Professional Documents
Culture Documents
Историја као наука почиње тек са појавом писаних извора. Да би се историја бавила
неком цивилизацијом потребно је да она има своје или преузме туђе писмо. Горња граница
историје античке Грчке је 16. век п.н.е.
Прва фаза грчке историје је тзв. микенско доба које обухвата период од 16. до 12.
века п.н.е. Носиоци ове цивилизације су Ахајци. Они су преузели од Крићана писмо
“линеар А”, прилагодили га свом језику, и отуда је настало писмо “линеар Б”. Ову
бронзану цивилизацију срушили су Дорци у 12. веку п.н.е. Микенска цивилизација
заснована је на металургији бронзе и на сточарству, а при том је снажно социјално
раслојена: робови, зависни сељаци, независни сељаци, племство и краљ. Многа достигнућа
микенске епохе су после дорске сеобе пала у заборав као и Б линеарно писмо у матичној
Грчкој.
Друга фаза грчке историје је тзв. хомерско доба које обухвата период од 12. до
друге половине 8. века п.н.е. Добило је назив по Хомеровим еповима, који су данас
најзначајнији извор за овај период. Ово доба назива се још и мрачно доба, јер је то период
без писма. Једна од карактеристика овог раздобља је употреба гвожђа. Само друштво је
хаотично, а посебно је изражено сиромаштво и долази до честих ситних ратовима, као и
сеоба. Основа живота је племенско друштво и нема градског живота. Најпримитивније
грчко племе су Дорци, које је дошло из централног Балкана и заузело Платонију
(Лаконију?) и Месенију. Дорци су дали подстрек великој сеоби, која је почела 750. п.н.е.
Трећа фаза грчке историје је тзв. архајско доба које обухвата период од 750. до 500.
године п.н.е. У ово доба долази до постепеног распада родовске заједнице, а настају
полиси и почиње велика грчка колонизација. Настанак полиса и колонизација су узајамне
и карактеришу архајско доба. До колонизације долази како би се смањиле социјалне и
политичке борбе у самој Хелади. Колонизација доводи до материјалне и културне размене.
Четврта фаза грчке историје је тзв. класично доба које обухвата период од 500. до
323. године п.н.е, дакле до смрти Александра Македонског. То је најбоље време грчке
историје, доба процвата филозофије, писмености, уметности, егзактних наука. Разликујемо
два ужа раздобља:
1
Минојска цивилизација
Природни услови
Острво Крит се налази јужно од Пелопонеза и дели Егејски басен на два дела.
Површина острва износи 8300 км2, дужина 260 км, а ширина до 50 км. Претежно је
планинског карактера, где се у централном делу издваја планински масив Иде, чији је
највиши врх 2400 м. Равнице постоје на југу и понегде у централном делу острва. Раније је
острво било обрасло растињем, нарочито кипарисом, док је то данас махом камењар.
Извори и писмо
2
Периодизација
Артур Еванс је дао прву периодизацију критске цивилизације. Рану историју Крита
је поделио на три периода, које је назвао по легендарном критском краљу Миносу:
Становништво
3
Рани период палата
Од 20. до 18. века п.н.е. на Криту не постоји јединствена држава. Постоји више
државица на чијем су челу владари. О богатству тих владара сведочи, поред осталог, и
оружје пронађено у палати у Малији.
Државице на Криту су међу собом често ратовале. Због тога, али и због опасности
са мора, палате су биле опасане дебелим бедемима. Пошто су се палате налазиле више у
удубљењу острва, дошло се до закључка да Крићани у прво време нису имали добру
морнарицу, која би их могла осигурати од напада са мора.
Најзначајнију улогу су имале палате Кнососа и Фестоса. Владар Хагије Триаде, која
се налази само 30 км од Фестоса, по свој прилици је био и владар Фестоса. Археолози су
дуго били у недоумици зашто би један владар саградио две краљевске резиденције тако
близу једну другој. Како је у 2. миленијуму п.н.е. море било много ближе обали но што је
данас, многи су прихватили мишљење да је Хагија Триада у ствари била лука Фестоса.
Током 18. века п.н.е. долази до велике катастрофе када су готово истовремено
порушене све палате на Криту. Еванс сматра да до разарања палата долази услед
земљотреса, који је у то време погодио острво. Једна група научника сматра да су палате
разорене услед инвазије. У Египту током владавине 12. династије долази до најезде Хикса.
Хикси су Египтом владали око 150 година и у то време су извршили и инвазију на Крит. У
прилог овој теорији иде и чињеница да је у рушевинама палате у Кнососу пронађен један
поклопац од алабастера, на коме је, у картуши, писало Хијани, име владара Египта, који је
владао у другој половини 17. века.
4
Позни период Палата
До другог процвата палата долази крајем 17, почетком 16. века п.н.е. Херодот пише
да су се синови Зевса и Европе, браћа Минос и Сарпедон, борили око превласти на Криту.
Минос, пошто је извојевао победу, протерао је свог брата и објединио мање области у
јединствену државу. Прича о сукобу Миноса и Сарпедона јесте посредан доказ за сталне
борбе Фестоса и Кнососа око превласти на Криту. Ко је био Минос?
По грчкој традицији то је мудар краљ, који суди у подземљу. Херодот за Миноса
каже да је господар мора. Тукидид не иде тако далеко. Сматра да је Минос успео да очисти
море од гусара и да успостави таласократију. Под појмом таласократија данас не
подразумевамо политичку, већ економску превласт на мору. Наиме, Минос је очистио
море пиратерије, пре свега да би својим бродовима омогућио безбедан пут приликом
убирања прихода од територија које су биле под критском влашћу. Платон наводи да је
Минос приход добијао у људству, пар момака и девојака, који се из Атике превозе на
Крит.
Минос је био ожењен Пасифајом. До данас није потпуно разјашњено да ли Минос и
Пасифаја представљају лична имена или пак титуле.
Формирање критске државе трајало је доста дуго; то је био генерацијски посао.
Владари су тежили да своје територије прошире и ван граница острва. У том циљу,
Крићани колонизују Кикладе.
Тукидид сведочи да су се под управом Крита налазили Киклада и Атика. 1967.
године група грчких археолога, предвођена професором Маринатосом, пронашла је у
Акротирију (Тера, Киклади) остатке некадашње палате. Ова палата на први поглед није
имала много сличног са палатама на Криту. Међутим, пажљивим проучавањем слика,
зидног умећа, утврђено је да припада минојској култури. Како је палата била велика и
богато украшена, по свој прилици је припадала једној значајној личности, можда самом
Миносовом сину. Наиме, према традицији Миносов син Андрогеј управљао је Атиком.
Исто тако, други Миносови синови су могли, као представници критске власти, управљати
острвима. Поред Тере, споменици материјалне културе критског порекла нађени су и на
острву Мелосу, Китери, Родосу, Милету.
Према предању Крићани су покушали да колонизују Атику, али нису успели да се
учврсте у области Мегарида. Покушај колонизације Сицилије је такође био безуспешан.
5
Војска
Привреда
6
Трговина
7
Критска уметност
Критска уметност се у много мањој мери ставља у службу култа него што је то био
случај са уметношћу Вавилона и Египта. Критски уметник је лакше и непосредније
преносио своје утиске о стварности у којој је живео. Главне творевине његовог неимарства
били су дворци и стамбене куће што потврђује да је целокупна критска култура имала
више световни карактер.
Крићани су велику пажњу поклањали изради зидова. У 19. и у 18. веку п.н.е.
дворски зидови и зидови у кућама богатијих Крићана украшавани су фајанс плочицама са
рељефним представама. Од 17. века п.н.е. зидно сликарство потискује рељефе. Техника
фреско-сликарства, пренесена на Крит, вероватно, из Египта, уродила је оригиналним
темама “новим” чак и у односу на истовремено сликарство на Средњем истоку. Као
пример треба навести сачувану фреску из 16. века п.н.е, са летећим рибама и делфинима,
која украшава зид краљичиног мегарона, у краљевској палати у Кнососу. У критској
уметности 16/15. века п.н.е, када се развија тзв. дворска уметност, јављају се тзв. “фреске
столица на склапање”. Фреске се састоје од два појаса декорација израђених у плавим,
жутим и цигла-црвеним тоновима. Фигуре су насликане према одређеном стилизованом
шаблону: младићи и девојке у паровима седе на столицама за склапање и једни другима
додају посуде. Тај чин вероватно је имао ритуално значење. Дворски стил 15. века п.н.е.
углавном се испољио у Кнососу. Иначе, у другим градовима Крита (Хагија Триада) у
уметности приказивања природе сачувале су се старе традиције.
У критској уметности негована је ситна скулптура, декорисање керамике,
уметничко резбарство у камену.
Палате у Кнососу, Фестосу, Малији, Хагији Триади су главни извор обавештења о
минојској архитектури. Палата у Кнососу, названа Миносова палата, била је грађена са
највише амбиција; покривала је велику површину и састојала се од тако много просторија
да је сачувана у грчкој легенди као Минотауров лавиринт. Центар кнососког дворца
представљало је главно двориште, правоугаоног плана. Иначе, у кносоској палати
преовлађује правоугли план просторија, што је карактеристично за све критске
грађевинске објекте. Стубови минојских палата су увек били дрвени. Иако се уопште нису
сачували, њихов карактеристични облик, глатко стабло које се сужава према доле и широк
капител у облику јастука, познат је по представама на сликама и рељефима. Собе су биле
доста мале, таванице ниске, тако да ни они делови грађевине који су имали више спратова
нису могли изгледати нарочито високи. На основу археолошких сведочанстава дошло се
до претпоставке да владари-градитељи палата нису могли бити ратници. Утврђења нису
нађена нигде на Криту минојског доба, а војничке теме готово су непознате у минојској
уметности; нити има ма и најмањег наговештаја да су били “свети” краљеви по египатском
или месопотамском узору. С друге стране, многа складишта, радионице и писарнице у
Кнососу указују на то да палата није била само краљевска резиденција, већ да је служила и
као велико средиште трговачке и административне делатности.
8
Религија Крићана
9
Пад критске цивилизације
Током 14. века долази до нове катастрофе, када су, опет, готово све палате разорене.
Пошто су пронађени трагови паљења, једна група истраживача сматра да је до разарања
дошло услед устанка локалног становништва, које је било незадовољно владавином
Ахајаца. Наиме, од 1450. до 1400. године п.н.е. палатама на Криту су управљали Ахајци.
Једна група истраживача сматра да је земљотрес, који је у то време погодио Теру,
погодио и Крит. После земљотреса дошло је до пожара и отуда потичу пронађени трагови
паљења.
Професор Маринатос, док је вршио ископавања у Амнисосу (лука Кнососа),
пронашао је вулканску супстанцу. Ово откриће га је подстакло да почне са истраживањима
на територији острва Тере. Пронашавши палату у Акротирију, закључио је да је Теру прво
погодио земљотрес. Тада народ, предвођен неком интуицијом, напушта острво и сели се,
можда на сам Крит. После извесног времена долази до ерупције вулкана. Ерупција је била
тако снажна да се планина распукла и море је продрло унутра, стварајући велики талас,
цунами. Овај талас прошао је целом Егејом и уништио критску морнарицу. Са друге
стране избачени вулкански пепео дигао се високо у атмосферу, да би попут кише падао на
области у правцу кретања ветра. Тај пепео био је погубан за биљни свет на Криту.
Међутим, неизвесно је како је вулкан могао да изазове пожаре на даљини од 160 км и
уништи критске палате.
Шта год да је узрок пропасти палата почетком 14. века п.н.е, оне, потом, никад
више нису повратиле своју некадашњу моћ.
Током 14. и 13. века п.н.е. територију Крита по свој прилици насељавају Грци.
Посведочене су куће мегаронског типа, које су карактеристичне само за простор
континенталне Грчке. У Хагија Триади је пронађена и једна гробница по принципу толоса.
Критска цивилизација је потпуно уништена у 12. веку п.н.е, највероватније услед
најезде Дораца, који су населили, према Хомеровој Одисеји, источни део острва.
10
Микенска цивилизација
Извори
а. Писани извори:
— Таблице, амфоре, пропадљив материјал (кожа) исписани линеаром Б.
— Антички извори:
1) Хомер
2) Паусанија, друга половина 2 века н.е, у својој књизи, која је више једна врста
туристичког водича, описује Хеладу.
— Египатски документи из времена Мернептаха и Рамзеса III.
— Хетски извор у коме се помиње царство Ахијава и владар Атирисијас. Извор
потиче из 13. века п.н.е. Нађен је у Турској, у месту Богазкеји.
Археолошка открића
11
Данас се поставља питање: ,,ко су владари, који су сахрањени у пронађеним
гробницама?”. Једна група научника сматра да су то Ахајци. Друга група научника, а међу
њима и Артур Еванс, сматра да су то Крићани. Наиме, у гробницама су нађени бројни
предмети минојске израде. Овом приликом поменућемо бакарни ритон (пехар) у облику
главе бика са златним роговима, који представља карактеристичан тип уметности критских
мајстора. Треба поменути и да су слични судови пронађени на Криту, у Кнососу и
Гурнији. Међутим, за разлику од Крита, на пронађеним предметима микенских гробница
преовлађују ратни мотиви и мотиви из лова. Тела пронађена у “кругу гробова А” висине су
око 175/180 цм, дакле знатно виши људи но Крићани. Поједини научници сматрају да су у
гробницама сахрањене вође Хикса, који су својевремено загосподарили Египтом. У прилог
овој теорији иде чињеница да је у гробницама пронађено доста предмета из Египта. Исто
тако, присталице ове теорије могу се позвати на мит о Данају, у коме Данај, краљ Либије и
Египтов брат близанац, напушта Либију и сели се на Родос, а потом у Арголиду, где је
завладао народом Пелазга. Напокон, неки држе да су у гробницама сахрањени
представници народа Мале Азије. У прилог овој теорији иде мит о Пелопсу из Ликије.
Пошто је био угрожен од Тројанаца, Пелопс напушта отаџбину и сели се на простор, који
ће по њему добити назив Пелопонез. Поред мита, у прилог теорији иде и чињеница да
пронађене палате хетског царства невероватно подсећају на палате микенског света.
Следећа група микенских споменика већ се односи на другу половину 16. века и на
15. век п.н.е. То су такође претежно гробнице, само другачије конструкције. У њима
гробна комора има правоуглу, овалну или округлу форму и обично је усечена у мекшој
стени, али је са површином земље већ везана нарочитим дугим и уским ходником, тзв.
дромосом. У гробницама из 16. и 15. века п.н.е. дужина дромоса обично не прелази 3-4
метра, док она касније износи 14, па чак и 16 метара. Најпознатије гробнице овог типа
пронађене су код Микене и у близини Аргоса, а потичу из 16. века п.н.е.
У случајевима када је тле у коме се ископавала гробна комора било премеко, тада
су га облагали каменом. То је послужило као узор за нови тип гробова, тзв. куполасте
гробнице — толоси. Гробница личи на ископан темељ обложен каменом и израђен у
облику кошнице са додатком дромоса. Најстарије гробнице овог типа потичу из времена
блиског епохи “круга гробова”. Током времена зидови се облажу тесаним каменим
плочама, појављују се врата, зидови се украшавају рељефима и напокон комора се износи
на површину земље. Толоси су пронађени у многим градовима микенског света. На
обронцима Тајгета, у Вафију, крајем 19. века пронађен је толос богат инвентаром. Треба
поменути два чувена златна пехара са представом лова на бикове, која су начињена око
1500. п.н.е. У Мидеји (Дендра) такође је откривен толос. Поред осталог, у толосу је
пронађено и оружје: четири мача, ножеви и врхови од копаља. Сви нађени предмети
потичу с краја 15. века п.н.е. Треба поменути и куполасту Атрејеву гробницу, која се
налази недалеко од микенске тврђаве, а која потиче из 14. века п.н.е. Атрејева гробница
била је опљачкана још у давна времена.
12
Палате
Микена - Микенска тврђава потиче из 14. века п.н.е. Налазила се на брегу и била је
окружена одбрамбеним зидовима од џиновских камених блокова. Овај тип грађевине био
је непознат на Криту, али је сличан хетитским утврђењима код Богазкеје. Северна капија
тврђаве добила је назив Лавља. Лавља врата су најупечатљивији остатак масивних бедема,
који су Грцима каснијих времена уливали тако страхопоштовање да су их сматрали за дело
Киклопа, једнооких дивова митске расе. Кроз Лавља врата пут води на трг који је са свих
страна окружен развалинама појединих одвоједних зграда. То је микенски дворац.
Средиште палате у Микени била је краљевска дворана за аудијенције, названа мегарон.
Само је њен план поуздано познат: то је велика правоугаона просторија с округлим
огњиштем у средини и са четири стуба, који су носили греде крова. Уз мегарон се налазе
суседне просторије и двориште испод кога су остали сачувани уређаји за одвођење воде.
Археолози су открили и водовод за спровођење воде из извора, који се налазио нешто
изнад тврђаве. Вода се сливала у добро скривен базен поред самих тврђавских зидова. Од
базена је вода ишла у унутрашњи део тврђаве, такође добро покривеним каналима. Такве
мере опреза предузимане су несумњиво за случај опсаде. Са унутрашње стране зидова
очувани су фрагменти фресака.
13
Пилос
Кносос
14
Куће трговаца
Године 1950/1952. пронађене су приватне куће богаташа, које потичу из 14/13. века
п.н.е, а које су се налазиле изван микенских одбрамбених зидина. У кућама су нађени,
поред осталог, питоси и плочице са знацима линеара Б. То је први случај да су писане
плочице пронађене у једној грађанској кући, а не у палати. Треба поменути “кућу питоса”,
“кућу сфинги” (плочице од слоноваче), “кућу штитова” и “западну кућу”.
Периодизација
1. раномикенски период - до 17. века п.н.е; запажен је утицај Крита, Египта, Мале
Азије; палате.
2. средњемикенски период - од 17. до 15. века п.н.е; еолоско-ахајски утицај; кубасти
гробови.
3. касномикенски период — од 14. до 13. века п.н.е; релативно самостална; палате,
Атрејева ризница.
Писмо
15
Носиоци Микенске цивилизације
Народ Ахајаца, као носиоц микенске културе, био је само један од бројних и
моћних народа на простору источног Медитерана. У 15/14. веку п.н.е. Хетско царство било
је на врхунцу своје моћи.
Хети су имали обичај да бележе оне војне и дипломатске догађаје који су били од
интереса за њих. На глиненим таблицама, пронађених у Богазкеји, а које потичу из 14. века
п.н.е, сачувано је писмо хетског цара Муршилиша II (1350 – 1320), који, ради борбе против
уљеза, у помоћ зове владаре (Ахаје?) и Лазпа (Лезбоса?). Наиме, у помоћ зове брата по
имену Тавакавалаxа, који је био краљ (Ахајаца?), и брата краља. Титула “брат” са собом је
носила извесно уважавање. Према једном писму из 1300. године п.н.е. хетски цар краља
Ахијаве изједначава по рангу са владарима Египта, Вавилона и Асирије. На основу
проучавања хетских докумената једна група научника сматра да су постојала два ахајска
краља. Хамонд тврди да је један краљ био владар Ахајаца на простору континенталне
Грчке, док је други (Тавакавалаx) био само вођа групе Ахајаца, која је настањивала
простор Мале Азије.
16
Краљ Ахајаца у прво време није био потпуно независтан. На основу таблица знамо
да је у једном месту уз границе Хетског царства (југозападни део средње Мале Азије)
постојао краљ Ахајаца чија је власт била, у ствари, дар хетског цара. Иако су били
подређени, Ахајци су, насупрот незадовољству хетског двора, на своје територије примали
“слуге, које нису биле одане цару”.
Географске одреднице царства Ахијава нису јасно дате на таблицама. Ј. Финли,
насупрот Хамонду, сматра да се то царство налазило на Родосу. Поједини истраживачи
држе да се царство Ахијава налазило на обалама Мале Азије, у Милеванди (Милет). И на
Родосу и на обалама Мале Азије посведочени су предмети микенске израде, толоси, као и
микенска трговачка упоришта. У случају да прихватимо изнесену претпоставку да је
царство Ахијава у ствари царство Ахајаца, било да се мисли на простор континенталне
Грчке, било на простор Мале Азије, онда су хетски извори први документи који сведоче о
Ахајцима.
Хетски документи друге половине 13. века п.н.е. сведоче да Атарисyас, владар
Ахијаве, угрожава Карију и пустоши Кипар. Овог Атарисyаса поједини истраживачи
идентификују као Атреја, краља Микене и оца Агамемнона, који је опсео Троју око 1200.
п.н.е. Треба поменути да су своја трговачка упоришта Микењани имали на југу и истоку
Кипра. На таблицама линеара Б чак је посведочен појам “куприос”, који по свој прилици
одговара речи “Кипранин”.
Египатска сведочанства 14. и 13. века п.н е. пружају имена многих егејских народа.
Поред осталог имена која су идентификована као Дарданци и Илиои, који се у Хомеровим
еповима помињу као становници Троје.
Тридесетих година 13. века п.н.е. простор Делте угрожавају тзв. народи са мора. У
египатским изворима, поред осталих помињу се и Ахајци.
17
Социјална структура
18
Пољопривреда
Маслине - Гајење маслина није био лак посао због разлике у приносу из године у
годину. Гајиле су се на Криту.
19
Индустрија
Метали - У употреби је било пет метала: злато, сребро, олово, бакар и калај. Бакар
су Микењани увозили из Мале Азије и са Кипра. Калај су увозили из Мале Азије.
Поједини истраживачи тврде да су Микењани калај добављали са простора данашње
Британије, Чешке и Италије. Микењани су познавали технику добијања бронзе. Такође
знају за гвожђе, кога је било у малим количинама, а које се се увозило из Азије.
Посведочени су бројни предмети од сребра, али на таблицама помињу се само точкови
борних кола опточени сребром. Злато се користи као декоративни елемент, али и као
посредник за набавку оружја. Олово се користило за прављење фигурица.
20
Војска микенског света
21
Религија
22
Троја
23
Дорска Сеоба
Миграције
Источно Средоземље крајем 13, почетком 12. века п.н.е. захваћено је великим
сеобама. Египат, у време владавине Рамзеса III, угрожавају тзв. народи са мора. Хетско
царство се клони паду. У овом периоду разорена је и Троја.
Микенска цивилизација нестаје у периоду између 1200 и 1100. године п.н.е.
Популација некад моћних градова приметно опада све док није нестало грађанске културе
на територији копнене Грчке. Велики број градова је уништен. Умешним занатлијама се
губи траг, јер друштво не може да их подржава.
У овом периоду нестаје микенско писмо, познато још и под називом линеар Б.
Последица распада микенског света није само у губитку писма, већ долази и до прекида
глобалне комерцијалне мреже коју су Микењани остварили са територијама ван копна.
Престаје трговина са Малом Азијом, Блиским истоком, Египтом... Интересантно да и горе
поменуте земље међусобно прекидају везе. Како нема трговине, привреда у Грчкој
назадује, јер ова територија располаже ограниченим ресурсима. Једина повољна околност
је та што у овом периоду за територију Грчке није заинтересована ниједна од већих
страних сила.
Без писаних докумената тешко је утврдити шта је проузроковало колапс микенске
цивилизације. Период од пет векова остаје мистерија, позната под називом Мрачно доба
Грчке. Данас је усвојено мишљење да је овај период условљен услед сеобе Дораца.
Мада једна група научника, а међу њима и Ј. Белох, сматра да су Дорци одувек
насељавали област Пелопонеза, античка традиција не дели тај став. О дорској сеоби
сведоче Херодот, Тукидид, Аполодор, Диодор, Паусаније, као и археолошки налази.
Тукидид сматра да су Дорани заузели Пелопонез осамдесете године после пада
Троје. Ератостен, који је живео у 3. веку п.н.е, у свом делу Хронологија тврди да је
Пријамова Троја разорена 1184. године п.н.е. Ако прихватимо ову годину као тачну, следи
да су Дорани настанили Пелопонез око 1104. године п.н.е. Атински говорник Исократ и
његов ученик Ефор били су уверења да је дорска сеоба почела 1069. године п.н.е.
Сеоба Дораца је највероватније везана за сеобу Тесалаца и Беоћана, која се, према
Тукидиду, одиграла шездесет година после тројанског рата. Тесалци, предвођени
Хераклидима, напуштају Треспротију, која се налазила у јужном Епиру, и насељавају
област која ће по њима добити име Тесалија. Тесалци су потиснули Беоћане, који су до
тада насељавали југозападни део Тесалије. Беоћани напуштају Тесалију и насељавају
Кадмејеву земљу, која ће по њима добити име Беотија.
24
Херодот у свом делу пише да су Дорани у време Деукалиона, савременика грчког
потопа, становали у земљи Фијотиди (Тесалија), а за време Дора у земљи испод Осе и
Олимпа, званој Хистијеотиди. Кад су их Кадмејци протерали, настанили су се у области
Пинда под именом makednoi. Пиндар, хорски лиричар 6/5. века п.н.е, такође сведочи да су
Дорци настањивали обронке Пинда. Са овог простора прелазе у Дриопиду, која ће потом
бити преименована у Дориду. У време сеобе Тесалаца и Беоћана, Дорци, предвођени
Хераклидима, напуштају Дориду, с циљем да продру на Пелопонез.
Продор Дораца на Пелопонез античка традиција објашњава као повратак
Хераклида.
После Хераклове смрти, Еуристеј, владар Микене, Тиринта и Мидеје и давнашњи
непријатељ Херакла, настојао је да уништи Хераклово потомство. Хераклиди, бежећи пред
гневом Еуристеја, били су приморани да напусте Пелопонез. Античка традиција разликује
Дорце од Хераклида. Херакле је ахајски јунак, из Персејевог рода. Егимије, син
родоначелника дорских племена - Дора, једном приликом позвао је у помоћ Херакла ради
заједничке борбе против Лапита. Херакле се одазвао позиву и у знак захвалности Егимије
му је даровао трећину свог краљевства. Када је Хераклов син Хил, после смрти оца, био
принуђен да напусти Пелопонез, он одлази на север Доранима и дели власт са Егимијевим
синовима — Памфилом и Диманом. Отуда потомци Хила јесу Хилеји, а друга два дорска
племена су Памфили и Димани.
Аполодор сведочи да се Хил, пошто је убио Еуристеја, вратио на Пелопонез. Једна
година је протекла у миру, а следеће године разне несреће су се сручиле на Пелопонез.
Пророчиште је објавило да је то кривица Хераклида јер су се пре времена населили у
очинској земљи. Хераклиди су били приморани да поново напусте Пелопонез.
Није прошло много времена а нестрпљиви Хил је прешао преко Истма на
Пелопонез. Хераклиде је сачекао Еуристејев наследник са великом војском; да не би
дошло до крвопролића Хил је предложио да се сукоб реши двобојем и при том је обећао
да, у случају пораза, Хераклиди сто година неће поновити напад на Пелопонез. На двобој
је изашао Ехем, краљ Тегеје, и убио је Хила. Пошто је мир склопљен Хераклиди су
напустили Пелопонез.
Међутим, Хилови потомци нису одржали обећање. Покушали су да пређу на
Пелопонез преко Истма, али су доживели пораз. Треба поменути да су откопани остаци
одбрамбеног зида на Истму, који потиче из 13. века п.н.е. Први покушаји Дораца да освоје
Пелопонез преко Истма датују се у време вероватно пре Тројанског рата.
После овог времена Хераклиди су неко време мировали. Полибије и Паусаније
сведоче да су Дорци поново кренули на Пелопонез из Дориде, предвођени браћом
Теменом, Аристодемом и Кресфонтом. Одлучили су да овај пут на Пелопонез продру
преко морског теснаца између Етолије и Ахаје. Пошто су им били потребни бродови,
замолили су за помоћ Локриђане. Место у Локриди, на коме су грађене лађе, названо је
Наупакт. Овде је убијен Аристодем, који је за собом оставио синове близанце Еуристена и
Прокла. Чини се да су Дорци заиста прешли из Етолије у Ахају код Риона. Тада се Темен
утврдио у Арголиди, Аристодемови синови у Лаконији, а Кресфонт у Месенији.
25
Археолози о сеоби Дорана
Недостатак прве теорије објаснићемо на примеру града Пила. Овај град разорен је у
периоду када и сви остали градови микенске цивилизације. Ако прихватимо да је дошло до
унутрашњих немира, обично после борби, ситуација се мање-више среди и народ настави
са животом. Међутим, Пил више никад није поново настањен. Многи други градови су
такође заувек напуштени. Мало је вероватно да прва теорија одговара стварном следу
догађаја. Међутим, готово је привлачно прихватити овакво објашњење: услед промене
климе један народ напушта своје станиште и осваја нова. Тако су Дорци услед неповољне
климе на северу напустили своју прапостојбину и стали запоседати нове територије на
југу. Својом сеобом Дорци покрећу и друга мања племена. Треба имати на уму да је ово
само једна смела претпоставка.
Дорска сеоба трајала је неколико деценија, а освајачи су надирали у таласима.
Наведену претпоставку потврђује традиција о бројним прелазима Хераклида преко Истма.
Исто тако, археолошким истраживањима је утврђено да је Микена разорана у три наврата:
у првом налету непријатеља разорене су само куће испред зидина града, у другом налету,
мада је нападнута, тврђава је успела да се одржи и у трећем налету, дакле око 1150. године
п.н.е, Микена је коначно уништена.
26
Хомерско доба
27
Хомеров свет
Хомерова Грчка
28
Свака од родовских заједница има своју територију и сопствену благајну. У
заједничкој борби против непријатеља, удруживало се више родова. Када је долазило до
кризних ситуација, проблем су решавали заједничким снагама. Током рата свака заједница
је чувала своју самосталност и била је предвођена својим басилеусом.
Може се закључити да је припадање једном роду било веома важно. Родовска
заједница је имала обавезу да штити интересе својих чланова. Онај ко би убио члана једног
рода морао је да плати за то убиство, било сопственом главом било новцем. У случају кад
члан погази усвојене моралне норме те заједнице, аутоматски је бивао искључен. Нема
више права на заштиту друштва и добија статус скитнице (метанаст), који ни мало није
повољан.
У еповима се наслућује и распад првобитних друштвених заједница, где се као
посебан слој издваја родовска аристократија. Наиме, само мало њих је могло да приушти
борбене двоколице са добрим коњима. Привилеговани током борбе носе оклопе од злата,
шлемове са коњском гривом и сребрне корице мача. Па чак и када друштво не
узмениравају ратови, “племићи” се могу познати по скупим пурпурним тканинама, који
живе у велелепним кућама са богатом окућницом. Овакве куће тешко да су постојале у
току хомеровог доба и вероватно се песник позива на нека ранија времена из микенског
периода.
Основа привређивања била је пољопривреда, нарочито земљорадња и сточарство.
Број стоке је било мерило вредности. Народ овог периода познаје и гвожђе. Овај податак
из Хомерових епова потврђују и археолошка истраживања гробница које датирају из тог
периода. Нађени су мачеви од гвожђа, где најстарији потиче из 11. века п.н.е.
У сеоској заједници постојала је систематска подела земље. Најбоље земљишне
поседе, добијали су, од народа, басилеуси (ванака) и војводе (равакета). Преосталом делу
становништва земља је додељивана жребом, те се та земља називала клер. Изгледа да
подела није била равноправна, па су сукоби били чести. Они који изгубе своју земљу - тети
или ерити - раде на туђим имањима где им се плаћа у натури. Робови и тети су знали да се
супроставе слободним људима, када би ови последњи дали маха својој самовољи.
Ропство има патријахални карактер, и зову их укућанима. У случају да роб
изневери господара, са њим се сурово поступало. Извор робова јесте рат и ратни плен.
Власник је роба могао поклонити, разменити, продати... Иако у привреди још увек главна
улога припада слободним људима, било је и робова који су чували стада, обрађивали
земљу...
Трговина је слабо развијена и она је уско повезана са пљачком и ратом. Занатство
је, такође, било слабо развијено. Посао занатлије је слабије вреднован но посао
земљорадника.
29
Археолошки налази
30
Грчка колонизација
Пре него што би се усудили да населе једну територију, Грци су тежили прво да
што више сазнају о самој територији. Вођа колониста “оикистес” бирао је место где ће
колонија бити основана. Био је обавезан да праведно расподели земљиште нове насеобине,
а учествовао је и у изради устава. Тукидид пише да је оикист увек био из метрополе, па чак
и када је колонија оснивала нову насеобину. Касније у колонијама постојао је култ
оикиста, који је слављен као херој.
Приликом бирања места, где ће бити основана насеобина, било је важно или да је
земљиште плодно или да постоји могућност стварања луке или да има стратешки положај.
У одабиру колоније, колонисти су се саветовали са пророчиштем (Зевсово светилиште у
Додони, Аполонов храм у Делфима, Дидинино пророчиште у Милету...). Питија је
одређивала ко треба да учествује и где треба основати ново насеље. Колонисти су бирани
и жребом. Едикт киренске народне скупштине из 4. века п.н.е. садржи и оригинални
документ о оснивању Кирене. По овом едикту свако домаћинство на Тери било је дужно да
за колонизацију резервише једног сина. Овај податак слаже се са Херодотовим извештајем.
Страбон пише да је у оснивању Регија учествовао сваки десети грађанин Халкиде.
31
Колонисти су о свом трошку градили брод. Онај који би највише издвојио за
опремање брода, имао је право на највећи и најбољи део земље на новом простору.
Колонисти су са собом носили ватру са огњишта своје метрополе.
Ако је простор био погодан за насељавање, постојала су три основна начина
добијања земље:
Колоније није само оснивала матица, већ су саме колоније оснивале нове
насеобине. Наиме, проблем вишка становништва у једној колонији је решаван на тај начин
што је оснивана нова. Епоикои су нови колонисти који употпуњују насеобине са мањком
становништва. Тако на Тери, за време владавине Бата II, стижу нови колонисти са
простора Пелопонеза. Фокејци су основали Масилију, а ова последња основала је низ
колонија у свом залеђу.
Матицу и колонију повезивали су сродничка веза, писмо, календар, култ, празници
и обичаји. Тако је милетска колонија Кизик сачувала милетски календар и култ Аполона.
У Таренту је поштован култ Аполона Хијакинског, божанство које је поштовано и у
Амиклама. Теоретски, колонија није имала никакве обавезе према матици. Тако је у
Коринту била олигархија, док у њеној колонији, Црној Коркири, демократија. Коринт и
Коркира су се чак и сукобиле. Међутим, иако већина колонија није имала обавезе према
матици, у милетским колонијама епоними су били стефанефори, Аполонови свештеници у
Милету. Надзорник у Потидеји био је извесни Епидемијург, који беше послат из Коринта.
Синопа је узимала данак од својих колонија на југу Црног мора. Масилија (данас Марсеј),
насеобина на јужној обали данашње Француске, је све своје колоније држала под својом
контролом.
Грци су колонизовали просторе и према северу, западу, југу и истоку. У
колонизацији су предњачили градови Милет, Халкида на Еубеји и Коринт.
Колонизација је трајала дуго и у њој су учествовали сви градови Хеладе. Основане
су бројне колоније, које временом прерастају или у значајне центре или нестају.
Последица колонизације јесте ширење грчке културе и језика по Средоземљу, што ће
касније условити стварање једне опште античке културе.
32
Колонизација према југоистоку
33
разлику од Терана, да је Бату још првом приликом сама Питија прорекла да ће бити краљ у
Либији. Касније, Бат је кренуо са две ратне лађе и успео да дође до Либије. Међутим како
није знао шта треба тамо да ради, покушао је да се врати на Теру, али га ови нису
примили. Отуда колонисти стижу до Платеје, где су и основали насеобину. Како им и овде
није било ваљано, након две године, Терани напуштају острво, остављајући за собом само
једног човека и отплове за Беотију, ради новог савета од пророчишта. Питија је опет
предложила насеобину у Либији. Терани, немајући куд, покупише пријатеља који је био у
Платеји, одоше у Либију и напокон основаше Кирену. Ту су живели шест година, а потом
територију проширују и ка унутрашњости.
34
На југу Апенинског полуострва Локра Опунтска основала је Локру Епизефирску.
Локриђани су своју територију проширили све до Тиренског мора.
Нови талас колонизације према западу био је на прелазу из 6. у 5. век п.н.е. услед
притиска Персије на малоазијске Грке. Херодот пише како је становниxтво Фокеје, јонског
града у Малој Азији, учествовало у буни против Персијанаца. Бојећи се одмазде, најпре
беже на острво Хиос. Острво напуштају због зловоље локалног становништва и настављају
да беже према западу. Стижу у Тартес, ушће Гвадалкивира у Шпанији, где се нису дуго
задржавали због непријатељства домаћег становништва. Феничани су их потиснули до
Јадрана. Извесно време су провели на Корзици, где су учествовали борби ради превласти
на западном Средоземљу са Картагињанима и Епирцима. У великој поморској бици
Фокејци су успели да победе противнике, али су и сами имали велике губитке. Напокон су
се зауставили у јонској колонији Региј, где су лепо примљени јер су били Јоњани.
У 6. веку п.н.е. настале су колоније и на простору јужне Француске: Масилија,
Монако, Арл, Ница... Масилија је основана око 600. п.н.е.
Тукидид о Сицилији
У 5. веку п.н.е Сицилију је било могуће опловити лађом за осам дана, док је само
острво било удаљено за око пола географске миље од копна јужне Италије.
Песници су певали како су најстарије становништво Сицилије били Киклопи и
Лестригонци, за које није познатно од куда су дошли, којег су рода били, нити где су се
касније настанили.
По овима острво насељавају Сиканци, који су тврдили да су староседеоци, а само
острво је по њима добило име Сиканија (раније се звало Тринакрија). Сиканци су,
највероватније, пореклом били Иберани, које су потиснули Лигијци од реке Сикана у
Иберији. Населили су западни део Сицилије.
По Тројанском рату, у суседству Сиканаца населили су се Елимци (Тројанци), са
престоницама Ерикс и Егеста.
Фочане, који су се враћали из тројанскога рата, прво је бура довела до Либије...
Ускоро насељавају простор Сицилије као суседи Елимаца.
Са насељавањем Сикулаца на Сиканију, народа који је од стране Опичана потиснут
са простора јужне Италије, долази до сукоба са Сиканцима. Бројнији Сикулци су успели да
поразе Сиканце и да их потисну према југу и западу острва. Последица пораза Сиканаца је
била и та да је острво преименовано у Сицилију. Сикулци су населили северни и средњи
део острва. Модерна историографија сматра да Сикули и Сикани долазе из Италије.
Обале Сицилије насељавали су и Феничани ради трговине са околним народима. Са
доласком Грка, они се померају према Елимцима и станују у Мотију, Солоенту и Панорму.
Ови градови били су најближи матици Картагини.
Од Грка, прво су Халкиђани са Еубеје, допловили до Сицилије под вођством
извесног Тукла, и основали насеобину Наксос 735. п.н.е.
35
Након годину дана Коринћани, под вођством Архије, су настанили Сиракузу 734.
п.н.е, пошто су најпре протерали Сикулце са острва.
Пет година по оснивању Сиракузе, Халкиђани утврђују Леонтину отету од
Сикулаца и оснивају Катану, где је оснивач Катане био Еуарха.
Од Хелена у колонизацији је још учествовало становништво Мегаре, Мегарани,
предвођени Ламидом, прво оснивају Тротил на реци Пантакији. Потом су извесно време,
заједно са Халкиђанима, живели у Леонтини, а када су протерани оснивају град Тапс.
Под вођством сикулског краља Хиблона, који им је предао своју земљу, оснивају
хиблејску Мегару. Пре него што их је владар Сиракузе, Гилон, протерао са овог простора
који су већ насељавали којих 250 година, Мегарани, под Памилом, су основали Селинунт.
Рођани под Антифемом, а Крићани под Ентимом основали Гелу на истоименој
реци, 45 година по оснивању Сиракузе.
Становништво Геле за вође је изабрало Аристоноја и Пистила и основали су град
Акрагант, назвавши га према реци Акраганту.
Занкла јесте име града које потиче од Сикулаца, а означава срп. Сикулце су
протерали Јоњани и Самњани, који долазе на острво бежећи пред Међанима.
Занклу су основали гусари из Куме у Опикији, предвођени Перијером, а потом овај
град насељава и становништво из Халкиде и Еубеје под вођством Кратемена. Касније,
Анаксила из Регије је преименовао град у Месену.
Химеру је основало становништво Занкле (Еуклид, Сакон и Сим), а град су
насељавали и Милетовци из Сиракузе.
Акру и Казмену су основали Сиракужани. Камарину су најпре насељавали
Сиракужани и то предвођени Дасконом и Менеколом. Касније Камарина долази у руке
гелском владару Хипократу.
Наксос на Сицилији оснивају становници Наксоса и Халкиде са Еубеје. Ова
колонија је једна од најстаријих грчких колонија на острву и основана је у првој половини
8. века п.н.е. Наксос оснива колоније Катану и Леонтину. На северу настаје колонија
Халкиђана, Занкле (Месина) на обали Месинског мореуза. Део становништва из Месине
оснива колонију Региј, на крајњем југозападу апенинског полуострва. Занклејци и
Халкиђани оснивају Химеру, на северу.
Југозападну обалу Сицилије насељавају Дорци. Становници Мегаре оснивају
Мегару хиблејску, а ови последњи Селиунт. Коринћани прво колонизују острво Ортигију
наспрам Сиракузе, а потом насељавају копно. Колонија Агригент је најпре припадала
Феничанима, а потом Рођанима и Крићанима.
Због интезивности грчке колонизације на простор Сицилије и јужне Италије, овај
простор је назван Magna Graecia.
36
Колонизација према северу
37
Колонизација Црног мора - Колонизација обале Понта Еуксинуса (Црног мора)
обухватала је колонизацију северне обале Мале Азије и северозападну обалу мора.
Колонизација ове територије није била нимало лака, те је колонизација овог
простора и најмлађа. Ово је најсевернија тачка коју Грци насељавају приликом своје
колонизације. Клима на северу била је знатно оштрија него у Хелади. Грцима су задавали
проблеме и Скити, ратоборно племе које је насељавало простор данашње Украјине. Сама
пловидба Црним морем била је тешка због јаких ветрова и струја. Како је малоазијска
обала била нешто приступачнија, постојала је могућност путовања копном, те ту и настају
прве насеобине. Овај простор био је привлачан због племенитих метала у Тракији, жита и
коже у Украјини, усољене рибе...
Највише је било колонија Милета. На јужној обали Понта настаје Синопа 812. п.н.е,
која временом оснива колонију Трапезунт. Ове две колоније оснивају Амисос, коју су прво
покушали да оснују Фокејци. Крајем 8. века п.н.е. Кимеријци са Кавказа порушили су ове
колоније. Већ у 7. веку п.н.е. оне су обновљене под истим именом.
Дорци (Мегарани) оснивају Хераклеју Понтијску 560. п.н.е.
На западној обали Понта Милет оснива Истрос, Аполонију, Месембрију, Торнис,
Одесус (данас највећа лука на северном мору), Анхијалу. Једина дорска колонија је
Галатос.
На северној обали Понта Милет на ушћу реке Тирас (Дњестар) оснива истоимену
колонију, а према ушћу Хипаниса (Буг) и Бористенуса (Дњепар) колонију Олбију.
Милећани такође оснивају и колоније на Херзону Тауријском (Крим): Пантикапеј,
Теодосија, Нимфеј и на обалама Меотиса (Азовско море). На Таманском полуострву
оснивају колонију Фанагорију, а на ушћу реке Танаис (Дон), истоимену насеобину.
Дорци из Хераклеје Понтијске, основали су Херзонесос.
Колоније око Босфора кимеријског, временом су уједињене у Босфорску
краљевину.
38
Спарта
Извори
Оснивање града
39
Уређење
40
Друштвено уређење Спарте
41
принуђена да даје повластице перијецима и слободу хелотима. Ти нови грађани су се
називали неодамоди.
Перијеци, они који станују унаоколо, према једном виђењу пореклом су били
Ахајци који су поражени приликом навале Дорана на овај простор. Били су лично
слободни, служили су војску, али нису имали политичка права, те можемо рећи да су били
грађани другог реда. Ову класу чинили су земљорадници, занатлије и трговци, који су
живели дуж морске обале и који су краљевима плаћали 1/10 прихода.
Ефор из Киме тврди да су перијеци били равноправни са спартијатама све до
владавине краља Агиса. По Ефору, перијеци нису били Ахајци, већ становништво које је
населило раније напуштене ахајске градове. Отуда претпоставка да су заједнице перијека,
најпре, биле савезници спартанској држави, а тек касније је Спарта те заједнице подредила
својој власти.
Хелоти су државни робови, који обрађују земљу спартијата, клеросе. Хелоти
представљају покорено становништво Лакедемоније и Месеније. Добили су назив по граду
Хелосу, који се борио против Спарте. Припадају оној спартанској породици за чију
земљишну парцелу су везани. Њихов положај био је сличан положају кметова у средњем
веку. Међутим, само држава је имала то право да да слободу хелоту. Ослобођени хелоти,
неодамоди, уколико су уживали поверење спартијата, могли су вршити службу лако
наоружане пешадије, пелтаста. Хелот је смео имати породицу. Однос спартијата према
хелотима није смео бити однос емоција. Теоретски, представљали су непријатеље Спарте и
са њима се поступало брутално.
Паусанија пише да по доласку Дорана, хелоти су били равноправни са
спартијатима. Поробљени су за време владавине Агиса, из другог колена владајуће класе
по доласку Дораца... односно за време владавине трећег колена како тврде други писци.
Хелоти су били робови од друге половине 8. века до 370. године п.н.е.
42
Државно уређење Спарте
43
све судске функције. Ефори су имали финансијску, судску и административну власт, чак и
над краљевима и герунтима. Два ефора су стално пратила краља у његовим походима, како
ради контроле самовоље самог краља, тако и да заштите интересе државе. Поред
контролне функције, ефорат се морао потрудити да одржи власт над масом хелота, а исто
тако и над перијецима. Ефори су организовали једну врсту тајне службе, криптију.
Криптију су чинили спартански младићи од 18 година. Сврха ове службе је да се застраше
хелоти у циљу спречавања побуна и инцијација, увођење младића у статус одраслог.
Ефорат је представљао демократски елеменат спартанског уређења.
Народну скупштину, Апелу, чине спартијати старији од 30 година. Имају право
гласања са ДА, односно НЕ, и имају права вета. Састајали су се само онда када су
позивани и дискутовали су само о ономе што им је било поверено. Уколико одлука
скупштине не одговара краљу или герунтима, она се распушта. Апела бира герунте,
одлучује о рату или миру, решава спорове око краљеве власти.
Сви спартијати су од своје 20-те до навршене 60-те, служили војску. Војска се
делила у пет борбених формација, криво лохоса, по један из сваког од пет села на које се
делио центар спартанске државе. Лохос чине заклетвом повезане дружине - еномотије.
44
Плутарх о Ликургу
45
Месенски ратови
46
Пелопонески савез
У 6. веку п.н.е. Спартанци су у једној бици успели да победе Тегеју. Међутим, како
су већ имали проблема са сталним устанцима хелота, решили су да не анектирају простор
Тегеје нити да експлоатишу њено становништво и тако створе могућност за нове побуне.
Радије су направили једну врсту алијансе, где је Тегеја задржавала своју независност.
Обавеза Тегеје била је само да да одред војске Спарти, када би ова ишла у оружане сукобе.
Ефор Хилон био је свестан да Грци Дорце сматрају уљезима. Стога је у будућности
гледао да не истиче посебно спартански доризам, како би одобровољио суседне градове за
улазак у савез. Тако долази до закључивања уговора са Коринтом, Сикионом, градовима
Аркадије, са изузетком дорског конкурента Аргоса. Спарта се чак мешала и у унутрашњу
политику појединих градова, нпр. у Сикиону је протерала локалног тиранина.
За кратко време, око 550. п.н.е, Спарта је направила савез више држава јужне Грчке,
познат под називом Пелопонески савез. Спарта је водила спољну и унутрашњу политику
савеза и ускоро постала једна од водећих сила Грчке. Чланице савеза морале су имати исте
пријатеље и непријатеље. Савез се називао Симахија.
Критски устави
47
Старија тиранија
Реч тиранин вероватно је лидског порекла, а код Грка први пут се појављује код
песника Архилоха, који је у 7. веку п.н.е. живео на острву Парос. Архилох реч “тиранин”
користи као титулу за владаре династије Гига из Сарда. У прво време реч није означавала
нити доброг нити лошег монарха. Она је у свом значењу била неутрална. Касније, како су
тирани махом били сурови владари (Перијандар из Коринта, Хипија из Атине), користи се
у негативном контексту. Да се термином тиранин означава сурови владар допринела је
грчка пропаганда у 5. веку п.н.е. Наиме, убице тиранина Хипарха, Хармодије и
Аристогитон, у Атини су слављени као хероји. Исто тако поједини филозофи, између
осталих и Платон, сматрали су тиранију најгорим обликом владавине. Тиранија је
супротност грчке љубави према слободи.
О тиранији и првим тиранима пишу Солон, Теогнис (писао поучне песме у Мегари
током 6. века п.н.е.), Никола из Дамаска (написао Историју света у 144 књиге, где су
данас сачувани само фрагменти, умро 4. п.н.е.), Диоген Лаертије (написао зборник
истакнутих филозофа, а живео је у 3. веку н.е.), Херодот, Тукидид...
Према Вујаклији, тиранија је власт до које се дошло насилним и незаконитим
путем. Тиранин у старој Грчкој јесте самовладар, у једној дотле слободној држави, који је
превратом дошао до власти.
Од Тукидида сазнајемо да су тираније биле основане у оним државама где су се
приходи убрзано повећавали, док је сама Грчка постајала моћнија у преузимању општег
богатства. Тукидидови подаци слажу се са чињеницом да су прве тираније биле управо
јаки привредни центри: Сикион, Коринт и Мегара.
Прилив богатства вероватно је довео до промена у уређењу држава 7. века п.н.е. Јаз
између сиромашних и богатих је био све већи, новац је све више добијао на значају.
Теогнис је приметио да новац чини човека од самог рођења. Поштован је и сматран
високородним само онај ко је био богат.
Међутим, прилив блага није довољан услов за рушење олигархије и завођење
владавине једног човека. Можда је Херодот у праву када је напоменуо да је сама
олигархија у појединим полисима саму себе уништила. У трећој књизи свог дела каже да
под управом неколицине сви желе да се истакну у раду за опште добро. Ово доводи до
међусобних сукоба, побуна, покоља... и на крају, када су већ сви уморни, добровољно
пристају на власт једног човека, од којег се очекује сврсисходно вођење унутрашње и
спољне политике.
Први велики тирани јављају се у Јонији и на Истму око 7. века п.н.е.
48
Тиранија на истоку
Тиранија на Истму
49
Претпоставља се да је Кипсел, временом, постао војсковођа и да је обезбедио
довољну подршку од народа да Бахијаде побије или протера и на тај начин преузме власт.
Конфисковао је земљу Бахијада и расподелио је међу својим присталицама.
О Кипселовој владавини се мало зна. Према Херодоту, владао је тридесет година.
Поштовао је богове и пророчиште, те су његови поклони у Делфима и Олимпији били
чести. Делфима је даровао Коринтску ризницу. Олимпији је даровао позлаћену статуу
Зевса. У Херином храму је чуван камени ћуп у којем је наводно Лабда сакрила Кипсела.
Међутим, овај дар је дело изузетног мајстора из Перијандровог времена. Заузврат,
пророчиште је подржавало Кипсела као владара.
Ковао је новац по узору на Самос, а не по стандардима Арга.
По једној верзији у Коркиру су побегли Бахијади. Како би напокон освојио
Коркиру, Кипсел је решио да опседне острво оснивајући колоније око самог острва. Под
вођством његова три незаконита сина, завладао је Леукадом, Амбракијом, Анакторијумом.
Коркира се супроставила коринтској колонизацији Амбракије. Постоји вероватноћа, на
основу једног епитафа на гробу Коркиранина да је погинуо уз бродове на реци, да је дошло
до битке између Коринта и Коркире. Исход ове битке је неизвестан, али пре Кипселове
смрти постигнут је договор да и једни и други населе Епидамну на јадранској обали,
северно од Коркире.
Подржао је династију Милтијада у Сиракузи.
Кипсела је наследио његов законити син Перијандар, који је, како би обезбедио
себи што сигурнији престо, унајмио телохранитеље - 300 дорифора.
У прво време Перијандар је блаже владао него Кипсел, али добивши савет од
Тразибула, тиранина из Милета, побио је све најугледније људе у Коринту.
Као и отац, богато је даровао Делфе и Олимпију. Градио је храмове од камена и
организовао игре на Истаму у част бога Аполона. Ширио је култ Диониса.
Перијандар је донео законе како би ограничио луксуз и беспотребно мешање
грађана у политику. Дозвољавао је држање малог броја робова, кажњавао је доколицу и
наплаћивао је коришћење коринтских лука.
За време своје тираније, од 627 до 586. п.н.е. предложио је да се на Истаму прокопа
канал, ради повезивања коринтског и егејског залива. Међутим, овај посао је захтевао
много новца и физичке снаге, те је место канала изграђен камени пут са два колосека. На
овом путу кола су превозила лакше бродове или товар са бродова. О овој врсти превожења
писао је и Плиније Старији. Педесетих година 20. века пронађени су остаци овог пута.
Прокопао је канал на Леукади, те је од полуострва настало острво.
За разлику од оца колонизује и простор истока. Основао је Аполонију Илирику
ради трговине са Илирима, а његов син Потидеју на Халкидику за трговину са
становништвом македонског приморја.
Преко брачне везе, повезао се са Проклом, тиранином Епидаура. Касније је и
освојио Епидаурус, град познат по амфитеатру и храму Ескулапа. Успео је да оствари
пријатељске везе са Атином, Лидијом и Египтом. Наиме, Перијандар је тај који је измирио
50
Атињане и Митилењане (еолски град на Лезбосу), а који су ратовали око некадашње
тројанске земље.
Око 8. века п.н.е. Коринћани су сарађивали са Самосом, где су коринтски
бродоградитељи правили бродове за Самњане. Међутим, у време Перијандра, Коринт
мења политику и све више сарађује са Милетом. Милет је још за време Лелантинског рата
(734 - 680. п.н.е.) постао непријатељ Самњана, јер су ови последњи били савезници
Халкиде у борби против Еретрије, коју је пак подржавао Милет. Да се Коринћани још
више удаље од Самњана помогао је самски препад на Егину, за коју су били
заинтересовани сами Коринћани. У сваком погледу савез са Милетом је био више него
добродошао. Коринћани су били заинтересовани за исток, а Милет је одржавао везе и са
Египтом, а по рату са Алијатом и са Лидијом. О вези сведочи и коринтска грнчарија
пронађена на истоку, одоносно милетска у Сибарису.
О вези Тразибула и Перијандра може посведочити једна Херодотова прича. Када је
Алијат заједено са Лиђанима у једној инвазији случајно срушио атински храм, а онда се
тешко разболео, Делфи су га саветовали да обнови храм. О савету Делфа Перијандар је
обавестио Тразибула. Тако, када је Алијат послао изасланике у Милет да негирају истину,
док он сам не обнови храм, Милећани уживајући у свом тобожњем богатству, убедили су
изасланике да је то једна добростојећа држава. Сада Алијат, сматрајући Милећане за
озбиљне непријатеље, склопио је мир са њима и изградио чак два храма у Асесу посвећена
Атини.
Да је Перијандар ценио и одржавао везе са Египтом сведочи и име Перијандровог
нећака и наследника, Псаметиха (како су се звали и фараони Саиске династије).
О вези Египта и Коринта могу посведочити и египатски предмети пронађени у
коринтској луци Перахора.
Иако је песник Арион са Митилене славио власт Перијандра, Перијандар је био
суров тиранин. Убио је своју жену Мелиту, ћерку тиранина из Епидаура. Угледне жене
Коринта је скинуо до голе коже у Херином храму ради проналажења блага свог пријатеља.
Протерао је свог сина Ликофрона из Коринта, којег су касније убили становници Коркире.
Да би се осветио Коркиранима, послао је триста синова из угледних породица Коркире,
Алијату (владару Лидије) да му служе као евнуси. Дечаке су спасили Самљани.
Перијандра је наследио његов нећак Псаметих, који је убијен 582. п.н.е. Његово
тело и кости предака однесене су ван територије Коринта, а кућа Кипселида је сравњена са
земљом. Колико је династија Кипселида постала омражена сведочи и чињеница да је
Кипселово име било обрисано са личног поклона којим је даровао Делфе.
У Коринту је поново успостављена олигархија, владавина мањине. У Амбракији је
успостављена демократија, док је Коркира постала независна и заклети непријатељ
Коринћана.
51
Тиранија у Сикиону - У суседству Коринта налазио се град Сикион. За разлику од
Коринта, трговачког града који је активно учествовао у колонизацији, Сикион није
оснивао нове насеобине. Сикион је својевремено био познат по свом воћу и поврћу, те је
он више био град аграрног карактера.
Први тиранин у Сикиону био је Ортагора, који је на власт дошао 655. п.н.е.
Владавина ове династије трајала је један век. Делфи нису били посебно одушевљени
владавином Ортагорида, те од Делфа и потиче тврдња да је отац Ортагорида био, у ствари,
кувар или касапин. Ортагора је вероватно припадао пре-дорском становништву. Истакао
се у пограничним сукобима, када је постављен за војсковођу, а ускоро постаје и тиранин.
Тирани у Сикиону носили су титулу поглавара свештеничког (басилеуса). Мирон I,
из рода Ортагорида, победио је у једној трци 648. п.н.е. у Олимпији и даровао га
драгоценостима у своје и име народа Сикиона.
У прво време тиранија је била умерена, али за време Мирона II постаје угњетачка.
Мирона II убио је његов брат Изодем заједно са Клистеном и Еxином (?).
За време Клистенове владавине (600 - 570. п.н.е.) долази до трвења између пре-
дорског и дорског становништва. Наиме, Сикион је дуго био опседан, а потом и освојен од
Дораца из Арга. Дорац Адраст, који је према традицији предводио седам аргивских хероја
против Тебе у рату пре Тројанског, тврдио је, својевремено, да он треба да управља
Сикионом као наследник свога деде, а краља Сикиона, Полиба. Клистен је тежио да укине
Адрастов култ у Сикиону, а забранио је и певање Хомерових песама где се величају
Аргејци и протерао је аргивске рапсоде, све у циљу антидорске политике. Како би
онемогућио било какву владавину Адраста у Сикион уводи култ његовог љутог
непријатеља Меланипа из Тебе. У истом периоду, како Херодот пише, Клистен је
променио називе племена у Сикиону. Племе, којем је сам припадао, назвао је Архелаји или
владаоци, док је дорска племена назвао Хијати (Свињари), Онеати (Магарчари), Хереати
(Прасетари). Клистен је у сваком погледу штитио интересе недорског племена у Сикиону.
Шездесет година после Клистенове смрти Дорци су повратили своја првобитна имена
племена: Памфили, Димани, Хилеји.
Ортагориди су учествовали у Првом светом рату око надзора над Делфским
амфиктионом (595 - 586. п.н.е.).
Аполонов храм у Делфима или Пито (Делфи су називани и по Делфовој ћерки
Питиди, Пито) налазио се у фокидском граду Криса на јужним падинама Парнаса.
Становници Крисе сматрали су да превласт у Делфима припада њима, док су Делфи
тежили да се ослободе Фокиђана тражећи савезника у Тесалцима.
Амфиктион, или околно становништво, су чинили дванаест племена североисточне
Грчке. Седиште Амфиктиона било је на Термопилима у Антали, близу Деметриног
светилишта. У Амфиктиону су решавана важна религијска и политичка питања, где је
свако племе имало по два гласа.
Криса је управљала територијом од севера, дуж обале па све до Делфа и била је
моћнија но Делфи. Криса, од сваког ко је желео да посети Делфе, је убирала одређени
данак. Шта год да је био разлог свађе између Делфа и Фокиђана, предмет је пренет на
52
Амфиктион. Одлучено је, највероватније под утицајем Тесалаца, да се поведе рат против
Крисе. Решено је да се Криса потпуно уништи, јер је већ била јака управљајући
Крисејским заливом, касније названим Коринтским. Снаге Амфиктиона ојачане су снагама
Атињана, предвођених Алкмеонидима, и Сикионцима, предвођени Клистеном 591. п.н.е.
Клистен је имао посебан интерес да учествује у Првом светом рату. Желео је придобије
пророчиште, које није било посебно наклоњено владавини Ортагорида, ради подршке
његовој породици. Град Криса је прво опседан, а затим је освојен и спаљен. Становништво
је продато у робље, а град је сравњен са земљом. Територија некадашње Крисе посвећена
је Аполоновом храму и ову земљу нико није смео узорати.
Последица овог рата је зближавање Амфиктиона и пророчишта у Делфима. Делфи
долазе под заштиту Амфиктиона и имају пуну самосталност.
Победа је прослављена одржавањем првих Питијских игара 582. п.н.е, које су се
одржавале на сваке четири године. Клистен је победио у првој трци борбених кола и
освојио ловоров венац. Узео је учешће и у организовању Питијских игара у Сикиону, које
су касније славиле име Адраста. Такође је богато даровао Делфе дајући Сикионску
ризницу.
Када је на Питијским играма у Олимпији освојио прво место са својим
четворозапрежним колима, решио је да уда своју ћерку Агаристу. Позвао је у Сикион све
просце из угледних породица Хеладе да се надмећу у разним вештинама ради руке
Агаристе. Клистену су се нарочито свидели просци из Атине, Мегакле, а посебно
Хипоклид који је био сродник породице Кипселида у Коринту. Након годину дана Клистен
се ипак одлучио за Мегакла из породице Алкмеонида, те се овај и оженио Агаристом око
575. п.н.е. Агариста је родила славног Клистена, који је успоставио демократију у Атини
по владавини Пизистратида и Хипократа, чија је ћерка била Агариста, мајка Перикла.
После Клистенове смрти завршено је са тиранијом у Сикиону.
53
Атика у 7. и 6. веку п.н.е.
Извори
— Тукидид, Херодот, Платон, који тврде да становници Атике нису дошљаци, већ
да су староседеоци, аутохтони.
— Хеланик из Митилене, који је живео у 5. веку п.н.е, написао је најстарију
историју Атике.
— Еусебије из Цезареје, који је живео на прелазу из 3. у 4. век наше ере, у свом
делу Хронике пише о раном уређењу Атике.
— Аристотел
54
Државно и друштвено уређење
55
Процес уједињавања је трајао којих двеста или триста година. Теоријски, ово
уједињење свих атичких насеља у јединствену државу, Атички синојкизам, омогућавало је
да сви становници Атике постану Атињани (грађани атинског полиса), односно Атина је
припадала свим становницима Атике. Синојкизам је уједињење мањих у један већи полис
са једним центром.
Атина је била монархија до владавине митског краља Кодра, Посејдоновог потомка.
Кодро је жртвовао себе ради победе Атињана над народом Пелопонеза (Дорцима?). По
Кодровој смрти, коју традиција датује око 1100. п.н.е, Атина постаје аристократска
република.
Према једној верзији традиције, син последњег атинског краља Кодра, извесни
Медонт, је своју титулу заменио титулом архонта, а према другој верзији, Кодра, пошто је
погинуо у борби са Пелопонежанима, нико није могао наследити јер је сам Кодро,
својевремено, био савршен.
Аристотел тврди да је уведена функција полемарха која је требало да замени
владавину неспособних краљева.
Како било аристократи у Атини, где се посебно истакла породица Медонтида (за
које Хигмет тврди да су били краљеви), временом су ограничавали власт краља.
Медонтиди су основали титулу архонта, која је практично под својим доменом
подразумевала све привилегије и дужности краљевске титуле. Први архонт је био или из
рода Медонтида или извесни Акаст, који су своју дужност вршили доживотно. У 8. веку
п.н.е. владавина архонта се смањује на десет и најпосле у 7. веку п.н.е. на годину дана,
чиме је озбиљно била угрожена власт краља. Краљ је постојао иако није имао неку
озбиљнију улогу у држави.
Претпоставља се да се током 9. и 8. века п.н.е. Атини, било добровољно било под
присилом, најпре прикључио приобални део - Паралија. Ово је закључено на основу
податка да се око 8. века п.н.е. у Атини поштује култ Посејдона, који је вероватно из
Паралије пренет на Акропољ. Ускоро се Атини припаја и планински део Дијакрија, одакле
је пренесен култ Тезеја.
Химна посвећена Деметри, која се очувала до данас, сведочи да је Елеусина у 7.
веку п.н.е. моћан град у близини Мегаре, водила рат са Атином како би очувала своју
независност. На крају и овај простор долази под власт Атине.
На основу података из Атинског устава сазнајемо да у 7. веку п.н.е. у Атини влада
родовска аристократија, еупатриди, који воде порекло од “добрих отаца”. Еупатриди
располажу најбољом земљом. Диодор са Сицилије тврди да је сва власт, најпре, била у
рукама еупатрида. Временом извесну власт добијају и геомори, а потом и демијурзи.
Пелати и шестодеоничари су зависно становништво, које обрађује земљу
аристократа. Хектемори (шестодеоничари) су шести део приноса давали еупатридима. У
случају да нису богаташима давали закупнину, могли су допасти ропства.
Геомори (земљорадници који су успели да сачувају своје мале поседе) и демиурзи
(занатлије) били су слободно становништво.
56
Ова подела се такође приписује митском краљу Тезеју од стране Плутарха и
Солона.
Временом у ову поделу сврставамо и метеке, недомородачко становништво.
Метеци нису имали политичка и нека имовинска права којим су се користили Атињани,
али су остали лично слободни и махом су били занатлије. Демос је слободан,
староседелачки народ Атине.
Из редова еупатрида бирано је девет архонта, који су имали извршну, судску и
војну власт. Најстарија је част краља, а потом част архонта. Еусебије из Цезареје дао је
списак тринаест доживотних архонта, почевши од Медонта, Акаста..., датујући њихову
владавину од 1068. до 753/752. п.н.е. Постоји и списак седам десетогодишњих архонта,
који су владали од 753/2. до 683/2. п.н.е. Најстарији списак једногодишњих архонта потиче
из 683/682. п.н.е.
Архонт - епоним био је најстарији архонт и по њему је година добијала име. Имао
је судску власт, штитио је имовину грађана и председавао је већем Ареопага. Организовао
је нове свечаности: у част бога Аполона и Дионисија. Практично, имао је цивилна
овлашћења краља.
Архонт - полемарх био је забављен војним пословима. Био је врховни војсковођа
атинске војске и флоте, а такође је био задужен за вођење судског процеса странцима.
Његово седиште било је у Епиликеји.
Архонт који је заменио краља у религиозним обавезама, био је познат под именом
архонт - басилеус. Био је задужен за верске светковине, суђење онима који су учинили
светогрђе, преседавао је у споровима око религије. Заједно са филобасилеусима
преседавао је приликом суђења за убиство без предумишљаја. Његова резиденција била је
Стоа на Агори.
Преостала шесторица била су архонти - тесмотети, чувари старих законодавних
обичаја, који нису имала улогу судије, већ су записивали судске одлуке. Улога тесмотета је
била својевољно тумачење у корист аристократије, што ће касније условити борбу демоса
за кодификацију права.
Аристотел пише да је институција од девет архонта уведена после 683/2 п.н.е.
Тукидид пружа податак да девет архонта већ постоји по Килоновој завери, после 640.
п.н.е.
Мандат архонта је трајао само једну годину. Након навршене године архонти
постају доживотни чланови ареопага, названом по брду на којем се налазио, а које је било
посвећено богу рата Ареју. Ареопаг је најпре био Веће старешина (пресуђивали у свим
случајевима убиства), а временом постаје веома поштован орган аристократске власти.
Атинска традиција оснивање ареопага приписује Солону. Да је Ареопаг постојао у време
Солона потврђује Плутарх који пише да је Солон у фрагменту о амнестији поменуо
Ареопаг. То је био врховни суд на чије пресуде није постојало право жалбе. Задатак
Ареопага је био да чувају законе и устав, саветују архонте...
Еклесија је било тело које је бирало полемархе, а њени чланови су били сви грађани
који су имали право гласа.
57
Килонова завера
58
Драконови закони
59
Солоново законодавство
Извори
О Солону, који је рођен око 640. п.н.е. сазнајемо из делова његових елегија које су
сачуване у списима Херодота, Аристотела и Плутарха. Подаци које нам пружају Цицерон,
Тит Ливије, Сенека, Аул Гелије и други су већ познати и веома оскудни.
О Солоновом животу
Солонов отац, како већина пише, био је Ексекестид, који је порекло водио од Кодра
(те следи да је био од породице Медонтида). Солонова мајка била је у сродничким везама
са Пизистратидима. Солон је према пореклу припадао еупатридима. Међутим, Солонова
породица према имању и угледу припадала је средњем слоју грађана. Ексекестид је
временом своју имовину страћио, како Хермип пише својом дарежљивошћу и
доброчинствима, те се Солон, још као младић, одао трговини (вероватно маслиновог уља)
и доста је путовао. Друговао је са Анахарсидом и Талесом из Милета.
Атињани су дуго и безуспешно ратовали са Мегаранима око превласти над
Саламином, која је била важна због њеног стратешког значаја. На крају у Атини доносе
закон којим се забрањује свака прича, било усмена било писмена, која за предмет има
освајање Саламине. Солон се направио лудим и спевао елегију Саламина, којом позива
Атињане у освајање острва. Закон је одбачен, а Солон, уз подршку свога сродника
Пизистрата и Атињана, у борби против Мегарана осваја острво.
Пре него што ће постати архонт, Солон се истакао у решавању спора између
Атињана и Мегарана који је избио због превласти на Саламини и затим као посредник
између Мегаклових и Килонових присталица.
У Атини, Драконовим законима није угушено незадовољство народа. Наиме,
закупци или xестинари земље богаташа, коју су обрађивали, због високих намета западали
су у дуговања. Њихово отплаћивање дугова до Солона била су загарантована њиховим
телима. Чак и они који нису имали земље могли су доспети ропства.
Поредак у Атини био је такав да је већина била потчињена мањини. Шестинари су
били незадовољни својим положајем, највише огорчени дужничким ропством. Исто тако у
Атини су биле бројне страначке борбе. Постојале су три странке: Дијакриди или брђани
(тежили су демократском уређењу), Парали или приморци (тежили су демократско -
олигархијском уређењу) и Педијеји (тежили су олигархијском уређењу). Због страначких
сукоба и једни и други изабрали су Солона за посредника. Солону је најпре понуђено
ванредно задужење аисимнета (владар који је биран доживотно или на један одређени рок
како би извршио неки задатак). Међутим, он није прихватио ову службу, али је постао
архонт-епоним 594/3. п н.е.
60
О Солоновим законима
Солонови закони били су исписани на дрвеним плочама. Ове дрвене плоче називале
су се аксоне, што у преводу значи осовине. Закони су били чувани у Пританеју, светом
средишту града, а њихови преписи на каменим пирамидама. Ове камене пирамиде
налазиле су се на краљевом трему (Акропољ) и биле су доступне свим грађанима.
Деветорица архонта су се пред овим плочама заклињали да неће погазити ни један од
Солонових закона, у супротном, обавезли су се да ће храму Зевсу Агорском даровати
златан кип човека. Солон је утврдио да његови закони трају сто година. О Солоновим
реформама највише података оставили су Аристотел и Плутарх.
Солон није стао ни уз аристократију ни уз народ. Гледао је како да на најбољи
начин измири ове две стране. Једним законом је укинуо ропство због дуга, што је назвао
растерећењем - сисахтеја. Плутарх је сматрао да су сисахтејом биле укинуте све дужничке
обавезе сељаштва. Аристотел такође пише о потпуном укидању свих приватних и јавних
дужничких обавеза.
Према традицији, пре него што је закон ступио на снагу, Солонови пријатељи,
знајући за Солонову намеру увођења новог закона, стекли су велику имовину, задуживши
се. Када је закон ступио на снагу Солонове присталице су задржале имања не морајући да
одговарају за дуговања. Колику је улогу Солон имао у овој превари његових пријатеља,
неизвесно је.
У прве Солонове законе спада и епитимија, враћање грађанске части скоро свима,
који су као нечасни (атимои) били протерани (са изузетком оних који су били протерани
због убиства или покушаја завођења тираније).
Средствима државне благајне откупљени су они Атињани, који су раније били
продати у ропство због дуга и враћени су у Атину. На ово је посебно био поносан Солон,
што и видимо из сачуваних фрагмената његових елегија. Атињани су пре Солона
продавани ван Атине, прво због недостатка хране у самом граду, а исто тако због
незадовољства бројних рођака појединца који је допао ропства.
Грађане је поделио, не према пореклу, већ према висини прихода (тимократска
реформа) на четири класе: пентакосиодимне, хипеје или коњанике, зеугите и закупце или
тете. Модерна историографија поставља питање да ли је оваква подела постојала и пре
Солона само што се није заснивала на цензу, већ је представљала поделу на војне родове?
Сврха поделе према цензу је да сада имају власт, тј. државом могу управљати они који су
довољно богати.
Аристотел пише да су прва три разреда могла обављати дужности архонта, међутим
зеугити то право добијају тек од 458/7. п.н.е. Плутарх наводи податак Деметрија из
Фалерона (атински политичар у другој половини 4. века п.н.е.) да су у Аристотелово време
само припадници пентакосиодимна имали право на службу архонта. Ово наводи на
закључак да између Солонових закона, па до 458/7. п.н.е. хипеји нису могли бити архонти.
О овоме Аристотел не даје податке.
61
Дужност благајника је најпре била резервисана само за грађане првог разреда.
Полети су могли бити грађани прва три разреда, као и за службу једанаесторице и службу
колакрета.
Пентакосиодимни и хипеји имали су право да бирају и да буду бирани, значи имали
су пуна активна и пасивна политичка права. Зеугити су били ограничени у свом пасивном
праву, нису могли бити бирани за архонте. Тети су могли да бирају, али не и да буду
бирани.
Подела становништва према приходима омогућила је и поделу војних обавеза.
Пентакосиодимни су били дужни да о свом трошку дају сваковрсно снабдевање, грађани
другог разреда су били коњаници, зеугити су били хоплити, тети су били или лако
наоружана пешадија или морнарица.
У време Солона постојале су четири филе и четири филобасилеуса. Свака фила је
била подељена на три тритије и дванаест наукрарија. Не зна се тачно када су наукрарије
настале. Херодот и Аристотел излажу различита мишљења. Херодот тврди да су
наукрарије постојале пре Солонових реформи и да су играле важну улогу у гушењу
Килонове завере. Аристотел сматра да су наукрарије настале за време Солона.
До завођења наукрарија долази услед развоја трговине и поморства у Атици, чему у
прилог иде и само име (ναυζ - брод). Свака од 48 наукрарија била је обавезна да издвоји
опрему и људство за атинску флоту. На челу наукрарија били су наукрари, који су били
задужени за приносе и за трошкове. Наукрар је прво био заповедник брода, али временом
његова административна функција ће се мењати.
Политичко уређење за време Солона донекле се изменило. И даље је постојао
Ареопаг, чији се задатак састојао у чувању устава и закона, поштовању и спровођењу
Солоновог закона, кажњавању оних који су се о закон огрешили. Ареопаг су чинили
бивши архонти.
Архонти су, у време Солона, бирани на следећи начин: свака од четири фила је
бирала по десет кандидата, међу којима ће касније од стране претходних архонта
жребањем бити изабрано девет нових. У Аристотелово време и унутар самих фила се
обављао жреб. Архонти су бирани само из редова прве две класе.
Управна власт је делом била поверена Еклесији (народној скупштини коју чине
грађани са правом гласа), а делом Већу од 400 лица (буле). Народно веће било је
састављено од по сто чланова сваке филе, који су бирани из прве три класе. Хамонд сматра
да се улога Већа састојала у припреми материјала за скупштинска заседања. Сва питања су
прво морала бити разматрана на већу, а тек потом предата другим органима власти. Данас
се води расправа по питању да ли је Солон уопште увео ово веће. Они који сматрају да
јесте позивају се прво на садржај фрагментарног натписа који је настао пре 560. п.н.е. на
којем се помиње Буле, а исто тако на декрет са острва Хиос из прве половине 6. века п.н.е,
где се помиње Буле демосије (народно веће). Противници тврђења да Солон оснива веће
не виде како нешто што важи на Хиосу, мора да важи и за саму Атину, док натпис из
Атине датују другачије. Бјури сматра да је Солон оснивач, јер током олигархијског
преврата 411. п.н.е. Атињани се позивају на веће од 400 грађана као и на Солоново време.
62
Извршну власт је имао Народни суд, хелијеја (апелациони суд). Број чланова из
Солоновог доба није познат, само се зна да су чланови могли бити сви грађани старији од
тридесет година. Избор,“заклетих” је вероватно вршен жребом. Хелијеја је имала право да
раскида приватне и државне уговоре. Овом суду могло се жалити на одлуке појединих
магистрата (архонта, филобасилеуса), али не и на одлуку Ареопага.
Солон је дао нове законе, али је прихватио и Драконове законе везане за
човекоубиство. Код Дракона казна за преступ је била смрт, док је Солон био нешто блажи,
те су казне биле или новчане или су се састојале у одузимању грађанских права. О
извршењу овог закона бринуо се Ареопаг.
Својим законима забранио је извоз жита из Атике, док је форсирао извоз
маслиновог уља. Подстицао је и развој занатства.
Ради унапређиваnjа привреде, тежио је да Атину ослободи трговинског утицаја
Егине. У том циљу спровео је новчану реформу и променио систем мера и тегова. Атина
се, пре Солона, најпре служила фидоновским (агривски краљ из 8. века п.н.е.) системом
мера и егинским монетарним системом, а потом еубејским. Солон уводи нову атинску
монету, која је била лакша од егинске. Тако нових 100 Солонових драхми, тежиле су 70
старих. Овом реформом Солон је остварио повољне услове за даље ширење трговине.
Поједини истраживачи сматрају да је део о новцу код Аристотела фалсификат.
Наиме, постоји мишљење да се први новац користи тек од Пизистрата. У Пизистратово
време на новчићу је са једне стране била скована сова, а са друге стране лик богиње Атине.
Како би унапредио привреду давао је грађанско право метецима, који су се
досељавали у Атину са породицом, да се баве трговином.
Специјалним законом захтевао је смањење трошкова за сахране: скупе сахране и
жртвовање волова било је забрањено законом. Овај закон се може тумачити као намера да
се спречи тенденција ка непотребном луксузу, али може се тумачити и као удар по старом
родовском племству, које је имало обичај да своје покојне раскошно сахрањује.
Уводи се и посебна такса на жртвене обреде, процењујући да један медимн жита
вреди једну драхму, једна овца такође једну драхму, во пет, итд.
Пре Солонових реформи имовина умрлог остављала се роду или фратрији којој је
покојни за време живота припадао. Солон је увео право завештања имовине по слободном
избору, под условом да је покојни приликом писања тестамента био чисте свести.
Солонове реформе стварају опозицију у редовима аристократије. Како су Солонови
закони знали да буду нејасни и како су људи наваљивали на Солона да поближе објасни
неке од својих закона, Солон око 590. п.н.е. напушта Атину. Пре него што је напустио
град, задовољио се обећањем грађана да ће десет година поштовати и спроводити његове
законе.
Напустивши Атину, Солон је посетио Египат, Кирену и Сард, где се упознао са
лидским краљем Крезом. За време његовог одсуства у Атини долази до страначких борби,
где полако сву власт на себе преузима Пизистрат.
Грци су Солона убрајали међу седам мудраца старог доба и једини је Солон добио
назив помиритељ - дијалактес.
63
Пизистратова тиранија. Пизистратиди
Извори
Солон пошто је дао законе, напустио је Атину на десет година. Солонови закони су
донекле поштовани, али по његовом одласку мир у Атини је трајао којих четири године.
Вероватно је у Атини настала прва анархија, која је била око 590/89. п.н.е. У Атини шест
година због страначких борби нико није извршавао дужност архонта. Тада настаје и друга
анархија 586/5. п.н.е.
Напокон архонт постаје Дамасије, Аристотел тврди 582/1. п.н.е. Дамасије по истеку
дужности није желео да преда власт, те је службовао две године и два месеца, док није
силом збачен, јер је покушао да заведе тиранију.
У јесен 580/79. п.н.е. одлучено је да се, по Дамасији, оформи ванредна влада која се
састојала од десет архонта, где је пет било изабрано из редова еупатрида, тројица из редова
геомора и двојица из редова демијурга.
Солоновим законима нико није био посебно задовољан. Еупатриди су жалили за
некадашњим привилегијама. Атичко сељаштво било је ослобођено тешких дугова, али је
чезнуло за већим побољшањима.
У Атини су постојале три странке: Педијеји су тежили олигархијском уређењу
града; Дијакриди или брђани, ситни земљопоседници које је предводио Пизистрат тежили
су демократском уређењу града; Парали или приморци, које је предводио Мегакле из рода
Алкмеонида, тежили су демократско - олигархијском уређењу града и за чување
Солонових закона. По Солоновом одласку, Алкмеониди, пошто су одлуком Већа од 300
грађана аристократског рода били протерани из Атине по Килоновој завери, вратили су се
у град јер су Алкмеониди 591. п.н е. предводили атински одред који је учествовао у Првом
светом рату.
Састав једне странке био је измешан. У модерној историографији сматра се да су
дијакриди настали накнадно, по грађанском рату педијеја и парала. Ову информацију
потврђује и Херодот податком да су у 6. веку п.н.е. постојали само педијеји и парали.
64
Пизистратов долазак на власт
65
Унутрашња политика
66
Спољна политика
67
Владавина Пизистратових синова
68
По смрти свог брата, Хипија је завео сурову тиранију. Грађани су убијани на основу
сумње. Хипија се окренуо другим земљама како би себи обезбедио што сигурнији положај
у случају неког новог преврата. Гради тврђаву на Мунихији (Пиреј), где је имао намеру да
се насели, јер је одатле лако могао побећи бродом. Кћер Архедику удаје за Еантида,
тиранина у Лампсаку, који је имао велики утицај у Персији.
Хипија је после преврата владао још три године, а четврте је протеран од стране
Алкмеонида и Лакедемоњана. Када је још Пизистрат учврстио своју власт, Алкмеониди су
побегли у Лепсидриј на Парнасу, одакле су их касније тирани отерали. Да би обезбедили
подршку пророчишта за своје планове, Алкмеониди су узели у закуп изградњу храма у
Делфима, који је изгорео у пожару 548/7. п.н.е. Овде су се Алкмеониди обогатили и успели
су да поткупе Питију да ова наговори Лакедемоњане да избаве Атину тираније.
Лакедемоњани су пристали, делом због пророчишта, а делом због пријатељства Атине са
Аргосом, великим непријатељем Спарте. Лакедемоњани бродовима долазе до луке
Фалерон, где се искрцавају предвођени Анхимолом. Пизистратидима у помоћ долази 1000
тесалских коњаника предвођени Кинеом. У бици код Фалерона Лакедемоњани су
претрпели пораз. Међутим, ово није обесхрабрило спартанског краља Клеомена да поведе
војску, истина сада копненим путем, у борбу против Пизистратида. Лакедемоњани су на
улазу у Атику победили Тесалце, а потом опколили Хипију у пелазгичкој тврђави. Хипија
се предао непријатељима у руке тек онда када су му ухваћени синови, који су покушали да
тајно побегну.
Хипија је предао Акропољ 511/0. п.н.е. Пизистратиди су осуђени на губитак
грађанских права у Атини. Хипија најпре одлази у Сигеј, који се већ налазио под влашћу
Персије, па у Лампсак, и најзад персијском цару Дарију. После двадесет година
изгнанства, Хипија је већ као старац пошао са Персијанцима на Маратон и учествовао је у
боју.
69
Клистен
70
Клистенове реформе
71
Веће је имало врховну административну моћ у земљи. Архонти и магистрати су
били дужни да се о свакој одлуци консултују са већем, а исто тако и да извршавају налоге
самог већа. Веће је управљало финансијама и десет нових службеника (из сваке филе по
један) задужених за финансије (apodektai) касније делују по наређењима већа. Оно није
имало улогу само у јавним пословима, већ је представљало и ратно министарство, примало
је стране изасланике, имало је законодавна права. Сваки предлог пре него што би доспео
пред Еклесију, морао је бити разматран на већу. Ово је била једна од основних дужности
већа. Исто тако, послови који нису могли да чекају на заседање Еклесије, преносили су се
на веће. Међутим, веће није имало право да објави рат или да закључује уговоре. Већем
није председавало свих 500 чланова. Година је била подељена на десет периода, тако да су
посланици сваке филе председавали током једне десетине године — пританеје, око 36.5
дана. Када су били на дужности ова педесеторица су називани пританеји. Представник
делегације пританеја која је била на дужности – епистат - био је обавезан заједно са једном
тритијом да за све време трајања његове пританеје живи у Толосу. То је била кружна
грађевина где су се пританеји окупљали и вечерали о државном трошку. Толос се налазио
јужно од Агоре, у близини зграде већа. Стари Пританеј је остао представник средишта
града и средиште архонта.
Ареопаг је још увек имао значајну моћ, само је у овом времену био донекле
ослабљен, јер је био састављен од оних које су наименовали тирани. Ареопаг је задржао
судску власт по питању дела извршених у области тешког криминала.
Еклесија добија део судске власти, пренесеног са Ареопага, за решавање питања
издаје државе. Позивала се на сваких десет дана и имала је право да објави рат или да
закључује уговоре.
Клистен, да би спречио појаву нове тираније, уводи једну специјалну меру,
остракизам или часно прогонство. Остракизам подразумева прогонство сумњивих лица
путем тајног гласања. Сваке шесте пританеје, која је била почетком јануара, пред Еклесију
се постављало питање да ли би те године требало да се прибегне остракизму. У случају
позитивног одговора, осме пританеје обављало се тајно гласање којим се решавало питање
оних за које је било предвиђено протеривање. Да би гласање било важеће, било је
неопходно најмање 6000 гласова. Онај чије је име било исписано на највећем броју
земљаних плочица, остракона, био је протеран на десет година и морао је напустити Атику
најкасније десет дана по донесеној одлуци. Остраковани није имао право одбране пред
судом. По протеривању није губио своја имовна права нити грађанска. У случају да се пре
предвиђеног рока врати у град, остраковани је могао бити кажњен смрћу. После 480. п.н.е.
остраковани је морао да живи на простору између најсеверније и најјужније тачке
Саронијског залива, како не би дошао у додир са атинским прекоморским непријатељима.
У супротном губио би грађанска права.
Подела на десет фила довела је до реорганизације војске. Од сваке филе се
захтевало да опреми одред хоплита и одред коњаника. Хоплитима је командовало десет
стратега, који су бирани из сваке филе. Стратези су први пут бирани 501. п.н.е.
72
Четврта спартанска интервенција
506/5. п.н.е. Клеомен се, заједно са Исагором, одлучио за нови напад на Атину.
Поред Спартанаца и њихових савезника, походу су се придружили и Беоћани, још увек
огорчени на Атину због губитка Платеје, и Халкиђани. Беоћани су опљачкали Еноју и
Хисију у близини Китерона. Истовремено, Халкиђани су почели да пустоше део Атике
који се налазио преко пута Еубеје. Пелопонеска лига успела је да прође Истам и да
окупира Елеусину. Атињани су решили да се прво суоче са Лигом. Када је две војске
требало да се сударе у Елеусини, Коринћани су се повукли.
Коринт, као члан Пелопонеског савеза, био је дужан да се бори на страни
Лакедемоњана. Међутим, Коринћани одбијају да се боре са Атином. Херодот сматра да су
Коринћани овакав рат сматрали неправедним јер се водио због освете, те из овог разлога
не желе да ратују. Вероватно је прави разлог тај што је Коринту одговарала јака Атина,
која је за непријатеља имала Егину, уједно великог трговачког конкурента Коринћана.
Са издајом Коринћана, долази до сукоба између два спартанска краља, Демератуса
и Клеомена. Демератус се са својом војском враћа у Спарту, те и Клеомен, знатно
ослабљен, нема више шта да тражи у Атици. Овај сукоб је условио нови закон у Спарти
који је захтевао да убудуће у рату војску предводи само један краљ, док други остаје код
куће.
У рату против Атине остају само Беотија и Фокида. Атињани су решили да се
најпре супротставе Халкиђанима. Беоћани сазнавши ово, одлучили су да пруже помоћ
Халкиди код Еурипа. Атињани не чекају да се ове две снаге удруже, већ нападају Беоћане
које су и поразили. Истог дана прелазе на Еубеју, где су победили Халкиђане. Лелантиску
равницу на Еубеји Атињани су поделили међу својих 4000 клеруха. Заробљене Беоћане и
Халкиђане ослободили су тек уз одређену накнаду.
73
Јонски устанак (499 - 494. п.н.е.)
Херодот пише како се Наксос истицао богатством међу острвима, а Милет је, уз
помоћ Парана, био на врхунцу своје моћи и понос Јоњана. Око 500/499. п.н.е.
становништво Наксоса је протерало неколико богаташа, који су отишли у Милет, град на
малоазијској обали. Милетом је владао Аристагора и Накшани му се обраћају за помоћ.
Аристагора, заносећи се мишљу да ће и сам завладати Наксосом, заједно са Артафреном
(Даријев брат од стрица, намесник у Сарду и управник свих поморских области у Азији) и
уз Даријев пристанак шаљу на Наксос двеста лађа под управом Мегабата. Артафрен је
пришао Аристагори надајући се да ће краљеву власт проширити на Кикладска острва,
између осталих и на Наксос, Парос и Андрос (ова два последња су у то време признавала
врховну власт Наксоса), и на Еубеју. Персијска флота се усидрила код Хиоса. Накшани
нису очекивали овај поход, али су правовремено били обавештени од Мегабата који се
одлучио на овај потез јер је био огорчен што Аристагора није испоштовао његове захтеве.
Пошто су били упозорени Наксос се добро утврдио, а Персијанци и Милећани су град
безуспешно опседали четири месеца. Аристагора је био економски исцрпљен јер је на себе
преузео финансирање војске, а није могао ни Артафрена да обрадује “добрим” вестима.
Постојала је велика вероватноћа да ће изгубити власт у Милету. Претходни милетски
тиранин и зет Аристагорин, Хистијеј, био је близак пријатељ персијскога цара Дарија. По
одлуци овог последњег, Хистијеј је био послат да утврди место Миркин у долини реке
Стримон у Тракији. Персијски командант Мегабаз је упозорио Дарија да би се Хистијеј
могао обогатити, наићи на подршку околних Хелена и одметнути од Дарија. Стога, Дарије
је изразио жељу да се Хистијеј врати заједно са царем у Сузу, што је овај и учинио. Када
Аристагора није успео да освоји Накс, Хистијеј је жарко желео да се врати у Милет, те је
послао поруку Аристагори да се дигне на устанак против Персијанаца. Прваци у Милету
са Аристагором на челу били су за устанак, док је једино логограф Хекатеј изнео
аргументе против. Наиме, саветовао је Аристагори да узме богатство храма Дидине и да га
искористи за градњу бродова, јер Јонци једино на мору могу да се супроставе персијској
флоти. Ипак, коначна одлука била је за устанак.
74
Припреме за устанак
У циљу што успешнијег устанка Милећанин Ијетрагора је био послат у Мијунт, где
се повукла војска по неуспеху код Наксоса, да похвата војсковође. Како би добио што већу
подршку становника Милета, Аристагора се привидно одрекао тираније. У осталој Јонији
једне тиране је протерао, а оне који су са њим пловили против Накса предао је градовима у
којима су иначе и владали. Неки градови су своје тиране протерали, а Митилењани су
свога тиранина Коета каменовали. Грци су се одлучили за устанак јер су били
незадовољни владавином Персијанаца.
За успех у предстојећем устанку, зиме 499/8. п.н.е. Аристагора је отпутовао у
Хеладу и за помоћ се обратио Спартанцима. Спартанцима је владао Клеомен. Аристагора
је замислио да Клеомена придобије најпре причом како треба помоћи угроженим
Јоњанима, који су као и Спартанци Хелени; а потом загрејати Клеомена да се за бадава
бори са Аргосом око парчета земље, кад може постати господар Азије и при том добрано
се обогатити. Иако је Аристагора био вешт у придобијању људи за своје намере, преварио
се када је Клеомена обавестио да ће Спартанцима бити потребно чак три месеца да стигну
од јонске обале до Сузе (било предалеко за интересе Спарте). Добивши овај одговор,
Клеомен је схватио да га Аристагора завлачи и није желео више да се расправља са њиме о
тој ствари.
Пошто је био протеран из Спарте, Аристагора се за помоћ обратио Атињанима.
Атињани нису били у добрим односима са Персијом, где се склонио протерани и омржени
атински тиранин Хипија из рода Пизистратида. Са причом којом није успео да наговори
Клеомена, Аристагора је придобио Атињане, посебно истичући да су Милећани пореклом
Атињани те Атина има моралну обавезу да ослободи Јонију од персијског јарма. Атињани
су решили да у Јонију пошаљу двадесет ратних бродова под управом Мелантија, угледног
грађанина. Херодот истиче да су ти бродови почетак невоље и за Хелене и за варваре.
75
Устанак и пад Милета
76
војсковође Дионисија, сматравши је исувише напорном; у самој бици Самљани напуштају
бојне редове и одлазе кући, сматрајући да исход битке неће бити у њихову корист јер су
Јоњани недисциплиновани; Лезбљани, видевши шта урадише Самљани, учинише исто, као
и многи други Јоњани. Дионисије из Фокеје по поразу се није могао вратити у свој град,
већ је отпловио и гусарио прво код Феникије, а потом код Сицилије, никад не
узнемиравајући Хелене.
Пошто су на мору победили Јонце, Персијанци су почели да опседају Милет и са
копна и са мора. После шесте године од како је Аристагора побегао из Милета у град
северно од Амфипоља, Миркин, пао је Милет. Иако је његов заменик побегао, Хистијеј је
успео да се оправда пред Даријем како је Аристагора тобоже на своју руку дигао устанак.
Дарије је Хистијеја послао на море, мислећи да ће он успети да угуши буну. Артафрен је
прозрео Хистијеја да је он сам зачетник буне, те је Хистијеј морао да побегне из Сарда, где
је одлучио да проведе извесно време пре него што оде на море. Одлази на Хиос, где се
ставио на чело Јонског устанка, слагавши при том Јоњане да је устанак био неминован јер
је Дарије желео да пресели Феничане у Јонију. Хистијеј је покушао чак и неке Персијанце
да увуче у устанак, али је ово онемогућио Артафрен. Хистијеј је покушао да се врати у
Милет, али га огорчени Милећани нису примили, а касније ни становници Хиоса. Овде се
и губи значај Хистијеја што се тиче јонског устанка. Што се тиче Милета, по персијском
освајању, мушкарци су махом поубијани или су насељени у граду Ампи на Тигру, а жене и
деца одведена су у заробљеништво у Сузу.
493. п.н.е. Артафрен је у Сард позвао представнике грчких градова са којима је
склопио споразум да се Грци више међу собом не свађају и да поштују законе. Такође је
разрезао нови порез и у грчким градовима под персијском влашћу цар више није
успостављао тиранско уређење.
77
Политичке борбе у Грчкој
78
достојан да буде спартански краљ, јер он није син спартанског краља Аристона. Пошто је
дошло до спора, Спартанци су одлучили да запитају пророчиште у Делфима да ли је
Демарат Аристонов син. Како је Клеомен преко једног свог пријатеља поткупио
пророчиште, Питија је пресудила у корист Клеомена. Оклеветани Демарат, тако лишен
престола, напустио је Спарту и отишао персијском цару Дарију, који га је дочекао уз све
почасти. Овај Демарат биће Ксерксов саветник у току похода на Хеладу 480/479. године
п.н.е.
Када је Демарат збачен са престола, проглашен је за краља Леотихида.
Испуњавајући свој део погодбе, Леотихида је са Клеоменом организовао поход против
Егине. Спор је решен тиме што су Егињани десет својих угледних грађана послали као
таоце у Атину.
Ускоро је откривена Клеоменова завера против Демарата, те страхујући за свој
живот Клеомен бежи у Тесалију, а потом у Аркадију. У Аркадији је почео да организује
поход против Спарте. Увиђајући опасност, Спартанци су позвали Клеомена натраг уз
обећање да ће га поново поставити за краља. Према Херодоту, у то време Клеомен је
полудео и извршио самоубиство. По свој прилици, Клеомен је, пошто је представљао
велику опасност за државу, на професионалан начин смакнут. Прича о самоубиству је само
званична верзија Клеоменове смрти. На престолу га је наследио брат Леонида.
Клеоменова завера бацила је сенку на репутацију Леотихида и угрозила политику
коју је протежирао Клеомен, политику отпора персијској власти. По Клеоменовој смрти
Егињани су захтевали да се ухапси Леотихида, који је био одговоран за незаконито
хапшење и изручивање Атини десет угледних грађана Егине. Пошто је проглашен кривим,
Леотихида је послат у Атину као замена за десет егинских талаца. Међутим, Атињани су
одбили да изврше замену под изговором да нису присутна оба спартанска краља. Тако се
понижен Леотихида вратио у Спарту, а однос Атине и Егине се још више погоршао.
У време када се Леотихида враћао из Атине у Спарту, Атињани су прослављали
празник у част Посејдона код Суниона. Тада су им Егињани поставили заседу и заробили
свечано окићени брод, који је био пун угледних атинских грађана. Атињани, пошто су
изнајмили бродове од Коринћана по ниској цени, организовали су поход против Егине. Рат
је вођен са променљивом срећом, али су на крају Егињани, којима је пришло 1000
добровољаца са Аргоса, заробили четири атинска брода и однели коначну победу. Мада су
претрпели пораз, Атињане је овај сукоб приближио Спартанцима и Коринћанима.
Док су Атињани били заузети у рату са Егињанима, дотле је персијски цар Дарије
чинио своје.
79
Први Даријев поход
80
Други Даријев поход
Иако је Мардоније успео да покори многе народе, Дарије никако није био
задовољан војном тактиком свога зета и чињеницом да су Атина и Еретрија прошле
некажњено, на шта га је стално подсећао један слуга и Хипија из рода Пизистратида. 490.
п.н.е. Дарије захтева од становника Тасоса, које су суседи тужакали како се тобоже
припремају за устанак против Персије, да му дотерају бродове у Абдеру и сруше градске
зидине. Дарије није захтевао само од Тасоса, већ и од других приморских градова, који су
му плаћали годишњи данак, да му изграде велике ратне бродове и скеле за превоз коња.
Све ово иде у прилог чињеници да се Дарије спремао за нови поход на Хеладу. Исто тако у
градове матичне Хеладе послао је изасланике да од Хелена траже земљу и воду, тј. да се
потчине Даријевој власти, како би искушао Хелене да ли ће добровољно прихватити
његову власт. Многи градови у Хелади пристали су да се покоре цару, чак и Егина, због
чега је посебно била огорчена Атина. За Егину су од давнина били заинтересовани
Атињани и сада, како су веровали Атињани, Егина се могла удружити са Персијанцима и
нанети многе штете Атини.
Дарије, незадовољан Мардонијем, смењује га и као нове војсковође поставља
Међанина Датиса и Артафрена, сина сатрапа Сарда Артафрена. Добро опремљеној
копненој војсци, која се улогорила у Алејској равници у Киликији, придружила се и флота.
Војници и коњи су се укрцали на шесто тријера и упутили према Јонији. Повод за други
поход било је због одбијања неких грчких градова, као што су Атина и Спарта, да се
покоре персијском цару Дарију. Персијанци бојећи се бура око Атоса и тражећи краћи пут,
сада плове Икарским морем. Пошто су допловили до Сама, одатле су путовали Икарским
морем између острва. Како Наксос још увек није био под персијском влашћу, план је био
да се освоји и ово острво. Накшани, уплашивши се Персијанаца, беже у планине, тако да
Персијанци освајају скоро празан град. Исто као и Накшани и становници острва Делоса,
чувши да долазе Персијанци, беже на Тен, остављајући Персијанцима празно острво.
Датис је поштедео Делос, које је било значајно светилиште у Јоњана, да би придобио
подршку становника Кикладских острва.
Упутивши се према Еубеји, Персијанци су нападали успутна острва и локално
становништво регуртовали за војску, а децу узимали као таоце. На Еубеји прво нападају и
освајају Карист, град на југу. Датис се флотом упутио према Еретрији. Еретрија за помоћ
моли Атину, која саветује својих 4000 клеруха да населе поседе халкидских
велепоседника. Међутим, у самој Еретрији становништво се није могло сложити по
питању организације борбе са Персијом. Једни су били за то да се бежи у еубејске
планине, док други да се добровољно предају Персијанцима. Један од најугледнијих
Еретријаца, Есхин, обавестио је придошле Атињане о проблемима које муче Еретрију и
саветовао им да уколико не желе џабе да гину боље би им било да се врате у Атику.
Атињани су послушали Есхинов савет и прешли Ороп. Персијанци су напокон допловили
до Еубеје и усидрили су се код Тамине, Хереје и Егилије у области Еретрије. Еретријци су
се ипак одлучили да не напуштају град и да бране само тврђаву. Шест дана су трајале
81
борбе око зидина да би седмог Еретријци Еуфорбо и Филагар издали град Персијанцима.
Освајачи су у граду попалили храмове као одмазду на јонско паљење храма богиње Кибеле
у Сарду. Становништво Еретрије допало је ропства и некадашњи атински тиранин Хипија
био је задужен за организацију отпремања робова на стиријско острво Егилију.
Персијанци су се у Еретрији задржали само неколико дана и ускоро прелазе на
простор Атике. Одлучили су да их Хипија одведе на Маратонску равницу и да ту дочекају
Атињане јер је равница била погодна за персијску коњицу, а налазила се и преко пута
Еретрије одакле им је стизао провијант. Атињани, чувши да их Персијанци очекују, почели
су да припремају војску. Изабрали су десет војсковођа, међу којима је последњи био
Милтијад, тиранин са Херсонеса трачког и чији је отац био Кимон, којег је пак Пизистрат
протерао из Атине. Кимон је неколико година успевао да буде олимпијски победник у
трци четворозапрежних кола. Једну победу је посветио Пизистрату, што је омогућило
Кимону да се врати у Атину. Касније су Кимона убили Пизистратови синови.
Атињани се нису осећали довољно јакима да се сами обрачунају са персијском
војском те преко тркача Филипида у помоћ зову Спарту. Спартанци су пристали да
пошаљу две хиљаде војника, али тек по завршетку уштапа. Спартанци нису учествовали у
бици, јер су закаснили. Када су се Атињани налазили у Херакловом гају на Маратону
помоћ им је стигла од Платејаца, који су Атињанима били захвални јер су им раније
помогли у сукобу са Тебом. Међутим, и међу самим Атињанима мишљена су била
различита. Једни су сматрали да је борба са Персијом узалудна јер Атињани имају
исувише мало војске и да је најбоље сачекати Спартанце, док су други, на челу са
Милтијадом, били за то да се ступи у борбу, какав год исход битке био. Одлука о томе шта
је Атињанима чинити пала је на полемарха Калимаха из Афидне као једанаестог и
врховног комаданта. Милтијад је успео да придобије полемарха за свој план, објаснивши
му да свако одлагање може довести до унутрашњих борби у самој Атини, што би
Персијанци знали да искористе. Комаданти, који су били за обрачун, одрекли су се своје
власти и признали као врховног комаданта Милтијада. Милтијад је на себе преузео
организацију војске тако што је крајње десно крило поверио Калимаху, какав је био и
обичај, до полемарха једна за другом ређале су се филе којима су управљали стратези, а на
левом крилу постројио је Платејце.
На Маратону борбена линија Атињана била је дуга колико и персијска, само што су
крила била много јача него средишњи део. Према Херодоту било је око 9000 Атињана,
1000 Платејаца и дупло више варвара. Пошто је издато наређење за напад, Атињани, први
пут код Хелена, су у трку јуришали на непријатеља. Последњих 100/150м, који су их
делили од непријатеља, Атињани и Платејци су претрчали да би умањили учинак
варварских стрелаца. Борба је трајала дуго. На средњем одсеку фронта Персијанци и Саке
су успели да пробију борбену линију Атињана. Међутим, на оба крила су победили
Атињани и Платејци. Побеђеним варварима су дозволили да побегну, а сами су се
обрачунали са оним делом непријатељске војске која је напредовала у средишњем делу.
Иако је у бици погинуо Калимах, Атињани су успели да потисну Персијанце и гонили су
82
их све до бродова, где су запленили седам персијских лађа. У Маратонској бици убијено је
6400 варвара и 192 Атињана.
Персијанци, пошто су претрпели пораз на Маратону, најпре одлазе по заробљенике
Еретријце, а затим плове око Сунија са намером да предухитре Атињане и освоје саму
Атину јер им је неко од Атињана штитом дао знак да је град небрањен. Атињани су брзим
маршом стигли у град пре варвара и организовали се да дочекају Персијанце у Херакловом
гају у Киносаргу. Персијанци су се усидрили код атинског пристаништа Фалерона.
Међутим, нису изашли на мегдан Атињанима, већ одлазе у Азију. Датис и Артафрен су
Еретријце одвели Дарију, који их је населио на свом имању Ардерику у кисијској земљи.
Остало је нерешено питање шта се десило са коњицом на коју су Персијанци
толико рачунали, јер на дан битке Херодот не помиње никакву коњицу. Суида тврди како
су Јонци, који су се борили на страни Персијанаца, сигналирали Атињанима да је право
време да нападну, јер је персијска коњица напустила Маратон. У модерној историографији
преовлађују два мишљења: или су Персијанци, нечим незадовољни, повлачивши се са
Маратона, најпре укрцали коње на лађе, а пешадија, закаснивши, сукобила се са
Атињанима или је битка почела у зору, па су Персијанци, који су током ноћи напасали
коње, закаснили.
Најстарији извор о Маратонској бици потиче из 460. п.н.е. и то је био осликани
трем Стое Политије. Данас ово уметничко дело није сачувано, али о њему сазнајемо у
Паусанијевом Опису Хеладе. Слика је представљала више сцена почевши од приказа
Беоћана, Платејаца и варвара, где сви имају подједнаке шансе за победу...
83
Поход Персијанаца 480/479. п.н.е.
После битке на Маратону, мада је претрпео пораз, Дарије није желео да одустане од
освајања Хеладе. Године 489/488. п.н.е. почео је да се припрема за нови поход. Међутим,
године 486. п.н.е. у Египту је избио устанак, а недуго затим умире и сам Дарије. На
престолу га је наследио најстарији син из брака са Атосом, Ксеркс. Ксеркс није био вољан
да пође са војском на Хеладу, него је сву своју војску повео на Египат. Поред њега стално
је био Мардоније, који му је досађивао да, пошто угуше побуну у Египту, поведу војску на
Атину. Приповедао је како је Европа прелепа, да у њој успева разноврсно воће и да је
благословена земља, те би била штета уколико не би ушла у састав персијске државе.
Мардоније је био пустолов и желео је да постане сатрап у Хелади. Помоћ Персији у борби
против Хеладе нудили су краљевска породица Алеуада из Тесалије и Пизистратиди.
Ксеркс је дао да се наговори и пошто је угушио побуну у Египту, почео је да се припрема
за предстојећи поход. Пуне четири године радио је на припремању војске, а почетком пете
године (480. п.н.е.) кренуо је на Хеладу. Ксеркс је наводно пошао на Хеладу да се освети
Атињанима за пораз на Маратону, а у ствари да под своју власт подведе хеленске градове.
Најпре је предузео мере за потпуну изолацију Грка како би их лишио сваке
могућности за придобијање савезника. У том погледу за Персијанце су опасност
представљали западни Грци, нарочито сиракуска држава на Сицилији која је располагала
значајним војним и поморским снагама. Стога је склопљен савез између Ксеркса и
Картагине, непомирљивог непријатеља западних Грка. Тим споразумом Персијанцима је
била обезбеђена помоћ Картагињана, који су својим акцијама имали да спрече Сиракузу у
пружању помоћи Грчкој. Следећи пример Дарија, Ксеркс је настојао да себи обезбеди
савезнике у самој Грчкој. Персијска дипломатија постигла је то да су Тесалија и Беотија
признали врховну власт Ксеркса. Аргос, задржавајући формалну неутралност, стварно је
био на страни Персије. Осим тога, Персијанци су могли да рачунају на помоћ
персофилских елемената у другим грчким државама, који су пружали персијској команди
корисне информације о стању у Грчкој.
Мада је персијска војска претрпела велике губитке приликом прве пловидбе око
Атоса, Ксеркс је, на предлог Мардонија, наредио да се прокопа канал толико широк да
кроз њега могу да плове у исто време две лађе са три реда весала. Радовима на каналу
управљали су Персијанци. Херодот сматра да је Ксеркс из сујете наредио да се прокопа
Атос, јер је желео да покаже своју силу и да остави после себе неки споменик.
Сва копнена војска која је требало да учествује у Ксерксовом походу, сакупила се у
Критали (Кападокија). Отуда је преко Сарда марширала у Абидос. За пребацивање
копнене војске у Европу, код Абидоса, преко Хелеспонта, саграђена су два понтонска
моста. Херодот наводи да су оба моста била разбијена буром која је изненада наишла. Тада
је разгневљени Ксеркс наредио да се море ишиба и окује у ланце. Како било, мостови су
84
саграђени поново и армија је прешла у Европу. Од Херсонеса Трачког до Македоније
постојало је пет пунктова за снабдевање армије храном.
Херодот се приликом описа персијске војске користио званичним документима из
Даријевог времена, у којим писари пружају општу слику о стању персијске војске. По свој
прилици персијска војска у време похода на Хеладу бројала је 1 700 000 пешака, 80 000
коњаника и 3000 бродова, од којих су 1207 чиниле тријере. Заповедници војске били су
Персијанци из редова аристократије.
Врховну команду над копненом војском, која је била састављена из разних народа,
имали су Мардоније, Артабанов син Тритантехмо, Отанов син Смердомен, Даријев и
Атосин син Мазис, Гергит и Мегабиз. Дакле, било је шест заповедника копнене војске.
Хидарно је предводио елитне јединице од 10 000 Персијанаца. Ове јединице називале су
бесмртним, јер, када један од војника испадне из строја, било због болести било због
смрти, њега је аутоматски замењивао нови ратник, тако да се број од 10 000 није
нарушавао. Припадници елитне јединице били су најлепше обучени. На њиховој одећи
истицали су се украси од злата. Храна за ове јединице ношена је посебно на камилама
Персијску коњицу чинили су Међани, Кисијци, Бактријци, Каспијци, Сагариђани и
Арабљани. Арабљани су јахали на камилама, које по брзини нису заостајале за коњицом.
Пошто су се коњи плашили камила, у строју Арабљани су били на зачељу. Заповедници
коњице били су Датисови синови Армамитра и Титеј. Фарнух, који је са њима био трећи
заповедник коњице, разболео се и остао у Сарду.
За персијску флоту бродове су дали Феничани, Кипрани, Киличани, Памфиљани,
азијски Дорци, Ликијци, Јонци, Еолци и становници острва. На свим бродовима посаду су
чинили, углавном, Персијанци, Међани и Саке. Флота је имала четири заповедника:
Даријев син Ариабигно, Прексасп, Мегабаз и Даријев син Ахемен. Јонском и карском
флотом командовао је Ариабигно, а Египћанима је руководио Ахемен. Једина жена
командант била је Артемисија из Халикарнаса.
Ксеркс преко Хелеспонта ступа на тло Европе. Флота, која је испловила из
Хелеспонта, пловила је поред обале и кретала се у супротном правцу од пешадије.
Пловила је, наиме, према западу са намером да дође до Сарпедоновог рта, где јој је било
наређено да чека. Копнена војска кретала се преко Херзонеса према истоку и дошла је до
Дориска, равнице на трачкој обали, где се састала са флотом. Истим радницима, који су
радили на прокопавању канала, Ксеркс је наредио да подигну мост преко Стримона
(Струме). Преко овог моста Ксеркс је стигао у Акант.
Од Дориска до Аканта војска се кретала у следећем поретку: Ксеркс је поделио
целу војску на три дела и једном делу је наредио да се креће по самој морској обали, поред
флоте. Команду над тим делом војске имали су Мардоније и Мазист. Друга трећина војске
морала је да се креће кроз унутрашњост копна и њу су предводили Тритантехмо и Гергит.
А трећи део, с којим се кретао и сам Ксеркс, ишао је на средини између прва два дела, а
предводили су га Смердомен и Мегабиз.
Из Аканта Ксеркс је наредио да флота оде у Терму и ту сачека копнену војску.
Пошто се војска састала код Терме, Ксеркс се налазио пред улазом у Тесалију.
85
Политичке припреме у Атини
86
Темистокле - За архонта-епонима 493/492. године п.н.е. изабран је Темистокле, син
Неокла. Мада није потицао из угледне и богате породице, Темистокле се истакао својом
политиком. Он и његове присталице сматрали су да главне напоре Атињана треба
усмерити у правцу стварања поморске флоте, не само ради борбе са Егином, већ и ради
предстојеће борбе са Персијанцима. Током свог архонтовања, Темистокле се посветио
утврђивању Пиреја, који је са своје три природне луке представљао бољу морнаричку базу
него Фалерон.
Године 489. п.н.е. Темистокле је био један од стратега у Маратонској бици.
Плутарх приповеда да је, после успеха Атињана на Маратону, једино Темистокле
очекивао нови сукоб са Персијанцима. Предосећао је да Персијанци неће дозволити да
поново буду поражени. Како је мало веровао у традиционални начин борбе хоплита,
предложио је нову стратегију која је подразумевала употребу тријера. Међутим,
остваривање Темистоклове поморске политике онемогућавали су, са једне стране,
недостатак средстава за градњу скупих тријера, а са друге аристократија.
В. И. Холмогоров сматра да је Народна скупштина остракизомом желела да уклони
противнике стварања јаке атинске флоте. Тако је 483/482. п.н.е. Аристид, представник
земљопоседничке странке, био протеран остракизмом. Овим процесом елиминације
Атињани су за свог вођу у предстојећем рату против Персијанаца изабрали Темистокла.
Онда када је избор био јасан, а персијска инвазија извесна, приступило се општој
амнестији и остраковани су позвани натраг у град.
Године 487. п.н.е. спроведена је реформа наименовања девет архоната. Док је
раније архонте бирао народ, сада је тај задатак пренет на Веће од 500, које је у свом избору
било непристрасно. Непосредни избори за архонта замењени су системом који се ослањао
на употребу жреба.
Мада је Темистоклова политика добила подршку народа, идеја велике атинске
флоте никад се не би остварила да 483/482. п.н.е. није откривена сребрна жица у
лауријским рудницима. Овим је држава на располагању имала 100 талената. Питање
расподеле новца разматрано је на скупштини. Док су поједни предлагали да се новац
раздели међу грађанима, Темистокле је захтевао да се средства искористе за изградњу
флоте. Атињани су прихватили предлог пре свега јер их је Темистокле упознао са
чињеницом да Атина са својом застарелом и малом флотом није у могућности да порази
свог давнашњег непријатеља — Егину. Мада Егињани нису узели учешћа у Датисовој и
Артафреновој експедицији, две земље су и даље биле у непријатељству. Године 482/481.
п.н.е. састављено је 100 тријера. Верује се да је дрвену грађу за лађе Атињанима послао
македонски краљ Александар, иако је признавао врховну власт Персијанаца.
Показало се да је Темистоклова политика спасила Хеладу.
87
Спарта и Конгрес грчких градова - Мада су се грчки градови на копну дивили
Атини због њене победе на Маратону, оне, ипак, вођство у борби против Персијанаца нису
тражили у њој, већ у Спарти. Наиме, на територији континенталне Грчке положај Атине
није био повољан. Беотски градови, нарочито Теба, били су непријатељски расположени
према Атини. Егина је била вечити непријатељ Атињана. Еубејци, исто тако, нису били
наклоњени овом граду. Са друге стране, Спарта се налазила на челу великог савеза. У
њеним редовима налазили су се суседи Атине — Мегара, Егина и Теба. Спарта је била
значајна војна сила, нарочито пошто је нанела тежак пораз Аргосу. Спарта је такође била
заклети непријатељ Персији. Да је то била опште позната ствар говори и чињеница да
Ксеркс када је слао изасланике у Хеладу да траже воду и земљу, није их слао у Атину и
Спарту.
Ради духовне подршке Хелени су се обратили Аполоновом пророчишту у Делфима.
Међутим, ту нису наишли на разумевање. Спарти је предвиђено да ће бити или разрушена
или ће њен краљ бити убијен. Аргосу је саветовано да остане неутралан. Атињанима је
Питија прорекла да ће им град бити уништен и да ће бити принуђени на сеобу као некад
Фокејци. Било је јасно да пророчиште у овој ствари жели да остане неутрално. У овом
случају тешко је уочити разлику између неутралности и потчињавању врховној власти
Персије.
У јесен 481. године п.н.е. представници градова, који су били спремни да пруже
отпор Персији, састали су се у Спарти на месту касније названом Хеленијум. Они су
дошли на позив Спарте, коју је подржала Атина. Заветовали су се да ће кренути у рат
против Персије и да ће приступити савезу организованом за борбу против Персијанаца.
Дискутовали су о војном проблему и сложили се да команду над копненом војском и
флотом повере Спарти. Захтев Атињана да заповедају флотом је разматран, али савезници
су одбили да служе под њеним заповедништвом. Потом су се сложили да прекину са свим
међусобним непријатељствима. Тако је напокон рат између Атине и Егине доведен крају.
Следећег дана послали су уходе у Малу Азију. Напокон, одлучили су да пошаљу
изасланике у Аргос, Крит, Коркиру и Сиракузу, са надом да ће им ови пружити помоћ у
борби против Ксеркса.
Аргос је пристао да приступи савезу, али само под два услова: да им Спарта
гарантује тридесетогодишњи мир и да са Спартом деле заповедништво над војском.
Спартанци су се сложили по питању примирја, али је била спремна да Аргејцима пружи
само 1/3 заповедништва. Аргејци су одбили понуду и наредили изасланицима да напусте
град пре заласка сунца. Херодот тврди да је Ксеркс, пре него што је пошао са војском
против Хеладе, послао гласника у Аргос с поруком да Персијанци, будући потомци
Персеја, порекло воде из Аргоса и да стога нису ради ратовати са овим градом. Ксеркс је
предложио Аргејцима да седе мирно код своје куће и да не помажу другима у рату. У
време када су примили хеленске изасланике, а имајући на уму Ксерксову понуду, Аргејци
су намерно захтевали оно што Спартаници нису били спремни да им пруже.
Пре но што су донели одлуку, Крићани су одлучили да се посаветују са
пророчиштем. Питија је подсетила Крићане да им Хелени нису помогли да освете Миноса.
88
Тако Крићани одбијају да приступе савезу. Треба имати на уму да Крићани нису имали
никаквог интереса да учествују у овом рату.
Коркирани су обећали изасланицима помоћ, али, када је требало, 60 бродова са
Коркире није стигло на Пелопонез. Њихово одуговлачење навело је Хелене да поверују да
Коркирани нису желели да се замере Персијанцима.
Гелон, тиранин Сиракузе на Сицилији, понудио је огромну војску савезницима под
условом да заповедништво са Спарте пређе на Сиракузу. Када су Спартанци то одбили,
Гелон је затражио заповедништво над флотом. Тада су устали Атињани и истакли да у
случају да флотом не заповеда Спарта, онда би свакако заповедала Атина. Тада је Гелон
повукао своју понуду, а изасланици су се празних шака вратили у Хеладу. По свој
прилици, Гелон није могао да помогне Хеленима, јер је ратовао са Картагињанима, који су
настањивали западни део острва и који су били у савезу са Персијом.
Пролећа 480. године п.н.е. савезници су се састали на Истму, близу Коринта.
Заклели су се да ће Хелени, који су без нужде признали врховну власт Персије, морати да
плате 1/10 свога имовинског богатства. Модерна историографија ово тумачи да се разоре
градови, да се становништво прода у ропство, а 1/10 имовине тог града да се да
Аполоновом светилишту у Делфима. Треба поменути да, мада се Спарта налазила на челу
једног и другог, Пелопонески савез није исто што и Свехеленски савез.
31 град чинио је Свехеленски савез. У ствари, толико је било чланица 479. године.
п.н.е. Тај податак сачуван је на бази великог стуба који су Хелени посветили богу Аполону
после битке код Платеје.
У време конгреса на Коринту и у време када је Ксеркс из Сарда напредовао према
Хелеспонту, Тесалци су Хеленима послали изасланике. Тесалци су били против политике
пружања помоћи Персији у борби против Хеладе, коју је протежирала краљевска породица
Алеуада. Тесалија је била спремна да се прикључи Свехеленском савезу, под условом да
савез одбрани Темпијски кланац, који је представљао копнени пут из Македоније у
Тесалију. У супротном, Тесалци би били принуђени да прихвате врховну власт персијског
цара. Савезници су се одазвали позиву и под командом спартанског краља Еуенета и
Темистокла у јуну су у Тесалију послали 10 000 хоплита. У Темпијском кланцу хоплити су
се спојили са тесалском коњицом. Ту су они остали неколико дана, јер им је македонски
краљ Александар послао гласнике са поруком да се повуку и да не дозволе да их у кланцу
прегази далеко надмоћнија војска. Успут, Грци су сазнали да постоји још један кланац који
води из Горње Македоније кроз Перхебију у Тесалију, кроз који је дошла Ксерксова
војска. Пошто су се Хелени вратили на Истам и пошто су остали без савезника, Тесалци су
добровољно прешли на страну Персијанаца.
89
Битке код Термопила и Артемизија
90
код Артемизија. Варвари су мислили да је то њихова флота, па су отпловили к њима и
упали међу непријатеље. Ове су Хелени заробили и пошто су од њих дознали о Ксерксовој
војсци све што су желели, послали су их у оковима на Истам.
У то време Ксеркс је с копненом војском преко Тесалије стигао у Трехин, где је
подигао логор. У Термопилском кланцу, насупрот Персијанаца, били су улогорени
Хелени. Да би заштитили свој положај Хелени су обновили стари зид, који су
својевремено подигли Фокиђани да би спречили продор Тесалаца на њихову територију.
Мада су неки Пелопонежани желели да се врате на Пелопонез и поседну Истам, Леонида
је одлучио да ту остане. Тек петог дана Ксеркс је на Хелене послао Међане и Кисијце.
Претрпевши тешке губитке, Међани су се неприметно повукли, а на њихово место ступиле
су елитне јединице Персијанаца, тзв. Бесмртници, које је предводио Хидарно. Пошто су се
борили на уском земљишту и пошто су имали краћа копља него Хелени, Персијанци нису
могли да искористе своју бројну надмоћност и били су принуђени да се повуку. У току
борбе Хелени су били постројени према народностима и сви су се борили на смену и по
реду, сем Фокиђана који су добили задатак да поседну стазу у планини.
Ствар се није одвијала повољно по Ксеркса. Међутим, Малијац Епијалт открио је
Персијанцима стазу која води кроз планину до Термопила. Да испита ову стазу задатак је
добио Хидарно са својим трупама. Хидарно, приликом своје експедиције, сусрео се са
Фокиђанима, који су чували и прилаз у своју земљу и стражу на стази. Изненађени,
Фокиђани су се повукли са положаја, док су Персијанци наставили низ брдо. Овим је
непријатељска војска зашла за леђа трупама које су браниле Термопиле. Сазнавши да су
Персијанци отишли преко брда, Хелени су почели да се договарају шта да чине. Одлучено
је да се војска повуче и да Леонида са својих 300 Спартанаца брани њихову одступницу.
Уз Леониду су остали Теспијци под вођством Демофила, а Тебанци, које је предводио
Леонитијад, задржани су против своје воље као таоци. У борби која је наступила Леонида
и 300 његових Спартанаца, као и Теспијци, храбро су изгинули. Пророк Мегистије, који је
остао у Термопилима, такође је погинуо. Тебанци, пак, добровољно су се предали
варварима говорећи да је њихов град међу првима пришао Персији и да су на силу
довучени у Термопиле. Неке од ових Персијанци су убили, а неке су жигосали краљевским
жигом. У овом сукобу убијено је много Персијанаца, поред осталих и два Ксерксова брата.
Мада су Персијанци имали обичај да указују највеће поштовање храбро погинулим
непријатељима, Ксеркс је наредио да се покојном Леониди одсече глава и набије на колац.
У време битке код Термопила дошло је и до поморске битке код Артемизија.
Наиме, када су Хелени допловили до Артемизија и видели многе укотвљене непријатељске
бродове код Афете, одлучили су да се повуку од Артемизија даље у унутрашњост Хеладе.
Сазнавши за њихову одлуку, Еубејци су замолили Еурибијада да остане још мало времена
док се не склоне са децом и укућанима на сигурно место. Кад нису успели да га наговоре,
они су поткупили Темистокла са 30 таланата. Пошто је Темистокле придобио Еурибијада,
пославши му 5 талената, и Корићанина Адиманта, који је претио да ће напустити
Артемизиј, пославши му 3 таланата, Хелени су остали код Еубеје и ту примили битку.
91
Стигавши до Афете и уверивши се да се код Артемизија налази мали број
хеленских бродова, Персијанци нису желели да непријатељске бродове нападну спреда,
како се ови не би дали у бекство и по ноћи им побегли. Стога су одлучили да од целе
флоте издвоје 200 лађа и да их пошаљу, тако да непријатељ не примети да плове око
Еубеје. Ових 200 лађа имало је задатак да опколе непријатељску флоту и да јој пресече
одступницу када је спреда буду нападали преостали варварски бродови. Скилије из
Скионе, тадашњи најбољи гњурац на свету, тајно је напустио персијске бродове, пребегао
Хеленима и обавестио их да су бродови послати око Еубеје. Поводом овога одржан је
ратни савет на коме је одлучено да Хелени још тај дан остану код Артемизија и ту
преноће, а да после поноћи подигну једра и отплове у сусрет оним бродовима који су
пловили око Еубеје. Истог дана Хелени су кренули против оних Персијанаца који су били
стационирани код Афете. Долази до поморске битке и, мада су били бројно надмоћнији,
Персијанци су изгубили 30 бродова. Борба је прекинута када је пала ноћ, а исход битке био
је нерешен. Варварски бродови који су пловили око Еубеје уништени су у бури, која их је
ухватила на отвореном мору. Следећег дана и једна и друга страна спремале су се за битку.
Пошто им је стигла помоћ од 53 атичка брода и пошто су чули за страшну судбину
непријатељских бродова који су пловили око Еубеје, Хелени су били нарочито охрабрени.
Овом приликом Персијанци су кренули у сусрет хеленској флоти, која их је чекала код
Артемизија. Развила се битка чији је исход опет био нерешен. Египћани, који су се борили
у Ксерксовој војсци, успели су да заробе пет хеленских бродова. Током вечери, када је
хеленска флота била дезорганизована и када је половина атинских бродова било уништено,
Еурибијад је примио вест о поразу код Термопила. Заповедници флоте састали су се на
обали како би одлучили шта им је даље чинити. Одлучено је да се Хелени повуку.
Непријатељ није могао да опази ништа необично — ватре су гореле као и увек, над њима
су Хелени пекли месо од еубејске стоке и частили се. Током ноћи, Хелени су разапели
једра, прво Коринћани, а последњи Атињани. У свануће, Персијанци су затекли Артемизиј
напуштен. Док су пловили низ канал видели су бројне натписе урезане на стенама по
наређењу Темистокла. Овим натписима је Темистокле позивао Јонце и Карце или да
дезертирају или да се невољно боре за ствар Персијанаца.
92
Битка код Саламине. Период после битке
93
опасности. Хелени најпре нису поверовали, али када је Аристидову причу потврдио један
брод који је пребегао савезницима, почели су да се укрцавају и спремају за битку.
Тек у зору 28. 09. 480. п.н.е, Персијанци схватају праву природу Темистокловог
плана. Открили су да непријатељ није у хаосу и расулу, већ да пред њима стоји постројен у
борбеној линији. Започела је жестока битка. Мада су се персијски морнари борили упорно
и храбро, персијска флота, намамљена дубоко у теснац, није имала простора за
маневрисање. Варварски бродови налетали су један на другог и разбијали се. У то време
Аристид се са одредом атинских хоплита, искрцао на Пситалију и тамо побио персијски
одред. До ноћи све је било свршено: огромна персијска флота била је потучена. Поред
бродова Персијанци су изгубили и велик број угледних људи, а међу њима Даријевог сина
и једног од заповедника флоте Аријабигна.
Готово истовремено, западни Грци, предвођени Гелоном из Сиракузе, побеђују
картагинске снаге пред Химером.
Забринут за судбину своје монархије, Ксеркс је одлучио да се врати у Азију.
Предавши Мардонију команду над војском, он напушта Грчку. После победе, Темистокле
је изнео пред савезнике предлог да се грчка флота упути на освајање Хелеспонта с циљем
да се пресече одступница Ксерксу и његовој пратњи. Међутим, тај план изгледао је
Пелопонежанима сувише ризичним, јер су се још увек плашили напада Персијанаца преко
Истма. Херодот приповеда да је Темистокле, када је увидео да многе неће моћи да
наговори да плове на Хелеспонт, послао поруку персијском цару како је тобоже он
одвратио Хелене од потере и рушења моста на Хелеспонту. Потом је Темистокле предузео
експедицију против оних острвских полиса који су пружали подршку Персијанцима или су
били неутрални. Тим острвима наметнуо је контрибуцију, сакупивши на тај начин новац за
настављање рата.
Зиму 480/479. п.н.е. Мардоније је провео у Тесалији.
Пошто је прошла непосредна опасност за Истам, Спартанци су били спремни да
прихвате Темистоклов план који су раније одбацили и зато су предложили да се цела грчка
флота упути према обалама Азије. Али, у то време Атињани су се бојали нове инвазије
Персијанаца на простор Атике. Треба поменути и да је Темистоклу одузета команда и
његово место поверено је Аристиду. Постигнут је компромис: део флоте имао је остати
крај обала Грчке, а други део, око 110 тријера, под командом спартанског краља
Леотихиде имао се упутити према острву Делосу.
У међувремену, Мардоније је покушао да придобије Атињане за своју ствар. За
изасланика узео је македонског краља Александра, који је, иако је признавао власт “цара
царева”, био у добрим односима са Хеленима. Мардоније је био спреман да опрости
Атињанима увреде, које су ови нанели персијском цару, да им врати земљу, да им додели
жељену територију на којој ће моћи да самостално владају, да им оправи храмове, све под
условом да неодложено склопе савез са Персијанцима. Спартанци, сазнавши за намере
персијског команданта, шаљу своје изасланике у Атину с поруком да Атињани не мењају
свој став према Хелади, јер су у осталом први започели рат. Атињани нису изневерили
ствар Свехеленског савеза и Александрова мисија претрпела је неуспех.
94
Битка код Платеје
95
неспоразума између спартанских вођа. Драгоцено време је изгубљено и војска се
раздвојила: док су Спартанци и Тегеаћани напредовали обронцима Китерона, Атињани су
се повлачили кроз равницу. Персијанци, увидевши да су Хелени напустили своје раније
положаје, прелазе реку Азоп с циљем да ударе на непријатеља. Њихове елитне јединице
прогониле су Спартанце. Паусанија у помоћ зове Атињане, али већ у то време ови су се у
равници борили са Хеленима, који су ратовали на страни Персијанаца, и нису били у
могућности да одговоре на позив. Паусанија је био принуђен да се сам супростави
Персијанцима. Искористивши тактику Милтијада у бици на Маратону, спартански
војсковођа са својим хоплитима успео је да разбије бојни ред непријатеља. Сам Мардоније
се јуначки борио, али је у тој бици погинуо. Персијанци су се дали у бег. Војсковођа
Артабаз, који је заменио Мардонија, покупио је преосталу војску и брзим маршом одвео је
у Тесалију, а одатле у Тракију.
За успомену на платејску победу, Грци су на пољу битке подигли олтар Зевсу
Ослободиоцу. Платејци, који су се храбро борили, били су стављени под нарочиту заштиту
целог хеленског савеза. Плен отет од Персијанаца искоришћен је за подизање бронзаног
стуба у облику три извијене змије. На врх стуба налазио се златни троножац са урезаним
натписом у коме је набројан 31 град-учесник битке код Платеје.
Пошто су Хелени сахранили своје погинуле код Платеје, договорили су се да пођу с
војском на Тебу и да од Тебанаца затраже да им изруче персијске присталице. У
противном, били су спремни да опседају град све док га не освоје. Мада у прво време
Тебанци нису желели да предају своје људе, на крају су то учинили. “Издајице” су
кажњене, а Теба је избачена из Беотског савеза на чијем челу се налазила раније.
Пошто је Хелада била ослобођена, војници савезничке армије разишли су се
кућама.
96
Битка код Микале
97
Пентеконтаетија
Извори
Још у јесен 481. године п.н.е. представници градова, који су били спремни да пруже
отпор Персији, састали су се у Спарти на месту касније названом Хеленијум. Том
приликом основан је Свехеленски савез, а вођство је поверено Спарти.
После одлучних победа Хелена у биткама 480. и 479. п.н.е, рат са Персијанцима још
није био завршен. Рат је трајао до половине 5. века п.н.е, тачније, до склапања Калијиног
мира 449. п.н.е. По победи Свехеленског савеза у бици код Платеје 479. п.н.е, Персијанци
напуштају простор Хеладе и карактер рата се мења. Ратне операције се пребацују на море.
Став хеленских градова према наставку рата био је различит. Они градови који су
се бавили поморском трговином и занатством, градови на обалама Мале Азије, Хелеспонта
и Тракије, били су ради да наставе рат са Персијанцима. Међутим, поједини градови, а
међу њима и Спарта, били су заинтересовани за рат само док је претила непосредна
опасност од непријатеља. Стога се градови, заинтересовани за ратовање, окупљају око
Атине, која не само да је имала моћну флоту, већ је била вољна да ратује.
До првог значајног размимоилажења између Атине и Спарте долази непосредно по
бици код рта Микале 479. п.н.е. Пошто су извојевали победу, Хелени су се питали шта да
чине са Јоњанима, које су управо ослободили персијске власти, али које неће моћи до века
бранити. Пелопонежани предлажу да се они градови континенталне Хеладе који су били
наклоњени непријатељу раселе и поново населе Јоњанима. Атињани се противе предлогу,
98
јер им се није свидело да се Пелопонежани мешају у политику њихових колонија.
Пелопонежани тада одустају од свог предлога, а острва Самос, Хиос и Лезбос приступају
Свехеленском савезу. По овоме, флота је отпловила на Хелеспонт с циљем да сруши
мостове, које је својевремено Ксеркс дао да се саграде. Међутим, откривши да су мостови
порушени, Пелопонежани, предвођени спартанским краљем Леотихидом, отпловили су на
Пелопонез, а Атињани су опсели град Сест, који су и освојили.
За то време Атињани, вративши се у опустошени град, стадоше га обнављати и
утврђивати. Ово се никако није свидело Спартанцима, који су почели да осећају све већу
моћ Атињана. Стога шаљу изасланство у Атину с поруком да Атињани обуставе
утврђивање града, јер у случају каквог новог непријатељског напада и заузимања Атике,
непријатељ ће наводно имати добру базу за даље деловање. Спарта чак позива Атину да
заједно поруше околне зидове и оних градова изван Пелопонеза. Тада Темистокле, као
представник Атине, одлази у Спарту. Други атински посланици имали су да одуговлаче
свој одлазак на Пелопонез док атински грађани не заврше одбрамбени бедем. Темистокле
без других посланика Спартанцима није могао да предочи вољу Атињана. Овим је куповао
време. Предложио је Спартанцима да пошаљу у Атину људе од поверења који би испитали
право стање ствари у Атици. Истовремено, Темистокле је тајно послао гласника својима с
поруком да задрже пелопонеске изасланике као таоце, што су ови и учинили. Наиме, бојао
се да када Спарта открије праву сврху атинског плана, неће му дозволити повратак у родни
крај. Онда када су Атињани утврдили град, Темистокле је отворено спартанској влади
предочио намере Атињана. Мада нису били одушевљени, Спартанци су се сложили да је
Атина довољно способна да води политику око сопственог утврђивања.
Пролећа/лета 478. године п.н.е. организоване су две поморске експедиције
Свехеленског савеза. Прва, коју је предводио спартански краљ Леотихида, имала је задатак
да казни оне градове Хеладе који су се определили за Персијанце. Поход је првенствено
био уперен против тесалске породице Алеуада. Међутим, савезници нису имали успеха да
нашкоде овој породици, која се утврдила у Лариси. По овом неуспеху, Леотихида се
вратио у Спарту, где је оптужен за корупцију. Окривљен је и протеран из града. Другу
експедицију предводио је Паусаније, намесник малолетног спартанског краља Полихистра
и истакнути предводник војске у бици код Платеје. Хеленска флота успела је да освоји
Кипар, као и Визант. Међутим, и поред војних успеха, незадовољство осталих чланица
савеза према Паусанији је расло. Извори сведоче да је овај Спартанац строго кажњавао
хеленске заповеднике и да је присвајао за себе велики део ратног плена. Постоји
сведочанство, чија је веродостојност данас спорна, да је Паусанија приликом освајања
каквог града, на слободу пуштао персофилске елементе, да је у редове своје војске примао
Персијанце, напокон, да је почео да се облачи као Персијанац и понаша у складу са
персијским обичајима. Оног тренутка када се у једној завери покушао смакнути Паусаније,
Спартанци су увидели да је њихов положај главнокомандујућих у Свехеленском савезу
озбиљно угрожен. Смењивање Паусанија с другим спартанским краљем Доркидом, није
уродило плодом. Чланице Свехеленског савеза нису желеле да ратују под вођством
Спарте. Стога се 478. п.н.е. Спарта са својим савезницима повукла из савеза.
99
Образовање Атичко-делског поморског савеза
100
трговину. Пошто су, наводно, на Скиросу откривене кости Тезеја, које су потом пренете у
Атину, Атина је потврдила своје вођство над осталим Јоњанима, као што је својевремено
Спарта своје вођство над Пелопонежанима потврдила стицањем реликвија Ореста. Једно
време савез је ратовао и са Каристом, градом на Еубеји, као и Наксосом, који се одметнуо
од савеза. Наксос је на крају био приморан да остане у савезу и да плаћа форос и даје
бродове, што до тада није морао.
Тукидид наводи заузећа Ејона, Скироса, Кариста и Наксоса не да би посведочио
успех Атичко-делског савеза, већ да би показао пораст моћи саме Атине.
Као посебну значајну акцију Атичко-делског савеза треба поменути битку код
Еуримедонта 466. п.н.е. Наиме, с намером да продру на простор Егеја, Персијанци су
флоту од којих 350 лађа укотвили при обалама Памфилије. Тадашњи заповедник флоте
Атичко-делског савеза био је Кимон, син Милтијада Млађег. Кимон је располагао са око
300 лађа, од којих је 200 тријера дала Атина. Треба имати на уму да се од Темистокловог
времена са дефанзивне поморске политике прешло на офанзивну, те су лађе биле нешто
веће. Кимон је из Книда, пратећи обалу, присвајао околне градове било дипломатијом било
силом. Кимонова база за предстојећу битку са Персијанцима била је у Фазелиди. Пошто су
чекали на осамдесет феничких бродова са Кипра, Персијанци су одлучили да не приме
битку на мору и повукли су се у басен Еуримедонта. Кимон их је пратио. Готово
истовремено, и на копну и на мору, Хелени предвођени Кимоном нанели су катастрофалан
пораз Персијанцима. Убрзо после тог новог пораза у дворској завери убијени су персијски
цар Ксеркс и његов најстарији син Дарије. Нови персијски цар постао је Ксерксов млађи
син Артаксеркс. Ратне операције сада су биле концентрисане на малоазијској обали код
Хелеспонта. Градови Троаде и Еолије постепено су бивали одузимани од Персијанаца.
Новоослобођени градови укључивани су у састав Атичко-делског савеза.
101
Политичке прилике у Атини у периоду од 478. до 466. п.н.е.
102
Паусанијом и Персијанцима. Пошто је оптужен за издају и пошто му се спремало суђење,
Темистокле се склонио на Коркиру, а одатле у Епир. Уточиште је прво нашао код Адмета,
краља Молошана, а потом код Александра, македонског краља. Већ у то време Атињани су
га осудили на смрт и конфисковали му имовину. Темистокле се лађом упутио на исток.
Десило се да је олуја његов брод избацила на обале Наксоса баш у време када је атинска
флота опседала град. Темистокле је заповеднику флоте открио свој идентитет и предложио
му да га овај пребаци у Азију, за шта ће бити награђен; у случају да га изда, Темистокле је
био спреман да посведочи како га је својевремено поткупио за своју ствар. У нимало
завидном положају, заповедник је изабрао награду, а Темистокле је напокон стигао на двор
Ксерксовог наследника Артаксеркса године 465. п.н.е. Цара је добро служио и на управу
су му била дата три града: Магнезија, Лампсак и Мијунт. Да је боравио у Магнезији
сведочи и пронађен новац који је Темистокле ковао уз дозволу цара. Мада Плутарх тврди
да је Темистокле извршио самоубиство када је на страни цара требало да ратује против
Атињана у Египту, по свој прилици он је умро природном смрћу. Његове кости однесене
су у Атику и тајно сахрањене.
По протеривању Темистокла 471. године п.н.е. и по смрти Аристида, власт у Атини
потпуно прелази у руке олигархије. На њеном челу налазио се Кимон, син Милтијада
Млађег. Пошто је платио казну од 50 талената, коју је његов отац дуговао Атини, Кимон је
свој положај у држави учврстио тиме што је руку своје сестре дао Калијасу, представнику
богатог клана Ceryces и тиме што се сам оженио девојком из рода Алкмеонида. Међутим,
до високог положаја у земљи дошао је само захваљујући својим војним талентима. Када се
народ устручавао да напусти Атину и пређе на Саламину, Кимон их је предводио, пошто је
посветио коњске узде Атини и узео штит из храма. Чврсто се залагао за рат против Персије
и за пријатељство са Спартом. Колико је био наклоњен Спарти сведочи и чињеница да је
свом сину дао име Лакедемоније.
Кимон се посебно истакао у бици код Еуримедонта 466. године п.н.е.
103
Демократске реформе у Атини и раскид са Спартом
После 477. године п.н.е Атина као вођа Атичко-делског савеза знатно је увећала
своју моћ. Када је опасност од персијског напада минула, интереси Атине и савезника
размимоилазили су се. Атињани, посебно тети, били су заинтересовани за очување савеза
који им је доносио добит како у моћи тако и у новцу. Међутим, савезници, пошто су
ослобођени персијског јарма и пошто је море било очишћено од пирата, нису били ради да
и даље дају бродове или форос, служе војску, подмирују трошкове одржавања.
Године 465. п.н.е, пошто је Атина желела да за себе присвоји део прихода тасоских
рудника у Тракији, Ташани су одлучили да повуку своје чланство из Атичко-делског
савеза. Атина такав чин није желела да одобри, те долази до велике поморске битке.
Атинску флоту предводио је Кимон, који је успео да Ташанима нанесе пораз. Потом је
своје трупе искрцао на острво. У међувремену, 10 000 Атињана и савезника населило је
град Девет путова, касније назван Амфипољ, који се налазио на ушћу реке Стримон. Са
овог простора Атињани су желели да продру у унутрашњост земље, која није била позната
само по рудницима сребра, већ и по дрвеној грађи. Међутим, на том путу су их зауставили
Трачани, наневши им тежак пораз код Драбеска. За то време Тасос, будући поседнут, у
помоћ позива Спарту.
Спарта, бојећи се порасти моћи Атине, тајно је обавестила Ташане да ће
организовати један поход на Атику. Међутим, у томе ју је спречио катастрофалан
земљотрес, који се се одиграо 464. године п.н.е. и када је погинуло око 20 000 људи.
Пошто је погинуо и велики број Спартијата, ту околоност искористили су хелоти из
долине реке Еуротас и организовали побуну против својих господара. Спартански краљ
Архидам је у правом тренутку наложио свом трубачу да позове људе на оружје и одбије
напад. Међутим, и хелоти из Месеније дигли су се на устанак, а за своју ствар придобили
су и две групе перијека. Ови су се придружили устаницима који су држали положај на
брду Итоми још од 469. п.н.е. Овај догађај у историји је познат као Трећи месенски рат.
Опасност по Спарту била је озбиљна. Спартанци су били приморани да у помоћ позову
Атињане. Кимон се, наравно, одмах одазвао. Али, да би повео војску морао је да добије
одобрење Народне скупштине, коју су углавном чиниле присталице демократије.
Седамдесетих година 5. века престиж Ареопага је већ опадао. Године 466. п.н.е.
опозицију, коју су раније предводили Темистокле и Аристид, предводили су Ефијалт и
Перикле. У почетку, ова двојица нападала су посебно чланове Ареопага, оптужујући их за
корупцију или злоупотребу положаја. Често су њихове оптужбе биле реалне. У периоду
између 465. и 463. п.н.е. и Ефијалт и Перикле били су макар по једанпут изабрани за
стратеге. Ово само сведочи о порасту моћи њихових присталица. Када је Кимон пред
Народном скупштином захтевао да се помогне Спарти, Ефијалт и његови истомишљеници
устадоше против Кимоновог предлога. Ефијалт је Спарту држао за супарницу Атини и
постоји вероватноћа да је био упознат да је Спарта својевремено желела да помогне
устанак на Тасосу. Међутим, Кимон, упозоравајући да ће Атина без Спарте “остати
хрома”, успео је да добије подршку скупштине и са 4000 хоплита одлази на Пелопонез.
104
Поред Атине у помоћ Спарти прискочиле су Егина, Мантинеја и Платеја, која је
послала 1/3 своје војске. Захваљујући овој подршци, Спарта је онемогућила продор
побуњеника на њену територију и већ 463. п.н.е. прелази на офанзивну политику.
Непријатеља опкољава на брду Итоми.
Како се ствар одвијала повољно на Пелопонезу, Кимон одлази својима да помогне
око опсаде Тасоса. Ташани су након четири године опсаде капитулирали. Морали су да се
одрекну својих поседа и рудника у Тракији, да плаћају форос и обезбеђују ратне бродове.
После успеха на Тасосу, Кимон се вратио у Атину. Лета 462. п.н.е. Ефијалт и
Перикле оптужили су га за примање мита од Александра, краља Македоније, те и да је то
био главни разлог због кога се устручавао од напада на Македонију. Међутим, оптужбе су
одбачене, јер је сам Кимон био познат по својој непоткупљивости.
У јесен 462. године п.н.е. Спарта, пошто није могла да науди непријатељу који се
утврдио на Итоми, по други пут у помоћ позвала је Атину. Наиме, Атињани су били
познати по својој вештини освајања зидина на јуриш. Народна скупштина одговорила је
слањем војске на челу са Кимоном. Његово одсуство искористио је Ефијалт да се обрачуна
са Ареопагом. Народна скупштина донела је закон којим се Ареопагу одузимају све
дотадашње функције, те постаје обичан судски орган у чију надлежност је спадало
решавање верских спорова. Овим кораком Еклесија (или Народна скупштина) и Хелијеја
ослобођене су надзора који је обезбеђивао Клистенову isonomiu или једнакост права. Пут
је био отворен за пуну демократију, владавину народа. Некадашња надлежност Ареопага
била је подељена између Већа од 500, које постаје главни орган извршне власти с једне, и
Еклесије и Хелијеје с друге стране. У међувремену, на Пелопонезу атински војници,
вероватно под утицајем демократског јавног мњења, нису се нарочито трудили да помогну
Спартанцима. Због таквог понашања, Спарта је одлучила да једино њих од свих савезника
опозове. Таква одлука штетно је утицала на Кимонов одвећ угрожен положај и углед.
Атински грађани су негодовали. Тукидид приповеда да су Атињани одмах по повратку
одреда са Пелопонеза раскинули савез закључен са Лакедемоњанима и склопили савез са
Агривцима, вечитим непријатељима Спарте, а потом и са Тесалијом. Године 461. п.н.е.
Кимон је остракован. Атина у потпуности мења политичку оријентацију.
105
Ефијалтове реформе
106
Атинска офанзива на два фронта (Први Пелопонески рат)
Сукоб између Атине и Спарте који је трајао од 461. до 446. године п.н.е. назива се
Први Пелопонески рат.
По Кимоновом неуспеху на Пелопонезу, Атина је раскинула савез са Спартом и
склопила споразум са Аргосом и Тесалијом. Побуњеници на брду Итоми су после четири
године опсаде капитулирали. Погодили су се са Спартом да се уз сигурну пратњу иселе са
Пелопонеза. У складу са својом новом политиком, Атина је избеглицама понудила
склониште. Ускоро се Атина меша у политику чланица Пелопонеског савеза. Наиме,
Мегара, притиснута Коринтом, напушта Пелопонески савез и приклања се Атини.
Атињани су у овај град и у његову луку Пагу, која се налазила на обали Коринтског
залива, сместили своје гарнизоне. Такође су саградили зид који је спајао Мегару са луком
Нисеј. Коринт, Епидаурус и Егина нашле су се окружене Аргосом, с једне, и Атичко-
делског савеза, са друге стране. Исто тако Атињани, учврстивши се на Истму, заградили су
пут Спарти у средњу Грчку. Сама Спарта била је исцрпљена да би у овом тренутку могла
да одговори Атини.
Године 460. п.н.е. Атичко-делски савез организује поморску експедицију на Кипар,
која је имала задатак да онеспособи феничанску флоту, која се тамо укотвила. У то време
краљ Либијаца Инар, син Псаметиха, подбунио је већи део Египта против персијског цара
Артаксеркса и у помоћ позвао Атину. Атичка флота добила је наређење да обустави
операције на Кипру и помогне устаницима у Египту. Заједничким снагама савезници су
успели да освоје два дела Мемфиса. Мада је персијски заповедник и Даријев син Ахемен у
борбама погинуо, победа савезника није била одлучујућа. Наиме, у трећем делу Мемфиса,
тзв. Белом зиду, утврдили су се персофилски елементи. Рат у Египту се одужио. Трајао је
шест година и економски је исцрпео Атичко-делски савез.
Године 458. п.н.е. Атина се позабавила операцијама у Саронијском заливу. Водила
је борбе промењљивих исхода са Коринтом и Епидауром. У ово време избија и рат Атине
и Егине. Атињани су потукли Егињане у једној поморској бици, искрцали се на њихово
острво и опколили им град. Тукидид приповеда да су Коринћани, искористивши заузетост
Атине на два положаја, у Египту и на Егини, покушали да освоје Мегару. Међутим, сво
преостало мушко становништво у Атини — младићи и старци — опремило се за бој и под
вођством Миронидовим изашли су на мегдан Коринћанима. После низа сукоба, Атињани
су тријумфовали. Успеси Атињана натерали су Спарту да се умеша.
Године 457. п.н.е. одред Пелопонежана, који је бројао 1 500 Лакедемоњана и 10 000
савезника, под вођством Никомеда, намесника спартанског краља Плистоанакта, послат је
у средњу Грчку. По свој прилици у ово време Спарта и Атина још увек нису биле у рату.
На свом путу ка северу Спартанци су избегавали сваки сукоб са Атињанима, надајући се
да ће присуство огромне војске близу Атике нагнати Атињане на мирно решавање
проблема. Пелопонежани су преко Мегариде продрли на простор Беотије, која је била
неутрална. Подстакли су сукоб између Дориде и Фокиде, у коме су подршку пружили
Дориди. У међувремену, док су Спартанци били у Беотији, Атињани су послали педесет
107
бродова око Пелопонеза ка луци Пагу. Ти бродови имали су задатак да нападну
транспортне лађе и тако онемогуће Пелопонежанима повлачење морем. Поред гарнизона
које су имали у Мегари и луци Пагу, Атињани су запосели и стазе преко планине Геранија,
које су представљале копнени пут ка Истму. Овим је повлачење Пелопонежана копном
такође било ризично. У Беотији, Никомед је успео да придобије не само Тебу, већ и друге
градове, непријатељски расположене према Атини. Преко Тебе одржавао је и везу са оним
Атињанима који су тежили рушењу демократске владе и прекидању градње зида ка Пиреју
и Фалерону, који је већ био у својој завршној фази. Када је постало јасно да Атињани
немају намеру да преговарају, Никомед се стао припремати за борбу. Атинским хоплитима
придружило се 1 000 Агривљана, неколико контигената савезника, као и тесалска коњица.
До велике битке између Спарте и Атине дошло је код Танагре. У самом јеку битке Тесалци
су прешли на страну Пелопонежана и Атина је претрпела пораз. Међутим, пошто је и сам
претрпео тешке губитке, Никомед се није усудио да нападне Атику, већ се вратио на
Пелопонез.
Након пораза код Танагре Атина се нашла у тешкој ситуацији, те је на предлог
Перикла из прогонства враћен Кимон који је узео учешћа у преговорима са Спартом о
примирју. Примирје је закључено само на четири месеца. Али, Атињани су успели да
искористе тај рок да поправе свој положај у Беотији.
Лета 457. п.н.е. Миронид је са војском продро на простор Беотије и нанео пораз
Беоћанима у бици код Енофите. Распустио је Беотску лигу, на чијем челу са налазила
олигархијска Теба, а коју је својевремено образовао Никомед. У градовима је заведена
демократија. Градови Беотије, осим Тебе, прикључени су Атичко-делском савезу. Чак су и
градови Фокиде и Локриде Опунтске биле принуђене на савез са Атином. Миронид је из
ових градова као таоце узео представнике аристократије, тако да су на сцену могли
ступити демократски елементи. По свој прилици у овом периоду пада и заузимање
Наупакта, који је припадао Локранима Озолским. Крајем године пала је и Егина, која је
морала да поруши своје зидове, преда своју флоту и плаћа Атини данак. Средња Грчка
сада се налазила под контролом Атине.
Године 456. п.н.е. Атињани су обновили ратне операције против Спарте. Атинска
флота под командом Толмида, опловила је Пелопонез, ушла у спартанску луку Гитиј и
запалила бродоградилиште. Заобишавши Пелопонез, Толмид је извршио напад на Метону
и постигао још низ успеха на обали Етолије. Вероватно су у овом тренутку Атињани
избеглице из Месеније населили у Наупакту. Пловећи од Наупакта ка истоку, Толмид је
освојио Сикион. Зиму је по свој прилици провео у лукама Наупакт и Пагу.
Године 455. п.н.е. Периклу је поверена команда над западном флотом. Он је
опустошио северну обалу Пелопонеза и освојио готово све градове Акарнаније, изузев
Енијаде, која је контролисала улаз у Коринтски залив. Овим је превласт Атињана у грчким
водама била потврђена.
Током наведених година Атичко-делски савез држао је значајне снаге на простору
Египта. Персијанци су 459. п.н.е. покушали да Спарту приволе за свој план, симулиран
поход на Атику у циљу да Атина повуче своје снаге из Египта, али Спартанци нису желели
108
да учествују у овоме. Пролећа 455. п.н.е. персијски цар Артаксеркс опрема велику војску и
шаље је у Египат. На египатском фронту персијске снаге под вођством Мегабиза поразиле
су савезнике у Мемфису. Атињани су се повукли на острво Просопитис, које се налазило
између канала и два рукавца реке Нил. Пошто су се Египћани нагодили са Персијанцима и
пошто је провијант до острва могао стићи једино путем Нила, положај савезника на острву
није био нимало повољан. Персијанцима је пошло за руком да исуше канал и копненим
путем продру до непријатеља. Само се мали број Хелена спасао пробивши се преко
пустиње до Кирене; 6 000 се предало, а остали су пали у боју. Несвесни опасности, 50
бродова, којима су заповедали тек наименовани стратези, а који су имали задатак да
помогну опкољенима на Просопитису, пристали су уз обалу Нила. Њих је пресрела
персијска војска и феничка флота. Већина хеленских бродова је уништена. Такав је био
крај велике експедиције Атичко-делског савеза у Египту.
У међувремену, на простору континенталне Хеладе Атињани, ојачани
контигентима из Беотије и Фокиде, продрли су на простор Тесалије и захтевали поновно
постављање атинских присталица, које су свргнуте са власти после битке код Танагре.
Фарсале је одбио да се повинује овом захтеву. Покушај Атињана да на јуриш освоје град
онемогућила је тесалска коњица. Убрзо по свом повратку, Перикле је са 1 000 маринаца
отпремљен у луку Пагу, где је имао да преузме команду над западном флотом од 100
тријера. Пловећи Коринтским заливом, Перикле је опустошио Сикион и Енијаде.
Зиме 454/3. п.н.е. Атињани су предузели одлучујући корак у свом односу према
савезницима. Благајну Атичко-делског савеза пребацили су са острва Делос на Акропољ у
Атини. Благајна долази под заштиту богиње Атине и под контролу Еклесије. После
катастрофе у Египту Атини је био потребан новац до поврати инцијативу.
Три године Пелопонежани и Атињани нису ратовали и 451. п.н.е. склопили су
мировни уговор на пет година. У исто време Аргос је склопио тридесетогодишњи мир са
Спартом и тиме изашао из Атичко-делског савеза. Атињани су, потом, своју пажњу
усмерили на рат против Кипра, који су у међувремену заузели Персијанци, с циљем да
успоставе таласократију на источном Медитерану. Војску савеза предводио је Кимон,
човек који је заслужан за склапање мира са Спартом. Пошто су га Персијанци потисли у
мочварне крајеве Делте, Амиртеј, наследник Инара, у помоћ зове савезнике. Део
савезничке флоте отпловио је у Египат, а део је опсео Китиј, феничку базу на Кипру. Када
је током зиме Кимон, услед болести, преминуо и када је настала глад, савезници су се
одлучили на повлачење. Приликом повлачења, године 449. п.н.е, код кипарске Саламине
долази до последње велике битке у Грчко-персијском рату. Готово истовремено, и на
копну, где су се савезници борили против Кипрана и Киличана, и на мору, где су се
савезници борили против феничке флоте, Хелени су извојевали победу. Између
Персијанаца и савезника склопљен је тзв. Калијин мир.
Калијин мир назван је по Калији, атинском амбасадору, који је у Сузи преговарао са
Персијанцима око мировног уговора. Вероватно су му помагали посланици из Аргоса, који
су то време обнављали уговор пријатељства са персијским царем Артаксерксом. Мир је
закључен између Персије и Атичко-делског савеза. Овим уговором Грчко-персијски рат
109
напокон је приведен крају. Подразумевао је аутономију хеленских градова у Азији,
превласт Атињана на мору од Памфилије до Босфора, неприкосновену власт Персије над
Кипром и Египтом, слободну трговину. Остаје питање да ли је поменути уговор заиста
постојао, пошто га Тукидид не спомиње. Једно је сигурно — после овог догађаја није
познат ниједан већи сукоб са Персијанцима.
Године 447/6. п.н.е. Лакедемоњани су предузели тзв. Свети рат и светилиште у
Делфима, које су окупирали Фокиђани, вратили су Делфљанима. Пошто су делали као
заштитници верске и политичке слободе, Спартанци наводно својим продором на простор
средње Грчке нису нарушили уговор са Атином. Ипак, Атињани, након њиховог одласка,
освојили су Делфе и предали га Фокиђанима. Продор Спартанаца на простор средње Грчке
подстакао је побуну градова у Фокиди, Локриди, Беотији и Еубеји. Тада Атињани, да би
умирили градове, једну експедицију, под вођством Толмида, шаљу у Беотију, а другу, под
вођством Перикла, на Еубеју. Толмид је освојио Орхомен, Херонеју и неке друге градове
Беотије. Међутим, на повратку у завичај код Коронеје су га напали беотски бегунци из
Орхомена, Локрани и еубејски бегунци. Атињани, претрпевши пораз и изгубивши у бици
Толмида, били су принуђени да признају самосталност беотских градова. Док је Перикле
гушио побуну на Еубеји, одметнула се Мегара, призвавши у помоћ Коринћане, Сикиоњане
и Епидауране. У исто време Пелопонежани, под вођством спартанског краља
Плистоанакта, продрли су на простор Елеузине и Трије. Мада је Перикле угушио устанак
на Еубеји, Атина, како је у ратовима већ изгубила велики број грађана, била је принуђена
да 446/5. п.н.е. са Спартом склопи неповољни 30-огодишњи мир. Атина се одрекла свих
поседа стечених на Пелопонезу — Ахаје, Трезена, Мегаре. Остали су јој само Егина и
Наупакт. Обе уговорене стране одлучиле су да разграниче своје утицајне сфере. Свака од
њих обавезла се да неће у свој савез примити оне који припадају туђем, а такође да у
градовима туђег савеза неће пружати подршку својим присталицама. Овим споразумом
моћ и углед Атине знатно су пољуљане.
110
Перикле
Перикле (495 – 429. п.н.е.) је порекло водио из угледне и богате породице. Његов
отац био је Ксантип, победник код рта Микале, а мајка Агариста из рода Алмеонида,
нећакиња чувеног атинског државника Клистена. За своје доба Перикле је добио одлично
образовање. Дамон га је подучавао музици, Зенон из Елеје дијалектици, а Анаксагора из
Клазомене га је ослободио многих предрасуда.
Перикле, одрастајући у време када су се дани Свехеленског савеза ближили крају и
када је расла моћ Атичко-делског савеза, одлучио је да се бори против Ареопага и утицаја
Спарте; одлучио је да се бори за пуну демократију. Плутарх приповеда да Перикле по
својој природној склоности није био демократа. Међутим, пошто се бојао да се не посумња
како тежи тираниди и пошто је видео да је Кимону аристократија посебно наклоњена,
одлучио је да се придружи народу. Када је решио да стане уз народ, Перикле је променио
начин живота. Одрекао се свих привилегија које је, као угледан и добро ситуиран
грађанин, имао. Својим понашањем и својим говорима, брзо је стекао велики број
присталица међу народом. Перикле се спријатељио са Ефијалтом, који је по изгнанству
Темистокла представљао демос. Везе између Перикла и Ефијалта изгледа да су биле тако
тесне да је због извесне нејасноће извора понекад тешко разлучити подухвате једног од
подухвата другог.
Прво важније сведочанство о Периклу пада 463. године п.н.е. После опсаде Тасоса,
Перикле је учествовао у дизању оптужнице против Кимона, који се теретио за примање
мита. По свој прилици Перикле у овоме није играо неку важну улогу. Мада му се често
приписује напад на Ареопаг 462. или 461. п.н.е, то је искључиво заслуга Ефијалта. По свој
прилици Ефијалт је одговоран и за коначан раскид са Спартом и склапање савеза са
Аргосом и Тесалијом (461. п.н.е.). Онда када су непријатељи демократије убиле Ефијалта,
Перикле несумњиво стиче водећи положај у држави. Издејствовао је да Кимон буде
остракован. Нови представник аристократије и достојан противник Периклу постаје
Тукидид из Алопеке. Тукидид Периклову владавину види као неку врсту аристократије:
она је само по имену демократија, а у ствари је власт била у рукама најугледнијег
грађанина.
111
Унутрашња политика - Шездесетих година 5. века п.н.е. Перикле је спровео закон
да заклете поротне судије добијају плату. Ова мера омогућила је да сваки грађанин, било
сиромашан било богат, буде судија. Потом, на предлог Перикла, државна благајна почела
је да сиромашним грађанима исплаћује теорикон — позоришни новац. Затим је била
уведена исплата дневница члановима Већа од 500, плате архонтима, плате грађанима који
су се налазили у редовима атинске војске и на бродовима атинске флоте. Да покрије све
ове издатке, Атина се користила приходом Атичко-делског савеза, посебно када је благајна
савеза пребачена у Атину.
До Перикловог времена атинским грађанином сматран је онај коме је отац био
атински грађанин који је морао да призна новорођенче, да над њим изврши одређене
обреде и да га уведе у списак грађана своје деме. Мајка новорођенчета при том није
морала да буде атинска грађанка. Пошто је пораст броја атинских грађана угрожавао
њихове привилегије — финансијске могућности атинске државе нису биле неограничене
— Перикле је у интересу својих суграђана 451. или 450. п.н.е. донео закон према коме
права атинског грађанина добија само онај чији су отац и мајка по свом рођењу спадали
међу праве Атињане.
Перикле је дао да се оснују многе клерухије. Овим је град ослобађао елемената који
су у сваком тренутку били, пошто нису имали посла, спремни на буну. Тиме је тегобу
народа олакшавао и у исти мах савезницима постављао стражу.
Мада су га противници највише због тога нападали, Перикле је посебну пажњу
посветио градитељској делатности. Народ је стао уз Перикла, јер је градња и обнова
захтевала људе различитих занимања, који су за свој рад добијали новац. Надзор над свим
пословима Перикле је поверио архитекти и скулптору Фидији. У Периклово време
саграђени су и обновљени: Партенон — храм богиње Атине, који се градио од 447. до 432.
п.н.е, Ерехтејон, Деметрин храм, Одеон, Пропилеји, а обнова Акропоља трајала је десет
година.
112
Спољна политика - Године 457. п.н.е. Перикле се истакао у бици код Танагре. По
поразу Атињана, на његов предлог, из прогонства је враћен Кимон, који је са Спартом
склопио мир у трајању од четири месеца.
Године 455/454. п.н.е. Перикле је освојио Сикион и организовао поход на Енијаду.
Године 453. п.н.е. на Херзону трачком основао је клерухију.
После успеха Атичко-делског савеза код кипарске Саламине 449. п.н.е, Перикле је
предложио да сви хеленски градови у Атину пошаљу посланике који ће се договарати: о
подизању хеленских храмова, које су Персијанци спалили, затим о жртвама, које боговима
дугују као завет за Хеладу кад су се борили против Персијанаца; и најзад о морима, како
би сви могли безбедно пловити и држати се утврђеног мира. Међутим, пошто је Спарта
одбила, цео пројекат је пропао.
Године 447. п.н.е. Перикле је Делфе вратио Фокиђанима.
Године 446. п.н.е. добио је задатак да угуши побуну на Еубеји. Међутим, у то време
Спартанци су организовали један поход према Атици и Перикле је био принуђен да се
пребаци на копно. Пошто је навео, вероватно поткупљивањем, спартанске
главнокомандујуће да одустану од похода, Перикле се обрачунао са побуњеницима на
острву.
Године 444/443. п.н.е. Перикле је дао да се оснује град Туриј на југу Италије.
Оснивање овог града поверио је Херодоту, Протагори (законодавац), Емпедоклу (филозоф
природе и лекар) и Хиподамому (архитекта) . Наиме, око 510. године п.н.е. на простору
каснијег Турија, најпре је постојао богат град Сибариду који је у једној инвазији разорен
од стране Кротоњана. Како Сибариђани нису успели да сами обнове град, траже помоћ од
Атињана. Перикле је предложио панхеленску насеобину и то, највероватније, из чисто
економских мотива. Наиме, Атини је била неопходна дрвена грађа за склапање бродова, а
сам Туриј се налазио у близини Силејских xума у Брутији (јужна Италија). Око 407. године
п.н.е. у атичким пословним књигама се и помиње туријска дрвена грађа.
Године 443. п.н.е. Перикле је издејствовао да Тукидид буде остракован.
Године 440. п.н.е. дошло је до побуне на Самосу. Наиме, Самос је водио рат са
Милетом око задобијања града Пријене. Атина је наредила обуставу рата, али Самос није
желео да се повинује њеном захтеву. Сам Перикле је отпловио са флотом према острву.
Пошло му је за руком да обори олигархијску власт и узме 50 најугледнијих грађана и исто
толико деце за таоце, које је послао на острво Лемнос. Међутим, пошто су успели да
побегну, Самњани су организовали борбу против Атињана. Дошло је до велике поморске
битке у којој је Перикле извојевао победу. Међутим, у време опсаде Сама, Перикле је са
делом војске морао да отплови у сусрет Феничанима, који су долазили у помоћ
Самљанима. Самски стратег Мелис искористио је одсуство Перикла да удари на преостале
атинске бродове, који су имали задатак да наставе да опседају острво. Мелис је извојевао
победу. Перикле, чувши за неуспех својих, пожурио им је у помоћ. Након девет месеци
опсаде Самњани су капитулирали. Сада једино Хиос и Лезбос задржавају право држања
војске и флоте.
113
Државно уређење Атине у 5. веку п.н.е.
Извори
Значајни извори за проучавање дате теме су: Аристотелов Атински устав; атински
беседници 5. и 4. века п.н.е, посебно Демостен ; одлуке атинске Народне скупштине.
Еклесија
114
Буле
Хелијеја
115
Колегијум десеторице стратега
116
Узрок и повод Пелопонеског рата
117
Архидамов рат
Срединов јуна 431. п.н.е. Архидам упада у Атику и несметано пустоши њене
територије. Атињани су успели да сву своју имовину пребаце у Дуге бедеме одакле су
могли својим очима да посматрају пустошење својих имања, нарочито области Ахарњана
која се налазила на око 9 км удаљена од Атине. Спартанци се повлаче након месец дана да
би следеће, 430. п.н.е. поновили напад. Атика је страдала теже него прошле године. Године
431. п.н.е. атинско-коркирска флота пустоши обале Пелопонеза пресецајући везе Спарте са
Коринтом. Многа острва прелазе на страну Атине. Две године касније коначно пада
Потидеја. Тако ни једна од страна није постигла одлучујући успех.
Атину, међутим, 429. п.н.е. погађају две несреће. Прва је била навала избеглица из
целе Атике у Атину и Дуге бедеме. Због велике пренасељености у Атини избија куга. Сам
Перикле био је жртва болести.
Године 427. п.н.е. Спартанци мењају тактику и не нападају Атику. Од тада па до
Декелејског рата сама Атина неће бити у опасности од непријатељског напада. Следеће,
426. п.н.е. Спартанци освојише Платеју и побише целокупно становништво. На Лезбосу и
Коркири избијају устанци присталица олигархије које Атина брзо гуши.
Након Периклове смрти у Атини се истичу двојица личности - Никија и Клеон.
Никија је био веома богат. Говорило се да му је имовина износила око 100 таланата. Имао
је 1000 робова, а истицао се дарежљивошћу што му је донело популарност међу
Атињанима. Залагао се за мир са Спартом. Клеон је био вођа радикалне демократије.
Уживао је највеће поверење демоса. Залагао се за борбу на територији самог Пелопонеза.
Две супротне политике Никије и Клеона морале су довести до сукоба.
Демостен, чувени атински војсковођа, 426. п.н.е. покреће поход на Етолију. Етолска
кампања се завршила неуспехом што наведе Спарту да у Етолији изврши офанзиву. У
бици код Солија Спарта је у потпуности потучена. Била је то прва већа победа Атине на
копну. Сицилија 424. п.н.е. прогласи неутралност. То је одлучено на конгресу у Гели исте
године.
Атињани се одлучише за десант на Пелопонезу. Спартански краљ Агис управо је
покренуо поход на Атику. За место десанта одређен је Пил. Спартанска флота која је
дошла како би спречила десант потпуно је поражена. Спарта Атини понуди "мир,
савезништво и пријатељство". Међутим, Атињани поставише услове које Спарта није
могла прихватити. Рат се наставио.
Атињани заузимају острво Сфактерију у Етолији. Освајање Пила и Сфактерије
учврстили су положај Клеона у Атини. Због тога Никија покреће поход на Коринт. Он се, и
поред велике флоте коју је Никија ангажовао, завршио мршавим резултатима. Међутим,
следеће, 424. п.н.е. Никија осваја дорску Китеру. Спартанци су се нашли у очајном стању.
Новембра 424. п.н.е. Атињани од Беоћана претрпише највећи пораз у Архидамовом рату. У
бици код Делија Атина је изгубила преко 1000 хоплита.
Изгубивши Пил и Сфактерију Спартанци се нађоше у очајном стању. Њихов једини
циљ сада је био склапање мира и размена заробљеника. Тада се појављује нови војсковођа
118
- Брасида. Брасида покреће поход на Тракију и осваја Амфипољ, новоосновану атинску
колонију Никијиног сина Хагнона. Многи трачански градови прелазе у Пелопонески савез.
Клеон 423. п.н.е. креће Брасиди у сусрет. У бици код Амфипоља (октобар 422. п.н.е.)
Спарта односи победу захваљујући бројнијој војсци. У бици су погинули и Брасида и
Клеон.
Битка код Амфипоља одмах је довела до закључења мира. Мир, чији су главни
творци били Никија и Плистоанакт, склопљен је на педесет година, 421. п.н.е. Атина се
обавезала да ће вратити већину места која је освојила за време рата са Пелопонежанима -
Пил, Китеру, Метану, Аталанту и Птелеј у Тесалији, али је инсистирала да задржи Солион,
Анакторион и пристаниште Нисеју. Лакедемоњани су се обавезали да ће вратити
Амфипољ и напустити Аргил, Стагиру, Акант, Сколос, Олинт и Спартол. Овим градовима
ће бити зајемчена аутономија, ако плаћају форос Атини. Поврх тога, Атини ће бити враћен
Панактон, утврђење на граници на планини Китерону, које су недавно запосели Беоћани.
Према извесним градовима у атинском поседу, попут Тороне, поступиће се по нахођењу
Атине. Сви заробљеници на обе стране ће бити ослобођени. Међутим, Коринт, Мегара и
Беотија одбиле су да потпишу мир, тако да је он био парцијалан.
Сицилијанска експедиција
416. п.н.е. у Атину је стигао позив у помоћ из Сегесте која је била у рату са својим
јачим јужним суседом, Селинунтом. Атињани су поводом овога кренули у поход на
Сицилију. Поступивши неразумно и не послушавши Никију, народ је направио још
крупнију грешку изабравши Никију за заповедника похода, коме се он противио.
Именован је за стратега са Алкибијадом и Ламахом.
Наксос и Катана су прешли на страну Атињана, а атинска флота је у Великој луци
Сиракузе извела демонстрацију силе и заробила један брод. Ништа више није постигнуто
пре него што је Алкибијаду из Атине стигло наређење да се врати како би му се судило
због безбожништва. За то време, Атињани су се упутили ка Сиракузи и извојевали победу,
али Никија није био способан да га искористи до краја. Следећег дана је заповедио да се
цела војска укрца и одједри натраг у Катану. Имао је већи број више но добрих разлога за
то - зимско време, недостатак коњице, новца, савезника. За то време је Сиракузи
остављено да се припреми. Обе стране искористиле су зиму за тражење савезника. Сикели
са острва већином су пришли Атини. Камарина, коју су хтеле да придобију и Атина и
Сиракуза, остала је неутрална. Алкибијад је отишао у Спарту и тамо издејствовао помоћ
од Спартанаца у виду војсковође Гилипа, који је требало да командује сиракушким
јединицама.
119
Опсада Сиракузе, 414. године пре Христа
Војници су похитали узбрдо и запосели Епиполу пре него што је сиракушка војска
схватила шта се догодило. 600 војника је покушало да их истера са Епиполе, али су уз
велике губитке били одбијени. Атињани су тада утврдили место звано Лабдал, у близини
северних литица. Док је опсада Сиракузе трајала, Спартанци су у Грчкој окупирали
Декелеју. То је био погодан положај са кога се могло допрети до свих делова Атике, где
поља више нису обрађивана. Из Декелеје се истовремено лако могао одржавати и
саобраћај са Беотијом. Када су Лакедемоњани још једном примакли ратне операције до
самих капија Атине, од ње је затражено да упути нови контингент војске на запад, по
величини налик првом. Никија је послао кући писмо са једноставним, неулепшаним
извештајем о ситуацији. Требало је учинити једну од две следеће ствари: дићи руке од
подухвата или одмах послати нове војне снаге, по јачини равне онима у првом походу.
Никија је преклињао и да га опозову с образложењем да се разболео. Народ Атине је
поновио своју пређашњу несмотреност, изгласавши походу другу војску и одбивши да
смени Никију, у кога је имао поверење. Наименовали су Еуримедонта и Демостена за
стратеге нове војске.
Други поход
120
Декелејски рат (413 – 404)
Извори
122
не само Азијом, већ и острвима, Тесалијом, Локридом, све до Беотије. Изасланици, стога,
траже састављање новог уговора.
Алкибијад бежи Тисаферну
123
налази у Азији”. Тисаферн се такође обавезао на давање бродова Пелопонежанима, као и
на опремање њихове флоте, где је новац даван у виду позајмице.
Ствари су се неповољно одвијале по Атину. Пролећа 411. године п.н.е. Беоћани су
освојили Ороп. Абидос и Лампсак, градови на Хелеспонту, уз помоћ спартанског
војсковође Деркилида и уз подршку персијског сатрапа Фарнабаза, одметнули су се од
Атињана. Пошто атинском војсковођи Стромбихиду није пошло за руком да поврати
Лампсак, заузео је Сест на Херсонесу.
124
Сукоб екстремне и умерене олигархије - У преврату су учествовале две групе
олигарха, екстремна и умерена. Програм екстремних олигарха сводио се на напуштање
свих тековина атинске демократије и на враћање уређењу пре Солона. На челу екстремне
групе налазили су се Писандар, Антифонт и Фриних, који је, пошто се уверио у
неминовност преврата, узео активно учешће у догађајима 411. п.н.е. Групу умерених
олигарха предводио је Терамен. Настојао је да ограничи број атинских грађана тиме што
би само 5 000 грађана, који су у стању да себи набаве хоплитско наоружање, уживало
грађанско право. Тако би власт прешла у руке људи који су поседовали тешко наоружање.
Временом сва власт прелази у руке екстремне олигархије. Наиме, скупштина од 5
000 лица требало је да се сазива једино по нахођењу већа од 400, а ово веће чинили су
екстремни олигарси. Аристотел пише да је испало тако да су ,,5000 били изабрани само
као параван, док се фактички управа државом налазила у рукама 400”.
Дошавши на власт, екстремни олигарси почели су да појачавају терор. Тукидид
наводи да су они неке људе убијали, неке позатварали, а неке протерали. Такође су
одлучили да не зову Алкибијада у Атину, тако да је овај и даље остао код Тисаферна.
Олигарси су рачунали да ће као лаконофили релативно брзо и лако склопити мир са
Спартом, и упутили су изасланика Агису, који се налазио у Декелеји. Међутим, Агис је
мировну понуду одбио и напао изненада Атину, сматрајући вероватно да су Дуги бедеми
без заштите због унутрашњих сукоба. Након тога, олигарси су послали изасланика у
Спарту. Међутим, ни тада се преговори нису завршили славно. Спартанци су тражили да
се Атина одрекне своје архе, на шта олигарси нису смели да пристану, плашећи се побуне
демоса.
Борба за мореузе
127
Ратне операције у Јонији
Битка код Нотија (406. п.н.е.) - Када је у једном тренутку Алкибијад отишао на
север ради прикупљања новца за флоту, његово привремено одсуство искористио је
Лисандар и у бици код Нотија потукао атинску флоту. Он је након тога сазвао
најутицајније људе из малоазијских градова и предложио им да организују хетерије, а он
ће их због тога наградити тако што ће их поставити за управнике градова. Због пораза код
Нотија, у скупштини је кривица бачена на Алкибијада. Алкибијад је, према Диодору, тада
био окривљен за одржавање пријатељских веза са Тисаферном и за намеру да приграби
тиранску власт чим се рат заврши. Тужилац је био вођа радикалних демократа, Клеофонт.
Те године (406. п.н.е.) изабрано је десет нових стратега са Кононом на челу, и не само да
није избран Алкибијад, већ ни један његов присталица. Када је то сазнао, Алкибијад
одлази на своје имање у Тракији. Исте године, Лисандар је опозван од стране ефора, због
својих самоиницијативних акција.
128
Битка код Аргинуса (406. п.н.е.) - Пролећа 406. п.н.е. Спартанац Каликратида је
уместо Лисандра послат на исток. Он је сматрао понижавајућим да новац узима од једног
Персијанца. Стога, поред 90 бродова које је довео собом, договорио се са олигарсима
Милета да опреми још 50 бродова. Са овом флотом организовао је поход против атинске
флоте, која се налазила код Самоса. Да би натерао Атињане на борбу, Каликратид је напао
и заузео демократску Метимну. Атинска флота кренула је у помоћ Лезбосу, да би је потом
Пелопонежани затворили у Митиленском заливу. Град је остао без хране, а
непријатељских бродова било је три пута више.
Када је у Атину стигла вест о тешком положају флоте, одлучено је да се сагради
још бродова. Тако је Атина по трећи пут за непуну деценију стварала велику флоту. То је
био велики напор и због недостатка новца, али и због потребног великог броја веслача.
Диодор каже да су Атињани давали грађанска права метецима и уопште странцима који су
хтели да ступе у војску. Ксенофонт такође каже да су посаде биле састављене од свих
одраслих становника Атине, како слободних тако и робова. Овом, последњом атинском
флотом у Пелопонеском рату, командовало је 8 стратега.
Близу Лезбоса, код Аргинуских острва, дошло је до сукоба у ком су Атињани
однели победу, уништивши 70 пелопонеских бродова. Овом битком, поново је за кратко
успостављена хегемонија Атине на мору. Спарта се поново обратила Атини са мировном
понудом, али без успеха. Међутим, иако се битка завршила победом Атињана, она ће
имати веома тешке последице по атинску демократију. По повратку, флоту је задесила
бура у којој је потопљено 25 тријера са посадом. Због веома неповољне временске
ситуације, команда флоте није била у стању да сахрани атинске војнике који су ту
погинули, заправо нису могли да покупе њихова тела. Та вест је у Атини изазвала велику
пометњу, негодовање рођака погинулих војника, који су тражили да се стратези позову на
одговорност због непоштовања обичаја сахрањивања, који је код Грка имао велики значај.
Од оних који су учествовали у бици код Аргинуса, у Атину се вратило шест стратега. Ови
стратези-демократи и победници изведени су пред суд својих грађана. Одлуком еклесије
био је укинут уобичајени начин судског процеса и скупштина је већином гласова осудила
стратеге на казну смрћу.
129
Битка код Егоспотама (405. п.н.е.)
После битке код Аргинуских острва, доминација на мору поново је била у рукама
Атињана. Пелопонеска флота имала је око 100 бродова, али без руководства. Ксенофонт
пише да су становници Хиоса и други савезници упутили посланике у Лакедемон тражећи
да им се пошаље Лисандар, као наварх. Ефори су послали Лисандра у Малу Азију, али као
помоћника (епистолеј) команданта, јер им закон није дозвољавао да му два пута дају флоту
на управу. Пошто је Дарије II позвао Кира у престоницу, овај последњи је Лисандру
оставио благајну и текуће приходе његових сатрапија.
Лисандар је најпре на јуриш заузео и опљачкао Лампсак. Тада се атинска флота
упутила за њим и сместила на супротној обали Босфора, код Егоспотама. Алкибијад, који
се ту нашао стицајем околности, увидевши да су Атињани удаљени од сваког града и да
имају проблема са снабдевањем, предложио им је да заузму положај код Сеста, близу
града и луке. Међутим, будући да Алкибијад није био именован да дели савете, атински
стратези наредили су му да се удаљи. После пет дана, када су Атињани напустили бродове
како би се снабдели храном, Лисандар је искористио прилику и ударио на непријатеља. Од
укупно 180 атинских тријера, спасло се само 9 са Конаном на челу, а осталих 170 пало је у
руке непријатеља. Тако је уништена сва атинска флота.
Лисандар је наредио да се погуби 3 000 истакнутих Атињана. Заробљене атинске
гарнизоне пристајао је да ослободи само под условом да оду у Атину, како би се што више
људи нашло у граду и тиме пре дошло до несташице хране и глади. Сам Лисандар је из
Хелеспонта преко Лезбоса кренуо у Атину, заводећи уз пут свуда олигархијску управу.
Плутарх у Лисандровој биографији пише да је овај у свим градовима, без изузетка,
уништио законити државни поредак, поставио владе од десет људи и у градовима многе
људе побио, а многе натерао у бекство. Ксенофонт пише да је тада једино на Самосу
извршен покољ племства и да је завладала народна партија. Због тога су их Атињани
наградили, са закашњењем, тако што су им дали атинско грађанство.
130
Капитулација Атине
Када је вест о исходу битке код Егоспотама стигла у Атину, сазвана је одмах
скупштина на којој је одлучено да се бори до краја. Лисандар је Атину напао са мора, а са
копна су је напала оба спартанска краља, Агис и Паусанија. Атина се поново нашла у
веома тешкој ситуацији: граду је претила глад, непријатељи су је нападали са свих страна,
а у скупштини је, ипак, донета одлука која би предвиђала смрт за свакога ко би изнео било
какав предлог о капитулацији. Чак су амнестирани сви грађани којима су била одузета
политичка права. Међутим, Терамен и његове присталице све више су се залагали за
капитулацију.
После неколико месеци опсаде, град је остао без хране. Атинско посланство
упућено је најпре Агису, а затим и у Спарту, са захтевом за преговоре о миру.
Непријатељи су поставили услов да се поруше Дуги бедеми. Практично, то би значило
безусловну капитулацију, тако да је скупштина одбила захтев. Већина атинских грађана
није желела да се преда, па је Терамен одлучио да присили глађу сиротињу на
капитулацију. Послужио се преваром. Наиме, изјавио је да ће се заложити како би од
Лисандра добио повољније услове за мир.
Терамен је заиста био упућен Спартанцима као изасланик, али он је остао код
Лисандра три месеца не радећи ништа. Након тога вратио се са изговором да су једино
ефори овлашћени за мир. У то време присталице олигархије осудиле су на смрт вођу
радикала, Клеофонта. Као разлог изнето је то што наводно није хтео да се јави у редове
хоплита, а Лисија наводи као разлог то што се Клеофонт изјаснио против рушења Дугих
бедема.
Пошто више није имала избора, Атина се одлучила на нове преговоре са Спартом.
Атинско посланство, предвођено Тераменом, послато је у Спарту да тражи мир. Том
приликом одржан је састанак Пелопонеског савеза. Коринћани и Тебанци захтевали су да
се Атина потпуно разори, али се томе успротивила Спарта. Спарта се плашила да би онда
Коринт могао ојачати на мору, а Беотија на копну. Услови мира били су следећи:
Ови услови у Атини прихваћени су априла 404. п.н.е. и Лисандар је ушао у Пиреј.
Изгнани аристократи су враћени, а Дуги бедеми, темељ атинске независности, порушени.
Тако је после 27 година завршен Пелопонески рат, а у целој Хелади победу је славила
олигархија.
131
Владавина тридесеторице
Пошто је Атина склопила мир са Спартом априла 404. п.н.е, којим је завршен
Пелопонески рат, сазвана је народна скупштина. Терамен, представник умерене
олигархије, као и представник Атињана у потписивању мировног уговора са
Пелопонежанима, предложио је да се управа града повери тридесеторици изабраних људи.
У супротном, Терамен је упозорио да ће живот и слобода Атињана бити угрожени.
Нову владу, поред спартанског војсковође Лисандра, подржале су и оне
олигархијске групације које су извршиле преврат 411. п.н.е: екстремни олигарси, који су се
ослањали на хетерије и изгнанике-повратнике из Спарте, и умерени олигарси, које је
предводио Терамен. Народ, осећајући немогућност отпора, клонио се политике, а
истакнутији представници демократије, напустили су Атину и склонили се у суседне
полисе. Тако Трасибулова група одлази у Тебу.
Платон приповеда да је на челу преврата стајао 51 човек. Једанаест је вршило власт
у самом граду, десет у Пиреју, а оних тридесет је имало власт над свима. Аристотел пише
да су једанаест у Атини имали задатак да воде бригу о издржавању затвореника, о
извршењу казни над осуђенима, као и да воде рачуна о предаји конфисковане имовине.
Десеторица у Пиреју представљала су уобичајену олигархијску декархију, према узору
олигархијских влада какве је организовао Лисандар. Што се тиче изабраних тридесет
грађана, Терамен је бирао десеторицу, екстремни олигарси такође, а десеторица су
изабрана од стране Лисандра. Тридесеторица су имала задатак да именују 500 лица као
чланове већа, још толико грађана за разне друге дужности, и 2 000 је учествовало у
судству.
Аристотел пише да су у почетку Тридесеторица били умерени и правили се да желе
да обнове устав предака и да раде за народ. Међутим, чим су учврстили власт, нису се
само обрачунали са својим политичким противницима — демократама, већ су прогањали
све оне који су се истицали имовином, пореклом или угледом. То су радили из страха, али
и да се дочепају њихових имања.
Једна од првих мера Тридесеторице јесте дизање оптужбе и кажњавање сикофаната.
Појава која је компромитовала атински судски систем била је улога сикофаната,
професионалних њушкала и потказивача. Они су, искоришћавајући право сваког
грађанина да, у име друштвене заједнице, судски гони преступника који се огрешио о
јавни интерес, шпијунирали имућније грађане и државне функционере, тражећи у
њиховом понашању повод за подношење пријаве. У делатности сикофаната било је увек и
елемената уцењивања. Понекад, тужилац је рескирао да буде кажњен високом глобом, ако
би за тужбени предлог гласало мање од петине судског већа, а за оне за које би се доказало
да се баве потказивањем ради остварења властите материјалне користи, казне су биле још
строже. Тридесеторица су на себе преузели задатак да се обрачунају са овом појавом.
Да би учврстили сопствени положај, Тридесеторица у Атину позивају један
спартански одред, који би финансирали из свог џепа. Спарта шаље гарнизон под
заповедништвом Спартанца Калибија. Мада су у почетку били пријатељи, Терамен и
Критија, један од Тридесеторице, постадоше противници. Наиме, пошто су многи
неправедно страдали и народ се стао љутити на владу Тридесеторице, Терамен је сматрао
да се олигархија неће моћи одржати ако се не узме довољно помоћника за државне
послове. Онда је Критија изабрао 3 000 људи који ће учествовати у јавним пословима и
имати сва права. Аристотел тврди да су Тридесеторица коначан списак тих 3 000 грађана
132
стално одлагали, имена изабраних чували су код себе и кад год би решили да списак
објаве, једна имена су брисали а друга уместо њих уписивали. Терамен је и на ово ставио
приговор. Потом је Критија, уз помоћ спартанског одреда, разоружао све, изузев
изабраних 3 000, и донео закон да Тридесеторица могу без суда да убију све, изузев 3 000
грађана. Том приликом страдало је много људи. Да би обезбедили новац за издржавање
војске, Тридесеторица су одлучила да сваки од њих затвори једног од метека, убије га и
присвоји његову имовину. Терамен у овоме није желео да учествује, те га је Критија
оптуживао за непостојаност. Терамен се оправдао, а Критија позивајући се на законе да ко
је радио на рушењу олигархијског преврата 411. п.н.е, лишава се грађанских права. Пошто
је Терамен учествовао у рушењу преврата, одузета су му грађанска права. Тиме је Критија
добио право, будући да су Тридесеторица могли без суда да убију све, изузев 3 000
грађана, да нареди да се Терамен погуби.
Зиме исте године, Трасибул, који се склонио у Тебу, сакупио је одред од 70
изгнаника и заузео Филу — утврђено место у близини Декелеје. Та акција јако је узбудила
Тридесеторицу и они су кренули против Трасибула са свих својих 3 000 хоплита.
Међутим, одбијени од Филе, вратише своју војску у Атину, а против устаника упутише
спартански одред. Спартанци су претрпели велике губитке јер је Трасибулу прилазио све
већи број људи. Напокон, Трасибул је са својим људима кренуо на Пиреј. Устаници су
брзо напредовали и уз пут су обични грађани масовно прелазили на њихову страну. У
таквој ситуацији, Тридесеторица, да би се обезбедили, пописали су становништво
Елеусине, похапили га и побили. Наиме, у случају опасности желели су себи да обезбеде
место где ће се моћи склонити и утврдити.
У одлучној бици код Мунихија 3 000 поново су биле потучене. У тој бици пао је
вођа Тридесеторице — Критија. Демократе су позвале све Атињане да стану на пут
масовном терору, али тај позив одбили су олигарси, који су се међу собом поделили на
екстремне и умерене. Екстремни олигарси су се повукли у Елеусину и на Саламину, а
умерени олигарси су своје снаге концентрисали у Атини и изабрали руководство од десет
људи. И једни и други тражили су помоћ Спарте против Трасибула и демократа, који су се
учврстили у Пиреју.
Лета 403. године п.н.е, пошто олигарсима тражена помоћ из Спарте није стизала,
Трасибул је обезбедио опсадне справе. Тада је спартанском војсковођи Лисандру пошло за
руком да убеди Спартанце да олигарсима у Атини и Елеусини позајме новац, да га
наименују за главнокомандујућег копнене војске, да његовог брата Либyса именују за
наварха флоте и да војску пошаљу у Атику. Лисандар је поново опколио Пиреј и са копна
и са мора. Међутим, ефори и краљ Паусанија плашили су се претераног јачања Лисандра и
зато је у Атику кренуо и сам Паусанија.
У самој Атини дошло је до новог преврата и на власти се нађоше нових Десеторица,
под вођством Ринона, који су били за споразум са пирејским демократама. Због тога ће
Ринон касније, 403/402. п.н.е, бити изабран за стратега. Пошто ниједна страна није
показивала непријатељство према Лакедемоњанима, Паусанија је предложио примирје:
133
Одмах иза потписивања овог уговора образоване су две државе у Атици: једна у
Елеусини, где су Тридесеторици могле да се прикључе њихове присталице, а друга у
Атини, у којој су демократе и умерени олигарси ујединили своје снаге. Пошто су Атина и
Елеусина обећале да међу собом неће ратовати и да ће исплатити дуг Спарти, Паусанија се
с војском повукао на Пелопонез.
Архин, вођа умерених олигарха у Атини гледао је да се испоштују све одредбе
постигнутог мира. Међутим, пошто је велики број људи намеравао да се пресели у
Елеусину к екстремним олигарсима и са њима се удруже, а на то су имали право по
мировном уговору, постојала је опасност по Атину. Стога, Архин је решио да их задржи и
скрати рок до којег су се морали пријавити за пресељење. Многи су тако били приморани
да остану против своје воље у граду.
Прво су у Атини обновљени Драконови закони везани за убиство и Солонови, а
потом Ефијалтови и Периклови. Када је Трасибул неким метецима и робовима покушао
дати атинско грађанско право, Архин је устао против овог предлога, сматрајући га за
незаконитог. Наиме, према закону из 451. или 450. п.н.е, који је донео Перикле, права
атинског грађанина може добити само онај чији су отац и мајка по свом рођењу спадали
међу праве Атињане.
Тако је у Атини поново успостављена демократија. У међувремену, елеусински
олигарси спремали су се за борбу и позивали себи најамнике. Међутим, 401. године п.н.е.
поубијани су стратези Елеусињана, а обични олигарси вратили су се у Атину, где је био
успостављен демократски устав.
134
Хегемонија Спарте
Извори
Писци који сведоче о овом периоду су: Ксенофонт (Хеленска историја, Анабаза,
Агесилај), Диодор са Сицилије (Историјска библиотека), као и Плутарх (биографије
Лисандра и Артаксеркса)
По завршетку грађанског рата у Атини, Кир Млађи позива Спарту у помоћ ради
заједничке борбе против његовог брата, а персијског цара, Артаксеркса. Пошто јој је
својевремено овај каран Мале Азије помогао у борби против Атине, Спарта шаље помоћ
од 10 000 ратника. Ова помоћ биће повод каснијег рата између Спарте и Персије.
У рату против Артаксеркса, Кир је погинуо 03. септембра 401. п.н.е. у бици код
Кунаксе, града на обали Еуфрата. Грчке војсковође, које су ратовале на страни Кира, на
превару су убијене. Грчки најамници, у страху за свој положај, одлучили су да се пробију
назад у отаџбину. На челу најамника нашао се грчки историчар Ксенофонт, који је ово
повлачење војске описао у свом делу Анабаза. Војска се више од шест месеци повлачила
преко планинских стаза Курдистана и Јерменије, а све време пратили су је одреди
135
Персијанаца и нападала ратоборна локалних племена. Напокон је стигла до обала Црног
мора и пребацила се до Византа.
У међувремену, по смрти Кира, нови каран Мале Азије постаје Тисаферн. Он је, за
разлику од свог претходника, укидао по градовима олигархијске режиме и успостављао
демократске управе. Олигарси малоазијских градова у помоћ зову Спарту да заштити
њихову земљу од пустошења, као и слободу.
Спарта се већ носила мишљу да градове у Малој Азији подведе под своју власт, а
овај позив био јој је више но добродошао. Под изговором да градове жели да ослободи
персијског јарма и обезбеди им аутономију, Спарта у Азију шаље војску под вођством
хармоста Тиброна. Овој војсци придружили су се грчки најамнички одреди, који су
својевремено ратовали са Киром и били принуђени да се повлаче пред гневом новог
персијског цара.
Рат Персије и Спарте свео се на мање пљачкашке походе. Наиме, у то време
главнина персијске војске била је заузета гушењем побуна у Египту.
Тиброна је на положају заменио Спартанац Деркилида. Деркилида, споразумевши
се са Тисаферном, повео је војску у Фарнабазову земљу, јер је више волео да ратује са
једним, него истовремено са обојицом. Деркилида је “ослободио” неке градове на
Хелеспонту и потом склопио примирје и са Фарнабазом.
Године 396. п.н.е. Спарта шаље спартанског краља Агесилаја и војсковођу
Лисандра као помоћ својима у Малој Азији. Агесилај је желео да из Аулиде пође на исток,
као што је својевремено легендарни микенски краљ Агамемнон из Аулиде повео Хелене у
рат против Троје. Међутим, жртвену свечаност у овом граду изненада су прекинули
беотски коњаници. Ово је разгневило Агесилаја, али сада није имао времена за обрачун са
Беоћанима.
За то време Тисаферн, пошто је очекивао да ће непријатељ ударити на Карију, у ову
област повлачи војску. Међутим, Агесилај из своје базе у Ефесу прве године напада
Фригију, а следеће и Лидију. У једној бици недалеко од Сарда Агесилај је нанео страховит
пораз Персијанцима. Тисаферн није учествовао у бици, због чега ће касније бити оптужен
за издају и осуђен на смрт. На место Тисаферна долази Титрауст, који се споразумео са
Агесилајем да овај последњи, пошто га Титрауст снабде храном и новцем, оде да пустоши
Фарнабазову земљу.
Титрауст, пошто је привремено уклонио непосредну опасност коју је представљао
Агесилај, шаље Тимократа Рођанина у Хеладу да поткупи градове на устанак против
Спарте. Ксенофонт тврди да су новац примили и обавезли се на устанак Теба, Коринт,
Аргос и Атина.
136
Однос Спарте и Беотије (395. п.н.е.)
137
Коринтски рат (394 - 386. п.н.е.)
Битке код Нотија, Коронеје и Книда - Почетком лета 394. године п.н.е. у Коринту
је одржан савезнички конгрес на коме су присуствовали Теба, Атина, Коринт и Аргос.
Вођа коринтских демократа Тимолај, предложио је да се изврши неодложан напад на
Спарту, пре него што јој у помоћ прискоче савезници. Предлог се присутнима свидео, те
су непријатељи Спарте убрзо почели да концентришу војску јужно од Коринтске превлаке,
код Немеје. Овим почиnjе Коринтски рат.
Спарта није седела скрштених руку и чекала да је непријатељ нападне, већ је
прикупљала војску, а позвала је у помоћ и Агесилаја, који се у то време налазио у Малој
Азији.
До прве битке дошло је на реци Немеји. Спартанци су успели да потисну
непријатеља и спрече поход на Спарту. Међутим, непријатељ се учврстио на Истму и тако
пресекао Спартанцима пут у средњу Грчку.
За то време је Агесилај, како тврди Ксенофонт, пут преко Хелеспонта и Тракије, за
који је Даријевој војсци требало годину, прешао за месец дана. Агесилај је успео да прође
кроз Тесалију и Беотију. У бици код беотског града Коронеје потиснуо је удружене снаге
непријатеljа, које су покушале да му препрече пут. У овој бици спартански краљ био је чак
и рањен. Покушај његовог заменика Гилида да продре у Локриду, претрпео је неуспех.
Пошто су Коринтску превлаку држали непријатељи, Агесилај се вратио у отаџбину
морским путем.
Што се тише ратних операција на мору, овде је одлучујућу улогу играло персијско
злато. Године 396. п.н.е. Персијанци су за врховног заповедника флоте унајмили
Атињанина Конона, а врбовали су и хеленске морнаре. Конон је 395. године п.н.е. успео да
заузме Родос. Пошто је на острву укинуо олигархију, грађани су каменовали на градском
тргу олигархе. Тада Родос постаје савезник Атине. Лета 394. п.н.е. персијско-феничанска
флота, пред битку код Коронеје, поразила је пелопонеску флоту код Книда (близу Родоса).
Фарнабаз је као наварх предводио Феничане, а Конон хеленску морнарицу.
Током ове и следеће године Фарнабаз и Конон из градова на које су наилазили
протеривали су спартанске гарнизоне, укидали олигархију и заводили демократска
уређења. Конона су славили као ослободиоца. Пролеће 393. п.н.е, пошто је попунио флоту
великим бројем грчких бродова са Хелеспонта и Јоније, Конон се упутио према
Пелопонезу и пљачкао његове обале. Тада Фарнабаз и Конон као базу за даље операције
узимају Мелос. Будући да је свој део посла обавио и да је било време да се врати на
Хелеспонт, Фарнабаз се повукао и Конону оставио средства за обнављање Дугих бедема и
Пиреја, а Коринћанима за бродове.
Конон је постао први грађанин Атине и прозвали су га други Темистокле .
138
Грађански рат у Коринту (392. п.н.е.) - У Коринту, у време Еуклеја, празника у
част Артемиде, лаконофилски оријентисани олигарси, присталице мира како их назива
Ксенофонт, заузели су Акрокоринт. Међутим, били су принуђени да се повуку у Сикион, у
коме се налазио спартански гарнизон. Коринтски изгнаници и преживели олигарси у граду
позвали су Спарту у помоћ. Спарта није успела да освоји Коринт, јер су му дошли у помоћ
Агривљани и Атињани, али је заузела његову луку Лехеј. Коринтска демократија ступа у
савез са Аргосом и чак уводи заједничке државне органе.
Атински стратег Ификрат продире на Пелопонез, док Агесилај ратом приморава
Акарнанце на савезништво са Спартом.
Конгрес у Сарду (392. п.н.е.). Конгрес у Спарти (391. п.н.е.) - Постепено је јачао
утицај Атине. Конон, пошто је довршио изградњу атинских бедема, посветио се
обнављању атинске флоте. Уз то, већина држава у Егејском мору, које је Конон ослободио
спартанске власти, тражила је подршку и савез Атине - Родос, Кос, Хиос, Киклади, Лезбос,
Имброс, Скирос. Атинска влада преговарала је и са највећим малоазијским градовима и
градовима Пропонтиде - Ефес, Кизик, Лампсак. Спартанци, видевши све то, а како војним
путем ништа нису могли постићи, одлучили су да пошаљу спартанског наварха Анталкида
у Сард. Анталкид саставши се Тирибазом, сатрапом Јоније који је заменио Тисаферна,
упозори га је на сву већу моћ Атине. Потом му је предложио да посредује у склапању мира
између Спарте и Атине.
Крајем 392. п.н.е. у Сарду је одржан конгрес на коме су присуствовали и
представници Атине. Спарта је била спремна да се одрекне претензија на хеленске градове
у Азији, под условом да се распусте сви савези, изузев Пелопонеског. То, пре свега, није
одговарало Атињанима, али ни Персији, тако да до споразума није ни дошло. Тирибаз је
тада ухапсио Конона, под изговором да он ради против цара, а Лакедемоњанима је дао
новац за обнављање флоте која је требало да спречава успехе Атињана.
Следеће године (391. п.н.е.), сазван је други конгрес, у Спарти. Спарта је
предлагала да се призна постојање Беотског савеза и да Атина сачува власт над Лемносом,
Имбросом и Скиросом. Међутим, атински демос понуду није прихватио јер је желео
обнављање своје државе у пуном обиму.
Рат се наставља (391 – 386. п.н.е.) - Рат се наставио још 5 година, али без
значајнијих промена и улагања енергије, како с једне, тако и са друге стране. Атињани са
савезницима залагали су се да блокирају Спартанце на Пелопонезу и онемогуће им прелаз
преко Истма. Они су чврсто држали Коринт и његове Дуге бедеме. Спартанци су се
ограничили на поједине упаде на територију савезника - на Акарнанију, Арголиду, мања
насеља и градове Истма, а чврсто су држали и коринтску луку Лехеј. Борба се углавном
сводила на исцрпљивање противника. У ратним операцијама на мору од Лакедемоњана у
борбама истакао се Телеутиј, а од Атињана Трасибул.
139
Атина под притиском Спарте и Персије - Спартанци на челу са Анталкидом
настојали су да дипломатским путем прекину везе између Персије и Атине. Спартанским
тенденцијама помагали су и успеси Атињана на мору.
Године 389. п.н.е. атинска флота са Трасибулом кренула је према трачким обалама
где су радили на успостављању атинског утицаја. Острва Тасос, Самотрака, Тенедос,
градови Херсонеса Трачког, Визант, Калхедон дочекали су Атињане раширених руку. Уз
помоћ Митилене, где је успостављена демократија, Трасибул је очистио већину градова
Лезбоса од лаконофилских олигархија. При том је протеривање олигарха праћено
конфискацијом имовине и њеном поделом најсиромашнијим грађанима.
Међутим, помоћ Персије није дуго трајала. Персијанци нису желели да дозволе
јачање Атине, која је по њу могла бити опаснија но нестабилна хегемонија Спарте. Чим је
обустављено финансирање Атине од стране Персијанаца, њена благајна се испразнила.
Овим су Атињани били принуђени да рат воде као и њихови непријатељи, пљачкајући
малоазијске обале и градове. Због тога су страдали Халикарнас, који је непријатељски био
расположен према Атини, као и град Аспенд у Памфилији. Становници Аспенда,
разгневљени, једне ноћи напали су атински логор и убили Трасибула у његовом шатору.
У Атини је, на основу жалби увређених савезника, поведен процес поводом
злоупотреба које су наводно вршили стратези. Пошто је Трасибул био мртав, пред суд су
извели његовог помоћника Ергокла. Читава ствар приказана је тако да су стратези у ствари
радили из личног користољубља. Ергокле је осуђен на смрт а имовина му је конфискована.
За то време, Анталкида је коначно успео да придобије Персијанце за Спарту.
Заједничким снагама успели су да блокирају атинске бродове који су се налазили у лукама
Босфора и Пропонтиде. Сада је атинским бродовима који су превозили жито са Црног
мора претила опасност да постану плен непријатеља. Пошто је непријатељска флота била
доста бројнија, Атињани се нису усудили да делују.
Царски мир (386. п.н.е.) - Пролећа 386. п.н.е. Тирибаз је сазвао конгрес делегата,
спартанских и атинских, у Сард, и пред њима прочитао царски декрет којим се наређивало
зараћеним странама да закључе мир, под условима које је Анталкида предложио још 392.
п.н.е.
Лакедемоњани су постали чувари услова мира које је поставио цар. Противници
Спарте били су приморани да распусте све своје поморске и копнене контигенте. Тебанци
да ликвидирају Беотски савез и да признају аутономију свим градовима Беотије. Атињани
да се одрекну свих пријатеља и савезника. Аргос и Коринт да раскину свој савез. Свуда су
се враћали изгнаници, присталице Спарте и поново су успостављане лаконофилске
партије. Грци су овај Анталкидин, или како се чешће називао Царски мир, доживљавали
као највеће понижење.
140
Хегемонија Спарте (386 - 379)
141
поред бедема Олинта одиграла се битка у којој је спартанска армија потпуно поражена и
растурена. Том приликом погинуо је и Телеутије, који се истакао у Коринтском рату.
Спарта је била приморана да прикупља другу војску још већу од претходне.
Пелопонежани су на Халкидик послали спартанског краља Агесиполида. Он је
успео да заузме Торону, али је после болести умро. Место Агесиполида на Халкидик
долази хармост Полибијад. Полибијад је сматрао да је најбоље применити тактику дуге и
исцрпљујуће опсаде. Тако је лета 379. п.н.е. после две године опсаде освојен Олинт, када
су у граду биле потрошене последње залихе хране. Халкидичка лига је распуштена,
македонски градови враћени су македонском краљу, а Олинт и други градови Халкидика
присиљени су да уђу у спартански савез.
Крајем јесени 379. п.н.е. избио је устанак у Теби који је начинио прекретницу у
историји спартанске власти у Грчкој. Овај устанак припремили су тебански изгнаници,
иначе демократи који су се налазили у Атини. На челу устаника налазио се Пелопида
(Ксенофонт тврди Мелон). Он је са својим пријатељима, наводно је било само седам људи,
тајно отишао у Тебу и током ноћи побио руководиоце владајуће олигархијске партије.
Затим су завереници из затвора пустили своје присталице, похапшене демократе,
наоружали их и позвали остале грађане на устанак. Потом су напали Кадмеју, где је био
смештен тебански гарнизон, који је убрзо био приморан да се преда.
На првом заседању тебанске скупштине, на предлог једног од учесника устанка -
Епаминонде, остали организатори устанка су проглашени за спасиоце и добротворе,
обновљена је демократија, као и Беотски савез.
Беотски савез је сада представљао демократску државу организовану на бази
синојкизма. Становници свих беотских градова учествовали су у општебеотској влади, на
избору архонта-епонима, чланова општебеотског већа, беотарха и на гласању у
општебеотској скупптини која се састајала у Теби. За ту организацију било је тешко
придобити само Орхоменос, Теспију и Платеју, јер су се у њима дуго задржавали велики
спартански гарнизони и господарили спартански хармости.
142
Спартанци, сазнавши за преврат у Теби, одмах су послали казнену експедицију под
вођством краља Клеомброта. Међутим, Атињани су им већ били препречили пут за
Беотију кроз Елеутеру, па су Спартанци били приморани да крену по тешкој зими преко
планине Китерон. Пошто није имао везу са позадином, спартански краљ није се одлучио да
нападне Тебу, већ је појачао спартанске гарнизоне у Платеји и Теспији. Почетком зиме
спартански краљ вратио се на Пелопонез, а спартански хармост Сфодрије у Теспији,
“самоинцијативно” је одлучио да са војском крене према Пиреју, чија утврђења још нису
била довршена. На знак узбуне сви атински грађани су се наоружали и припремили на
одбрану. Спартанци су били приморани да одустану од напада и повуку се. Овај инцидент
послужио је као повод за отворен раскид између Атине и Спарте и почетак новог рата.
Атина је после Анталкидиног мира била изолована, али је и после овог мира успела
да обнови градске бедеме и Дуге бедеме и поново је располагала флотом од око 100
бродова. Враћена су јој острва Лемнос, Имброс и Скирос, а пошто јој је веран остао и
Визант, Атина је у потпуности контролисала поморски пут у Црно море. Атина је имала
јак ослонац у Тракији, а пријатељске везе сачувала је и са Родосом, Хиосом и Лезбосом.
Године 378. п.н.е, тачно 100 година после оснивања првог, основан је Други
поморски савез. Пет полиса с демократским уређењем који су према Атини били
пријатељски расположени — Хиос, Митилена, Метимна, Визант и Родос — одлучили су
да са Атином склопе споразум о трајном војном савезу — симахији. Споразум је на
предлог Аристотела из Маратона, једног од вођа атинске демократије, био потврђен на
атинској народној скупштини 377. године п.н.е.
Савезници су признали атинској држави приоритет у савезу и њену водећу улогу у
усмеравању спољне политике. Атински стратези признати су као једини извршиоци свих
задатака који су се налазили пред савезом. С друге стране, савезници су у уговору јасно
прецизирали сва евентуална нарушавања њихове аутономије од стране Атињана. Овим су
се желели обезбедити од понављања праксе Атичко-делског поморског савеза који се
сачувао у веома негативној успомени.
На челу савеза налазила су се два пуноправна органа — Атинска народна
скупштина и Синедрион савезника, који су заједнички руководили пословима савеза.
Синедрион је представљао тело са сталним седиштем у Атини. Свака савезничка држава,
осим Атине, имала је по један глас у њему, а све одлуке доношене су већином гласова.
Свако савезничко питање морало је да добије дозволу оба органа, нарочито када се радило
о питањима објаве рата, склапања мира, примања нових савезника...
Новчана давања сада су, за разлику од ранијег фороса, представљала добровољни
допринос за ратне потребе и названа су синтаксис или улог. Висина синтаксиса је сада
била знатно нижа од фороса. На пример, Еретрија је сада давала око 5 таланата, док је њен
форос у време Пелопонеског рата износио 15 таланата.
143
Спарта, Атина и Теба у периоду од 377. до 371. п.н.е.
Битка код Наксоса (376. п.н.е.) - У периоду од 378. до 377. п.н.е. спартански краљ
Агесилај организује два безуспешна похода на Беотију. Године 376. п.н.е. Спарта одустаје
од напада на Беотију и своје снаге за борбу концентрише на мору. Желела је да предузме
поморску блокаду Атине на простору између Егине, Скироса и Андроса, с циљем да
спречи снабдевање Атине житом и на тај начин сломи њен отпор. Међутим, у бици код
Наксоса, октобра 376. п.н.е, атински стратег Хабрија успео је да потпуно потуче
пелопонеску флоту.
Хабрија, који се у Атину вратио са великим пленом у новцу, ратним бродовима и
заробљеницима, дочекан је уз изванредне почасти - подигнута му је статуа и дарован
златни венац.
Победа код Наксоса имала је велики значај за Атину и савезнике, јер су након ове
убедљиве победе њима почели да прилазе многи аутономни градови са обала и многа
острва. Атињанима није било довољно само Егејско море, већ је њена флота опловила
Пелопонез под командом Тимотеја и придобила Кефаленију и акарнанске градове за
улазак у Атински савез. Ксенофонт пише да је укупан број чланова порастао на 52.
Године 375. п.н.е. Беотија напада Фокиду, а Спарта у помоћ Фокиди шаље
спартанског краља Клеомброта. У бици до које је дошло Беоћани су извојевали победу,
док је сам спартански краљ изгубио живот.
144
Мировни конгрес у Спарти (371. п.н.е.) - После извесног времена Спарта се
покајала што је прекршила мировни уговор из 374. п.н.е. и послала је Анталкиду код
персијског цара да моли за помоћ. У лето 371. п.н.е. Спарта је поново сазвала мировни
конгрес. Ксенофонт, који је желео да прикрије пораз Спарте, приказао је Атињане као
иницијаторе овог скупа коме је, поред делегације Персије и Дионисија Сиракушког,
присуствовао и македонски краљ Аминта. Атињани, које је заступао Калистрат, су
пристајали на мир само под условом признавања Атинског поморског савеза. Персија је
била забринута збивањима око Египта, који се отцепио од ње, тако да није имала времена
да се озбиљније ангажује око прилика у Грчкој. Спарта се морала обавезати да ће поново
повући своје гарнизоне из запоседнутих градова, а Епаминонда, који је присуствовао као
члан тебанске делегације, предложио је да се да аутономија чак и градовима Лаконије.
Овим разгневљен, спартански краљ Агесилај из списка потписаника за мир избацио је
Тебу.
Овим миром учињен је крај претензијама спартанске олигархије на превласт у
Грчкој.
145
Тебанска хегемонија
146
Демократски покрет на Пелопонезу (370. п.н.е.)
147
Поход Беоћана и Аркађана на Пелопонез (370/369)
148
Савез Спарте и Атине (369. п.н.е.)
149
Мировни конгрес у Делфима (368. п.н.е.). Мировни конгрес у Сузи (367. п.н.е.)
Тешку ситуацију у којој се нашла Грчка седамдесетих година 4. века п.н.е. додатно
је отежавало уплитање Персије. На захтев Персије одржан је мировни конгрес у Делфима
368. п.н.е. Персија је захтевала да се обнове мировни преговори на основу услова Царског
мира из 386. п.н.е. Међутим, читава ствар завршила се без успеха јер је Теба одбила да
призна право Спарте на Месенију. Рат је настављен. Следеће године (367. п.н.е.), сама
Спарта затражила је посредовање персијског цара, као врховног арбитра у грчким
пословима. Исте године на јесен, у Сузи је одржан конгрес на ком су присуствовали
делегати свих грчких држава. Присутни су се такмичили ко ће се више додворити цару.
Међутим, једино се тебански делегат Пелопида држао неподмитљиво и независно, што је
изазвало симпатије самог цара.
Одлуке које је тада донео персијски цар у свему су одговарале интересима Беотије:
Ова царска наредба изненадила је већину грчких држава. Анталкида, који је био
иницијатор уговора из 386. п.н.е. и који је сада био члан спартанске делегације у Сузи, није
смео да се врати кући и извршио је самоубиство. Атински делегат Тимагора изведен је
пред суд и погубљен. Аркадија је такође била незадовољна јер је изгубила Трифилију која
је припојена Елиди. Због тога, она је отказала даљу помоћ Беотији и приближила се Атини:
она је пристала да обустави своје нападе на територију Спарте под условом да Атина
гарантује обустављање ратних операција са стране Спарте.
150
Елидски рат
Битка код Мантинеје (362. п.н.е.) - Битка код Мантинеје одиграла се 362. п.н.е. на
иницијативу Епаминонде, који је непријатеља напао изненада. Своју војску поређао је у
коси строј, као и код Леуктре 371. п.н.е. У тренутку када је победа била на домаку,
Епаминонда је смртно рањен и није се нашао нико ко би га заменио. Његова смрт створила
је забуну у редовима беотске војске и без обзира што је непријатељска војска бежала,
хоплити нису никога убијали нити су се померали са места где се битка одиграла. Читава
ствар била је тако неодређена да су обе стране подигле победничке трофеје. Убрзо након
тога, зараћене стране ступиле су у преговоре и закључиле мир под условом признања
тренутног стања: Мантинеја је остала подељена на два дела, јужни део с Мегалепољом на
челу наставио је да одржава везе са Беотијом, док је северни део с Мантинејом склопио
савез са Атином. Месенија је задржала самосталност и наставила рат са Спартом
У Атини су се водиле оштре социјалне борбе које су изазване све већим протестом
материјално упропашћених и изгладнелих народних маса против богатих слојева атинског
друштва, који су у рукама држали власт. Што се тиче спољне политике у ово време, Атина
је, не обазирући се на низ неуспеха, покушавала да се учврсти на Халкидичком полуострву
и да заузме Амфипољ. Због тога је ушла у сукоб са македонским краљем Пердиком. У исто
време упорно је покушавала да освоји власт на Херсонесу трачком и Хелеспонту. Њени
доскорашњи савезници, Визант, Калхедон и Кизик због тога су склопили међусобни
споразум 362. п.н.е. и почели да пљачкају атинске бродове који су превозили жито. Свака
поморска кампања, атинску државу коштала је на стотине таланата, али је у исто време
учесницима пружала знатну могућност зараде. Атина је настојала да током тих акција
обезбеди што већи број клерухија за своје сиромашне грађане, а истовремено је судским
путем кажњавала стратеге који нису били у стању да то обезбеде. Због овакве политике,
погоршавали су се односи између Атине и њених савезника.
Године 357. п.н.е. дошло је до устанка против Атине. Повод за рат било је одбијање
Хиоса да плати Атини порез којим је требало помоћи њен рат против Македоније. У савез
против Атине ушли су Хиос, Родос, Кос, Визант, Калхедон и Селимбрија. Чланице овог
савеза почеле су да пљачкају острва која су остала верна Атини, као што су Имброс,
Лезбос и Самос. Ипак, Атина се нашла у тешком положају. Визант је прекинуо везе Атине
с Понтом, Атина се умешала у сукобе персијских сатрапа у Малој Азији који су трајали
две године и за то време атинска благајна потпуно је испражњена. Пошто су изгубили
црноморске мореузе, 355. п.н.е. Атина је била приморана да поклекне под притиском
неповољних околности, да се помири са Персијом и призна потпуну аутономију
савезницима који су се дигли против ње. Тада је коначно престао да постоји Други
атински поморски савез, а Атињани су још једино одржавали везе са Еубејом, Лезбосом,
Имбросом, Скиросом и Самосом.
Сви покушаји Грчке за уједињењем у 4. веку п.н.е. завршили су се неуспешно.
Битка код Мантинеје наговестила је доба хаоса: Грчка је трајно разбијена, ни једна грчка
држава није у стању да преузме вођство и у таквој ситуацији наступа Македонија.
151
Јонски додекаполис
Јонска лига, такође позната и као Панонска лига, била је конфедерација формирана
по завршетку Мелијског рата средином VII века п.н.е, која је обухватала 12 јонских
градова (додекаполиса).
На Херодотовом списку ових градова налазили су се:
Након 650. п.н.е. Смирна, изворно еолски град, била је позвана да умањи Еолију и
повећа Јонију уласком у лигу, што је тај град прихватио. Један од најранијих историјских
извора, Херодотова Историја, и рани натписи, говоре о правно конституисаном телу, које
се уобичајено преводи као “Лига” или “Јоњани”, у посебном смислу градова које је
укључивало. Један од ових извора, чита градове као Савет или Одлуке Јоњана. Писци и
документа хеленистичког периода, експлицитно користе термин koinon или термин синод
Јоњана. Лига је била расформирана неколико пута, као и неколико пута реорганизована, и
у тим периодима моћ лиге је варирала. Под римским царстовм имали су дозволу за ковање
сопственог новца, са именом koinon, на једној страни кованице, и ликом владара са друге
стране.
Мелијски рат био је коначни обрачун између античке државе Карије и Јоњана, који
су према Менандару били насељени у Карији већ неколико векова. Њихово упориште била
је тврђава Мелија са северне падине Микале, где је лоцирано њихово седиште
богослужења Посејдону. Ово утврђење конструисано је на самом почетку VII века п.н.е.
Каријци и Јоњани су генерацијама живели заједно, све док коалиција јонских градова није
поразила Каријце и поделила земљу.
Због пораста претње Персијанаца, савез јонских градова одлучио је да настави са
коалицијом као Јонска лига, изградивши нови религијски и политички центар у Мелији.
Делегати ове лиге окупљали су се како би прославили Панонију (религијски фестивал и
панегирици посвећени Посејдону, у његовом уточишту званом Панонијум). Јоњани су
одлучили да наставе са поштовањем Посејдона. Нови Посејдонов храм подигнут је око
540. п.н.е. и налазио се у Мелији, и њега је открила 2004. експедиција предвођена
истраживачем Лохманом. Осим Јонског, постојала су још два додекаполиса: Еолски и
Етрурски додекаполис.
152
Ахајски савез
Ахајски савез, или Ахајска лига, био је конфедерација грчких градова у Ахаји,
територији на северној обали Пелопонеза. Првобитни савез постојао је током 5. и 4. века
пре нове ере.
Порекло Ахајског савеза вуче корене из V и IV века пре нове ере. Историјски
извори наводе да су градови Ахаје (Пелопонеза) суочени са нападима пирата, прибегли
заједничким мерама борбе против њих. Друга ствар која је везивала градове било је
заједничко обожавање бога Зевса у храму у Егијуму.
Савез је имао учешћа у супротстављању македонском освајању Грчке и успео је да
се одржи у периоду после освајања, као и после Александрове смрти. Око 288. п.н.е. савез
је распуштен од стране Антигона Гонате, пошто је представљао политичку опасност. Али
то није трајало дуго. Подстакнути заузетошћу краља, поновним успоном Спарте, као и
богатим донацијама Птолемејида и богатих авантуриста - савез Ахајаца је обновљен
поново у периоду после 280. п.н.е.
Наредни период, под вођством стратега Арата, означиће како територијалну
експанзију савеза тако и стварање унутрашњег јединства и институција које у много чему
наликују федералним. Полиси су ипак задржали практично неокрњену унутрашњу
сувереност (бар на почетку), а савез је имао контролу у области рата и спољне политике.
У време процвата Ахајског савеза, заједнички централни законодавни орган била је
скупштина која се састајала у Егијуму на три дана у пролеће и јесен, да би донела
заједничке законе и изабрала магистрате. На њој су могли говорити сви грађани из
градова-савезника, старији од 30 година, али приликом гласања сваки град је носио само
један глас. Ово је битно из два разлога.
Први, што се овим обележјем ова скупштина представља као орган представништва
градова-чланица, а не самих грађана. Пошто није било друге скупштине, ово показује да
степен уједињености није био толики да доведе до праве заједничке, демократске
скупштине где би гласали грађани.
Други, што ово указује на једнакост чланица, која је била апсолутно поштована.
Други орган који се спомиње је веће од 120 чланова из свих градова, које је
обављало више функција, од спољнополитичке до неких које наликују данашњим уставно-
судским. У надлежности тог већа било је изрицање казне прекршиоцима правила савеза
као и решавање спорова. Детаљи о свим функцијама као и примери рада нису познати, али
се и из овога могу извући неки закључци. Ово централно тело није задирало у питања
унутрашњег уређења градова, што указује на висок степен аутономије конституенса. И
друго, постојање судске функције, поред већ присутне законодавне, указује на одређени
степен снаге централне власти.
Следећи орган који се спомиње је једно мало тело од 10 чланова које је
председавало скупштином, чинећи тако један президијум.
Последњи значајнији орган који се спомиње је стратег, који је номинално имао
војну контролу. Извори, пак, показују да је потпуна контрола над војском чланица била
153
употпуњена и великом цивилном влашћу. Стратег је имао право вета на предлоге поднете
скупштини, а у каснијем периоду је готово преузео монопол над законодавном
иницијативом. Ово указује на прилично јаку централизацију али такође и на слабљење
демократског начела и јачање персоналне власти.
Друга обележја која указују на федерализацију су то да се у чланицама користио
заједнички новац и још битније – да су се заједнички закони заиста и примењивали, некад
мењајући већ постојеће градске. Слично конфедерацијама, полиси су ове законе
примењивали самостално. Разлози њихове успешне примене су овде нешто друкчији:
полиси су имали поверења у заједничку власт, желели су да остану у систему заједничке
одбране, а уз то командовање војском им је било одузето. Даље, донети закони нису били
бројни и никада, свесно, нису задирали у основе уређења полиса.
Етолски савез
Етолски савез је настао у IV веку пре нове ере као племенски савез племена области
Етолије у централној Грчкој. Слично Ахајском, савез је војнички јачао и ширио се,
обухвативши и тако значајне градове као што су Делфи и Локрис. У најдужем периоду
постојања савез се бавио борбом против македонске хегемоније, али и борбом за превласт
са Ахајским савезом. Крај савеза почиње доласком Римљана. Почетком тог периода
Етолци су у савезништву са Римљанима поразили Македонце. Али убрзо долази до
разлаза, потом и рата са Римљанима који се окончава 189. п.н.е. Етолски савез је потом
остао само по имену, потпавши под потпуну контролу Рима.
Оно што карактерише уређење етолских градова је федералистичко уређење које је
готово у потпуности налик Ахајском. Заправо, сматра се да је ово уређење било узор
Ахајцима. Упоређивањем органа долазимо до закључка о готово истоветности. Постојала
је заједничка скупштина која је обухватала све пунолетне грађане градова-чланица (није
било старосног цензуса) и која се састајала двапут годишње. Главни град био је Терм, где
се одржавала скупштина на којој су се бирали функционери. Уколико је скупштина
расправљала о другим питањима могла се састати у било ком граду-члану. Овде је
скупштини председавао стратег, који је био биран на годину дана и имао војну власт.
Постојало је веће (буле) које је нагледало међусобне односе градова и имало друге
управне дужности. Градови су били представљени у овом телу према контингенту војске
који су давали.
Друго веће је веће апоклита и имало је функције стратеговог кабинета и играло
кључну улогу у време рата када је добијало широка овлашћења.
Карактеристично за овај савез је да су градови изван етничког подручја Етолије
добијали специјалан статус придружених чланова, који су имали цивилна, али не и
политичка права.
Федерализам је био појачан, слично Ахајском савезу, увођењем заједничких закона,
монете и система мера.
154
Панхеленске игре
155
Македонија у 5. веку п.н.е.
156
преместио из Еге у Пелу, која је постала важно културно седиште где су једно време
живели песници попут Еурипида или сликари попут Зеуксида.
Према Платону, био је син македонског краља Пердике II и једне робиње, па је
према томе био Пердикин незаконити син. Домогао се трона након убиства свога стрица
Алкете, Алкетинога сина и седмогодишњег полубрата, који је био легитимни Пердикин
син и наследник. Осигурао се оженивши се маћехом Клеопатром.
Атини је након катастрофалног окончања Сицилијанске експедиције 413. п.н.е.
била потребна нова флота. Требало им је много квалитетне грађе за бродове, а Македонија
је у то доба била главни снабдевач квалитетним дрветом. Архелај је тада био у прилици да
уцењује. Уместо тога, Архелај је био дарежљив и снабдевао је Атињане грађом за бродове.
Током 411. п.н.е. дозволио је Андокиди да сече велику количину дрвета, коју је Андокида
онда продао атинској флоти на Самосу. Током 407/406. п.н.е. дозволио је Атињанима да
граде бродове у Македонији, па су захвални Атињани због тога Архелају и његовим
потомцима дали почасне титуле атинских амбасадора и доброчинитеља.
Пидна се 410. п.н.е. побунила против Архелаја, па је он онда са великом војском
опседао град. У помоћ су му дошле атинска војска и морнарица под командом Терамена,
али како се опсада отегла Терамен је отпловио за Тракију. Ипак, Архелај је успео да сломи
побуну. Да би Пидну одржао у покорности, а обалу под својом контролом одлучио је да
поново изгради град на око 4 km од мора.
Архелај је започео са многима реформама у Македонији. Почео је да кује нови
квалитетнији новац са већим садржајем сребра, али још увек македонски новац био је
слабији од новца македонских јужних суседа. Градио је утврђења и просекао је равне
путеве значајне за кретање војске. Побољшао је војну организацију, набавио нову војну
опрему, унапредио коњицу и хоплитску тешку пешадију више од свих македонских
краљева пре њега.
Архелај је своју старију ћерку дао краљу Алимеје, а млађу је дао његовом сину
Аминти II, са циљем да се избегне борба за власт између рођака, односно реприза
Архелајевога успона на трон. Архелај је хтео да обезбеди сигуран трон за свога сина
Ореста. Други разлог била је подршка, коју је од њих очекивао у рату са краљем Линка
Арабејем и са Илиром Сиром.
Према Диодору један од краљевих пажева, Кратер, убио је у лову Архелаја 399.
п.н.е. Међутим, према Аристотелу постојало је неколико убица, који су убили због освете.
До тога тренутка Архелај је успео да од Македоније створи значајну и снажну силу.
Тукидид је истицао да је Архелај за Македонију учинио више него сви његови
претходници заједно. Међутим, након Архелајеве смрти уследила је грчевита борба за
власт. Архелајевог сина Ореста убио је стриц Ероп. Од 399. п.н.е. до 393. п.н.е. сменила су
се четири владара Македоније: Орест, Ероп, Еропов син Паусаније и Аминта II. На крају је
на власт дошао Аминта III.
157
Успон Македоније
Филип II Македонски
Први Филипов корак био је да поткупи Пајонце позамашном свотом новца. Следећи
корак био је да се ослободи противкандидата. Једноме од њих, Аргеју, помагала је Атина
јаком флотом. Филип га је поразио и све је дао од себе да са Атином склопи споразум.
Ослободио је без откупнине Атињане које је заробио у бици и одрекао се свих права на
Амфипољ, град у коме је његов брат, краљ Пердика, држао гарнизон. Злато је лако
подстакло Трачане да напусте Филиповог противкандидата (359. п.н.е), ради чије су
помоћи кренули. Када се навршило пролеће, имао је 10 000 пешака и 600 коњаника. Са
овом војном силом кренуо је на Пајонце и поразио их је у једној јединој бици. Затим се
окренуо против Илира који су одбили да напусте градове које су држали на теригорији
Линкеста. Дошло је до велике битке у којој је Филип извојевао победу и натерао их на
покорност 358. п.н.е.
Пошто је тако успоставио власт над вазалним областима и очистио земљу од
непријатеља, Филип је закратко продро на исток према Тракији. На Филипов подстицај,
известан број грађана са оближњег острва Таса, где су људи добро нознавали рударску
вештину, прешао је преко у Крениде, близу планине Пангаја и ту се населио. Али, да би
држао под контролом нове руднике, неопходно је било да загосподари Амфипољем. Тако
су се Филипови интереси директно сукобили са интересима Атине. Када се Филип са
војском устремио на њихов град, становници Амфипоља су замолили Атину да им
помогне. Међутим, Атињани су били заокупљени немирима на Еубеји и на Херсонесу,
нису упутили помоћ и Амфипољ је убрзо пао. Међутим, Филип је водио рачуна да
непотребно не увреди Атину, па је ослободио атинске заробљенике ухваћене у граду.
Недуго потом Филип је заузео Пидну 356. п.н.е. Освојио је затим Потидеју, али
уместо да је задржи за себе, град је предао Олинћанима којима је уступио и Антемунт.
Пошто су се Олинћани узнемирили због његових ратних операција на Стримону, упутили
су Атини предлоге за заједничку акцију против Македоније. Атињани, који су поверовали
Филипу, одбацили су те предлоге. Изузев Метоне, Атињани сада нису имали упориште на
обалама Термајског залива. Склопили су савез са Трачанима на западу, који су били
огорчени што су Македонци окупирали Крениде, и са пајонским и илирским краљевима.
Али, Филип је спречио заједничку акцију савезника. Принудио је Пајонце да постану
његови вазали. Парменион, његов најспособнији генерал надмоћно је поразио Илире, а
Трачани, које је поново поткупио, одрекли су се својих права на планину Пангај. После
ових успеха створено је Македонско краљевство.
158
Маусол из Карије
Карију су, као и Македонију, настањивала два народа, аутохтони Каријци и грчки
насељеници на обали. Грађанин Миласе по имену Хекатомно, по Тисаферновој смрти,
успео је да наметне своју власт целој земљи и Велики краљ је оценио да би било разумно
да призна династа Карије за свог званичног сатрапа. Ни Хекатомно ни његов син Маусол,
који га је наследио, никада нису пропустили да плате свој данак благајни у Суси, или да
искажу одговарајућу покорност персијском краљу. Велика острва Родос, Кос и Хиос, за
којима је Маусол жудео, припадала су Атинском поморском савезу. План каријског
владара био је да прво та острва подстакне да се одметну од Атине и да их потом потчини
својој власти. Распирио је пламен незадовољства и три острва су се заједнички одметнула
од Атинског поморског савеза 357. п.н.е. и подржао их је Бизант. Атина је одмах послала
бродове и копнене снаге на Хиос под командом Хабрије и Харета. Али, док је покушавао
да уплови у пристаниште, Хабрија који је био на челу, био је нападнут са свих страна и
погинуо је у борби. Дошло је до битке код Ембата, коју су Атињани изгубили. Тимотеј,
један од стратега, је у Атини осуђен на смрт 356. п.н.е. због неуспешне операције.
Харет је сада испловио, као једини заповедник, да настави ратовање против
побуњених савезника, али није имао довољно новца да исплати своје војнике. Нашао је
начин да надокнади недостатак средстава у немирима до којих је дошло у Малој Азији.
Побунио се Артабаз, сатрап Хелеспонтске Фригије, али није имао довољно јаку војску да
се сам супротстави краљевим војницима. Харет му је притекао у помоћ и извојевао је
бриљантну победу над сатрапима који су се постројили против њега. Од захвалног
Артабаза примио је новац који му је омогућио да исплати и држи војску. Атињанима су се
свидели и победа и новац, али Артаксеркс је био разјарен. У Атину су ускоро стигле вести
да Велики краљ скупља огромне војне снаге у Сирији и Киликији, да би се осветио за
Харетову дрскост. Демостен, кога је сада све више запажала јавност, одржао је у том
тренутку говор који је био умеснији но многи његови каснији славни говори. Показао је да
је узбуна преурањена и да је идеја да се у градове широм Хеладе упуте позиви за помоћ
будаласта. На крају су мудри савети превагнули. Харет је опозван, започели су преговори
са побуњеним савезницима и склопљен је мир. Атина је признала аутономију трима
острвима, Хију, Коју, Роду и граду Бизанту. Није много протекло, а Лезбос се такође
одметнуо од Атинског поморског савеза који је на овај начин изгубио све своје значајне
чланове у источном делу Егејског мора. На западу се истовремено одметнула и Коркира.
Маусол је убрзо након успеха своје политике против Атине умро и оставио својој
жени Артемисији власт. Присталице демократије са Рода су искористили прилику да
поврате своју слободу и обратили су се за помоћ Атини. Њихова молба била је одбијена.
Артемисија је убрзо поново успоставила своју власт на Роду.
159
Фокида и Свети рат
Сада је ред дошао на Фокиду и она је избила у први ред и уживала кратак период
експанзије и победе. На једном заседању Амфиктионаца, убрзо након битке код Леуктре,
Тебанци су оптужили Спартанце зато што су у доба мира заузели Кадмеју. Спартанци су
осуђени на 500 таланата глобе. Глоба се заиста није могла утерати, али несумњиво су им
ускратили приступ у делфски храм. Тебанци су одлучили да против Фокиде примене исти
механизам који су претходно испробали на Спарти. Људи уплетени у наводно светогрђе
одлучили су да се супротставе. Филомел, богати грађанин Ледонта, био је човек који је
преузео вођство у организовању отпора. Филомелове предлоге су усвојили и наименовали
су га за стратега аутократора фокидских снага. Кренули су у акцију и 356. п.н.е. заузели су
Делфе. Први Филомелов циљ био је да придобије хеленско јавно мњење. Упутио је
посланике у Спарту, у Атину, чак у саму Тебу, да образложе положај Фокиде. Због ових
посланстава Спарта је одбацила своју уздржаност и отворено се повезала у савез са
Фокидом, док су Атина и неке мање државе обећале своју подршку. Тебанци и њихови
савезници у Амфиктионији одлучили су да поведу рат.
У међувремену, Филомен утврђује Делфе и наноси пораз Локриђанима. Ова победа
натерала је Тебанце да се припреме за интервенцију. Извесно време ратовало се са
Тебанцима и Локриђанима без одлучујућег исхода, док напокон Фокиђани нису претрпели
тежак пораз близу Неона, на северној страни планине Парнаса. Тебанци су мислили да
Филомелова погибија значи пропаст фокидске стране и одступили су после битке. Али,
њега је наследио Ономарх. На западу је принудио локридску Амфису да му се потчини, на
северу је покорио Дориду, прешавши преко прелаза планине Ојте, загосподарио је
Термопилама и освојио је локридски Трониј, у близини источног улаза у теснац. На истоку
је окупирао Орхомен. Филип је недавно, заузевши Метону, лишио Атину последњег њеног
савезника у Термајском заливу. Атински војни контингент послат као помоћ опседнутој
Метони прекасно је стигао. Филип је спремно пристао на захтев Тесалаца да врши
дужност њиховог стратега. Ликофрон из Фере није имао изгледа да се сам супротстави
војним снагама које је Филип довео као потпору Тесалском савезу. Тиранину није било
спаса уколико му не помогну они који су златом платили његово савезништво. А
Фокиђани га нису оставили без помоћи: снага Ономархова била је тако велика, да је могао
одвојити војску од 7000 људи да ратује на северу. Међутим, Филип је његовог брата
Фаила, коме је Ономарх поверио команду, поразио и истерао из Тесалије. Тада Ономарх
лично преузима команду над целом фокидском војном силом (око 20 000 бораца) да би
спасао свога савезника. Пошто је био знатно надмоћнији, Ономарх је победио македонску
војску у двема биткама, наневши озбиљне губитке непријатељској страни. Филип је био
принуђен да се врати у Македонију и Ономарх је предао Тесалију у руке Ликофрону.
У том је тренутку (353/2. п.н.е.) моћ Фокиде била на свом врхунцу. Њена
супремација се протезала од обала Коринтског залива до падина Олимпа. Били су
господари Термопилског теснаца и држали су све важне базе у западној Беотији.
Филип Македонски се брзо опоравио од понижења које је претрпео од својих
непријатеља Фокиђана. Наредне године поново се спустио у Тесалију и одатле их истерао.
Пошто је Филип тако загосподарио Тесалијом, припремао се да са војском одмаршира на
југ и ослободи Аполоново светилиште од окупације Фокиђана. Спарта, Ахаја и Атина
напокон су одлучили да јој активно помогну. Нису смели да допусте Македонцима да
прођу кроз Термопиле. Државник Еубул одмах је реаговао и упутио велику копнену силу,
160
под командом Наусикла, да брани теснац. Филипу је одмах било јасно да би крајње
рискантни покушај био освајање положаја јуришом и повукао се.
Помажући Фокиди, Спартанци су имали у виду своје циљеве. Нису напустили своје
наде да ће поново освојити Месенију и разорити Мегалепољ. Свестан опасности,
Мегалепољ се обратио Атини за помоћ. Није био интерес Атине да се у овом тренутку
уплиће на Пелопонезу. Њена суштинска политика била је да одржава пријатељске односе
са Спартом и да заједно са њом помаже Фокиди да се супротстави Теби, Тесалији и
Македонији.
Рат на Пелопонезу избио је 352. п.н.е, убрзо након заустављања Филипа код
Термопила. Док је Атина остала неутрална, Ахаја и Елида, Флијунт и Мантинеја подржали
су Спарту. Фокиђани су јој послали у помоћ 3000 војника. Али, све ове снаге биле су
надмашене бројношћу Месењана, Аркађана и Аргиваца, којима су Тебанци послали знатну
помоћ. Дошло је до низа ратних сукоба. Скоро су сви били нерешени, али су спасли
Месенију, Мегалепољ и осујетили Спартине планове. Ономарховом смрћу, вођство
фокидског савеза пренело се на његовог брата Фајила. У почетку су Фокиђани једва
одржали своје базе у западној Беотији, али сада - по повратку помоћних чета, које су
упутили на Пелопонез, напали су Епикнемидске Локране и ставили су под опсаду Нарик
који су на крају освојили. Тако је Фајило очувао фокидску моћ отприлике две године, али
га је покосила заразна болест и наследио га је његов братанац Фалајк, Ономархов син. Под
Фалајком се рат одужио још за неколико година без неког значајног успеха. Тебанци су
побеђивали у неважним биткама и пустошили Фокиду, а Фокиђани су задржавали своју
власт у западној Беотији.
Напредовање Македоније
Херонејска битка
Коринтски савез био је савез грчких полиса које је зими 338/337. п.н.е. основао
македонски краљ Филип II. Чланови савеза имали су право да задрже властите уставе, али
су, с друге стране, били дужни да спрече сваки чин агресије, односно да дају одређени број
војника у заједничку стајаћу војску, сразмерно својој величини. Савез је имао заједничку
скупштину - синедриј - који се састајао у Коринту. Филип II је одмах по оснивању од
стране синедрија именован командантом војске.
Разлог због кога је Филип основао Савез било је настојање да себи осигура
савезнике пред предстојећи поход на Персију. Филип је као разлог за повод навео одмазду
за пустошења које су Персијанци починили по Грчкој за време Грчко-персијских ратова
480. п.н.е.
Теба је била веома оштро кажњена, док је Атину Филип благо казнио. Пошто је
Атина имала флоту, Филип је остао у добрим односима с њом, за случај да зарати са
Персијом. Такође је склопио мир са Коринтом и Халкидом, у које је поставио своју посаду.
Све државе, сем Спарте, постале су чланице Коринтског савеза. 336. п.н.е. објављен је рат
Персији и Филип је изабран за стратега, али је убрзо убијен у дворској завери. Након
Филипове смрти део чланица савеза се побунио, али је ту побуну угушио Александар, па је
Коринтски савез учествовао у његовом походу на Азију. Савез се распао 322. п.н.е.
163
Александар Македонски
164
Припреме за Александров поход на Персију. Положај Персије
165
Битка код Иса
166
Освајање Сирије
Александар је зимовао у Малој Азији, а онда је 333. п.н.е. прошао са војском кроз
Киликијска врата. Победио је много пута већу персијску војску под заповедништвом
персијскога цара Дарија III у бици код Иса. Александар је са елитном јединицом коњаника
пратилаца напао персијски центар, где се налазио цар Дарије. Када је Дарије III побегао са
бојишта то је изазвало панику у персијским редовима и тешки пораз. Дарије је иза себе
оставио своју фамилију, мајку и жену, које су Македонци заробили. Дарије је Александру
нудио мировни споразум, по коме би се одрекао изгубљених територија и поред тога
платио 10.000 таланата за своју фамилију. Међутим, Александар је одбио. Александар је
наставио са освајањем Сирије и обале Леванта. Током 332. п.н.е. био је присиљен да
нападне добро утврђени Тир. Персијанци су у то време господарили морем са Кипра и из
Египта, а Тир је био од великога значаја, јер је био последња лука у Феникији, која није
била под Александровом контролом. Није могао да крене у поход на Египат, а да иза себе
остави Тир под персијском контролом. Опсада Тира трајала је преко годину дана и Тир је
заузет августа 332. п.н.е. Александар је био љут због изгубљенога времена, средстава и
људи током десетомесечне опсаде, па је након заузимања града 30.000 становника Тира
побио или продао у робље.
Освајање Египта
Након освајања Тира брзо су падали сви градови на путу за Египат, сем Газе.
Утврђење у Гази било је добро утврђено на брду, па је било потребно да се опседа. Након
три неуспешна напада Газа је заузета, али приликом освајања Александар је био озбиљно
рањен. Као и у Тиру, побијено је све мушко становништво, а деца и жене су продане у
робље. Јерусалим се одмах предао, па је био поштеђен разарања. Александар Велики је
крајем 332. п.н.е. ушао у Египат, где је дочекан као ослободилац. Основао је у Египту град
Александрију. Кренуо је на дуги пут кроз пустињу до Амоновога храма, који се налазио у
оази Сива. Посету храму искористио је за пропагандни ефекат на становништво Египта и
да би могао да се позива на одобрење богова за освајање Персије.
167
Освајање Сузијане и Персије
Даријева смрт
Александар је кренуо за Даријем III прво према Екбатани у Медији, а онда према
Партији. Међутим, пошто није успео да довољно брзо окупи нову војску, Дарије је морао
да бежи према Бактрији. Имао је на располагању 30.000 Персијанаца. Кренуо је кроз
Каспијска врата. Александар је кренуо за њим у потеру. Циљ му је био да ухвати Дарија и
сам тиме постане неприкосновени цар Персије. Војска која је пратила Дарија била је
деморалисана и имала је много дезертера. Сатрап Бес је убио Дарија, настојећи на тај
начин да одобровољи Александра. Бес се прогласио новим персијским царем и повукао се
у Централну Азију са циљем да ту започне герилски рат против македонске војске.
Александар је сахранио Дарија по персијској церемонији, а тврдио је да је Дарије њега
именовао као наследника персијскога трона. Сматра се да је Даријевом смрћу Персијско
царство престало да постоји.
168
Хирканија, Арија, Бактрија, Согдијана
Освајање Индије
169
Александров повратак у Вавилон
170
Припреме за поход на Арабију. Александрова смрт
171
Администрација Александра Македонског
172
Доба дијадоха (323-281)
Антички извори
Документарна грађа
173
Договор у Вавилону (323. п.н.е.)
Питање наслеђа - Александар Велики умро је 13. јуна 323. п.н.е у Вавилону. За
собом није оставио правог наследника. Пошто је последњих дана живота био лишен моћи
говора, једини гест којим је дао на знање својим друговима коме поверава бригу о царству
било је давање прстена са царским печатом соматофилаку и хилијарху Пердики.
Према македонском обичају, у сличним случајевима када је земља остајала без
краља, о томе коме ће припасти престо одлучивали су Македонци окупљени под оружјем.
Међутим, по Александровој смрти, македонска војска није била сва на окупу у Вавилону.
Скупштина Македонаца — како се назива македонска војска окупљена под оружјем
као највиши орган власти — имала је врло ограничене могућности за избор личности која
би могла да преузме краљевство. Александар је истребио све претенденте на македонски
престо. Једини преживели члан Филипове породице био је Александров полубрат Аридај.
Сачувани извори сведоче да је, мада се данас око тог питања воде многе расправе, Аридај
био слабог физичког и менталног здравља. Око Аридаја као јединог човека Филипове лозе
окупили су се војници македонске фаланге предвођени хетером Мелеагром.
Курције Руф пише да је на првом састанку хетера Пердика ставио Александров
прстен на престо и први поставио питање Александровог наследника. Сам је предложио да
се сачека порођај Александрове жене Роксане. У случају да новорођенче буде мушко, да се
оно именује краљем. Присутне је позвао да се за сада побрину само око питања регенства.
Неарх, пак, као новог македноског краља предлаже Херакла, наводног Александровог сина
из везе са Барсином, Мемноновом удовицом. Међутим, овај предлог наишао је на опште
неодобравање. Птолемеј је предложио да се образује управни колегијум првих генерала.
Мада се многима овај предлог допао, ипак није усвојен. Највише присталица освојио је
Пердикин предлог. Соматофилак Аристонус је чак предложио Пердику за регента и позвао
га да узме прстен са престола. Међутим, овоме су бучно супроставио Мелеагар, вођа
македонске фаланге и присталица Аридаја као краља.
Сукоб је трајао дуго. На крају су обе стране увиделе да не могу победити и
потражиле споразум. Посредовао је Грк Еумен, Александров секретар, који је бранио
интересе целе краљевине. Хетери су признали Аридаја за краља под именом Филипа III, с
тим да и Роксанино дете, ако буде мушко, постане краљ под именом Александар. Влада
Аридаја била је само номинална. Стварну власт у држави имала су три човека: Кратер,
Пердика и Антипатар. Антипатар је задржао положај који је имао за Александровог
живота — сједињавао је, као краљев намесник, војну и цивилну власт у европским
деловима царства. Аријан сведочи да је највиша власт у држави била поверена Кратеру,
док је Пердика именован за главнокомандујућег војске. Међутим, Диодор тврди да је
Пердики била поверена управа над свим. Оваква противречност у изворима налази једино
своје објашњење у томе што Кратер није могао да преузме поверену му дужност, јер је у то
време био на путу: водио је у Македонију 10 000 отпуштених војника.
174
Осим тога, одлучено је да се изврши подела највиших положаја у царству - Кратер
је постао prostates tes basileias, Пердика хилијарх. Мелеагар је одређен за Пердикиног
хипарха (али је он ускоро убијен). Антипатар је остао и даље стратег Европе.
Од Вавилона до Трипарадисоса
175
Побуна Грка
Ламијски рат
Почетак рата - Постоји недоумица о самом почетку Ламијског рата, будући да наш
главни извор – Диодор - доноси две различите верзије: једну у 17. књизи, а једну на
почетку 18. књиге.
У седамнаестој књизи Диодор говори о немирима у Грчкој из којих је проистекао
Ламијски рат. Наиме, најамници на острву Тенарону су се побунили и за стратега
аутократора изабрали Атињанина Леостена. Леостен је био син истоименог стратега у
Савезничком рату. Диодор тврди да је Леостеново ратно искуство и антимакедонско
расположење пресудило да га најамници изаберу за свог вођу. Леостен је озбиљно схватио
предстојећи рат. Повезао се са атинском булом и добио 50 талената за хитне случајеве.
Повео је преговоре са Етолцима о савезништву. Дакле, према овој Диодоровој верзији
Атина није била одговорна за рат.
У осамнаестој књизи Диодор пише да су Атињани повели рат против Антипатра,
јер су били незадовољни Александровом одлуком донетом 324. године п.н.е. Александар је
уочи Олимпијских игара послао Никанора Стагиранина, усвојеника Аристотела, и дао му
писмо са прогласом о повратку прогнаних. Наредио је да грчки градови морају да приме
натраг све политичке емигранте, а којих је било око 20 000. Овај захтев за Атину је
представљао губитак острва Самоса, јер су се на поседима протераних населили атински
клеруси. То је била “кап која је прелила чашу”. Антимакедонске странке у Атини
предвођене Хиперидом и Демостеном добијају ширу подршку. Хиперид се залагао за
ослобађање свих Грка од Македонаца. Материјалну базу за вођење рата представљали су
новац који је остао од Харпалове афере, као и 8 000 најамника код Тенара. Леостену је
поверен задатак да на своју одговорност (без одлуке демоса) отпутује на острво и
организује најамнике у војне редове. Тајност је била неопходна, како би Антипатар
неприпремљен дочекао рат. Тек онда када је вест о Александровој смрти потврђена демос
доноси одлуку о рату. Дакле, према другој верзији Атина је одговорна за рат.
Припрема за рат - Године 323/2. атинска народна скупштина донела је одлуку да
се атински народ побрине за општу слободу свих Грка, као и да ослободи градове
176
македонских гарнизона. Три атинске филе требало је да остану у Атици да бране земљу, а
седам је опремљено за рат ван граница. Леостен је именован за стратега хоплита, тј.
команданта атинских снага које излазе из земље. Атина је опремила 240 ратних бродова и
расписала општу мобилизацију свих мупкараца до 40 година старости. Упућена су
посланства другим грчким градовима с позивом да се придруже борби против Македоније.
177
У Атини на власт поново долазе Демад и Фокион, који су повели преговоре са
Антипатром. Према постигнутом договору, Демостен и Хиперид су морали да се предају.
Демократско уређење је укинуто и уместо њега уведена је олигархијска влада. Политичка
права имали су само они грађани чији је ценз био изнад 2 000 драхми. Укинуто је правило
да нико не може бити боулеут или архонт више од два пута, тако да се власт сада налазила
у рукама имућних грађана. Атина се обавезла да плати ратну одштету, а македонска посада
је смештена у Мунихијску тврђаву као гарант новог поретка. Питање Сама остављено је на
решавање Пердици као стратегу Азије. Пердика је питање решио неповољно по Атињане.
Етолци су наставили рат. Захваљујући свом природном положају дуго су одолевали
нападима Антипатра. Заинтересовавши се за прилике на истоку и предстојећи рат против
Пердике, Антипатар је са Етолцима склопио примирје 322. године. п.н.е.
178
После Александрове смрти у царству није било правог намесништва. Жељом да
свима наметне своју вољу, Пердика је изазвао отпор осталих дијадоха. Преузео је на себе
улогу регента и сматрао да му сви дугују послушност.
Први покушаји отпора јављају се убрзо после Александрове смрти. На пример,
побуна Мелеагра, вође македонске фаланге, затим покушај медског сатрапа Питона да се,
искористивши побуну Грка у Бактрији, осамостали и напокон Антигоново одбијање
Пердикиног захтева да прискочи у помоћ Еумену.
Ситуација постаје још сложенија када у Малу Азију долазе две македонске
принцезе: Александрова сестра Клеопатра и Александрова полусестра Кинана.
Олимпијада је руку Клеопатре понудила Пердици. У то време Пердика је већ био заручен
за Антипатрову ћерку Никају. Није раскинуо веридбу са овом последњом, али није одбио
ни Клеопатру. Оваквим понашањем Пердика је изазвао незадовољство Антипатра.
Принцеза Кинана, упркос противљењу Антипатра, долази у Азију како би своју
кћер Адају удала за краља Филипа Аридаја. Мада је Пердика наредио да се Кинана погуби,
није успео да спречи планирани брак. Адаја као краљица узима име Еуридика и тежи да
влада уместо свог неспособног мужа.
Однос између Пердике и Птолемеја такође није био најбољи. Птолемеј је дао да се
погуби Клеомен, кога му је Пердика доделио као финансијског начелника. Однос ће се
знатно погоршати када Птолемеј на превару сахрани Александрово тело у Мемфису.
179
Ово је прва у низу коалиција које ће се склапати у следећим годинама кад год се
један од дијадоха осили толико да покуша да наметне своју вољу осталима.
Трипарадисос
Намесништво Антипатра
180
Две године Антипатровог намесништва (321-319) испуњене су ратовима против
Еумена и других Пердикиних присталица.
После победе над Кратером Еумен је постао господар простора од Хелеспонта до
Таура. Пердикин брат Алкета налазио се у Писидији. Атал, пак, из Пелузија прелази у Тир,
где је од фрурарха добио новац. Овим новцем организовао је велику војску. Међутим,
међу Пердикиним присталицама није било јединства; свако је гледао своје интересе.
Антипатар није желео да нападне Еумена пре него што стигне Антигон са
краљевским трупама. Када се појавио, Антипатар се повукао у Македонију заједно с
краљем Филипом Аридајем, краљицом Еуридиком, Роксаном и малим Александром.
Антигон и Еумен
У пролеће 320. године п.н.е. због издајства својих официра, Еумен је претрпео
тешке губитке. Антигону је пошло за руком да га у сукобима надвлада. Ускоро га је
опколио у кападокијској тврђави Нори. Годину дана Еумен је издржао под опсадом. Није
хтео да прихвати Антигонове услове за преговоре, надајући се промени среће. Тада је
стигла вест да је Антипатар умро. Антигон, желећи да постане господар Азије, послао је
Еумену историчара Хијеронима с понудом склапања пријатељства. Наиме, Еумен је
требало да положи заклетву верности Антигону. Међутим, Еумен је редиговао текст
заклетве тако да се обавезивао на верност и Антигону и краљевима и Олимпијади.
Македонци, сматрајући да је ова друга верзија праведнија, дигли су опсаду и рекли
Антигону да је Еумен положио заклетву.
Птолемеј
У ово време (319. п.н.е.) Птолемеј организује свој први поход на североисток.
Диодор пише да је том приликом заробио Лаомедонта.
181
Касандар и Полиперхонт
Полиперхонтов едикт
182
Стагире, Аристотеловог усвојеника. Када су после проглашења Полиперхонтовог едикта
Атињани покушали да се ослободе гарнизона, Никанор је ствар одлагао. Поред Мунихије,
заузео је чак и Пиреј. Тада Полиперхонтов син Александар долази пред Атину. Атињани
су се понадали да ће им помоћи и вратити им Мунихију и Пиреј. Међутим, Александар их
је желео заузети за потребе рата. Фокион је предложио Александру да остане док се не
заврши рат са Касандром. Александар је послушао Фокионов савет и у међувремену води
тајне преговоре са Никанором. Атињани, осетивши се превареним, свргоше Фокиона са
положаја стратега. Он је покушао да се оправда Полиперхонту, али у томе није успео.
Атињани су га осудили на смрт. Фокион је умро попивши кукуту (318. п.н.е.).
Ускоро, у Пиреј стиже Касандар с војском коју му је дао Антигон и ту се учврстио.
Полиперхонт, пошто није могао да помогне Атини, прво се склонио на Пелопонез, а потом
одлази у Македонију. Његова морнарица није успела да спречи прелаз Антигона преко
Босфора.
У међувремену, пролећа 317. п.н.е. Касандар је приморао Атињане да успоставе
режим заснован на цензу, с тим да је висина ценза смањена на 1 000 драхми, и да приме
као управника једног Атињанина кога он одреди. Избор је пао на Деметрија из Фалерона,
филозофа перипатетичара, ученика Аристотеловог и пријатеља Теофрастовог. Он је
Атином управљао десет година као просвећени тиранин.
У ово време, посумњавши у оданост Никанора, Касандар је наредио да се погуби.
Средивши ситуацију у Атини, Касандар се упутио у Македонију. Тамо је краљица
Еуридика већ узела власт у своје руке. Бојећи се Олимпијадиног повратка, Еуридика је у
име свог мужа издала декрет којим је намесништво одузела Полиперхонту и пренела га на
Касандра. Читав поступак био је нелегалан. Касандар је, пошто је преузео Полиперхонтову
војску, поново кренуо на Пелопонез.
У јесен 317. п.н.е. Полиперхонт се вратио у Македонију заједно са Олимпијадом.
Еуридика је покушала да се супростави, али су њене трупе прешле на Олимпијадину
страну. Олимпијада ју је, заједно с мужем, ухапсила. Наредила је да се Филип убије, а
Еуридику приморала на самоубиство. Касандрови пријатељи и рођаци такође су убијени.
Вест о овим догађајима стигла је Касандру док се налазио на Пелопонезу
опседајући градове. Одмах је напустио бојиште и кренуо у Македонију. Блокирао је и с
копна и мора град Пидну, у који се склонила Олимпијада с Роксаном, малим Александром
и другим члановима краљевске породице. Опсада је трајала до пролећа 316. п.н.е. Пролећа
316. п.н.е. Олимпијада је бродом покушала да побегне, али ју је Касандар заробио. Рођаци
Олимпијадиних жртава оптужили су Олимпијаду пред скупштином Македонаца.
Македонци су је осудили на смрт. Касандар је Роксану и малог Александра затворио у
амфипољској тврђави.
Филипа Аридаја, Еуридику и њену мајку Кинану Касандар је свечано сахранио у
Егама. Овим гестом желео је да се покаже као заштитник праве краљевске породице. Да би
озаконио своју власт, оженио се Филиповом ћерком, а Александровом полусестром
Тесалоником. Њој у част подигао је истоимени град у Термајском заливу. Подигао је
такође још један величанствен град - Касандреју - на месту некадашње Потидеје. Власт над
183
Македонијом Касандру је обезбедила и власт над Грчком. Полиперхонт је побегао
Етолцима. Касандар га је пратио. Обновио је Тебу, продро на Пелопонез, заузео неколико
утврђења и вратио се у Македонију.
Еуменова смрт
184
Трећа коалиција
Јачање Антигона - После Еуменове смрти Антигон остаје једини господар Азије.
Дао је да се погуби медски сатрап Питон и сменио је Селеука са положаја сатрапа
Вавилона. Антигону су у Вавилону указане краљевске почасти. У Азији се домогао
великих блага, што му је омогућило да држи моћну војску и да завлада Азијом.
Тирски манифест - Град Тир пружио је Антигону снажан отпор. Испред Тира, који
је опседао, Антигон је 315. п.н.е. сазвао скупштину Македонаца која је имала да реши
питање највише власти, слично скупштинама у Вавилону 323. п.н.е. и у Трипарадисосу
321. п.н.е. На тој скупштини Антигон иступа као представник краљева. Оптужује Касандра
за убиство Олимпијаде и захтева ослобађање Роксане и Александра. Тражи од Касандра да
му се покори као законитом наследнику Антипатра. Такође прокламује слободу грчких
градова. Као што видимо Тирски манифест био је у првом реду уперен против Касандра.
Поставља се питање како је уопште Антигон добио намесништво — да ли одлуком
македонске скупштине или Полиперхонтовим одрицањем у корист Антигона.
185
Касандар такође приступа дипломатији. Понудио је Александру Полиперхонтовом
положај стратега Пелопонеза, под условом да се одметне од Антигона, на шта овај
пристаје. Тада Аристодем одлази Етолцима, које придобија за савез са Антигоном. У
међувремену, Александар заузима градове на Пелопонезу. Убијен је у Сикиону 314. п.н.е.
Његову власт наследила је његова жена Кратесиполис.
Операције на мору - Антигон је на мору имао више успеха. Мада је и сам Птолемеј
прокламовао слободу грчких градова, Киклади су пре пришли Антигону. Антигон оснива
Савез острвљана. Мада је мисија Милећанина Аристодема била неуспешна, Антигон не
одустаје од Грчке, где шаље свог рођака Полемаја. Ипак, догађаји у Азији нагнали су га да
се за тренутак мане овог простора.
Битка код Газе - Када је Антигон кренуо у Малу Азију да тамо доврши освајање
области које нису признавале његову власт, у Сирији је оставио свога сина Деметрија. До
313. п.н.е. Птолемеј није могао да се упусти у ратовање у Сирији. Наиме, мада је заиста
био заинтересован за простор Сирије, Птолемеј је тренутно био заузет гушењем устанка у
Кирени и сређивањем односа са Кипром. Тек када је ствари решио у своју корист, на
подстрек Селеука, одлучио је да са војском крене у Коиле Сирију. Преко Пелузија дошао
је до Старе Газе, где му је Деметрије Антигонов изашао на мегдан. Код Газе долази до
сукоба, у коме је Деметрије претрпео потпуни пораз. Селеука, који је ратовао на страни
Птолемеја и који је много допринео његовој победи, Птолемеј је наградио давши му одред
коњице с којом је овај кренуо у освајање Вавилона.
У међувремену, Антигон је спојио своју војску са Деметријевом. Птолемеј решава
да се не суочава са удруженим непријатељским снагама и повлачи се у Египат. Тако је
Антигон без борбе повратио Феникију и Сирију.
Мир 311. године п.н.е. - Мир је склопљен 311. године п.н.е. између Антигона и
чланова коалиције - Касандра, Птолемеја и Лизимаха. Уговором је одлучено да Касандар
остане стратег Европе до пунолетства Александра, да Лизимах остане господар Тракије,
Птолемеј Египта, а Антигон читаве Азије. Уговором није обухваћен Селеук, што води
претпоставци да је рат између Антигона и Селеука настављен.
Уговором је признат краљ и Касандар као његов епимелет. Међутим, Касандар ће
убрзо злоупотребити свој положај и 310/9. у тајности погубити Роксану и Александра, што
је био крај династије Аргеада.
Мир је садржао и једну одредбу која је предвиђала слободу грчких градова.
Од мира 311. до битке код Ипса 301. п.н.е.
Догађаји у Атини
186
формално слободном граду. Мада се влада Деметрија из Фалерона одликовала миром и
благостањем, није била омиљена будући да се заснивала на македонској подршци.
Дошавши на власт (317. п.н.е.) Деметрије из Фалерона прогласио је општу
амнестију и до краја његове владе није било прогона. У једном тренутку (309. п.н.е),
ситуација се чинила тако стабилном да је Деметрије изразио спремност да своје звање
стратега замени положајем архонта. Исте године спроведен је први попис становништва у
историји Грчке. Атина је бројала од 100 до 125 хиљада становника.
Деметрије из Фалерона истакао се као законодавац; сматран је трећим атинским
законодавцем, после Дракона и Солона. Саставио је једну збирку Закона. Деметрије је
донео низ мера којим ограничава луксуз, али положај сиротиње није побољшао.
У целини узев, његова влада оцењена је као олигархија на речи, а монархија, тј.
просвећена тиранија на делу.
Антигон и син му Деметрије као спасиоци Атине — Године 311. п.н.е. између
Антигона и чланова коалиције - Птолемеја, Касандра и Лизимаха склопљен је мир. Једна
одредба мировног уговора предвиђала је слободу грчких градова. Међутим, сама одредба
је делимично спровођена. На пример, Антигон је повукао своје трупе из Халкиде, али
Касандар је оставио гарнизон у Атини. Како је Антигон био заузет ратом против Селеука
на истоку, борба око Атине почеће тек 307. п.н.е.
Године 308. п.н.е. Птолемеј је посетио Грчку. Заузео је Коринт, Сикион, а које је
држала Полиперхонтова снаја. У Коринту је сазвао конгрес на коме је прокламовао
слободу Грчке. Позвао је присутне да новцем и намирницама подрже обнављање
Хеленског савеза. Више од обећања није добио. Потом се договорио са Касандром да свако
задржи своје. Поставивши посаде по утврђењима на Пелопонезу, Птолемеј напушта Грчку
и враћа се у Египат.
Године 307. п.н.е. Антигонов син Деметрије допловио је до рта Суниона, а одатле
са 25 лађа кренуо ка Атини. Властодршци у Атини били су уверења да им то Птолемеј
долази, будући да је претходне године посетио Пелопонез. Међутим, када су увидели да су
се преварили Деметрије се већ укотвио у Пиреју.
Деметрије је преко изасланика обавестио Атињане да га је отац послао да повуче
македонски гарнизон, обезбеди слободу и демократско уређење града. Ова вест је са
одушевљењем примљена. Атињани су назвали Деметрија спасиоцем (сотером) и позвали
га да уђе у град. Деметрију из Фалерона дозвољено је да у миру напусти град. Овај прво
одлази у Тебу, а затим се склања код Птолемеја у Египат. Антигонов син ушао је у град,
сазвао народну скупштину и прогласио слободу. Народна скупштина и новообразована
демократска влада осудила је Деметрија из Фалерона на смрт, а његове пријатеље под
оптужбом да су радили против демократије, позвала на одговорност. Изнет је предлог
закона да се забрани свако оснивање филозофских друштава без одобрења еклесије.
Наиме, Деметрије из Фалерона, као и његови пријатељи (Теофраст) били су филозофи.
Овај предлог је одбачен будући да се косио са једним законом из Солоновог времена, а
који је говорио о слободи удруживања.
187
Почасти - Антигон и Деметрије, као ослободиоци, добили су највеће почасти у
Атини. Плутарх пише да су Атињани први назвали Антигона басилеусом, титула која је до
тада била омражена и којом су дијадоси називали само чланове династије Аргеада. Овом
приликом Антигон се одрекао почасти и тиме показао да се наводно не сматра
Александровим наследником.
Иначе, Атињани нису имали мере у одавању почасти Антигону и Деметрију:
подигли су им златне статуе на Агори поред кипова Хармодија и Аристогитона, основали
две нове филе Антигонис и Деметриас, доделили им венце у вредности од 200 талената,
посветили им култ и једног свештеника, увели праксу да се њихови ликови уткају у пеплос
Атине за Панатенејске свечаности, приредили им празнике и такмичења...
Рат на истоку
Победа код Саламине (306. п.н.е.) обезбедила је Антигону и Деметрију власт над
Егејским морем и источним Средоземљем. Плутарх тврди да је човек који је Антигона
обавестио о саламинској победи, ословио га титулом басилеус. Ову титулу потврдила је и
војска и народ. Антигон и Деметрије прихватају част и иступају као Александрови
188
наследници. Поводећи се њиховим примером, убрзо (306/5) краљевске титуле узимају
Лизимах, Птолемеј, Селеук и Касандар. На тај начин, царство је и с формалне стране
подељено на пет делова.
Селеук у Индији
Опсада Родоса - Антигон није дигао руке од даље борбе. Да би блокирао Египат и
спречио довоз робе и људства, он је предузео напад на острво Родос. Родос својевремено
није прихватио Деметријев захтев да да 100 талената и право коришћења лука. Деметрије
је са великом флотом од Кипра допловио до Родоса и приступио опсади града 305. и 304.
године п.н.е. Након једногодишње опсаде, Деметрију није пошло за руком да освоји град,
али је са Рођанима склопио мировни споразум. Родос је пристао да да таоце и да уђе у
савез с Антигоном, под условом да остане неутралан у рату са Птолемејем.
Хеленски савез
189
спаситељем. Место на које је сишао са коња проглашено је светим. Касандар пак није имао
друге до да се повуче до Термопила. Тако Деметрије и његов отац Антигон постају
господари средње Грчке. Зиму 304/3. Деметрије је провео у Атини, а следеће године
организовао је поход на Пелопонез. Пре експедиције, повезао се са Етолцима и поверио им
чуваnjе реда и мира у средњој Грчкој. До 302. п.н.е. готово сви градови Арголиде и
Аркадије, изузев Мантинеје, пришли су Деметрију. Деметрије је прогласио слободном
целу Грчку јужно од Термопила.
Хеленски савез - Године 302. п.н.е. позвао је делегате многих грчких градова на
Истамске игре у Коринту. Том приликом у име свог оца и своје име обновио је Хеленски
(Коринтски) савез под истим условима под којим га је Филип створио 337. п.н.е, а
Александар обновио 335. п.н.е. Уговор о обнови савеза сачуван је на једном натпису из
Епидаура. Разлике које постоје, последица су измењених односа. Тако је ово уговор о
пријатељству, а не о миру, и Антигон и Деметрије се појављују као басилеус, а не као
хегемони.
Према одредбама уговора, град-члан савеза задржава своје уређење. Обавеза града
према савезу је давање контигента ратника за савезничку војску, као и делегата за
Синдерион. Уколико град-члан не подмири своје обавезе, следи новчана казна. Синдерион
је врховни орган власти савеза. Састојао се од представника свих градова-чланова.
Сазивали су га проедри, а којих је било пет. Проедри су бирани коцком из редова чланова
Синдериона, с тим да један град није могао дати више од једног проедра. Проедри нису
само сазивали Синдерион, већ су њиме и председавали. Сам Деметрије добија право да док
ратује са Касандром држи посаде у Коринту и Атини.
Четврта коалиција
Четврта коалиција - Хеленски савез био је уперен против Касандра. Године 302.
п.н.е. Касандар је послао изасланика Антигону у Азију. Изразио је спремност на мировне
преговоре. Међутим, Антигон је захтевао безусловну капитулацију. Тада се Касандар
окренуо другим дијадосима и позива их у борбу против Антигона и Деметрија. На позив се
први одазвао Лизимах. Лизимах је управљао Тракијом и претпостављао да ако Македонија
падне, његова територија ће бити следећа. Касандру и Лизимаху се потом придружио
Птолемеј, који је желео да поврати Кипар и поседе у Сирији и Палестини. Напокон
коалицији прилази и Селеук.
Антигон против коалиције - Савезници су одлучили да тежиште рата пребаце на
исток. Лизимах напушта Тракију и прелази у Малу Азију. За кратко време под своју власт
је подвео хелеспонтску Фригију. Антигонов војсковођа Докимос је капитулирао и
Лизимаху предао фригијски град Синаду.
190
Касандров војсковођа Препелаос с делом македонске војске такође прелази на
простор Мале Азије. Напредује дуж егејске обале и заузима градове, између осталих, Ефес
и Колофон. Опустошио је Еритреју и Клазомене, продро на простор Лидије и заузео Сард.
У то време Антигон се налазио у својој престоници Антигонији на Оронту.
Сазнавши за напредовање непријатеља, опрема војску и преко Кападокије продире у
Фригију. Успео је да поврати овај простор. Лизимах се повукао на север, у равницу јужно
од Хераклеје понтске (коју је држала његова жена Амастрида), у очекивању Селеука.
Наиме, Селеук опремивши војску и слонове, журио је на запад да се придружи Лизимаху.
Птолемеј напушта Египат и организује поход на североисток. Заузима низ градова
у јужној Сирији. Тада му је стигла лажна вест да је Антигон поразио удружене снаге
Лизимаха и Селеука и да се спрема за инвазију на Египат. Птолемеј се повукао ка Египту.
Загосподаривши Фригијом, Антигон се учврстио у граду Дорилеј. Очекујући
долазак Селеука, шаље позив Деметрију да напусти Грчку и пребаци се на исток. У то
време Деметрије је продро у Тесалију. Касандар није пружио отпор, већ се повукао у
Македонију знајући да је само питање времена када ће Антигон позвати Деметрија у
Азију. Када се то напокон десило, Касандар је пристао на мировне преговоре са
Деметријем. Уговор је предвиђао аутономију грчких градова. У ствари, једини господар
Европе остао је Касандар.
До сусрета непријатеља дошло је код Ипса у Фригији, пролећа 301. п.н.е. На челу
елитне коњице, Деметрије се бацио на Селеукову коњицу и натерао је у бекство. Понесен
овим успехом, непромишљено је напустио бојно поље и дао се у прогањање непријатеља.
Када је хтео да се врати и придружи пешадији, пут су му препречили Селеукови слонови.
Антигон, напуштен од својих, погинуо је на бојном пољу. Победа Лизимаха и Селеука
била је потпуна. Деметрије се спасао бекством.
Птолемеј није учествовао у бици код Ипса. Наиме, он је такође кренуо у акцију.
Упао је у Сирију и освајао градове, када му је стигла лажна вест да је Антигон победио и
кренуо је на Египат. Птолемеј се тада повукао.
Савезници су приступили подели Антигонове државе. Сирија и јужни део Мале
Азије припали су Селеуку. Већи део Мале Азије Лизимах је припојио својим поседима.
Птоломеј је приграбио Палестину и јужну Сирију, иако није учествовао у бици. Касандар
је остао господар ситуације у Грчкој и Македонији.
Од Ипса до Курупедиона
Деметријев крај
191
Деметријев повратак у Грчку. Хладан пријем Атине - У бици код Ипса Антигон
Једнооки и његов син Деметрије, звани Полиоркет, претрпели су пораз од стране
удружених снага Селеука и Лизимаха. У самој бици Антигон је нашао смрт, али се
Деметрије спасао бекством.
Иако није имао успеха у последњој борби, Деметрије је и даље располагао
најбољом флотом од свих дијадоха. Држао је важна пристаништа. На пример, Тир и Сидон
у Феникији, Ефес и Милет у Малој Азији, Коринт и Мегару у Грчкој. Цела Грчка до
Термопила била је формално под његовом влашћу. Пошто се највише уздао у помоћ
Хеленског савеза, с остатком војске прелази преко Ефеса у Грчку.
Међутим, његове наде у савез показале су се неоправданим. Атина је хладно
дочекала човека кога је некад називала својим доброчинитељем и спаситељем. Не треба
заборавити да је 302. године п.н.е. Деметрије на позив оца напустио Грчку и тиме Атину
оставио на милост и немилост Касандру. Касандар је за тиранина Атине поставио извесног
Лахареса, као и своју посаду. Дакле, властодршци у Атини били су Касандру наклоњени
људи. Поред Касандра, Атина је сада уживала и подршку Лизимаха. Дакле, Атина се
осећала слободном да не призна никаквог суверена. Сам Деметрије није био спреман да
нападне Атину, односно Касандра. Како се његова власт није протезала на више од
неколико градова на Истму, у Аркадији и Ахаји, одлучио је да старање о градовима повери
свом зету Пиру, а сам се врати на исток надајући се каквим војним успесима.
Однос дијадоха после битке код Ипса - Однос дијадоха после битке код Ипса
није био пријатељски. Селеук је замерао Птолемеју заузимање јужне Сирије. Наиме,
будући да Птолемеј није узео учешћа у бици код Ипса, није могао учествовати ни у подели
некадашње Антигонове територије. Простор који Птолемеј заузео договором између
учесника у бици требао је припасти Селеуку. Камен спотицања између Селеука и
Лизимаха била је Мала Азија, где је Лизимах заузео неке градове, а које је Селеук сматрао
својим поседом. Заједнички интерес, страх од Селеука, приближиће Птолемеја и
Лизимаха. Савез ове двојице потврђен је династичким браком — Лизимах се оженио
Птолемејевом ћерком. Селеук није могао да рачуна на подршку Касандра, јер је овај
одувек био у добрим односима са Лизимахом. Треба имати на уму и да је Касандров брат
Плеистарх држао Карију и Киликију, пут ка Селеуковим сиријским поседима. У таквој
ситуацији Селеук није имао друге до да се повеже са Деметријем. Савез ове двојице
потврђен је Селеуковом женидбом за Деметријеву ћерку Стратонику.
Као што видимо, Селеук се почео све више интересовати за запад. Његово
интересовање за источно Средоземље потврђује и оснивање нове престонице Антиохије у
Сирији.
Ратне операције до 296. п.н.е. - У периоду од 300. до 296. године Деметрије је од
Плеистарха узео Киликију и Карију. У киликијском граду Кинди запленио је
Александрову благајну тешку 1 200 талената. Ово благо пренео је на Саламину и исковао
га у новац. Деметрије први од дијадоха кује новац различит од Александровог типа.
192
Деметрије је одбио да Селеуку преда новоосвојена подручја, што доводи до
захлађивања односа. Године 296. п.н.е. Деметрије напушта исток и враћа се у Грчку.
Његово одсуство искористио је Птолемеј да поново заузме Кипар, Селеук да
продре у Киликију, а Лизимах да под своју власт подведе неке градове Мале Азије, између
осталих, Ефес.
Епирски краљ Пир - Пиров отац био је епирски краљ Ајакид. Када је Пир имао
две године његов отац је свргнут с власти. Сам Пир одведен је илирском краљу Глаукији.
Пир је одрастао на илирском двору заједно с краљевом децом. Године 305. п.н.е. уз помоћ
Глаукије вратио се у Епир. Међутим, ни овај пут није имао среће. Надвладала је друга
владарска кућа на челу са Неоптолемом. Године 302. п.н.е. Пир се склања код Деметрија,
који је био ожењен његовом сестром Деидамејом. Пир је учествовао у бици код Ипса и
истакао се својим јунаштвом. Године 301/300. Деметрије му је поверио управу над грчким
градовима. Доцније, када буде склопио савез са Птолемејом, Деметрије ће га послати у
Египат. Тамо је потпао под јак утицај Беренике, Птолемејеве полусестре и касније жене.
Пир се чак оженио Береникином ћерком Антигонејом. Добивши војску и новац од
Птолемеја, враћа се у Епир. Једно време је владао са Неоптолемом, али га се убрзо решио.
У част Беренике подигао је град Береникис на Херсонесу епирском, а у част своје жене
подигао је град Антигонеју. Пир је свој положај учвршћивао склапањем политичких
бракова. По смрти Птолемејеве ћерке, оженио се Ланасом, ћерком сиракушког тиранина
Агатокла. Такође је за жену узео ћерку илирског краља, као и једну пеонску принцезу. У
периоду који следи Пир ће ратовати против свог некадашњег пријатеља и доброчинитеља
Деметрија за превласт над Македонијом.
Деметрије - краљ Македоније — Године 295. п.н.е. Александар је, као што смо
већ рекли, истовремено позвао у помоћ и Пира и Деметрија. Изгледа да је Деметрије био
нешто бржи. Антипатар се склонио код Лизимаха и оженио његовом ћерком. Александра
193
је пак Деметрије убио. Деметрије постаје нов краљ Македоније. Владао је седам година, од
295. до 288. Његова влада није била омиљена. Сматран је туђином.
Деметрије је сањао о новим освајањима на истоку. Градио је бродове огромних
размера у Коринту, Пиреју, Пели, Халкиди. Године 290. п.н.е. ћерка сиракушког тиранина
Ланаса напустила је мужа, повукла се на Коркиру и позвала Деметрија. Деметрије је заузео
острво, оженио се Ланасом и први пут заинтересовао за запад. Ускоро упада у Епир, али га
је Пир потиснуо.
Пир - краљ Македоније — Године 288. п.н.е. Лизимах, иступајући тобоже у име
свог зета Антипатра, и Пир, у договору с њим, упадају истовремено у Македонију, једни с
истока, други са запада. У исто време појављује се и Птолемејева флота у егејским водама
позивајући Грке у борбу за ослобођење од Деметријеве власти. Деметрије је најпре кренуо
против Лизимаха, али се није усудио да прихвати битку са старим искусним војсковођом.
Рачунао је да ће с Пиром бити лакше. Преварио се. На крају, Деметрију није преостало
ништа друго до да збацивши са себе гримиз и прерушивши се “као глумац, а не краљ”
(Плутарх), побегне из Македоније. Године 288/7. Пир је проглашен за македонског краља,
док је Лизимаху припала источна Македонија, вероватно до реке Вардара.
194
Јачање Лизимаха - Пошто је Деметрије отпловио у Азију (287. п.н.е.), пратимо
јачање Лизимаха. Године 284. п.н.е. без борбе заузео је Македонију и Тесалију. У
међувремену, Пир се повукао у Епир, а затим у Италију. Лизимах је проглашен за
македонског краља.
Лизимах је био суров човек. Наредио је да се погуби његов зет Антипатар, када је
овај последњи затражио учешће у деоби освојених територија, као и његов син Агатокле.
Наиме, Агатокле је био Лизимахов син из брака са Никајом Антипатровом. Касније се
Лизимах оженио Арсинојом, Птолемејевом ћерком, са којом је такође имао синове.
Арсиноја, желећи да обезбеди престо свом потомству, оклеветала је Агатокла. Лизимах је
поверовао клеветама и дао да се његов син погуби. Овај чин изазвао је гнушање јавности.
Селеук је иступио као заштитник Агатоклове породице и примио их себи.
Однос између Лизимаха и Птолемејевог двора није био пријатељски. Године 283.
п.н.е. преминуо је Птолемеј Сотер, оснивач династије. На престолу га је наследио
Птолемеј Филаделф, син из брака са Береником. Птолемеј Кераун, син из брака са
Еуридиком Антипатровом, напушта Египат и склања се код Лизимаха.
195