остало што му је потребно за опстанак. Сва
ова дејства код пса су створена и резултат су њенога сукоба са условима спољне
средине, тј. резултат су искуства - покушаја.
Условни рефлекси се стварају на основу безусловних. Да би се створио рефлекс, треба
дати сигнал-команду, после чега треба створити, изазвати било који безусловни
рефлекс, дати псу храну или деловати неким другим безусловним надражајем. Понекад
треба да дресер неко дејство изазива и учвршћује само помоћу једног те истог
безусловног надражаја, на пример: притисак мамљења храном.
На пример: ако дресер жели да помоћу звучне команде постигне да пас који се креће
седне (безусловни рефлекс, рефлекс положаја) онда он мора држати пса за поводник
близу оковратника уз истовремено потискивање руком на сапи пса. Овај притисак
изазива безусловни надражај, који код пса доводи до одговарајуће заштитне реакције -
рефлекс седења помоћу кога пас ослобађа себе од притиска руке дресера. После
неколико узастопно поновљених оваквих надражаја - дејства уз звучну команду "седи",
која мора да се да мало пре дејства дресерове руке, пас почиње да извршава радњу -
седење само на команду "седи" и на тај начин избегава притисак на сапи. На овај начин
помоћу безусловног и условног надражаја, код пса се ствара условни рефлекс на
команду. За боље усвајање - учвршћење односног рефлекса, након седања потребно је
дати псу храну што игра улогу безусловног учвршћујућег надражаја.
Сва дејства која се код пса постижу дресуром, изазвана су условним рефлексима.
Условно рефлексне везе се јављају као привремене везе, оне се брзо успостављају али
могу и брзо ишчезнути или се заменити другима. Покушајте два-три пута одгурнути
штене када оно прилази к вама и оно ће престати то да ради. Ако при позиву пса на
команду "овамо" не открепљујемо његов долазак са храном и миловањем, пас ће
постепено престати да извршава ваше наређење.
Способност привремених веза, које леже у основу условних рефлекса, да се лако
стварају, ишчезавају и замењују, има велико значење за прилагођавање пса условима
спољне средине. Све се у њиховој околини на овај или онај начин мења: ишчезавају
навике, појављују се нови људи, предмети, животиње, мењају се потребе паса. И при
свим овим променама пас се прилагођава новим условима. Како се врше промене у
средини, тако се стварају и нови рефлекси који су корисни псу у новим условима.
Условни рефлекси се могу јако разликовати једни од других. Пре свега, треба
разликовати природне и вештачке условне рефлексе. Природни условни рефлекси су
они који се стварају на основу безусловног надражаја. На пример: када пас осети мирис
хране или је угледа. Ако храна дође у усну шупљину пса онда делује као безусловни
надражај, тј. изазива појаву безусловног рефлекса исхране (лучење пљувачке итд.) тако
да ће касније и на вид и мирис хране код пса доћи до појаве природног условног
рефлекса (лучење пљувачке). Значи да мирис меса или млека, као и поглед на њих, код
пса делује као природни условни надражај.
Како показују огледи, штене које никада није добијало неку храну, неће реаговати на
овакве надражаје рефлексима исхране.
Природни условни рефлекси, јављају се код паса врло брзо, често пута већ након 2-3
понављања. Њихово брзо стварање, тј. након пар понављања, говори за то да су они по
својим особинама (природни условни рефлекси) врло блиски безусловним рефлексима.
За дресуру паса природни условни рефлекси имају велико значење. Испочетка пас
прилази човеку када му он показује храну, која делује иако је удаљена, као природни
надражај и доводи до реакције пса односно његовог прилажења. Предмет за апорт који
дресер покреће испред носа пса, делује као природни надражај за рефлекс хватања.
Захваљујући томе, пас кроз дресуру почиње да схвата предмет за апорт. Човек који
бежи, представља природни надражај за читав систем рефлекса праћења; гоњења. Два
до три пута поновљен трзај поводника доводи до тога да пас схвати да се мора
померити.
3.2.1 УСЛОВНИ РЕФЛЕКСИ - стичу се у току живота и при дресури
1. Позитивни условни рефлекси засновани на процесу подстицања. Пример: долажење
дресеру уз савлађивање препрека.
2. Негативни условни рефлекси засновани на процесу кочења. Пример: забрана -
уздржавање од различитих дејстава.
3. Природни условни рефлекси. Стварају се на основу различитих дејстава безусловних
надражаја. Пример: мирис и вид хране.
4. Вештачки условни рефлекси. Стварају се на одређене надражаје, потпомогнути
безусловним рефлексима исхране и одбране.
3.2.2 УСЛОВНИ РЕФЛЕКСИ И-ога РЕДА засновани на безусловним рефлексима
1. Надјачавајући условни рефлекс без надражаја,
2. Заостајући условни рефлекс без надражаја,
3. Придружујући условни рефлекс без надражаја.
3.2.3 УСЛОВНИ РЕФЛЕКСИ ИИ-ога РЕДА засновани на условним рефлексима И-
ога реда
3.2.3.1 УСЛОВНИ РЕФЛЕКС И РЕДА
а) Безусловни надражај,
б) Условни надражај И реда - КОМАНДА,
ц) Условни надражај ИИ реда - ГЕСТ.
3.2.3.2 УСЛОВНИ РЕФЛЕКС ИИ РЕДА
Уколико се код животиња (како је то доказао Павлов) у низу генерација формирају само
једни те исти условни рефлекси, то условљава да се веза у мозгу брзо успоставља и
постаје природна. Кроз дужи период времена, долази да некада условни рефлекси
постају безусловни. Потврду ове теорије налазимо у некој специјализацији паса. Човек
је дресирао једнога пса да му помаже у лову, другога да вози саонице, трећега за чување
стада-насеља, а као резултат тога је да разне расе паса лако подлежу само одређеној
дресури. Одређена раса паса брзо се дресира за чување куће-дворишта али од њих не
можемо добити доброг ловачког пса. Штене ловачких паса већ након мале подршке иде
по трагу. Наследно, пас за вучу брзо се навикне на ношење амова и послушност гоничу.
Вештачки условни рефлекси су они који се стварају на одређене надражаје који нису у
непосредној вези са безусловним надражајима.
Тако на пример: звук звона (команда) нема никакве непосредне везе са надражајем
исхране или са рефлексом положаја - седи или стој. Они природно не изазивају код пса
заузимање седећег положаја или лежећег положаја. За стварање вештачког условног
рефлекса, сваки надражај за пса треба да се пропрати дејством одређеног безусловног
надражаја, на пример: храном. Зависно од тога који ћемо безусловни надражај
користити (храна или притисак, звоно или команда), условни надражај добија различито
значење. Ако се поткрепљује храном, команда ће постати условни надражај исхране.
Пас на команду "овамо" прилази дресеру да би добио храну. Ако се команда пропрати
(поткрепи) са механичким надражајем, долази до заштитног одбрамбеног рефлекса и
пас почиње да извршава радњу после команде "не" уколико је раније ова команда
праћена јаким трзајем поводника (безусловним надражајем). У процесу дресуре код
паса се на основу природних безусловних рефлекса стварају вештачки условни
рефлекси.
Потребно је разликовати условне рефлексе различитог реда. При дресури се
искоришћавају условни рефлекси првог и другог реда.
Условни рефлекси првога реда стварају се на основу безусловних рефлекса, на пример:
стварање условног рефлекса на звучну команду ствара се на основу хранидбених и
механичких безусловних рефлекса. Док се условни рефлекси ИИ реда стварају на
основу условног рефлекса И реда. На пример: већина условних рефлекса на гест ствара
се на основу раније створених условних рефлекса по команди. Радње које се стварају и
учвршћују код пса у процесу дресуре јесу граничне радње и састоје се из једнога или
низа условних рефлекса међусобно повезаних.
Овако сложена дејства која се код паса стварају у процесу дресуре називају се
НАВИКАМА.

4. ЗАХТЈЕВИ КОЈИ СЕ ПОСТАВЉАЈУ ПРЕД ДРЕСЕРА

Основни фактор који у процесу дресуре утиче на понашање пса јесте ДРЕСЕР. То је
разумљиво, јер он изабира и примењује на пса потребне надражаје помоћу којих ће код
пса добити потребне рефлексе. Можемо рећи да успех у раду са псом зависи од тога
како ће се дресер према њему односити, колико је дресер способан - припремљен и
колико ће умети да примени то своје знање.
Дресер треба да располаже одређеним знањем које је неопходно за дресуру паса.
Дресер треба да има одређену теоретску припрему, тј. мора да зна основне ставове и
принципе дресуре. То му омогућава да еластично и брзо решава све задатке који се
појављују у току његовог рада. Он мора да упозна индивидуалне особине пса, да
правилно изабира потребне методе дресуре и начине за стварање појединих навика, при
чему мора правилно да примењује према псу принуду, награду и забрану. Само сталним
теоретским радом, дресер ће бити способан да отклања шаблон у своме раду и добро
подеси своје поступке према псу.
Дресер при раду са псом мора увек користити искуства. Почетник у дресури треба да
користи искуства инструктора и бољих дресера. Дресер током рада са псима стиче и
сопствена искуства. Почетник у дресури мора се користити оним искуствима помоћу
којих се на најбољи начин технички стварају навике. Из овога произилази да је
најефикасније и најбоље у обуци дресера, показати начин, начин примера, помоћу кога
будући дресер може видети како се постављају одређене радње које доводе до брзог
успеха.
За време дресуре, дресер мора да овлада понашањем пса. Он већ у почетку размишља о
начину и доследности својих дејстава. Сва решења која дресер предузима у току
дресуре, не смеју имати случајан карактер, већ морају бити строго одређена.
Врло је важно да се одређено решење-дејство, спроводи истрајно да би се од пса добило
оно што се жели. У току дресуре, дресер треба да извлачи за себе закључке о успеху и
грешкама, што му у даљем раду помаже да користи оно што је добро и одстрани
недостатке. Дресер мора познавати пса, он мора знати да ли је он здрав, узбуђен, када се
гони итд. Он се мора трудити да, по могућству, одстрани нежељене појаве и да користи
оно што помаже при дресури.
За дресуру је врло важна тзв. заинтересованост пса да она активно реагује на сва дејства
човека (радо испуњава његову команду, добро реагује на различите надражаје). Ову
заинтересованост пса за рад, понекад можемо одржавати помоћу одређеног режима
исхране, док се у другом случају она јавља као резултат тежње пса за контактом са
човеком. Ово треба да буде посебан предмет размишљања дресера, који се мора трудити
да примењује разноврсна дејства у своме раду и да изабира такве методе које неће
умањити заинтересованост пса за рад или га умарати.
Сваки дресер мора настојати да усвоји одређен начин рада који ће му обезбеђивати
највећи успех при дресури. Пре свега, он мора да посматра пса, да уочи све његове
особине, да би увидео како пас реагује на одређена дејства, како се односи према њему
као и према другим појавама у његовој околини.
ДРЕСЕР МОРА ДА БУДЕ СТРПЉИВ, јер без те особине не може да са успехом обавља
свој рад, који захтева максимум стрпљења. Дешава се да прође доста времена у јаловим
напорима док пас не усвоји одређене радње. Врло је важно не губити морал за време
неуспеха. Журба и брзоплетост лако могу покварити резултате вишедневног рада.
Важна особина дресера јесте смелост и љубав према псима. Без љубави према псу,
дресура је неинтересантан и површан рад. И обрнуто, стрпљив и пажљив прилаз псу и
жеља за праћењем сваког корака пса ка успеху, чини увек овај рад необично
привлачним и новим.
Као закључак може се рећи да дресура није само занат већ и искуство и захтев за велику
љубав према том послу.

5. УСПОСТАВЉАЊЕ КОНТАКТА СА ПСОМ

Један од основних услова који обезбеђује успех при дресури јесте ПРАВИЛАН ОДНОС
ИЗМЕЂУ ДРЕСЕРА И ПСА.
Овај узајамни однос мора се успостављати у току целокупног рада при дресури, за
време стварања код пса свих система условних рефлекса. Нарочито у току општег курса
дресуре којим се обезбеђује стварање навика код пса и његово понашање потчињава
дресури.
Правилан однос пса према дресеру карактерише се добром послушношћу, поверењем и
поверљивим односом према њему, при чему не сме да постоји никаква бојазан. ПАС СЕ
НЕ СМЕ ПЛАШИТИ ДРЕСЕРА.
Појава страха и плашљивости пса у односу на дресера долази као резултат неправилног
односа дресера према псу. Формирање односа између човека и пса почиње навикавањем
пса на свога дресера, а за ово је потребно неколико дана рада. За ово се време пас
упознаје са новим човеком и код њега се јављају нови условни рефлекси, који му служе
да се прилагоди особинама тога човека.
Дресер на пса делује као сложен - комплексан надражај. Он на пса пре свега делује
својим спољашњим изгледом: обликом одеће, растом, начином својих покрета, гласом,
изразом лица и на крају индивидуалним мирисом.
Све особине свога дресера које њега одвајају од других људи, пас добро и трајно
запамти још у периоду његовог привикавања. Нарочито велики значај за њега има глас
дресера којим овај издаје команде. Све особине његовог гласа (јачина, висина, тон и
боја), пас почиње да лако разликује од гласа других људи. Уколико су код њега
формирани и правилни односи према дресеру, онда ће он извршавати команде које му
овај издаје својим гласом.
Пас такође добро памти и типичне покрете свог дресера. Ако су они нагли и
испрекидани, они у периоду привикавања пса изазивају код њега одбрамбену реакцију у
виду агресивности или плашљивости, а то отежава навикавање пса на дресера.
Велико значење при успостављању првобитног контакта дресера са псом имају
надражаји исхране у виду давања хране или посластице. Дресер је дужан да систематски
храни пса и навикава пса на себе чиме се неповерење (одбрамбени рефлекси) постепено
претварају у рефлексе исхране и пас стиче поверење према дресеру. Поред овога,
велики значај за успостављање правилног односа пса према човеку, имају и шетње које
овај изводи са псом, јер је организму за нормално обављање својих функција потребно
кретање. Док затворено држање пса у одгајивачницама и становима, ограничава
обављање ових потреба пса. Шетња и игра у извесном степену надокнађује овај
недостатак. За привикавање на дресера оних паса који имају малу могућност кретања,
шетња и игра имају понекад веће значење него храњење и давање посластице.
У току дресуре, значај дресера за пса постепено расте. Путем формирања различитих
условних рефлекса, дресер све више учвршћује поверење свога пса према себи. Велико
значење при томе има правилна и благовремена примена подстичућих надражаја, као
давање посластице, миловање, похвала "тако је добро" итд.
Потребно је знати да редовни одлазак код пса, његово чишћење, купање, такође имају
утицај на успостављање неопходног контакта.

6. ПОМОЋНИК И ЊЕГОВ ЗНАЧАЈ ПРИ ДРЕСУРИ

При дресури је понекад потребно тражити помоћ од помоћника (маркиранта). Он може

имати различиту улогу.
При дресури пса за чување куће-дворишта, улога помоћника састоји се у томе да
помогне стварању код пса условних активно одбрамбених рефлекса при приближавању
непознатих људи. Пас, зависно од захтева, треба да лаје на њих, или да упозорава на
њихово приближавање без лајања, затим их прати и на крају задржава. Најсложенија
улога помоћника је при дресури пса за праћење трага, односно за проналажење лица или
на трагу остављеног предмета по мирису трага.
Дресеру је потребна сарадња помоћника при навикавању пса на трагање за
човеком. Помоћу њега се постиже да пас пође да прати човека по мирису трага. За
помоћнике треба узимати оне људе који су окретни, смели и истрајни. Врло је важно да
и помоћник буде способан и да се већ у почетку упозна са особинама и понашањем пса
који се дресира.
Помоћника је потребно по могућности што чешће мењати, како би се пас привикао на
остале а не само на једног.
При дресури пса за одређене намене, помоћник игра улогу другог дресера. Он је дужан
да развија код пса приврженост себи која обезбеђује стремљење пса према њему и од
њега према дресеру. У овом случају, потребно је имати сталног помоћника.

7. ПРОЦЕСИ УЗБУЂЕЊА И КОЧЕЊА

У основи нервне делатности пса леже два процеса: узбуђење и кочење. Узбуђење било
које групе ћелија у кори хемисфера великог мозга изазива активно дејство
одговарајућих органа (дејство органа за варење, контракције мишића итд.). Пас који
трчи, испољава орјентирну реакцију. Пас испуњава ову или ону команду зато што се
код њега узбуде одговарајуће групе слушних, видних и покретних ћелија.
Кочење даје сасвим супротан ефекат. Оно прекида рефлексно дејство, задржава га.
Процеси кочења, према Павлову, имају исто тако важну улогу у животу као и процеси
узбуђења. При дресури се цели низ рефлекса ствара развојем процеса кочења у кори
великог мозга пса. На тој основи се формирају навике код пса, на пример: да не иде за
власником већ да се дуго задржи на једном месту по команди "седи" или "место", да не
лаје за време стражарске службе, да се не обазире на споредне надражаје итд. Свако
стварање одређене навике захтева са друге стране, кочење многих других рефлекса.
Оба ова процеса - узбуђење и кочење - налазе се у тесној узајамној вези. Појава једног
од ових процеса, условљава истовремену појаву другог. Јачина, дубина кочећег процеса
зависи од интензитета узбуђења и обрнуто. Свако дејство пса дешава се при узбуђењу
једних ћелија мозга и кочењу других. Разлике у том односу могу бити у једном случају
само у претежном развоју кочећег процеса а у другом узбуђујућег. Зато се може рећи да
се дресура састоји у томе, што човек сваки пут на овај или онај начин подстиче или
кочи пса.
Дејство на кору великог мозга специјално организованих надражаја доводи до развоја
ових процеса и до стварања потребних рефлекса.
Да видимо по каквом се закону и у нервном систему пса остварује узајамно дејство
процеса узбуђења и кочења?
Према учењу Павлова, оба ова процеса приликом свога кретања по маси мозга
потпадају под три основна закона: ИРАДИЈАЦИЈА, КОНЦЕНТРАЦИЈА и УЗАЈАМНА
ИНДУКЦИЈА.
ИРАДИЈАЦИЈА је ширење из неког пункта у мозгу процеса узбуђења или кочења. Ово
ширење процеса узбуђења или кочења нестаје када на пса делује надражај веће јачине.
Ова се појава користи при дресури да би се изазвала извесна дејства код пса која су
потребна човеку. На пример: да би добио (постигао) лавеж пса, дресер га везује, милује
га а затим одлази. По доласку односно одласку дресера, пас почне да се отима са
поводника, трчи са једне на другу страну, скаче, скичи и почиње лајати. Нагли прекид
контакта има за пса (који је навикао на контакт са човеком) јако надражајно дејство и
процес узбуђења иритира по маси мозга захватајући све нове и нове његове делове,
изазивајући при томе различита дејства код пса испољавајући гласну реакцију при чему
пас настоји да задржи дресера.
КОНЦЕНТРАЦИЈОМ називамо обрнуту појаву, при којој долази до сакупљања
надражаја који изазивају узбуђење или кочење у строго одређеним групама ћелија
мозга. Тако, након неколико понављања пас научи да одаје глас - лаје само на команду,
без споредних дејстава.
Надаље, проучавајући вишу нервну делатност Павлов је установио да је појава узбуђења
праћена кочењем других делова у кори мозга и обрнуто, појава огњишта кочења
праћена је узбуђењем или повећањем надраженошћу других делова коре. Оваква појава
супротних односа, назива се ИНДУКЦИЈА.
Опадање узбуђења које долази као одговор на појаву огњишта вишег узбуђења, Павлов
је назвао негативном индукцијом. Негативна индукција се може видети на пример:у
када пас одбије да изврши команду човека непосредно иза пуцња, који је произведен
први пут (на који пас није навикнута) те делује као јак звучни надражај на механизам
негативне индукције, изазивајући кочење у групама нервних ћелија од којих зависи
схватање команде и извршавање потребног дејства.
Позитивна индукција је, насупрот претходној, повишење узбуђености које се изазива
појавом кочећег процеса. Тако, на пример: после команде "не" која изазива кочење неке
реакције, понекад пас почне брже реаговати на друге команде. После јаког надражаја
који изазива буђење активно одбрамбених рефлекса, пас халапљивије поједе храну.
Кочење није једнако. Павлов дели кочење у две основне групе: пасивно и активно.
У групу пасивних кочења спадају она кочења која се код паса јављају као одговор на
надражаје који делују тако да се кочење мора појавити у кори мозга пса. При појави
таквих кочења, готово све зависи од особине надражаја, чије дејство пас пасивно прима.
Код тога, велико значење има тип више нервне делатности коме пас припада. Отуда је и
разумљив назив овога кочења пасивним или безусловним.

7.1 ОБЛИЦИ КОЧЕЊА:

КОЧЕЊЕ (процес супротан узбуђењу који се испољава заустављањем дејстава
одређених нервних центара).
1. Безусловно (пасивно) кочење - само се ствара.
2. Условно (активно) кочење - мора се изазвати.
-Спољашње кочење, изазива привремено задржавање појаве рефлекса. Пример:
скретања на пострани надражај.
-Гранично кочење, изазива дуже задржавање појаве рефлекса. Пример: кочење после
пуцња.
-Ишчезавајуће кочење, изазива гашење условних рефлекса при непоткрепљивању
условних надражаја безусловнима.
-Диференцирајуће кочење, обезбеђује процес стварања разлике применом надражаја при
стварању условних рефлекса.
-Закашњавајуће кочење, среће се код стварања продужених условних рефлекса. Пример:
задржавање.
САН - је опште кочење коре великог мозга, чиме се обезбеђује обнављање његове
делатности.
Пасивно кочење је оно кочење које се јавља при дејству на пса јаких и врло јаких
надражаја, који у већој мери драже његов нервни систем. Узбуђење ћелија повећава
њихову радну способност. Таква је кочења Павлов назвао ОГРАНИЧЕНИМ. Појава
овога граничног кочења чува пса од других опасних по нервни систем надражаја и тиме
смањује могућност појаве смртних надражаја. Отуда долази и други назив за ово
кочење: ОДБРАМБЕНО КОЧЕЊЕ. Гранично кочење може се продужити дуго иза
престанка дејства надражаја који га је изазвао. У дресури, гранично кочење се код пса
често појављује. На пример: код пуцања у непосредној близини, пас у току неког
времена не реагује на команду човека, одбија да узме храну и показује тромост. Све ове
непожељне појаве, отежавају дресуру и кваре пса. Зато је потребно пуцањ изводити на
већем одстојању и постепено га приближавати псу.
Понекад се гранично кочење код пса јавља и после честе примене јаких механичких
надражаја, као трзаји поводником, груб и оштар ударац бичем. Пас у почетку почне да
отказује извршавање команди када се често употребљавају поменути облици принуде.
Затим, он престаје да се одазива на звучне сигнале и гестове који изазивају код њега
друго дејство (снагом ирадијационог кочења), постаје тром, долази до неповерења
према дресеру и страха од њега. Све нам ово говори да у току дресуре, дресер мора
максимално да избегава примену јаких принудних дејстава и да их може употребити у
крајњем случају, строго имајући при томе у виду тип више нервне делатности пса и
његове индивидуалне особине. Гранично се кочење може појавити код пса и у случају
када човек пред њега поставља немогуће захтеве. На пример: тера је да прескочи
сувише високу препреку, што доводи до пренапрезања нервног система пса и појаве
понекад врло постојаних трајних облика граничног кочења. Такође се гранично кочење
код пса може појавити када човек стално примењује према псу једно те исто дејство. На
пример: ако он у току једног занимања, пса тера да једну вежбу изводи више него што је
то потребно и могуће.
СВЕ ОВО НАМ ГОВОРИ ДА У ПРОЦЕСУ ДРЕСУРЕ ПАСА, НЕ СМЕМО
ПОСТАВЉАТИ ПРЕТЕШКЕ ЗАХТЕВЕ КОЈЕ ОНИ НЕ МОГУ ИЗВРШИТИ, КАО И
ДА РАД СА ЊИМА МОРА БИТИ РАЗНОВРСТАН И ДА СЕ НА ЈЕДНОМ
ЗАНИМАЊУ ИЗВОДЕ 2-3 ВЕЖБЕ ИЛИ НАВИКЕ КАО И ДА СЕ УЧВРШЋУЈУ
РАНИЈЕ СТЕЧЕНИ СИСТЕМИ УСЛОВНИХ РЕФЛЕКСА.
Поред граничног кочења, у групу пасивних кочења спада и тзв. СПОЉАШЊЕ
КОЧЕЊЕ.
Ово се кочење изазива дејством постраних спољашњих надражаја, различите јачине, на
нервни систем пса, за одређено дејство. дресер, рецимо издаје команду, али пас не
реагује на њу, већ њуши по неком трагу. У другом случају, животињу одвраћа
прислушкивање различитих звукова или гледање у нове предмете итд. У основи ове
појаве лежи стварање новог огњишта узбуђења у кори великог мозга које поништава
или ослабљује потребну условну рефлексну делатност пса.
Као најчешћи узрок спољашњег кочења јесу појаве оријентационих рефлекса. Код
већине паса они се брзо гасе упоредо са упознавањем пса са спољном средином.
Спољашња кочења која отежавају рад са псом могу настати и као резултат појаве
огњишта узбуђења у кори великог мозга као резултат појаве одбрамбених рефлекса.
Спољашње кочење које настаје на овај начин, може бити такође дуготрајно. Нарочито
често се ова појава среће код паса који су неправилно одгојени и нису се благовремено
ослободили опрезности у околној средини, нису навикнути на појаве у спољној
средини. Са оваквим псима - штенадима, треба често изводити шетње и то сваки пут у,
за њега, различитој (непознатој) средини, хранити их при појави пасивних одбрамбених
рефлекса. Код одраслих паса (полно зрелих), спољашње кочење се врло често јавља као
резултат испољавања полних рефлекса, посебно се ово односи на мужјаке. Кочење које
се при томе испољава, карактерише се брзином, интензитетом и јачином. Такво се
кочење не може угасити. Надражаје који изазивају ово кочење, Павлов је назвао
НЕУГАСИВИМ.
Неопходно је да дресер отклони са места где се изводи обука, све надражаје који могу
изазвати полне рефлексе и омести дресуру. За време гоњења кује, њу треба држати
изоловано да мирис који она том приликом шири, не би допро до пса који се дресира.
Спољашње се кочење још може појавити и у случају појаве активно одбрамбеног
рефлекса једног пса према другоме.
У условима групне дресуре, врло је важно на време прекинути такве рефлексе и самим
тим онемогућити рефлексе такве врсте. Покушај паса да се почну уједати треба
прекинути командом "не", трзајем поводника и, евентуално, ударцима. У почетку, не
треба псе доводити једног блузу другог. То се може касније када се оне привикну једна
на другу. Спољашње кочење може се појавити код паса и под утицајем унутрашњих
надражаја. На пример: код препуњености мокраћне бешике у пса, могу ишчезнути сви
рефлекси кретања који немају везе са нервним центром за мокрење. Из овога се види
зашто је важно да се пре почетка дресуре пас прошета. Спољашњем кочењу нису
подложне све навике пса у истој мери. Недавно створени условни рефлекси коче се
брже од добро учвршћених рефлекса - трајних навика. Дакле, што су рефлекси код пса
боље створени и учвршћени - то он мање обраћа пажњу на постране надражаје. Из овога
произилази да са псом треба радити у одсуству споредних надражаја а затим их треба
навикавати и на тај начин одстрањивати њихов кочећи утицај. Подложност условних
рефлекса спољашњем кочењу зависи такође од контакта дресера са псом. Од тога са
коликом јачином и дејством на пса делују надражаји од постраних, онда огњишта
узбуђења која настају под утицајем дејства звучне команде и геста дресера, коче ове
постране надражаје. Поред тога, дресер мора умети и да се користи и кочећим утицајем
команде "не", која се даје када се код пса појављује непожељно дејство. Ово касније за
њега постаје условно кочење. Ову команду не треба употребљавати само при појави
пасивно одбрамбених рефлекса. Исто дејство има и надражај који се јавља понављањем
команде одсечним тоном. У средства којима се управља понашањем пса у различитим
околностима спада и механичко дејство.

8. ОБЛИЦИ АКТИВНОГ КОЧЕЊА

До сада смо говорили о оним облицима кочења који се углавном јављају под утицајем
спољашњих услова на пса и када се у кори мозга пса одмах појављује кочећи процес, тј.
без неке претходне обраде.
За разлику од пасивног кочења - безусловног, код пса може доћи и до активног кочења -
условног. Ово кочење се ствара постепено, као резултат одређених услова, исто као и
условни рефлекси: постепено се припрема пас да реагује на дате надражаје одређеним
начином - активно.
Разликујемо три облика активног кочења.
Активно кочење које се развија без подстицаја ових или оних рефлекса животиње,
Павлов је назвао ИШЧЕЗАВАЈУЋИМ.
За време дресуре јавља се много различитих, дресеру непотребних, рефлекса. Већина од
њих кочи се брзо, јер дресер не подстиче пса при њиховој појави. Рецимо, дата је
команда "седи" а пас не седне већ легне. Дресер неће подстаћи ово дејство. Као резултат
тога, у рефлексном луку долази до заустављања овога дејства јер псу не
користи. Развија се процес активног кочења и оно се престаје појављивати.
Понекад дресер несвесно ствара услове за развијање активног ишчезавајућег кочења
онде где то не би смео да ради. На пример: неискусни дресер у почетку добије потребан
рефлекс затим почне да понавља команду не терајући при том пса да врши потребне
радње и не поткрепљујући команду. У том случају ишчезавајућа кочења почну се
формирати у пунктове (у кори великог мозга) доводећи до одређених рефлекса. При
томе је довољно оставити условни надражај без подстицаја безусловним само седам
пута па да ослабе условни рефлекси.
До гашења условних рефлекса може доћи и у случају ако се практична занимања изводе
неуредно, ако су паузе занимања дуге и ако пса не тренирамо.
ДИФЕРЕНЦИРАЈУЋЕ кочење, како му само име каже, условљава да пас разликује
поједине појаве: пас разликује једну висину звука од друге, мање или јаче осветљење
итд.
При дресури путем развијања диференцирајућег кочења, дресер постиже да пас
разликује звучну команду од геста, а тиме и тачног извршавања покрета самог пса.
Неопходни услов за појаву активног кочења јесте супротстављање једних надражаја
другима. Ово супротстављање постиже се тиме што дресер даје истовремено два
надражаја, при једном подржава пса а при другом не. На пример: дресер разнесе ствари
са различитим мирисима и доведе пса. У случају када пас почне брижљиво да мирише
ону ствар која је за то намењена, он бодри пса са "тако је добро". Међутим, у случају
када се пас дуже задржава код непотребних мириса, он то не чини, већ, напротив, издаје
команду "не" и на тај начин организује кочење. Тако се код пса наизменично јавља на
одређеним ћелијама узбуђење а на другим кочење. При томе се узбуђење у великој мери
тада појачава по законима о којима је већ било речи (диференцијално), да сваки пут
појачава кочење и обрнуто, процес кочења се локализује, а самим тим и јачина
надражајног процеса. Ово се односи и на саме покрете пса. Дресер сваки пут подстиче
на оне покрете који у већој мери одговарају његовој замисли, а не подржава непотребне.
Као резултат тога, пас почиње да разликује (диференцира) своје покрете, дајући само
јасна дејства одређене форме.
Из свега реченог се види, колика је улога диференцирајућег кочења за стварање код пса
потребних рефлекса у току дресуре. Без оваквог организовања диференцирајућег
кочења, немогуће је добити ни једну навику код пса. Зато дресер мора да са посебном
пажњом прилази прављењу плана свога рада. Уколико он подржава дејства пса која су
нетачна, то такође води ка ишчезавању многих већ створених навика.
Кочење које се развија иза датог надражаја (касније) по Павлову се назива
ЗАКАШЊАВАЈУЋЕ.
При дресури, организацијом оваквога кочења, у кори мозга пса обезбеђује се стварање
многих навика које захтевају тзв. задржавање. На пример: навика на команду "стој".
Навика се дуго задржава у одређеним пунктовима итд. Дресер дајући такву команду,
различитим мерама наводи пса да је изврши, у почетку мање а касније све више
продужава и на крају добија да пас не мења свој положај у току више секунди и минута.
При томе, давање псу хране или подстицање све више и више продужава утицај у
почетку датог сигнала. Павлов је доказао да ови услови обезбеђују стварање у кори
мозга пса кочећег процеса који обезбеђује задржавање пса у одређеном положају: седи,
стој, лези итд.
Из изнетог се види да се свака финоћа и јасноћа покрета пса постиже само постепеним
процесом дресуре, при којој се морају поштовати закони развијања активних процеса
кочења у кори мозга пса.

9. МЕТОДЕ ДРЕСУРЕ

Сви надражаји које користимо при дресури деле се у четири основне групе:
МЕХАНИЧКИ НАДРАЖАЈИ, НАДРАЖАЈИ ИСХРАНЕ, ЗВУЧНЕ КОМАНДЕ И
ГЕСТОВИ.
Механички надражаји су: миловање пса, притисак руке на различите делове тела итд.
Помоћу механичких надражаја, дресер даје телу пса потребан положај. Овде спада и
трзај поводника, оштар оковратник, удар корбачем итд. Таква дејства имају велику
надражајну моћ. У почетку они увек по механизму безусловних веза изазивају код пса
само одбрамбено понашање. Касније према некима од њих пас може тежити. Спајањем
са надражајима исхране, они постепено у току дресуре добијају снагу подржавајућих
дејстава.
Под надражајима исхране подразумевамо различите начине показивања хране псу на
растојању. То је тзв. природни надражај исхране који изазива (како је то већ речено) све
могуће рефлексе исхране. Затим, применом у дресури, дејства исхране могу бити и
безусловни рефлекси и надражаји. То бива онда када се псу да да поједе храну према
којој се устремио.
10. НАДРАЖАЈИ КОЈЕ КОРИСТИМО ПРИ ДРЕСУРИ ПАСА

1. Безусловни надражаји
2. Условни надражаји
а) Механички надражаји
б) Надражаји исхране
-Команда
-Гест
-Друге звучне команде
-Мирис (при раду по њуху)
Болни механички и надражаји исхране појављују се или као безусловни или као
природни условни надражаји. Они изазивају код пса безусловне и природне рефлексе
који настају под утицајем урођених веза које постоје у мозгу пса. Какво биолошко
значење има за пса примена у току дресуре различитих надражаја?
Пас који се дресира помоћу болних механичких дејстава ће на команду "место" или
одговарајући гест, заузети потребну позу и умирити се, зато што ће, ако то не уради,
добити удар или трзај поводником. Команде или гест у томе случају, приморавају га да
то чини, јер тиме он избегава болна механичка дејства.
Пас, кога дресирамо помоћу дејства исхране, извршава човеку потребну радњу зато да
би себи обезбедио храну. На тај начин при дресури, сваки условни надражај добија
значење замењујућег овог или оног безусловног надражаја. Један исти гест дресера или
његова усмена команда, може да буде за једног пса условни надражај исхране а за
другог условни механички надражај. Како видимо из до сада реченог, то зависи од
дејстава која се примењују у току дресуре. На основу ових безусловних и природних
надражаја, кретање човека, његова поза, звуци које производи итд. добијају улогу
условних надражаја (у току дресуре), који почињу да изазивају код пса дејство које је
потребно дресеру.
Условни надражаји који намеру дресера претварају у дејство које је код пса изазвано
одговарајућим рефлексима, називамо КОМАНДАМА. Команде којима се при дресури
служимо могу бити чујне и видљиве. Звучна команда се састоји из низа звучних
надражаја. Совјетски научник Воронин је доказао да пси могу разликовати само
квалитете звука и на једне ће вршити одређено дејство, док на друге, не. Пас не разуме
смисао изговорених речи, зато команду која се састоји из одређених звукова није могуће
заменити речима једнаким по смислу. То само збуњује пса и даје неодређено дејство са
његове стране.
Звучну команду може човек у сваком случају лако да произведе. Нарочити значај звучна
команда има при ноћном раду.
1. Команда (сложени звучни условни надражај)
2. Интонација изговора
-Обична показна
-Подстичућа
-Застрашујућа - забрана
Видне команде се обично издају помоћу гестова, који се чине рукама. У том случају,
свако одређено дејство долази као одговор на одређени гест. На пример: испружање
руке према доле је гест за лежање, подизање у лакту савијене руке је гест за стајање итд.
Гест се користи за управљање псом на већем растојању, као и у условима где не смемо
или је тешко давати звучну команду.
МЕТОДИ ДРЕСУРЕ. Метод дресуре је начин дејства на пса надражаја одређене врсте у
циљу добијања за дресуру потребних рефлекса.
Разликујемо следеће методе дресуре:
1.-МЕХАНИЧКИ МЕТОД - представља дресуру са применом механичких дејстава.
2.-ХРАНОМ ПОСПЕШУЈУЋИ МЕТОД - о овом методу говоримо када дресер свој рад
заснива на поспешујућем дејству хране, док се механичко дејство релативно ретко
користи. Овај метод је у пракси први применио и описао руски дресер Дуров.
3.-КОНТРАСТНИ МЕТОД - први га је описао пуковник Николајев (1899). При овом
методу користе се механичка дејства упоредо са храном поспешујућим и подржавајућим
дејством: миловање, благе речи, похвала "тако је добро".
4.-МЕТОД ПОДРАЖАВАЊА (ИМИТИРАЊА) - овим методом на пса се дејствује на тај
начин што пуштамо да пас посматра рад другог пса, који је усавршио одређене радње за
које ми хоћемо дресирати нашега пса. У основи ове појаве лежи механизам надражаја
који су постојали за време чопоративног начина живота (атавизам), као и у периоду када
је мати обучавала своју штенад.
Размотрићемо предности и недостатке наведених метода на пример:у организације
утицаја према сваком од њих са циљем да добијемо једну исту навику, рецимо "седи".
Дресер који ради са механичким методом, изговара команду и притиска руком на задњи
део сапи пса. Ово ће натерати пса да седне. Његово седање треба пропратити глађењем,
миловањем. При покушају пса да устане или да на други начин промени свој положај,
притисак се понавља са још већом јачином. На тај начин обезбеђујемо дуже остајање
пса у том положају (задржавање). При овом начину све радње изазивамо механичким
дејством.
Механички метод дресуре обезбеђује чврстину створених навика и послушност у
њиховом извршавању. То је разумљиво када се има у виду да се све постиже помоћу
јаке принуде. За време дресуре по механичком методу, пас се може налазити у било ком
стању: може бити сита, полугладна и гладна. У овом погледу механички метод је метод
који захтева мање услова од осталих метода дресуре. Дресеру који ради са овим
методом, могуће је добити активне и пасивне одбрамбене реакције - рефлексе који су
потребни за чување куће - дворишта. Недостатак овог метода је што дресер за пса
постаје сигнал различитих механичких - болних дејстава. Ово на свој начин нарушава
нормалан контакт између пса и његовог господара, који је неопходан услов за стварање
низа система рефлекса при дресури пса за службу везе, санитетску и сл. Механичким
методом немогуће је дресирати пса са слабим нервним системом.
Утицај за образовање навике "седи", према храном поспешујућем методу, заснива се на
искоришћавању разних надражаја исхране. Дресер показује псу посластицу, надноси је
изнад главе пса која заузима позу седења из које може видети храну. При извођењу
овога дејства, сваки пут се псу даје храна, што омогућава стварање у мозгу пса веза
(сигнал-седећа поза-храна).
Храном поспешујући метод нема оне недостатке које је имао механички. Дресер, радећи
са псом, за све време га храни те се успоставља потребан контакт. Зато се од паса које се
дресирају овим методом може добити много што-шта, што није могуће добити
механичким методом. Самим тим се и условни рефлекси на овај јак надражај развијају
врло брзо.
Недостатак овог метода је тај што се помоћу њега не може дресирати сит пас, јер у том
случају он неће радити потребне радње, или ће их радити незаинтересовано. Даљи
недостатак је то што дресер примењујући претежно позитивна дејства према псу, не
може обезбедити непоколебљивост у њиховом извршавању када се то од пса
захтева. Овај задњи недостатак говори да он нема много предности.
Дресер који ради помоћу контрастног метода, седећи став изазива помоћу механичког
дејства, а пошто је добио жељени став, он даје псу посластицу, тј. делује на пса
безусловним надражајем исхране.
Коришћење поспешивања храном често пута чини непотребним примену механичких
дејстава која имају за циљ спречавање скакања пса и других покушаја да измени став,
јер не поспешујући их они ишчезавају сами по себи јер не користе псу.
Контрастни метод дресуре сједињује у себи позитивне стране механичког и храном
подстичућег метода дресуре. На овај начин навике се брже стварају него само
механичким методом. Њихово стварање иде врло брзо, а зато што пас добија
посластицу, навике су врло чврсте. Контрастни метод не ремети контакт између пса и
човека.
Подражавајући - имитирајући метод користи се само као помоћни. Он се састоји у томе
што човек на очиглед пса доводи другог пса који изводи неку радњу. Пас кога
дресирамо гледањем и сам почиње да производи одређене рефлексе. Тако на пример:
када један пас прати кривца, то одмах изазива и другог пса на праћење код којег се
облик дејства првога пса јавља као природни условни надражај за одређени рефлекс.
До сада смо говорили да се поједине навике, могу добити применом различитих метода.
Међутим, поједине се навике могу добити само помоћу одређеног метода. На пример:
навика код пса за прекид непожељног дејства на команду "не", може се добити само
помоћу механичког дејства. Сложени системи условно рефлексних веза за санитетску и
минотрагачку службу, могу се створити само помоћу хране као поспешујућег метода.
Имитирајућим методом најбоље се постиже одавање гласа (лајање), савлађивање
препрека и праћење (трагање). Контрастни метод се успешно примењује приликом
стварања различитих навика из општег курса дресуре.
Све позитивне особине контрастног метода, чине да се он широко примењује у дресури
службених паса. У садашње време он се препоручује као најбољи.

11. УТИЦАЈИ

У сваком конкретном случају дресура по овом или оном методу, остварује се помоћу
утицаја. При избору метода дресуре, дресер треба да зна и уме да примени утицаје
којима се при раду одређеном методом стварају потребне навике.
УТИЦАЈИ. То су одређени системи конкретних дејстава дресера на пса, које он
примењује са циљем остварења одређених навика. Тако, на пример: утицај помоћу кога
се ствара навика "доношења предмета" састоји се из следећих дејстава: најпре долазе
дејства која изазивају код пса рефлексе схватања, а састоје се у томе што дресер узима у
десну руку предмет који се апортира, па га подноси испред носа пса као и игри. За то
време повремено говори "апорт" - условни звучни надражај. Уколико пас схвати
предмет, подржава се речима "тако је добро" и давањем посластице. Након тога, долазе
дејства дресера која имају за циљ да код пса побуде стварање рефлекса хватања -
држања схваћеног предмета. Да би то постигао, он полако вуче ка себи предмет за апорт
који држи пас и тако се повлачи 10-15 корака. Ова дејства натерају пса да се креће са
стиснутим предметом у зубима. Затим дресер прилази на један корак од пса и даје
команду "дај" и узима предмет од пса итд. Сва се ова дејства понављају по неколико
пута и заједно сачињавају одређени утицај за стварање рефлекса који се зове -
доношење предмета.
Разни утицаји састоје се увек из разних али строго одређених дејстава. Утицаји помоћу
којих се стварају навике код пса, врше се радом човека уз помоћ других дејстава.
Животињу дресирамо да савлада препреке помоћу трећих, такође строго одређених
система надражаја, који су у складу са одређеним утицајем итд.
Сви конкретни утицаји у границама једнога метода, представљају искоришћавање
надражаја одређене врсте који су карактеристични за одређен метод дресуре:
контрастни, механички, подстичући. Утицаји контрастног метода састоје се из примене
према псу исхране и механичких дејстава, утицаји подстичућег метода - из примене
дејстава исхране итд.
Сложени системи условних рефлекса за своје формирање требају доследну примену
низа утицаја. Сваки наредни утицај може бити примењен само у случају када су код пса
помоћу претходних утицаја створене навике на основу којих се може добити нова
навика - сложена навика.
Тако, на пример: при дресури паса за вучну службу, дресер треба да пред себе постави
као циљ да помоћу одређених надражаја присили псе који су упрегнути да равномерно
трче и не ометају један другога. Затим је његов задатак, да дресира псе да вуку саонице
без човека и са човеком. Након тога, долази рад на формирању навика за окретање
саоница - правац на команду право, лево, десно итд. Овакав принцип дресуре познат је
под називом "ићи од простог према сложеном".
Према појединим надражајима, рад са псом делимо на одређене периоде. На пример:
рад за стварање навике код сложене службе као што је "проналажење ствари" -
"трагање", формира се кроз више периода. У првом периоду је циљ дресуре да створи
навику - рефлекс узимања ствари које имају мирис власника, водича. У другом периоду,
дресер примењује друге утицаје и ствара код пса навику да из више ствари различитог
мириса, изабере ствар са мирисом одређеног човека. Многе претходне навике након
дресуре губе своје значење јер су утицаји којима се стварају такве навике, споредни.
Неки утицаји који се организују са циљем стварања одређених радњи, имају самостално
значење. На ове се утицаје односе следећи утицаји: резултат којих су навика седења на
команду, долазак дресеру, прекидање неког дејства на команду "не" итд.

12. ФАЗЕ ДРЕСУРЕ

Изнећемо редослед дејстава помоћу којих се при дресури формирају одређене навике и
одговарајуће промене у рефлексној делатности пса. Ове се фазе могу видети на следећој
шеми:
1. Присиљавање пса за стварање потребног рефлекса,
2. Стварање условног рефлекса на команду - сигнал,
3. Претварање условног рефлекса у навику системом условних рефлекса,
4. Учвршћивање навика при различитим условима.
Када се приступа стварању било које навике, дресер треба пре свега да натера пса да
овај изврши одређену радњу како би добио потребан условни рефлекс. Ово је први
задатак који се поставља дресеру у току рада, јер добити прву жељену радњу јесте
важан задатак дресера.
Треба знати изабрати оне надражаје на које ће пас, одговарајуће реагујући на њих, дати
човеку потребну радњу. На који начин дресер примењује своја дејства за остварење
овога задатка? У почетку, да би натерали пса да испуни прво потребно дејство,
користимо безусловне и природне условне надражаје.
Пас почиње да извршава радње лези, пузи, скачи итд, зато што дресер примењује према
њему безусловне механичке надражаје, тј. на одређен начин притишће на тело пса,
притеже га, цима поводником итд. Трагање пса за "кривцем", долази као резултат
безусловног рефлекса (праћења) код пса да прати човека који се удаљава. Навика за
апорт ствара се на тај начин што човек вуче предмет ка себи, чиме се такође побуђује
безусловни рефлекс пса да хвата предмет.
Природни надражаји користе се за добијање почетних радњи при дресури. На пример:
прилажење пса власнику, - пса мамимо помоћу посластице. Лајање се изазива тако што
након игре са привезаним псом, дресер почне да се удаљава од њега чиме се код пса
побуђује природни звучни рефлекс лајања.
У неким случајевима, да би присилили пса на потребно кретање, у првом стадијуму ће
бити задатак да се користе стечени условни надражаји који су створени ранијим радом.
То се дешава када се нове навике образују на основу већ створених система условних
рефлекса. Тако на пример: стварање навике "претраживање терена" почиње тиме што се
у почетку користи навика доношења предмета по команди "апорт". Уз ову команду
човек присиљава пса да у ситуацији где су разбацани разни предмети, иде по одређеном
трагу, да активно њуши и донесе одређени предмет.
Природна, безусловна и стечена својства човека, надражаји који се примењују на пса,
побуђују у његовом мозгу ћелије од којих се надражај (по урођеним или стеченим
везама) даље премешта на ћелије у области за кретање, која управља кретањима која су
потребна човеку.
Дејства која дресер изводи у самом почетку су условни звучни надражаји који затим
морају постати команде. Дресер издаје команду "напред" а онда одмах иза тога почне
гурати пса. Пре лежања даје се команда "место" итд. Одговарајући условни надражаји
"команде" понављају се сваки пут пре појаве дејства пса, које је потребно човеку, на
који се начин побуђују ћелије слушне области мозга пса. Одмах после тога извршава се
одређено дејство које побуђује ћелије у области за кретање (гурање пса). Тако се јављају
два огњишта узбуђења. Надражај једног огњишта претходи надражају другог.
Понављањем међу њима се образује веза и онда узбуђење слушне ћелије почне
изазивати надражај у ћелијама за кретање а самим тим и извођење потребног дејства
само на команду.
Пошто пас изврши одређено кретање, дресер увек иза тога даје псу посластицу. Улогу
потпомажућих средстава, поред хране, може имати и притисак руке, трзај поводника
итд. Они коче сувишне рефлексе код пса а самим тим буде оне који су потребни човеку.
Без ових потпомажућих средстава (храна, притисак руке итд.), немогуће је учврстити
условне рефлексе.
Једновремена примена при стварању рефлекса, са једне стране подстичућих
(потпомажућих) дејстава а са друге стране кочења непотребних дејстава, стварају
услове за почетак развоја диференцирајућег кочења у мозгу пса. Као резултат тога, пас
почиње разликовати команде и извршавати одређене радње.
Сад је дресер дужан да дефинитивно изгради утврђени рефлекс и претвори га у навику
која му је потребна и која ће одговарати свим условима, што представља његов други
задатак.
Које су карактеристике дејстава које дресер примењује у одређеним фазама дресуре.
Да би дресер претходно добивене рефлексе претворио у навике, мора их више пута
изазвати и после добијања одређене реакције, треба да производи и подржавајућа
дејства. Улога ових допунских надражаја своди се на усавршавање одређене навике. Као
резултат овога, потребна радња добија савршенију форму.
Допунска дејства дресера могу бити двојако усмерена. Или на подржавање потребних
дејстава или на кочење сувишних рефлекса. Пример: Када код пса изграђујемо навику
пузања, покушај да се подигне, кочи се притиском на кичму, трзајем поводника на доле
и командом "пузи" коју издајемо са застрашујућим тоном. Овим допунским дејствима,
постиже се да након извесног времена, пас пузи само на команду. Сједињавањем ових
дејстава, добија се потребан ефекат и постиже да пас након извесног времена пузи без
одмора 20-25 метара.
Физиолошка карактеристика надражаја, које при томе користимо, мора се мењати
упоредо са повећањем потреба човека. Допунска се дејства обично користе само у
почетку стварања неке навике, а затим радњу добијамо само на команду. При издавању
команде, велики значај има интонација - висина гласа. Разликујемо три облика команди
према интонацији: подстичућа, обична и претећа. Обична команда треба да буде
одсечна, гласна и заповедна. Претећа интонација оштра, строга са повишеним тоном.
Ова интонација појачава дејство звучне команде на пса. Ако пас не испуњава обичну
команду, онда се ова понавља уз повишену интонацију - претећу. Понављање команде
претећом интонацијом, спроводи се уз дејство механичког безусловног надражаја: трзај,
притисак руке, ударац...
Када пас у процесу дресуре почне да производи одређене радње, онда се безусловни
природни надражаји (механичка дејства) искоришћавају за стварање вишег степена
одређене навике. При раду са командом "место", механичка се дејства могу поново
применити у моменту када дресер од пса захтева дуго задржавање у тој пози. Ова се
дејства користе и онда када пас у току рада почне да врши дејства у јако ослабљеној
форми (када ослабе рефлекси). Пример: На команду "к-нози", пас се вуче у ноге човека.
Тада дресер дејствује на њега трзајем поводника.
Квалитетна основна подстичућа дејства која се користе при раду јесу надражаји
исхране, миловање и изговарање речи "тако је добро". При раду се њихов узајамни
однос мења. У почетку се чешће користе безусловни природни подстичући надражаји
који имају најјачи утицај а касније се они замењују условним облицима подржавања
који имају нешто слабије дејство као миловање, речи "тако је добро" итд.
Током рада мења се и фреквенца - учесталост подржавања. Постепено дресер све ређе
подржава пса, тако да га подстиче само када он треба да отпочне са извршавањем неке
радње.
У кори мозга пса, продужава се развој диференцирајућег кочења. Подршка помоћу
подстицаја правилног извршавања радњи по команди и неподржавања непотребних
дејстава, условљава да на крају пас престаје да ради непотребно дејство и почиње јасно
да разликује команде. У одговору на један надражај - команду, он иде према дресеру, на
другу он леже, на трећу он доноси апортивни предмет итд. Свако дејство које пас при
томе производи, одговара захтеву који је постављен од стране човека.
Трећи задатак који произилази у току рада - дресуре, јесте учвршћење одређене навике.
У току решавања овог задатка, дресер постиже чврстину добијених радњи као и
послушности при њиховом извршавању при различитим условима спољашње средине.
Учвршћење појединих система рефлекса постиже се путем многих понављања радњи.
Надражаји који у овој фази изазивају одређене радње, јесу условни надражаји и то само
звучне и видне команде. Од подстичућих надражаја који се у овој фази користе јесте
изговарање "тако је добро" у ласкавој интонацији и миловање, док се посластица ретко
употребљава. Безусловни механички надражаји користе се само у случају када пас и
поред тога што је код њега створен одређени рефлекс, не даје на команду одређену
радњу. У овом случају, дресер примењује оштрије форме надражаја: притисак, удар итд.
Сигурност у испуњавању код пса створених рефлекса, постиже се на тај начин што их
човек изводи у све сложенијим ситуацијама. Пример: дресер при раду са тркачким псом,
да би ово постигао, односно да му пас не би реаговао на постране надражаје - мирисе, у
почетку ово изводи у пољу, затим на путу, слабо насељеном месту и на крају у граду.
Пас се у овим приликама сусреће сваки пут са новим надражајима (необичним) и
навикава се да на њих не реагује. Дресер, при учвршћивању навике пса да прескаче
препреке, поставља пред њега препреке различите по свом облику, висини и месту.
Пример: различити канали, жива ограда, висок и широк зид итд. На овај начин
оспособљавамо пса за рад у различитим условима. Помоћу својих чула, пас оцењује
облик и висину предмета и реагује већ према томе какви су они.
Надражаји које човек примењује са циљем да би у различитим условима постигао
сигурност у извршавању одређених радњи, јесу стечени условни надражаји - команде и
подржавајућа дејства. У случају када пас не обраћа пажњу на команду, не извршава
одређено дејство и после издавања команде у застрашујућем тону, дресер примењује
безусловне механичке надражаје - принуду.
Физиолошка суштина појаве која одређује рад мозга пса за време учвршћивања навике,
своди се на учвршћење привремених веза које су се формирале за време њеног
стварања. Друго, као резултат сусрета пса са новим надражајима, на пример: са врло
високом баријером, огњишта узбуђења покретима добијају способност промене које
одговарају овим надражајима, долази до прегруписавања узбуђења одређених нервних
ћелија, допунски се надражују ћелије које осигуравају већу снагу скока (што омогућава
савлађивање овакве баријере) и обрнуто, коче се ћелије које су се раније узбудиле. Оне
осигуравају сналажење пса у новим условима.
Из свега до сада реченог, могу се извести следећи закључци:
1.-При стварању добре навике пред дресером стоје три задатка: Натерати пса да први
пут произведе човеку потребно дејство. Усавршити њено дејство - начинити да дејство
потпуно одговара замисли дресера и, на крају, учврстити га.
2.-Према одређеном задатку, дресер према псу примењује на одређени начин поједине
системе дејства, те се може говорити о одређеним фазама у току дресуре. Преласком из
једног у други стадијум (фазу), постепено и упоредно се прелази од безусловних према
условним формама дејства. За време учвршћивања (последња фаза) потребно дејство се
код пса изазива командом, а команда се поспешује подржавањем речима "тако је добро"
и миловањем.
3.-Основни физиолошки процес који проистиче у току дресуре јесте диференцирајуће
кочење. Помоћу њега се потребна дејства пса чине јасно одређеним реакцијама, које
проистичу као одговор на строго одређене команде.
13. ТИПОВИ ВИШЕ НЕРВНЕ ДЈЕЛАТНОСТИ ПСА

Различити пси неједнако подлежу дресури. Једни пси брже усвајају поједине навике,
други спорије, али су код њих чвршћи већ створени системи рефлекса. Сусрећу се
такође и такви пси који тешко подлежу дресури и лоше извршавају радње. Дресер који
има лошу теоријску подлогу то објашњава различитом психичком надареношћу пса, те
их дели на паметне и глупе, вредне и лење, доброћудне и тврдоглаве. Овакав начин
упоређивања пса са човеком не може сакрити различите пропусте који настају у току
дресуре. Стварно објашњење ове појаве први је дао И.П. Павлов својом теоријом о
типовима више нервне делатности.
Павлов је својим многобројним опитима доказао да су разлике у понашању пса
условљене пре свега одређеним комбинацијама основних особина процеса узбуђења и
кочења. Та својства су:
1. Јачина основних нервних процеса (узбуђења и кочења),
2. Разноврсност тих процеса и
3. Њихова покретљивост.
На основу разлика у карактеру својстава, према Павлову, пси се у основи деле по
типовима њихових виших нервних делатности.
Под јачином нервних процеса треба схватити напрегнутост активности коју могу
издржати нервне ћелије за време њиховог узбуђења или кочења. Као израз јачине
процеса узбуђења јесте истрајност тог процеса при дејству на нервни систем пса
надражаја веће јачине. То се може видети из понашања пса у случају пренапрезања
његовог нервног система у процесу дресуре или практичног коришћења пса. Када код
пса као резултат дејства јаког надражаја (навикавања на пуцањ) лако дође до граничног
кочења, то значи да су слаби процеси узбуђења. Ако таквог пса терамо да више пута
понавља једну те исту радњу, биће потребно веће напрезање његове нервне делатности
и код њега ће се појавити гранично кочење, долазиће до млитавости, безвољног стања и
пас почиње отказивати да изврши одређену радњу - навику. Да би одредили јачину
процеса узбуђења, можемо се користити и постепеним повишењем узбуђења помоћу
хране. Пса можемо хранити 1-2 дана. Слабљење при томе условних рефлекса који се
учвршћују исхраном - посластицом, говори о слабости процеса узбуђивања и обрнуто.
Ако је процес узбуђивања довољно јак, условни рефлекси ће се јављати у пуној форми.
Јачину кочећег рефлекса - процеса, такође одређујемо напрезањем истога. Напрезање
процеса кочења најбоље се манифестује при различитим задржавањима. Пса са слабим
процесом кочења тешко је дресирати, јер се већ створено задржавање лако кида,
уколико га желимо дуже задржати у одређеном положају (седење, лежање), него што је
он навикао.
Код пса са слабо развијеним процесом кочења, тешко се стварају оне навике које
захтевају висок ниво диференцирајућег кочења. Као индикатор развијености процеса
кочења јесте брзина и тачност којом пас ради при избору ствари или по трагу. Пас са
слабо развијеним процесима кочења, споро и тешко прави разлику између надражаја
(мириса).
Под покретљивошћу процеса узбуђења и кочења подразумевамо брзину и лакоћу
измене једног процеса са другим.
Индикатор добре покретљивости нервних процеса јесте брзина преласка пса из стања
мировања на извршавање потребног дејства по команди дресера и обрнуто - задржавање
у новопостављени положај. У прилог овоме иде и брзина пса при извршавању дејстава
супротног значења, на пример: на команду "овамо" и "не".
Као резултат међусобног односа напред описаних особина нервног система и могућих
комбинација међу њима, проистичу различити типови више нервне делатности.
Академик Павлов сврстава псе у четири основна типа више нервне делатности:
1.-Узбудљиво нервозан (холеричан)
2.-Уравнотежено живахан (сангвиничан)
3.-Уравнотежено миран (флегматичан) и
4.-Лош - апатичан (меланхоличан)
Пси узбудљивог типа поседују јаке процесе узбуђења а слабије процесе кочења.
Равнотежа међу њима недостаје. Процес узбуђења преовладава. Пси овог типа су врло
покретни - активни. Мерењем ових покрета код пса помоћу штоперице, види се да они
за кратко време производе велики број покрета. Неки од њих направе за 2 минута 360
покрета, иако се у овај тип убрајају они који за 2 минута направе више од 100 покрета.
Код паса узбудљивог типа брзо се образују позитивни рефлекси. Кочење се, напротив,
ствара врло тешко. Такви пси брзо усвајају команде везане за испуњење било каквих
дејстава која захтевају узбуђење нервног система, а слабо она дејства у чијој основи
леже процеси кочења. (Захтев дресера за остајањем у одређеном положају).
Диференцирајуће кочење код паса овог типа ствара се врло тешко. У првом периоду
дресуре, ови пси често мешају значење различитих команди (на пример: "пузи" са
"место" или "стој"). Нарочито тешко подлежу дресури за службу: трагачку,
стражарску,минотрагачку, које захтевају добро и јасно диференцирање. Међутим, за
службе које не захтевају јасно диференцирање (чуварска и служба везе), пси овог типа
су доста погодни и ово треба имати у виду при избору паса за поједине службе.
И код овог типа паса, у току дресуре може се постићи известан степен кочећег процеса.
Јачина процеса кочења постиже се сталном и систематском вежбом и понављањем.
Потребно је постепено акумулирати процесе кочења. Пример: задржавање за место
почиње са 3-5 секунди и постепено се повећава до неколико минута. Ово важи и за
формирање осталих навика. Рад са таквим псом при избору ствари, не треба у почетку
вршити више од једанпут, а затим треба постепено повећавати њихов број.
Живахан тип пса има по јачини једнаке процесе узбуђења и кочења. Они су у стању
међусобне равнотеже и веће покретљивости при замени једнога процеса другим. Код
њих се брзо и лако развијају најразличитији условни рефлекси у оној мери која је
потребна за формирање доброг диференцирајућег кочења. Ова брза смена процеса
узбуђења и кочења представља њихову посебну карактеристику, тако да пси овог типа
најлакше подлежу дресури. Навике се код њих добро учвршћују. Они су увек активни у
раду.
Метод који најбоље одговара за дресуру паса овог типа је контрастни метод.
Пси мирнога типа - флегматични, са једне стране имају, исто као и претходни,
међусобно уравнотежене процесе узбуђења и кочења. Једина разлика између паса овога
типа и претходног јесте у томе што су процеси узбуђења и кочења у нервном систему
ових паса слабо променљиви (један нервни процес споро се замењује другим и
обратно).
Пси овог типа карактеришу се слабом покретном активношћу и називају се лењим -
тромим. При мерењу штоперицом дају за 2 минута само 20-30 покрета. Како позитивни,
тако и негативни условни рефлекси код њих се споро стварају, но када се већ створе,
постижу добру чврстину - стабилни су. Такви пси су сигурне у раду и издржљиве.
Диференцирајуће кочење код њих се развија споро, но не достиже увек највећу
чврстину. Ово је разлог да је при дресури овог типа, као и нервозног, потребно имати
већу упорност и стрпљење. Пошто се код ових паса споро смењују процеси узбуђења и
кочења, то у раду са њима при дресури не треба брзо прелазити са једног на друго
дејство. При томе, команде треба издавати тако да између њих и радње коју пас треба да
изврши постоји један краћи временски период. Убрзање при издавању команди за
испуњење различитих радњи могуће је само након што су створени чврсти условни
рефлекси. Тешкоћа за задржавање паса овога типа у разне положаје не постоји.
Пси овог типа добро примају дејства јаких механичких надражаја, зато их при њиховој
дресури можемо користити, односно механички метод дресуре. Но, и код ових паса за
формирање извесних навика остаје као најбољи контрастни метод дресуре.
Пси лошега типа - меланхолични, карактеришу се слабошћу оба нервна процеса - и
узбуђења и кочења. Они не подносе већа напрезања у нервној делатности и она се лако
нарушава. Међу псима који спадају у овај тип, нађу се понекад и пса са релативно
променљивим процесима узбуђења и кочења. Код тих паса развијено диференцирајуће
кочење даје понекад доста јасне и уравнотежене рефлексе који могу бити истрајни.
У другој групи паса лошег типа, слабости се огледају у слабој покретљивости оба ова
нервна процеса. Условни рефлекси код тих паса се тешко стварају, а диференцирајуће
кочење образује се тешко и недовољно. Створени рефлекси су нестабилни. Потребно је
нагласити да се пси лошег типа карактеришу врло развијеним пасивно-одбрамбеним
реакцијама. Лош тип паса је неподесан за дресуру и искоришћавање. Ово је разлог да
овакви пси не треба узимати за дресуру, већ их благовремено откривати и
одстрањивати.

14. НЕРВОЗЕ ПАСА

Како је познато, понекад се међусобни однос процеса узбуђења и кочења може

нарушити патолошки. Међутим, нервозе су резултат нарушавања нервне делатности пса
без неких видљивих оштећења нервног система. Спољна манифестација нервоза у
понашању карактерише се код различитих паса различитим знацима. Једни пси при
стању нервозе показују повишену узбуђеност - надраженост нервног система, прекидају
сталоженост и лоше диференцирају надражаје. Они лако прелазе у агресивно стање, чак
и у односу на свог дресера.
Други пси, насупрот њима, прелазе у потиштено стање, постају бојажљиви и
неповерљиви. Повишена интонација гласа или оштар узвик дресера одмах изазива код
ових паса стање кочења.
Код трећих паса, у случају нервозе појављује се већа склоност ка непокретљивости и
сањивости. Они постају слабо пријемљиви за команду и друга дејства дресера.
Нервоза се може појавити код пса и као резултат пренапрегнутог нервног система.
Пренапрезање нервног система често настаје при дејству на нервни систем пса врло
јаких надражаја. На пример: јаки звучни надражаји - пуцањ, експлозија, уколико пас
претходно није навикнут на њих. Оно се може јавити и при злоупотреби принуде.
Пренапрезање процеса кочења појављује се при тешком и строгом диференцирању. На
пример: ако пса терамо да више пута бира ствар између већег броја ствари са сличним
мирисом или ако при раду по трагу сусреће велики број унакрсних трагова.
Нервозе могу такође да дођу у и при наглој смени процеса узбуђења и кочења. Дресер
командује да пас тражи и ухвати "кривца", а када га ухвати, захтева од њега да га мирно
чува. Ово може доћи и при брзој смени јаког кочећег надражаја "не", са не мање јаким
узбуђујућим надражајем "овамо", при чему долази до сударања процеса кочења и
узбуђења. Нервни систем пса недовољно припремљен за ово, може одговорити на ове
услове прекидом своје делатности. Уз присуство јаке нервозе у понашању код пса може
понекад доћи до савршено неразумљивих дејстава. Пас на пример: почне испољавати
одређени рефлекс, избегавати људе који су обучени у специјална одела, не боји се
мушкараца а боји се детета или жена итд. Почиње да напада псе одређених раса и др.
Павлов сматра да је манифестација нервоза често везана за јаке утиске. (Нервне трауме
које је пас преживео много раније, пре манифестације нервозе). Одрастао и велики пас
почиње да се боји малог пса, а понаша се равнодушно према великом зато што га је у
прошлости угризао мали пас. Код неких паса нервозе се испољавају често док се код
других тешко могу добити, чак и у експерименталној средини. Павлов је доказао да
појава нервоза зависи од тога коме типу виших нервних делатности припада одређени
пас. Лако долазе и дуже се задржавају нервозе код паса крајњих типова (узбудљивог и
лошег). Отпорни према нервозама су пси уравнотеженог типа. Излечење нервоза може
се постићи привременим прекомандовањем занимања са псом. Некада је потребно
променити дресера, изменити услове и место занимања или користити терапију: кофеин
и бром.

15. МОГУЋЕ ГРЕШКЕ ДРЕСЕРА

У процесу дресуре, дресер може учинити различита погрешна дејства, што отежава рад
са псом и умањује њену вредност. У даљем то представља сметњу за рад пса.
Грешке дресера могу бити различите:
1. Грешке које се јављају при неправилном коришћењу команде,
2. Грешке које се јављају при неправилном коришћењу поткрепљујућих дејстава,
3. Грешке у организацији процеса дресуре,
4. Грешке које код пса доводе до такозваних непожељних веза.
Основни узрок свих ових грешака лежи у слабој теоретској припреми дресера, као и у
његовом незнању да научно анализира процес дресуре и изводи из њега закључке који
су неопходни за даљи рад.
Многи дресери прецењују способност паса и игноришу квалитативне разлике између
више нервне делатности пса и човека. Они упоређују пса са човеком, приписујући му
способност да схвата и разуме човекову реч, те да се свесно односи према својим
дејствима и дејствима дресера.
Други дресери имају одређен ниво потребног знања, но не умеју га увек искористити.
Ово такође изазива грешке. Рад се често заснива без узимања у обзир индивидуалних
особина паса, неправилно се врши избор метода рада итд.
Ево које су најчешће конкретне грешке дресера:
А) Грешке услед неправилног коришћења команди. Дресер упоредо са строго
одређеним командама којима делује на пса да изврши ово или оно дејство, прети му за
неиспуњење истога. Ово узбуђује пса и изазива код ње појаву неких оријентирних
рефлекса који кочеће делују на потребну рефлексну делатност пса. Често се грешке
јављају и услед недозвољеног спајања двеју различитих команди. На пример: понекад
дресер уместо да издаје јасну команду "дај" (због схватања по коме пса упоређују са
човеком), командује "дај апорт" на који се начин нарушава појава потребног рефлекса.
Ово настаје зато што команда "апорт" за пса представља надражај рефлекса хватања и
држања апортираног предмета у својој чељусти, а команда "дај", обрнуто, представља
условни надражај за његово негодовање дресеру.
Команда од самог почетка дресуре мора увек да претходи појави потребног рефлекса и
издаје се раније да би подстакла пса. У противном случају, јако је отежано стварање
условних рефлекса. На пример: ако при кретању пас иде у ноге дресеру, а овај врши
трзај поводником пре но што изда команду "к нози", условни рефлекс се не ствара на
ову команду. Уколико при позиву пса дамо гест после команде "овамо", он дуго неће
постати сигнал за долазак дресеру итд.
Врло често дресери потцењују улогу интонације при издавању команди. Међутим,
знамо да интонација гласа може бити јак помоћни надражај у дресури, ако се команда
понови у пооштреном тону уз безусловно механичко дејство.
Никада при коришћењу не треба злоупотребљавати претећу команду јер то може
довести до тога да пас престане реаговати на њу. Треба знати да команда "не" треба да
буде за пса условни надражај кочења са појачаним дејством. Често коришћење ове
команде без поткрепљивања безусловним надражајем, води ка ослабљењу условног
рефлекса. Међутим, њена честа употреба уз јака безусловна поткрепљења (јак трзај
поводником, оштар оковратник, ударац корбачем), изазива у нервном систему пса
ирадијацију процеса кочења. Пас упада у дуготрајно потиштено стање, што се може
јавити и код других навика. Злоупотреба команде "не", такође може нарушити правилан
контакт између дресера и пса.
Посебно се треба бојати погрешне примене ове команде када пас испуњава потребна
дејства. Ово се дешава на пример: за време дресуре за избор ствари. Дресер услед
недовољне пажње, сам побрка предмете, те и када пас изврши правилан избор,
командује "не". Ово се одражава на процес даљег стварања сложених рефлекса за
трагачку службу.
Приликом скретања пса од било кога дејства, уместо команде "не", потребно је
употребити команду за изазивање потребног система рефлекса. На пример: уколико пас
скреће пажњу на било који споредни надражај (мења положај, устаје, бежи, иде према
постраном надражају итд.), дресер не треба да издаје команду "не", већ да понови
команду "седи".
Б) Дешавају се грешке услед неправилног коришћења надражујућих дејстава.
Претпоставимо да пас који је побегао без поводника, скреће на било какав, за дресера
споредни, надражај (мачку, птицу итд.), те због тога не дође одмах када дресер изда
команду "овамо", већ то учини после многих понављања команде. Дресер због тога
казни пса са неколико удараца. На овај начин он нарушава основни принцип
поткрепљења условног рефлекса који се ствара. Стварање условног рефлекса на
команду "овамо", може се вршити само по подстичућој методи. Значи, псу морамо
давати посластицу након доласка дресеру. Примена ударца у овом случају делује на
супротан начин, јер пас почиње да са страхом прилази човеку.
Често дресери злоупотребљавају и примену посластице, што доводи до тога да пас
почиње скретати пажњу са својих дејстава на храну у рукама дресера, при чему се
навикава да испуњава команду само у присуству хране.
Врло је важно не заборавити помиловати пса и подстицати га речима "тако је добро" у
ласкавој интонацији. Ови надражаји учвршћују потребне рефлексе, при чему не скрећу
пажњу пса на себе.
Веома груба грешка дресера јесте нередовно поткрепљивање у почетку дресуре, датих
команди са безусловним надражајима. Одсуство у тим моментима јаких
поткрепљујућих дејстава, води ка постепеном слабљењу (гашењу) условних рефлекса на
команду и не обезбеђују сигурност и јасноћу у даљем раду.
Ц) Грешке у организацији процеса дресуре. Једна од најчешћих грешака која се чини
јесте журба у дресури. Дресер жури те због тога брзо прелази са једне на другу радњу, а
при томе као по правилу, створени рефлекси су нестабилни и нејасни. Пас понекад
одговара на команду, а понекад не. Њено понашање обилује многим непотребним
реакцијама. Све ово говори да журба у дресури не води ка правилном развијању у кори
мозга пса, жељеног диференцирајућег кочења.
Особито се негативно овај недостатак у раду дресера са псом испољава када се пред пса
почну стављати сложенији захтеви. У том случају, пас се не може снаћи, јер нема јасне
условне рефлексе на основу којих би био у стању да изводи рад у сложеним условима.
Понекад, неправилно постављање процеса дресуре се састоји у недоследности при
примени утицаја - надражаја. На пример: при раду са навикама из општег курса дресуре,
не треба почети навикавати пса на извршење команде "место" раније него што он буде
дресиран да извршава на команду "седи". То отежава рад на стварању навике коју треба
добити - дресер дејствује на пса која се налази у седећем положају. Не треба је такође
силити да извршава одједном било каква наизменична дејства. Уколико дресирамо пса
да прескаче само препреке, увек ћемо га терати да ради на један те исти начин, чиме се
пас навикава да на одређену команду даје доследно дејство.
Грешком можемо сматрати и такав рад, када дресер сувише много у току једног
занимања примењује један те исти утицај и дуго се задржава на стварању једног
рефлекса. У том случају се за време дресуре замара нервни систем пса. Зато је врло
важно при занимању са псом, његов рад учинити разноврсним. Дозвољено је да се за
време једног занимања може стварати једна до две нове навике и само учвршћивати већ
раније створене условне рефлексе. Увек у тежњи за разноврсним радом са псом, врло је
важно знати да при прекидању рада над сваком навиком, по могућности, треба утврдити
већ добијени резултат.
Д) Грешке које доводе до појаве човеку непотребних рефлекса и формирања
непожељних веза. Неправилан рад дресера често доводи до тога да пас почне
производити неко дејство само као одговор на једновремене звучне и видне команде и
обрнуто, он не реагује само на звук или само на гест. Ова појава настаје зато што је
дресер за време рада мешао ове команде. На овај начин требало је да ради само за време
покретања пса у почетку рада на једној навици. Погрешно је спроводити занимање са
псом у једној те истој средини у току дугог времена. За таквог пса сама средина постаје
надражај за изазивање потребних навика. Резултат тога: у новој средини пас отказује
испуњавање створених рефлекса.
Група сличних грешака у раду са псима која доводи до појаве система неправилних
рефлекса, може, такође, бити карактеристка и за рад помоћника. Уколико, на пример:
помоћник при изазивању код пса мржње, увек ради у истом заштитном оделу, љутња
код пса може бити само као одговор на одело а не на човека.
Уколико у току рада по трагу, помоћници при крчењу трага, остављају за собом добро
видљиве знаке (набадају штапиће, дробе земљу) у том случају, пси се могу навићи да
реагују не на мирис, већ на ове оријентире.
16. ТРЕНИНГ

Након што се заврши дресура паса, да би се одржао ниво издресираности псе је

потребно тренирати.
Тренинг се мора редовно изводити, а најбоље је сваког дана издвојити мало времена за
рад са псом. Тренинг се састоји у томе што се пас вешто наводи да стално понавља
створене навике. При томе је пожељно мењати услове у којима паса треба тренирати.
При појави неправилности у понашању пса, власник мора бити свестан да нешто није у
реду и обратити се дресеру ради савета и примењивања одговарајућих мере да би те
неправилности биле исправљене.
Посебан вид тренинга чини периодични тренинг када дресер учвршћује код пса све
раније стечене навике, а уједно неке од њих подиже на виши ниво. У току периодичног
тренинга дресер процењује да ли је потребно, ради учвршћивања појединих раније
стечених навика, враћати се на примену на пса оних утицаја дресуре који су довели до
постепене појаве код пса потребних рефлекса. Раније створене навике у току тренинга
учвршћују се у све тежим и слободнијим условима.
Тренинг, пре свега, служи зато да би се код пса одржали условни рефлекси створени у
току дресуре. Код пса који је припремљен за чување куће - дворишта, велико значење
има чињеница да се с времена на време појављује "прекршитељ" који ступа у борбу са
псом. Без оваквих и других прикладних мера, пас престаје да реагује на прилаз човека.
Пси постају слабо агресивни, постепено само реже и на крају реагују само орјентирним
рефлексом.
Даљи циљ тренинга је учвршћење и усавршавање дејства пса што са временом даје
добру реакцију одређеног пса за односну намену. Тренинг, на пример: помаже
учвршћењу мирисних - њушних рефлекса пса у току њеног трагачког рада. Код пса који
је издресиран за водича слепог лица тренинг треба изводити после непосредног надзора
на рад и понашање пса у току „вођења“ слепог лица, а затим прећи на учвршћивање
оних поступака пса који који су битни за успешно „вођење“ на пример: од стана до
оближњег парка и назад. Без тренинга, ове и друге особине паса постале би недовољно
развијене и усавршене. Тренинг чини навике пса најприкладнијим. Пас их правилно
извршава у потпуно новој средини и при разним околностима.
У току тренинга се код пса отклањају неправилности које су начињене у току рада са
њим. Уколико после завршене дресуре дресер не укаже власнику на радње и поступке
које ће, ако се примењују према псу, довести до неправилности у току рада пса и у
честим случајевима, ове грешке могу покварити рад пса, што дресер мора исправљати у
току тренинга. У оваквим случајевима, тренинг се организује кроз заједнички рад
дресера и власника што пружа могућност исправљања грешака помоћу специјалних
вежби у току тренинга. Као резултат правилно организованог тренинга, дресиран пас
сигурно извршава рад у разним условима.
Основни захтеви који се постављају у току тренинга јесу: тренинг не сме да има
случајан карактер, он се мора вршити систематски по добро утврђеном и разрађеном
плану.
При тренингу паса, као и при дресури, морамо се придржавати правила "од простога
према сложеном". При тренингу пса не смемо пренапрезати понављањем навика опште
дресуре (које обезбеђују сигурност у испуњавању навика специјалне дресуре).
Из групе навика специјалне дресуре, пре свега треба учвршћивати она дејства која су
главна за рад односног пса. За псе трагаче такве навике су налажење и праћење трага, за
псе који се користе за чување куће – дворишта то је дуга пажња и јак дуг лавеж којим
одговара на шум у близини.

17. СПОЉНИ УСЛОВИ КОЈИ ОТЕЖАВАЈУ И ОЛАКШАВАЈУ РАД СА ПСОМ

Просторни и временски услови у којима се врши дресура паса имају битан утицај на рад
пса. Ако су ти услови олакшавајући, што ће искусан дресер одмах приметити, треба их
што више користити у почетној фази дресуре. Насупрот томе ако су ти услови
отежавајући треба их, уколико је то могуће, избећи у почетној фази дресуре, а касније
постепено привикавати пса да ради и у таквим условима.
Спољашњи услови који утичу на дресуру паса су: доба дана, температурни услови,
састав земљишта, околина и временске прилике. Временски са псом је најпогодније
радити рано јутро. Пас после ноћног одмора, приступа раду свеж. Осим тога рано ујутро
има релативно мање “мирисних” надражаја (од моторних возила, трагова људи, домаћих
животиња и другог). Извесно значење има и свежа атмосфера. Најслабији резултат се
постиже ако се ради са њим средином дана, а ако не можемо радити са псом ујутро није
лоше радити пред вече. Рад у току дана посебно треба избећи за време летњих врућина,
а тек у каснијој фази дресуре може се пас постепено привикавати на такве услове.
У почетној дресури и тренинг треба изводити по дневној светлости ради добре контроле
над радом пса. Изузетак чини ако пса дресирамо да чува кућу - двориште, зато што
опрезност и испољавање заштитних рефлекса код пса је јаче у мраку, те дресуру за ову
намену треба изводити у сумрак и ноћу.
Висока и ниска спољна температура, а посебно влажност ваздуха имају велики значај за
организам пса. Топлота на њега делује неповољније од хладноће (уколико уз хладноћу
немамо промају и ветар). Велика влажност ваздуха – спарина неповољно делује на пса, а
ако се пас дуже нађе у спарном простору изузетно је велика опасност да добије
топлотни удар па и да угине. На високе и ниске температуре, организам пса треба
привикавати постепено. Зато је најбоље дресуру и тренинг изводити при температури од
+12 до +15 или до -5 степени зими, па постепено идемо према нижим (вишим)
температурама (-20 до +25).
Ниске температуре при доброј исхрани и кондицији пси подносе лако. Распоређен у
Подмосковљу, специјални одред паса чувара у зиму 1956. године са успехом је
коришћен и при температури од -30 степени Целзијусових. При овим условима су они
по 10 часова били на ноћној дужности у кућицама.
При раду са псом, велики значај има ветар: успутан, супротан, бочни и под углом.
Правац и јачина ветра, поред осталог, утичу и на издавање звучних команди. Оне су
најјаче при успутном ветру.
Супротан ветар доноси звуке и мирисе из правца дувања. Нарочити значај имају правац
и јачина ветра на рад трагачких паса зато што је време чувања мириса на трагу обрнуто
пропорционално са јачином ветра. При јаком ветру, мириси се брзо губе са трага. Бочни
правац ветра, који носи мирисе трага у страну, лако заведе пса са правца правог трага.
Супротан ветар гони пса да пређе на горњи њух што умањује квалитет рада.
Квалитет земљиног покривача је посебно важан за дресуру паса. Треба разликовати
повољне и неповољне покриваче. Повољни су они који доприносе дужем очувању
мириса на трагу, док су неповољни они са којих се он брзо губи. Равница олакшава
сналажење пса при раду, док га отежава испресецаност земљишта.
Облик растиња у једном случају повољно утиче на рад, док га у другом пак отежава.
Добро развијен и висок травни покривач, повољно делује на задржавање мириса на
 трагу и олакшава рад пса. Сувише густа и висока трава као и жбуње, отежавају кретање
пса и он се лако умара. Поред тога, ту се налази и растиње са јаким мирисима који
неповољно утичу на вишу нервну делатност пса. Трагачки рад је лакши у шуми где је
ограничено кретање ваздуха.
Јако променљив рељеф, брзо умара пса. Зато почетну фазу дресуре паса треба изводити
на равном терену.
Насељена места отежавају рад пса, јер се ту он среће са разним споредним надражајима.
Зато треба постепено привикавати пса на рад у овим условима.
Мали снежни покривач олакшава рад паса, док га велики отежава. Најбоље годишње
доба у нашим приликама, било би пролеће и јесен. У ово време, температура је осредња,
тада не дувају јаки ветрови и нема снежног покривача.

 ВЈЕЖБЕ ОДБРАНЕ И НАПАДА

НАГОНСКЕ ОСНОВЕ

1. Нагон плијена

Нагон за пленом задовољава потребу пса за храном. У овај нагон се сврстава -

тражење плена, ношење и доношење плена, трагање за племом који се види, трагање
за пленом по њуху, карактеристично усмрћивање плена потресањем, угриз и
обарање плена. Овај нагон је најлакше запазити приликом хватања правог плена
(мачка, зец и сл.). Плен увек панично бежи од пса, и у сталном је кретању. Нагонске
реакције пса на таково понашање плена су следеће: Пас следи плен, скаче на њега,
хвата га (угризе) и обори на земљу. Ако пас слабо ухвати плен, плен покуша ба
побегне, а ако га јако ухвати плен се предаје. Ако пас пусти плен, он одмах покушава
да побегне, а пас га поново угризе и протресе га до смрти. Онда га пас преноси на
безбедно место да га поједе или однесе водичу, свом леглу. На овакав начин је
задовољен његов нагон, јер се постигао циљ.

Нагон за пленом можемо видети већ код мале штенади и како оно расте он ће све
израженији. Припада међу нагоне које можемо усмеравати.

Код овог нагона видимо прве одбрамбене елементе које можемо користити за обуку.
Дражење пса када је водич сакривен, обично дражење, тражење, напад на
маркиранта, хватање маркиранта који бежи и иако потресање рукава маркиранта,
све су то елеметни овог нагона а веома су битни у обуци заштитног пса.

2. Нападачки нагон и избјегавање борбе

Нападачки(одбрамбени) нагон- Нападачки нагон припада у збир елемената

агресивног понашања пса. Може се видети у различитим приликама.

Нападачко понашање обухвата -исказивање претње у различитим облицима,

агресивни напад и угриз. Надражај за напад је нека физичка или психичка претња
или сам напад противника. Да би пас задовољио овај нагон противник треба да
покаже страх и да покуша да бежи или се повлачи.

Одбрамбено понашање може бити различито мотивисано зависно од тога из кога

разлога је настало. У моменту храњења може се исказати за одбрану и чување хране
(плена). У домену полног понашања може разлог бити чување потомства пса, човека,
малих животиња и сл. Циљ одбрамбемог нагона је постигнут ако се противник
повуче или преда. Ово понашање се може исказати и у циљу задовољења псечих
социјалних потреба у оквиру чопора нпр. за добијање бољег места на социјалној
лествици чопора, одбрана постигнутог места, одбрана терена, а и одбрана из страха
(угриз из страха).

На одбрамбени нагон не утиче никаква надражујућа или физичка умореност, већ је

пас стално у приправности, што је веома битно за одбрамбено понашање заштитног
пса.

За школовање заштитног пса неопходно је да се користе неки од елемента

одбрамбеног механизма пса, као што су напад на изазивача или савлађивање
психичких и физичких оптерећења (претњи).

У пракси се ови елементи одбрамбеног механизма пса могу користиии, нпр. на

овакав начин: маркирант иде према псу и прети му, пас се повлачи, али показује
нападачко понашање (режи, лаје, гризе), у том моменту маркирант се повлачи. На
овакав начин је постигнут нагонски циљ код пса, а код пса се учвршћује одбрамбени
механизам (нагон).

У практичном животу пса (без учешћа човека) овакав пример се ретко догађа.
Најчешче бежи пас, са слабим одбрамбеним нагоном, уколико нема неки јаки интерес
који би га терао да нападне у сваком погледу (чување хране када је везан), али тада
пас гризе из страха. У овом случају се показује антагонистички однос између
одбрамбеног нагона и бекства од борбе, јер је и у случају повлачења и бекства од
борбе "кључни надражај" исти, као и код одбрамбеног понашања.

3. Избјегавање борбе

Пре него што идемо даље у образлагању заштитног нагона пса, морамо се задржати
на нагону за избегавање (повлачење) борбе.

Кључни нодражај који изазива повлачење из борбе је исти кео код одбрамбеног
нагона - претња психичке или физичке природе, или отворени напад. Нагонски је
циљ пса да сачува личну, телесну неповређеност, смиривање акта мржње коју
испољава нападач, и повлачење од непријатног догађаја и непријатеља. Пас у овим
случајевима показује следече елементе понашања - бег, повлачење, избегавање,
тражење скровишта, понизност и други облици подређивања јачем противнику.
Ова врста понашања може се увек активирати и зато је једна од најчешче
употребљаваних нагона приликом вежбе послушности (тада водић користи силу).

Из претходног произлази да претња и отворна агресивност, коју користи водић,

мора бити према псу строго одмерена, ако желимо постићи код пса одбрамбено
поношање, а не и повлачење. Зато је неопходно да знамо на које врсте понашања
водича (а и другог пса) наш пас на обуци реагује као на претњу, или директан напад,
и колики утицај имају овакови облици понашања на појачавање његовог обрамбеног
нагона, односно нагона на повлачение.

4.Пријетња и други кључни надражоји за појачавање одбрамбеног понашања пса

Претниа је једна од могућности рада (обуке) којом се код пса утиече на одбрамбено
понашање или се изазива повлачење. Биолошка функција претње је у
"застрашивању" противника. Претња треба да постигне повлачење противника пре
него дође до борбе. Посебно су честа два облика испољавања акта претње - или се
онај који прети прави посебно велики (повећава своју масу - костреши се) или
показује демонстративно своје оружје зубе. Пси који имају велико самоповерење и
имају висок надражајни праг (подносе велика психичка оптерећења) на почетку акта
одбране реагују са малим повлачењем (док не процене противника.

Претња може да се покаже и на друге начине. Тако је нпр. фиксирање погледом

следећи облик испољавање претње. Лорентз о томе каже: " Вечина животиња, које се
могу међусобно фиксирати са оба ока као што су рибе, птице, сисари, то раде увек
само краће време неколико тренутака. То ради због изазивања напетости (напетост
између ловца и плена). Зивотиње се фиксираног погледа друге животиње плаше, или
имају намеру да са њиме заплаше противника. Због тога животиње осећају фиксиран
поглед као изразиту претњу, непријатељство". И у овом случају се види
антагонистички однос између одбрамбеног понашања и избегавања борбе.

5. "Маркирање" је нека врста претње, али је она више неусмерена.

Друга могућност исказивања претње намерно понижавање, јер се то сматра као

испољавање отворене агресивности. Такву реакцију видимо и код људи, нпр. када
неко страно лице дође у нашу групу без поздрава врло брзо че изазвати одбрамбени
механизам у групи или ће се група повлачити пред њим. Због тога мора и "туђи"
(страни) пас да, уколико уопште уђе у групу, да покаже цео репертоар понизних
радњи (поздравлиање умиљавање дозволити да га оњуше) пре него га група
прихвати и буде признат од осталих паса. То је један од узрока да наш пас показује
слабу вољу, ако неко звони на вратима стана.

Следећи начин изазивања одбрамбеног понашања је откривена агресивност

(нападност), на што одбрамбеним понашањем одговарају само старији, у своју снагу
и доминацију сигурни пси. Али ово у много пута доводи до одбране из нужде, ако је
повлачење немогуће. У овом случају често говоримо о угризу из страха. У природи се
то понашање карактерише као критичка реакција.

Одбрамбено понашание пса можемо изазвати и са претњом да ћемо му узети плен,

или нешто слично.

Занимљиво да су анализе разлога за претеће понашање, показале да то могу

изазвати и неке додатне мотивације пса које се граниче са намером напада и бекства.
То можемо препознати у умбивалентним (дуплим, раздвојеним) облицима
понашања, који су сачињени од елемената напада и бега. Лорентз је упозорио - "Ова
мимика коју често називамо претња, појављује се само тада када је намера да неко
нападне помешана са малом дозом страха. Без ове мале дозе страха животиња угризе
без претње, са мирним лицем, на коме се не види напетост". Ако знамо како изгледа
"панични" угриз, морамо се сложити са овом Лорентзовом мисли.

За маркиранта је дакле нужно да се животињи не приближава самоуверено, веч да

увек показује мешавину страха и угрожености. Сто више множе да покаже
несигурности код маркирања и претње, толико ће веће самоповерење да изазове код
одбрамбеног понашања пса.

6.Степени одбромбеног понашања и избегавања од борбе

У понашању паса је одлучујуће, за који облик понашања че се определити, то дали се

ради о самоувереном или неодлучном псу којем се прети или је смртно угрожен. На
оба облика понашања утиче низ фактора, а један од значајних је старост животиње.
Многи фактори који утичу на понашање формирају се у првој, другој а неким и у
трећој години живота, као што су одбромбени нагон, нагон за пленом, став ловачких
паса, а код многих паса и чување границе своје територије, или нагон за чувањем
границе својих предака. На понашање паса утичу веома јако околина и животна
искуства. У средишту животне територије, одбрамбени механизам је толико јак да се
према напоље показује као велика агресивност. Та особина је више карактеристична
за нервно лабилне псе па су овакви пси "код своје куће" осечају угрожени за сваку
ситницу, а тај осећај испољава са јаком агресивношћу (добар чувар) док су на туђем
терену (изван свога дворишта) плашљиви и несигурни. Ако су стварно угрожени а
бекство уназад је онемогућено овакви пси реагују бекством унапред (поред
нападача). Овакво понашање је типично за псе који гризу из страха.

Од осталих надражаја из околине, као што су плен, партнер супротног пола и сл. могу
такође да код пса изазову одлучујуће одбрамбене механизме, уместо повлачења.

Пас са "јаким нервима" је увек највише самоуверен и са лакоћом подноси оптерећења

после попуштања одбрамбеног нагона. Већ се штенад међусобно искушавају у
подношењу психолошке претње. У међусобној игри се свађају за комадић меса, краду
га један другом, и онај који пусти месо без борбе убрзо постаје подређен осталим
члановима своје групе.
 7. Критична удаљеност, удаљеност са шансом повлачења, лична удаљеност

Током разматрања обрамбеног нагона и нагона за повлнчењем, морају се

размотрити и појмови критична удаљеност, удаљеношћу са могућношћу безбедног
бега и лична удаљеност.

Критична удаљеност

Свака животиња, сваки већи сисар бежи од јачег противника одмах када тај
прекорачи границу безбедне удаљености. Удаљеност са шансом повлачења, коју
проф. Хедигер означује са границом безбедне удаљености, повећава се до оног
степена, код којега се животиња почиње плашити противника. Критична удаљеност
је дакле удаљеност на коју животиња друге биолошке врсте остави биолошког
противника, а да не побегне.

8. Удаљеност са могућношћу повлачења

Са истом одлучношћу са којом животиња побегне на безбедну удаље¬ност, која је

противнику недостижна, сем у случају да се удаљеност толико смањи да животиња
неможе побечи (из било којег разлога) она одлучно брани. Прекорачења безбедне
удаљености долази у три следећа случаја,(по проф.Хадигеру):

-ако непријатељ изненади животињу која се плаши,

-ако се животиња која се плаши налези у једносмерној улици, или уском пролазу, -
ако брани своју штенад.

Ова критична реакцина је најјачи облик одбрамбеног понашања, и јако је условљен

са страхом, то је тзв. "бежање напред" или напад са подвојеном храброшчу (од
љутине и језивости).

9. Лична удаљеност

Да бисмо заокружили ову тему, требо нешто рећи и о личној удаљености. То је

удаљеност на коју животиња дозвољава да приђе припадник исте врсте, ради
пријатељског упознавања. То је начин да се упознају две животиње истог или
различитог пола.

Када женке имају штенад неке од њих не пуштају никога код њих, већ на прилажење
туђег лица, или животиње претеће реже. То је карактеристика добрих самоуверених
женки, али ова тврдња нас доводи и до закључка да се рађи о површном
агресивношћу, јер је одбрамбени нагон подређен функционалном делу агресивног
понашања животиње.
 10. Нагон за нападање, агресивност

Појам нагона за нападањем је опсежан, јер обухвата реактивни (одбрамбени нагон) и

активни (напад ради потчињавања) део агресивног понашања. Разлоге за
одређивање нападачког понашања паса треба тражити у три следећа облика
фактора:

-Научени -психолошки облик - доказује пораст агресивности школовањем у раној

младости. Агресивност се учи и развија од учитеља (искусног пса или човека), или на
основу искуства самога младог пса.

-фрустрацијски облик фактора, указује да се агресивност повезује са последицу

недостатка животних искустава.

-тречи облик је, по Лорентз-Фреудовену моделу, нападљивост настала услед урођене

агресивности (агресивни нагон). Сва три мишљења и облика су формирана на основу
запажања, проба и претпоставки, тако да ће изненађујуће колико су једнострана и
искључива за друге теорије нападљивости паса. Нападљивост паса сигурно има
елемената свих трију теорија. За прву нам не Е.Трумер дао пример:

"Добро знам да велики постотак примера, у којима пси нападају припаднике своје
врсте, или човека, у основи има противприродан развој у младости паса. Због тога је
степен осетљивости толико смањен, да је много пута баш никакав одгој узрок
нападању".

Наука о понашању животиња има и други модел развоја нападачког понашања.

Повећана агресивност која може да доведе до смрти животиње исте врсте, може се
запазити код заробљених животиња у групи, услед недостатка хране, услеђ
пренасељености једног простора (бокса) и у другим ситуацијама.

Основа за трећу теорију је запажање код експерименталних мишева, или пацова,који

су узгајани у чистој крви, а који су узгајани са све вечим степеном агресивности. Тако
су узгајани пацови који су били убице за друге пацове.

Када желимо добити агресивног пса, приликом школовања младог пса, не

интересирају нас теоријске дилеме о њеном настанку, већ нас више интересују
практичне чињенице, као нпр. - шта су узроци, односно кључни надражаји, циљ
нагона, а са тиме биолошка намена, а исто тако и могучности за практичну примену.

Кључни надражај за нападачко (агресивно) понашање, односно одбрамбени нагон,

обрадили смо у претходном поглављу, као и циљ нагона и територију утицаја.
Активна агресивност је увек, унутрашње опредељена нападљивост. Дакле активна
(социјална) нападљивост је искључиво последица конкуренције (унутар социјалне
групе паса), где током такмичења за исту ствар, поред живе и неживе околине
(предео стана, скровишта, простор за парење, храна) припадају и сексуални
партнери. Интраспецифична (унутрашње опредељен, унуташње својствен)
агресивност се испољава преко "ривала" са асоцијалним или не-фер понашањем
према њему. Циљ испољеног нагона социјалне агресивности је изазвати бежање
противника, његово избегавање, подређивање, али и изазивање психичке повреде,
или чак и смти конкурента. Ипак социјална (активна) агресивност не доводи до
уништења врсте. Њена биолошка намена је врло важна, јер обезбеђује да се
припаднлци групе исте врсте равномерно распореде на заједничком животном
простору, и да га најбоље искористе. На овакав начин се обезбеђује да не настане
недостатак хране, јер су прекобројне животиње присиљене да траже ново станиште,
на којима има мало припадника исте врсте, а уједно се оваквим начином социјалног
односа животиња онемогучује или се смањује могучност ширења опасних заразних
болести.

Већ је Чарлс Дарвин знао да агресивност (нападљивост) служи и као сексуална

селекција, јер после борбе два супарника остаје најјачи мужјак који преноси то
својство на потомке, и гарантује да ће групу животиња предводити сому
најспособнији, и најискуснији појединац. Да би се урођена агресивност испољила, без
недостатака, односно грешака код многих животињских врста су се развили
различити степени облика понашања, од претње, подређивања и помирења,
територијалност, лична удаљеност и коначно примењивање изразито неопасних
облика борбе.

Толико о кључном надражају, о циљу нагона и биолошкој намени агресивности, а

сада још нешто о могучностима вежбе и степена утицаја пре наведених фактора на
сам рад (обуку).

Велику помоћ код "школовања" урођених особина нам пружа могучност вежбања и
одговарајући услови рада. Са старошћу штенета расте истабилност, као и
"унутрашње самоповерење" тј. сигурност у победу,а са тиме и интезитет
агресивности (нападљивости).

Активна (социјалну) агресивност је инстиктивна у основи, а вежбањем се може

научити и потенцирати јој се степен. Постепеним обучавањем можемо добити јаку
агресивност, али која се може контролисати. Каткад код слабо агресивног пса у току
обуке, агресивност се битно појача након успешне борбе са другим слабљим псом.
Агресивност се може повећати са применом бола (од бодљикаве огрлице, струје и
др.), али је она несигурна (ако је примењује нестручно лице може се пас уништити).

Спремност да пас реагује агресивно, подређена је низу фактора, и њиховим

променама, па тако и хормонима. Мушки полни хормон повечава агресивност у
време парења, већини сисара. Степен напетости, у часу испољавања агресивност
најнижа је тамо где се животиња осеча најбезбеднијом, односно где је агресивност
најмање оптерећена са тежњом за повлачењем. Са повећањем удаљености од тога
"главног стана" борбена приправност се толико смањује утолико више уколико је та
нова околина са више страна и застрашујућа. Безбедност околине је битна не само за
испољавање одбрамбеног нагона већ и за активну агресивност.

За маркиранта су важна још два утицаја на агресивно понашање:

лично познавање пса може да смањи његову агресивност, и лош, слаб пријем
агресивности пса, може од њега да направи врло несигурног пса (јер се није доказао).

У вези агресивности паса, хтео бих да напоменем нешто о смањивању способности за

учењем нападљивости (агресивности) паса. Знамо да радни пси треба да имају јаке
нагоне и способност. Да би пас постигао одређени степен обучености треба да
понови велики број истих радњи. Превелико оптерећење које тада трпи њнегов
нервни систем је препрека за свако учење. Највећа нервна оптерећења пас трпи у
конфликтним ситуацијама, а она су на карактеристичнија у току испољавања
агресивности и страха. Ако изазовемо током обуке агресивност и страх, одједном,
код пса се изазива конфликтна ситуација са нагоном, на највишој нервној разлици
што му онемогучује даље учење. У томе случају само нагонски слаби пси савлађују
проблем избегавањем борбе, а пси са јаким нагоном и великим самопоуздањем,
постају након примене грубости још више агресивни и "побесне", а неки под
утицајем хормона чек падну у неку врсту транса и тада постају неосетљиви на
ударце. То се може видети на примеру керуше која брани легло, јер је ударци само
подпаљују на већу агресивност.

Вежба код које је пас био присиљен да се повуче (јер није доживео осећај победника)
је слаба негативна мотивација за изазивање нагона за нападање. Након првог
повлачења способност учења је ограничена или чак искључена, а након другог лошег
искуства и повлачења, пас ће имати сметње о свом поверењу у себе.

11. Нагон борбености

Питање да ли постоји нагон борбености још није решен. Неки кино¬лози тврде да
постоии неки посебни нагон борбе, који је наследио нагон за игром. Личног сам
мишљења, да нагон борбености њие права реч. Појам "нагон". означава неку
наследну комбинацииу, која служи за постојање живота и врсте. Нагон за борбу
треба да узрокује повреду противника или да га уништи, а постоји и опасност да се
сам уништи. Борбе са повредама су са ритуалима прекинуте (онај који је изгубио
лежи на леђима). Поред тога можемо тврдити да "турнирске" борбе троше много
више снаге и времена него смртоносни начин борбе (на унутрашњи осећај) када се
непријатељ усмрћује. Из овога произлази закључак да утицај селекције мора бити
врло јак да победник не убије пораженог. Ипак мислим да је израз - нагон борбености
доста употребљив за описивање жељеног понашања пса. У току обуке очекујемо да се
пас забавља нападајући маркиранта. Ту радост у борби са маркирантом може имати
само неоптерећен пас који се не мора борити за живот. Због тога сам уверен да је
нагон борбености наставак нагона за игром.
Ако желимо код пса изазвати нагон борбености, односно да он изрази спонтану
борбу са маркирантом, морамо знати шта утиче на пса (шта га постиче а што кочи до
то изрази).

Из праксе знам да бројни пси који су се обучили у вежбама одбране, и још немају
изражену ону праву срчаност у борби, коју очекујемо од заштитног пса. Ја лично сам
много пута маркирао псима коии су пали на испиту вежбе напада и одбране јер код
облајавања и каснијег бега маркиранта, једноставно нису видели разлога да би се
борили са маркирантом. Али ти исти пси су код личне угрожености показали
самопоуздање и одбрамбени нагон и добро су гризли рукав маркиранта. Водичи паса
су били забринути, посебно зато, јер су више пута заредом испробавали напад на пса,
и пас је готову увек одустајао. Овакав поступак су пси предузимали јер сам ја као
маркирант свесно испустио одбрамбене надражаје, а они су доказали да им недостаје
спонтаност борбе са маркирантом то је по моме мишљењу значајан део нагона за
борбом.

Зашто неки пси развију ове нагоне, а неки не?

Сви пси код којих можемо запазити нагон борбености, имају изразито јак нагон за
пленом, Мислим да, је тај нагон врло значајан део нагона борбености.

Нагон за пленом свакако није истовремено и нагон борбености. Успешан нагон за

одбраном је други део нагона борбености. Најважнији део нагона борбености је
активни део нагона нападања (социјална нападљивост). Пас мора у маркиранту да
види ривала. Предмет такмичења може бити различит - може бити плен (пси са
јаким борбеним наогоном изражен је нагон за пленом), или су присутне социјалне
мотивације у игри (такмичењу) јер пас мора да покуша да маркиранта надвлада, да
га подреди, јер маркирант увек наступа као претња.

Ако код паса желимо да ојачамо, изградимо изразити борбени нагон, морамо прво
код њега продубити нагон за пленом и одбрамбени наго. То значи да пас мора прво
да научи да обезбеди плен и истовремено како да га одбрани (нпр. од маркиранта).
Напокон пас мора да схвати да сам може да уплаши (угрози) маркиранта.

На основу ових запажања можемо сазнати зашто једногодишњи пас још не може
имати изразити нагон борбености. Одбрамбени и спонтани део нагона борбености
сазрева у псу касније, јер се самоповерење развија старошчу, и постаје непогрешив
део нагона борбености.

 Опрема

Без добре опреме вежбе одбране и напада не могу се радити, јер би било сувише
опасно по маркера, а свака грешка у овом послу скупо се плаћа, -тешким и врло
опасним повредама које могу довести и до трајног инвалидитета Од опреме маркер
мора да има:

• Заштитно маркерско одијело, горњи и доњи дио.

• Копачке, или патике зависно од временских услова (несмије да се клиже)

• Крпу, маркерску «кобасицу», такозвано маркерско јастуче, мекани и тврди

заштитни рукав

• Кожни маркерска палица и бич.

• Пошто се често дешава да водич нема адекватну опрему пожељно је да код

себе у опреми увек имате и јак ланац дужине до 2-2,5 м. ам, јаку кожну и ланчану
огрлицу.

1. Заштитно маркерско одијело служи да заштити маркера од уједа по телу и од

огреботина од шапа пса. Боље је купити оригинално одело него правити
импровизовано од шаторског крила.

2. Копачке или патике су неопходне због сигурности односно стабилности

маркера јер у њима маркер не може да се оклизне. Сваки пад може завршити и
угризом пса или повредом.

3. Крпа је од јутаног џака величине 70 x 70 цм - 100 x 100 цм. Кобасица је од

јутаног џака истих димензија као и крпа, само што је увијена и добро прошивена,
пречника 7-10 цм. Мекани и тврди рукав су специјално направљени и обликовани и
умају навлаке од специјалног ткања такође од јуте да би пас могао да гризе. Мекани
(почетнички) рукав се користи и у каснијој обуци, када је пас прешао и на тврди
рукав, јер повећава сигурност пса при грижењу.

4. Маркерска палица и бич су направљени тако да су опшивени кожом и

ватирани да не могу да нанесу бол већ само звучни надражај то су инструменти у
обуци паса који имају улогу да психички оптерети пса, а не да се пас њима удара
поготову ако је то нестручно и ненаменски. Тек када пас одлично почне да хвата
рукав, у једном тренингу треба да прими неколико веома благих удараца.

5. Од опреме за пса неопходно је да водич са собом увек има: 1. Огрлицу ланчану,

бодљикаву и кожну; 2. Ам; 3. Кратки поводник (1,5 - 2 м); 4. Дугачки поводник (10 м).

6. Са псом се ради увек кад је гладан.

ПРАКТИЧНО ШКОЛОВАЊЕ И МЕТОДЕ УЧЕЊА

Немогу да тврдим, да могу описати наставне методе за обуку заштитних паса, на

такав начин да свако може да ради са псом и да добије добро обученог заштитног
пса. Мислим да се то постиже искључиво радом и искуствима на основу тога рада.
Вежбе описане у овој књизи нису систематизоване по реду јер мислим да могу бити
само за ослонац за план вежби који се саставља за сваког пса посебно. Баш то
тражење правилног склопа вежби за сваког пса посебно, даје овом нашем раду
велику разноликост и посебну драж у савладавању увек нових ствари то уједно
гарантује и добар успех.

ВИ- Побуђивање нагона за плијеном

Побуђивање нагона за пленом потребно је започети већ код тромесечног штенета.

Циљ овог рада је да штене упозна рукав као свој плен. Штене би требало да добије
шансу да га ухвати и присвоји (као да је његов). Ову вежбу треба примењивати бар
једном седмично. У фази промене зуба 2,5-6 мес.) треба ову вежбу пажљиво радити
или чак прекинути. Учесталост ове вежбе треба примењивати зависно од пса,
односно његовом темперементу.

1. Мотивисање пса дражењем:

-Први циљ вежбе -: Пас мора угризом у "плен" изборити се за њега и однети га са
собом (крпу или "кобасицу»).

Прва фаза вежбе: Млад, још физички недовољно развијен пас није у стању узети плен
величине заштитног рукава. Због тога се за ову вежбу користи велика крпа или тзв.
"маркирантска кобасица". Вежба се изводи на поводнику, али који је тако намештен
да не дави штене.

Маркирант са "пленом" дражи штене и одмиче се. Водић наговара штене да ухвати
плен. Покретљива крпа, која ношена маркирантом постаје по виђењу штенета -
"нешто што панично бежи" и убрзо постаје «бежечи плен". У оваквим случајевима у
сваком нормалном псу се побуђује нагон за пленом. Штене скаче и покушава до
ухвати плен, и ако га ухвати (а треба да га ухвати) он поститже циљ. Крпа је његова,
ухватио је плен, тада га водич похваљује.

Морам напоменути да ова вежба моро бити игра, и код пса треба постепено
повећавати напетост, код њега се мора пробудити интерес за пленом. Свака претња
од стране маркиранта код ове вежбе, код младог пса изазива несигурност.

У времену док штене још држи плен у устима или га, је спустио на земљу, маркирант
мора покушати одузети му тај плен, али тако да маикирант ту своју жељу само
покушава спровести (блефира). Ако штене код овог изазивања показује било коју
реакцију (нпр. тресање плена) маркирант мора орлмах престати са покушајима
одузимања плена, и повлачењем, показати да је штене направило на њега велики
утисак. Тада водић и штене са пленом у устима напуштају "бојно поље»). Ако штене
пусти плен пре њега је дошло на безбедно место, онда му га маркирант мора поново
покушати одузети. Овакво дражење се понавља некелико пута, а на крају маркирант
ипак мора одузети штенету тај плен. После овога се штене поново дражи, пусти му се
да плен ухвати и да га однесе са терена.

Код примене ове вежбе морамо знати да ако хоћемо побуђивати негон штене мора
бити заинтересирано за плен, па се због тога помера само плен (крпа, кобасица) а не
маркирант, и то онај крај који држи маркирант а никако онај део плена који је у
устима пса. Посебно је вазно напоменти да редослед догађаја не одређује маркирант
нег штене. Код побуђивања нагона за пленом морамо -нрихватити чињеницу да пас
дражи маркиранта, а не маркирант пса.

Дражење пса

- маркирант са крпом дражи пса. Крпа побуди код пса нагон за пленом и покушава је
ухватити по сваку цену.

- Приликом драженрја се крпа помера испред пса лево и десно, као напред и назад.

- Делотворност дразења је у крпи која се помјера. Крпа која мирује, није

интересантна за пса.

- Код покретне крпе је учинак дражења пса добро приметијив.

- Када се плијен довољно приближи пас је хвата зубима.

- Када је плен ухваћен, он се помера.

- Ако га добро држи, плен је његов и може га однети.

Покушај одузимања плијена.

-Маркирант својим понашањем изражава жељу да псу одузме плен водич држи пса
на напетом поводнику.

-Маркирант се приближава крпи и када пас зарежи он се повлачи.

.Несигурно порашање маркиранта, још више бодри пса да још боље чува крпу.

-Што је маркирант ближе плену, пас постаје агресивнији. Поводник је цело време
напет.

-Маркирант и пас су сасвим близу плена, и неодлучно је ко ће брже до плена. Водићев

задатак је да поводник буде стално напет.

-Пас брани свој плен тако што га чврсто држи у зубима.

- Маркирант тада, под утицајем храбрости пса испушта плен и бежи. Освојени плен
пас може однети на безбедно место.

Код ових вежхи можемо лако видети законе инструменталних услова вежбе, да пас
постиже током вежбе жељену реакцију, односно постигне циљ нагона, ако плен
уплаши, ухвати га и затим га однесе.

Пажљив читалац и онај који разуме шта пишем о одбрамбеном нагону ће у "дражењу
пса да побесни" правилно упознати и први изазов одбране. Ипак треба напоменути
да учење не иде увек по шеми како сам напред навео.

-Друга фаза вежбе: Друга фаза учења се од прве разликује сомо у томе што пас мора
плен ухвацити у висини груди иили појаса маркиранта. Ако у томе успева,
остављамо му плен, и похвољујемо га. У овој вежби -настојимо усмерити напад пса на
груди или појас човека који сторји и појачати интезитет псечег угриза. Касније
реакције водића и маркиранта су исте као у првој фази вежбе.

2. Први угриз

Други циљ вежбе: -Пас мора већ код првог напада тако чврсто да ухвати плен да му
он вишо неможе побећи. И ова вежба се учи на поводнику. Пса треба узбудити и до
максимума му ојачати нагон за пленорм. Одмах када пас схвати и прихвати прву
вежбу, и почне да гризе плен као и да га односи, потребно му је ојчати нагонски циљ,
само ако плен ухвати целим устима и ако је добро угризао у њега. Водич мора бити
пажљив да се не помера напред и назад. Маркирантов задатак је да пса држи стално у
напетости и да му омогући код његовог повлачења да пас може плен(маркирантску
кобасицу) ухватити пуним устима.У наставку вежбе маркирант не испушта плен, већ
покушава да га одузме псу из уста (али користећи дозирану силу) ако пас не испушто
плен, маркирант му га препушта, и циљ је постигнут. Уколико пас испусти плен, када
му га маркирант покушава одузети, вежбу дражења треба поновити. Понављњем
вежбе се још више ојачава нагон за пленом, али увек му се омогући да плен однесе.

Искусан маркирант већ код прве вежбе повлачи плен псу из уста.

Висок угриз

-Маркирант са маркирантском кобасицом дражи пса. Плен који се "креће" у висини

груди маркиранта јача нагон за пленом Водич држи затегнут поводник пса.

-Плен све више дражи пса.

-Маркирант се крече заједно са пленом, и то тако да је окрену према псу,лево и досно.

-Удаљеност између пса и плена је све мања. Зеља за пленом је све већа.

-Пас прати маркирантово кретање лево и десно (уствари прати плен). Маркирант
подиже плен у висини груди.
-Непосредно пре угриза маркирант мора омогућити псу да угризе пуним устима.

-Угриз се ојача када маркирант покуша извући плен из уста пса

-Пас је правилно ухватио плон и може га однети.

У следећем покушају пас мора у сваком случају дочи до плена и задржати га. Код ове
радње маркирант несме ићи великом силом да псу откине главу заједно са пленом,
већ да пса привикне да примени јаки угриз и енергично држи плен. Вежба, је
успешна само када се постигне нагонски циљ. Ако пас већ код те вежбе показује
отпор (мржњу) прма маркиранту и снажно тресе плен, можемо бити веома
задоволнни стим псом, и само га још више бодрити.

Уколико је код пса слабо развијем нагон за пленом, може се он појачати у току борбе
са маркирантом.

Напомена:Као и код свих одбрамбених вежби, и овде је важно да пас буде довољно
узбуђен. Према томе дражење несме бити слабо, али несмије бити нити прејако.

3. Прелаз са маркирантске кобасице на маркирантов рукав

Трећи циљ вежбе: -Пас мора заштитни рукав угристи и ухватити пуним устима, и
чврсто га држати.

Када је пас већ толико јак и зрео да може носити у зубима заштитни руков (од 9 - 11
месеци) замењујемо маркирантску крпу и кобасицу са маркирантским рукавоом. Ако
желимо да и рукав делује изазивачки на пса, моромо га оживети на одговарајући
начин. То радимо тако што је рукав стрално у покрету (са њиме машемо).

Када је маркиранту усполо да код пса изазове нагон за пленом, и припремити га да

рукав ухвати зубима, и да га однесе, требо га научити да рукав ухвати пуним устима
и да га снажно држи. Одлучујуће је да пас код првог покушаја угриза рукава не
постане плашљив јер је рукав на пример тврд као даска, или шири него чељусти пса
и слично и тај страх ће га пратити цели живот, и више никада неће снажно са пуним
ћељустима ду хвата рукав.

Вежба почиње тако да је маркирант окренут фронтално прома псу и дражи га са

покретањем, њихањем рукава. После овога маркирант трчи поред пса, са тиме да је
рукав увек окренут према псу, (плен бежи поред пса). Псу је омогучено да ухвати
рукав и да га зоустави. Баш у овој фази обуке се догађа да је пас неодлучан, и да има
слаб угри јер није навикао на облик и димензију плена. Битно је да маркирант одма
пусти рукав псу да га однесе.

Висок угриз

-Код пса побуђујемо нагон за пленом. Маркирант се стално покреће, тако да га пас
може ухватити за рукав. Поводник је цело време напет.
-Када пас ухвати рукав (постигао је нагонски циљ) водић га похваљује и дозвољавада
да носи рукав у устима.

Угриз у плен

-Покретљив маркирант са махајућим рукавом, представља идеалан плен. Пас

покушава ухватити рукав а не маркиранта.

-Маркирант се после угриза одмокне од пса (на слици се то слабо види).

-Маркирант несме никада трчати на пса, него поред њега. Рукав је стално покретан.

-На слици се види покушаји пса да ухвати плен.

-После угриза маркирант окреће леђа псу и покушава побечи са пленом.

-Угриз треба да буде доволино виспк. Поводник је цело време затегнут. Водич може
кнтролисати пса.

-Пас не дозвољава да му се одузме плен. Маркирант попушта рукав и пас је победник.

-Поводник подигнут навише, олакшава псу ношење рукава.

Покушај одузимања плена

-Маркирант из далека посматра пса који чува рукав на земљи.

-Што је маркирант ближе плену, пас је више узбуђен.

-Када маркирант ухвати рукав, пас је максимално узбуђен. Маркирант у оворј

фази не гледа пса него рукав.

- Одмах пошто је ухватио рукав, маркирант са њиме дражи пса, који поново жели да
га освоји.

-Високо подигнут и покретљив рукав је додатни импулс за дражење пса и

побуђивање нагона за пленом.

-Пас је ухватио за рукав врло снажно, јер је био додатно борбен.

Маркирант поново хоће да одузме псу плен, али му то пас не дозвољава, и пас излази
као победник, јер је запленио рукав.

Уколико маркер примети неодлучност код псо мора одмах испусти рукав, како би пас
дошао до плена и окуражио се (осоколио). Одмах после ове радње треба покушати
одузети плен (оживљавање плена) али му омогућити да се за плен избори и да га
однесе на безбедно место. Приликом ове радње пожељно је да водић поново
неколико пута затресе плен, како би се још више побуди нагон за пленом, а стисак
вилица био јачи.
Сваки пас не хвата одмах рукав. Ако имамо овакбог пса код њега постичемо нагон за
пленом, на описани начин помоћу крпе, маркирантске кобасице), па када пас
забовољавајуће реагује, онда опет покушамо са рукавом.

Ако је псу рукав правилно приказан као плен, и ако је тај плен успе шно ухватио,
онда ће веч после неколико оваквих покушајја сматрати рукав за "плен" и у следећим
вежбама више нече бити проблема. Начин вежбања исти као са крпама и
маркирантском кобасицом.

Напад

Четврти циљ вежбе- Пас треба са тачно одмереним скоком и пуним јаким угризом
ухватити и задржати плен.

Главни део вежбе се састоји у изграђивању и утврђивању нагона за пленом. На ову

вежбу се може прећи одмах када је пас научио да хвата плен са пуним и снажним
угризом. Вежба напада нам служи како би пау научио да правилно скочи на плен и
при томе да примени пуни и јаки угриз. Ово је изванредно важно за даљи наставак
обуке. Пас који је добро савладао наскок и угриз плена, може се код савлађивања ове
радње веома незгодно повредити, те због насталег бола може настати кочење
нагонског механизма за хватање плена. Зато можемо тврдити да је сваки неуспех
корак назад код школовања пса браниоца.

Вежба се спроводи без поводника. Водич чучне поред пса, скине поводник и држи га
за оковратник. Маркирант се појави 5-ло метора од пса и почне га дражити када је
пас довољно узбуђен, а маркирант челно окренут према псу и припремљен, водич у
договору са маркирантом пушта пса. Маркирант се истовремено бочно окреће према
псу (са рукавом према псу) и поступа као да че побећи. Истовремено са рукавом који
је високо подигнут пресече пут кретања пса. Маркирант мора пазити да пас већ код
првог угриза правилно ухвати рукав.

(Важно је у овој фази обуке да маркирант са правилним држањем рукова и

избегавањем смањи почетничке грешке код пса. Ако је напад био добро спроведен а
угриз био јак са пуним устира, маркирант препушта рукав псу, да га однесе). Водич
прикачи на пса поводник и одводи га са полигона са рукавом).

Ако је пас приликом ове вежбе показао неке недостатке у спровођењу обуке
преостаје нам за поправак две могућности. Псу поново ставимо поводник и целу
вежбу поновимо, или вежбамо напад са том разликом, да пас не добије плен одмах,
него тек после борбе са маркирантом. У овој другој фази маркирант покушава побечи
са пленом (рукавом). Плен му треба препустити тек када пас покаже одговарајући
интерес да освојен плен задржи и одбрани.
Ако је маркиранту успјело да псу извуче плијен из уста, одмах почне бјежати. Плен
(рукав) Је у сталном кретању, али окренут према псу тако да га може ухватити и
правилно угристи. Код поновљеног напада битно Је да пас може доћи до плена и
однети га.

Вежбу напада са временом променимо тако да пас не папада више плен који се крече
лево-десно, већ плен који се креће напред - назад.

Маркирант је у тој фази обуке окренут према псу фронтално. После дражења водич
пушта пса са поводника. Маркирант га сусреће са високо на груди поставлрјеним
рукавом. Важно је како маркирант пресече пут кретања пса. Маркирант мора
дочекати пса на рукав тако да га он ухвати пуним устима, а да истовремено своје
тело одмакне уназад и страну, како би амортизовао удорац масе пса. Описану радњу
изводе само искусни маркиранти.

Нагонски циљ је постигнут када је пас у току напада ухватио плен.

-Јачање агресивности након првог уједа

-Маркирант дотрчи са стране са високо подигнутим рукавом (за пса добра шанса
даухвати -пуним устима). Пас ухвати рукав са пуним устима.

-У тренутку када се маркирант окрене од пса, и покушава плен одвући (са мером).
Поводник није довољно затегнут (слаб рад водича). Угриз пса није био довољан.

-Маркирантов рад је добар. Угриз је слаб, поводник није добро за тегнут. Мало
подржавање пуа са стране водича даје му иницијативу да се афитмише и јаче угризе
плен.

-Ход маркиранта и пса није у истој линији. Угриз није довољно јак.

-Добар угриз и добар паралелан ход.

-На слици је врло добро видљива маркирантова техника код омогучавања доброг
угриза. Маркирант је бодрио пса да угризе и понудио му довољну површину рукава
да загризе.

-Са малим одмицањем и подизањери рукава маркирант бодри пса да угризе пуним
устима.

-Пас је потврдио свој рад, и може однети рукав.

(Напомена- Водић је правио грешку, када није довољно затезао поводник, када је
требао бити затегнут).

Покушај одузимања плена

-На слици се види на који начин маркирант покушава одузети псу плен. Маркирант је
слабо самоуверен бојажљив.

-Маркирант се уплашио пса, јер је пас агресиван и храбар, па је побегао.

Јачање жеље пса за хватањем, после првог угриза

-И на овој слици се види слаб рад водича, јер није затегао поводник. Због тога је и
угриз слаб.

-Пас држи рукав само са половином уста. Слабо затегнут пцводник.

-Маркирантова техника је добра.

-Приликом рада маркирант прво попусти, а после подигне рукав, како би се угриз пса
ојачао.

НАПАД

-Маркирант изазива пса и дражи.

-У почетку пас напада маркиранта са стране. Рукав је подигнут маркирант се повлачи

назад.

—Напад је потврђен, чим пас ухвати рукав. Маркирант га одмах потом спушта на
зернљу, тако да пас са све четири ноге стане на подлогу.

—Чим пас стане на земљу маркирант испушта рукав, који пас победнички односи а
маркирант се одмах повлачи уназад.

-После успешно изведеног напада са стране, изводимо вежбу фронталног напада.

-На слици се види како је маркирант врло лепо пресекао пут псу са високо
постављеним рукавом.

-Истовремено се маркирант повуче корак уназад и у страну.

-Када се заврши окрет, маркирант спушта пса на земљу, и препушта му рукав.

5 Учење борбе (усмрћивање плена)

Пети ции,и вцжбе- Пас треба да научи да тресењем плена до ниегове смрти да овлада
пленом и присвоји га.

Код нагонски јаких али несигурних паса је тресање плена до смрти сразмерно лако
изазвати, док је то теже изазвати код незрелих паса (млађих од 15 месеци).
Уколико је пас већ код досадашњих вежби, показивао жељу да добро хвата рукав, он
најчешче и добро протреса тај рукав, морамо настави ту вежбу омогућујући да тресе
ухвачени рукав све док га не испустимо (нпр. док плен-жртва не угине).

Ако таквог пса досада нисмо вежбали у смиривању (усмрћивању) плена, морамо
добро пазити да не постане несигуран или кукавица. Несигурност у хватању и
усмрћивању плена, може код пса изазвати одрамбене реакције (несигурност убрзава
односно проузрокује нападљивост), или се пас научи да са тиме ништа не добија и
због тога престаје са хватањем плена.

Пас који је постао несигутан због оваквог начина вежбе, то показује тако што рукав
хистерично штипа (грицка), а плаши се да га ухвати устима, и да га енергично стресе.
Ако током вежби пас све више протреса плен, код њега се јача нагон за убиством
плена, и схвата да јачим протресањем плена лакше га усмрти. То му касније помаже у
савладавању других потешкоћа (преусмеравање нагона за пленом у одбрамбени
нагон).

Ако пас не показује самоиницијативно приликом хватања рукава да га и затресе, наш

задатак је да га научимо како ће потресањем до смрти освојити плен.

У почетку вежбамо са везаним псом (поводник). Пас се дражи да ухвати рукав. После
уједа маркирант не препушта рукав одмах псу, него симулира "мртав" рукав, тако
што га полако попушта и Полако се окреће леђима према псу и не помера се кратко
време. Водић полако затеже поводник, а маркирант покуша (уз затегнут поводник)
одвучи рукав даље од пса.

Пси са јаким нагоном за пленом,у овој ситуацији одмах реагују са јачим стискањем
зуба (пошто цело време држи плен) и смртоносним потресањем плена, док се не
смири. Са тиме смо постигли нагонски циљ - плен је "мртав", маркирант пушта рукав
и пас га односи.

подигнутим у висину груди и заузима претећи став. У тој "одбрамбеној позицији" где
је пас насупрот моркиранту, он го изазива тако што га «фиксира " (непрестано гледа
у њега, и не помера се) и маркерском палицом га дира по предњим сапама, дува у
његе и сл., сто све побудује коцл пса. обрамбени нагон и одредене обра-мбене
реакције (противљење, повлачење, нападање). Намера вежбе је постигнута уколико
пас покаже жељу за нападом.

Као што смо већ нагласили, код паса са мање развиијеним одбрамбени нагоном и
нагоном за пленом, тресање плена до смрти неможемо изазвати ца потстицањем
нагона за пленом, него тек када у њима сазри обрамбени нагбм, односно када је пас у
вежби упознао одбрамбени нагон.

6. Циљ постицања нагона за пленом

Нагонски циљ постицања нагона за пленом смо постигли тек када пас види
маркиранта са заштитним рукавом и одмах јаким повлачењем поводника и гласним
лајањем показује жељу до ухвати и освоји тај рукав (плен). Када му допустимо да
нападне мора одмах.

Пример добро изведене вежбе напада

Маркер дражи удаљеног пса.

Док дражи пса маркирант се удаљава.

Сл.3.Пас иде за маркирантом који се повлачи уназад.

Сл.4. Тренутак пред нападом маркирант подигне рукав и припреми се за напад пса.

Сл.5- Пас без заустављања напада подигнут рукав.

Пас је целим устима ухватио рукав, и тиме успео. Маркирант га са осећајем спушта на
тло.

Вежба је успошно завршена. Пас односи освојен рукав.

Напасти маркиранта, ухватити рукав са пуним устима и задржати рукав. Ако

маркирант покуша рукав узети са јачим трзајем, пас мора рукав протрести "смирити"
и так тада га однети.

Како постижемо добро изведен напад и јак ујед са типичним протресањем рукава,
описао сам у претходном тексту. Мислим да је важно да упозорим да приликом
побуђивања нагона за пленом, није увек један те исти маткирант са активном улогом
дражења. Циљ вежбе је да је пас тај који треба да дражи маркиранта својим
понушањем. Правила правилно изведене вежбе захтевају да је маркирант сакривен
на терену за вежбу пре него на њега стигне пас. Чим пас пронађе или открије
маркиранта и покаже за њега одређени интерес, маркирант мора показати одређени
страх и покушати да побегне. Брз померања маркиранта а са њиме и познатог плена
(рукава) који покушава побећи, узбудује пса до стања, да добије жељу да ухват и
заустави плен.

Ова почетна побуда,коју са вежбањем научимо пса, је онај подстрек који помаже псу
да покуша да досегне нагоснки циљ (да заплени рукав). У завршној) фази пас је
потерао маркиранта из заклона и покуша ва га натерати да бежи, а када маркирант
почне бежати пас га напада и покушава ухватити рукав. Ако је напад правилно
изведен, то му и успева. Водич везује пса и препушта му ухваћен рукав. Чим пас
изгуби интерес за пленом, маркирант му поново покушава одузети. Водич тада држи
пса на поводнику, али на таквој удаљености од рукава, да га пас неможе ухватити.
Маркирант поново хвата рукав, поново дражи пса са њиме,али му дозвољава "да
поново ухвати рукав. После три до четири понављања вежбе угриза, пас може однети
свој плен са терена.

Током читавог времена трајања вежбе одбране и напада мора постојати пуно
напетости променаом догађаја. Напетост код хватања плена непрестано расте и
попушта. Мировање се толерише само када пас носи у зубима свој плен.

Слабу услугу себи и псу чинимо ако псу допустимо да шета по терену (пре или после
вежбе) или ако му дозволимо игру и преношење рукава, као и гледање маркиранта
када он маркира другом псу. Ако читалац пажљиво чита овај текст, онда зна да нагон
за пленом и дражење изазива и засићеност интересовања. Зато смо код
незадовољеног нагона за пленом можомо очекивати јаку апотензу. Већ сама
присутност кључних надражаја (простор за вожбање, маркирантски рукав) утиче на
надражајни умор.

Из закона о сабирању надражаја можемо закључити да ће успех бити већи ако псу са
надражајима (када он види терен за вежбу, маркиранта, рукав и сл.) омогућмо да у
току вежбе задржи и ухвати рукав. Код закона класичних услова, код паса расте
апетенза већ тада када из познате околине закључи да га вођимо на вежбалиште, а
још се више ојача када види маркиранта и заштитни рукав. Промену улога, у томе ко
кога заправо дражи није тешко закључити.

Маркер се сакрије у заклон на око 20 метара од водича и пса. Водич скине; поводник,
ухвати пса за оковратник, чучне поред пса и покуша пажњу пса усмерити према
заклону маркирант са различитим шумовима (тапкањем рукавом по землпи, или
стругањем и сл.) покушава скренути пажњу пса на себе.

Цим види да пас реагује на шумове, и догађаје иза заклона покушава «уплашен" да
побегне иза заклона, и притом маше рукавом (додатно дражење) -Водич који је до
тада бодрио али задржавао пса, пушта пса прома маркиранту. Маркирант се окроне
према псу и дочекује га са рукавом подигнутим на груди, опрезно пресече псу пут,
ублажи налет, и пажљиво га спусти на земљу. Следи полуокрет у назад и полако
повлачи рукав. У међувремену водич већ прилази псу, ставља му поводник и затеже
га. После краће паузе "плен" оживљава (маркирант покуша одузети рукав) пас га
истресе до смрти и заплени. Маркирант спусти рукав и пас га може однети с терена.
После десет корака водић се зауставља. Ако пас испусти ру кав маркирант одмах
покусава да му га одузме. Ако му то успе, вежба се понавља. После неколико
понављања пас будно пази на плен и одмах реагује.

После задњег успешног угриза, водич стави псу поводник и одводи га са терена, а он
носи у зубима свој плен.

Усавршавање агресивности пса према маркиранту

Усавршавањпе одбрамбеног нагона код паса је за маркиранта много тежи задатак,
него усавршавање нагона за пленом. Већ у теоретскорм делу књиге сам нагласио да
су одбрамбено понашање и наклоњеност за повлачењем у антагонистичком
сразмеру. Увек када пас показује одбрамбено помошање према маркиранту, мора и
маткирант показати да и на њега пас утицао на неки начин. Доста често се догоди да
је одбрамбено понашање пса слабо изражено, па га маркирант и неискусан водич не
примте. Због дугог неуспешног психичког оптерећења (противник се није удаљио)
пас постане несигуран. Оваково слабо искуство је после тешко исправити.

Одбрамбени нагон можемо усавршити на различите начине. Најчешће на тај начин

да пас брани -неку ствар (плен) или се сам брани од маркиранта. Већ смо нагласили
да одбрамбени нагон сазрева са старошћу пса односно психички не сазри. Ако се
раније појави (ако смо га побудили)онда га је ташко тотално укочити. За школовање
пса браниоца је већ важно да раније побудими тај нагон, и са правилним вежбама то
одбрамбено понашање пса и утврдимо.

Намера усавршавања и утврђивања одбрамбеног нагона код паса је да упозна начин,

како може да одбрани изборени плен и како се може сам одбранити (макар и
делимично) од маркиранта. До овог знања пас долази само кроз правилно изведену
обуку којом јачамо његово самопоуздање. Код проводења вежби пас никада несме да
дође у ситуацију која би ометала његову агресивност, и условила бежање (страх ),
односно избегавње борбе. Зато сматрам да, је потребно научити пса до олајава
маркиранта (плен) пре него се пређе на обуку усавршавања одбранбеног нагона.

Из претходног призлази да пса можомо водити на испит тек када је током обуке
прошао и утврђивање одбрамбеноног ногона, и ако је већ све елементе одбране и
напада сагледао током вежбе учвршћивања нагона за пленом. На овакав начин
избогавамо могућност да се пас у току испита игра са пленом у случају веће психичке
оптерећености(нпр. страно вежбалиште, непознати маркирант, други рукав и др.), па
да пас затаји у раду. Једноставно речено - Усатшавање одбрамбеног нагона не значи
направити пса несигурног за критичне тренутке рада, већ да псу покажемо како да
несигурност победи и одбрани се од ње. Пас се учи елементу одбране по законима
инструменталних радних капацитета. Догађаја који воде ка успеху, понављамо више
пута узастопно, и дајемо инм предност у обуци.

1_Савладавање нервних опторећења пса са покушајима одузимања плена и

искориштавања неодлучности

Први циљ вежбе:

Пас мора научити како да уплаши маркиранта, који му покушава одузе плен, и како
да сам савлада телесна и нервна оптерећења.

Први облик усавршавања одбромбених нагона, односи се на изражавање

одбрамбених реакција пса, који брани свој плен. То значи да је потребно научити пса
како ће се противљењем (агресивним понашањем према маркиранту) заплашити
маркиранта, који му покушава одузети плен. Пажљив читалац зна шта хоћу да кажем.

Приликом изграђивања одбромбеног нагона, је због тога потребно бодрити и нагон

за пленом. Овај поступук се роди са нојвећим опрезом за меру. Борба за пленом се
појачава, те у одређеном тренутку долази до те тачке, која превазилази ногон, па пас
полоко постаје неодлучан и ако маркирант то не примети и он не попусти, код пса се
јовља тежња за повлочењем. Али пошто су избеговање борбе и одбрамбено понауан
две супротне акције код пса се бас због те несигурности, појачава одбрамбени нагон
(код зрелих поса) који се изражава као противљење маркиранту. У наставку обуке
пас треба да освоји рукав, те је нагонски циљ постигнут.

Код ове обуке важно је да радимо са псом који је већ научен да следи нагон за
пленом, па му зото омогућујемо да заплени руков тек када покоже противљење
маркиранту ("уплаши маркиранта"). Ако код пса желимо појачати одбрамбени
нагон на тај начин, онда мора прво маркирант да упозна слабе тачке код пса. Неки
пси постају несигурни када их маркирант дира штапом по предњим ногама, неки
приликом ударања са лиснатом граном (не јако), трећи када им приликом уједа у
рукав притиснемо чељуст о колено и сл. каткада и померање склоништа (заклона)
смета псу у раду. Могучности маркирантове домишљатости су неограничене, битно
је код стварања несигурности да маркирант тачно зна до које границе може ићи у
оптерећивања пса. Уколико се пас оптерети цло границе,где се ј'ош бори са маркир-
нтом за овладавање плена,онда се постиже нагонски циљ.

Оваква вежба доноси трајну корист Пас изгуби несигурност,

-научи како да се суочи са телесним и нервним оптерећењем,

-сама вежба одбране и напада се ојачава и добије се покретљивост и сигурност пса у

свакој ситуацији.

На овакав начин се <јача одбрамбени нагон, пас је због веће раздражљивости стално
појачано спреман за напад и одбрану. Једно од вежби појакавања одбрнмбеног
нагона може изгледати овако. Водич држи пса на поводнику. Маркирант са својим
појављивањем узбуди пса (плен се не помера) и пушта му да ухвати рукав. Пошто је
нагон за пленом био слаб, пас, је релативно слаб ухватио рукав. Маркирант му
покушава извући плен, али само толико да пас још може држати и задржати рукав
(пази на јачину извлачења). Одмах затим маркитант пса (заједно са рукавом)
повлачи испред себе и са палицом (или лиснатом граном) га додирује по предњим
шапама (уколико је пас несигуран код тог предмета), и уколико он позитивно
реагује односно јаче стисне рукав и покуша га одвући, маркирант му га одмр
препушта. У овом случају је пас тај који одређује ток догођаја. Ако пас већ на почетку
вежбе показује јак угриз, или лаје на маркиранта, односно покуша ухваћени рукав
одвући са собом, онда му ту реакцију треба одмах потврдити препуштајући му тај
плен. Тек када се пас научио самоуверено противити маркиранту, можемо га додатно
психички и физички оптрећивати, на начин да рукав добије тек након неколико
поновљених контрирања маркимнта.

Учење борбе за пленом

Сл. 1.-Маркирант дражи пса док не ујеђе .

Сл. 2.—После успешно изведеног плењења (уједа), маркирант, прво покушава одвући
плен.

Сл. 3.-Кад пас не да, да му се одузме плен, маркирант се окреће према њему. Кођ
најмање реакције маркирант попушта.

С1. 4.-Пас је одбраном плена "уплашио" маркиранта, који му зато препушта плен.

Сл. 5.-Водич који је Стао са струне, ставља псу поводник. Задатак је извршен.
Заплењен рукув пас односи са терена на безбедно место.

Утврђивање хватања плена

Сл.л-Пас покушава запленити рукав. Маркирант не попушта одрнах, већ покушава

одвући плен.

С1.2.-Пошто пас не попушта, него повећава притисак, маркирант покушава прибећи

другим решењима.

С.3-Маркирант се окреће према псу и подиже рукав.

Сл.4-.-Пас се из нападачке позиције, одједном нашао у одбрамбеној позицији.

Маркирант је окренут према псу, и фиксира га погледом.

Сл.5.-Психичко оптерећење пса је још веће, када се маркирант окрене псу и почне га
палицом трљати по предњим шапама.

С1.6.-Ако паас не одустаје и јос се даље бори са маркирантом за обрану плена, онда је
вежба успешно завршена. Ако се пас супростави маркиранту већ када се он окрене
према псу (сл.3) онднда је већ тада успех постигнут.

2. Одбрана пса од маркиранта

Други циљ вежбе

Пас се моро научити да се код напада маркиранта сам одбрни (са уједањем).
Препрека страха између псу и маркиранто је такосавладана.

Угрожавање пса и водича

Водич долази са псцм на поводнику натерен за вежбање. Чучне поред пса и ухвати га
за огрлицу. Са супротне стране долази маркирант. Маркирант је обучен само у
заштитно одело, без рукава и незаинтересовано се приближава водичу који држи
пса. На удаљености од око 15 метара, водича и "зепежа» пса уплаши се, застане,
неколик пута се сагне, затим се подигне на прсте и расири руке и ноге (нодува се) и
почне да прети. Од тога тренутка надаље се не помера и глда пса у очи, затим се
полако помера у полукругу и приближава се псу. Маркирант са "својим помнашњем
делује застрашујуће али и плашљиво. Незна дали ће да нападне или да побегне.
Водич у међувремену бодри пса да га нападне и ухвати, у својим присуством храбри
пса да се брани. Маркирант може својим наступом да угрози пса и да се он осећа
угроженим и да се покуша повући. Уколико се примети да ће пас почиње повлачити,
неопходно је да се маркирант одмах повуче са полигона као даје уплашен.

Ако је пас већ научен да брани плен (има изграђен нагон за пленом) не плаши се
маркирантових претњи и не показује несигурност. Такав пас олајава маркиранта
(узбуди га асоцијација за пленом) што нема никакеве везе са одбрамбеним
понашањем. На оваково понашање маркирант не роагује, па му се још више
прближава. Када се приближи на критичну удаљеност нопадне пса, нанесе му лакшу
бол, и одмах се удаљнва са видног поља пса. Пас треба до потрчи за њим како би га
утивтио, међутим вођич га задржава на поводнику. Пас је остао као пободник, и
водич га похваљује и одводи су терена.

Угрожнвње везаног пса_

Код ове врсте вежбе, пас морн бити везан на доста дуг ланац.

Водич се налази ван видног поља пса. Пас мора да буде сигуран у себе и да се сам
одбрани. Маркирћинт изводи вежбу дражења на начин описун у предходној тачки.
Чима пса покаже одбрамбено понашање, маркирант се одмах повлачи са видног поља
пса. Приликом изводења ове вежбе веома, је битно да ше запази прва одбрамбену
реакција код пса, и да се она посебно ојача. Без обзира што је тек дошло до
манифестације претње, маркирант мора на и на најмању претњу одбрамбене
реакције да побегне.

И у овом случају маркирант мора да зна колико че да оптерети пса, и када то

"угрожавање" може повећати. Током ове вежбе пас се мора осећати угроженим, али
не толико, да би показивао знакове угрожености. Ако је пса тешко припремити за
обрамбено понашање, тада је пожељно да маркирант изиграва несигурно понашње,
него да директно прети.

Но крају вежбе, када је маркирант изашао из видног поља пса, псу прилази водич,
похваљује га, веже поводником и одводи га са терена.

Напад на пса (супроставијање одбрамбеном понашању пса)

Пса са јаким самоповерењем, можемо више оптеретити. То оптеречење се повећава,

временом, да већ можемо приказати крачи двобој између маркиранта и пса. У том
случају се маркирант без претње приближава самостално везаном псу (водич није у
видном пољу пса). Прилажење би требало да изгледа што безазленије (са
наговороњем пса). Када се удаљеност сведе на 2 метра од пса (критична удаљеност)
маркирант нападне пса и наноси ну лакшу бол (уштипле га за кожу, чупне длаку и
сл.). Ако пас реагије са нападом, маткирант се повлачи са страхом, опет покушава
напад, али много спорије. Ако пас код поновљања овог напада маркиранта пас
покаже још вечу агресивност, маркирант мора показати велики страх и паничино
побећи од пса, из његовог видног поља.

Већ у теоретском делу књиге сам навео да нескривена нападљивост маркиранта, код
пса изазивамо одбрамбене реакције, али може и назвати избегавање односно
повлачење из борбе. За пса је најтежи део обуке, изграђивање одбрамбеног нагона
који може добро обавити само сазрео, пас пун самопоуздања (старости 15-18 месеци
па и старији). Само телесно и психички сазрео пас је способан да се супростави
непосредном нападу маркиранта, и да пређе у противнапад са којим ће уплашити
маркиранта.

Дражење младог пса

Сл.л.-Пас који нема искуства (још нема пробуђени одбрамбени нагон) делује
неодлучно, када му се маркирант приближи а рукав мирује.

С1.2.-Тек када маркирант почне са веће удаљености да прети пас почиње да обраћа
пажњу на њега, и да реагује.

С1.3.-Сто се маркирант више приближава псу, то он више обрача пажњу на њега.

С1.4.-Када се маркирант довољно прибижи, пас покуша лајањем да га уплаши и

отера. У псу се буди одбрамбени нагон.

Сл.5.-Бежање маркиранта, «повуче» за собом и пса.

Сл.6.-Везаног пасивног пса бодримо у одбрумбеном нагону, са убрзаним дражењем.

Сл.7.-Бежање узбуди пса, да реагује и покуша ухватити маркиранта.

Сл.8.-Вишекратно дражење и бежање маркиранта, кога је пас уплашио појчава код

пса одбрамбени нагон.

Фингирани напад на пса

Сл.1.- Маркирант изиграва фингирани напад на пса и дражи га, али пас још није
довољно узбуђен, да би одговорио са контранападом, што примећујемо на
олабављеном поводнику.

Сл.2.- Пас је неодлучан, и код повећаног оптерећења, када се маркирант

приближава покушава се одмаћи, али не одустаје од борбе.

Сл.3.- Тек када маркирант крене уназад, пас се осећа довољно самопоуздан да
одговори на изазов противнападом.

Сл.4.- Маркирант са страхом напада пса. Пас самопоуздано одговара противнападом.

Сл.5.- Самопоуздан противнапад пса је натерао маркиранта и бежање. Одбрамбени

нагон пса је утврђен.

и прећи у противнапад, са којим уплаши маркиранта. Једна од вежби може бити

следећа:

Маркирант заштићен са маркирантским оделом долази у критични предео пса и

дозирано га шутне у надлактицу. Са том радњњом омогућује псу да га ухвати за ногу.
Када је пас ујео маркиранта, он за кратко време умири, а потом покуша извући ногу и
побећи. Одмах по извлачењу ноге из зуба пса, он побегне, са вежбалишта и видног
поља пса, а водич га похвали и одведе.

Да оваквим начином школовања пса, маркирант, ј е постао стална претнпја псу.

Сваки пут када пас угледа маркиранта, он помисли да ће га маркирант напасти. Пас,
је у сталној психичкој напетости,и спреман је да реагује на новонастоло догађање.
Ако желимо сачувати ту псећу тензију (будност), а уједно спречити да пас
самоиницијативно, без команде водича, нападне мнркиранта, уз пса током вежбе
мора бити присутан водич, који је псу командовао "поред".

У наставку вежбе водић преузима главну улогу. Уз пооштрену послишност, паса

треба научити када ће према маркиранту показати одбрамбено понашање а када че
га "игнорисати" иако га он дражи. Према томе пас треба бити према маркиранту
припремлнен и селективан у реакцијама не искључиво нападљив.

Код бројних "неутврдених" паса можермо запазити и многе претеће негативне

ствари. Код вежби тежег степена напада на пса, често пута се догађа да пас олаје и
нападне сваког ко му се чулно приближи Нормално је потребно таквог пса
припремити и научити да напада само "нападача" а не и мирног човека, који
прилази. Успешне су поновљене везбе послушности.

5- Усмеравање одбране у нагну за пленом

Сви добро знамо да нису омиљени пси који, гризу све око себе. Добар водич ће
покушати да усмери одбрамбене функције пса, и да научи да буде селективан у
нопаду. Пса треба научити да мора уптребити свој обрамбени нагон, уколико хоће
задовољити нагон за пленом.

Теоретски можемо објаснити тај механизам, на следећи начин специфичну нагонску

енергију нагомиламо и усмеравамо и допуштамо да се на видљив начин испољи у
природну радњу, као растерећујућу реакцију, звану и "уметни скок" (каналисања –
усмеравања енергије).
У пракси овај поступак изглода овако:

Маркирант раздражи пса (пробуди му одбрамбени нагон) а водич га држи на

поводнику.У псу се гомила "одбрамбена енергија". Када водич откачи пса са
поводника, пас ухвати заштитни рукав и плени га.

Код бодрења одбрамбеног нагона за пленом, врши се радња на други начин од

описаног. Пас, је по новом начину вежбе бодрен ка одбрамбеном понашаниу са
употребом одбромбених надражаја, дакле са претњом, са нападом наизглед, или са
нападом уз задржавање (због гомилања нагонске енергије) и онда пуштан да
искористи нагон плењења.

Наведена вежба се не изводи исклиучиво само уз кршењ правила бодрења нагона за

пленом (пас иде иза маркиранта, изгледа као да маркирант вуче плен) већ је пас
после уједа у плен (рукав) потегнут испред маркиранта и тиме угрожен.

Уколико се пас супростави напађачком понашаниу маркиранта, како физички тако и

психички (покуша са нападаом уплашити маркиранта нагонски циљ је постигнут и
нагон за пленом је постигнут. Пас је у борби изборио рукав и може га однети са
терена. И код извођења ове вежбе важно је да запазимо обрамбене реакоије пса каке
га не бисмо направили несигурним. Најмање што можемо учинити је да смањимо
психичке и физичке тензије пса.

Са препуштањем рукава (након њоговог избора) омогућујемо псу да тај рукав

"истресе до смрти" и тако задоволли своју нагонску жељу. Самопоузданог пса
можено неколико пута проводити кроз ову вежбу, али она мора блти неизменична
"у игри" између маркиранта и пса.

На крају још да додам, да вежба са убрзавањем и употребом одбрамбеног нагона

доноси псу одлучујућу предност, јер је пас у сталњ приправности (маркирант
присутносчу дражи пса). Велику опасност чини могућност, да због великог
недозираног бодрења одбрамбеног нагона, пас почне избегавати борбу.

Напад на пса

Сл.1.-Самопоуздано понашање пса и поред претећег приближавања маркиранта

Сл.2.-Са узмицањем маркиранта, још више расте самопоуздање пса.

Сл.3.-Самопоуздан пас одговори на панад маркиранта са противнападом.

Сл.4.-Близина маркиранта само повећава шансу за напад.

С1.5.-Пошто маркирант није одустао, пас га хвата за ногавицу.

Сл.6.-Уплашени маркирант покушава извучи ногу из зуба пса

С1.7--Када у томе успе, уплашено побегне.

Самопоуздање код пса је тиме потврђено.

Напад на водича

Сл.1.-Маркирант се изазовно приближава псу и водичу.

Си.2.-Пас на изазовно понашање маркиранта реагује са напад (ослобађа одбрамбени

нагон).

Сл-3--Пошто маркирант не одступа, пас га напада и хвата зубима.

Сл.4.-Маркирант бодри пса тиме што покушава да побегне.

Сл.5.-Ако пас нападне и фронтално, маркирант се уклања уназад.

Проба храбрости

Сл.л.-Маркирант дражи пса и онда побегме. Водић пушта пса на маркиранта.

С1.2.-Током бежања маркирант се окрене и нападне пса.

С1.3--Пас који је добро увежбан у одбрамбеном нагону и има добре природне основе
не тражи рукав уједе маркера.

С1.4.-Пошто није нашао рукав, (јер га је маркирант склонио иза леђа) пас хвата
моркиранта за блузу.

С1.5.-Борба се наставља,пас не пушта блузу.

С1.6.-И уколико је маркирант показао рукав иза лђа, овај не пушта блузу.

Сл.В.-Пас не попушта блузу из уста, и макар га маркирантском палицом благо удари.

ПРОБЛЕМИ У ПОНАШАЊУ

Свако ко има пса жели имати добар, здрав и задовољавајући однос са својим псом.
многи проблеми у понашању настају из лошег и нездравог односа између власника и
пса. Одувек су постојали митови и неспоразуми везани уз сам однос човека и пса.
Неки људи верују да морају доминирати са псом како би их пас поштова, док други
људи верују да морају удовољити сваком његовом хиру и жељи како би задобили
његову љубав.

Да би сте имали добар однос са псом, он вас мора;

• поштовати
• веровати вам

• схватити и разумети

• мора бити у стњу предвидети ваше понашање

• уживати у вашем друштву

Однос са псом се може на много начина упоредити с односом родитеља са својим

дететом или учитеља с дететом. Сваки однос изискује;

• комуникацију

• охрабрење

• дисциплину

• правила

• разумевање

Развијање здравог односа може бити врло лако нарочито ако су потребе пса и
власника усклађене. Када су те потребе и жеље несразмерне, развијање здравог
односа је прави изазов.

ПЕТ ОСНОВНИХ УЗРОКА АГРЕСИВНОСТИ

Пси никада не уједају без разлога. Али, тек када нам је узрок познат,може се нешто
урадити против тога. Дакле, најважније питање није: шта да се ради ? већ: зашто пас
уједа? Узроци агресивности нису често тако уочљиви, како их изтраживачи
класификују већ су више или мање помешани и тако их треба и отклањати. Не треба
заборавити : агресија је природна, али није нагон. Она је само један од могућих
одговора на неку агресивну, застрашујућу и беспомоћну ситуацију. А начин одговора
на такву ситуацију уче човек и пас помоћу више или мање стрпљивог стручног рада.

Истраживачи разликују пет облика агресивности код паса.

Делимо их на:

• Недостатак спречавања уједања

• Агресивност због доминантности

• Агресивност због страха

• Унутрашња агресивност
• Агресивност условљена болешћу

1. Недостатак спречавања уједања

Пас већ као штене у чопору научи да не уједа друге. Али, он то може да заборави.
Када дође код људи које такво понашање увесељава, па га на то још и постичу. Или
када дођу код људи који се плаше да ће им се осветити кад порасте, режање обично
почне бранећи храну или играчку што је и нормално у борби за опстанак али није
нормално да га у томе не спречите. Хватање за ногавицу или руку грижење уз
стимуланс без забране што вам је чак и симпатично дубоко се урезује у мозак
штенета и кочница за уједање је све слабија. То се јако често догађа код паса који се
гаје за борбу.

2. Агресивност због доминантности

Овај вид агресивности се јавља када у мешовитом чопору човек-пас, не постоји јасан
поредак (хијарархија) када неко жели да води главну реч, а нема права, када у чопору
свако ради шта жели, нико оно шта треба, али сви сарађују. Такав став са људског
становишта, можда је сасвим нормалан хаос, али ни један пас неможе да доживи као
ред. И он ће једном сам да преузме улогу вође чопора и све почети постројавати
онако како је нормално за њега. Жртве овако доминантног пса биће углавном
чланови породице или добри познаници, или други пси напољу који се не понашају
коректно гледајуци из његовог угла. Против ове агресивности због доминантности
свакако не помаже агресивна контрадоминантност, нити војницки дрил са
покоравањем. Овде помаже само направити нов чист поредак у чопору, где
најутицајнији у породици почне правилно да ради и наметне доминацију псу а онда
укључити остале чланове породице, који ће се сви придржавати правила на
добровољној бази и по правилима игре чопора у којој човек (власник и породица
доминирају).

3. Агресивност због страха

Најцешце се односи на нешто, несвакидашње, ненавикнуто. Ова врста агресивности

је чешца од предходне и много сумњивија, несигурнија. Доминантан пас жели само
да успостави ред и да га спроводи. Ако се остали прилагоде он је задовољан. Али
плашљивог пса може да ухвати паника, ако му власник брзо не притекне у помоћ и
да трајно постане пас који уједа када се уплаши. Зато увек треба открити чега се пас
боји и од чега га је страх. То могу да буду нека лоша искуства, али и изоловано гајење
и недостатак самопоуздања. Против ове врсте агресивности не помажу вежбе
послушности, само стрпљива обука и поступно лечење узрока, такође један поредак
у чопору у коме ће плашљиви пас трајно остати сигуран. Честа појава агресивности је
била због купирања ушију, где због често и вишемесечног болног дирања уха свако
пружање руке према њему изазива асоцијацију на бол што изазива одбрамбену
реакцију односно агресивност.

4. Унутрашња агресивност

То је поглавље за себе. И овде је важна само мера опреза. Штене или младог пса треба
пустити да се дружи са што је могуће више младих, одраслих, малих и великих паса.
Али, не треба се ослонити на ову социјализацију младог пса. Код паса је то као и код
људи: неког волиш, анеког не. Гадно је само што се пси у таквим случајевима не
служе само ријечима ( лајањем ) већ и зубима. Зато треба бити опрезан.

5. Агресивност условљена болешћу

Узроци агресивности могу бити и болни органски или неуролошки поремећаји: неко
запалење ушију, болови у мишићима, дисплазија кукова, срцано обољење, тумор на
мозгу и сл. Постоје психички оболели пси; пси који су као штенад тешко
трауматизована или пси који су предуго били изоловани у боксу. Због оваквих
случајева, најпре се треба посаветовати са ветеринаром, да би се знало дали је болест
узрок агресивности.

ЗАШТО ПАС ПУНО ЛАЈЕ ?

Скоро сваки трећи власник има проблем што његов пас лаје, По мишљењу комшија
предуго, прегласно и у погрешно време и на погрешном месту. Лајање је један од
најчешћих разлога зашто власници паса дају своје љубимце у азил. А у целој тој муци
власника, лајање је један природан начин споразумевања паса који се углавном
употребљава када се пси међусобно не виде (на удаљености и у мраку). Дивљи пси
лају мање од домаћих. Научници су утврдили да наши домаћи пси због свог
заједничког живота са човеком, ово споразумевање пас-пас, користе и у циљу
споразумевања пас-цовек. Тако је исфилтрирано дванаест типова паса и дванаест
разлога зашто пси лају.
1. Лајање због панике: најчешћи разлог за дуготрајно лајање. Тако лаје пас када
остане сам, јер се боји. Обично се ради о псима који нису навикли да буду сами или су
доживели негативна искуства (нпр. пси у азилу).

2. Пас чувар: његово лајање је отворена опомена могућим провалницима као

одбрамбени начин и аларм за остатак чопора. Код многих паса предодређених за
стражарење, лајање је предодређено генетски, што значи да је праг надражаја за
лајање веома низак. Такво лајање је још јаче ако је пас плашљив.

3. Недруштвени пси: пси који се нису довољно социјализовали као штенци, лају због
несигурности, страха, када се нађу у непријатним ситуацијама, када сретну
непознате псе или људе. Таква штенад постају касније лајава, или једноставно
речено плашљиви који пуно лају.

4. Манипуланти: ови пси су схватили да треба довољно дуго да лају да би добили оно
што желе. Власник ће било када попустити и дати им оно што желе. Чак иако газда
реагује негативно, пас ће барем имати жељену пажњуи неку врсту посввећености.
Сваки срећан покушај је за њега нова потврда његовог понашања и повећава се
вероватноћа да ће он и даље лајати. Често се ова врста лајања временом појачава, чак
и до агресивне опомене пса. Ако власник не реагује правилно, само ће све још
погоршати.

5. Фрустрирано лајање: ово лајање је веома слично категорији манипуланта. Он ће

бити гласан онда, када не оствари свој циљ. Поготово онда када му власник ускрати
силом играчку или неку другу активност, када је затворен у бокс, неку другу собу
или завезан на ланцу. Лајање псу тада служи као вентил, осим тога понекад доведе и
до успеха. Фрустрирано лајање можемо упоредити са човеком који зна да на рецимо
некој од игара на срећу неће добити ништа, али ипак стално игра.

6. Лајање из досаде : тако лаје пас који у својој околини има сувише мало узбуђења,
који се досађује, фрустриран, запостављен и незапослен. У ову категорију не спадају
само пси затворени по цео дан у боксу, већ сви пси који се дневно довољно не уморе
физички и ментално и који су стално везани својим животом уз живот власника.

7. Старосно лајање: пошто пси доживљавају све дубљу старост, захваљујући модерној
медицини и доброј храни, ни овај тип лајавца није више изузузетак. Јавља се по
правилу код паса старијих од осам година. Када такви пси без видљивог разлога
одједном почну стално да лају, разлог може да буде проблем са слухом или
Цогнитиве Дyсфунционс Сyндром што личи на Алцхајмерову болест код људи.

8. Болест : јаки болови или неки други здравствени проблеми могу да постакну
лајање. Сваки покушај да се лајање заустави неће помоћи, док се не реше
здравствени проблеми.
9. Узбуђење: има паса који једноставно лају зато што имају глас. многи мали теријери
се брзо узбуде и лајање је само израз тог узбуђења (нпр. када газда долази кући).
Такво лајање се још појачава ако власник свог пса у игри дражи, изазива, или је
агресиван. Тешко је таквог пса одвићи од лајања јер он то осећа као нешто пријатно.

10. Имитатор : овај тип се јавља тамо гдје живи више паса у групи. Када један залаје,
лају и дрги. Понекад узрок лајања није неки други пас, вец шумови и гласови у кући и
околини. Овде проблем не може да се реши ни са неким мирним псом као партнером,
јер ће лајавац и од њега створити још једног.

11. Чувар ловац: овом типу припадају многи пси чувари стада као коли и остали. Они
често лају непрекидно на друге животиње или неки објекат ( нпр. аутомобил) трчећи
за њм. За њих је лајање средство којим присиљавају друге животиње да се крећу у
жељеном смеру, да остану у групи итд. Исто константно лајање јавља се код
ловачких паса и појачано је код кретања могућег плена.

12. Принудно лајање : код ових паса напади лајања се јављају са необичним и
стереотипним покретима као нпр. хватање сопственог репа, хватање муве и сл.
лајање је код њих повезано са неким сјећањем на неки шум, нечији покрет, нпр.
отварање врата од ормара или звук звона на бициклу. Узрок оваквом лајању можда
лежи у ултразвучној области.

ПРАКТИЧНА ОБУКА- ОСНОВНА ОБУКА

Вежбе које се изводе на полигону ради повећања агресивности пса и повећања

сигурности пса:

1. Раздраживање паса

2. Рад са крпом

3. Рад са кобасицом

4. Рад са меканим рукавом

5. Рад са тврдим рукавом

6. Рад са два рукава

7. Рад са робот оделом

8. Рад са два пса са робот оделом

9. Облајавање

10. Уз ове вежбе постепено прилагођавати пса и на пувањ.

ПРАКТИЧНА ОБУКА ГРУПЕ ВОДИЧА- УСАВРШАВАЊЕ РАДА

Вежбе усавршавања практичне обуке на терену:

1. Раздраживање и одбрана на непознатом терену

2. Раздраживање и одбрана на непознатом терену са пуцањем

3. Раздраживање и одбрана на пуцањ када пас не види маркера

4. Претрага терена

5. Раздраживање пса на улазним вратима

6. Раздраживање пса на улазним вратима са пуцањем

7. Пас код врата пуцање у згради

8. Затворена врата упад маркер наводи пса на себе

9. Затворена врата упад маркер сакривен без навођења пса

10. Водичи раде као тим упад са једним псом

11. Водичи раде као тим упад са два пса и два маркера

12. Рад са аутом искакање из аута

13. Рад са аутом ускакање у ауто

14. Упад у аутобус

15. Рад са хеликоптером, напад из хеликоптера

РАД СА ТИМОВИМА-ЗАДЊА ФАЗА УСАВРШАВАЊА

Основна начела организације рада са тимовима

1. Упознавање припадника са псима

2. Планско организовање у свим напред наведеним врстама обуке

3. Прилагођавање рада целог тима раду паса

4. Прилагођавање рада пса раду тима

5. Анализа рада и могућности побољшања рада

6. Рад на различитим теренима и ситуавијама

ПРАКТИЧНА ОБУКА РАД СА ТИМОМ

Вежбе усавршавања практичне обуке са тимом на нашим полигонима и терену:

1. Раздраживање и одбрана на непознатом терену

2. Раздраживање и одбрана на непознатом терену са пуцањем

3. Раздраживање и одбрана на пуцањ када пас не види маркера

4. Претрага терена

5. Раздраживање пса на улазним вратима

6. Раздраживање пса на улазним вратима са пуцањем

7. Пас код врата пуцање у згради

8. Затворена врата упад маркер наводи пса на себе

9. Затворена врата упад маркер сакривен без навођења пса

10. Затворена врата експлозија МЕС упад маркер сакривен без навођења пса

11. Тим ради упад са једним псом

12. Тим ради упад са два пса и два маркера

13. Рад са аутом искакање из аута

14. Рад са аутом ускакање у ауто

15. Упад у аутобус

16. Рад са хеликоптером, напад из хеликоптера

НАПОМЕНА:

Сви видови обуке пре практичног рада захтевају плански рад, кратки теоретски увод
и анализу рада по завршетку вежбе. Грешке пса исправљати заједно са тимом одма, а
следеће тренинге спроводити увежбавањем детаља да се грешка неби поновила

 ТРАГ И ПАС ТРАГАЧ

Опстанкак псетоликих дивљих грабљивих животиња зависи првенствено од њиховог

њуха. Та способност је сачувана и код пса. Особина пса да све запажа и доживљава
органом њуха је човеку тешко схватљива и често нема довољно поверења у њух пса. Да би
се схватила та псећа особина треба добро упознати ту његову способност и њезине
анатомске темеље.
Површина којом пас осећа мирис је величине 150 до 170 цм 2, а површина којом човек
осећа мирис није већа од 5 цм2. Слузокожа за мирисање код пса је дебела 0,1 милиметар, а
човека само 0,006 милиметара. Пас има око 220.000.000 мирисних станица, а њух му има
осећај за преко 500.000 мириса различитих врста и концентрација. Чуло њуха код пса је
11.500 пута је осетљивије од људског.
Поред чула битна је и прерада надражаја, примљених у мозгу. У односу на тежину
тела пас има пет пута мањи мозак од човека, али се једна седмина мождане масе састоји
од станица за мирисање, док је тај мождани режањ код човека тежак само неолико грама.
Човек, не само да слабије осећамо мирисе, већ и оно сто осјети, не може ни приближно
тачно идентификује као пас.
Сазнања која посједујемо о псећим способностима учинила су псе неизбежним
људским пратиоцима па и помагачима још од давнина.
Како је чуло њуха најразвијеније чуло пса и његова способност да осети и препозна
разне мирисе довела до тога да се пси успешно дресирају у раду на трагу.
Познати швајцарски дресер Урс Оцхенбеин навео је интересантан тест процјене
способности њуха пса: „Помоћник ће положити траг од А до Б. Пола сата касније довести
ћемо пса до почетка трага и он ће за свега неколико минута установити којим је правцем
човек пошао. Он, дакле, може намирисати на којој је страни траг за делић секунде
свежији, што значи да се можемо потпуно ослонити на њух свога пса."
Као у свему осталом, тако и у раду на трагу постоје граница која се не може свладати.
Та граница се налази тамо где концентрација мириса трага падне испод нивоа који је
осетљив за пса или када се другим јачим мирисима неутрализује мирис по коме пас трага.
Тада морамо да будемо свесни да пас напросто не може даље и то се мора прихватити и не
сме се тврдити да је пас заказао. Услови под којима мирис трага се задржава дуже или
краће нама нису довољно јасни, што доказује и то да пас често мимо очекивања
изванредно следи траг по терену за који мислимо да је претежак, а стане на терен за који
сматрамо да је лак за трагање. Због тога рад пса трагача је интересантан за проучавање и
никад неће бити до краја разјашњен.

 Појам трага

По општој дефиницији траг је повреда тла која настаје када се неко или нешто по њему
креће. Та повреда тла је утисак који остаје у меком тлу (ораница, блато, песак, снег...) или
отисак на тврдом тлу (бетон, асвалт, патос, остале тврде површине...). Утисци су видљиви,
док се отисци најчешће не виде голим оком, већ посебним инструментима и методама за
снимање отисака.
Специфична дефиниција трага, која је битна за познавање дресуре паса, изводи се из
разлога што утисци и отисци трага немају никаквог значаја за пса трагача, јер он прати
траг по ради искључиво на мирису трага. По тој специфичној дефиницији траг је скуп
карактеристичних мириса који је остали на тлу којим је прешло неко биће и који се
разликују од мириса тла. Састоји се од различитих мириса, чија се јачина и састав мењају,
као на пример: када траг прелази са ливада на ораницу, са воде на пут, шуму и слично, или
пак може да буде повређен другим трагом (траговима). Мирис трага је, уствари, мирис
згаженог биља, поремећеног тла и остатака човековог или животињског мириса. Човечији
траг има лични мирис и специфични мирис (од одеће и обуће).
 Лични мирис је мирис зноја и зависи од старости, здравственог стања, пола и
хигијенских услова и самог начина живота. Јаки су мириси старије особе, болесне,
заморене, особе под дејством алкохола... Различити су мирис мушкарца и жене. Исто
тако разни делови тела имају различит интензитет мириса. Мириси животиња су
различити у зависности од врсте животиње.
 Специфични мириси настају од обуће и одеће и зависе од њихове старости. Тако, нова
одећа или обућа има другачији мирис од ношене. Уз честице мириса власника прилепе
се и делићи мириса који се донесу из спољашње средине и могу бити вези са
занимањем као мириси: алкохола, дувана, нафтних деривата, парфема и сл.
Осим за човеком или животињом траг остаје и за превозним средством, који такође
обилује специфичностима, али није битан као траг који ће пас пратити већ као траг који
омета траг који пас прати.
Конрад Мост показао је у више хиљада огледа како настаје мирис трага и како се
задржава на тлу: Помоћу направе за полагање трага доказао је да се пас првенствено равна
по озледама тла, дакле по мирису тла. С друге стране, Мост је доказао да човек, који
оставља само лични мирис, како је извео у огледима где је човек вучен да лебди изнад
терена, без обзира колико се знојио и колико се тај мирис спустао на тло, није оставио
траг „читљив“ за пса. Ни један пас није могао следити тако постављен ваздушни траг.
Ниједним каснијим истраживањем ти резултати то није оповргнуто па их се и ми морамо
држати.

 Мирис тла и лични мирис

Пас следи траг по терену који више или мање једнолико мирише, при чему се
инстиктивно задржава на карактеристичне промене мириса тла. Те промјене мириса
настају од ранијег трага чији се мирис задржао на тлу или касније настале повреде трага
другим трагом који другачије мирише од праћеног трага. Зависно од спољашњих услова
карактеристичан мирис трага слаби и за неколико дана ће се потпуно изгубити.
Такође пас распознаје исти мирис трага који је само неколико секунди свежији и по
томе ће знати у којем правцу траг води и не дешава се да пас иде по трагу уназад. Пас не
следи ветром нанесен мирис. Он следи траг по мирису тла. Како је наведено у
специфичној дефиницији трага, траг се састоји и од личног мириса. То су мирисне честице
које остају иза полагача трага. Оне лебде у ваздушном простору непосредно изнад тла,
деломично их односи ветар а деломично се спуштају на тло. Такав лични мирис брже
нестаје од мириса тла, који настаје од озледа тла и дуго се задржава.
Честе су несугласице да ли пас препознаје траг по специјалном личном мирису
полагача пошто се тај мирис губи најкасније након тридесет минута. Као што је наведено
у Мостовим огледима где пси нису следили мирисе који су остајали иза лебдећих
постављача.
Понекад ће, када се приближи особи која је положила траг, пас нагло дигнути нос с
трага и почети њушити ка тој особи и брзо ће је пронаћи. Чим изгуби тај лични мирис
постављача, донесен ваздушним струјањем, пас ће се вратити на траг. То је природно
збивање (начин доласка цанида до плена), међутим, потребан је веома јак мирис полагача
да би пас тако реаговао. Честа су мишљења дресера да не користи псу ставити под нос
предмет који припада полагачу трага, како би пса навели на прави траг и да да пас умије
пронаћи власништво свог господара између многих других предмета, али да по мирису
неког предмета не налази одређени траг. Искуства моја и дресера са којима сам радио су
показала да мирис предмета који припада полагачу трага нема само лични мирис
полагача, какав остаје изнад трага и брзо се губи, већ је тај мирис настао услед повреде
предмета личним мирисом и има карактеристичне мирисе по којима пас налази траг и
лице које је поставило траг. Из овога се изводи закључак да никада не треба вршити
индентификацију са трага на особу (полагача трага) већ са предмета (са којег је узет мирис
да би се пронашао траг) на особу.
Дешава се да услед ветра мирис трага није сасвим изнад тла куда је прошао постављач.
Пас ће тада трагати уз траг, сто често можемо приметити ако ветар дува са стране.
Младе псе те треба прерано упућивати на траг, прво их треба научити да „памте“
мирисе и да знају да идентификују предмет по мирису другог предмета који има исти
мирис, узмимо на пример два предмета који су дуго била у додир истог лица, као и да
идентификују власника по мирису предмета или предмет по мирису власника.

 Чврстоћа и сигурност пса на трагу

Сваки пас трагач биће у ситуацији да напусти један траг и пређе на други ако су
постављени трагови једнако стари. Само изузетно издресиран пас не напуштају траг који
се укршта с другим истовремено положеним трагом. У пракси се не сме рачунати да ће
пас слепо следити један траг и да ће занемарити остале који су повредили слеђени траг
осим када пас ради на трагу не старијем од пола сата јер је тада на трагу још јак лични
мирис постављача. Мада је ретко да су трагови, који се укрштају, једнако стари, већ су
углавном са неколико минута разлике што је довољно псу да следи први траг и да има
сигурност на трагу.
Све док пас не буде потпуно сигуран на трагу полагаће се трагови за ометање најмање
десет минута раније од главног трага како не бисмо од пса тражили немогуће. Не треба
захтевати од пса да слепо прати основни траг, а да се не осврће на трагове који су га
укрштали, јер пас који има чврстину на трагу ће нањушити и остале трагове, мало се
задржати на месту укрштања и наставити да трага основним трагом.

 Предвјежбе (навикавање на тражење)

Предвежбе обавезно изводи власник штенади или пак лице које је у могућности да
сваки дан проведе по сат – два са њима. Ове вежбе треба што је могуће раније почети.
Изводе се кроз игру и треба да подстакну развој жеље за тражењем. Уколико је могуће
почећемо још док се штенад играју са кујом – мајком. Било где да пође куја – мајка,
штенад ће је упорно пратити. Ово треба искористити да се што више развије жеља за
тражењем. Најбоље је да водимо кују на поводнику а за њом да иде цело легло штенади.
Крећемо од кућице где су смештени правећи полукружну путању. Када пређемо 200–300
метара изненада потрчимо и одведемо кују у заклон иза каквог жбуна, зида или слично.
Штенад, пошто се спорије крећу, остаће сама и неколико ће трчати у правцу где смо
побегли са кујом. Кад застану и почну да цвиле, почињемо да пратимо њихово понашање,
а то је уствари њихово прво тражење. Овде морамо бити стрпљиви и пустити штенад да се
цвилећи крећу око места где су изгубили мајку све док је не пронађу, а кад је пронађи као
награда следи игра. Вежбу ћемо изводити сваки дан и чим штенад брзо пронађу мајку
следећи дан мењамо место где ћемо је сакрити и повећавамо даљину од штенади до места
сакривања. За само 10–15 дана штенад ће лако налазити кују и то је знак да је прва вежба
успешна. Пошто се штенад одвоје од мајке прва неколика дана по одвајању само ћемо се
играти са њима, а затим на истоветан начин понављамо вежбу тражења, само сад штенад
траже нас. Када нас буду успешно проналазила делимо легло на две до три групе и
изводимо исту вежбу, где нас траже 2–3 штената. На крају прелазимо на појединачно
тражење. Са штенетом које нас буде успешно проналазило кад му побегнемо и сакријемо
се на одстојању од 100–200 метара од места где смо му побегли успешно је завршено
навикавање на тражење. У навикавању на тражење не треба журити и оно треба да се
заврши када штене наврши 4,5 до 5 месеци.
Пса од пет мјесеци почињемо да навикавамо на опрему за псе трагаче. Тек кад млади
пас се навикне на дуги поводник почињемо са вежбањима на трагу. Добро припремљен
пас ће сигурно и радо следити траг. На трагу се полажу предмети али се од пса не тражи
доношење. Посматрати ћемо реакцију пса кад наиђе на предмет, то ће нас обавестит да ли
има жељу за показивању предмета или доношење.
Након тога ћемо радити на трагу, који полажемо тачно по упутствима за полагање и
израђивање трага које добијемо од дресера.

 Значај и припремање предмета трагања

Значај предмета, које треба оставити на трагу приликом полагања трага, веома је
велики. Помоћу њих, у току дресуре, се прати да ли пас правилно следи траг. У
практичној примени пас трагач треба да пронађе све предмете који припадају лицима за
којима се трага, тј. предмете које су поменута лица поседовала или с њима била у додиру.
Предмете који се постаљају на траг треба претходно припремити. Одабирају се разни
предмети, који су са постављачем што више били у додиру, а који су од текстила, коже,
дрвета, картона, упаљач, шибице и сл. Они, у почетку дресуре, треба да буду до величине
паклице шибица, не смеју да буду оштри, по боји морају одговарати приближно боји
земљишта и не смеју бити светли и изразито уочљиви за пса. Пре него што буду
постављени на траг, постављач треба да држи предмете неколика сата у џепове од
панталона како би они потпуно попримили његов мирис и тако припремљени предмети
сигурно ће послужити сврси којој су намењени.
Никад се предмет истог дана не ставља два пута на трагу, а ако се ставља други дан
треба га предходно добро опрати и осушити на сунцу, али је најбоље увек употребљавати
нове предмете.

 Начин постављања трага за време дресуре

У почетној фази дресуре пса трагача, док ради на трагу власника, траг поставља
власник пса. Касније, када дресура доспе у фазу рада на туђем трагу, постављање трага
непосредно утиче на правилну дресуру пса трагача. Зато у постављању трага не сме бити
никаквог шаблона.
Постављач трага треба сваког дана да буде друго лице, како би се пас од почетка
дресуре навикао на мирисе разних људи и оспособио да следи сваки траг. Постављачи
трага морају запамтити куда су поставили траг, где су промемли правац и на којим су
местима оставили предмете на трагу.
У почетку дресуре, траг треба постављати на некој ливади на којој је трава ниска. Ради
оријентације, почетак трага постављач обележи неком гранчицом. На почетак трага
постављач угази траву тапкајући око 5 менута на површини око пола квадратног метра,
пазећи да не направи видну физичку повреду тла. Затим, постављач трага десетак метара
продужава кретања кратким корацима који су не дужи од дужине стопала, после десетак
метара прелази у кретање нормалним кораком. Дужина трагова, зависно од тока дресуре,
треба да се постепено повећава од 100 – 1000 м. У почетку дресуре се трагови постављају
праволинијски или са малим кривинама, а касније се постављу у разним правцима и са
јаким кривинама, да пресецају старије трагове, да прелазе преко пута, пруге, поточића,
ораница, поред зграда, дворишта и сл. што значи да и место на коме се поставља траг и
терен којим пролази траг треба стално мењати.
Дужина трагова постепено се, сразмерно обучености пса повећава и до неколика
километра.
На трагу се у почетку се поставља један, а касније до десетак предмета. Предмети се не
смеју постављати на преломима деоница, већ увек на траси деонице да пас не схвати
погрешно да када нађе предмет треба да скрене.
Старост трага је време од постављања трага до почетка рада пса на трагу. Старост
треба да се креће од 5 минута у почетку дресуре до 24 сата за добро дресираног пса.
У почетној фази рада на трагу треба избегавати рад по ветровитом временуу, а касније
обавезно постављати уз ветар па тек кад пас буде успешно пратио тако постављен траг
прећи на постављање низ ветар и на крају да ветар дува бочно на траг, како би се у
отежавајућим околностима пас што више научио.

 Слободно тражење предмета

У почетку док је у заклон, а полагач полаже праволинијски траг дужине до 300 метара.
На крају положи предмет који је већ држао у џепу 3 сата.
По постављању трага чекамо најмање тридесет минута до упућивања пса по трагу.
Задржавамо пса на "угажени" почетак трага док не "узме мирис", а затим га пустамо да
иде по трагу тако да полако попустамо дуги поводник и истовремено га успоравамо, ако
иде пребрзо, али тако да то пас не осети и да га не ометемо у њушењу. Кад нађе предмет,
без обзира да ли га апортира или само означи, обавезно пса похвалити и пустити га да се
игра, јер било какво исправљање пса, као што је случај присиљавања пса да узме апорт са
трага, ствара код пса осећај кажњавања, што ће изазвати одбијање сваког рада њухом.

 ДЕТЕКЦИЈА

ИЗБОР ПАСА ЗА ПРОНАЛАЖЕЊЕ ОПОЈНИХ ДРОГА – НАРКОТИКА И МЕС-а

Надопуна бројчаног стања паса за проналажење дроге, надлежни органи обично врше на
два начина:

- одгој и плански узгој,

- куповина одраслих паса.

Мадјарска полиција у задњих 28 година унапредјење и допуну бројчаног стања службених

паса обезбедјивала је куповином одраслих паса, због тога је у филму и у писаном
материјалу детаљно обрадјен управо овај начин.

Задатак службених паса за проналажење дроге је да у оквиру полиције и царинске службе

проналазе наркотике уз инструкције водича и то у зградама, возилима, пртљагу,
складиштима и на терену. Задатак пса је сложен и тежак, свој рад врши у њему
непознатим условима, потребна му је велика концентрација и зато за проналажење дроге
способни су само пси који располажу са изванредним особинама.

Предуслов за добру обуку и исплативу примену је избор за то погодних јединки.

Избор паса за проналажење дроге у Мађарској врши трочлана комисија. Председник

комисије је старешина одговоран за обуку, а чланови ветеринар и један од стручних
инструктора.

Код избора одраслих паса испитујемо и ценимо:

- опште способности,

- специјалне (за проналажење наркотика) способности,

- здравствено стање,

- расу, пол, старост.

Испитивање паса вршимо у непознатим условима за пса, у присуству власника, а и у

поједним случајевима без његовог присуства, са предметима за доношење (апортирање)
различите структуре и величине.

ИСПИТИВАЊЕ ОПШТИХ ПОДОБНОСТИ

Код оцене опште подобности испитујемо понашање пса у окружењу осталих паса, у групи
људи, измедју возила и возила у покрету, у зградама, код изненадне промене звучних,
светлосних ефеката, утицаја мириса, у води, код утицаја ултразвука, у висини, у
удубљењу и у градском саобраћају.

У процесу посматрања оцењујемо могућности руковања и усмеравања пса, степен

привржености власнику, могућност успостављања контакта, понашање према непознатим
лицима, односно степен привржености према предмету за доношење - апортирање.

1. Понашање пса у близини осталих паса.

- позитивно: ако је пас миран, сталожен, дружељубиво иницијативан,

- негативно: ако је пас плашљив, агресиван, незаинтересован, предоминантан,

односно потчињен.

2. Понашање пса у групи људи:

- позитивно: ако је пас миран, сталожен, без страха, дружељубив, иницира - тражи
контакт.

- негативно: ако је пас плашљив, агресиван, незаинтересован, односно избегава

људе.
3. Понашање пса близу возила и у возилу:

- позитивно: ако је пас миран, безгласан, радознао.

- негативно: ако пас обилази, бежи, дрхти, цури пљувачка, повраћа или је агресиван
односно устручава се од возила.

4. Понашање пса у згради:

- позитивно: ако је пас миран, заинтересован и сталожен.

- негативно: ако се пас устручава да уђе у зграду, плашљив, бежи или креће се
стално у близини зидова.

5. Понашање пса током ометајућег утицаја или изненадних звучних, светлосних и

мирисних ефеката:

- позитивно: ако је пас миран, пажљив, радознао, посматра извор надражаја,

самоуверено се приближи извору, испитује њушећи.

- негативно: ако је пас нервозан, плашљив, устручава се, затегнут, лаје, бежи, напада
или је агресиван.

6. Понашање пса у води, на висини и у удубљењу:

- позитивно: ако је пас миран, самоуверен и живахан.

- негативно: ако се пас тресе, балави, цвили, бежи или приликом пружања помоћи
напада.

7. Однос пса према водичу:

- позитивно: ако је пас привржен водичу, повезаност изражен, у одсуству водича

немиран, покушава да следи водича.

- негативно: ако је пас незаинтересован према водичу, нерадо му се приближава,

обилази га, веза измедју њих је слаба.

8. Способност успостављања контакта са непознатом особом:

- позитивно: ако је пас поверљив према непознатим особама, иницира контакт,

живахан, игра се са њим, прихвата мирно долазак непознатог.

- негативно: ако је неповерљив према непознатом лицу, повлачи се, плашљив,

нервозан, агресиван односно превише заинтересован, инфантибилан - детињаст.

9. Приврженост пса према предмету за доношење - апорту:

- позитивно: ако пас са било каквим предметом, заједно са газдом или непознатим
лицем одмах и са великим еланом игра, иницира игру.

- негативно: ако је пас према предметима незаинтересован, само га интересује његов

преднмет односно предмет који је у покрету.

ИСПИТИВАЊЕ СПЕЦИЈАЛНИХ ПОДОБНОСТИ

Циљ испитивања специјалних подобности је оцена да ли је пас погодан за откривање

дроге. Пододност за апортирање и способност за претрагу оцењујемо на основу
посматрања понашања пса у различитим ситуацијама. Апортирање и способност тражења
је од одлучујућег значаја код првостепеног оцењивања погодности пса за проналажење
дроге.

Способоност апортирања и проналажења испитујемо на травнатој површини, на терену

прекривеном жбуњем, у просторији са различитом подлогом, измедју возила, у возилима,
у води, на различитој висини сакривених предмета за доношење, у тешким теренским
условима, са предметима различите структуре, у присуству и без присуства власника.

1. Оцењивање способности пса за доношење - апортирање:

- позитивно: ако се пас игра са различитим предметима, жели да апортира са

непознатим лицима, непомични предмет фиксира очима, предмет односи до човека и
иницира нову игру; самоуверено се креће и темпераментно апортира у зградама, измедју
људи, у возилима; погодан за мотивацију, активно и постојано апортира;

- негативно: ако пас игра само са својим предметом; јако несигуран у близини
непознате особе, превише неповерљив, евентуално агресиван; незаинтересован за
непомичне предмете; освојени предмет јако брани, поседује; у згради или у возилу
несигуран, нерадо апортира; немогућност адекватне мотивације, брзо се замара, постаје
незаинтересован; са освојеним предметом одлази од човека и тешко га је мотивисати за
нову игру.

2. Оцењивање способности тражења код пса.

- позитивно: ако је кретање пса динамично, свесно; способност решавања проблема

изражено; добро користи свој њух и у току тражења искористи кретање мирисних честица
у ваздуху; интензивно, постојано тражи и у тешким условима; прихвата помоћ од људи;
способан је да дуже време самостално тражи сконцентрисано на тражени предмет; у
близини премета је пажљив, активност му се повећава; не одвлаче му пажњу ометајући
надражаји; у зградама и возилима је самоуверен, активан; не оставља пронадјени предмет,
покушава га приграбити; место предмета нагонски обележава гребањем; вољан је одмах за
нову игру или за ново тражење;
- негативно: ако је пас незаинтересован, интересовање му попушта, кретање му је
споро; у случају настајања тешкоћа одустаје од трагања; њух не користи, већ тражи очима;
не користи струјање ваздуха приликом трагања; брзо се замара, не прихвата помоћ од
човека; у тешким условима не тражи или у кратком року одустаје од даљег трагања;
активност у току трагања брзо слаби; хиперактиван или је не сконцентрисан за трагање;
само у слободном простору активно тражи, у згради, возилима је недовољно самоуверен;
пронадјени предмет не доноси водичу, незаинтересован или наставља даље трагање; место
пронадјеног предмета необележава, необележава активно и нагонски; у близини предмета
постаје прегрејан, агресиван, склон кидању, рушењу; у случају тешког проналажења
предмета неприхвата помоћ од водича; само га интересује освојени предмет, присваја га,
брани предмет и на поновно тражење немогуће га је мотивисати.

ПОЈАМ СИСТЕМА ОЦЕЊИВАЊА ПОДОБНОСТИ ПАСА

Приликом процене опште и специјалне подобности пса посебну пажњу обраћамо на

сарадњу пса са власником, могућност усмеравања, сталоженост, храброст, самосталност;
могућност мотивације; могућност оптерећења радом, радну способност; степен
подношења ометајућих надражаја.

Током обављања, у филму приказаних тест задатака, судије непрестано процењују

подобности паса на основу приказане табеле “Тест подобности И” примењујући
множењем дате вредности.

1. Сарадња пса са водичем:

- тесна сарадња измедју пса и водича је темељ успешног рада;

- пожељно је да пас приликом обављања задатака буде у тесном контакту са

власником, његов помоћ и усмеравање прихвата, на команде и знакове тачно одговара,
током апортирања и тражења следи знакове и покрете и на исте брзо реагује, оњуши места
назначених од стране водича.

1. Сталоженост и храброст пса:

- сталоженост, храброст пресудно зависи од одгоја, понашање недовољно

сталоженог и храброг пса могуће је поправити употребом правилних метода и са пуно
стрпљења у већини случајева.

- пожељно је да пас заинтересовано, мирно реагује на неочекиване звучне, светлоне

и мирисне надражаје; да се креће сталожено у близини људи, паса, возила, у зградама, на
висини и у удубљењу.

2. Самосталност паса:
- пожељно је да пас поседује велики степен самосталности у раду, постојано тражи;
не одустаје од тражења ни у тешким условима рада; без помоћи темпо рада да не опада,
тражење да буде непрекидно и прецизно.

3. Склоност пса:

- најважнији је чинилац за ефикасну обуку и примену пса је склоност; са

одговарајућем мотивацијом је могуће подићи склоност, али је зато од пресудног значаја
знање и воља водича. За проналажење дроге препоручено је обучавати пса са израженом
склоношћу за тај посао.

4. Мотивација пса:

- мотивација је тесно повезана са склоношћу, одговарајућа мотивација подиже

склоности пса;

- пожељно је да пас реагује мотивисано на похвалу, подстрекивање и на евентуалне

казне; позитивна мотивација подиже склоност, на такав утицај пас реагује са повећаним
еланом за рад.

5. Способност решавања проблема код пса:

- током рада пас често наилази на проблематичне ситуације. Услов за ефикасност је

да поред самосталности пас поседује велики степен способности за решавање проблема,
да буде способан без стране помоћи за савладјивање препрека, да настоји доспети на
тешко доступна места, свесно и динамично кретање пса препреке не смеју онемогућавати.

6. Радно оптерећење, ритам рада код пса:

- обучени пас за проналажење дроге треба да буде способан за 15 - 20 минута

непрекидно, интензивно и постојано трагање, ово је важно са аспекта оцене могућности
радног оптерећења;

- пожељно је да рад пса, већ код одабирања, буде непрекидан и истрајан, да не буде
непажљив, спор и растрзан.

7. Подношљивост ометајућих надражаја:

- пас за проналажење дроге свој рад не врши у њему природним условима; у току
тражења наркотика на пса делује пуно ометајућих надражаја, те ометајуће надражаје пас
мора да подноси и упркос деловања истих мора остати сконцентрисан на тражени мирис.

- пожељно је да пас и у ситуацијама пуно надражаја постојано и сконцентрисано

ради при томе не прекидајући трагање.

Напред изложене способности вреднујемо са максимално 100 бодова и на основу таквог

система вршимо оцењивање. Нарочито је подобан пас за обуку који има учинак 90% или
више. Добро је вреднован пас са учинком измедју 80% и 90%. Није препоручљиво
употреба паса за обуку са учинком мањим од 80%. Са аспекта утврдјивања опште и
специјалне способности, за обуку пса за проналажење дроге, способан је онај пас чије је
понашање избалансирано, темпераментно, самоуверено; према људима је дружељубив,
јако се везује за водича и предмете; има изражен степен комуникативности; способан је
да се игра са билокаквим предметом на билокаквом месту; приликом трагања кретање му
је динамично, свесно; добро употребљава свој њух, рад му је интензиван и постојан;
пронадјени предмет не оставља, нагонски настоји да га освоји; место пронадјеног
предмета пас обележава изразитим гребањем.

Испитивање здравствене подобности

За обуку и за извршавање службених задатака подобан је пас који је здрав, добре

конструкције и кондиције, неповредјен, нема значајног одступања у развојном процесу,
нема у себи паразита. Процена здравствене подобности почиње општим ветеринарским
прегледом: посматрамо и испитујемо кретање, конструкцију, одлаканост, понашање и
кондицију пса. На основу обављеног ветеринаског прегледа неподобан је пас који има
високу температуру, безвољан, незаинтересован за околину, хронично мршав, има
некоординирано кретање; ако су видљиви неуредности који битно утичу на радну
способност; показује симптоме заразног обољења (или на основу претходног испитивања
појављују симптоми који упућују на заразно обољење) и не поседује важеће потврде о
претходној вакцинацији против беснила.

Након обављеног детаљног ветеринарског прегледа, пас је неподобан ако показује

симптоме унутрашњег обољења: билокакав пролив, осетљивост на притисак у стомачној
регији, неодговарајући шум у дисајним органима и у срцу; упала ушног канала; криво
држање главе; неуредност пражњења мокраћних канала - бешике; хронична обољења или
постојање симптома који упућују на оваква обољења; значајне промене на длаци и кожи;
значајна, масивна паразитска инфекција;

Постојање знакова хируршких и очних обољења који иницирају неспособност или

умањују вредност пса: прелом костију или знаци који упућују на то; исчашење;
поремећаји у развоју кости и мишића; одумирање - атрофија мишића; отицање
лигамената; нефункционалност; неисправност зубала, недостатак кутњака или очњака;
постојање бруха - хернија; промене на очима који ометају вид; дисплазија кукова или
лактова средњег или тешког степена, приликом очитавања рентген снимка посебну пажњу
потребно је обратити на стање кичмених пршљенова. Прегледом полних органа разлог за
неподобност пса је: испадање вагине или пениса; знаци који упућују на обољење органа за
размножавање; акутна или хронична упала гениталија; неправилности у развоју.

Раса, пол, старост паса:

Раса:

У највише држава, обично за проналажење дроге користе немачког овчара, лабрадора

ретривера, шпанијеле, вижле - птичаре и мешанце ових раса. У мањем броју обучавају и
белгијског овчара, златног ретривера и средњег шнауцера. Пси са територијалним
обележјима обично нису погодни за обуку пса за проналажење дроге.

За употребу паса одредјене расе одлучујући значај има могућност набавке јединки у
потребним количинама. Код мадјарских државних органа највише користе немачке
овчаре. Разлог овога је то што пси ове расе у највише случајева располажу са траженим
способностима и могућност избора најпогоднијих паса врши се из велике популације.
Надаље - узимајући у обзир економичности - немачки овчар највише је употребљив за
обављање општих задатака у полицијској - војној служби, а изузетно добро подноси
средње европску климу.

Код избора одговарајућих паса нису од одлучујућег значаја опште способности једне расе,
већ конкретне способности одредјене јединке.

Карактеристичне особине раса које препоручујемо за коришћење проналажења дроге:

Немачки овчар:

предности: добро подноси климатске услове, употребљив за држање у полицијским

службама, погодан за употребу, водљив; изражен му је нагон за освајање плена и воља да
задржи - поседује плен; велика популација; нешто је вишљи од средње величине;
самоуверен; динамичан; погодан за опште полицијске задатке;

недостаци: прекомерни узгој; чести су дисплазије кукова, лактова, различите болести

кичме; чести су агресивно понашање; склон је превртању - торзији желуца.

Лабрадор ретривер:

предности: добро подноси климатске услове; воли људе, развијена му је способност за

стварање контаката; погодан за употребу, водљив; нема склоности за агресивност;
изражен му је склоност за тражење и апортирање; тражи њушкајући ваздушна струјања;
социјализован; има висок степен самосталности;

недостаци: није распрострањена раса, те због тога је тешка набавка; честа је дисплазија
кукова и лакта; интензивну обуку тешко подноси; честа су очна обољења;

Шпанијели:

предности: низак стас; изражена воља за трагање, добар апорт;

недостаци: тешко водљив; неуравнотежен, уједљив; захтеван код одржавања; тешко

подноси услове у полицијској служби; тврдоглав;

Вижле - птичари:
предност: добар њух, темпераментно тражење; висок степен подношење радног
оптерећења, јак нагон за поседовањем; воли људе; довољно чврст; висок степен
самосталности;

недостаци: тешко га је натерати на прецизност у тражењу; тешко водљив; тешко га је

научити на обележавање гребањем; код краткодлаких јединки осетљивост на хладноћу;

Мешанци:

предност: различити стас; због утицаја хетерозе интелигентан, корисне способности су

појачане; велика популација и стога велики је избор приликом одабирања; набавка је
јефтина;

недостаци: велике осцилације способности код јединки; у већини случајева непогодни су

за вршење осталих задатака у полицијској служби; због недостатака расних обележја,
водичи их не воле.

П О Л:

У већини земаља за проналажење дроге користе се искључиво мужјаци, иако су женке

много погодније. За ово постоји више разлога: држање искључиво мужјака једноставније
је у оквиру полицијских служби. Наиме, понашање женки у периоду парења - два пута
годишње, променљиво. Тада су сконцентисане на парење, теже их је натерати на рад,
међутим, ван периода парења, што се размножавања тиче неактивне су и пажња према
раду се не смањује у односу на мужјаке који су активни за парење током целе године. Код
сисара месоједа у већини случајева задатак мужјака је проналажење и прибављање хране
за младунчад, те због тога код мужјака воља за трагање је израженија.

Приликом утврђивања пола за псе који проналазе дрогу неможемо заузети чврст став.
Приликом сагледавања чињеница за и против, наш став је да женке које располажу са
добрим особинама и склоностима није упутно искључити из обуке иако код њих постоје
поменути недостаци.

С Т А Р О С Т:

Старост пса је од одлучујућег значаја за обуку. Током сагледавања аспеката старосних

особина и економичност, узимајући у обзир да се обука врши на оранизованим курсевима,
обуку је пожељно започети са 1 - 2 године старим псима, мада може доћи до добрих
резултата и са 5 - 6 месеци старим псима који су наменски одгајани.

Пси млађи од годину дана немогу да поднесу постепено повећавање радног оптерећења.
Концентрација им је слаба, брзо се умарају, сувише су разиграни, пре свега везују се за
припаднике чопора, а не за водича, тешки су за васпитавање.

Старији пси су мање темпераментни, разиграни. Вољу за претрагу и апортирање теже је

код њих формирати. Одвићи од стечених лоших особина у току одгоја је тешко,
агресивност им је изражена, те због тога су тежи за руковање.
Обука код паса старијих од 3 - 4 године је могућа, али је неекономична.

ОДАБИР, ОБУКА И ПОЛАГАЊЕ ИСПИТА ВОДИЧА ПАСА

Основни услов за избор водича је, да се јави добровољно, односно да рад са псом
причињава му задовољство. Током претходних провера, обављеног разговора проверавамо
и оцењујемо кандидата:

• Основно људско држање, основно испољавање културе, захтевност према себи и

према околини, вољу и труд, самопознавање, отвореност, евентуалне негативне
склоности.

• Физичку и здравствену способност.

• Обученост, посебно знање из области Опште кинологије, обуке паса, познавање

методике и општу сналажљивост, степене обучености у полицијским пословима.

Током првих недеља обуке посматрамо способност остваривања контакта између пса и
водича, осећај за ритам, осећај за решавање проблема, склоност за игру са псом,
постојаност, избалансираност, осећај за промену тона. Квалитет набројаних способности
услов је за успешну обуку.

• Водич са истанчаним осећајем за остваривање контакта, одмах примећује тренутно

расположење код различитих типова паса. Природним и неусиљеним понашањем, труди
се да успостави максимално успешни контакт са псом. Осећа и разуме звучне и друге
знакове свога пса, реагујући правовремено, непрекидно је у контакту са њим.

• Водичев осећај за ритам је изузетно битан. Очекује се од водича, да своје кретање и

кретање пса синхронизује. Током игре са апортом, треба да је у стању да привлачи пажњу
на себе и концентрацију пса усмери на игру са апортом. У правом тренутку мора да
омогући псу да зграби апорт, у следећем тренутку да одузме апорт од пса и играјући се са
истим, чини га “живим” и привлачним за пса.

• Водич са изузетним осећајем за решавање проблема моментално региструје све оне

утицаје који утичу на рад пса, одмах реагује на те утицаје и активно помаже псу
стимулишући га за даљи рад.

• Постојаност и избалансираност - сталоженост је од виталног значаја за оцењивање

способности водича. Сваку фазу рада, игре, мора доследно сагледавати - проучавати,
кретање са псом синхронизовано изводити. На сталоженост водича пас реагује са
поверењем, док на водича који неумерено, брзо мења расположење, пас реагује са
неповерењем.
• Способност да мења висину гласа је важна особина. Само онај водич је способан да
врши успешну обуку, који је у могућности да у зависности од деловања пса мења јачину,
чврстину и боју гласа. Тоналитет гласа изражава водичево задовољство или
незадовољство.

• Игра са псом захтева од водича способност проналажења заједничког интереса са

псом. Игра треба да буде без агресивности и не сме да прелази у детињасто понашање.

ПРАКТИЧНА ОБУКА ПАСА

• Избор паса, провера способности заједно са водичем;

• Стварање, јачање везе, контакта између пса и водича;запажање способности пса у

току игре и апортирања, јачање воље за апортом, игра са псом, једноставни задаци
проналажења апорта, у слободном - отвореном простору

• Припремне вежбе: једноставни задаци проналажења на терену, у просторији са

апортом; постепени развој стила трагања, активност трагања, решавање проблема, радног
оптерећења; сталоженост пса, развој храбрости, стабилност кретања; игра са апортом -
појединачно, групно - са апортом различите величине и структуре; јачање физичке
кондиције; трчање, пливање, апортирање на тешком терену, на терену прекривено
жбуњем; јачање маркирања - показивање нагонским гребањем, стабилизација истог; вежбе
опуштања и релаксације; тражење једноставно скривеног апорта у просторији, возилу, са
псом вођен на поводнику и без поводника; навикавање на апорт у сали за обуку; обука
вежби послушности и спретности;

• Упознавање пса са мирисом наркотика; тражење апорта у сали за обуку,

коришћење инструмената; упознавање пса са мирисом наркотика недељно - појединачно
по следећем редоследу: марихуана, хашиш, хероин, кокаин, амфетамин и његови
сродници, односно по потреби опијум; појединачна и групна игра са апортом; тражење
апорта са мирисом дроге; тражење наркотика у магацинима, возилима, између пртљага, на
терену, у соби за становање, у угоститељским објектима, итд.;

• Ситуационе вежбе: извођење вежби на различитим “стварним” местима, начин

скривања наркотика, паковање, времена скривања, промена количине и врсте
наркотика,стално; постепено продуживање времена скривања, варирања; сакривање
одједном више врста наркотика; употреба веће количине (више кг) дроге;постепено
увођење ометајућих мириса и фактора, учење пса да буде незаинтересован за исте;
увођење сакривања испод или изнад висине пса; вежбе трагања са везаним и невезаним
псом; извођење вежби на аеродрому, на жељезничкој - аутобуској станици , у
просторијама поште, приватни становима, магацинима, у различитим возилима и на
различитом терену, итд;

• Тактичка припрема и припрема комплетног програма за полагање испита;

ПОЗНАВАЊЕ НАРКОТИКА

Познавање тактике тражења

• Важност потраге са аспекта криминалистике;

• Појам потраге, предмети, методе;

• Законитост употребе паса за проналажење дроге;

• Теорија, стратегија и тактика употребе паса за проналажење дроге;

• Претраживање зграда, возила, терета, пртљага, товара и отвореног простора;

• Проналажење дроге у службама мадјарске полиције, граничарске и царинске

службе;

• Важност информације и сарадње са правосудним органима у циљу откривања

кривичних дела који су у вези опојних дрога;

• Техничке и материјалне потребе за ангажовање паса за проналажање дроге;

• Границе употребе и отежавајуће околности приликом употребљивања паса за

проналажење дроге;

Познавање метода и организација обуке

• Припремени задаци за бављење обуком паса;

• Употреба материјала и средстава која су неопходна за обуку и до-обуку;

• Средства за обуку, коришћење и уредјење сале за обуку;

• Аспекти одабирања способних водича;

• Аспекти одабирања паса способних за проналажење дроге;

• Испитивање понашања паса;

• Ток обуке паса за проналажење дроге;

• припремна обука;

• упознавање пса са мирисом наркотика;

• ситуационе вежбе;

• до обука;
• Степен оптерећења радних способности паса;

• Навика и осетљивост;

• Повећавање способности концентрације и мотивације паса;

• Методи усавршавања и интензивирање маркирања, непожељна маркирања;

• Организација и предности појединачне и групне обуке;

• Значај вежби одбране и напада, послушности, спретности у обуци паса за

проналажење дроге;

• Утицај ометајућих предмета и мириса за обуку;

• Места за скривање и ниво истих;

• Количина и паковање наркотика;

• Здравље и заштита од незгода;

Ток и организација обуке

Циљ обуке паса за проналажење дроге је да:

- По жељи водича пас буде вољан да адекватно и истрајно тражи;

- Познаје мирис дроге који је употребљен у обуци;

- Пас буде осетљив на мале (неколико грама) и на велике количине (неколико

килограма) наркотика;

- Обични ометајући утицаји околине не утичу на пса у току потраге;

- Маркирање пса да буде јасно, активно и тачно;

Школска обука паса за проналажење дроге траје 16 недеља, полагањем испита обука још
није завршена. Обука, до обука и специјализација наставља се у службама полиције и
царине до жељеног нивоа.

Водичи паса и њихови пси после завршене школске обуке, дошколовање и

специјализацију, полагање првог испита у раду, стално држање радне способности на
потребном нивоу, врше на службеном радном месту и то у трајању од 12 до 14 сати
недељно. После сваких шест месеци службе, водич са својим псом одлази на дошколовање
у трајању од седам дана у центар за обуку паса. Током дошколовања у центру проверавају
и процењују опште здравствено стање пса, дневник рада, дневник обуке, изврше оцену
радне способности извршавањем школских задатака, јачају вољу за апортом и за претрагу
и сигурност маркирања.

Хронологија обуке:

Најтежа фаза обуке, који захтева највећу пажњу је упознавање и учење пса са мирисом
дроге.

Познате су два основна начина за то:

- први начин: детаљно приказан у филму, је тај када пса упознајемо у потребном
ритму са мирисима дроге и то прво један за другим, али посебно одвојено једно од другог
мириса. У задњој фази обуке учимо пса за проналажење више врста дроге скривног на
истом месту.

- други начин: срж другог начина је у томе, што пса прво научимо препознавању
мирисног комплекса. Тада пас учи да препозна мирисе више врста наркотика одједном. У
задњој фази обуке уче пса да препозна мирисе наркотика један по један одвојено.

Више њих каже да први начаин обуке даје боље резултате. Наше вишегодишње искуство у
примени оба начина обуке показује да је могуће обучити псе на оба начина. Научно је
доказано да су пси способни да анализирају и синтетизују мирисе, тако да ефикасно раде,
независно од тога на који начин су обучавани.

У нашем центру у току задњих година, са пуно успеха користимо први начин обуке.

Ток упознавања мириса наркотика са псом:

Приликом обуке пса за проналажење дроге:

- Сматрамо да је лако радно оптерећен пас онда ако ради у празној просторији уз
присуство минималних ометајућих фактора; апорт или дрога је сакривен на не већој
висини од 50 цм, у делимично отвореној фијоци, пакету или ормару за обуку.

- Сматрамо да је средње радно оптерећен пас који ради у настањеној и уредјеној

просторији; дрога је сакривена највише до 2м висине; простор је контаминиран мирисом
човека; место скривања и паковање дроге затворено, али не херметички; људи се налазе на
терену у подручју претраге;

- Сматрамо да је максимално радно оптерећен пас који ради у настањеном објекту у

присуству ометајућих мириса; ако је време скривања дроге сувише кратко или сувише
дуго; приликом деловања јаких ваздушних струјања; у присуству мириса домаћих
животиња и других ометајућих мириса; у приликама када је дрога сакривена на месту
вишљем од 2м. или је херметички пакована.
Набрајање поменутих примера садржи само мали број од могућих, али не узимајући их у
обзир, незамисливо је тачно одредјивање задатака.

Коришћењем инструмената у обуци паса за проналажење дроге значајано помажемо и

убрзавамо обуку. Инструментом зовемо, у смислу кинологије оно средство, направу,
чијом употребом повећавамо ниво потражне активности пса, тачност и интензитет
маркирања.

Коришћење средстава који су приказани у фирлму је једноставно, али захтева стручно

знање за употребу, зато је од изузетне важности да у почетку обуке средства користе
инструктори. Овако водичи могу да буду боље сконцентрисани на рад пса.

Опојне дроге коришћене у фази обуке

У нашој школи за обуку и за одржавање нивоа обучености паса за проналажење дроге

користимо праве наркотике произведене по различитој технологији и на различитим
местима, претежно приликом расветљавања кривичних дела одузетих дрога.

Познате су мирисна средства произведена од стране појединих производјача која немају

опојна дејства и могу да се користе веома успешно у појединим фазама обуке, али иако је
безбедан рад са тим средствима, иста не могу у потпуности заменити коришћење правих
опојних дрога.

Инструктор за обуку рада са дрогама је одговоран за складиштење, дозирање, издавање,

враћање, стручно коришћење, повлачење из употребе и уништавање дроге.

У току обуке обично користимо од 10 - 2000 грама наркотика, паковане у дворедне најлон
кесице, раздвојене по врстама затворене у посебним стакленим боцама. У току употребе
штитимо од оштећења са посебним средствима као што су: ормари, пластичне цеви итд.
Наркотике у току обуке инструктори односно водичи паса требују и примају од
одговорног лица уз записник о пријемо и у присуству службених сведока. Записник у
сваком случају треба да овери старешина. Складиштење наркотика се врши у службеним
просторијама и то у касама или у металним - лименим ормарима причвршћеним уз зид. О
требовању, коришћењу наркотика потребно је водити дневник, шта старешина месечно
провера и својим потписом оверава. Наркотике у циљу обуке паса, приликом изношења из
службених просторија са оружјем обезбедјује водич паса или инструктор.

Оштећење паковања или осипање наркотика приликом изводјења обуке треба записнички
констатовати. Просути наркотик потребно је у највећој могућој мери покупити, заједно са
прљавштином предати одговорном лицу за наркотике који ће након премеравања, догадјај
констатовати.

Употреба наркотика, складиштење, провера евиденције је у надлежности старешине.

О замени наркотика брине одговорно лице за наркотике. На основу инструкције

старешине замену наркотика код инструктора двомесечно, а код водича паса годишње
треба извршити.
Снабдевање водича паса са наркотицима потребно је да буде централизовано. Ово треба
да буде задатак стручних лица из центра за обуку паса за проналажење дроге.

ОМЕТАЈУЋИ УТИЦАЈИ КОЈИ УТИЧУ НА РАД ПСА ЗА ВРИЈЕМЕ ОБУКЕ

На обуку пса за откривање наркотика али и каснији рад у великој мери отежавају разни
спољни утицаји. Од ових један део је везан за наркотике, или за температуру, атмосферске
прилике, а други део припада другим тзв. ометајућим мирисима. Интензитет остављеног
мириса зависи од врсте наркотика, количине, начина паковања, од дужине лагеровања.
Што дуже остане наркотик на истом месту, стим је јачи мирис у околини.

Водичи су опажали да после одстрањивања наркотика, дуго времена (у зависности од

случаја, и више дана) остаје мирис, и ово у случају непажљивог организовања обуке може
омести пса.

Температура и садржај влаге може на више начина утицати на њушни рад. По хладном
времену испаравање материје, тако и испаравање наркотика се смањује, а по топлом
времену се увећава. У затвореној просторији после дужег времена сакривања долази до
јаке концентрације мириса, који може отежати рад пса, и који отежава тачно обележавање.
Другу врсту тешкоће прави, да по топлом спарном времену опада време активног,
непрекидног рада пса, који се може објаснити физиологијом паса, зато треба обратити
пажњу на ово. Ваздушна струјања отежавају рад паса, а опет - посебно код ловачких паса,
може се опазити добро искоришћавање ветра и промаје.

Код пса за откривање наркотика, никад се не дешава да пас ради у околини лишеног
икаквог мириса, зато је битна одлика обуке, да пса треба навикавати на разне мирисе,
обезбеђивањем хабитуације (навикавањем). Ово се ради на два начина: за време обуке на
вештачки начин употребљавамо ометајуће мирисе; односно у задњој фази обуке у тзв.
ситуационој вежби обезбеђујемо упознавање пса са свим мирисима с којима може доћи у
додир за време рада.

Посебно треба обратити пажњу на мирис хране, дуванских производа, зачина, средстава за
чишћење, алкохолних пића, парфема и дезодоранса, и нафтних деривата. Упознавање горе
наведених мириса је важан задатак организовања обуке.

Мирис хемијских елемената је неутралан за пса. У природним животним условима ови

мириси не престављају опасност за пса, нити га привлаче. Мирис хемијских материја,
зачина итд. ипак може ометати пса, јер у великој концентрацији може да неутралише
мирис траженог наркотика, и пса наводи на погрешно обележавање.

Мирис хране је привлачан за пса, али правилним навикавањем може се постићи да пас
приликом тражења не обраћа пажњу на њега.

Мириси животињског порекла исто су привлачни за пса, јер они могу означавати
сродника или плен.
Приликом претраге терена посебну пажњу треба обратити на мирис животињског
порекла. За пса су ово ометајући утицаји, зато рад на терену тражи добру припрему и
пажњу, како од водича, тако и од инструктора.

Људски мириси могу бити ометајући за пса. Зато у другој фази обуке је битно, да се рад
пса одвија међу људима и на таквим местимагде су се пре претраге налазили људи. Ако
радимо у средини лишеног људских мириса, онда ће пси удружити људски мирис са
мирисомм тражеог наркотика и може доћи до погрешног обележавања. Грешка може бити
и то, ако увек исто лице или иста лица сакривају наркотике. У оваквим случајевима пас не
тражи само мирис наркотика, већ и мирис лица које је вршило сакривање. Сличан
проблем може правити и мирис материје паковања.

ПРЕВОЗ ПСА

Обука пса за проналажење наркотика иде са честим превозом пса, због промене лице
места. Код превоза треба узети у обзир:

• пас треба да се налази у прегратку, кавезу одговарајуће величине,

• проветравање треба да је одговарајуће, у случају топлих климатских услова треба

водити рачуна о изолацији возила, односно о еркондишн-у,

• издувни гасови возила да не улазе у простор где је пас смештен, ово се посебно
односи код превоза у приликолици,

• код дужег превоза пса треба извадити из возила, прошетати и напојити.

ОПШТИ УСЛОВИ ЗА УПОТРЕБУ ПСА

ЗА ОТКРИВАЊЕ НАРКОТИКА

Извршавањем ситуационих вежби приказаних у ИИ. поглављу, није завршена обука пса за
откривање наркотика.

Водич и пас после полагања основног испита, у служби треба да испуњавају вежбе
квалификационног испита. Сврха квалификационог испита је да пса који је прошао
основни испит навикавамо на услове службе, да га вежбамо сходно специјалним
очекивањима. Ове вежбе углавном водич треба да врши самостално, на основу ритма и у
времену прописаног у Плану за обуку и дообуку.

Оквирно време за дообуку је 3 x 3 часа недељно. С посебним освртом на обученост пса,

старост и квалификованост, број сати дообуке се може променити уз одобрење старешине.
Шест месеци након полагања квалификационог испита понавља се оцена учинка пса и
поновно оцењивање. Оцена учинка пса је истоветна са испитним оцењивањем пса, али
вежбе је сврсисходно радити на месту службе пса, у службеним ситуацијама.

Оцена рада и подобности пса за откривање наркотика је описана у уџбенику “Обука пса за
откривање наркотика”.

Упознаћемо Вас са општим правилима за употребу и коришћење пса за откривање

наркотика.

Основно правило је да “водич + пас тим” ради усаглашено, заједно али у подели рада.
Првобитни задатак водича је управљање радом и поштовање криминалистичких прописа
прилико претраге. Пас не претражује него тражи. Тражи и маркира она места где осећа
мирис наркотика.

Судско извршни органи псе за откривање наркотика у служби користе за откривање. За

откриање службени пас може се упутити само са сталним (именованим) водичем.
Препоручује се да службени пас има само једног водича. Вршилац дужности водича
односно неговатељ паса не може пса употребити за службу, али може помоћи код обуке,
дообуке, збрињавања.

Основни услов за употребу “водич + пас тим” је обука, квалификованост за службену

употебу. Само се квалификовани, обучени водич са оцењеним (из обуке и погодности)
псом може упутити.

Не може се упутити за вршење службе пас који:

- није обучен, нема званичну оцену;

- болестан, у лошој кондицији, запуштен,

- у свом стању неподобан за обављање службе.

Пас за откривање наркотика може се употребити:

- за преглед зграда и просторија;

- за преглед сувоземних, пловних, ваздухопловних средстава, возова;

- магацина робе, пртљага, товара,

- ручног пртљага, личних ствари, скинутих горњих одевних предмета,

- претрагу терена,

- за преглед водене површине.

Пас за отктивање наркотика не може се употребити за задатке различите од његове
обучености, тако посебно за откривање експлозива, проналажење преминулих, праћење
трага, за птролирање, итд.

Задатак за откривање наркотика је да на означеном терену, објекту, уз управљање водича,

на поводу или слободно вођен - претражи и недвосмислено, тачно означи место где осећа
мирис наркотика.

Задатак пса је тражење и маркирање, а задатак водича је успостављање услова за употребу

пса, помоћ и управљање при раду пса, односно сарадња са руководиоцем и члановима
истражног тима.

Пре почетка обављања службеног задатка, водич треба да преконтролише:

- здравствено стање пса,

- кондицију, негованост пса,

- расположење пса,

- употребљивост пса,

- опрему пса,

- стање превозног средства,

- наркотик за обуку.

Задатак водича је да пре претраге:

- у близини лице места да прошета пса, да би исти могао извршити своје потребе и
да га напоји,

- после дужег превоза или приликом чекања за обављање задатка обезбеди услове за
одмор пса,

- да се информише на лицу места о могућностима употребе пса, о условима који

отежавају или искључују употребу пса, своје примедбе да јави старешини који се налази
на лицу места.

- да размисли о ритму и току претраге,

- своју замисао о претрази да јави свом претпостављеном или руководиоцу

истражног тима,

- да предузме мере за отклањање услова који отежавају или онемогућавају рад пса,
по потреби предлаже поделу терена на секторе, проветрава, или по потреби отклања
промају,
- да означи места опасна по пса и места које пас неможе контролисати,

- да припреми пса за тражење.

Водич приликом употребе пса за откривање наркотика:

- да ако има прилику за то, да без пса преконтролише возило, објекте које треба
претражити,

- да обрати пажњу на сумњива места, на могуће бункере, на промене,

- приликом употребе пса да се придржава тактичких правила,

- ако има прилике, треба да је пас без повоца приликом тражења, овако има бољу
прегледност рада пса, лакше може уочити неуобичајено маркирање, промену у понашању
пса,

- пас треба да је на повоцу, ако се тржење врши у близинни саобрачаја возила или на
месту које може угрозити телесну сигурност пса.

- приликом слободног тражења, прво треба дозволити да самостално преглед

аобјекат, а након тога ако ово није дало резултат - треба систематски претражити објекат,
корак по корак, сваки могући бункер треба преконтролисати са псом,

- треба да прати рад пса, његове знакове, реакције,

- означити места где се променио понашање пса, направио нагли покрет или
променио начин трагања или ритам,

- приликом тражења треба да помаже пса да би пас могао доћи до могућих букера, да
елиминише препреке, ако треба да подигне пса,

- да штити пса од повреда, штетних дејстава,

- да спречи да пас прави штету или нанесе повреду,

- приликом тагачког задатка треба да узме у обзир радну кондицију пса, обученост и
прилике лица места. Задатак тако треба поставити да после 15 - 20 минута трагања може
најмање 20 минута одморити пса.

- ако види знаке умарања пса, или ако пас изгуби интересовање, завршите тражење,
означите део који је задњи претражен, и треба одвести пса на такво место, где се на миру
може одморити,

- после дужег тражења без маркирања, треба сакрити наркотик за вежбање ван места
лица места, па извршити тражење са псом и после маркирања, на уобичајени начин
наградити пса. Са овим се може избећи превремено опадање интереса пса, и митивише га
на даљи динамичан рад.

Водич приликом употребе пса за откривање наркотика:

- да ако има прилику за то, да без пса преконтролише возило, објекте које треба
претражити,

- да обрати пажњу на сумњива места, на могуће бункере, на промене,

- приликом употребе пса да се придржава тактичких правила,

- ако има прилике, треба да је пас без повоца приликом тражења, овако има бољу
прегледност рада пса, лакше може уочити неуобичајено маркирање, промену у понашању
пса,

- пас треба да је на повоцу, ако се тржење врши у близинни саобрачаја возила или на
месту које може угрозити телесну сигурност пса.

- приликом слободног тражења, прво треба дозволити да самостално преглед

аобјекат, а након тога ако ово није дало резултат - треба систематски претражити објекат,
корак по корак, сваки могући бункер треба преконтролисати са псом,

- треба да прати рад пса, његове знакове, реакције,

- означити места где се променио понашање пса, направио нагли покрет или
променио начин трагања или ритам,

- приликом тражења треба да помаже пса да би пас могао доћи до могућих букера, да
елиминише препреке, ако треба да подигне пса,

- да штити пса од повреда, штетних дејстава,

- да спречи да пас прави штету или нанесе повреду,

- приликом тагачког задатка треба да узме у обзир радну кондицију пса, обученост и
прилике лица места. Задатак тако треба поставити да после 15 - 20 минута трагања може
најмање 20 минута одморити пса.

- ако види знаке умарања пса, или ако пас изгуби интересовање, завршите тражење,
означите део који је задњи претражен, и треба одвести пса на такво место, где се на миру
може одморити,

- после дужег тражења без маркирања, треба сакрити наркотик за вежбање ван места
лица места, па извршити тражење са псом и после маркирања, на уобичајени начин
наградити пса. Са овим се може избећи превремено опадање интереса пса, и митивише га
на даљи динамичан рад.
- знаке пса, промене у понашању и закључке које произилази : на чији захтев, какав
трагачки задатак, околности на лицу места, околини, метеоролошке прилике, ометајуће
чињенице на рад пса, знаке - маркирање пса, и закључке који произилазе из претходно
наведених, и успех у трагању;

- повратком са задатка рапортирати извршење задатка, закључке;

- напојити пса и оставити да се одмори;

- средства, помоћне материје, наркотике за вежбу итд ставити на сигурно место;

- у случају неуспешне употребе, вежбањем се уверити о учинку пса;

- употребу пса унети у Службени дневник пса;

- вежбу унети у Дневник обуке пса;

- припремити се за нову акцију.