(Пре)дуго Макроново чекање

Готово све око избора и првих јавних наступа француског предсједника Емануела
Макрона прошле године изгледало је спектакуларно. Нарочито су гласно одјекнуле најаве о
намјерама да се Европска Унија радикално реформише, те да нови француски лидер само чека
завршетак изборних турбуленција у Њемачкој, како би са њемачком канцеларком Ангелом
Меркел (чија је побједу у Паризу апсолутно очекивана) кренуо у драстично поспремање
Европе. Избори су у коначници донијели исход коме се Макрон надао, али је његова
имплементација била много мучнија, и што је још важније, много каснија, него што је он то
желио. У сваком случају, Макрон и француска влада су, убрзо након парламентарне потврде
четвртог канцеларског мандата Ангеле Меркел пожурили ка њемачким савезницима, како би
што прије започели процес специфичне реорганизације Европске Уније, а посебно Еврозоне,
гарниран значајним елементима централизације, што се у првом реду рефлектује у
прокламовању намјере да се уведе институција заједничког министра финансија држава
Еврозоне.

Заједничка прокламација је требала бити помпезно представљена већ на

конференцији Европског савјета, у Бриселу 22. и 23. марта. Међутим, није се догодило ништа.
Њемачка страна је једноставно саопштила да неће бити никакве прокламације јер се њемачке
институције нису могле бавити проблематиком реорганизације европских институција у
претходном периоду комплексних коалиционих преговора, дугом готово шест мјесеци. На тај
начин је Европски савјет, као и много пута до сада, значајну прокламацију једноставно –
одгодио. Када се њемачка влада, која је проглашена у Бундестагу тек 14. марта, мало више
консолидује у својој позицији, онда ће Берлин приступити озбиљној изради стратешког плана
за Европу, те ће исти, у тијесној сарадњи са Француском, бити представљен на наредном
самиту Европског савјета у Бриселу, 28. и 29. јуна. Три мјесеца прије или касније – разлика се
чини сасвим минорном када је у питању толико потребна дубинска реформа Европске Уније
која ће је коначно учинити неупоредиво хомогенијом, кохерентнијом и у коначници
ефикаснијом у свјетским релацијама, нарочито у ситуацији све веће дисперзије притисака који
долазе од САД-а и Кине, и на политичком и на економском плану.

Ипак, прича око имплементације реформе у међувремену је постала неупоредиво

комплекснија него што се то очекивало у Француској, поготово него што је била након што је
Макрон (прије тачно шест мјесеци) на Сорбони одржао говор о европској будућности, који је
масовно проглашаван историјским, а његове нарочито привржене присталице су истицале
како је Европа „коначно добила свог краља“. Вријеме обично чини своје, чак и онда када (се)
ништа не чини. Како се у протеклих шест мјесеци на европском реформском плану заиста није
учинило баш ништа – то је еуфорија која је прошле године толико пратила најмлађег
предсједника у француској историји драматично спласнула.

И уз огроман маневарски простор који има у француском политичком животу, након

успјеха свог покрета „En Marche!“ на изборима у јуну прошле године, те иницијалне позитивне
аспекте неких реформи које су у Француској заиста покренуте у међувремену, укупни утисак
развоја „Макронове“ Француске до сада је прилично скроман. Наравно, рационална анализа
реформских потенцијала тако велике европске државе као што је Француска имплицира на
закључак да је за озбиљну имплементацију реформских захвата и убирање плодова кроз
драстичнији раст економије, смањење незапослесности и јавног дуга потребно бар неколико
година, а вјероватно и дужи период. Међутим, Макронов наступ је од самог почетка био врло
еуфоричан, и из сваког његовог потеза је просто избијало нестрпљење да се ствари „покрећу и
рјешавају“ јако брзо. Наравно, када субјекат има такав приступ најава, онда и објекти очекују
сличну врсту динамике резултата. Тим прије су и аналитичари и медији, а и већина народа у
Француској посљедњих мјесеци постали много суздржанији у својим очекивањима брзих и
великих промјена, јер нпр. ниво француског јавног дуга који износи 97% бруто друштвеног
производа земље не показује баш тенденцију смањивања. А већ нпр. тих 97% је неупоредиво
више од 60%, колика је горња граница дозвољеног јавног дуга држава чланица Еврозоне, како
је то договорено у Мастрихту још у свијетлим почецима стварања европске монетарне уније.

Кључни проблем за Макрона у основи представља подршка коју он за своје визије има
унутар Европске Уније. Када се саберу све досадашње реакције, груби, али прилично прецизан
закључак гласи: подршка Макрону долази махом од сиромашнијих земаља Европске Уније,
односно Еврозоне, док су оне богатије углавном прилично суздржане. Ту је, наравно, посебно
битна чињеница да је и Њемачка једна од богатијих чланица, а по свом утицају је већ годинама
свакако и најважнија, колико год се то нпр. у Паризу не жели видјети на тако једноставан
начин. И управо је то круцијални разлог француске забринутости – њемачка реакција на
Макронове планове је, у најмању руку, до сада, остала прилично хладна. Штавише, проблем
не представља само Њемачка, него и друге богатије европске државе, које су посљедњих
седмица биле прилично гласне у својим наступима и најавама како немају намјеру искључиво
сљедити „француско-њемачки диктат“ у контексту евентуалних предстојећих реформских
захвата. При томе су посебно гласне биле Холандија и Аустрија, а сличне ставове имају и
Данска и Шведска, с тим што ове посљедње двије (још увијек) нису чланице Еврозоне.

Чињеница је да се у таквим позиционирањима додатно рефлектује и проблематика

„Brexita“, јер су неке од европских држава традиционално имале ослонац у својим добрим
односима са Великом Британијом, а Холандија је најзначајнији примјер у том контексту.
Излазак Велике Британије из Европске Уније се у том смислу може доживљавати као
својеврсни путоказ за све оне који су незадовољни намјерама централизације, поготово
постављана претјераног фокуса на осовину Париз-Берлин. Јасно је да је у Европској Унији без
Велике Британије управо наведеној осовини много лакше могуће да намеће сопствене
ставове, наравно ако су они претходно добро усаглашени. Холандски премијер Марк Руте је у
недавном интервјуу њемачком часопису „Der Spiegel“ нагласио намјеру његове земље да
дјелује што независније и да се првенствено бави сопственим проблемима. Тих проблема,
наиме економске природе, у Холандији тренутно има дефинитивно мање него у Француској,
па је Рутеова порука сасвим јасна: Француска треба прво „поспремити сопствено двориште“,
прије него што се посвети поспремању оног много већег, европског.

У основи такви холандски ставови су у многоме само ехо оног што се чује из Берлина,
мада још не тако гласно и директно. У свом комплексном коалиционом уговору њемачке
владајуће странке (Унија ЦДУ/ЦСУ и СПД) су навеле читав низ пројеката на европском нивоу
који ће од стране Њемачке у наредном периоду бити „много издашније финансирани“. Ипак,
хоће ли, како и колико – то је прилично упитно. На протеклом бриселском самиту кључна ствар
и за Њемачку и за Европску Унију у цјелини била је прича око (не)увођења пореза за европски
челик и алуминијум од стране америчке администрације. За разлику од Кине, Европска Унија
је овај пут прошла без увођења пореза који би је вјероватно гурнули у ситуацију неизвјесног
трговачког рата са Трамповом политиком „Прво Америка“ („America First“). Илустрације ради:
укупан обим трговине Европске Уније и САД-а износи готово 650 милијарди евра.
 Њемачко размишљање око тренутног позиционирања у Европи у многочему подсјећа
на трамповски слоган десничарске Алтернативе за Њемачку (АфД) пред задње њемачке
изборе – „Прво Њемачка“ („Deutschland zuerst“), што свакако није охрабрење ни за Француску,
ни за друге европске партнере. У ситуацији америчких притисака, све проблематичнијих
односа са Русијом, неизвјесног исхода око начина и термина британског изласка из Европске
Уније, Њемачка инстинктивно мора мислити на себе, те се у најмању руку током првих мјесеци
може очекивати већа њемачка суздржаност у спољним пословима нове владе у Берлину (која
је свој мандат почела са значајним унутрашњим сукобима, поготово на релацији самих
партнера из Уније – ЦДУ-ЦСУ!?). На крају крајева, претходна влада Ангеле Меркел је постизала
заиста одличне економске резултате, па је и поред тога Унија све заједно са СДП-ом на
септембарским изборима добила једва преко 50% гласова. Толико о унутрашњем притиску, те
о дефинитивно растућем утицају Трампа, Макрона и свих оних који су усмјерени на рушење
традиционалних партијских оквира у западним државама... Поготово Хришћанско-
демократска Унија осјећа каква опасност њемачком десном центру пријети од популистичке
десничарске реторике АфД-а.

Због свега наведеног треба очекивати да ће подршка Њемачке плановима француског

предсједника бити лимитирана, бар у првим мјесецима, те да ни на наредном самиту у
Бриселу не треба очекивати револуционарне резултате. Њемачка јавност, као и она у Аустрији,
Холандији, и другим богатијим земљама, у основи махом сматра како је француска
иницијатива ка централизацији уствари само намјера да се створе институционални услови
помоћу којих би Француска, те друге угроженије земље (у првом реду Италија и Шпанија, а
наравно и Грчка) биле у могућности да себи присвоје више новца из све више растућег
европског буџета. Управо ће се у том контексту од Макрона све конкретније захтијевати
резултати који ће бити постигнути у самој Француској, како би се европски партнери увјерили у
њихову евентуалну компатибилност са континенталним димензијама, о чему ће се он свакако
морати изјаснити и на свом скорашњем наступу пред европским парламентарцима у
Стразбуру.

На тај начин ће Француска морати још много брже и одлучније кренути у своје интерне
реформе, а хијерархија циљева свих кључних европских актера ће све више почивати на
економији, а све мање на идеализму. То је, наравно, посебно лоша вијест за Западни Балкан. У
комплексном европском преслагивању тешко да ће тако брзо доћи до конкретнијих помака
око динамике приступања земаља Западног Балкана Европској Унији. Зато од самита у
Бугарској, у Софији, 17. маја, поготово не треба очекивати ништа спектакуларно.

Проф. др Боро Бронза

Институт за стратешку анализу и дијалог