1

Raymond Chandler

OPASNI BISERI

Naslov originala
Raymond Chandler
DANGEROUS PEARLS
Copyright © 1981 by Raymond Chandler

2
 [ 1]
Vozio sam se svojim oldsmobilom prema kancelariji, ali nisam
žurio. Prethodnu noć skoro sam čitavu proveo radeći na jednoj
parnici i bilo mi je dosta advokatskog posla. Zato sam odlučio da
krenem zaobilaznim putem do centra Vašingtona i da neko vreme
uživam u laganoj vožnji asfaltnom stazom kroz veliki park pored
Rok Krika, pored koje se, skoro paralelno, pružala staza za
jahanje, mesto na kome je čovek mogao da vidi izabrane primerke
pripadnika »visokog društva«.
Prvo što mi je palo u oči bio je uznemireni konj, koji je stajao
desetak metara daleko od same staze. On je trupkao kopitama po
majskoj travi. Bila je to lepa mrka kobila, bokova okupanih
znojem, osedlana, ali su uzde slobodno visile i vukle se po ranoj
jutarnjoj rosi. Konj bez jahača.
Priterao sam automobil uz ivicu asfaltne trake, ugasio motor i
izašao napolje. Preskočio sam preko niske ograde koja je odvajala
stazu za jahanje i pošao prema konju. Kobila poče da striže ušima
i uplašeno me pogleda. Iza nje su žuborile bistre vode Rok Krika,
kotrljale se preko korita pokrivenog belutkom i žurile ka
blatnjavom Potomku. Bilo je nešto oko sedam časova i na
asfaltnom putu nije se videla uobičajena saobraćajna gužva. Osim
šuštanja vode, nije se čulo ništa drugo. Dok sam se približavao
kobili, ona poče da uzmiče. Zazviždao sam i životinja zastade.
Dopustila mi je da joj se sasvim primaknem, uhvatim uzde i
povedem je do najbližeg drveta. Privezao sam je za jednu nisku
granu i uz travnatu padinu krenuo ka rečici.
Pored same ivice vode ležala je jedna devojka, obučena u
žaket boje čokolade i sive jahaće pantalone. Oči su joj bile
sklopljene, a lice samrtnički bledo.
Potrčao sam njoj. Kleknuo sam u vlažnu travu i oslušnuo
kucanje srca. Odahnuo sam kada sam osetio sporo, ali ujednačeno
3
lupanje. Onda sam je pridigao, sasvim pažljivo, plašeći se da nije
polomila neku kost i položio je u travu.
Imala je ovalno lice, tanke obrve i mali, pravilan nos. Bila je
lepa. Podsećala me je na glumicu Pjeranđeli. Masnica na čelu
pokazivala je mesto gde se udarila prilikom pada sa konja i ja
zabrinuto konstatovah da je devojci možda potrebna lekarska
pomoć, jer nije dolazila sebi i pored moje nespretne brige. Uzeo
sam je u naručje i poneo ka svom automobilu. Samo što sam se
prebacio preko niske ograde, kada se iza mog oldsmobila
zaustaviše druga kola.
Bila je to ogromna limuzina, sa staklenom pregradom koja je
odvajala vozača od putnika. Vrata se otvoriše i šofer izađe napolje.
Na sebi je nosio sivu uniformu sa gajtanima i mesinganim
dugmetima, kapu sa širitom i crne rukavice. Čim nas je ugledao on
viknu:
— Šta se dogodilo?
— Onesvestila se.
— Kako?
— Pitajte konja. Ja nisam bio prisutan.
Sofer zastade i pogleda me. Bio je visok i snažno građen.
Mogao je imati nešto preko trideset godina i izgleda nije mnogo
polagao na brijanje. Skinuo je kapu sa glave i prošao rukom kroz,
kao ugalj, crnu kosu.
— Ja ću je preuzeti — najzad je izustio. — Hvala, prikane.
— Gde ćete je odvesti?
— Ti kao da želiš neprilike? — upitao je i oči mu se skupiše.
— Možda — odvratih. — U stvari, brinem se za mladu
devojku. — U tom trenutku osetih kako se njena desna ruka trgla i
prislonila uz moje telo. Očešala mi je džep i onda je ponovo
klonula. Pogledah joj u lice, ali oči su joj i dalje bile zatvorene.
Imala je toliko duge trepavice da su mi se učinile veštačke.
Produžio sam prema oldsmobilu. Sofer pođe naporedo sa mnom i
kada sam spustio devojku na sedišta, on reče:
— Rekao sam ti da ću se ja pobrinuti za nju.
4
 — Zar ti ona pripada?
Neobrijano lice pocrvene.
— Ja radim za njenu porodicu — progunđa on. — Tebe se ne
tiče.
— Slušaj, prijatelju — odvratih. — Devojka je izgleda
nezgodno pala, onesvešćena je i možda je nešto i slomila. Trebalo
bi je što pažljivije preneti u bolnicu. Odvešću je do prve bolnice, a
ti možeš poći za nama.
— Ti baš tražiš gužvu — reče on i iskrivi glavu u stranu.
— Da nećeš da skineš tu majmunsku uniformu i da mi
pokažeš koliko si opasan?
Sofer raširi ruke kao da će se nasmejati i odustati od prepirke,
ali već u sledećem trenutku njegova pesnica u rukavici pogodi me
posred lica. U poslednjem momentu sam trgao malo glavu i
udarac me samo očeša, ali je i to bilo dovoljno da mi pred očima
zaigraju svetlaci. Pre nego što sam mogao da mu pariram, njegova
levica me pogodi u bradu. Ovoga puta bez promašaja. Sve mi se
zavrtelo i onda sam utonuo u pomrčinu.
Trgla me je buka snažnog motora. Otvorih oči i podigoh se o
laktove, baš kada je limuzina obišla moj oldsmobil i jurnula niz
put. Bio sam toliko priseban da desnim kažiprstom zapišem u
prašini broj limuzine. Onda sam opet klonuo. Mnogo kasnije, jer
bilo je već skoro osam, neki su me prolaznici podigli i odneli do
oldsmobila. Promucao sam nekoliko reci u znak zahvalnosti i iz
torbe na sedištu izvukao pljosnatu bocu sa viskijem. Sačekao sam
da viski počne da dejstvuje i kada se osetih malo bolje, upalih
motor i odvezoh se do svoje kancelarije. Stigao sam tamo pre
svoje sekretarice, gospođice Bros, mršave usedelice, koja je bila
odličan radnik. Kada je sekretarica ušla da me pozdravi, videh
kako joj se oči sa neodobravanjem šire.
— Šta je to s vama? — upitala je.
— Okliznuo sam se prilikom tuširanja i pao — slagah.

5
 — Od kada se tuširate na otvorenom prostoru? Imate blata na
kosi, a da ne pominjem odelo. Pre bih rekla da ste se sapleli u
nekom podrumu, gospodine Bentli. Bar tako mirišete.
— Bilo kako bilo, došao sam čitav na posao.
Ona sleže ramenima i izađe napolje. Uskoro sam čuo kucanje
njene pisaće mašine i to me je primirilo. Pripalio sam lulu. Sve je
opet bilo normalno. Ali, ne baš sve. Pred očima izađoše brojke sa
registarske tablice limuzine zapisane u prašini. Uzeh pero i preneh
brojke iz sećanja na hartiju. Onda sam telefonirao detektivskoj
agenciji Artija Amonda. Međutim, Artija još nije bilo na radnom
mestu. Pre nego što sam imao prilike da ga ponovo pozovem
pojavio se jedan moj stari klijent i onda smo se zajedno upustili u
razmatranje nekih njegovih problema, što nas je zadržalo sve do
ručka. Klijent me pozvao da ručam zajedno s njim. Posle ručka
otišao sam do suda zbog jedne parnice i tek negde oko sedam i
petnaest uveče krenuo sam kući, probijajući se kroz gusti
saobraćaj. Nesvesno sam posmatrao vozila oko sebe, nadajući se
da ću videti veliku, crnu limuzinu, sa devojkom koja je ličila na
Pjeranđeli.
Na brzinu sam večerao i produžio do svog stana, gde mi je
nastojnik predao poštu i ja se liftom popeh u svoje momačko
gnezdo. Raskomotio sam se. Mahinalno sam zavukao ruku u džep
sakoa i prsti mi napipaše nešto. Izvadio sam predmet napolje. Na
dlanu mi se ukaza starinski medaljon, sa zlatnim šarama u plavom
mozaiku i parče prekinutog tankog lančića. Pažljivo sam medaljon
spustio na sto ispred lampe i zagledao se u njega. Shvatio sam da
nakit nije mogao slučajno dospeti u moj džep. Sigurno ga je
devojka tamo stavila. Prisetio sam se onog njenog pokreta ruke i
trzaja tela kada nam je šofer prišao. To je ona onda prekinula
lančić i medaljon spustila u moj džep. Zašto? Očigledno mi je
davala neki znak. Znači da se pretvarala da je onesvešćena, ali
zbog pojave šofera u smešnoj uniformi bila je prinuđena, da mi
uputi ovu nemu poruku. Dakle, plašila se nečega.

6
 Pripalih cigaretu. Napravio sam koktel i ugasio lampu na
stolu. Da nisam zaboravio na Artija i njegovu detektivsku
agenciju, sada bih bar znao ko je devojka. Sedeo sam u pomrčini i
razmišljao o jutrošnjem doživljaju, sve dok cigareta nije bila
popušena, a čaša prazna. Onda sam legao.

[ 2]
Probudio sam se u pola sedam, obrijao, skuvao kafu i ponovo
povezao istim putem kao i juče. Međutim, na onom mestu osim
tragova konjskih kopita i za divno čudo sačuvanih brojki u prašini
nije bilo ničega. Produžio sam do kancelarije. Odande sam pozvao
kućni telefon Artija Amonda. Njegov glas je bio pospan, ali kada
je prepoznao moj, počeo je da reži:
— Jesi li ti pri sebi? Zašto me budiš?
— Smiri se — rekoh. — Još juče sam pokušao da te nađem ali
nisi bio u kancelariji. Onda sam upao u neke poslove i …
— Bolje da si tako i ostao.
— Ovo je poslovni razgovor, Arti. U pitanju je broj jednog
automobila. — Izdiktirao sam mu broj. — Crna limuzina, marke
»Dalahej«, vozi je šofer. Ako saznaš i njegovo ime, utoliko bolje.
— Javiću ti se kasnije — jeknu Arti i prekinu vezu.
Pokušao sam da se koncentrišem na rad, ali mi nije išlo od
ruke. Rasejano sam preturao po dokumentima, pušio lulu i čekao
da me Arti pozove. Javio se tek u pola jedanaest.
— Nije registrovan u Automobilskom klubu. Svratiću do
saobraćajne policije da se raspitam kod njih.
— Što to nisi odmah uradio? — progunđah. — Javi se čim
saznaš nešto.
Pošto sam popušio šest cigareta, Arti se javio.

7
 — Imam ga! — pobedonosno je saopštio. — Bolje uzmi
olovku i piši. Ime ja strano. Vlasnik limuzine je baron Alehandro
Eskivel. Jesi li ikada čuo za njega.
— Nisam.
— Ni ja. Baron ima šezdeset jednu godinu.
— A šofer?
— Imali smo sreće — odgovori Arti. — Pošto baron ne vozi,
dozvola je izdata nekom Alfredu Velsu, starom trideset godina.
Stanuje u istoj ulici kao i baron: Ulica Rembo. Znaš, tamo živi
naše lokalno plemstvo. — Dao mi je kućni broj i prekinuo vezu.
Ustao sam od stola i ugasio cigaretu. Bilo mi je nekako hladno.
Dok sam prolazio pored stola gospođice Bros, ona mi dobaci:
— Zar tako rano na ručak, gospodine Bentli?
— Baš tako. Zašto me gledate?
— Nadam se da vas ovaj razgovor sa gospodinom Amondom
neće uvući u neprilike kao ranije?
Otvorio sam usta da joj odgovorim, ali ona je produžila da
kuca. To je ličilo na štektanje mašinske puške.
Izašao sam na ulicu, razmišljajući o baronu Alehandru
Eskivelu i njegovom uniformisanom šoferu, a i o onesvešćenoj
devojci, verovatno njegovoj kćerki. Kada sam stigao do Ulice
Rembo, tamo sam zatekao grupu dece koja je po trotoaru igrala
hokej. Uskoro sam primetio i traženi broj na velikoj kapiji od
cigala. Parkirao sam oldsmobil, prešao ulicu i stigao do gvozdene
kapije.
Ograda oko velike bašte bila je podignuta od cigala sa
gvozdenom rešetkom, čiji su oštri vrhovi pretili svakom uljezu. Tu
i tamo, zaklonjene gustim žbunjem, nazirale su se kamene klupe, a
oko njih leje sa cvećem. Ostatak bašte bio je pokriven majskom
travom i tek procvetalim lalama. Sama kuća, građena u stilu
viktorijanske epohe, delovala je impresivno, a fasada, pokrivena
dugogodišnjom patinom, govorila jeo prohujalim generacijama
koje su tu stanovale.

8
 Gledajući između rešetki, mogao sam videti nekadašnju štalu
pretvorenu u garažu, na kojoj su vrata bila otvorena. U njoj nije
bilo automobila. Al Vels i njegova limuzina nalazila su se negde u
gradu. Pritisnu dugme zvonceta. Ništa. Ponovo sam pritisnuo
zvono i tada se otvoriše sporedna vrata na kući i jedna devojka u
crnoj haljini i sa belom keceljom požuri ka kapiji. Odmerila me je
neprijateljskim pogledom i progunđala:
— Šta želite?
— Došao sam da se raspitam o izvesnoj mladoj dami koja je
juče pala sa konja. Ja sam joj pritekao u pomoć.
— Njoj je sada dobro — odgovori devojka. — Ali, kako, Vels
je rekao da je on pronašao gospođicu Megan i doveo je ovamo?
— On je kasnije stigao — odvratih. — Želeo bih da je lično
upitam za zdravlje. — Izvadio sam iz džepa vizit kartu i pružio je
kroz rešetku.
Devojka je uze i potrča prema kući. Pripalio sam cigaretu i
čekao. Pogled mi je lutao duž čitavog niza otmenih vila koje su
krasile Ulicu Rembo i usput sam razmišljao o Vašingtonu, koji
prema statistikama ima više zločina, nasilja i drugih prestupa nego
ijedan drugi grad u zapadnom svetu. Isto tako ima i više hotela,
stanova, političara, alkohola i odličnih ribljih specijaliteta od svih
ostalih gradova. Ali, da bi čovek ovde preživeo, potrebno je da
bude izdržljiv i da ima novaca i uticajnih prijatelja. Ukoliko ima
više novaca utoliko bolje. Iz razmišljanja me trže dolazak devojke.
Po njenom naglasku zaključio sam da je Irkinja, a kako je i moja
stara došla sa Zelenog ostrva, znao sam kako da je oslovim.
— Baš mi je milo što te vidim, curo — primetih, trudeći se da
imitiram majčin dablinski akcent.
— Ja sam Moli — devojka razrogači oči. — A kada ste vi
stigli sa ostrva?
— Odavno. Ipak ga se još dobro sećam. — Pošto sam video
da je naglo smekšala, produžih: — Kakvi su ti poslodavci? Da li i
gospođica Megan ovde stanuje?

9
 — Nisu tako loši, lepotane — odgovorila je otključavajući
kapiju. — A devojka još uvek nije došla k sebi. Baron je
Portugalac, a njegova žena i njena sestra, gospođica Megan,
mislim, su Engleskinje.
— Tako? — promrmljah prolazeći kroz kapiju. — Koliko je
devojka stara?
— Dvadeset godina.
Pred kućom me je Moli zaustavila i nestala sporednim
vratima, da bi posle nekoliko trenutaka otključala glavni ulaz i
uvela me kroz prostrani hol. Smestio sam se u plišanu fotelju koja
se nalazila pored velikog stola za kartanje sa mermernom pločom.
Sve me je podsecalo na muzej. Dugačke zavese od tamnozelenog
velura ukrašavale su prozore. Starinski časovnik tiho je kuckao u
uglu, a nameštaj u stilu ne znam kog Luja savršeno se uklapao u
ćelu atmosferu. Ukusno raspoređeno posuđe od starog porcelana
bilo je prijatno za oko. Sedeo sam i razmišljao o baronesi.
Očekivao sam prosedu ženu, elegantnu i otmenu i zato, kada su se
draperije na ulazu u hol razmakle i preda mnom se pojavila žena
od tridesetak godina, pepeljastoplave kose, sa dugačkom
muštiklom za cigaretu od slonovače, srebrnastim pantalonama i
svilenom bluzom boje korala, ja se umalo ne zagrcnuli. Lepotica
mi je pružila ruku i reče: — Kako ste, gospodine Bentli? Ja sam
Anita Eskivel.

[ 3]
Mora da sam blenuo u nju, jer se ona nasmeši pomalo
prekorno i dodade:
— Da pređemo u drugu sobu. Tamo će nam biti udobnije.
Nemo sam klimnuo glavom i ona me povede u susedni salon.
Nisam propustio da zapazim njen negovani engleski naglasak i da
10
konstatujem izvesnu sličnost sa lepotom mlađe sestre, ali da
istovremeno i konstatujem zrelost samopouzdane žene, čije su
čeličnosive oči i ritmičko gibanje u hodu govorili o svetskom
iskustvu.
Salon je bio uvećani model prostorije koju smo malopre
napustili, ali mnogo mračniji. Ona sede na sofu i dade mi znak da
se smestim pored nje.
— Pušite, ako želite, gospodine Bentli — reče ona. — Kada
vas je devojka najavila, otišla sam do sestre i ona mi je rekla da se
priseća kako je neko podigao sa zemlje pre nego što je šofer
naišao. Znate, želela sam prethodno da proverim.
— Da proverite, baroneso?
— Mi ovde mirno, živimo, gospodine Bentli — odvratila je.
— Može se reći skoro sasvim povučeno. S vremena na vreme
novinari nam dosađuju, jer žele da intervjuišu mog supruga.
Znate, razlog su biseri. — Učtivo sam podigao obrve. — Zlatni
biseri, gospodine Bentli. U ogrlici ih ima trideset i dva i svi su iste
veličine, što ogrlicu čini jedinstvenom u svetu.
— Nisam znao da ima zlatnih bisera — iskreno rekoh.
— Ovi potiču iz Venecuele — osmehnula se baronesa. — Iz
zaliva Marakaibo. U vodama tog zaliva ima izvora nafte; čije
čestice upijaju i biserne školjke, tako da zrna dobijaju zlatan
preliv. Srećom, vi niste predstavnik štampe i biseri vas, svakako
ne zanimaju. Ali, ipak, zar ste ovamo samo zbog Megan,
gospodine Bentli?
— Samo zbog nje.
— Otkuda ste onda saznali gde ona stanuje? — interesovala se
lepotica. — Naš šofer, Vels, sigurno vam to nije rekao. Njemu je
striktno naloženo da nas čuva od radoznalaca.
— U to ne sumnjam, baroneso. Ali, pošto sam pronašao jedan
medaljon u travi, potrudio sam se da saznam adresu njegove
vlasnice i evo me ovde.
Posmatrala je starinski medaljon na mom dlanu i najzad
uzdahnula:
11
 — Da, to je stara i skupocena stvarčica. Potiče čak iz
dvanaestog veka. Rad majstora iz Toleda. Ali, zato ga niste dali
Velsu?
Slegao sam ramenima. Baronesa nije dalje insistirala na
odgovoru. Povukla je gajtan zvona i malo zatim izašla je iz salona
da bi izdala neko naređenje. Uskoro se pojavila Moli sa ogromnim
srebrnim poslužavnikom, na kome se nalazila posuda sa ledom,
čaše i nekoliko boca. Ponudio sam se da spravim koktel. Pružio
sam punu čašu baronesi, ona otpi mali gutljaj i zadovoljno klimnu
glavom.
— Vidim da ste majstor u ovim stvarima — rekla je sa
osmehom. — Čudi me samo da nam Vels nije ništa saopštio o tom
vašem susretu? Oprostite, ali nije nimalo džentlmenski što se
ovako raspitujem.
— Džentlmenstvo je izgleda izumrlo, baroneso — odvratili
zagrejan koktelom. — Od kako je još pre nekoliko vekova stari
Servantes ismejao vitezove, ljudi su izgubili vezu i tako nešto.
Ona se nasmejala i podiže čašu. Kucnuli smo se.
— Vi mi se sviđate, gospodine Bentli.
— Stiv Bentli, baroneso.
— Ja sam Anita — koketno je uzvratila. Pripalila je novu
cigaretu i ispružila svoje duge, vitke noge. Imala je izražene
mišiće na butinama kao balerina. Otpio sam još nekoliko gutljaja i
tek onda primetio da u svoju čašu nisam nasuo sode. Još dva
ovakva koktela i usudio bih se da rukama pređem preko tavanice.
Ona zabaci glavu i upre dugačku muštiklu prema meni. — Znate,
moj suprug prikuplja staro oružje — produžila je da održi
konverzaciju jer sam ja glupavo ćutao. — Možda bi voleli da
vidite njegovu zbirku?
Klimnuo sam glavom i ustao. Pustio sam da me vodi kao malo
đače. Otišli smo u prostranu biblioteku, čije su police bile
pretrpane knjigama. Baronesa priđe plakaru iza masivnog
hrastvog stola i odande izvadi jednu od mnogobrojnih drvenih
kutija, pa je spusti na sto. Kada je podigla poklopac kutije, na
12
crvenom somotu ukazala su se dva srebrom ukrašena starinska
revolvera. Spustio sam čašu koju sam držao u ruci i uzeo jedan
revolver i uperio ga prema prozoru.
— Pazite! — opomenu me ona. — Taj je možda napunjen.
Baron pazi da u svakom paru revolvera uvek jedan bude napunjen.
— Čudna navika — iznenadio sam se.
— Možda to čini iz opreznosti, ili se nečega plaši. Alehandro
je čudan čovek, gospodine Bentli. Eto, taj revolver je proizveden
1791. godine. Nekako pre francuske revolucije.
— Lepa stvarčica — odvratih. — Ali, sumnjam da je njihov
vlasnik pobeđivao u dvobojima sa ovako ukrašenim pištoljima.
— Ima tu i ozbiljnih stvari — odvrati ona sa osmehom.
Zatvorila je kutiju i iz ormana izvadila novu. Zadivljeno sam
pogledao preko teških pištolja čelično plave boje, osmougaone
cevi i bez ikakvih ukrasa. Pri vrhu cevi pročitao sam ugravirano
ime majstora koji ih je načinio: Hoze Manton 1818. Ispraznio sam
čašu i uzeo jedan pištolj. Zapeo sam oroz i uperio oružje prema
prozoru. Onda sam povukao okidač. Sevnula je varnica i baronesa
uplašeno kriknu.
— Uh! — promrmljala je. — Već sam se plašila da je i taj
napunjen. Sa jednim od ova dva revolvera ubijen je vojvoda od
Velingtona. Baron ih smatra najdragocenijim primerkom u svojoj
zbirci. Platio je dvadeset hiljada dolara za njih.
Zavrteo sam glavom i revolver stavio ispod miške. Hteo sam
da joj pokažem da i ja znam nešto o ovim stvarčicama i zato počeo
da recitujem podatke koje sam pročitao u nekoj enciklopediji.
— Pisane su svakojake budalaštine o dvobojima iz prošlog
veka. Pre svega, protivnici nisu u koracima merili rastojanje
između sebe, već su to činili sekundanti brojeći sekunde. Bilo je
zabranjeno nišaniti. Dueltant je morao da se okrene i odmah opali.
I to samo jedan metak. Barutni naboji su bili tako mali, a
rastojanje prevaljeno dok broje sekundanti toliko veliko, da je
samo malerozan čovek mogao da nastrada. Oni ukrašeni pištolji
više su služili za paradu nego za praktičnu upotrebu.
13
 Baronesa mi uze revolver iz ruke i vrati ga u kutiju.
— Da ne mislite tako i o mome mužu? — upitala je. — Znate,
on ima šezdeset godina i to mu je postalo hobi.
— Nisam znao za taj zanimljivi podatak — odvratili. —
Mislio sam da je devojka njegova kćerka, ali čovek se poneki put
prijatno prevari.
— Hoćete li do nje? — upitala je vraćajući kutiju u orman.
Klimnuo sam glavom i mi se vratismo u salon. Tu smo ispili još
jedan koktel i onda me baronesa povede preko dugačkog hola, pa
uz jedne drvene stepenice na sprat, gde smo se zaustavili ispred
masivnih hrastovih vrata. Otvorila ih je bez kucanja i obreli smo
se u prilično svetloj sobi. Tu se nalazila masivna postelja od
mahagonija i belim baldahinom razapetim između četiri tamna
stuba. Poduprta jastucima, u postelji je ležala devojka koju sam
juče pronašao onesvešćenu. Preko masnice na čelu imala je flaster,
a pored nje je ležala otvorena knjiga. Prepoznao sam dr Živaga.
— Ovo je gospodin Bentli, koji ti je pomogao, Megan — reče
Anita. — Doneo je i tvoj medaljon.
Devojka se uspravi u postelji. Bez šminke i u spavaćici
izgledala mi je još mlađa nego juče. Tiho je odgovorila:
— Veoma sam vam zahvalna, gospodine Bentli. — Prišao sam
postelji i pružio joj medaljon. — Drago mi je što ste ga pronašli.
— Naši pogledi se sretoše i ona neprimetno klimnu glavom. Glas
je imala prijatniji nego sestra i manje izveštačen.
— Nikada više neću pojahati na konju. A i taj Vels, mogao je
da bude brži. Verovatno se sećate šofera?
— Nikad ga neću zaboraviti.
— Alehandro će uskoro doći — umeša se Anita. — Hoćete li
da vas odvedem, gospodine Bentli? Sestra je još potresena i
trebalo bi joj pružiti mir.
— Odmah ću za vama — rekoh preko ramena, shvatajući da
Anita ne želi da nas ostavi nasamo. Baronesa izađe napolje, ali
vrata nije zatvorila za sobom. Kada se njeni koraci začuše na

14
stepeništu, Megan prinese prst ustima, a drugom rukom podiže
veliku knjigu.
— Jeste li čitali ovaj roman?
— Nisam još — odgovorih. — Znate, mi advokati smo
profesionalno deformisani i sem paragrafa … Je li kraj bar srećan?
— Nisam stigla do kraja — odvratila je. Otcepila je poslednju
belu stranu knjige i na njoj nešto hitro pisala. Tutnula mi je
cedulju u ruku i dodala: — Nadam se da ćete ovo pročitati,
gospodine Bentli. Jako je zanimljivo. Još jednom vam hvala na
svemu. — Klimnuo sam glavom i izašao napolje. Čuo sam kako
se dole u holu otvaraju ulazna vrata i kada sam se pojavio na
stepenicama, ugledao sam Anitu kako razgovara sa jednim
čovekom. Bio je to baron.
Snažno građen, neobično širokih ramena i skoro bez bora na
licu. Seda kosa bila mu je glatko počešljana a oči oštre i prodorne.
Primetio sam da ima snažne, bele zube i to prirodne. Izgledao je
bar petnaest godina mlađi od svojih šezdeset. Na sebi je nosio
tamno odelo i sigurno je, po trenutnim cenama, moglo vredeti bar
dvesta dolara. Mekani šešir i štap sa srebrnom drškom činili su ga
nalik na bulevarske kavaljere. Čak i sa ovog rastojanja mogao sam
da osetim snagu njegove ličnosti. Kada sam stigao dole, Anita nas
predstavi.
Baron mi steže ruku kao neki rudar. Da nisam unapred
očekivao ovako nešto, verovatno bih jauknuo. Sakrih prste iza
leđa i počeh da ih masiram, a Baron reče:
— Hvala vam na vašoj pomoći i zanimanju koje ste pokazali
za Megan, gospodine.
— Bilo mi je drago da utvrdim kako je pacijentu bolje —
otmeno sam odvratio.
— Žena mi je rekla da se zanimate za pištolje — produži
baron, a Anita ga zabrinuto pogleda. — Mogli bi jednoga dana da
navratite i da ih razgledate.
— Sa zadovoljstvom.

15
 Ponovno rukovanje i onda su me uputili prema vratima. Moli
ih je već držala otvorena. Namignuo sam joj i izašao napolje. Za
trenutak nisam mogao da sredim utiske. Baron i Anita su bili
zanimljive osobe, a Megan pogotovu. Tako sam stigao do
otvorene kapije. Pored jednog gvozdenog krila stajao je Vels i
podrugljivo se cerio. Zastao sam metar daleko od njega.
— Zdravo, Alfrede — rekoh. — Vidiš da sam pronašao
adresu.
— Savetovao bih te nešto, prikane — progunđa šofer. — Gubi
se što pre odavde i više se ne pojavljuj.
— Baš si nevaspitan za uniformisanog majmuna — odvratih.
— Eto, imaš i blato na čizmama, Alfrede.
On hitro pogleda dole i tako mi pruži priliku da mu levicu
zabijena u stomak.
Jeknuo je i presavio se. Desnica ga pogodi u bradu i on klonu
porebarke na zemlju. Međutim, momak je bio izdržljiv. Iz tog
položaja pokušao je da me uhvati za noge, ali je zakasnio. Već sam
podigao koleno i ono ga tresnu o slepoočnicu. Raširio je ruke i pao
licem u šljunak. Njegova kapa sa lakovanim širitom odlete čak na
ulicu. Odmerio sam ga podrugljivim pogledom i rekao:
— Nemoj da potcenjuješ intelektualce, momče. — Onda ga
prekoračili i nađoh se na ulici. Otišao sam do automobila i kada
sam se povezao ulicom imao sam utisak da me neko posmatra.
Sigurno ne Alfred. Kod prve raskrsnice zaustavilo me je crveno
svetio i dok sam čekao, izvadih cedulju koju sam dobio od Megan.
Na njoj je bila napisana kratka poruka: »Park Montral. Večeras. U
deset sati«.
Ruka kojom sam držao cedulju malo je podrhtavala.

16
 [ 4]
Pošto sam zbog posete propustio ručak, založio sam se jednim
sendvičem u kancelariji i pozvao Artija.
— Moje iskustvo sa titulisanim plemstvom je vrlo skromno,
Arti — rekoh u slušalicu. — Imam utisak da sam malopre posetio
jedno zmijsko gnezdo u Ulici Rembo. Trebalo bi to pogledati
izbliza.
— S kim da počnemo? — Artijev glas je zvučao zadovoljno.
— Sa baronom. Proveri kod ureda za useljavanje kada je
došao ovamo i zbog čega. Gde mu je izdata viza. Možda je sve u
redu, ali uvek postoji i ona druga pretpostavka.
— U redu.
— Baronesa je upola mlađa od njega, zgodna plavuša i
pomalo raskalašna.
— Gle, gle! Kako si to uspeo da utvrdiš?
— Onako. U pitanju je bilo doba dana i nekoliko koktela.
Samo, sumnjam da je gladna ljubavi, pošto je baron veoma
očuvan šezdesetogodišnjak. Ima lepu kolekciju starinskih
revolvera i jedinstvenu ogrlicu od zlatnih bisera.
— Zlatni biseri?
— Da, iz Venecuele. Nafta u vodi daje biseru specijalnu boju.
Vidi preko svojih veza da li su biseri osigurani, jer mi je baronesa
nabacila kako se štampa veoma zanima za njih.
— Je li to sve?
— Još uvek me zanima onaj šofer. Istina, vratio sam mu dug,
ali rekao bih da u policijskim kartotekama postoji neki podatak o
njemu.
— Zašto za ovu uslugu ne zamoliš svog prijatelja Kelaveja?
— obrecnu se Arti.
— Ti znaš kako su oni u Upravi policije postali snobovi. Iz
Odeljenja za ubistva neće ni da čuju za bivše robijaše a Kelavej se
i ne pokreće iz stolice ako nije u pitanju leš.
— Dobro, kada da ti se javim?
17
 — U toku dana.
— Ali, zašto te sve to zanima, Stive?
— To se i ja pitam.
— Znači, radoznali Bentli? — podrugljivo reče Arti. — Staro
advokatsko njuškalo.
Prekinuo sam vezu, i pošto sam završio sa ručkom, produžih
da radim na poslu koji me je još od jutros čekao. Negde posle
četiri javio se Arti.
— Biseri su osigurani u Svajcarskoj — saopštio mi je. —
Baron je morao da traži odobrenje da bi ih doneo u Ameriku. Iz
ureda za useljavanje još ništa nisam saznao. Pitam se, da li mu je i
titula prava? Negde sam čitao da je polovina tih titula lažna, a da
su ostale kupljene ukradenim parama.
— Mani nagađanja. Sta još ima?
— Jedan od mojih ljudi ja saznao da Vels ima dozvolu za
revolver, izdata od pre sedam meseci. Baron je bio jedan od
potpisnika garancije. Verovatno da u kartoteci nema ništa o njemu,
jer mu inače ne bi dali dozvolu.
— Predomislio sam se u pogledu praćenja, Arti. Usredsredite
pažnju na šofera i gledaj da što pre saznaš podatke iz odeljenja za
useljavanje.
Završio sam razgovor i produžio da radim. U pola šest mi
gospođica Bros donese neka poslovna pisma na potpis i zatim ode
iz kancelarije. Malo zatim začulo se zvonce sa ulaza. Ustao sam
od stola, prešao kroz prijemnu kancelariju i otvorio vrata.
Preda mnom je stajao crnomanjasti čovek u mantilu od
gabardena i sa istim takvim šeširom. Desnu ruku držao je u džepu
mantila i po veličini izbočine pogodio sam da tamo drži revolver,
a verovatno i prst na okidaču. Oči su mu imale tvrd izraz, a usta
bila razvučena u ledeni osmeh.
— Jesi li ti Bentli? — upitao je pridošlica.
— Ovaj … maločas je otišao. Revolver u džepu malo se
podiže.
— A ko si ti?
18
 — Ortak.
— Polako digni ruke uvis, odmakni se do stola i izvadi
novčanik. Onda ga baci prema meni. Ali, bez žurbe.
Izmakoh se nekoliko koraka, polako zavukoh desnu ruku i
izvadih novčanik. Bez žurbe sam ga bacio pored njegove noge. On
ga podiže i otvori. Usta mi se odjednom osušiše. Visoki čovek
izvadi moju vozačku dozvolu, pogleda je i jedva se osmehnu.
— Sramota, momče — procedio je kroz zube. — Pa, ti si uzeo
gazdin novčanik. Zar je Bentli toliko glup da ti poverava i
novčanik?
— Ovaj … brzo se uzbuđujem — promucah. — Naročito kada
neka nepoznata osoba uperi revolver u mene. Za trenutak sam
zaboravio ko sam u stvari.
— U redu — reče čovek. — Neka ti bude oprošteno. A sada,
znaš li zbog čega sam došao?
— Ne znam, ali pomno slušam — odvratih.
Levom rukom izvadio je paklo cigareta iz džepa mantila i
uskoro je odbijao dimove. Osvrnuo se po kancelariji i mahnuo
rukom, rekavši:
— Ovde imaš lep posao, prijatelju. Čuo sam da i dobro
zarađuješ. Ako se budeš držao paragrafa, pred tobom stoji lepa
budućnost.
— Je li to savet?
— Tako nešto — progunđa nepoznati. — Gledaj da više ne
prođeš Ulicom Rembo. Čak ni izdaleka.
— Znači da me tamo neko ne voli? — odvratih.
— Izgleda. — Tanke usne se razvukoše u novi, još ledeniji
osmeh. — Ti mi ne izgledaš tako naivan, Bentli, ali ako si
spreman da sarađuješ, sve će biti u redu. Prvo, zaboravi kako
uopšte izgledam, a zatim i na sva današnja poznanstva.
Ćutke klimnuh glavom i visoka prilika iščeze sa vrata.
Nekoliko trenutaka buljio sam u njih i osluškivao bat njegovih
koraka, koji se gubio dugačkim hodnikom. Onda osetih da drhtim.

19
Nekoliko gutljaja, plamen u stomaku i onda je drhtanje prestalo.
Klonuo sam u stolicu.
Uljeza nisam prepoznao, a i govorio je čudnim naglaskom.
Smešan je bio njegov zahtev da zaboravim kako izgleda. Pored
tankih usana, on je imao i mali ožiljak iznad desnog oka i tamnu
kožu, koju svakako nije stekao u Vašingtonu.
Pola časa kasnije vozio sam se po kiši prema restoranu gde
sam obično večeravao. Jelo mi nije prijalo. U osam sati već sam
parkirao oldsmobil ispred kuće. Vratar me obavesti da nema
nikakve pošte za mene i ja se odvezoh liftom do svog sprata.
Istuširao sam se, obrijao i obukao čistu košulju. Iz ormana sam
izvadio svoj revolver marke valter. Nalazio se u futroli za nošenje
ispod mišice. Proverio sam da li je napunjen, pričvrstio futrolu i
onda navukao sako od tvida. Automat nije baš oružje sa kojim se
ide na sastanak sa devojkom od dvadeset godina, ali trebalo je biti
oprezan, naročito posle večerašnje posete.
U deset do devet već sam se vozio prema kvartu sa otmenim
vilama. Prošao sam pored velike gotske katedrale, skrenuo na
Dambarton Ouks i najzad ugledao drveće i ogradu parka Montroz,
koji je u ovo vreme već bio zatvoren.
Na uglu Ulice Lovers, oslonjen o uličnu svetiljku, stajao je
policajac i vrteo svoju palicu. Njegova kišna kabanica bila je
mokra i svetlucala je pod svetiljkom. Priterao sam kola uz ivičnjak
i ugasio motor. Na mome satu bilo je tačno devet časova.
Pripalih cigaretu. Trotoari su bili prazni. Najzad i onaj
policajac ostavi svetiljku i nestade u mraku. Odbijao sam dimove i
razmišljao o Megan, njenoj sestri i snažnom baronu. Onda u
daljini spazih jednu priliku kako žuri trotoarom. Kada je prošla
pored svetiljke, video sam devojku u kratkom kišnom mantilu.
Nosila je nekoliko knjiga pod miškom. Zatreperio sam farovima
oldsmobila i video kako je podigla ruku. Pritrčala je kolima. U
okviru prozora ugledah lice Pjeranđeli i oči uplašene košute.
Otvorio sam vrata i ona skliznu na sedište pored mene.

20
 — Ne smem ostati ovde — rekla je napregnutim glasom. —
Vozite negde. Požurite, molim vas.
Upalili motor i jurnuh vlažnom ulicom. Išli smo ka reci.

[ 5]
Njene knjige ležale su na sedištu između nas. Primetila je moj
pogled i rekla:
— Trebalo bi da budem u biblioteci i zato ne mogu dugo da
ostanem.
— Kako god želite.
— Veoma je ljubazno od vas što ste došli, gospodine Bentli —
dodala je, bacajući uplašene poglede kroz prozor.
— Nisam baš toliko star da me ne bi mogli zvati Stiv —
odvratih. — U svakom slučaju imao sam slobodnog vremena, a i
nešto tajanstveno oko vas navelo me je da dođem. Pušite li? —
ponudih je cigaretom.
— Pošto smo pripalili, ja skretoh auto na kej pored reke i
zaustavih ga kraj same vode.
— Dakle, u čemu je stvar? — poslovno sam upitao. — Toliko
baš nisam slobodan da sedim ovde i posmatram prljavu reku.
— Ovaj … — poče ona.
— Vi ste namerno prekinuli lančić onog medaljona i spustili
mi ga u džep. Želeli ste da vas pronađem. Danas ste mi krišom
uručili poruku da se ovde sastanemo. Da li vama preti neka
opasnost?
— Nije tako kao što mislite — reče ona i ugasi cigaretu. —
Mrzim Anitu i Alehandra. Ne mogu više da ih podnesem.
— Zbog čega?
— Zato što su pokvareni — odgovorila je. — Moja sestra je
obična bludnica iz visokog društva, a Alehandro je lopov.
21
 — A Vels?
— On odgovara njihovom društvu. — Izvadila je maramicu iz
džepa i pritisnula je oči. — Više ne želim o tome da razgovaram.
Meni je potrebna pomoć. Hoćete li mi pomoći.
— U čemu?
— Kada smo živeli u Lisabonu, kod nas u kući je radila jedna
služavka — rekla je, vadeći neku cedulju iz džepa. — Bila mi je
kao majka. Alehandro je i nju doveo ovamo, ali ona više nije kod
nas.
— Zar je otpustio?
— Penzionisao je da bi je otrgao od mene, ali ona me i dalje
voli. Ja nikad ne mogu da odem bez pratnje i ovo je jedna od
retkih prilika da sam zavarala Velsa. Lucija Melto stanuje na
drugom kraju grada i ne mogu da se probijem do nje. Evo vam
njene adrese. To je u Ulici Garvin, iza stanice Union.
— I šta ću kod nje?
— Lucija dovoljno razume engleski da bi mogli da joj
objasnite ko ste — produži Megan. — Predajte joj ovu cedulju i
ona će vam dati nešto za mene. Da li bi to mogli da mi donesete
sutra uveče?
Klimnuo sam glavom.
— Sada moram da se vratim — rekla je, bacivši pogled na sat
u automobil. — Možda su već počeli da me traže.
Upalio sam motor i počeo da se vraćam istim putem. Posle
nekog vremena rekoh:
— Mene zanima baron. Je li on zaista plemić?
— Kupio je titilu. Inače se obogatio prebacujući novac bogatih
ljudi iz Lisabona u neke švajcarske banke. To je kod nas
zabranjeno, ali Alehandro ima veze sa vlastima. Međutim, nije se
samo obogatio od posredništva. Sav taj krijumčarski novac ostvlja
se pod šifrom po švajcarskim bankama. Prirodno da Alehandro
zna sve te šifre. Imao je sreću da nekoliko njegovih bogatih
klijenata nastrada u avionskoj nesreći na putu iz Lisabona za

22
Cirih. Alehandro je odmah otišao tamo i pokupio njihov novac sa
tajnih računa.
— A Anita?
— Njih dvoje su već nekoliko godina u braku — reče devojka
i uzdahnu. — Ona mu služi kao mamac i dovodi mu klijentelu. O,
kako bih želela da ih ostavim!
— Pa ne morate večeras da se vratite tamo — predložih joj.
— A od čega ću da živim? — odvratila je i oči joj sevnuše. —
Otići ću kada budem skupila dovoljno para. Baronovih para.
— U redu — uzdahnuh. — Mogu još večeras da odem kod te
vaše Lucije.
Ulazili smo u Ulicu Rembo. Ona mi steže ruke. Otvorila je
vrata kola i ja ih priterah uz trotoar. Iskočila je i nestala u
polumraku.
Okrenuo sam oldsmobil i uputio se u jugoistočni deo grada.
Prošao sam pored stanice i železničkih depoa i skrenuo među uske
uličice predgrađa. Najzad sam pronašao Ulicu Garvin. Parkirao
sam auto ispod ulične svetiljke i zaključao ga. Pešice sam
produžio gledajući brojeve kuća. Najzad se nađoh pred
prizemnom kućom sa baštom koja nije bila ograđena. Popeo sam
se na verandu i podigao ruku da zakucam na vrata, kada mi nešto
očeša noge. Umalo nisam uzviknuo, ali to je bila samo mačka.
Žalosno je maukala i počela šapicama da grebe vrata.
Pokucao sam. Niko mi nije odgovorio. Onda pronađoh dugme
zvonceta sa strane i pritisnuh ga. Negde u unutrašnjosti kuće
odjeknulo je zvono. Tek tada sam primetio da je kuća potpuno
mračna. Pritisnuo sam kvaku i vrata su se otvorila. Gladna mačka
prva ulete unutra.
— Ima li nekog u kući? — viknuo sam.
Tišina.
Zatim sam čuo kako mačka skoro nečujno tapka svojim
šapama i onda mauče. Izvadih iz džepa minijaturnu bateriju i
osvetlih uzani, mračni hodnik. Prašnjavi pod i jedna bubašvaba
pobeže ispred mlaza svetlosti. Ušao sam u kuhinju. Prvo sam
23
ugledao prilično nov televizor i onda mi se učinilo da neko sedi u
jednoj stolici.
Drhtavom rukom napipah prekidač pored vrata i svetlost sinu.
Da, u stolici je sedela jedna žena. Starija žena, sede kose i
odevena u crnu haljinu. Mačka joj skoči u krilo, onjuši joj prste i
ponovo skoči na pod. Osetio sam kako mi se dlačice na vratu
kostreše. Ženi je glava bila zabačena unazad i ja se nisam
usuđivao da joj priđem i pogledam u lice. Ali, nije trebalo ni da joj
prilazim pa da zaključim da je mrtva.
Trglo me je maukanje mačke. Obazreo sam se oko sebe i na
kuhinjskom kredencu video bocu sa mlekom. Pored kredenca
nalazila se mala porcelanska zdela. Nasuo sam mleko u zdelu i
mačka žurno pritrča i poče da lapće. Izvadio sam maramicu i
obrisao bocu. Odjednom mi je bilo strahovito toplo.
Ugasio sam svetio i pipajući otišao do vrata. Tamo sam
oslušnuo šumove sa ulice. Osim pijane larme iz bifea na uglu,
ništa se drugo nije čulo.
Odškrinuh vrata i pogledah gore i dole. Pričinilo mi se da sam
video neki brzi pokret preko puta ulice, kao da se neko sakrio iza
jednog drveta. Ali se više ništa nije micalo. Obrisao sam znoj sa
čela, u nekoliko koraka protrčao sam preko bašte i jurnuo prema
svom oldsmobilu. Pre nego što sam upalio motor popio sam dva
velika gutljaja viskija iz pljosnate boce, koja se uvek nalazila u
torbi iza sedišta. Odvojio sam se od ivičnjaka i pojurio pored kuće
u kojoj je stara Lucija Melho živela.
Zaustavio sam se tek kod fabrike topova. Prišao sam prvoj
govornici i okrenuo broj Uprave policije. Odmah sam dobio
kancelariju svog prijatelja Kelaveja.
— U čemu je stvar, Stive?
— Ima jedan leš u Ulici Garvin.
— Ne šališ se?
— Taman posla.
— Onda odmah dolazi ovamo.

24
 [ 6]
— I tako, kažeš, mačka te je odvela do leša? — Kiselo primeti
Kelavej. Zgužvao je kartonsku čašu iz koje je pio kafu i bacio je
prema korpi u uglu kancelarije. Promašio je. Besno je pogledao
čašu koja se kotrljala po podu i nastavio: — I šta si tražio u to
doba noći tako daleko od svog stana a, Stive? Ako kažeš da je to
bilo slučajno zadaviću te golim rukama.
— Vi se policajci uvek žalite kako nemate dovoljno ljudi za
patroliranje u gradu — odvratio sam. — U tom pitanju sam stalno
bio na vašoj strani. Recimo da je moja šetnja predstavljala
dobrovoljno patroliranje savesnog građanina i ja sam, eto, izabrao
da kontrolišem red u Ulici Garvin.
Kelavej ispruži šake i polako ih steže.
— Vidiš li ih? — muklo je rekao. — Držim ih na stolu kako ti
ne bi mogle naškoditi. Ali, nemoj da preteruješ. Danas sam imao
gadne scene sa okružnim tužiocem i u ovom trenutku bih mogao
da pregrizem motku za bezbol kao da je špageta.
— Gle, a ja sam mislio da si ih jeo za doručak.
— Već dva dana ne spavam i spreman sam da ubijem — jadao
se inspektor. — Dakle, zašto si odlazio u Ulicu Garvin?
— Jedan moj klijent me je zamolio da prenesem poruku
dotičnoj Luciji — odgovorih paleći cigaretu. — Ja sam to
pokušao, ali na žalost stara dama nije mogla da me sasluša.
— Kakva poruka?
— Žrtva je trebalo da mi da nešto za mog klijenta.
— Hoću ime tog klijenta, do đavola! — dreknu Kelavej.
— Ti si nervozan. Kao advokat, imam pravo da ti ne odam
ime svog klijenta. Nego, reci mi šta je vaša istraga ustanovila.
— Dotična Lucija je udavljena i to od osobe sa priličnom
snagom.
— Da nije u pitanju neka žena? — interesovao sam se.
— Jesi li ti sreo neku ženu dizača tereta, ili rvača? —
odgovori on podrugljivo.
25
 — Vidiš, ja sam imao jednu neobičnu posetu i to možda ima
veze sa smrću jadne Lucije — rekoh.
— Dobro, svaki podatak mi može pomoći — progunđa
inspektor. — Eto, vidiš, i ja sam imao posetu. Dolazio mi je jedan
stanovnik otmenog kvarta, iz Ulice Rembo i zatražio policijsku
zaštitu, jer smatra da mu je život u opasnosti. Izvesni baron
Eskivel.
— Gle, gle! A da li ti je baron pominjao neke zlatne bisere?
— To prvi put čujem — iznenadi se Kelavej. — U pitanju je
bila samo zaštita njegovog života. Poslao sam nekoliko ljudi da
motre na njegovu kuću i za sada ništa mi nisu javili. Znaš li nešto
o baronu što bi mene moglo da interesuje?
— Pa, eto, ja sam pretpostavljao da će on tražiti zaštitu za
bisere.
— To nije tražio.
— Onda ti više ništa ne mogu reći — odvratih — odoh da
spavam.
— Nisi mi još ništa detaljnije rekao o poseti u Ulici Garvin —
dobaci mi Kelavej. — Recimo, da nećeš ponovo da se vratiš na
mesto zločina? Možda je ubica nešto zaboravio, ili nije pronašao
ono što je tražio?
— Sumnjam. Imao je on dovoljno vremena da preturi ceo
stan, a i vi ste to isto učinili.
— Onda, prijatno spavanje, huljo.
Napustio sam masivnu zgradu Uprave policije i umornim
korakom otišao do oldsmobila. Upalio sam motor i pritom
razmišljao o baronu i njegovom zahtevu za policijskom zaštitom.
Pogledao sam na sat. Već je bilo prošlo jedanaest. Otvorili radio.
Spiker je baš davao sportske izveštaje. Bokser Slim Spokan
pobedio je tehničkim nokautom u šestoj rundi. Vest me je malo
obradovala. Da sam otišao na meč, sigurno bih se kladio na
njegovog protivnika. Tamo sam uštedeo pedeset dolara. Ali, to je
bilo sve.

26
 Onda mi misli skretoše na mladu Megan i na poruku koju je
trebalo predati Luciji Melho. Devojka će sigurno u jutarnjim
novinama pročitati ubistvo stare služavke, a ja sam prebacivao
sebi što nisam bio uporniji i tako saznao šta je to Lucija trebalo da
mi preda. U svakom slučaju Megan i ubica su znali u čemu je
stvar. Slagao sam Kelaveja i za sada sačuvao Megan od policijske
istrage, osim ako devojka sama ne odluči da sve ispriča policiji.
Ono što je još prekjuče izgledalo kao obična avanturica pretvorilo
se u pravu dramu kakvu srećemo samo na filmu, ili u romanima:
nasilna smrt, bogataši, pokvareni baron, strana mesta i čudna
imena, lepota i smrt i zlatni biseri. Filmove su snimali i sa manje
materijala od ovoga. Do đavola, možda je ipak trebalo da se držim
svojih paragrafa.
Sviđalo mi se što je baron zatražio zaštitu policije, jer bi
policija istovremeno mogla da zaštiti i Megan. Uterao sam
oldsmobil u garažu ispred svoje stambene zgrade i popeo se liftom
do stana. Taman sam hteo da uguram ključ u bravu, kad primetih
da u dovratku neko sedi. Prepoznao sam platinastu kosu. Bila je to
baronesa. Ona zevnu i polako se podiže.
— Gde ste do sada? — upitala je.
— Imao sam posla — odvratih. — Šta želite?
— Čašicu nekog pića.
— Šta će Alehandro pomisliti? — odvratih otključavajući
vrata.
— Neka misli šta god želi — rekla je ravnodušno. — On ima
svoju titulu, pare i zlatne bisere.
Pustio sam je da uđe u stan i ona skide svoj skupoceni kaput
od mohera. Bila je obučena u tesno pripijenu haljinu od crne svile,
a oko vrata je imala bisernu ogrlicu koja se zlatno presijavala.
Pokazao sam prstom prema ogrlici.
— Malopre rekoste da su biseri kod barona.
— Ja imam pravo da ih nosim — osmehnula se. — Zar nisam
njegova supruga? On ih je, navodno, kupio za mene.

27
 Zbacio sam kaput i počeo da pripremam koktel. Prvu čašu
Anita je odmah ispraznila i ja sam joj spremio drugu. Sedeli smo
na sofi i pijuckali.
— Znate da je dobro što ste vi došli kod mene — promrmljah
između gutljaja.
— Kako to mislite?
— Danas je svraćao kod mene jedan tip, u elegantnom
mantilu, sa povećim revolverom i rekao mi da izbegavam vašu
kuću. Sasvim jednostavan savet, ali propraćen ubedljivim
argumentom.
— Ko je taj čovek — trže se Anita i spusti čašu na stočić.
— To bih i ja želeo da znam. Možda je bolje da ne znam.
Nekoliko trenutaka zamišljeno je gledala ispred sebe. Onda
uzdahnu i reče:
— Bolje da ne mislim o tome. Hoćete li da vidite zlatne
bisere? Zato sam ih i donela.
Skinula ih je i spustila na sto. Uzeo sam ogrlicu, pogledao je
prema svetlosti i onda najmanji biser stavio između zuba i malo ga
zagrizao. Iznenađeno me je pogledala. Površina bisera bila je
rapava. To znači da su biseri bili pravi. Svi veštački biseri su
mnogo tvrđi, a njihova površina je sasvim glatka. Na svetlosti
lampe ogrlica je podsećala na prašnjavo zlato, staro kao i samo
vreme.
— Da li vam se sviđa.
— Veoma mnogo.
— Eto, biseri su navodno moji — osmehnula se.
— Muž mi ih je poklonio.
— Baron je izgleda čovek koji može da kupi mnoge stvari —
odvratih. — Čak i ljubav. Ili bar ono što prolazi kao ljubav.
Munjevito je zamahnula rukom i ošamarila me. Zatim je
promucala:
— Izvinite. Nisam mislila da vas povredim. Ali, rekli ste …

28
 — Rekao sam ono što mislite. Iza vaše lažne fasade od novca
nema ničega, a najmanje ljubavi. Možda samo mržnje. Zašto bi se
lagali, Anita?
Prebledela je. Dok je pila koktel usne su joj podrhtavale, ali
kada je spustila čašu ponovo je povratila kontrolu.
— Slažem se — odvratila je. — Zašto bih lagala. Možda sam i
došla da vam kažem istinu. U našem braku nema sreće.
Primakla mi se i punudila usne. Uplašeno sam se obazreo oko
sebe, kao da će baron iskrsnuti iz susedne sobe i za svaki slučaj
ugasio svetio.
Probudio sam se, a u sobi je bilo hladno. Pokrivač je bio
odignut, a ja sam sam ležao u postelji. Sat na stolu pokazivao je
dva i deset. S mukom sam se izvukao iz postelje i zaključao
ulazna vrata. I biseri su nestali sa stola. Adios, Anita. Da li je
baron znao za ovakve izlete svoje supruge, ili ga se oni nisu ticali?
Ali, šta je ona želela ovom svojom posetom? Toliko ipak nisam
zgodan da zavodim rafinirane baronese. Kajao sam se što me je
zbrzila svojim priznanjem i zatvorila mi usta poljupcem. Trebalo
je postavljati pitanje.
Uzeo sam pilulu za spavanje i probudio se tek u pola deset. U
deset sam već bio u kancelariji i čitao jutarnju štampu. Tek na
osamnaestoj stranici pronašao sam kratku vest o smrti Lucije
Melho. U čitanju me prekide ulazak gospođice Bros, koja najavi
posetu Artija Amonda.
— Jesi li čitao novine? — upitao me Arti još sa vrata. Rukom
sam pokazao na rasturene novine po stolu. — Red je da već
jednom budeš iskren sa mnom, Stive. Prema podacima ureda za
useljavanje, baron je došao u Ameriku pre sedam meseci, zajedno
sa svojom ženom Anitom, njenom sestrom Megan i služavkom
Lucijom Melho. Jutros sam pročitao da je ta Lucija Melho mrtva.
Udavljena. Nemoj mi reći da o njoj nisi znao.
— Zar tvrdiš kako sam znao da će biti ubijena?
— Isuviše mnogo ima slučajnih podudarnosti da bi ti bio tako
nevin, Stive — ogorčeno je rekao. — Jesi li javio Kelaveju?
29
 — Morao sam. Ja sam pronašao leš.
— Ko je to učinio?
— To zna samo ubica.
— Dobro, kakva je sve ovo gužva, Stive?
Izvadio sam lulu iz fioke, napunio je i pripalio. Arti je za to
vreme nestrpljivo prstima dobovao po stolu. Kada sam odbio prve
dimove, on reče:
— Ti si se izgleda upleo u opasne stvari, Stive. Evo šta sam
saznao o porodici Eskivel. Moji momci su pratili šofera. Čim se
smrklo odvezao se limuzinom u kinesku četvrt. Tamo ga je
sačekao neki tip, visok, u kišnom mantilu krem boje i istom
takvom šeširu. Jedan od momaka ga je prepoznao. To je izvesni
revolveraš Daki Makaluzo. Obično radi u Cikagu.
— Tvoj opis se potpuno slaže sa izgledom čoveka koji me je
juče posetio i zapretio mi da više ne dolazim u baronovu kuću.
— Zašto mi to nisi javio?
— To je bilo posle radnog vremena. Ti si tada već buljio u
televizor i pijuckao viski. Šta su dalje šofer i gangster radili?
— Neko vreme su se vozikali po gradu, a onda se Vels
parkirao u blizini hotela »Bedford« i ušao unutra. Saznali smo da
su se njih dvojica popeli u sobu broj 719. Deset minuta kasnije
izašao je samo Makaluzo, a Vels se zadržao još dobrih pola časa.
Neko vreme se muvao u obližnjoj pivnici i posle toga, već prilično
nakresan, odvezao se nazad u otmeni kvart.
— Na spavanje, verovatno?
— Ne. Samo je parkirao limuzinu ispred vile, a pešice je
otišao do susednog kvarta gde se nalaze male stambene zgrade.
Svratio je u jednu kuću u Ulici Avon. Obična dvospratnica, sa po
dva stana na svakom spratu. Momci nisu mogli da pogode razlog
zbog čega je on tamo svratio.
— A koliko se zadržao?
— Možda i čitavu noć. Moji ljudi su se vratili posle dvanaest.
— Zašto? — ljutito sam uzviknuo.

30
 — Pa, njima se radno vreme svršilo u ponoć. Što nisi rekao da
pošaljem dve smene?
— Dobro, dobro, sada to više nije važno.
— Šta misliš, da li je pala u vodu tvoja pretpostavka kako je
šofer Vels možda ubio staru služavku? Moji ljudi su ga stalno
imali na oku.
— Ali, tek pošto je pao mrak. Dotle je Lucija već mogla biti
mrtva. Nego, ko stanuje u sobi broj 719, hotela »Bedford«?
— Čovek po imenu Mario Garaldo — odgovori Arti.
— Koliko smo saznali od portira, to je osoba srednjeg rasta i
snažno građena, ima prosedu kosu i zlatnu navlaku na jednom od
prednjih zuba. Odakle li je taj tip i šta radi nismo prokljuvili. Imaš
li ti neku ideju?
— Juče je baron zatražio zaštitu policije. Rekao je Kelaveju da
mu je život u opasnosti.
— Je li precizirao razloge?
— Nije — odvratih. — Sumnjam da su u pitanju i biseri.
— Želiš li da moji ljudi i dalje motre na vilu? — upita Arti. —
Sa policajcima oko zgrade, tamo je sada već prilično pretrpano.
— Svejedno, neka budu u blizini.
Arti ustade i rukama se osloni o sto, pa reče:
— Ovo sada nije isti slučaj za koji si me angažovao na
početku. Već imam jedan zločin, zatim revolveraša po imenu Daki
Makaluzo i barona koji strepi za svoj život. Kakve koristi imaš ti
iz toga.
— Do sada samo nekoliko modrica.
— Kažem ti da se čuvaš. Prepusti Kelaveju da vodi stvar.
— Ja vodim dosadan život, Arti. Parnice, klijenti gnjavatori i
tome slično. Valjda ima i nešto drugo u životu?
— Ako doživiš — odvrati Arti. — Nazvaću te s vremena na
vreme. Naravno, ukoliko mi ne pohapse sve ljude.
Čim je Arti otišao ja uzeh telefonski imenik i pronađoh broj
hotela »Bedford«. Okrenuo sam broj i upitao portira da li mi može

31
dati vezu sa sobom broj 719. Malo zatim jedan krupan glas, sa
naglaskom, odjeknu u slušalicu:
— Halo?
— Ovde restoran hotela — rekao sam unjkavim glasom. —
Recite šta želite.
— Nisam vas ni pozvao.
— Onda izvinite. — Spustio sam slušalicu. Dakle, Mario
Garaldo bio je kod kuće.
Pitao sam se kakvi li su mu planovi za danas i da li su u njih
uključeni Al Vels i Makaluzo, ili obojica.
Posao na mom stolu bio je tako primamljiv kao prošlonedeljna
supa od pečuraka i zato sam skoro već sedeo u svom oldsmobilu i
vozio se prema hotelu »Bedford«. Parkirao sam se u blizini i
pešice odšetao do hotela. Ušao sam u hol. Hotel nije bio nov, ali ni
star, sagrađen u vreme kada su cigle bež boje bile u modi. Kupio
sam novine sa kioska pored portirske lože i seo u jednu od fotelja
u holu. Šef posluge bio je omanji čovek sa crvenim licem i očima
punjene ptice. I on je sedeo na klupi pored lifta i dosađivao se.
Kada su nam se pogledi sreli, ja mu dadoh znak da mi priđe.
Krišom je pogledao u portira i došetao se do mene.
— Potrebna mi je pomoć — rekoh mu.
— Kakva? — odvratio je i sumnjičavo me odmerio.
Izvadio sam novčanicu od pet dolara i tutnuo mu je u ruku.
Nestala je kao list u buri. Njegovo crveno lice razvuče se u osmeh.
— Ovakav odgovor mi se sviđa.
— Interesuje nas jedna stranka — počeo sam zvanično. —
Radim za jednu banku i dotična osoba u poslednje vreme zasipa
nas čekovima.
— Posao je zgleda legalan — rekao je čovek. — Šta ja treba
da uradim?
— Ništa naročito. Kad gost iz sobe 719 siđe u hol samo da mi
ga pokažete.

32
 — U redu. Zovem se Čester. Ovde sam već šest godina. Uvek
se obratite meni za ovakve stvarčice. U stanju sam da prekopam
hotel bolje od termita.
Vratio sam se svojoj klupi i seo. Oči mu opet postadoše
staklaste. Tako je prošlo desetak minuta. Ljudi su izlazili iz
liftova, ali se Čester nije ni pomerio. Posle još desetak minuta
čekanja, vrata lifta se otvoriše i u hol stupiše tri osobe: stariji
bračni par i jedan omanji, snažno građen čovek, u tamnom odelu i
sa sivim skupocenim šeširom na glavi. Prošao je pored portirske
lože ne ostavljajući ključ a Čester skoči sa klupe. Glasno se
nakašljao i pokazao mi rukom na čoveka u tamnom odelu. Pošao
sam za njim i, dok je vratar pozivao taksi, ja požurih do svog
automobila. Stigao sam baš kada je stanovnik sobe 719 ulazio u
taksi. Kretoh za njim.
Taksi se uputi prema severu, dođe do raskrsnice ispred Ulice
Rembo, a onda skrete na zapad, obiđe Seridanov trg, pa preko
mosta zavi u Dvadesetu ulicu i ponovo se vrati ka Ulici Rembo.
Jedan blok kuća daleko od baronove vile taksi uspori i ja videh
putnika u tamnom odelu kako se naginje prema prozoru. Jedan
potpuno crni ševrolet bio je parkiran ispred gvozdene kapije. Da
nije bilo radio antene na zadnjem delu, automobil je mogao proći
kao svaki civilni auto. Ovako je svako znao da su u njemu
policajci.
Taksi poveća brzinu, skrete na bulevar Viskonsin i uputi se ka
donjem delu grada. Pratio sam ga sve do jedne raskrsnice, gde me
preseče crveno svetio. I kada sam dobio prolaz on je već bio
nestao sa vidika. Ako ništa drugo bar sam saznao kako izgleda
Mario Garaldo, čovek zainteresovan za poslove barona Eskivela. I
to veoma zainteresovan. Zbog čega li je Garaldo potegao čak u
Vašington i povezao se sa pacovima kao što su Al Vels i Daki
Makafuzo, koje je sinoć primio u svoju sobu? Iz jedne telefonske
govornice pozvah Kelaveja.
— Možda će te interesovati ako saznaš da se u tvom gradu
nalazi čikaški gangster po imenu Daki Makaluzo — rekoh mu.
33
 — Hm. Takve ptičice dolaze i odlaze. Šta znači Makaluzo u
tvom mlađanom životu?
— Mogao bi svašta da znači. Hoćeš li da mi pomogneš?
— Kako?
— Pa, proveri kartoteku da li je izdata neka poternica za njim.
To bi moglo da mi ga skine sa vrata bar za neko vreme.
— Jesi li mi baš sve poverio, Stive? — Inspektorov glas
postade sumnjičav.
— To bi trajalo čitave sate. Zadovolji se ovim što si dobio.
Kasnije ćemo razgovarati.
— Što pre to bolje — odbrusio je i prekinuo vezu.
Svratio sam u restoran »Majflauer« i naručio ribu i salatu.
Kada sam ispraznio tanjire, odvezoh se u kancelariju.
Otvorio sam vrata čekaonice i ugledao čoveka koji je tamo
sedeo i prelistavao neki časopis. On ga spusti i podiže glavu.
Bio je to baron Alehandro Eskivel.

[ 8]
— Uđite, barone — pozvao sam ga.
Ustao je i pošao sa mnom u kancelariju. Namignuo sam
gospođici Bros, dajući joj tako znak da nas niko ne uznemirava i
zatvorio vrata. Baron se okrete i otprati me pogledom dok sam ja
obilazio sto i sedao u fotelju. Nakašljao se. Pomalo nervozno za
jednog barona. Ja sam se pitao da li on zna gde je Anita lutala
prošle noći i da nije primetio moju vezu sa Megan. Seo sam,
čekao sam da prvi otpočne. Opet se nakašljao. Umalo mu nisam
ponudio mentol bombone. Možda je to bila samo nervoza. Kada
čovek zatraži policijsku zaštitu, verovatno ima razloga da bude
nervozan.

34
 — Došao sam kod vas zbog jednog saveta, gospodine Bentli
— najzad je rekao.
— Kakav savet, barone? Pravni?
— Nagnuo se prema meni. Izgledalo je da će biti poverljiv. U
svakom slučaju nije mi bacio rukavicu u lice, niti zatražio da u
zoru izađem na dvoboj.
— Tiče se neke moje svojine, gospodine Bentli. Mojih bisera.
— Zlatnih bisera?
Klimnuo je glavom.
— Ne vidim kako vam tu ja mogu pomoći, barone —
odvratili. — Čuo sam da ste ih sa dozvolom doneli u Ameriku i …
Zaustavio me je pokretom ruke.
— Objasniću vam kakve su moje nevolje. — Pogledao je
preko ramena prema zatvorenim vratima i onda se opet nagnuo ka
meni. — Prema nekim procenama moji biseri vrede oko sto
hiljada dolara. Istina, osigurani su na manju sumu, ali to ne utiče
na njihovu pravu vrednost. S druge strane, ja i nisam
zainteresovan da ih prodam, već samo da ih sačuvam. U stvari,
imam razloga da verujem kako će neko pokušati da ih ukrade od
mene. — Otvorio sam usta da nešto primetim, ali me baron opet
ućutka pokretom ruke. — Nije u pitanju običan lopov, već neko iz
moje kuće.
— Neverovatno! — uspeo sam da se iznenadim. — Ali, zašto
ste došli kod mene, barone? Ja sam samo običan advokat i neman
nikakve veze sa ukradenim nakitom, a još manje sa
predupređivanjem krađe. Vaš problem je za policiju, ili za nekog
privatnog detektiva.
Nakašljao se, a ovoga puta se i osmehnuo.
— Došao sam kod vas zato što mi se učinilo da ste čovek od
karaktera, gospodine Bantli. Ne živim dugo u ovoj zemlji da bih
mogao da steknem poznanstva među karakternim i poverljivim
osobama.
— Cenim vaš kompliment. Ako nemate ništa protiv, želeo bih
da čujem zbog čega me smatrate takvim.
35
 — Sasvim jednostavan razlog — odvratio je šireći ruke. —
Ono što ste učinili za Megan predstavlja delo čoveka od karaktera,
uključujući i pogrešan pokušaj da je zaštitite od Velsa.
Trgao sam se.
— Ukratko, — produži baron — pomislio sam kako bi mogli
da mi preporučite nekog čoveka od poverenja, koji bi mi pomogao
u rešavanju ovog problema i koji bi istovremeno bio sposoban da
preduzme i potrebne korake u cilju moje sopstvene zaštite.
— Ako je samo to onda vam mogu preporučiti Detektivsku
agenciju koju vodi izvesni Artur Amond. Mislim da bi on u
potpunosti mogao da izađe u susret vašim željama.
Baron odahnu i ustade.
— Veoma sam vam zahvalan, gospodine. Ako se ovakva
konsultacija naplaćuje, bio bih srećan da to učinim.
— Ne plaća se.
— Ja sam vaš dužnik. — Lako se poklonio.
— Naprotiv — odvratio sam misleći na Anitu. Baron me
čudno pogleda. Nervozno je zatreptao očima i rekao:
— Ako me posetite kad imate slobodnog vremena, rado ću
vam pokazati svoju zbirku pištolja.
— Prvom prilikom. — Ustao sam i ja.
— Do viđenja, gospodine Bentli — reče baron i napusti
kancelariju.
Čim su se njegovi koraci izgubili u hodniku, gospođica Bros
tiho zviznu.
— Počeli ste da dobijate i otmenu klijentelu — dobacila je iz
čekaonice.
Prostrelio sam je pogledom i ona ućuta. Zalupio sam vrata i
prileteo telefonu. Pozvao sam Artija i rekao mu da bi mogao da
očekuje baronovu posetu.
— I kakav mu je problem? — interesovao se detektiv.
— Ne verujem da će biti potpuno iskren, Arti. Verovatno će ti
zatražiti da čuvaš njegove zlatne bisere.

36
 — To će biti malo nezgodno. Od Kelavejovih ljudi ne
možemo ni da priđemo vili.
— Ne plaši se on osoba sa strane, Arti. Rekao mi je da se
eventualni kradljivac nalazi u njegovoj kući. Gledaj da me
obavestiš o vašem razgovoru. Još nešto. Onaj Garaldo, čovek iz
sobe 719, danas se provezao pored baronove kuće.
— Znaš li nešto o njemu? — upita Arti.
— Ja ništa, ali baron verovatno.
— Da li da ga pitam?
— Oceni to sam.
— U redu. — Prekinuo je vezu i ja spustih slušalicu.
Ako sam nešto određeno mogao da kažem o baronu, onda je to
bila njegova neodređenost. Bio je uglađen kao brilijant, ali ne tako
providno. Odakle mu ideja da bi neko mogao da ukrade bisere? I
ko? Moli? Vels? Anita? Ili Megan? Da nije Mario Garaldo
upravljao akcijom u njegovoj kući?
Nameravao sam da ga upitam gde čuva bisere, ali je pogodan
trenutak prošao i ja to nisam učinio. Znao sam da u tim starim,
otmenim kućama ima ugrađenih sefova, jer sam svojim očima u
jednoj od njih video sef dovoljno veliki da posluži za vinski
podrum.
Istresao sam lulu i spustio je na sto. Ukoliko je baron znao za
smrt Lucije Melho, on to ničim nije pokazivao. Uostalom, nije ni
imao razloga da pomisli da ja imam neke veze s tim. Žalio sam što
mi Megan nije rekla o pravom cilju moje posete staroj služavki.
Ovako sam ispao samo kurir. Pravi D' Artanjan, koji muški
pokušava da povrati kraljičine dijamante, a pritom pojma nema o
intrigama kardinala Rišeljea. Sve je izgledalo nekako zamešano i
mutno, osim činjenice da je Lucija Melho bila mrtva. To je bila
činjenica velika kao planina.
Buljio sam u telefon i uhvatio sebe kako želim da zazvoni.
Broj telefona baronove kuće nisam znao, niti sam se setio da o
tome upitam Megan. Prekopavanje po telefonskom imeniku nije
donelo rezultate, jer broj se tamo nije nalazio.
37
 Otišao sam na ručak i kad sam se vratio zatekao sam poruku
da se javim Kelaveju. Inspektorov glas bio je umoran i pomalo
ljutit kada je rekao:
— Nije moglo da ti naškodi da si me slučajno obavestio kako
je ona ubijena žena radila kod barona Eskivela.
— Zar sam morao to da znam?
— Svakako da si znao. Ovo već predstavlja prećutkivanje i
zakonom je kažnjivo.
— To nisam učio na pravnom fakultetu. Nazovi i to
podudarnošću. Lucija Melho je mrtva, a njen raniji poslodavac
zatražio je od tebe policijsku zaštitu. Šta drugo zaključuješ iz
ovoga?
— Pre svega, to nije nikakva podudarnost, a zatim da mi se
baron odjednom ne sviđa baš mnogo. Baš razmišljam da li da
odem do njega i da zatražim da mi objasni te podudarnosti. Mogao
bi čak da ga dovučeni u policiju i da mu uzmem otiske.
— Rekao si mi da u stanu stare služavke nisi našao nikakve
otiske.
— Tačno. Zvao sam te samo zato da se uverim kako se ne bih
sudario s tobom kada uđem u baronovu kuću. On je, dakle, bio taj
klijent koji te je zamolio da odneseš poruku Luciji, zar ne? Ili
bolje da ga ja pitam?
Osetio sam nešto hladno u stomaku.
— Dakle? — insistirao je Kelavej. — Sta imaš da mi kažeš?
— Baron nije bio taj klijent.
— Slušaj, Stive, u ovom trenutku ja veoma malo cenim tvoju
iskrenost. Ne dovodi me u iskušenje. Ko te je sinoć poslao u ulicu
Garvin?
— Jedna devojka — odgovorili. — Ima svega dvadeset godina
i sestra je baronove žene. Lucija je bila njena služavka. Devojka se
nečega plašila, mada mi nije određeno rekla čega. Da bih je umirio
pristao sam da posetim Luciju. Mislio sam samo da je malo
neurotična, ali ubistvo je pokazalo da nije.

38
 — Baš ti hvala na ovome — odvrati Kelavej. — I koliko je
neurotična ta mlada dama? Dovoljno neurotična da udavi nekoga?
— Eto vidiš, zbog tako prosvećenog stava naše policije ja sam
se uzdržao da umešam i njeno ime kada si me prvi put upitao.
— I zašto?
— Mislim da su devojku prilično maltretirali u onoj kući, pa
sam želeo da joj uštedim i vaše maltretiranje.
— Ne mešaj se u stvari policije! — dreknu inspektor. — Niti
me uči kako ću da postupam sa osumnjičenim osobama.
— U redu, shvatio sam. A da li bi mogao da je ostaviš na miru
jedno dvadeset četiri časa i pustiš mene da nešto preduzmem?
— Idi do đavola!
— Zar ti je toliko stalo da rešiš ono ubistvo u Ulici Garvin?
Komesar te neće juriti — molio sam.
— Kažeš, dvadeset četiri časa? — čuo sam oklevanje u
njegovom glasu.
— Da, tu sam cifru pomenuo. Radi sa baronom što god želiš,
ali devojku ostavi za sutra.
— Pristajem — kiselo promrmlja Kelavej. — A ni sam ne
znam zbog čega.
— Hvala ti na poverenju. Da nije tvoje podrške odavno bih
propao.
— Ha, ha — odvratio je i prekinuo vezu.
Nešto sam postigao, ali sam to i platio. Izvadih maramicu iz
džepa i obrisah lice. Zašto li se Arti ne javlja? Baron je imao
dovoljno vremena da ga poseti i da se dogovori o poslu. Želeo sam
da proverim njihov razgovor sa podacima koje sam ovde saznao
od barona. Vreme je proticalo.

39
 [ 9]
Noć. Park Montroz i policajac ispred ulične lampe. Mladi
policajac, visok i četvrtaste vilice. Pušio sam već četvrtu cigaretu i
u ustima imao ukus mesingane kvake. Još malo duže zadržavanje
na ovom mestu i policajac bi mogao da mi priđe i predloži da se
udaljim. Bilo je već skoro pola deset. Čekao sam Megan od devet
sati. Njen nedolazak počeo je da me uznemirava, kao i činjenica
da baron uopšte nije dolazio kod Artija. Kakvi su ih razlozi mogli
sprečiti da se pojave.
Policajac prestade da vrti palicu i pogleda prema mojim
kolima. Verovatno je premišljao šta da učini sa mnom. Bacio sam
cigaretu na ulicu, upalio motor i odvojio se od ivičnjaka. Skrenuo
sam u Ulicu Rembo i prošao pored baronove vile. Prozori na
spratu bili su nejasno osvetljeni.
Garaža je izgledala zatvorena, a prozori u parteru mračni. Da
sam imao dovoljno mozga saznao bih od devojke broj telefona i
ako ništa drugo pozvao bih Moli i upitao je za devojku.
Pritisnuo sam kočnice i naglo zavio volan. Počeo sam da se
vraćam istim putem. Tako stigoh do ulice Avon. Priterao sam
oldsmobil uz ivičnjak i ugasio svetla u blizini kuće u kojoj je
prethodne noći svraćao Al Vels. Dva stana na svakom spratu.
Četiri mogućnosti. Da li je Al ovde imao svoje privatno gnezdo, ili
je dolazio samo da odspava pijanstvo? Na svim stanovima prozori
su bili osvetljeni. To je značilo i u Alovom stanu. Posmatrao sam
kuću desetak minuta i onda izašao iz automobila i pešice se vratio
kroz Ulicu Rembo sve do parka Montroz. Policajca nisam zatekao.
Verovatno je produžio svoj obilazak.
Malo zatim evo i njega. Stajao je opet ispod lampe i odmerio
me sumnjivim pogledom. Bacio sam cigaretu i krenuo nazad ka
kolima.
Baš kad sam ulazio u automobil videh jednu ženu kako žuri
niz ulicu Avon. Čak i u pomrčini jasno se raspoznavala njena
platinasta kosa. Kada se približila kući, žena uspori hod, osvrte se
40
nekoliko puta i zatim uđe unutra. Lampa iznad ulaza za trenutak je
jasno obasja. Anita.
Eh, baroneso, pomislih. Znači sa šoferom. Odjednom sam se
zgadio na samog sebe. Anita je bila ekskluzivna baš kao i
samoposluga na uglu. Dama i skitnica. Ili još bolje, skitnica i
skitnica. Zatvorio sam oči da bih odagnao neprijatne misli.
Dalje nisam imao šta da čekam. Anita se nije pojavljivala i ja
upalih motor i odvezoh se niz Ulicu Avon.
Briga za Megan pomogla mi je da malo zaboravim na
baronesu. Želeo sam da razgovaram sa devojkom i da je
pripremim na moguće saslušavanje u policiji. Prolazak kroz Ulicu
Rembo i pored parka nije mi doneo ništa novo, sem smrknutog
pogleda dežurnog policajca.
Vratio sam se kući. Bilo je četvrt do jedanaest. Suviše rano za
spavanje, a pomalo kasno za bilo šta drugo. Napravio sam koktel,
izabrao svoje omiljene ploče i pustio stereofonski gramofon. Dok
sam tiho upijao muziku i pijuckao koktel, mislio sam na svoje
dosadašnje neuspehe. Ipak, uspeo sam da se svugde umešam. Prvo
ja i Megan, pa ona ja i Kelavej, pa baron i ja, zatim Anita i ja i,
najzad, Garaldo i ja. Rezultat: opet ja potpuno sam.
Pošto su me kokteli omamili, skinuo sam se i strpao u
postelju.
Probudila me je zvonjava. Zbacio sam pokrivač i napipao
telefon na noćnom stočiću.
— Halo? — jeknuo sam u slušalicu.
— Stive … to sam ja … možete li da …
— Ko? Ah, vi ste, Megan. Zašto niste došli na sastanak?
— Sada ne mogu da vam objasnim. Dođite odmah ovamo.
Molim vas.
— Spustio sam noge na hladni pod.
— Gde ste vi?
— Kod kuće. Ulica Rembo.
— U čemu je stvar? Ako ste u opasnosti pozvaću policiju.

41
 — Nemojte, zaboga! — glas joj je bio drhtav. — Nikako
policiju. Samo dođite.
U slušalici se čulo krkljanje i veza se prekinula.
Munjevito sam se obukao i stavio svoj valter sa futrolom ispod
miške. Bilo je dva sata i petnaest minuta. Prosto sam uleto u
oldsmobil i da bih što pre stigao do baronove vile, načinio sam bar
šest saobraćajnih prekršaja. Ipak, trebalo mi je skoro deset minuta
do trenutka kada sam se zaustavio ispred velike gvozdene kapije.
Policijskog automobila nije bilo u blizini. Ako je policija kuću
još uvek držala pod prismotrom, onda su njeni ljudi bili dobro
sakriveni. Kapija je zjapila otvorena. Isto tako i garaža. U njoj
nisam video crnu limuzinu.
Dotrčao sam do ulaza i pokucao na vrata. Otvorila mi je Moli i
ćutke pokazala prema dnevnoj sobi.
U njoj je goreo veliki luster, a stolice sa visokim naslonima
bacale su dugačke senke. Pored poluotvorenih vrata biblioteke
stajala je Megan.
Na sebi je imala spavaćicu od tamnoplave svile, pričvršćenu
oko struka tankim, svilenim pojasom. Ruka kojom je pridržavala
dekolte spavaćice na grudima nervozno joj se grčila, a lice joj je
bilo bledo kao slonovača.
Kada sam joj prišao ona posrte i klonu na pod. Hitro sam je
prihvatio.
— Hvala vam — prošaptala je. — Hvala vam što ste došli.
Zatim se potpuno oslonila na mene. Onesvestila se. Srećom,
bila je suviše mlada da bi je to dugo držalo.
Bacio sam pogled kroz odškrinuta vrata i video da je lampa na
pisaćem stolu upaljena. Ostali deo biblioteke bio je u mraku. Iza
stola se nalazila stolica, a u njoj jedan čovek. Onako oslonjen o
ploču, stola, izgledalo je kao da spava.
Megan se povratila i uspravila. Sklonila je kosu sa lica, a Moli
joj pomože da se sasvim osloni na noge. Ja uđoh u biblioteku.
Napipao sam pored vrata prekidač i okrenuo ga. Onda odoh do
stola.
42
 Čovek u stolici imao je tamnoplavi kaput, a srebrnasta kosa
bila je glatko začešljana. Sa svog mesta mogao sam da mu vidim
samo deo lica i ništa više. Malo iznad mesta viličnog zgloba
primetio sam veliku crno-modru rupu, oivičenu barutnim
česticama. Čovek je bio baron Alehandro Eskivel i mrtav.
Revolver koji je prouzrokovao srmt nalazio se pored vrhova
prstiju njegove desne šake. Oružje mi se učini poznatim po cevi:
Hoze Manton 1818. I ništa više. Okrenuo sam se znatno. Sagao
sam se i pročitao ugravirana slova na dugačkom revolveru i
pozvao Megan.
— Jeste li dodirnuli nešto?
— Mislim da nisam. Ne sećam se.
— Priberite se! — oštro sam podviknuo. — Baron je mrtav.
— Čula sam pucanj. On me je probudio i ja sam poletela dole.
Zatekla sam ga ovakvog. — Glas joj je bio čvrst i hladan.
Okrenuo sam se lešu i onda mi pogled zastade na jednom
prozoru biblioteke. Jedno krilo bilo je odškrinuto za nekoliko
centimetara, kao zbog provetravanja.
— Hoćete li sada da zovete policiju? — reče Megan iza mene.
— Bolje da to vi učinite. Još bolje bi bilo da policija nikada ne
sazna o mom sadašnjem dolasku. Zašto ste prvo mene pozvali?
— Ni … nisam znala šta drugo da učinim. Bila sam strahovito
uplašena. Možda će oni pomisliti da sam ga ja ubila?
— Zbog čega?
— Pa, on je bio pravi đavo — odvratila je. — Toliko sam ga
mrzela da bih ga zaista mogla ubiti.
— Ja bih rekao da je baron izvršio samoubistvo — odvratio
sam.
Odrečno je zavrtela glavom. Prošla je pored mene, obišla sto i
zaustavila se kod police sa knjigama. Rukom je pokazala na crni
otvor u zidu, koji nije mogao imati više od tridesetak santimetara
u prečniku. Masivna vratanca visila su na šarkama. Bio je to sef sa
šifrom.
— Biseri su nestali — reče Megan.
43
 — To menja stvar. Ima li još nešto što bi trebalo da znam?
Gde je Anita? — Podigla je obrve i ja se brzo ispravih: — Mislim,
baronesa?
— Pretpostavljala sam da bi vi to mogli znati — podrugljivo
se osmehnula. — Otišla je iz kuće oko deset i od tada nije se
vraćala.
— Jeste li pogledali u njenu sobu?
— Ja sam to učinila — javi se Moli. — Postelja je razmeštena,
ali u njoj niko nije spavao.
— Zbog toga sam vas i zvala — reče Megan. — Policija će
verovatno hteti da zna gde se Anita nalazila kada je Alehandro
ubijen. Želela sam da odložim pozivanje policije dok se ona …
— Dok se ona ne dotetura kući — dovršio sam rečenicu
umesto nje. — A šta vam je rekla, gde ide?
Megan pogleda u Moli, a ova sleže ramenima.
— U bioskop — reče devojka. — Ali, ako mene pitate …
— Već će vas policija pitati. U to budite sigurni. — Okrenuo
sam se Megan. — Gde je Vels?
— Verovatno sa Anitom — ravnodušno je odgovorila. — Ili
možda niste znali?
— Sve ja znam — kiselo sam primetio. — U tom slučaju oni
jedno drugom mogu da potvrde alibi. Uzgred budi rečeno, ni
limuzine nema u garaži.
Megan je ćutala. U ovakvoj situaciji očekivao sam da će sa
njenih usta poteći čitava bujica reči, ali ona je bila isuviše mirna.
Ravnomerno je disala i iznenada se osmehnula.
— Znači, ne preostaje nam ništa drugo nego da pozovemo
policiju — rekla je.
Odmahnuh glavom. Mislio sam na iskušenja koja je očekuju i
želeo sam da joj još malo uštedim kontakt sa ovdašnjom
policijom. U tom trenutku čulo se okretanje ključa na ulaznim
vratima. Svi se okretosmo prema vratima. Na ulazu je stajala
Anita.

44
 Nesigurno je kročila u hol i tupo nas pogledala. Prekinuo sam
ledenu tišinu:
— Dobro jutro, sestrice. Baš smo razgovarali o vama, kad ono
baronesa na vratima.

[10]
Sredinom prepodneva, u mojoj kancelariji, Arti je stajao pored
stola i cigareta mu je visila zalepljena o donju usnu. Polako je
zavrteo glavom i rekao:
— Baron je takav klijent da sam zadovoljan što nije svratio
kod mene, a kamoli da me još angažuje.
Kuckao sam olovkom po gornjim zubima i zevao. Ono malo
spavanja predstavljalo je samo kap vode prema moru umora.
Treptao sam i trljao oči.
— Šta se dogodilo kada je udovica stigla kući? — upitao je
Arti.
— Jedan pogled na ono što je ostalo od Alehandra i njen
vrisak odjeknuo je u sledećoj ulici. Kada je još videla prazan sef,
udvostručila je krike.
— Čudno kako novac utiče na otmene dame, pogotovu na
vreme i ucveljene udovice — promrmlja Arti. — A kako li tek
kunu kada saznaju da preminuli nije ostavio svežnjeve novčanica
u banci.
— U toku dana Kelavej će me sigurno pozvati i saopštiti kako
je baron mrtav — promrmljao sam, pokazujući olovkom na
telefon. — Sigurno će mi se rugati što nisam bio tamo.
— Hoćeš li mu reći?
— Zašto da mu kvarim zadovoljstvo? — opet sam zevnuo.
Ovoga puta nisam se ni potrudio da pokrijem usta. Arti se namršti.
— Zaudaraš kao pokvareni vinski podrum.
45
 — Sigurno sam nešto pio ovih dana.
— I gde se nalazila udovica kada je baron otpremljen na onaj
svet?
— Možda je nešto ispričala policiji. Meni nije htela ništa da
kaže.
— A mlada sestra?
— Imam zakazan ručak s njom u jedan — odgovorio sam
gledajući na sat.
— Sudeći po tvom opisu, siguran sam da joj crnina dobro
stoji. Verovatno će senzacionalno izgledati.
— Izgledala bi ona senzacionalno i u krpama, dragi, moj.
Postoji mogućnost da moja firma zastupa udovicu i Megan u
pogledu zaostavštine.
— Zar se bavite i kriminalnim stvarima? — rugao se detektiv.
— To se tiče ubice, a nikako se ne odnosi na Anitu, ili Megan.
— Dobro, a šta je sa biserima? — interesovao se Arti.
— Imam osećaj da će se i oni pronaći. Možda ne sutra, ali
uskoro.
— Kako to?
Slegao sam ramenima i spustio olovku na sto.
— Pre svega, biseri se teško mogu prodati, jer je ogrlica
unikat. Baron kao vlasnik jedini je to mogao da učini. Zbog toga
se i čudim zašto su uopšte ukradeni.
— Možda je ubica morao da ubije barona da bi se dočepao
bisera? — sugerirao je Arti.
— Kada sam noćas upao tamo, sve mi je ličilo na
samoubistvo. Baron se nalazio u odgovarajućem položaju, na dršci
revolvera verovatno postoje njegovi otisci, a i oko same rane na
slepoočnicama ima tragova baruta, što znači da je revolver bio
prislonjen uz glavu. Međutim, otvoreni sef učinio je da sve izgleda
drugačije.
— Možda je baron lično otvorio taj sef i bisere negde sklonio?
— I zatim seo za sto i zapeo oroz na pištolju? — Odmahnuo
sam glavom. — Baron je voleo te bisere, Arti. Ako je njegova
46
priča samo delimično tačna, onda je on zaista strahovao da mu ih
ne ukradu.
— Što nije svratio u moju kancelariju i angažovao me da mu
ih čuvam?
— Da bi to saznali potreban nam je neki spiritista — odvratio
sam. — Zar bi čovek, spreman na samoubistvo, tražio od policije
da mu zaštiti ugroženi život? Razmisli malo o tome.
— I hoću — reče Arti. — Kada me budeš platio za to. Hej, da
li još uvek radim za tebe?
— Još uvek. Želim da mi saznaš u kome stanu Anita i Vels
imaju svoje ljubavno gnezdo. Mislim na zgradu u Ulici Avon.
— A da pratim Garalda?
— I njega. Ako vam bude bila potrebna pomoć u hotelu
Bedford, obratite se čoveku koji se zove Čester. Zanima me da li
će Makaluzo, ili Vels opet svraćati kod njega. Dobro bi bilo da
saznamo i gangsterovo sklonište.
— Još uvek ne shvatam kakvi su tvoji interesi u ovoj stvari —
reče Arti i zastade kod vrata.
— Ona devojka — sanjalački sam odgovorio.
— E, baš si zamlata — reče detektiv i zalupi vrata za sobom.
Ostao sam sam u kancelariji i neminovno se vratio
razmišljanju. Pitao sam se kako li će Kelavej reagovati kada sazna
za Anitinu vezu sa Velsom. Takvu vrstu osnovnog motiva za
zločin policajci neobično vole. Na žalost, naš par se verovatno
nalazio u stanu u Ulici Avon kada je baron ubijen. Pomislio sam i
na smrt Lucije Melho. Kakve li je to veze imalo sa baronovim
ubistvom?
Uzdahnuo sam i resio da nešto uradim do ručka, ali za to mi se
nije pružila prilika. Vrata kancelarije su se bučno otvorila i unutra
je upao Kelavej. Ćutke je dovukao jednu stolicu do stola, smestio
se u nju i rekao:
— Ako izjaviš da ne znaš kako je baron noćas ubijen, strpaću
te u zatvor.

47
 — Ti pišeš moje dijaloge. Kada smo već kod barona, mogu da
ti čestitam na uspešno obavljenom poslu.
— Kakvom poslu?
— Pa, na zaštiti baronovog života.
— Do đavola — progunđa Kelavej. — Morao sam ljude da
povučem još sinoć u osam sati i da ih pošaljem da čuvaju kuću
nekog senatora. Eto, takve sam ja sreće.
— Neka te to mnogo ne sekira. Baron je ionako već bio
spreman na daleko putovanje. Da se to nije dogodilo noćas,
verovatno bi stradao danas, ili sledeće nedelje. Samo je pitanje
vremena.
— Možeš li to podrobnije da mi objasniš? — promrmlja
inspektor.
— Uzmi ovo kao trenutnu inspiraciju — odvratili. — Šta je
bilo sa udovicom i njenom sestrom? Jesi li uživao da ih mučiš?
— Kako da ne. Strpali smo ih u gasnu komoru i polako puštali
cijano-vodonik. Znaš ti mene, Kelavej, zver u ljudskom obliku.
Izvukao sam fioku i izvadio bocu sedam godina starog viskija.
Doturio sam mu je preko stola. Kelavej odvrnu zatvarač, naže
bocu i za nekoliko santimetara smanji nivo viskija u njoj.
Maramicom je obrisao usta i vratio mi bocu. Pošto je upalio novu
cigaretu, on reče:
— Opisao bih ti scenu smrti, ali imam osećaj da si je ti već
dobro zapamtio. — Propustio sam ovu primedbu. — Bilo bi to
sasvim ubedljivo samoubistvo da nisu nestali prokleti biseri. Kako
misliš da je ubica otvorio sef?
— Možda je to učinio sam baron da bi malo uživao u
biserima. Onda se pojavio ubica i kraj priče.
— Ne bih tako rekao. U tom slučaju onda je zločinac neko iz
kuće. Prozor je, istina, bio otvoren, ali nismo primetili nikakve
tragove ispod njega.
— Zanima me, — rekoh — koliko je prošlo godina od kada je
neko poslednji put ubijen iz pištolja sa kremenom?

48
 — To ne znam, ali rekoše mi da je jednim od onih pištolja
ubijen heroj sa Veterloa, vojvoda od Velingtona.
— Tako kaže legenda.
— Ali, zašto je i drugi pištolj bio napunjen? — reče Kelavej.
— Zar? — trgoh se. On klimnu glavom. — Možda se spremao
za dvoboj?
— Udovica je tvrdila da je baron držao napunjen samo po
jedan pištolj od svakog para — odvrati Kelavej. — Zašto li je bio
napunjen i drugi u ovom slučaju?
— Možda je to učinio neko drugi?
— Ko?
— Pa, ubica.
— Ko bi imao razloga da ubije barona?
— Jesi li o tome pitao cenjene dame?
— Svakako. One su mi odgovorile da je baron bio divan i
omiljen čovek, bez ijednog neprijatelja. — Kelavej upre cigaru
prema meni. — To im baš ne verujem. Neko ga je očigledno
mrzeo.
— Ranije sam ti pomenuo revolveraša po imenu Daki
Makaluza. Jesi li učinio nešto u tom pravcu?
— Poslali smo cirkular, ali još ništa nije stiglo.
— A gde se prošle noći nalazio gospodin šofer?
— Sa baronesom. Oboje su isto izjavili. Rekli su da su se
odvezli do Virdžinije i tamo svratili u jedan od bioskopa pod
vedrim nebom. Gledali su neki stari film, koji su mogli da vide još
pre nekoliko meseci.
Nisam bio spreman da mu ispričam za ljubavno gnezdo u
Ulici Avon dok mi se ne ukaže prilika da razgovaram sa Megan.
Posle nekog vremena Kelavej uvide da nisam raspoložen za
razgovor i ustade. Nabusito me je pozdravio i otišao. Izašao sam
skoro odmah za njim. Dole sam svratio u berbernicu da se obrijem
i zatim se odvezao na aveniju Mejn. Parkirao sam kola ispred
Jaht-kluba, otišao u klupski bar i naručio viski.

49
 Sunce je obasjavalo kanal i na blagoj plimi jedrilice su
podrhtavale i trzale sidra. Među njima sam video i svoju jedrilicu.
Setio sam se da bi trebalo da popravim prednje signalno svetio i
odlučio sam da to što pre učinim. Iz misli me je prenuo kelner koji
mi reče:
— Čeka vas jedna dama u klupskom restoranu, gospodine
Bentli.
Dao sam mu bakšiš i spustio se stepenicama do restorana.
Megan je sedela pored velikog prozora i posmatrala jedrilice. Nije
bila u crnini. Na sebi je imala svilenu haljinu boje masline i bele
rukavice. Osmehnula se kada me je ugledala i ustala. Prešli smo
do stolova i ja sam naručio šampanj koktel. Ponudio sam joj
cigaretu i pripalio. Ona se zavalila u stolicu i sa osmehom rekla:
— Izgleda da će sada sve biti u redu.

[11]
— Nadajmo se. — Pripalio sam i sebi cigaretu i pogledao joj
lice. Jedva su se primećivali tragovi umora i napetosti. —
Razgovarao sam sa kapetanom Kelavejom i on me je obavestio da
ste posle saslušanja obe puštene. Mislim …
Prekinuo me je dolazak kelnera, koji je spustio koktele i
saopštio mi da me neko zove telefonom. Kucnuli smo se i
nazdravili za novi život i ja zatim požurih do govornice. Bio je to
Arti.
— Ima nešto novo, Stive.
— Da čujem?
— Kuća u kojoj je stanovala Lucija Melbo pripadala je staroj
služavki. Ona je za nju platila pet hiljada dolara i to u gotovom
novcu. Ovako nešto u tom delu grada odavno se nije dogodilo.
— Zanimljivo. Dalje?
50
 — Čestar, iz hotela Bedford nas je obavestio da je Garaldo
rano jutros napustio hotel.
— I kuda je otišao?
— Imao je u ruci avionsku kartu kada je plaćao račun kod
portira. Čester je razgovarao sa taksi šoferom koji ga je odvezao i
ovaj je potvrdio da je Geraldo otišao na aerodrom.
— Ima li traga o Makaluzu?
— Još ništa. Ostaješ li dugo u klubu?
— Verovatno.
— Nazvaću te ako nešto iskrsne.
Vratio sam se stolu i objasnio devojci da sam imao poslovni
razgovor.
— Nego, recite mi, zašto se sinoć niste pojavili u ugovoreno
vreme? — upitah je.
— Alehandro mi je zabranio da napustim kuću.
— Zašto?
— Bio je neobično nemiran. Besan i uplašen istovremeno.
Saopštio mi je da je Lucija mrtva i pokazao mi novine. Ta vest kao
da ga je obradovala. Verovatno je mislio da će tako uštedeti novac
koji joj je davao.
— Još mi niste rekli šta je trebalo da dobijem od Lucije.
Nije mi odmah odgovorila. Pošto je otpila malo pića iz čaše,
ona reče:
— Naknadno sam pronašla tu stvar u kući i sada to više nije
važno. Uostalom, Alehandro nije valjda zbog toga ubio jadnu
Luciju. — Mora da sam je upitno pogledao, jer ona dodade: —
Jadnica nije imala drugih neprijatelja osim barona.
— Ali, kako … — počeh.
— Ostavimo, Stive. Priča je završena i više ne želim da
mislim na te stvari.
Kelneru sam dao znak da nam donese nove koktele.
— U redu, pričajte mi nešto o svom ranijem životu —
produžih. — Na primer, da li je baron ostavio testament?

51
 — Koliko ja znam postojao je testament koji je on načinio još
pre više godina. Prema odredbi tog testamenta ja ne bih ništa
nasledila ukoliko bi se udala pre baronove smrti.
— Čudna odredba.
— I on je bio čudan čovek — s mržnjom je rekla.
Prispele su nove čaše i kada se kelner udaljio, ja je upitah:
— Da li se među osobama koje je Alehandro opljačkao nalazi
i čovek po imenu Mario Garaldo?
— Otkuda znate za njega? — iznenadila se.
— On je ovde, u Vašingtonu. Ili je bar bio, sve dok jutros rano
nije napustio svoj hotel.
— Zna li policija za njegovo prisustvo? — upitala je.
— Mislim da ne zna.
— A da li je potrebno da joj se to javi?
— Baš nije neophodno.
— Onda neka ostane tako — rekla je i spustila svoju ruku
preko moje. — Možda Anita zna da je Mario ovde.
— Kakve ona veze ima s njim?
— Rekla sam vam kako je Alehandro koristio Anitu kao
mamac da bi uhvatio veze sa bogatom klijentelom. To je bilo i u
slučaju Maria Garalda. Međutim, Španac se zaljubio u Anitu i ona
umalo nije zbog njega napustila barona.
— Dalje?
— Mario se nalazio među grupom bogataša koja je nastradala
prilikom leta za Cirih — nastavila je Megan. — Imao je sreće da
preživi udes, ali je dugo vremena proveo u bolnici. Međutim,
baron nije oklevao da i njegov novac podigne sa šifrovanog
depozita u švajcarskim bankama. Ja mislim da je Alehandro i
pobegao iz Evrope zbog njega. Mario mu je zahtevao novac, ali
kako nije imao dokaza da novac pripada njemu, pretio je da će ga
ubiti. Zato se i pojavio u Vašingtonu. Ali, rekla sam vam o tim
mračnim stvarima, Stive.
Nešto mi se steglo u grlu i ja se usiljeno osmehnuh. Kucnuo
sam svojom čašom i njenu i rekao:
52
 — Mogli bi nešto da pojedemo i onda da odveslamo do moje
jedrilice.
— Koja je vaša?
Pokazao sam joj.
— Divna je, Stive. Nekada sam i sama jedrila na lucernskom
jezeru. — Uzdahnula je, a ja sam pozvao kelnera i naručio salatu
od rakova.
Po završenom obedu uzeo sam bocu šampanjca u posudi sa
ledom, pomogao devojci da uđe u mali čamac i zatim sam
odveslao do moje jedrilice.
Ukrcali smo se na nju i dok sam ja hladio šampanjac, ona je
ušla u malu kabinu da je pogleda. Posle nekog vremena izašla je
napolje, bez rukavica i torbice i bosonoga. Seli smo na klupu,
uživali u suncu i kada je šampanj bio popijen, ona uze svoje stvari
i mi se vratismo na dok.
Ušli smo u oldsmobil i, dok smo se vozili avenijom Mejn, ja
upitah:
— Kakve sada imate planove? Šta namerava Anita?
— Nije bilo vremena za bilo kakve planove. Zatim, tu je i
problem novca.
— Imao sam utisak da je Alehandro imao dosta novaca.
— I jeste. Ali, glavnina novca još uvek se nalazi u Švajcarskoj
u šifrovanom depozitu. Ukoliko ne pronađemo šifre, onda nikada
nećemo dobiti taj novac.
— Mogli bi da prodate vilu.
— Alehandro je nije kupio — uzdahnula je. — Samo je dao
izvesnu sumu za akontaciju. Uostalom, Anita će verovatno
naslediti sve što je ostalo iza barona.
— Uključivši i bisere?
— Ako ikada budu pronađeni. — Pogledala me je. — Želela
bih da napustim onu užasnu kuću, Stive. Tamo više ne mogu da
živim. — Klimnuo sam glavom. — Još danas poslepodne
preseljavam se u neki hotel. Posle toga potražiću neki jeftiniji
stan. Da li bi mi pomogli u tome?
53
 — Svakako. Želite li da vas odvezem do hotela?
— Ali, molim vas. Već ste ionako suviše zanemarili svoj
posao zbog mene. Moli mi može pomoći.
Odvezao sam je u Ulicu Rembo. Gvozdena kapija bila je
otvorena i crna limuzina nalazila se u garaži. Jedan uniformisani
policajac sedeo je na verandi ispred kuće. Otvorio sam vrata da
Megan izađe i rekao joj:
— Ako vam nešto bude bilo potrebno samo me pozovite.
— Svakako ću vas pozvati — tiho je uzvratila, iznenada se
nagla prema meni i poljubila me. Policajac na verandi zinu. Onda
se otrgla i potrčala prema kući. Na verandi se okrenula i mahnula
mi. Uzvratio sam joj mahanje.
Iz garaže se pojavi Al Vels i pogleda u mene. Na sebi je imao
mehaničarsko odelo umrljano uljem. Zapretio mi je pesnicom.
Povezao sam kola unazad i izašao na ulicu.
Čim sam stigao u kancelariju telefonirao sam Kelaveju, ali on
nije bio u Upravi policije. Verovatno je otišao kući da se ispava.
Sunce i šampanjac ispunili su mi glavu nekom ružičastom
maglom i bio sam sposoban da potpišem samo nekoliko pisama,
što je izazvalo nezadovoljstvo gospođice Bros. Zatim sam otišao
do toaleta na kraju hodnika i umio se hladnom vodom. Po
povratku, gospođica Bros me prekorno pogleda i gurnu mi preko
stola ceduljicu sa telefonskim brojem.
— Malopre se javljala jedna mlada dama i rekla je da joj
neodložno telefonirate.
— Kako se zove?
— Nije saopštila ime. Ali, po njenom glasu rekla bih da je u
pitanju život ili smrt.
Odneo sam cedulju u kancelariju i zatvorio vrata za sobom, a
onda okrenuo broj.
Javio se jedan prigušen i uzbuđen glas, glas smrtno uplašene
žene. Bila je to Anita.
— Stive, — prošaptala je, a hladni žmarci prostrujiše mi kroz
kičmu. — Odmah dođite. Preklinjem vas!
54
 — Gde ste? Kod kuće?
Ne. U Ulici Avon. U onoj beloj zgradi. — Dala mi je broj kuće
i ponovila ga. — U stanu na prvom spratu. Broj 2.
— Čekajte — žurno sam rekao. — Zar mi ne možete reći u
čemu je …? — Veza je iznenada bila prekinuta. Ustao sam i
spustio slušalicu.
Dobro sam poznavao mesto gde me je pozvala. U svoje
ljubavno gnezdo. Nije bilo vremena da uzmem oldsmobil iz
garaže i zato sam zaustavio jedan taksi. Rekao sam šoferu da vozi
što je brže moguće. Spremio sam novac i, čim je taksi usporio
brzinu u blizini kuće, ja sam iskočio napolje. Trčeći prema ulazu,
prisetio sam se da mi je revolver ostao u romanu. Tada je bilo
kasno. Uleteo sam u polumračni hol, popeo se na sprat i pokucao
na vrata stana broj 2.
Vrata su se otvorila i ja ugledah Anitu gde stoji u predsoblju.
Ruku je držala pritisnutu na ustima, a oči su joj bile razrogačene
od straha. Nalazila se suviše daleko od vrata, da bi ih ona mogla
otvoriti, ali ta misao kasno mi je pala na um. Suviše kasno. Kada
sam već bio prevalio dva koraka u predsoblje. Anitina ruka skliznu
sa usta i ona poče da vrišti.
Nešto me je tresnulo po potiljku. Smrklo mi se od užasnog
bola. Osetio sam kako me kolena izdaju, a njeno vrištanje je
počelo da se gubi u daljini. Onda sam utonuo u pomrčinu.

[12]
Svest mi se polako vraćala. Potmulo hučanje, koje je
podsećalo na grmljavinu prašumske reke, postepeno se stišalo i na
kraju je zavladala tišina. Onda mi je pred očima bljesnula svetlost
i strahoviti bol u potiljku potpuno me je trgao iz obamrlosti.

55
Pomerio sam jednu nogu, privukao je i okrenuo se porebarke.
Hučanje se povratilo.
Odmorio sam se.
Ponovo sam otvorio oči. Buljio sam u zelenu tavanicu. Lampa
iz ugla sobe bacala je okruglu senku na mestu gde su se zidovi
sastajali. Pridigao sam se na lakat i obazreo oko sebe. Pre nego što
sam bio udaren za trenutak sam bacio pogled po sobi, a sada sam
imao dovoljno vremena za razgledanje. Bio sam sam.
Moderan nameštaj, kakav obično kupuju mladi supružnici,
ružičasti zidovi i četvrtasto ogledalo blizu vrata. Iza mene nalazila
se sofa. Otpuzao sam do nje i ispružio. Ovaj napor izazvao je čitav
bljesak boja pred mojim očima. Potiljak mi je bio tvrd i natečen, a
užasno bolan na dodir. Pažljivo sam opipao kosu i osetio nešto
grubo i okorelo. Znao sam šta je to.
Na kraju stola nalazila se otvorena boca kanadskog viskija.
Dohvatio sam je i malo otpio. Žestoko piće spalilo mi je grlo i ja
se zagrcnuh. Naterao sam sebe da popijem još nekoliko gutljaja i
onda sam bocu vratio na sto. Kada je viski počeo da dejstvuje u
stomaku, ja sam ustao i oslonio se o sto.
— Anita! — jeknuo sam, ali ova reč prazno je zvučala u sobi.
Na prozorima zavese su bile navučene. Oteturao sam se do
prozora i pogledao napolje. Bilo se već toliko smračilo da sam
jedva nazirao kuću prekoputa.
Najbliža vrata vodila su u malu kuhinju, sa gasnim štednjakom
i frižiderom. Kroz druga se ulazilo u spavaću sobu.
Škripeći zubima od bola oteturao sam se prema spavaćoj sobi i
kod dovratka okrenuo prekidač. Bela svetlost ispuni malu
prostoriju.
Prvo što sam ugledao bila je bračna postelja na kojoj je ležala
jedna žena. Njene oči ukočeno su buljile u tavanicu. Imala je
pepeljasto-plavu kosu, a lice joj je bilo bolno zgrčeno.
Oko vrata visio joj je crni kožni kaiš za pantalone. Trgao sam
se. Bio je to moj kaiš. U stomaku mi se nešto podiglo i ja glavački
jurnuh u kupatilo pored sobe. Kada je muka prestala stresao sam
56
glavu i onda se umio. Peškirom sam obrisao slavinu lavaboa i
vratio ga na njegovo mesto. Skupio sam snagu i ponovo krenuo u
spavaću sobu. Nisam žurio. Anita Eskivel je bila daleko od svih
ovozemaljskih briga i problema.
Udavili su je mojim kaišom od pantalona. U prvi mah hteo
sam da ga skinem sa žrtve, ali se nisam usuđivao da dotaknem
njeno hladno telo. Uostalom, ovakav kaiš nosilo je hiljadu ljudi u
Vašingtonu.
Vratio sam se u dnevnu sobu i maramicom obrisao bocu sa
viskijem kako bih uklonio otiske. Ne zadržavajući se više, otvorio
sam ulazna vrata, obrisao kvaku i zalupio ih za sobom.
Na ulici sam morao da pridržavam pantalone, koje su bez
kaiša pretile da mi se smaknu. Pokušavao sam da zaboravim gde
se nalazi kaiš.
Zaustavih se kod prve apoteke. Uzeo sam četiri aspirina i
zamolio za čašu vode. Na prazan stomak aspirin je trebalo da
deluje.
I zaista, bol je bar bio lokalizovan na jedno mesto. Iz apoteke
sam i telefonirao Kelaveju, ali se on još nije bio vratio na dužnost.
Onda sam pozvao Sedmu policijsku stanicu.
— Javljam se iz Ulice Avon — rekoh. — Stanujem u beloj
zgradi blizu ugla. Čuo sam krikove sa prvog sprata. Stan broj 2.
— Možda je neki pijanac — mrzovoljno odvrati dežurni
policajac.
— Na vama je da vidite šta je — dreknuh u slušalicu i
prekinuh vezu.
Isteturao sam se iz apoteke. Pitao sam se zbog čega ubica nije
javio policajcima. Onesvešćen sam bio čitava dva časa, a moj kaiš
je poslužio ubici da ubije Anitu. Klopka, ali neuspela.
Zaustavio sam jedan taksi u prolazu i odvezao se kući.
Nisam želeo da me iko sačeka kod vrata, a još manje nekog u
stanu sa revolverom u ruci. Cepteći od mračnih slutnji, otključao
sam vrata i upalio svetio. Unutra nije bilo nikoga.

57
 Dugačak gutljaj iz najbliže boce, zatim topao tuš i još dva
aspirina. Bio sam već ošamućen, ali bol je jenjavao. Istina, stomak
mi se strahovito bunio i tražio hranu. Ponudio sam ga šoljom
mleka. Zatim sam se presvukao i uzeo novi kaiš.
Na vratima se začu zvonce.
Prileteo sam ormanu i izvadio revolver, ubacio metak u cev i
sa zapetim oružjem prišao vratima. Možda me je ubica video kad
sam izlazio iz kuće u Ulicu Avon i sada je došao da me dovrši.
U mračnom hodniku stajao je jedan čovek.
— Ne mrdaj! — dreknuh. Držim te na nišanu.
— Ma, sklanjaj to — progunđa Kelavej. — Svaka kukavica sa
dozvolom za nošenje oružja voli da se igra policajaca. — Ušao je i
nogom zalupio vrata.
Ukočio sam revolver i spustio ga na sto.
— To je već bolje — reče Kelavej. — Čemu ove specijalne
mere? Nervozan si, ili se nešto dogodilo?
— Nešto se dogodilo. Još nisi na dužnosti?
— Zašto?
— Ponudio bih te pićem.
— To mogu. — Inspektor ode do bara i napuni dve čaše, a
zatim dodade nekoliko kocki leda. Bacio je šešir preko revolvera
na stolu i, pošto mi je dodao čašu, mračno je upitao: — Jesi li se
ispavao?
— Još kako. Nekoliko puta sam te zvao.
— U vezi s čim, Stive? — podigao je obrve. — Da nije nešto
u vezi sa porodicom Eskivel?
Ćutao sam.
Kelavej izvadi cigaretu iz džepa, odvi celofan i pripali je.
Odbio je oblačić dima i pogledao me kroz njega.
— Pre jednog časa Sedma policijska stanica primila je žalbu
nekog građanina koji se tužio da čuje vrištanje iz jednog stana u
Ulici Avon. Poslali su patrolu i obili vrata. U spavaćoj sobi
nalazila se jedna dama, a oko njenog vrata muški kaiš za

58
pantalone. Zbog toga su me probudili i odveli u dotični stan da
sam pogledam. Pogađaš li ko je žrtva?
— Anita Eskivel — odgovorio sam i pobegao prema baru.
— Sto posto tačno.
Napunio sam svoju čašu i vratio se u fotelju.
— Mora da umeš da pogađaš tuđe misli — podrugljivo je
produžio Kelavej.
— Na žalost, ne umem — odgovorih. — Ja sam to javio
Sedmoj policijskoj stanici. Kaiš na Anitinom vratu pripada meni.
— E, baš ti hvala — reče Kelavej i tresnu pesnicom po stolu
da čaše podskočiše. — Ovo je najlakše priznanje koje sam danas
dobio, mada je tek prvo. A odakle tvoj kaiš oko njenog belog
vrata?
— Ispričao sam mu.
— Kada sam završio, inspektor ustade i poče da šetka po sobi.
— A ostao si živ — promrmljao je. — Kakvo je to osećanje?
— Kao i obično.
— Ko je to mogao da te tresne po glavi?
— To još uvek nisam saznao.
— Znači, ubica je imao bar dva časa vremena da se skloni sa
mesta zločina. U redu. Ali, objasni mi zbog čega te je ona pozvala
u stan?
— Pa, da me neko tresne po glavi.
— Razlog? — namršti se Kelavej.
— Verovatno da mi podmetnu ubistvo. Zar nije zlikovac
upotrebio moj kaiš?
— Ne zaboravi da ni policiju nije obavestio. Prema tome,
namera o nekoj klopki nije toliko verovatna. Pre sam sklon da
zaključim da je ubica naišao posle njenog telefonskog poziva.
— To ne menja stvar. Misli što god hoćeš.
— Pa, mogao bi malo i da mi pomogneš, Stive — prekori ga
inspektor.
— Danas sam ručao sa Anitinom mlađom sestrom, jer ona je
rekla o ubistvu Lucije Melho.
59
 — Ubistvo broj 1.
— Megan smatra da je baron ubio služavku.
— Slažem se s njom — reče Kelavej i osmehnu se. — Ponovo
smo izvršili detaljan pretres Lucijine kuće i pronašli jednu sitnicu
koja ukazuje na barona.
— Kakvu sitnicu?
— Malu iglu za mašinu, sa ugraviranom krunom na njoj. Igla
je od platine i nalazila se na podu.
— Otkud znaš da je pripadala baronu?
— Pre podne smo je pokazali udovici i ona je potvrdila da je
to stvarčica njenog muža — odvrati Kelavej. — Pošto je baron
mrtav, nije imalo smisla dizati prašinu oko svega ovoga. Ali,
preostala su nam još dva ubistva. Ko je ubio barona i njegovu
ženu.
— O tome ću razmisliti kada mi prođe glavobolja.
— Siroto dete — reče Kelavej. — Čovek uvek mora da strada
kada se umeša u policijske poslove. Zašto nisi svratio do vile i
javio devojci za sestrinu smrt?
— To je posao za koji si ti plaćen, prijatelju.
— Naređujem ti da joj telefoniraš! — podviknu Kelavej.
Umorno sam ga pogledao.
— Devojka tamo više ne stanuje. Posle podne se preselila.
— I, naravno, nikome nije rekla gde je otišla? — škljocnu
zubima Kelavej. — Izdaću poternicu.
— Dabome — kiselo sam primetio. — Ovo samo svedoči o
tvojoj dubokoj profesionalnoj dalekovidosti. Jadno devojče se
preselilo u hotel, a ti već izdaješ poternicu za njom. Možeš li mi
reći razlog za poteru?
Kelavej zgrabi šešir sa stola i natuče ga na glavu.
— U pitanju je bila tročlana porodica — promumlao je.
»Otmena« porodica, sa mnogo novca na raspolaganju. Plus još i
niska skupocenih bisera koji su nestali. Ta tročlana porodica svela
se na jednog člana. I taj će, jedini preživeli, pokupiti sve. Eto zbog
čega tražim dotično »jadno devojče«.
60
 Baron je ubio staru služavku. U redu, to sam prihvatio. Ali, ko
je ubio njega i ženu? — Sevnuo je očima na mene i isturio bradu.
— Hoću tu devojku i zahtevam da mi smesta javiš ako saznaš gde
se nalazi.
Tresnuo je vratima.
Ostao sam da buljim u prazne čaše. Posle nekog vremena
dovoljno sam se primirio da počnem sa razmišljanjem.
Međutim, baš tada telefon je zazvonio.
Oklevao sam nekoliko trenutaka i tek onda pružio ruku da
skinem slušalicu sa aparata.

[13]
Naravno, to je bila Megan. Njen mladalački glas prijatno mi je
osvežio umorne uši. Upitao sam:
— Gde ste?
— U hotelu »Sidnej«. Znate li gde je?
— A ha, koja soba?
— 815. Hoćete li da …
— Jeste li videli večerašnje novine?
— Nisam. Obično ih ne … zbog čega? Šta se dogodilo?
— Doći ću do vas.
Ovaj … naravno da želim da vas vidim, ali …
— Samo deset minuta. — Prekinuo sam je i spustio slušalicu.
Pričvrstio sam futrolu sa revolverom ispod miške i navukao
kaput, pa skoro istrčao iz stana.
Motel »Sidnej« nalazio se u aveniji Vermont, opkoljen
poslovnim zgradama i radnjama. Ovde turisti nisu skoro ni
svraćali i Megan ga je dobro izabrala za pribežište.
Prošao sam pored namrštenog portira i ušao u lift, koji je
mirisao na kuhinju i dezinfekciona sredstva.
61
 Soba 815 nalazila se na polovini dugačkog hodnika. Pokucah
na vrata.
Čuo sam brze korake, vrata se otvoriše i preda mnom je stajala
Megan. Na postelji sam video rasturene novine. Devojčino lice
bilo je izduženo i bledo.
— Zašto mi niste rekli? — prebacila mi je.
— Loše vesti preko telefona zvuče dvostruko gore — rekoh
zatvarajući vrata.
— Zar može biti nešto gore?
— Da. Umesto Anite mogli ste biti vi. Okrenula se, otišla do
postelje i pala preko nje, zagnjurivši lice u jastuke. Čuo sam
jecanje. Sedoh u fotelju pored postelje i pripalih cigaretu. Malo
zatim prestala je da jeca, podigla se i pogledala me crvenim
očima.
— Zašto? — prošaptala je. — Zašto su je ubili?
— Ne znam. Mislio sam da je vama poznat razlog.
Tupo me je pogledala i ništa nije odgovorila.
— Kapetan Kelavej se svratio u moj stan da mi javi za Anitinu
smrt. Uznemiren je što vas nigde ne može da pronađe. Policija želi
da zna gde ste.
— Nisam se ni setila da se javim. Ovako izgleda kao da se
krijem. — Ustala je i pošla prema telefonu. Zaustavio sam je.
— Ima vremena za to — objasnih. — Prvo da razmislim.
Namrštila se.
— Zašto, na primer, čovek kao što je Mario Garaldo ima veze
sa Velsom i gangsterom koji se zove Daki Makaluzo? — upitah.
— Zar on poznaje Velsa.
— Poznaje.
— Ovo drugo ime nikada nisam čula.
— Garaldo je ovamo došao da sredi svoje račune sa
Alehandrom. Slažete li se sa ovom pretpostavkom?
— Pa … verovatno.
— Da li je on znao za bisere?
— Možda — slegla je ramenima. — Zašto pitate?
62
 — Zato, što ukoliko Garaldo nije mogao da uzme novac sa
šifrovanovog depozita u Švajcarskoj, onda je svakako nameravao
da taj gubitak nadoknadi biserima. Ako uzmemo u obzir činjenicu
da je Alehandro prevario Garalda, onda je sasvim razumno
zaključiti kako je Španac sinoć dolazio u vilu i tražio poravnanje
od barona. Pošto ga nije dobio, on je ubio Alehandra i ukrao
bisere.
— Megan je grizla usne. Posle kraćeg oklevanja ona reče:
— Mislim da se to tako nije odigralo.
— Ni ja. — Ugasio sam cigaretu i nagnuo se prema njoj. —
Smetaju mi ona dva napunjena pištolja. Kada je bio napunjen
drugi i zbog čega? Prilikom moje prve posete Anita mi je pokazala
baš taj par pištolja i tada je samo jedan od njih bio napunjen.
Proizilazi zaključak da je drugi pištolj napunila osoba u nadi da će
Alehandro nehotice sam opaliti na sebe. Ta osoba ne samo da je
znala kako se pune starinski pištolji, već je verovatno bila
upoznata i sa baronovom navikom da vadi oružje iz svoje zbirke,
da uvek barata s njim, pa čak i da ih možda prislanja uz
slepoočnicu. Da li vi znate da punite stare pištolje? Megan se
skupi na postelji.
— Ne znam — prošaptala je. — Zaista ne znam.
— Rekao bih da je Anita to znala. Primetio sam da sa
revolverima znalački postupa. Verovatno je posmatrala kako ih
baron puni.
— Da. Anita je to znala.
— Ili Vels — dodao sam.
— Možda.
Izvadio sam drugu cigaretu i pripalio je.
— Setio sam se još nečega, Megan. Neko ko je želeo da sa
napunjenim pištoljem priđe sasvim bliže Alehandru, mogao je da
napuni i onaj drugi, da sačeka sve dok ga baron ne izvadi iz kutije
i da zatim navodno prazni pištolj prisloni uz njegovu slepoočnicu.
Alehandru je to moglo izgledati kao šala. Bar dok mu kugla nije
prosvirala glavu.
63
 — Mislite da je Anita to učinila? — trgla se devojka.
— Sasvim moguće. Rekli ste mi da ja mrzela Alehandra. Vels
je bio njen ljubavnik, a i Mario Garaldo nalazio se u gradu. Imala
je kome da ode.
— Ali, vi ste bili s nama kada se Anita vratila kući. Videli ste
koliko je bila …
— Čoveku nije teško da se pravi pijan — prekinuo sam je. —
Pre svega, Anita i Vels nisu uopšte bili u bioskopu, već u svom
ljubavnom gnezdu u Ulici Avon. Tamo je danas poslepodne Anita i
ubijena.
— Otkud vi to znate?
— Zato što sam ja sinoć video kako odlazi tamo. Koliko je
ostala to ne znam. Pretpostavimo da se Vels napio i zaspao. Anita
je tako imala dovoljno vremena na raspolaganju da otrči kući,
ubije Alehandra i ponovo se vrati u Ulicu Avon koja nije daleko od
vile. Posle je mogla da popije nekoliko koktela i pripremi se za
zvaničan povratak.
— To je užasna pomisao.
— Zašto užasna? Sami ste mi pričali kako je Alehandro
iskorišćavao Anitu. Rekli ste mi da je baron ubio staru Luciju, a i
policija je to potvrdila. Zašto je tako užasno ako strada neki
zlikovac, Megan? I to čovek koga ste mrzeli.
— Jedno je pomišljati na ubistvo, a drugo izvršiti ga. —
Zaplakala je.
Uzdahnuo sam i osetio se neprijatno. Još koliko danas
prebacivao sam Kelaveju kako želi da muči ovu devojku, a tada
sam se ponašao i gore od njega. Pomilovao sam je po glavi i ona
me zahvalno pogleda.
— Još mi niste rekli zbog čega sam išao kod Lucije — prisetih
se.
— Ona je saznala jednu baronovu tajnu — odgovorila je
Megan. — U stvari, Alehandro je samo posumnjao da Lucija zna
za nju i zbog toga je požurio da je ukloni iz kuće. Njeno ćutanje
kupio je pozamašnom sumom novca, ali kada je saznao da Lucija
64
pokušava da dođe u vezu sa mnom, bio je siguran da će ga ona
izdati. Zato je i otišao u njenu kućicu i ućutkao je zauvek.
— Onda, ostavimo to uspomenama i više je nećemo pominjati
— rekoh.
Uhvatila me je za ruku i čvrsto je stegla.
— Hvala vam — promucala je. — Nikada ranije, sem Lucije,
ljudsko stvorenje nije bilo ovako dobro prema meni.
Nešto mi se steže u grlu. Uzdahnuo sam i rekao:
— Ja sam bio u stanu kada je Anita ubijena. Ubica je želeo da
zločin pripiše meni.
Megan je uzmakla.
— Da slučajno policija ne sumnja da sam ja ubica? —
uplašeno je upitala.
— Kelavej zna kako se ubistvo odigralo, ali ne zna ubicu, niti
zbog čega je Anita izgubila život. Čini mi se da imam odgovor na
to pitanje.
— Zbog čega?
— Zbog bisera. Ubica je verovatno pomislio da ih je ona uzela
posle Alehandrove smrti. Samo, sumnjam da je bisere dobio od
nje, jer Anita ih nije ni imala. Na žalost, kada je već zagazio u
zločin, taj čovek se neće ustezati da počini još jedan. Gde god se
nalazili biseri, on će pokušati da ih se dočepa. Vi ste ovde sigurni,
Megan, jer čak ni policija ne zna gde se nalazite. Za sada im ja to
neću reći. Noćas i sutra ne izlazite iz sobe. Vrata ne otvarajte
nikome, osim meni.
Ćutke je klimnula glavom i ja ustadoh.
— Nalazili ste se na spratu kada je Alehandro ubijen. —
Produžio sam. — I čuli ste pucanje.
— Tako je.
— Šta ste onda uradili?
— Ništa. — Podigla je obrve.
— Zašto?
Glas joj postade tvrđi.

65
 — Ponadala sam se da je baron mrtav. Prvo što sam pomislila
bilo je da je on izvršio samoubistvo. Onda sam se prisetila kako je
Anita, ili bilo ko drugi mogao da ga ubije. U oba slučaja sam bila
zadovoljna. Alehandro je zasluživao smrt.
— Koliko je proteklo vremena od pucnja pa dok me niste
pozvali telefonom?
— Najmanje pola časa. — Megan ustade sa postelje. —
Nisam smela da siđem i vidim šta se dogodilo u biblioteci. Kada
sam skupila dovoljno hrabrosti i otišla dole, zatekla sam ga
mrtvog.
— Da li je Vels još u vili?
Klimnula je glavom.
— Rekla sam mu da se sutra iseli.
— Gde je njegova soba?
— Iznad garaže. Stive, molim vas, ne preduzimajte ništa što bi
moglo …
— Da mi naškodi? — dovršio sam.
— Da.
Nežno sam je poljubio u obraz.
— Neka vam to bude najmanja briga. Reći ću Moli da dođe
ovamo i ostane kraj vas.
— Nemojte. Postupiću kao što ste mi rekli. Neću izlaziti iz
sobe i sve će biti u redu.
Podarila mi je ohrabrujući osmeh. Okrenuo sam se i izašao iz
sobe, ali sam ostao u hodniku sve dok Megan nije zaključala vrata
i stavila lanac. Onda sam ispravio ramena i obišao do lifta.
Hotelski hol izgledao je normalno. Prošao sam kroz njega i
pojavio se na ulici. Polako priđoh svom automobilu i uđoh u
njega.
U prvi mah nisam ga primetio u mraku, već sam samo osetio
njegovo prisustvo. Kada sam se okrenuo ugledao sam revolver.
Držao ga je na krilu, ali je cev bila uperena u mene. Moj pogled
krete sa automatskog oružja i zaustavi se na njegovom licu.

66
 Čovek je bio obučen u tamno odelo, imao je srebrnasto-sivu
mašnu i belu, krutu kragnu. Ivica skupocenog šešira bacala je
senku na njegovo tamno lice koje sam već ranije video. Pune usne
se razmakoše i njegov glas odjeknu u kolima:
— Nemojte stvarati teškoće, gospodine Bentli. Spreman sam
da vas ubijem.
Tek tada sam primetio da ne dišem i žurno napunili pluća
vazduhom.
— Već sam pomislio da ste se zasitili našeg malog grada —
rekoh. — I odleteli u svoju sunčanu zemlju. Ali, razume se, niste
mogli otići bez bisera.

[14]
Garaldove oči sijale su kao rubini.
— Razgovaraćemo o onim biserima, gospodine Bentli. A sada
nas odvezite do Eskivelove ulice.
— Tamo nema nikoga — odvratili. — Sem duhova.
Revolverska cev žabi mi se u slabine. Okrenuo sam ključ za
paljenje i ubacio kola u saobraćaj.
Posmatrajući ga krajičkom oka, mogao sam da vidim njegovo
lice koga su trenutno osvetljavale ulične lampe. Bilo je to lice
čoveka u poodmaklim godinama, punačko, ali ne i nežno. Usne su
mu bile tvrde, a oči hladne. Lice čoveka koji je naučio kako da
preživi.
Najzad stigosmo do ulice Rembo.
— Eh, ti biseri — čuo sam Garaldov glas kao iz daljine. —
Eskivel me je obmanuo za čitavo bogatstvo. Sada mi je jedina
nada da povratim nešto pomoću tih bisera.
— Ne možete ih prodati. Suviše su poznati.

67
 — To će biti moja briga — podrugljivo je odgovorio. — Za
bisere uvek postoji interesovanje u Istanbulu, ili Bagdadu.
Prošli smo pored parka Montroz i u daljini ugledali drveće
ispred baronove vile.
— Odakle vam ideja da ja bilo šta znam o biserima? —
upitah.
Nagnuo se prema meni.
— One noći, kada je Eskivel umro, vi ste tamo bili pre
policije. Osim toga, spetljali ste se i sa Anitom.
— To me nije kvalifikovalo da znam gde se nalaze biseri.
Iznenada me je ošamario preko usta i pred očima mi zaigraše
svetlaci. Osetio sam ukus krvi na usnama.
— Ja sam voleo Anitu — promuklo je rekao. — Mislim da ste
je ubili kako biste se dočepali bisera.
— Nisam samo ja imao veze sa Anitom — prkosno odvratih.
— Ako samo još jednom pokušate da me ošamarite, udaviću vas.
Mesto gde su je ubili bilo je za Anitu tajno ljubavno gnezdo. A ja
tamo nisam dolazio u svojstvu ljubavnika, Garaldo.
— Lažete, Bentli! — prosiktao je.
— Pitajte Velsa ko je imao rezervni ključ od stana.
Progunđao je nešto i mahnuo revolverom. Usporio sam brzinu
i uterao kola kroz otvorenu kapiju baronove vile. Kada počeh da
kočim, on mi dade znak da produžim. Nastavio sam da vozim i
velike svetlosti mojih farova obasjaše vrata garaže. Garaldo pruži
ruku i ugasi ih. Otvorio je vrata sa svoje strane i izašao napolje.
Do ovog trenutka me nije pretresao i valter se nalazio ispod moje
leve mišice. Španac verovatno još nije naučio naše običaje.
Otvorio sam vrata i izašao. Noćni vazduh kao da je bio
ispunjen mirisom magle. Okrenuo sam se i pogledao prema kući.
Bila je mračna. Čak ni sveca nije gorela u Molinoj sobici na
tavanu. Bio sam sam i na mene je bio uperen revolver. Stresao
sam se.
Negde škripnuše vrata. Zvuk je dopirao sa strane garaže. Iz
pomrčine se pojavi jedan čovek. Na betonskoj podlozi njegove
68
cipele sa gumenim đonovima jedva da su proizvodile šum. Čovek
mahnu rukom.
— Ovamo, gospodine Garaldo.
Bio je to Al Vels. Zanimala me je njegova uloga u ovom
komadu. Garaldo mi dade znak glavom i ja kretoh ka šoferu.
Španac je išao za mnom.
Al se okrete i nestade iza ugla garaže. Pošao sam za njim i
naišao na otvorena vrata. Drvene stepenice vodile su do malog
stana iznad garaže. Škripale su pod našim teretom. Na vrhu
stepenica još jedna vrata.
Iza njih soba. Ni velika, ni mala. Skromno nameštena, ali sa
radiom i televizorom. Zavese navučene preko prozora. U uglu
telefon.
Šofer se okrete meni. Oči su mu bile zakrvavljene, a lice
nekako usahlo. Zaboravio je da se obrije. Očima je preleteo po
sobi i iskrivio usta.
— Skromno, zar ne, Bentli?
— Za tebe je taman.
Poleteo je k meni i levicom me udario u stomak. Presavio sam
se i izgubio vazduh. Garaldo je nešto viknuo. Al se odmače od
mene. Oči su mu imale ubistveni izraz. Crvena magla navukla mi
se na oči i borio sam se za vazduh. Jedva sam se uspravio.
— Ovo ti neću zaboraviti, huljo — jeknuo sam.
— Samo izvoli — rugao se Vels. — Na žalost, nećeš toliko
živeti da bi se sećao. Osim ako nisi došao sa biserima koje si uzeo
od barona.
Garaldo se pojavi ispred mene. Stezao je vilice. Cev revolvera
bila je uperena u mene.
— Biseri! — prasnuo je. — Gde su?
— Pitajte Velsa.
— Zašto njega?
— Pa, najmili ste ga da vam ih nabavi, zar ne? I njega i
Makaluza.

69
 — Nisam ih ni dodirnuo — promumla šofer. — Nikada mi se
za to nije ukazala prilika. Baron je bio mrtav, a sef zaključan. Šta
sam mogao da učinim?
— Trebalo je na to da misliš pre nego što si ga ubio? — viknu
Garaldo.
Vels me nelagodno pogleda.
— Nisam ga ja ubio. Već sam vam rekao o tome.
Nasmejao sam mu se u lice. Ponovo je krenuo meni, ali ga
Garaldov revolver vrati nazad.
— Slušajte, gospodine Garaldo — počeo je da muca Vels. —
Ja sam bio pošten prema vama.
— Ti pošten? — Glasno sam se nasmejao. — Prodao bi
rođenu majku za pocinkovani dolar.
— Ubiću te, kučkin sine! — dreknu Vels.
Meni je svejedno ko će to učiniti. Ali, da bi raščistili situaciju,
možeš reći gospodinu Garaldu ko je imao drugi ključ od Anitinog
ljubavnog gnezda u Ulici Avon.
Na njegovom licu bljesnu strah. Hteo je nešto da kaže, ali se
zagrcnuo. Garaldove usplamtele oči prostreliše šofera.
— One večeri, kada je baron bio ubijen, Anita i Vels bili su
zajedno u tom stanu — produžih. — Tvoja Anita i ovaj ovde, Al.
Koliko su se tamo zadržali to ne znam, ali sam video kako ulazi u
kuću gde je neko već čekao. Neko ko je ušao pre nje i, naravno,
imao ključ od stana.
Garaldo iznenada sede u najbližu stolicu. Njegov revolver je
sada bio uperen u nas obojicu. Situacija se popravljala. Dobro sam
igrao ulogu na sceni. Uostalom, bilo je i dovoljno prostora za
poboljšanje situacije.
— Šta ti je bila Anita, ti, jeftina huljo? — jeknu Garaldo.
— Ništa, gospodine Garaldo. Kunem vam se da nikada
nismo…
Ponovo sam se nasmejao. Šofer steže pesnice. Besno se
okrenuo meni.
— Šta se smeješ? I ti si imao veze s njom!
70
 — Ne vređaj mrtve, Ale. Osim toga, mi razgovaramo o tebi,
čoveku koji je imo ključ od ljubavnog gnezda. I osoba koja je
udavila Anitu takođe je imala ključ.
— Dosta! — dreknu Garaldo i pogleda me. — Šta znate o
njenoj smrti.
Polako sam izvadio iz džepa paklo cigareta i izabrao jednu.
Zatim sam je zapalio, moleći se u sebi da niko ne primeti kako mi
prsti drhte. Oslonio sam se o ivicu stola odozgo pogledao u
Garalda. Njegove oči su bile mutne, oči čoveka kome je bilo
svejedno da li je mrtav ili živ.
— Danas poslepodne telefonirala mi je Anita — rekoh. —
Tražila je da dođem kod nje. Nije objasnila razlog, ali njen glas je
bio paralizovan od straha. Otišao sam tamo što sam brže mogao.
Vrata su se otvorila i ja sam ugledao Anitu. Vrisnula je i onda me
je neko udario po potiljku. Kada sam se osvestio, ona je bila
mrtva. Otišao sam i pozvao policiju.
— Lažeš! — viknu Vels. — On je njen ubica!
— Reci mi, zašto bih je ubio?
— Zbog bisera.
Nasmejao sam se što sam mogao zajedljivije.
— Još uvek se držiš iste priče, Ale. Pre jednog minuta tvrdio si
kako sam bisere uzeo prethodne noći, onda kada je baron ubijen.
Izjasni se, kada je to bilo?
Vels obrisa usta nadlanicom.
Garaldove oči se raširiše od interesovanja.
— Ako sam noć pre toga uzeo bisere, onda nisam imao
razloga da danas ubijem Anitu — rekoh. — Ali, niti sam je ubio,
niti ikada imao bisere u rukama. Međutim, njih je neko uzeo, a
neko je i ubio Anitu. — Gledao sam u Ala. — Vazduh prosto
smrdi od prevare. Uzmite mu njegove ključeve, Garaldo i jednim
od njih probajte da otvorite stan u Ulici Avon. Onda ćemo videti
ko laže i ko koga vara.
— Dobro — polako reče Garaldo. — Daj ključeve.

71
 Velsove oči kolutale su od Garalda prema meni i opet natrag.
Na licu mu je poigravao jedan mišić, a na čelu se pojaviše graške
znoja.
— Slušajte, gospodine Garaldo jedva čujno je izustio. — Ona
mi je dala ključ. Šta sam mogao?
— U redu — tiho odvrati Garaldo. — Ti si me izdao. Imao si
veze sa Anitom i lagao si me. Da li si je i ubio?
— Zaboga, nisam, gospodine Garaldo. Zašto bih učinio tako
nešto? — Drhtao je celim telom, kao čovek koji gleda u lice smrti.
— A zašto si me onda lagao? — Garaldo polako ustade. U
njegovoj ruci revolver je izgledao velik kao top.
— Lagao je zato što ljudi njegove vrste uvek to čine —
objasnih. — Vi ste ga najmili da za vas ukrade nešto od Eskivela.
Međutim, on se nije držao pogodbe. Uostalom, nije bio ni
dovoljno pametan da bi se na svoju inicijativu dočepao bisera.
Bilo mu je lakše da se spetlja sa Anitom. Eto, šta ste dobili za svoj
novac, gospodine Garaldo.
Španac nije skidao pogled sa Velsa.
— Odgovori mi! Jesi li je ubio?
Vels zinu, ali iz njegovih usta ne začu se nikakav zvuk.
Scena mi se sve više dopadala. Prosto sam bio oduševljen.
Garaldo je izgleda sasvim zaboravio na mene. Mogao sam da
izvadim valter i da ih obojicu, smaknem ali je trebalo još mnogo
što šta da se kaže. Prekinuo sam tišinu:
Vratimo se malo unazad, Garaldo. Do trenutka kada je baron
bio ubijen. Vratimo se osobi koja je napunila i drugi pištolj
baronove kolekcije. Baron je znao da ste vi u gradu i uplašio se.
Čak je zatražio i policijsku zaštitu. Ko ga je obavestio o vama?
— Ja — odgovori Garaldo. — Posetio sam hulju i zapretio
mu.
— E, to je pokrenulo čitavu stvar. Baron je noć pre toga ubio
staru Luciju Melho kako bi jadna žena odnela sa sobom u grob
jednu njegovu tajnu. Policija je to saznala, ali je cela stvar otišla u
akta zbog baronove smrti. Za obe žene u kući smrt Lucije
72
predstavljala je strahovitu opomenu. To je značilo da je Eskival
postao očajan. I tako je neko napunio i drugi pištolj, smislivši
mudar način da se oslobodi barona. Dakle, ko je to učinio? Anita
je umela da rukuje sa pištoljima, isto kao i ovaj ovde, Vels. Čak i
vi.
— Da, čak i ja — potvrdi Garaldo.
Pištolj je, dakle napunjen i pretvoren od bezopasne muzejske
stvarčice u smrtonosno oružje, što baron nije znao. Juče uveče Al
je otišao u stan u Ulici Avon. Malo zatim dotrčala je Anita da mu
se pridruži. Kasnije je opaljen hitac u baronovoj biblioteci i
njegovo mrtvo telo prva je otkrila Megan. Ona mi je telefonirala,
ja sam došao i posle obavestio policiju. Anita se uskoro vratila i to
pijana.
— Znači, proveo si prijatno veče sa njom — procedi kroz
zube Garaldo.
— Mi … — zamuca Al. — Mi smo samo popili nekoliko
čašica, gospodine Garaldo. Zatim je ona morala da ide.
— Laži! — pljunu Garaldo, a cev revolvera uperi u Velsa.
— Mislim da se neko od njih vratio ovamo, nagovorio barona
da izvadi pištolje, uzeo jedan koji je trebalo da bude prazan i ubio
ga sa malog rastojanja. Zatim je pištolj ostavio tako da je to ličilo
na samoubistvo i pobegao iz vile. Najverovatnije kroz prozor.
— Ko je to učinio? — viknu Garaldo. — Ti ili Anita? Ko je
uzeo bisere? Reci mi, ili ću te ubiti.
— Ona je to učinila — jeknu Vels. — Zajedno smo smislili
alibi. Samo se ona posle toga napila i jedva sam je mogao isterati
iz stana.
— Je li uzela i bisere?
— Nije … bar je to rekla … A možda i jeste.
— Neko je pomislio da su biseri kod nje — umešao sam se. —
Zato je i ubijena.
Garaldo podiže revolver i pažljivo nanišani u Velsov stomak.
— Dakle, ti si je ubio — rekao je glasom kao da čita smrtnu
presudu.
73
 Polako sam se odmakao od stola.
— Još, uvek laže, Garaldo — rekoh. — Mislim da je Anita
napunila pištolj, a da je barona ubio Al. On sada nema hrabrosti da
to prizna. Pogledajte ga samo kako drhti, Garaldo. Već je
polumrtav.
— A ko je onda uzeo bisere? — okrete se Španac meni.
— Mogao je i on — odgovori. — Ubio je barona zato što je to
Anita predložila, a ukazala se i zgodna prilika. Čini mi se da je on
prvo želeo nju, a zatim bisere. Onda, postojao je i problem
zaključanog sefa.
— Kako si to rešio, Ale? — upita Garaldo.
Vels je slabo odmahivao glavom. Bio je na ivici nesvesti.
— Šifru koja otvara sef nije lako izmeniti — objasnio sam. —
Eskivel je kupio kuću od jedne stare usedelice i ona mu je
verovatno rekla šifru kako bi mogao da se posluži sefom.
Pretpostavljam da je stara dama s godinama postala zaboravna i
možda je negde, na nekom parčetu hartije, zapisala šifru, ili čak i
na porodičnoj bibliji. Neko iz kuće je tako saznao za šifru, pored
barona. Tu treba ubrojiti Anitu, Megan, Moli, našeg dragog Ala, a
… — Iznenada sam se pljesnuo po čelu. — Dabome. I staru
Luciju. Sigurno je ona u bibliji natrapala na zabeleženu šifru i
nešto o tome rekla baronu. Da bi sprečio ostale da se koriste
saznanjem stare služavke, baron je nju brzo uklonio iz kuće i
dobro je plaćao za ćutanje. Možda se ovih dana uplašio da će
Lucija o ovome ipak nekome progovoriti i on je jadnicu ubio. No,
kako je sef otvoren, logično je pretpostaviti da je neko iz kuće
saznao od Lucije šifru ili je možda i sam istu otkrio baš kao i stara
služavka.
— Sigurno je Anita uzela bisere, gospodine Garaldo! — poče
da viče Vels. — Kunem vam se da ih moje oči nikada nisu videle.
Još jednom te opominjem da ću te ubiti ako mi ne daš bisere
— reče Garaldo prigušenim glasom.

74
 — Nikada … — počeo je, a onda kao da mu neka nova ideja
pade na um, brzo dodade: — Anita je uzela bisere. Makaluzo je
nju ubio da bi ih se dočepao.
— Makaluzo? — skoro prošapta Garaldo. Vels poče očajnički
da klima glavom.
— Da, Makaluzo je nju ubio i uzeo bisere.
— Osetio sam grčeve u stomaku i nesvesno otkopčao dugme
na okovratniku košulje da bih lakše disao.
— Sada optužuješ i njega! — rugao se Španac. — Na sve si
spreman da bi spasao svoj pokvareni život.
Do mene dopre nekakav šum. Škripanje drveta. Kao da su se
vrata otvorila.
Tako je i bilo. Odškrinula su se tek toliko da bi propustila
revolversku cev. Ukočeno sam gledao u plavičastu cev
automatskog revolvera i počeo da uzmičem. Garaldo je bio
okrenut leđima prema vratima, ali je Vels takođe video revolver.
— Sagnite se! — kriknuo je. — Pazite …
Prasak pucnja ućutka ga. Bila su ispaljena dva hica, ali tako
brzo da su odjeknula kao jedan. Vels se uhvati za stomak i kolena
mu zaklecaše. Počeo je polako da pada, a onda se odjednom
stropoštao na pod. Ona vrata se širom otvoriše i Daki Makaluzo
upade u sobu.
— Kučkin sin! — viknu gangster. — Pokušao je da mene
okrivi za ono što je sam učinio. — Iskosa je pogledao u Garalda.
— Ja ću se za ovo pobrinuti. Samo ćemo nas dvojica znati šta se
dogodilo.
Miris baruta ispuni sobu i ja osetih muku.
Makaluzove oči zaustaviše se na meni i on me pogleda kao da
me prvi put vidi. Pokvareni osmeh razvuče mu lice.
— Gle i naš advokat — rekao je. — Odavno se nismo videli.
— Ne baš tako odavno — odvratili. — Bilo je to danas
poslepodne. Kada si me ono tresnuo po glavi i ubio Garaldovu
Anitu.

75
 [15]
Gangster se kratko nasmeja.
— Imaš male šanse da se iz ovog živ izvučeš, prijatelju. Video
si kako je Al prošao. — Okrenuo se Garaldu. — On je ubio damu.
Namakao joj je crni kaiš oko vrata i tako je ugušio.
— Koje je boje bio kaiš? — upitah ga.
— Rekao sam crn i … — Ućutao je i pogledao Garalda. —
De, boja nije važna.
— Sada je na mene bio red da se nasmejem.
— Čini mi se da je za boju kaiša mogao znati samo čovek koji
je ubio Anitu. Šta vi velite, gospodine Garaldo?
Makaluzova ruka sa revolverom podiže se prema meni.
— Sada ću te ućutkati, brbljivče!
Odjeknuo je pucanj. Pao sam na pod i istrgao valter iz futrole.
Još jedan pucanj. Već sam nanišanio na gangstera, ali on je padao.
Lice mu je bilo iznenađeno. Pre nego što je i dodirnuo pod on je
bio mrtav. Otkotrljao sam se u stranu i pogledao u Garalda.
Pramičak dima izvijao se iz njegovog revolvera. Buljio je u
oružje, a onda je odjednom seo. Ustao sam i vratio valter u futrolu.
— Hvala vam — jedva sam izustio. — Ali, on vani je
predstavljao jedinu mogućnost da dobijete bisere.
Španac polako klimnu glavom. U ušima mi je još uvek
odjekivala pucnjava. Na podu su ležala dva tela. Garaldov hitac
pogodio je gangstera odmah ispod brade, a Makaluzo je opalio tek
posle toga i njegov metak je samo napravio malu rupu na zidu.
— Mogli ste mi to reći — čuo se Garaldov tupi glas.
— Niste bili raspoloženi da slušate — odvratih. — Vi ste
verovali Alu i Dakiju.
Polako sam mu prišao i pažljivo uzeo revolver iz ruke. Izvadio
sam maramicu i obrisao oružje.
— To se policiji neće svideti — reče Garaldo.
— Hoće — odvratih. Prišao sam Alu i njegove mrtve prste
obavio oko drške Špančevog revolvera, a kažiprst prislonio na
76
okidač. Zatim sam je pustio da padne na pod. Garaldo se trže na
ovo i pokri lice rukama.
— Hoćete li da pozovete policiju? — upitao me je kroz prste.
— Još ne — odgovorio sam.
— Imali ste revolver i mogli ste da me ubijete.
— Ja dobro pazim na koga pucam. Čak mi je i drago što ste
baš vi ubili Makaluza.
— To sam učinio za Anitu. — S mržnjom je pogledao u
mrtvog gangstera.
Služeći se maramicom otvorio sam vrata, propustio Spanca i
onda ih ponovo zatvorio. Dole nas je sačekala Moli. Rekao sam
joj da o našoj poseti nikome ne govori i ona je klimnula glavom.
Ušli smo u oldsmobil.
Odjednom se osetih užasno slab. Izvadio sam pljosnatu bocu
iz torbe na sedištu i prvo ponudio Garalda, a onda i sam otpio
nekoliko gutljaja. Izgleda da nam je to obojici povratilo snagu i,
dok smo se vozili prema gradu Španac, je već bolje gledao.
Zaustavio sam auto u blizini jedne taksi stanice i rekao:
— Vi imate avionsku kartu. Iskoristite je.
Ukočeno je klimnuo glavom. Onda je izašao i otišao do prvog
taksija. Ušao je u njega. Dok sam prolazio pored taksija, video
sam ga kako sklopljenih očiju nepomično sedi na zadnjem sedištu.
Verovatno će mu biti dosta Amerike za ceo život. Odlazio je bez
bisera.
Odvezao sam se do prve telefonske stanice i pozvao Artija,
koji poče uzbuđenim glasom da mi govori kako su njegovi momci
videli Makaluza da žuri prema baronovoj vili.
Objasnio sam mu da će o svemu saznati iz sutrašnjih novina i
prekinuo vezu. Poželeo sam da pozovem Megan, ali ona je sada
već sigurno spavala.
Uostalom bilo je dovoljno vremena i sutra. Sve se rešilo, a
viski je već besneo u mojoj glavi. Vratio sam se kolima i odvezao
se do kuće.

77
 Legao sam, ali nikako nisam mogao da se otresem slike
događaja u sobi iznad garaže, crnoga, kaiša oko Anitinog vrata i
ostalih užasa. Suviše sam se nagledao smrti za jedan dan.
Popio sam dve pilule za spavanje i izgubio svest.
Baš sam spremao jutarnju kafu kada je Kelavej stigao.
— Verovatno se sećaš Ala Velsa i Dakija Makaluza? — reče
mi još s vrata.
— Da — potvrdih.
— E, pa više ne moraš o njima da misliš. U novinama ćeš
saznati za sve detalje. Mrtvi su.
— Ko je koga ubio? — naivno upitah.
— Zar ti ne znaš? — odvratio je.
— Znam … to jest, pretpostavljam — ispravio sam se. — Po
meni, Al je ubio barona, a Makaluzo Anitu. Zatim su se njih
dvojica uzajamno poubijali.
— Ma šta kažeš! — odvrati Kelavej.
— Imaš li neku drugu teoriju?
— Znači, ipak ste bili tamo — malo se trgoh. — Zašto?
Promumlao je neku nerazgovetnu kletvu, a onda je upitao:
— A biseri?
— Mislim da ih je Makaluzo poslednji imao. Zbog toga je i
ubio Anitu.
— Nismo ih našli ni u Alovoj sobi, niti u stanu u ulici Avon —
odvrati Kelavej. — Ukoliko ih se Makaluzo dočepao i negde
sakrio, onda je to isto kao da si bisere bacio u njujoršku luku.
— Pošto je ogrlica bila osigurana, Megan, kao, jedina
naslednica, dobiće ni manje ni više nego sedamdeset hiljada
dolara.
— Nije stvar u tome, Stive. Osiguravajuće društvo je ponudilo
dvadeset odsto od vrednosti bisera kao nagradu. To bi značilo
dvadeset hiljada dolara za fond iz koga se pomažu ostareli
policajci.
— Šteta što će fond to izgubiti — rekoh.

78
 Popili smo kafu i inspektor je otišao. Baš sam vezivao kravatu
kada je zazvonio telefon. Javila se Megan.
— Stive, sigurno ste čuli za Velsa i onog drugog čoveka, zar
ne?
— Kelavej je maločas svraćao i rekao mi.
— Piše i u jutrošnjim novinama. — Malo je oklevala, a onda
rekla: — Pitala sam se da li ste i vi bili u to umešani.
— Predlažem da zajedno ručamo i porazgovaramo o tome.
— Da uradimo ono isto što i juče? — rekla je. — Vreme je
divno za jedrenje.
— Tako je. Baš sam i mislio da će vas zanimati moja jedrilica.
Uostalom sami ste predložili.
— Kada ćemo se naći, Stive?
— U jedan — odgovorio sam. — Biću tačan.
— I ja, do viđenja. — Poslala mi je poljubac preko telefona.
Nisam ni svraćao u kancelariju, — već sam se neko vreme
odmarao u jednom baru i, kada je došao zakazani čas, odvezao
sam se do Jaht kluba. Megan me je već čekala na terasi.
Nosila je haljinu safirne plave boje i bele rukavice. Oko
njenog vrata visio je medaljon iz dvanaestog veka. Kada sam joj
prišao uhvatila me je za obe ruke.

[16]
— O, zdravo, sirotice — veselo sam je pozdravio. Upitno me
je pogledala.
— Mislim, kako ste jadni i ostali sami — objasnih. — Bez
mame i bez tate, a opet ste sačuvali karakter.
— Ne razumem vas — uznemireno je rekla.
Potapšao sam je po rukama.

79
 — Nije važno. Malo ćemo se založiti, a onda ćemo ozbiljno
razgovarati.
— O čemu, Stive?
— O životu i sličnim stvarima. Pred vama je velika budućnost.
Trebalo bi je pažljivo isplanirati.
— Baš sam i htela da vas zamolim da mi u tome pomognete.
— Dovoljno sam star da vam mogu reći šta ne bi trebalo da
činite, Megan. Šampanj koktel — dobacio sam kelneru.
— Nešto ste danas čudno raspoloženi — rekla je paleći
cigaretu.
— Nisam se ispavao. Noćas je bilo veoma uzbudljivo za
mene. U stvari, odveli su me. Odveo me je čovek po imenu Mario
Garaldo. Otišao sam tek kada mi je zapretio revolverom.
— Mario? Šta je on želeo, Stive?
Sačekao sam da kelner spusti koktel i onda odgovorio:
— Stalno je govorio o nekim prokletim biserima. Luckast neki
čovek.
Podigao sam čašu i nazdravio:
— Za istinu i jasnoću. I za kraj zbrke. Ispraznili smo čaše.
Megan upita:
— A šta se dogodilo sa Mariom?
— Nije mogao da pronađe bisere i odlučio je da ode odavde.
Ipak, zadržao se toliko da ubije Makaluza, koji je smakao Anitu i
Ala.
Megan je ćutala.
— U stvari, Anitina smrt je bila nepotrebna — dodao sam.
— Smrt je uvek nepotrebna — izjavila je filozofskom
mirnoćom.
— Divni ste, Megan — rekoh. — Čak i kada govorite o smrti.
— Šta ćemo da naručimo? — promenila je temu razgovora. —
Ono isto što i juče?
— Moj stomak nije sada spreman za ribu. Vi uzmite što god
želite, a ja ću nešto blaže.
Još smo malo ćaskali i, kako je stiglo jelo, ja rekoh:
80
 — I tako se cela stvar završila kako treba.
— Znači, više neću biti potrebna policiji?
— Nema razloga za to. Istina, nisu pronašli bisere, ali su resili
pet ubistava. To je čak i za Vašington veliki dan.
Po završenom ručku rekao sam kelneru da nam spremi
šampanjac kao i juče i onda smo otišli do keja, gde sam je smestio
u mali čamac.
— Je li vam jedrilica brza? — upitala je Megan dok sam se
mučio sa veslima.
— Još kako. Uverićete se i sami. Osmehnula se i pomilovala
me je po ruci.
— Da li se mnogo žena zaljubljuje u vas?
— Ponekad prođe i čitava nedelja a da se to ne dogodi.
— Ozbiljno vas pitam.
— Ljubav je čudna stvar — slegao sam ramenima. — Čovek
se zaleti, pomisli da je naišao na pravu ženu i onda se razočara.
Stigli smo do jedrilice i ja sam joj pomogao da se ukrca na
nju. Već sam hteo da privežem čamac za plovak i da oslobodim
jedrilicu od sidra, kada ona odjednom reče:
— Predomislila sam se, Stive. U stvari, nemam vremena za
jedrenje. Čeka me sastanak sa predstavnikom osiguravajućeg
društva, a i još neke druge stvari. — Ljubazno se osmehnula. —
Odložimo za neki drugi dan, Stive.
— U redu. I ja baš nisam naročito raspoložen. Ipak, iskoristiću
ovu posetu da pogledam jedrilicu.
Popeo sam se na krov kabine i otišao do pramca. Megan siđe
dole. Čuo sam je kako se kreće po kabini. Ja sam petljao oko
signal ne lampe na pramcu.
Malo zatim vratila se nazad. U jednoj ruci držala je torbicu. Ja
se okretoh i rekoh:
— Ako zaista imate poslovni sastanak, onda bi bilo bolje da se
vratimo.
— Zaista se ne ljutite, Stive, što sam s predomislila — upitala
je.
81
 — Naprotiv — odmahnuo sam glavom. — Ovo je bilo divno
planirano. Baš sve.
Na njenom licu pojavi se uznemiren izraz.
— Šta hoćete time da kažete?
— Da je sve bilo unapred planirano — odvratih. — Jedino što
sam spreman da verujem kako se slučajno dogodio onaj vaš pad sa
konja.
— Stive! Jeste li poludeli?
— Više nisam lud. Čak mislim da ste i pretpostavljali u moje
sumnje, ali ste ipak došli. Morali ste da dođete.
Uhvatio sam je za ruku u kojoj je držala torbicu. Pokušala je
da se otrgne.
— Hajdemo — promucala je. — Zakasniću. Pustite mi
torbicu.
— Zašto? — nasmejao sam se. — Ta ne vredi ni pet dolara.
Kupiću vam bolju.
— A šta ćete sa ovom?
— Baciću je u vodu.
— Vratite me na obalu! — sevnula je očima.
— Ima vremena — rekoh i oteh joj torbicu iz prstiju. Poletela
je na mene, ali sam je zaustavio ispruženom rukom. — Polako.
Ovo je mala jedrilica i mogli bi da se prevrnemo. Tako bi zakasnili
na poslovni sastanak. A zatim, oboje ne želimo da se bilo šta
dogodi ovoj torbici, Megan. Pogotovu kada znam šta se u njoj
nalazi.
Otvorio sam torbicu i među ružom, maramicom i drugim
sitnicama ležala je biserna ogrlica. Sunčevi zraci je obasjaše i ona
zablista zlatnim sjajem.
— Čuveni biseri — rekao sam, izvadio ogrlicu iz torbe i
strpao je u svoj džep. — Eto pravog kraja ćele ove misterije.
Biseri su kod mene.
— Vratite mi ih! — prosiktala je. — Oni su moji.
— Slažem se. Alehandro je mrtav, Anita takođe i vi ste jedini
naslednik.
82
 — Zašto ih onda ne vratite?
— Sasvim jednostavno pitanje. A vaša je sestra izgubila život
zbog ovih bisera. Ona je sada mrtva, jer ste ih vi uzeli, sakrili i
naveli Makaluza da pomisli kako se nalaze kod Anite. Siguran
sam da ste otrčali u biblioteku čim je odjeknuo hitac, otvorili sef i
izvadili bisere. Ostavili ste sef otvoren kako bi sve izgledalo kao
razbojništvo. Pretpostavljam da ste odavno znali za šifru koja
otvara sef, a možda ste to otkrili tek pre neki dan, jer ste me molili
da vam to donesem od jadne Lucije.
Pokušala je da me ošamari, ali sam uzmakao.
— Sad ćemo se vratiti.
— A biseri?
Privukao sam čamac do jedrilice.
— Ulazite unutra. Razgovaraćemo na povratku o njima.
Pokunjeno je ušla u čamac i ja sam počeo da veslam.
— Biseri su vaši, Megan. Niko ne polaže više pravo na njih,
pošto je i Garaldo otišao. On bi mi možda dobro platio ako mu ih
predam, ali odlučio sam da sve bude zakonito.
Ćutala je i buljila u vodu. Vesla su se ravnomerno podizala i
spuštala, a čamac je klizio prema keju. Tako smo stigli.
Izišao sam prvi i zavezao čamac za alku na keju, a Megan je
još uvek sedela u njenom i čekala.
— Juče ste sakrili bisere na mojoj jedrilici — produžih priču.
— Tamo su bili sigurni, jer svakako se niko ne bio setio da ih tu
potraži. I bez mene ste mogli doći po njih. Ispalo je da niste jadna
samohrana devojčica, već običan lopov koji je kriv za smrt rođene
sestre.
Izvadio sam bisere iz džepa i podigao ih prema suncu.
— Dobro ih pogledajte, Megan, jer ćete ih ponovo videti tek u
kancelariji osiguravajućeg društva. Bisere će navodno danas
pronaći policija i njihov potporni fond dobiće nagradu.
Ustala je i izašla na kej.
— Je li to sve? — ledeno je upitala.

83
 — Mislim da jeste — izgovorio sam, osećajući kako me nešto
steže u grlu. — Na žalost … — Glas me je izdao.
Okrenula se i potrčala preko keja do stepenica i popela se
gore. Mlada dama sa velikom budućnošću pred sobom.
Umorno sam krenuo za njom i, kad sam stigao gore, video
sam Megan kako zaustavlja jedan taksi, ulazi u njega i uskoro
nestaje.
Bilo mi je teško, kao i uvek kada se čovek razočara u svoje
iluzije. Mislio sam o Megan. Verovatno će promeniti čitav niz
muževa, paradiraće sa biserima i tako dočekati starost. Otmena
starost. Prezrivo sam pljunuo u vodu. Bilo mi je dosta otmenog
sveta, njihove pokvarenosti i prljavog novca.
U baru kluba ispio sam punu čašu viskija i jedva se malo bolje
osetio. Biseri u džepu mog kaputa činili su mi se teški čitavu tonu.
Otišao sam do telefona i pozvao Kelaveja.

84