Реферат из српског језика и

књижевности
Шарл Бодлер- Смрт љубавника

ментор: Љубиша Суботић, проф. ученик: Катарина Новаковић

1
 Смрт љубавника је песма о животу и смрти, подсећа нас да су вођење љубави
и смрт две комплетно физичке ствари. Двоје љубавника могу поново да се
пронађу ако користе смрт као излаз из овог света који их је раздвојио.

Изабрала сам ову песму зато што ми се највише издвојила од других песама из
збирке. Њени мотиви пролазности, љубави и вечности су ти који су ми
привукли пажњу и натерали ме да се удубим у песму и разумем је у потпуности.

Коришћењем језика који се заснива на наших пет чула имамо слику у глави о
томе шта се тренутно догађа осећала сам се као да могу тачно да видим и
осетим сва дешавања у песми.

Свидело ми се и како Бодлер описује срца љубавника као неку игру светлости
и пламена и душе као огледала, а смрт као анђео који отвара врата ка нечему
другом, ведријем и бољем животу. Огледала као душе представљају љубавнике
који се проналазе једни у другима и како су њихове душе одувек припадале
заједно.

Користећи различите речи као анђео или цвеће описује се мир и спокој, а на
пример бакље и пламенови описују смрт и завршетак. Залазак сунца може да
представља крај нечега, у овом случају крај живота. После сваког заласка
долази и излазак сунца који представља нови почетак па за љубавнике рај.

Бодлер представља смрт као нешто једностано и неизбежно али лепо и

подсећа ме како не треба да се плашим смрти већ да је прихватим. Ова песма ми
је променила поглед на смрт начином на који је описана и представљена, као и
поглед на симболизам као правац у књижевности.

2
 Прилог

We will have beds imbued with mildest scent,

And couches, deep as tombs, in which to lie,
Flowers around us, strange and opulent,
Blooming on shelves under the finest skies.
Approaching equally their final light,
Our twin hearts will be two great flaming brands
That will be double in each other's sight—
Our souls the mirrors where the image stands.
One evening made of rose and mystic blue
We will flare out, in an epiphany
Like a long sob, charged with our last adieus.
And later, opening the doors, will be
An Angel, who will joyfully reglaze
The tarnished mirrors, and relight the blaze.