БИЉЕШКЕ ИЗ ИСТОРИЈЕ ГРЧКЕ

по програму за Класичне науке

Садржај:

I - „Микенски свијет“
II - „Историја грчке I“
III - „Историја грчке II“
IV - „Историја хеленизма“

У Градишци, Начинио:
О Малој Госпојини, Милан З. Врљановић
Године Господње 2017
 I – МИКЕНСКИ СВИЈЕТ
1. Хеленизација Грчке

- називи мјеста на простору Грчке, који на самом грчком ништа не значе, упућују на посто-
јање предгрчког становништва, односно, ти називи су једини остаци њихових језика
- то су нпр: Коринтос, Закунтос, Муканаи, Атханаи, Кносос, Амнисос, Тулисос
- постоји теорија о три таласа доласка Грка на свој познати простор, и то:
I – Јонци: XX вијек п.Хр.
II – Ахајци: XVI вијек п.Хр.
III – Дорци XII вијек п.Хр.

- ова теорија је неодржива, јер је сличност језика Дораца и Јонаца за тобожњих 8 вијекова
разлике од доласка на грчке простор превелика, да би одговарала толико дугом времену
- у сваком случају, први Грци, тзв. Протогрци, су засигурно дошли у Грчку око XX в.п.Хр.
- помијешали су се са домородачким становништвом и од њих преузели ријечи за до тада
не познате предмете, с којима нису били у додиру, нпр. πλίνθος; цигла, ἀσάμινθος: када
- посуђене ријечи су већим дијелом имена биљака и животиња карактеристичних за меди-
теранско поднебље, али и предмета и посуда које указују на висок степен цивилизације
- са друге стране, дошло је до мијешања говора, па тако и до измјене изговора и фонетике
- тако назив за дрво κυπάρισσος – кипарис, има различите одразе у различитим дијалектима
- на основу тога да се закључити да се цијепање на дијалекте десило након доласка у Грчку

- успоредивши све податке, долазак Грка се датира између XXII и ΧΙΧ вијека прије Христа
- Грци су у неким дијеловима Хеладе дошли раније него у друге, па отуда и овакав распон
- то се особито свједочи по налазиштима разрушених градова који су поново грађени
- од XVI в. наилази се на нове промјене, што се тумачи повећањем утицаја Крита на Грчку
- пред крај микенске цивилизације долази до сеобе Дораца, која је археолошки проблем
- Дорци су се населили на скоро цијели простор Пелопонеза, сем средишњег дијела
- из веома удаљених крајева нису могли доћи, због сродности језика, а нису могли доћи ни
из Тесалије, јер је она учествовала у микенској цивилизацији; можда сјеверозапад Грчке
- па опет, тај простор је веома брдовит и кршевит, и тешко да је био густо насељен
- самим тим питање досељавања Дораца остаје отворено и још увијек незакључено

* Реконструкција предисторије

- период микенске цивилизације/микенског периода се датира између XXII и XII вијека п.Х.
- започет је инвазијом извијесног народа на малим коњима и са специфичном грнчаријом
- он се првобитно населио отприлике на простору средишње Грчке и сјевера Пелопонеза
- ту се измијешао са домородцима, те образовао кор онога што називамо грчким народом
- временом ће се он проширити на већи дио потоње Грчке, па све до Македоније на сјеверу

- није јасно како су Грци дошли на острва, јер је тамо посвједочено присуство Крићана
- према малоазијској обали то су били Карци, народ анатолског поријекла, познат Грцима
- Крићани, на основу писма линеар А, по свој прилици, нису грчког поријекла, а њихово
писмо и присуство је посвједочено и ван Крита, на острвима Тери, Роду, Мелу, Китери
- осим палате у Кносу, обимно археолошко налазиште минојске цивилизације је на Тери
- тамо су откривени темељи снажних бедема, трагови сликарства и високог степена развоја
- од XVI вијека п.Хр. имамо свједочанства великог утицаја Крита на континенталну Грчку
- по свој прилици, он није настао освајањима, већ једним живим културним утицајем
- префињена умјетност, градитељство, те разне врсте заната су тада преузете од Крићана
- њихов утицај се, изгледа, протегао чак и на спорт, судећи по вазама – игре са биковима

- први умјетници и занатлије на копну су, недвосмислено, морали бити управо Крићани
- биће да је том приликом дошло до преузимања њиховог писма и почетка вођења књига
- директан повод за писано вођење је можда почетак стапања дотад малих државица у веће
- таквим краљевствима било је потребно мноштво чиновника за успјешно вођење
- они су могли дејствено дјеловати само уз добру организацију – путем књиговодства
- тај систем биљежака у минојској цивилизацији је већ био присутан и добро развијен
- Грци су њихов систем писања прилагодили свом језику – линеар Б, и реформисали начин
уписивања и вођења евиденције, наиме, свака ставка се биљежила засебно од других
- од тада су се почеле правити таблице по мјери, намјенски, за одређене врсте биљежења
- у то вријеме долази до великог привредног и цивилизационог напретка Микенаца

- природна катастрофа, која је порушила Теру и Кносос, је тај напредак успорила

- наиме, јужни Егеј и Крит стоје на судару мање егејске тектонске плоче са афричком
- потоња гура егејску, тако да је подручје јужног Егеја трусно, и подложно земљотресима
- иако су Минојци доживјели велики непогоде тада, у XVI в, већ у сљедећем периоду се
виде трагови обнове, чак штавише, још већег и знажнијег напретка него у претходном
- око 1500.г. Тера је изгледа доживјела мањи земљотрес и активирање вулкана
- том приликом се виши слој становништва иселио на безбједнији Крит, а сиромашни оста
- вулкан је дошао да ерупције, те покрио сав град пепелом, и онемогућио живот на њему
- на концу је у потпуности експлодирао, потопивши дио острва, изазвавши цунами
- он је похарао читавим егејем, те стигао све до обала Пелопонеза и опустошио читаву сје-
верну обалу Крита, чији је највећи дио, до тада снажне морнарице уништио, али и Грчке
- па ипак, Грци нису имали тако велику флоту, нити је сва била према Егејском мору
- том приликом је сломљена превласт Крићана на мору, а Грци су подстакнути на изград-
њу нове и веће морнарице, те почеше градити утврђења, можда у циљу заштите од Крита
- са друге стране, слом критске флоте и јачање грчке је омогућило Грцима напад на Крит

- сљедећи велики догађај из историје минојске цивилизације је око 1450.г.п.Хр.

- ово вријеме је обиљежено пожаром у Кносу, који се повезивао са вулканом на Тери, што
је тешко могуће, на великој раздаљини, те прије да је посљедица упада Грка на Крит
- слабљење крићанске моћи је било евидентно, те су Грци све слободније упадали онамо
- почетком XIV вијека, дошло је до још једног пожара у Кнососу, те од тада долази до пот-
пуног краха крићанске моћи, с тим што је можда њихова држава још увијек постојала
- постојала је још неко извијесно вријеме, засигурно, али без могућности утицаја на друге
- тада је саграђена нова минојска палата, али гдје, није до сада потврђено нити откривено

- у ово вријеме на копну све до Беотије је већ увелико узнапредовало грчко друштво
- оно је названо микенском цивилизацијом, по граду Микени, који је први ископан
- откривене су из тог периоду палате у Микени, Теби, Атини, Тиринту, Пилу, Спарти итд.
- краљевине, тј. простори којима су владали се тешко могу ограничити
- по свој прилици, често су одговарале географским областима са природним границама
- врхунац микенске цивилизације био је почетком XIII вијека, када је уништена и Троја
- не може се сигурно доказати да су то учинили микенски Грци, али сигурно би насилно
- већ средином истог вијека долази до преокрета, те некадашње величанствене палате по-
стају жртве пожара, а дотадашње моћне краљевине и државе доживљавају крах
- живот народа се и даље наставио, али је степен цивилизације постајао знатно нижи
- пресахнуле су вјештине попут градње каменом и писања, и све се свело на пољопривреду
- поједини градови су уништавани у више наврата, док нису били потпуно уништени

2. Документарни подаци

- након реконструкције писма линеар Б, омогућено је добијање података са таблица

- па ипак, већи број таблица имамо само из Пила и Кноса, понешто из Тебе и Микене
- у Тиринту имамо тек назнаке да их је било, али с обзиром на велику сличност између
свих ових крајева, стичемо слику о једном хомогеном друштву, у цијелој микенској Грчкој
- самим тим, може се лако претпоставити да је слично стање као у њима било и свуда

- таблице су најчешће фрагментиране у барем 2 дијела, а некад само одломак неке веће
- имајући то на уму, дакле, условно речено, доступно нам је 3000 таблица из Кноса и 1500
из Пила, но како су ове потоње већих димензија од кнососких, оне су нам највећи извор
- ове таблице су једини поуздан и најнепосреднији извор о најстаријој грчкој цивилизацији
- међутим, њихов садржај нам не говори ништа о историји, дипломатским односима и мис-
ли тадашњих људи, те се састоји већим дијелом од спискова, личних имена, топонима и сл.
- па ипак, на основу тих података могу се извући многи закључци о тадашњем добу
- судећи по тебанским вазама, које су изгледа са Крита, обиљежавало се и мјесто израде
- то је вјероватно служило као контролна „етикета“ о садржају који је унутар саме вазе

- таблице су прављене од глине, каткада облагањем око основе од сложене сламе

- по њима се прво писало стилусом, трском или трном на држалу, па су се потом сушиле
- каткада су се на њих, већ полусуве, понешто додавало, или су се исправљале грешке
- за разлику од асирских, ове нису биле печене у ватри, те их је, иронично, сачувала управо
ватра, током избијања пожара, тако што их је неуједначено испекла, конзервирајући их
- чувале су се у корпама од прућа или дрвеним кутијама, на полицама по зидовима собе
- остало је и понешто комадића глине, који су очигледно служили као ознака на корпама
- на њима је стојала по једна ријеч, са јасним описом садржаја, нпр. из Пила „оклопи“
- писар би писао држећи таблицу у руци, те се често на њиховој полеђини виде отисци
- када је дошло до пожара, сагорио је кутије, полице, те зидове од дрвета, и тако испекао
таблице, накнадно их покривши несагоривим дијеловима грађевине, сачувавши их тако
- такође, за разлику од Блиског истока, у Микенској Грчкој нису постојали професионални
писари, већ су чиновници, поред својих главних дужности, уједно и писали таблице
- судећи по рукописима, неки чиновници су били посебно задужени за неке гране привреде
- прикупљали би све потребне податке, па их онда одједном писали и слагали у исту корпу
- прости повод за такво нешто јесте немогућност накнадних исправки и дописивања
- ако су подаци појединачно долазили, онда би били записивани на малим таблицама, а ка-
да би њихов укупни садржај постао доступан, преписивао би се на већу таблицу, као збир
- често се на врху корпу налазило нешто слично картотеци, или садржају у корпи
- приликом писања и преписивања могло је доћи до грешака, било у правопису, понавља-
њу или случајном пропуштању знакова и ријечи, што некада отежава тумачење
- такође, исте ствари се приликом писања знају кроз различите изразе или начине написати
- те случајеве су примјећивали и сами писари, па су нам присутни и случајеви преправки

- садржај таблица се обично своди на бројеве, па онда на оно на шта се они односе, на кра-
ју крајева, те таблице ипак представљсају облик евиденције, то те треба имати на уму
- међутим, чињеница је да се све сачуване евиденције односе управо на ону годину у којој
су писане, судећи по изразима „ове године“ и „прошле године“, те ни на једну другу
- по завршетку једне године, по свој прилици, прошлогодишње таблице би се уклањале
- самим тим, оне су написане управо исте оне године када је палату пожар био захватио
- тешко је ипак претпоставити да нису постојале никакве евиденције о прошлим годинама
- тим поводом дошло је до претпоставке да су оне чуване на неком пропадљивијем матери-
јалу, а ако је то тако, онда је сигурно постајало и текстова који нису проста евиденција
- наиме, облик слова упућује да глина није била основна површина за њихово писање
- према томе, писари, ненавикнути на стилус и глину, писали су тада неуредније нег΄ иначе
- тај глађи материјал могао би бити пергамент, или можда чак папирус, увезен из Египта
- глина, као јефтин и доступан материјал, очигледно да је кориштена за писање евиденције,
јер је за то потребно много површине за писање, а садржај им нема баш дуг вијек важења

- на Кипру, који је очувао многе микенске традиције, учитељ се називао διφτεράλοιπος

- дослован превод је „онај који слика на кожи“, што може указивати на начин писања тад
- па ипак, на таблицама се ријеч „кожа“ никад не односи на писање, нити има ријечи писар
- закључак се доноси да није било писара, већ су чиновници морали бити писмени

- једна таблица се често састоји од сљедећих ставки:

* имена оног на кога/шта се односи
* име мјеста на које се односи
* име чиновника који податак уноси
* бројевно стање података који се таблицом износе
* збир података или колико му фали до неке номилане вриједности

- сви знакови представљају скуп логограма, бројева и слоговних/силабичких слова

- тумачење појединих ријечи је веома тешко јер су писане скраћено, тј. само први слог
- понекад су то скраћенице ријечи које су нам потпуно непознате, и нестале из грчког
- понекад је само у заглављу описано на шта се списак односи, а у њему су само имена

3. Микенска географија

* Месенија

- на сјеверу од Пила се протеже планински вијенац Хагија, а јужно је планина Ликодимос

- у Пил се прилази кроз Наварински залив, који је заштићен каменити острвом Сфактерија
- у том заливу је атинска флота поразила Спартанце 425.г.п.Хр, током пелопонеског рата
- дио залива је плитак, јер су се прије лађе котвиле насукивањем на обалу, разумије се
- сјеверно од Пила постоји пјешчани насип Воловски трбух, идеалан за античку луку
- близу тога нађен је један толос, тако да је пилско пристаниште вјероватно било ту
- западно према мору Пил је заштићен низом брежуљака, те се море ни не види
- он је лако проходан на два мјеста, јужно од Наваринског залива, и сјеверно од Кипарисије
- самим тим, пилска краљевина се морала протезати барем до тог мјеста, можда сјеверније
- Пил је смјештен између ова два пролаза као средиште линије комуникације сјевер-југ
- јужна граница је Метони на рту, тако да је Пил заузимао тај дио источне обале Акритаса
- сјеверна граница овог полуострва, али и Пила, могла је бити ријека Неда, тј. њен слив
- најприступачнији прилаз долини Пила би крај Кипарисије, гдје је можда била и тврђава
- Пил се, изгледа, премјештао, те се његово име везивало за положај владарске палате

- цијела држава је, изгледа, била подјељена на двије провинције „с ове“ и „с оне“ стране
- природна и упадљива граница између њих је била, разумије се, планински вијенац
- тај вијенац, данас Хагија, звао се у класично доба Аигиалеон, слично као на микенском
- на западној обали налазило се десет градова, а у Месенској долини, с оне стране, седам
- овострана провинција је ипак имала девет округа, а онострана, очекивано, седам
- био је ограничен на истоку Тајгетом, и обухвата и усамљени врх Итому, у Месенији
- обухватала је већи дио слива богате ријеке Памис, која натапа Месенску долину
- пријестолница оностране провинције је можда била Леуктрон, важно насеље онамо

- градови: Пилос, Кипарисија, Метони, Леуктрон; ријеке: Памис, Неда, Алфеј

- морски топоними: Наварински залив, Сфактерија, Воловски трбух, Јонско море; толос
- топоними: Ликодимос, Хагија/Аигиалеон, Тајгет, Итома, Месенска долина, Акритас

* Крит

- за разлику од Микењана, Минојци нису своје градове правили на стратешким позицијама

- то су била погодна и пријатна мјеста, која су била згодна за градњу градова, палата и сл.
- изгледа да кноски владар није имао никаквих посједа ван самог острва Крит, тј. острва
- имала је колоније на егејским острвима, које су се послије XV вијека изгледа отцијепиле
- штавише, Грци су временом запосјели читав Егеј, и населили већину значајнијих острва

- близу Кноса налазила се његова лука Амнисос, а нешто даље и мјесто Тулисос/Тилис
- његова територија се вјероватно није простирала на цијело острво, јер је оно, с обзиром
на веома високи планински вијенац сред острва, подијељено на више забачених дијелова
- дио, који је сигурно био под Кносом, протезао се на југ до планинских вијенаца Дикте и
Ида, те источно до мјеста Малија, око кога се бријегови поновно отварају у равницу
- испод Кноса, па према југу, протезала се најплондија критска равница – Месара
- на јужној обали, испод равнице, постоје лијепи жалови за пристајање античких бродова
- у том предјелу се налазио крићански град Фајстос, у коме се налази значајна палата
- он је изгорио, све са палатом, око 1450.г.п.Хр, када и палата у Кносу, а има и трагова ми-
кенске окупације у његовој близини, у његовом лучком граду, данас Агиа Триас
- ту су Микењани саградили краљевску резиденцију, и изгледа преузели назив Фајстос
- у близини овог града било је извијесно мјесто Давос/Даос, које је било богата житница
- вјероватно се налазило близу ријеке Анаподарис, које је текла супротно од осталих
- идући долином сјеверозападно, на сјеверној обали налази се пристаниште Ритимна
- између Фајста и Ритимна је била друга велика равница – Амари, са мјестом Сибрита
- на планинском путу из ове равнице у Кносос било је мјесто богато овцама Ексос/Аксос
- његово име је изгледа предгрчког поријекла, па је под утицајем дорског прилагођено
- мало источније важан је залив Мерамбелу, изнад ког у планинама би мјесто Лато/Лето
- такође је важно и мјесто на јужној обали под именом Винатос/Инатос
- крајњи исток и крајњи запад Крита су вјероватно били неприступачни Кносу путем копна
- приступ им је био лакши морем, но засигурно да су били тешки за држање под влашћу
- град Кудонија у области Кханија је, изгледа, био тек посредно под влашћу Кноса
- у Кудонији су нађени натписи и на линеару А и на Линеару Б, тако да је морао бити ва-
жан град и у минојско и у микенско доба, а спомиње се на једном мјесто и у код Хомера
- извијесан број ваза упућује на поријекло из овог града, што можда указује на његову не-
зависност од Кноса, но то и даље не значи да Кханија није била под његовим утицајем
- ту је и град Аптарва, који је предјенут у Аптера (без крила), можда по храм богиње Нике

- сви подаци заједно указују на Кносос као на једну снажну, централизовану монархију
- држао је под непосредном влашћу средишњи дио острва, док су му крајњи исток и запад
били или пријатељске државе, или пак вазали са самоуправом и одређеним обвезама
- о децентрализованом карактеру крајева Крита свједочи огромно присуство линеара Б у
администрацији ових крајева, али није још јасно да ли су били зависни или независни
- па ипак, кноски владар је засигурно био најмоћнији на острву, све до пожара у палати
- тада се Крит вјероватно распао на многе мале државе, што затичемо у историјско вријеме

- градови: Кносос, Амнис, Тилис, Малија, Фајстос, Даос, Ритимна, Сибрита, Ексос, Лето,
Инатос; Кудонија, Аптера; равнице: Месара, Амари; топоними: Дикте, Ида, Мерамбелу
- ријека: Анаподарис; микенске палате: Кносос, Малија, Фајстос

5. Социјална структура и административни систем

- на основу археолошких налаза, који се састоје од палата/резиденција, те таблица у њима,

у микенско/минојско вријеме постојаше администрација која је требала писана документа
- проналазак таблица увијек се везује за неке веће и сложене грађевине – сједишта
- пронађене су велике грађевине које нису морале нужно бити краљевске палате
- оне су могле бити мјеста гдје су службовали администратори/локални племићи/кнежеви
- ријечи ванакс/анакс и гасилеус/басилеус касније су означавале „краља“, а тада изгледа не
- имале су мање достојанство и представљале високе државне службенике и чиновнике
- у Одисеји видимо Хомера како описује присуство више басилеја на Итаци и код Феачана
- у каквом су односу са пријестолницом били, не зна се, али су свакако водили записник
- па ипак, на једном мјесту се ванакс/анакс изричито односи на краља и његово имање
- израз „краљевски“ се такође често налази крај занатлија који су производили за краља
- уз његову титулу изгледа да је важна била и лавагетас – који је био веома моћан и богат
- ту ријеч срећемо на таблицама у Пилу и у Кносу, и дослован пријевод јој је „вођа народа“
- има наговјештаја да се ради о војном заповједнику, јер се с лавос/лаос означавала и војска

- краљу би потребан скуп крупних племића, да наметну његову власт у цијелој краљевини
- они су били његови изасланици, те службеници и чиновници у његовој администрацији
- по свој прилици, своју лојалност су заснивали на међусобним уским родбинским везама
- та аристократска класа код Микењана звала хекветај – „пратиоци“, људски блиски краљу
у свему, који га „прате“ у свим његовим дјелањима као „другови“; lat. comes > engl. Count
- они су, дакле, вршили све важне и одговорне дужности и службе у оквиру краљевине
- на списковима њихових имена често видимо и очево име – обиљежје племићке части
- уз имена пратилаца се на таблицама везују сљедећи предмети: тканина, робови, точкови

- приватно држање робова изгледа није било уобичајено, осим у ковачким радионицама
- записивање тканина крај „пратиоца“ изгледа указује да су носили посебну одјећу
- спискови точкова указују да су посједовали кола или двоколицу, тј. превозно средство
- све троје од наведеног указују на висок друштвени статус, но можда и на војну службу
- наиме, сва кола у Кносу су била у посједу пратилаца, па су можда били посебни одреди
- Пилос је имао једанаест одреда војске, и њима вођаху пратиоци, који су били на колима
- засигурно су у оба случаја, као окретна и добро наоружана војска, били елитне јединице

- титуле: ванакс/анакс, гасилеус/басилеус, лавагетас/лаогетес, хекветас

* Локална администрација

- осим крупне властеле на моћи, постојао је и други ред властелина – крупних земљопо-
сједника, који као да су били пандан и противтежа овим првима, ради равнотеже моћи
- наиме, ови земљопосједници су изгледа владали ван пријестолнице, у провинцији
- нису давали пратиоцима да се превише осиле, а ови њима да се превише осамостале
- самим тим, пратиоци би контролисали сепаратисте, а земљопосједници узурпаторе

- Пилос је имао 16 административних округа, на челу којих су били извијесни коретери

- сваки од њих имао је свог краљевског изасланика, чија је титула гласила прокоретер
- има још неколико титула на насловима спискова, но то су можда алтернативне титуле
- једном се среће Карпатхиа, изгледа, женска титула, можда чак свештеничког сталежа
- постоји и извијесна титула морокквас – „удионичар“, али како појединци имају и ту титу-
лу, и титулу коретер, можда је то само почасна титула, или пак обиљежје некаквог чина
- ту је и титула телестас, који су, по свој прилици, били најважнији људи неког округа
- били су у односу према гувернеру неког округа као што су то били пратиоци ка краљу
- пошто их је било поприлично много, особито на Криту, можда је то просто назив за круп-
не земљопосједнике, те им није стварна титула већ префикс за вршење одређене обавезе
- израз ктоиноокхос – земљопосједник, је можда био синоним за њих, судећи по земљи
- спомиње се и ријеч дамос/демос, која је касније означавала сав народ, али у Атици и оп-
штину, са њеним народом и администрацијом, па је у Пилу то можда вриједило за округе
- пошто се среће као замјена за земљопосједника, можда је означавала њихов колективни
глас по неком питању, или уопштено њихов заједнички чин или извјештај о нечему

- титуле: коретер, прокоретер, карпатхиа, мороквас, телестас/ктоиноокхос/дамос

* Ниже класе

- постоје спискови који се односе на земљораднике и племиће, док је средња класа одсутна
- она је свакако постоја, а судећи по списковима занатлија, постојала је сложена подјела
послова, будући да су одређени људи тачно одређивани за извијесну грану производње
- самим тим, тешко да су постојали људи који су се бавили различитим и разним занатима
- интересантно је да нема назива за „писара/чиновника“ или „пољопривредника“
- робови можда нису имали статус баш као у класично доба, али сигурно би веома низак
- вјероватно нису имали никаква друштвена и политичка права, можда ни нека приватна
- појединци, мимо високог племства, нису уобичајено посједовали робље, изузев ковача
- у погледу ковачница се виде јасни спискови робова који су такође били занатлије
- нису сасвим јасни спискови жена и дјеце при дворовима, да ли су то робиње или шта су
- све у свему, највећи дио робова, осим ковачница, су по свој прилици биле управо жене
- наиме, послије освајања неког краја, мушкарци би се поубијали, а жене и дјеца поробили
- овакво женско робље је нарочито особено за подручје минојске цивилизације
- код Пиљана су се робиње наводиле или по занимању, или пак по мјесту поријекла
- та мјеста су: Милатос/Милет, Асвиаи/Азија (Лидија), Ламнос/Лемнос, Зефир/Халикарнас
- Милет је сигурно био микенска колонија, а можда је било насеља и у другим мјестима
- из тих мјеста на обали Мале Азије Грци су размјењивали са Анатолцима производе
- један од анатолских извоза свакако су могли бити и робови, тј. робиње које умију да раде
извијесне послове, па су их тако држали скупа, све са дјецом, како би свој занат продужиле
- према томе, називи мјеста на списцима жена су можда обиљежја мјеста гдје су купљене
- њихова мушка дјеца, како су старила, се по свој прилици пребациваху на посебан списак
- групе радница-робиња су имале своје надзорнице рада, које су биле боље плаћене од њих
 II – ИСТОРИЈА ГРЧКЕ I
Увод – Грчка и Егејско море

- грчка је смјештена на Балканском полуострву, једном од три медитеранска полуострва

- ипак, сам простор Грчке се знатно разликује од Апенинског и Пиринејског полуострва
- њену територију можемо представити бескрајним низом ртова, планина и острва
- континенталну Грчку од Пелопонеза, који је данас острво, раздваја Коринтски залив
- источну границу Тесалије чине планине Олимп, Пелион и Оса, те стјеновита обала
- Тесалију од Епира раздваја планински вијенац Пинд, врховима Тимфрест и Коракс
- овај вијенац се наставља у Беотију, и планинама Парнас, Хеликон, Китерон
- он се наставља све до Атике, и завршава практично на острвима у њеној близини
- тако се исто епирске горе правилно настављају на Пелопонезу, у природном низу
- стиснуст планинама, заливима и морем са свих страна, оно је грчком народу постало су-
ђено као основно подручје саобраћаја, али и потоњег ширења у удаљене крајеве

- важне географске особености простора Грчке:

* Велики морски рукавац – Коринтски залив
* Егејско море – острва и приступ Азији
* Положај у односу на Африку
* Подесност за стварање малих државица

- иако је Пелопонез – „Пелопово острво“, заиста и требао бити острво, повезано је за оста-
так Грчке уским простор – Истамском превлаком, што је оставило велике трагове
- наиме, многи простори који би иначе били планински и забачени имали су приступ мору,
захваљујући Коринтском заливу, а њим се исто тако сјеверни дио Грчке одвојио од јужног
- директна посљедица тога је независно вођење политике и развоја Грка у тим крајевима
- друга ствар, Истамска превлака је одвојила западне грчке крајеве од оних на истоку
- с обзиром на дугачка путовања око Пелопонеза, однос сјевер-југ је много боље развијен
- у сходности с тим су се развијала и трговачка и друга важна средишта грчког свијета
- наиме, ефикасни поморски путеви су сведени на исток, док је запад био умногоме осака-
ћен од приступа истим, управо због велике удаљености коју постојање Истма изазива

- Егејско море бројним острвским јатима скоро неосјетно повезује Малу Азију са Европом
- пловидба око њих је древним морепловцима пружала већу сигурност од отвореног мора
- на тај начин је туда створена приступачна спона за комуникацију између народа
- преко Егеја се грчки народ раширио по читавој обали Мале Азије, и постао центар Грчке
- на западу је море такође било приступачно, те је прелазак на Италију био умногоме лак
- међутим, онамо су тада живјели варвари, док су источни Грци долазили у директан кон-
такт са цивилизованим и развијеним источним друштвима, што им је било корисније
- узгред буди речено, из Грчке је била релативно приступачна и сјеверна обала Африке

- будући пуна бројним планинама, малим долинама и равницама, ријекама и шумама, била
је као створена за образовање малих државица, раздвојених природним препрекама
- супротна крајност од тога је била велика отежаност националног уједињења свих Грка
- копнени саобраћај је уопштено био веома тежак, те је превласт ујармио поморски
- самим тим је било лакше стварати поморске империје него оне ограничене на копно
- брзина и лакоћа саобраћаја на мору у односу на копнени је одиграло задњу ријеч
- копно не само да је било неприступачно, већ и веома неплодно и сиромашно рудама
- то је, опет, задало велики замах ширењу на удаљене територије и колонизацији
- са друге стране, узгајање грожђа и маслина је постало обиљежје живота у Грчкој

I – ПОЧЕЦИ ГРЧКЕ И ХЕРОЈСКО ДОБА

1. Поријекло Грка

- занимљив дио предисторије Грка почиње бронзаним добом и открићем металургије

- до тада се ограничено употрјебљавао бакар, али његова смјеса са калајем – бронза, се по-
казала много издржљивијом и чвршћом, и дала прави замах ратништву и земљорадњи
- бронзано доба траје између 2800. и 1050.г.п.Хр, када бронзу почиње мијењати гвожђе
- из тог периода се ни један историјски догађај не може са сигурношћу и чврсто датирати
- за разлику од Египћана и Месопотамаца, становници Грчке нису биљежили историју
- сви директни извори из тог периода се своде на глинене таблице и крхотине керамике
- на основу археолошких ископавања керамике, бронзано доба је подијељено на периоде
- ове подјеле и њихово датирање, извршено је на основу стилова и начина израде керамике
- они се накнадно дијеле на фазе, а неке од њих, нарочито позне, су додатно подијељене
- оваква подјела је веома важна за успостављање хронологије
- подјела по областима:
* Крит – минојски периоди
* Грчка – хеладски периоди (посљедњи: микенски)
* Острва – кикладски периоди

- Раноминојски период/Ранохеладски период: - Позноминојски период

I – 2800 - 2500. IA – 1550 - 1500.
II – 2500 - 2200. IB – 1500 - 1450.
III – 2200 - 2000. II – 1450 - 1400.
IIIA – 1400 - 1300.
- Средњоминојски/Средњохеладски период: IIIB – 1300 - 1200.
I – 2000 - 1900. IIIC – 1200 - 1050.
II – 1900 - 1700.
III – 1700 - 1550.

2. Крит

- средњоминојским периодом почиње значајан успон и напредак државе на Криту

- наиме, острво је било богато квалитетним дрветом: кипарисом, јелом, бором, кедром
- то је морало допринијети бродоградњи, а можда се извозило и за Египат, лош с дрветом
- комбинација планина и долина је подстакла сточарство, а богате равнице пољопривреду
- металургија је већ узнапредовала, а бронза, до тада скупа, поста широко доступна
- такође, изумљено је и грнчарско коло, што је допринијело развоју грнчарије и керамике
- почели су се појављивати слободнији, богатије украшени и разнооблични ћупови и сл.
- керамике овог периода се назива Керамес керамика, по пећини на Иди, с том грнчаријом
- најзначајнији напредак Крићана из овог времена је почетак зидања двораца и палата
- њихова градња подразумијева концентрацију политичког и религијског ауторитета
- такође, она је означавала и пораст богатства, па самим тим и припрему за даље ширење
- саграђени су значајне палате у сљедећим мјестима: Кносос, Малија, Фајстос, Закра
- ови дворци дијеле сличности са дворцима у Угариту/Рас-ал-Шамра, и на Еуфрату
- без обзира на сличности, значајан контраст Грчке и Истока наста појавом града-државе
- појавом дворске администрације, јавила се потреба и за писаним документима

- прво писмо на Криту је сликовно, по узору на египћанско, те се назива и хијероглифским

- нешто потом развило се слоговно/силабичко писмо, познато и под називом линеар А
- на Грчком копну ће се, изгледа од тог истог, развити и посебно писмо названо линеар Б

- крајем средњоминојског периода долази до великих разарања на Криту – земљотреси

- након обнове ових палата, период између 1650. и 1450. г.п.Хр. рачуна се као врхунац кри-
ћанске моћи, те након тог периода она почиње све више и више да опада, до нестанка
- заједничко обиљежје свих палата јесте веома велико централно двориште, које мора да
имаше церемонијалну улогу, затим резиденција владара, дворске канцеларије, дворане итд.
- постојала су и велика складишта за спремање залиха за трговину, која се у граду водила
- незаобилазни су станови и радионице дворских занатлија, задужених за одржавање

- највећи и најзначајнији од свих палата и двораца је свакако дворац у Кносу, чија површи-
на, само без споредних зграда износи 1,2 ha, а уз помоћне објекте досеже преко 2 ha
- на западној страни комплекса су државничке просторије, а поред њих оне обредне
- велељепније и украшеније грађевине су биле узвишеније у односу на остале
- поред просторија су и државна складишта, која се сатоје од деветнаест просторија
- у њима су карактеристични питоси, керамичке посуде од мањих ка већим (као бабушке)
- првенствено су садржале уље, главни извоз Крита, али засигурно и вино, вуно, житарице
- у ходницима су били укопани ковчези обложени оловом, за чување врједнијих предмета
- на источној страни је била краљевска резиденција са сопственим купатилом и клозетом
- терасасто се спушташе низобалу, наспрам ријеке Кирете, уз монументално степениште

- карактеристика крићанске градње је што грађевине имају темеље и подлогу од камена

- зидови су сложени од велике непечене опеке, међусобно увезане вишеструким гредама
- кров је раван, и састоји се од глине налијепљене на пруће, сложене на кровне греде
- просторије су често биле попуњене стубовима, који су подупирали више спратове
- они су били лијепо украшени, а цијеле просторије добро освијетљене свјетиљкама
- зидови су неријетко били осликани фрескама са сценама из свакодневног живота
- особито је занимљива фреска пехарника, слична фресци Крићана из Тебе египатске XVв.
- пред крај крићанског доба, на сјеверној страни је саграђено позориште, за 400 гледалаца
- једно старије нађено је у Фајсту; орхестра би четвероугаона; извођене су религиозне игре

- дворац у Фајсту обновљен је у XVI вијеку, по сличном плану као и у Кносу, неутврђен
- издваја се величанственим улазом, са дугим низом степеница широких чак 14 метара
- иако мањи од оног у Кносу, овај је био саграђен на врху брда, те доминирао долином Ме-
саре, и морао бити много упадљивији, па самим тим и велељепнији за виђење
- недалеко од овог мјеста, у данашњој Агиа Триада, пронађена је љетна резиденција
- осим изградње двораца, примјећен је у овом периоду напредак у општем начину живота
- Крит, изгледа да се ширио и на море, те имао колоније на Китери, Мелу, Тери и Кеју
- прва, у близини Пелопонеза, је засигурно крићанска, а потоње три су и даље спорне

- Мелос је засигурно био богато мјесто, особито земљорадњом и опсидијаном

- на Тери, недалеко од овог острво, нађено је насеље које је врло лако може бити минојско
- напуштено је усљед вулканске ерупције, те покривено дебелим слојем пепела
- архитектура, те фреске и начин украшавања стилом и керамиком подсјећа на Крит
- има минојске керамике, али и острвљанске, која више подсјећа на Мелос него на Кносос
- Кеос је, изгледа, био на свом врхунцу у XVI и XV вијеку, али је разорен земљотресом
- налазећи се близу Атике и Еубеје, био је погодна лука за трговину са Грчком и острвима
- први слој насеља указује на поријекло са копна и острва, али временом утицај Крита све
више расте, што се види по присуству Камарес керамике, а од XVI в. је оно веома јако
- на острву су изгледа отворене радионице за производњу керамике по критском моделу
- не постоје чврсте основе о минојском карактеру острва, унаточ митским предањима
- мит говори како је краљ Минос обљубио кћер кејског краља, и његов син поста краљ

- Атина је такође митски повезана са Критом, наиме, митом о Тезеју и Минотауру

- по њему, Атина је била под влашћу Крита, и плаћала данак од 7 момака и дјевојака годи-
шње, који су одвођени у лавиринт, у Кносос, камо су предавани минотауру да их изије
- Тезеј, у дослуху са краљевном Аријадном, убије Минотаура, и уз помоћ клупка конца
обиљежи себи пут да побјегне из лавиринта, а потом са њом побјегне са острва Крит
- међутим, по пристајању у Наксос, ту остави Аријадну, те се врати кући, ослободив Атину
- он и Херакле су, по миту, савременици, и живјели 2 генерације прије Тројанског рата
- до тог времена је минојска моћ била одсутна већ 100 година, па тако имамо анахронизам
- Аријадна је име једне критске богиње, а минотаур је мотив неколико минојских печата

- минотаур је, као и многи други демони са животињским главама, вјероватно увоз Египта
- његове жртве су можда одјеци опасних игара са биковима, освједочених на фрескама
- ријеч „лабиринт“ можда долази од каријског лабрус – двосјекла сјекира, чест мотив у ми-
нојским палатама, те је тако „кућа двосјекле сјекире“, а комплексна као да је безизлазна
- без обзира на предање, археологија говори о Криту као о краљевини чије су амбиције би-
ле далеко од експанзионизма и империјализме, а добро ослоњене на економију и трговину
- узгред буди речено, развој на Криту је одиграо важну улогу у цивилизовању Грка и копна

- развој критске културе видимо по богатој и квалитетној керамици, која у потоњим перио-
дима тешко да може наћи себи равног пара, с обзиром на начин израде и украшавања
- након апстрактних мотива Камарес керамике, мотиви су све чешће из живота и природе
- најчешћи мотиви постали су: делфин, хоботница; палма, крин, ирис и цвјетови мака
- чињеница да су имали јаку флоту, неутврђене градове, те да имамо слабо присуство ору-
жја, указује на чињеницу да није постојало страха од напада из вана или са самог острва
- њихове фреске веома ријетко приказују мотиве из рата, а много чешће су из природе

- нема доказа о постојању јавних храмова: светилишта бијеху у пећинама и на врховима

- тамо је постојао неки облик јавног култа, те су ту људи долазили и приносили жртве
- постојала су изгледа и сеоска светилишта, са култом дрвета и епифаније божанства
- било је домаћих светилишта и по дворцима, али и по приватним кућама грађана
- сама палата је, по свој прилици, била средиште култа и народне религије на Криту
- судећи по фрескама, религија Крићана је била нарочито заинтересована силама природе
- врховна богиња је била божанство природе и звијери, чувана лавовима или голубицама
- на дворцу је пронађена и фигура богиње обавијене змијом, можда богиње заштитнице
- по свој прилици, на острву су већином преовладавала божанства која су женског пола
- пар мушких је изгледа било подређено, али ће касније Грци поријекло дијела својих бого-
ва, који су већински мушки и као такви управљају пантеоном, одредити управо са Крита
- два култна симбола су била важна: рогови – мјесто посвећења, двосјекла сјекира – култ
- потоња је веома чест мотив, како на фрескама по палатама, тако и на грнчарији
- она је била и веома чест на вотивни дар, па је израђивана у најразличитијим димензијама
- нису, изгледа, имали много окултног, нити богате погребне церемоније са много дарова

- сјајни период критских двораца траје све до XV в.п.Хр, када су дворци у Малији, Закру и
Фајсту постали хрпе шута, пепела и ањтраге, као и многе грађевине у другим градовима
- ово разарање је, судећи по археолошким налазиштима, тада преживио једино Кносос
- свједочанства о његовом разарању упућују тек на 1400.г, када је већ затонуо у мрак
- који је разлог тога није сигурно, иако се предлаже инвазија Микењана са копна на Крит
- насупрот овог иде чињеница да је у доба разарања Кноса он већ био под њиховом влашћу
- Кносос из посљедњег периода је већ пун грч. линеара Б и има гробнице микенског типа
- за разлику од Кноса, у осталим минојским дворцима га не проналазимо, поред линеара А
- линеар Б је, интересантно, прво пронађен на Кносу, а тек потом у Месенији, у граду Пилу
- кноске таблице, нажалост, не говоре о освајању Крита, као ни о односу са домородцима

- један приједлог да се објасни пад минојске цивилизације је и вулканска ерупција на Тери

- већ је отприје познато да она свој садашњи облик дугује једној вулканској експлозији
- она се десила негдје око 1500.г.п.Хр, и покрила све околне градове лавом и пепелом
- кратер првобитног вулкана попунило је море, и подијелило Теру на три одвојена острва
- ово нагло кретање мора изазвало је цунами са валовима преко 30 м, који су сигурно дош-
ли и до обала Крита, гдје су већ потврђени слојеви пепела, који су морали доћи са Тере
- међутим, не може се рећи да је то директан повод и за разарања на самом Криту
- керамика из Акротирија, на Тери, се од оне у вријеме копнених разарања разликује за ба-
рем 20 до 50 година, премда и једна и друга очигледно припада позноминојском периоду
- додуше, посвједочено је и да је ерупцији претходио један разоран земљотрес
- он је можда био директан повод за исељавање становништва, прије саме ерупције

- међутим, немогуће је да то буде директан повод за пожаре на минојском копну

- уосталом, археолошка налазишта указују да је до ерупције дошло за кратко вријеме
- са друге стране, иако пожар може бити посљедица земљотреса, он није његова обавезна
посљедица, те прије да су пожари на Криту производ људског насиља, него земљотреса
- било како било, посљедице теранске ерупције су морале имати одраза и на Крит
- сјеверна обала је сигурно била скршена, све са до тад снажном минојском флотом
- виде се трагови оштећена на палати у Кносу, а дебели слој пепела је био покрио земљи-
ште на истоку острва, те га тако привремено учинио неподесним за обрађивањем

- ако узмемо људски елеменат као разлог разарања, то могу бити Крићани, Грци и странци
- Крићани, по свему судећи, нису имали проблема са социјалном правдом и богатством
- наиме, оно није било распоређено у уском слоју људи, а и тешко би било објашњиво ра-
зарање сиромашнијих градића и села, ако је социјална револуција била у питању
- постоји велики број приватних печата, што указује на јаку средњу класу у Минојаца
- у самим градовима нема значајне подјеле на веће и мање, тј. богатије и сиромашне куће
- у Угариту и Египту проналазимо између 1230. и 1170.г.п.Хр. трагове гусара пљачкаша
- они су опустошили све на свом путу ка Египту, те није искључиво да су били и на Криту
- међутим, то је у XV вијеку тешко уклопиво, јер се у XIV вијеку сигурно не би развила бо-
гата трговина Крита са Истоком, да су већ тада постојале организоване гусарске флотиле
- највјероватнијим се одговором, дакле, чини долазак Грка са копна, могуће из Арголиде,
који су Кносос заузели без великих потешкоћа, те потом смлавили противнике на острву

- међутим, већи проблем од овога представља разарање Кноса, педесет година касније
- предлаже се да га је разорио земљотрес, али у том случају би се засигурно обновио
- друга претпоставка је да је засметао Микењанима, па су га из истих разлога разорили
- како год, судећи по налазима керамике, Кносос је вјероватно разорен негдје око 1350.г.
- дакле, барем 70 година након разарања двораца, Кносос и барем простор претходних че-
тирју великих палата је био под влашћу Грка, тј. Микењана, и био веома успјешан и моћан
- ту је посебно питање судбина града на истоку Кидоније, који је био важан град и у архај-
ском и класичном периоду, па је несумњиво да је такав био и у минојско доба (Хомер)
- пронађено је складиште са питосима из тог периода, које је имало капацитет 113k л уља
- с обзиром на присуство занатлија у граду, можда је у замјену за уље набављао племените
метале, драго камење, и сличне сировине, не толико доступне у том дијелу критског острва
- ово је све настављено доласком Грка, па је накнадно узнапредовала и администрација
- управо је грчко искуство из Кноса довело до зидања великих палата и двораца на копну
- па ипак, он је разоран управо од самих Грка, који су га пронашли као супарника, прије но
што су Микена и Теба ступиле у пуни свој процват и напредак

3. Микенска цивилизација (1600-1100.г. прије Христа)

- пронађен је низ таблица написаних дешифрованим линеаром Б у Кносу и у Пилу

- међутим, Кносос је разорен око 1350.г, а Пилос око 1250.г, но, како је нешто пронађено и
у Теби, и у Микени, пронађена је велика једнообразност и подударност међу њима
- садржај таблица се своди на спискове: личних имена, инвентара, за додјелу материјала,
земље за закуп и количине сјемена за исту, жртава за принос појединим боговима
- премда култ воде свештеник или свештеница, вјерски календар водила је, изгледа, држава
- двор је био задужен и за производњу оружја, те да води рачуна о залихама у причуви
- имао је и залиху бронзаних врхова стријела, а Пил је пред свој крај имао 120 бојних кола
- закуп, расподјела и обрада земљишта вршиле се путем дамос-а, општине или заједнице
- државом је предводио краљ – ванакс, који је имао свој сопствени посјед – теменос
- међутим, као што видимо, и он се бавио сточарском и пољопривредном производњом

- одмах испод краља је извијесни лавагетас – вођа народа, који такођер има свој теменос
- он износи трећину површине краљевог; можда представља некаквог војног заповједника
- одмах испод њега су хекветаи/хепетаи – „пратиоци“, као клас. грч. ἑταῖροι, лат. сomites
- види се и гуасилеу/пасиеру, каснији βασιλεύς, али овдје само мањи локални заповједник
- код Хесиода видимо свједочанство о βασιλεῖς „који ждеру дарове“, мито дијели правду
- постоји и низ најразличитијих занимања у реду производње, који се зову „краљевски“
- наиме, наведене занатлије су вршили службу искључиво за потребе двора и краља
- врхунац микенске цивилизације протеже се на период између 1400. и 1250.г.п.Хр.
- грчко усмено предање говори о Микени као о богатој златом, што се да и потврдити
- наиме, пронађен је велики број гробница у облику бунара, препуних вриједних предмета
- постоје и надземне гробнице θόλοι, и у њима су сахрањивани краљеви и његови сродници
- он је живио у акропољу, а изгледа да је први дворац са бедемима подигнут тек у XIV в.
- зидови су били дебели шест метара, саздани од неправилних блокова кречњака, међусоб-
но увезаних глином и мањим камењем, који су пратили контуре брда – „киклопски зидови“

- најславнији споменик Микене је θόλος гробница коју Паусанија зове Атрејевом ризницом
- њен настанак се смијешта негдје између изградње првих зидина и њихове реконструкције
- сем величине, разликује се од свих осталих изврсном каквоћом израде и декорација
- прилаз гробу – δρόμος, просијеца брдо и дугачак је 36 м, а широк 6 м, са зидовима од 10 м
- улаз у гробницу је 5,4 м висок и 2,7 м широк, те му надвратницу покрива камен од 100 t
- читав је украшен лаконским зеленим и црвеним каменом, с украсним шарама и мотивима
- димензије гробнице су 14,5 са 13,2 м, те је саграђена од фино истесаног камена, сложеног
у правилне редове, те је читав простор покривен одозго кровом, а купола обложена глином
- то је учињено да би била непромочива; постојала је и споредна просторија од алабастера

- oко Микене су се зракасто ширили путеви, кроз цијелу Арголиду, особито према Истму
- додатна потврда путева су остаци мостова, насипа, и других обиљежја путног правца
- путеви сјеверно воде све до Беотије, а јужно до мјеста потоњег Хериног храма – Ἡραῖον
- важни градови и утврђења окруживаху стратешки и економски важну Аргивску равницу
- са запада то су Аргос и тврђава Лариса, са југа лука Тиринт, али и Науплија, Дендра итд.

- Тиринт, налази се 2 км од мора, на издужен стијени, са дворцем опасаним зидинама

- у двориште палате се улазило кроз тријем, па кроз врата у унутрашње двориште, гдје се
налазило светилиште, а још дубље унутра се налазило градско огњиште са 4 дрвена стуба
- велики мегарон – соба, је била, изгледа пријемна просторија, а мањи, приватни, краљева
- у једном дијелу проналазимо и купатило, али и степенице, које указују да бјеше спратова
- има много критских особености, од којих се највише истичу подне декорације
- владар је живио у дворцу, горе на брду – ἀκρόπολις (високи град), а народ у равници

- Месенија је била једна од најнапреднијих области раног и средњохеладског периода

- ондје су отркивене ријетке неопљачкане θόλος гробнице, и онамо се најприје појављују
- пронађено их је преко стотину из бронзаног доба, што говори о мноштву краљевина тамо
- добро утврђено мјесто на брду Ано Енглиано, постало је, биће, административни центар
- у вријеме 1300.г. долази до рушења свих зграда на његовом врху и грађења великог двора
- то мјесто временом добија назив Пилос, што је назив који је шетао са мјестом пријестола
- као и свако друго значајно микенско мјесто, врх брда је био опасан снажним зидинама
- око 1200.г, међутим, долази до његовог потпуног уништења, те град потпуни запустје
- дворац је сличан, по саставу, оном у Тиринту, али сразмјерно је мањих димензија
- улази се кроз главни улаз у двориште, па кроз тријем у главни мегарон – 13х11м велик
- као и у Тириниту, на десном зиду мегарона виде се трагови гдје је некада био пријестол
- зидови просторије били су украшени фрескама, а коцка испод пријестола хоботницом
- као и онамо, и овдје је велики мегарон био државна просторија, а краљ имаше своје одаје
у посебном мегарону, који је био његова приватна одаја, и имао огњиште и своје двориште
- једна од просторија имала је каду од теракота и два трајно уграђена резервоара за воду
- на претпостављеном спрату биле су спаваће собе, а било је и много соба за складиштење
- пронађен је у њима низ разноразних посуда, од којих има највише високих чаша – килика
- у цијелом двору их има преко 3000, и још 1000 дубоких здјела, можда за церемонијалне
потребе, јер је двор био задужен да обезбиједи одговарајући прибор за државне светковине
- ту су биле и просторије за складиштење вина и уља, али и дворска канцеларија (таблице)
- судећи по таблицама о оправкама бојних кола, можда је пар просторија служило за њих
- по предању, Пилос је пријестолница Нелеја, из Тесалије, оца Нестора из Илијаде

- Атина је сјеверно од Истма била у веома повољном положају, јер је имала усамљену и
високу стијену усред равнице, на којој је утврдила свој акропољ, о чему имамо налазе
- био је опасан високим зидинама, скоро истовјетним онима које имамо у Арголиди
- саграђени су, по свој прилици, негдје око XIII в, али Атина није била значајна у бронза-
ном добу, те су је Теба и Микена, далеко надмашивале по својој моћи и богатству
- нађене су под акропољем гробнице из XIV и XIII в. с предметима са Крита и Египта

- Теба се још од најранијих предања приказује као веома важно мјесто и средиште
- постоји јако предање о Теби, њеном богатству, и ратовима с Аргом (Едип, седморица)
- наиме, Аргос је напао Тебу, те био поражен, али је седам јунака, потомака поражених на-
падача, поновно кренуло у напад, те освојише Тебу, једну генерацију пред Тројански рат
- археолошка претрага је немогућа јер је Кадмеја, тебански акропољ, данас под градом
- име је добио по Феничанину Кадму, који је донио у Грчку писмо и основао град Тебу
- ипак, нешто је нађено, укључујући пар таблица на линеару Б, остатака фресака, ћупова,
те извијесног броја печата из Вавилона, Сумера и Анадолије датираних од ХХХ до XIV в.
- постоји претпоставка да је двор у Теби двапут разаран, почетком и крајем XIII в.п.Хр.
- иначе, највећа и најбогатија θόλος гробница у цијелој Грчкој је пронађена управо у Теби

- Орхоменос је по предању био веома богат, али у класично доба већ другоразредно мјесто
- у њему је нађена једна од најљепших θόλος гробница, саграђена негдје око XIII в.
- дијели огроман број сличности са Атрејевом ризницом, по унутрашњем уређењу
- близу Тебе буде језеро које је зими испуњено водом, а љети, ако се не исуши, мочвара
- микенски инжињери су направили дренажни систем да ју оспособе за земљорадњу
- насипи око језера се, на основу керамике, отприлике датирају у период XIV и XIII вијека

- на рубу језера подигнуто је јако утврђење Гла, са четири добро утврђене двери на себи
- ограђени простор је био седам пута већи од акрополе, и нема знакова сталне насељености
- у углу комплекса било је овеће здање, али нема никаквих обиљежја дворске архитектуре
- утврђење је имало двије функције: чување дренажног система и да буде прибјежиште
народу и стоци, у случају некаквог напада, на шта указују његов велики обим простора
- како видимо по налазиштима, тесалски Јолкос је такође био значајан, имао двор и θόλος

- микенска економија се могла уздржавати путем лова, риболова, сточарства и жита

- међутим, материјали и племенити метали за израду оружја и оруђа збављаху са стране
- бакра је у Грчкој било веома мала, а калаја никако, као ни у читавом Медитерану
- ови метали су били нужни за израду бронзе, а нешто сребра би на Лауриону на Атици
- ипак, слабо се експлоатисало, те су Микењани за племените метале морали ићи далеко
- зато је била добро развијена трговина, особито метала, нарочита на Липарским острвима
- вјероватно да су Микењани отамо добављали пелемените метале, довожене из Ертрурије
- пронађено је нешто микенске керамике и на острву Ишији, мјесту потоње Питекусе
- пронађено је нешто керамике и на Сицилији – можда указује на трговину житарицама
- нарочито велики број микењанских остатака налазимо недалеко од Тарента – колонија?
- то је што се тиче Запада, а што се тиче Истока, Микењани нису могли спокојно пловити
источним Медитераном све док није сломљена наукратија Крита, што би око 1400.г.п.Хр.
- отад минојску керамику у Египту, Палестини, Кипру, Сирији почиње мијењати микенска
- Египат је могао Микени давати злато из Нубије, егзотичним камењем и луксузном робом
- особито су били корисни папирус за израду једара и египатски кремен за врхове стријела
- из Сирије су долазили текстил те слоновача, чију су обраду Микењани били извјештили
- Кипар је био особито привлачан Микењанима због свог богатог извоза руде бакра
- у једном трговачком броду, потопљеном између 1200. и 1100.г, нађена је тона бакра, не-
што калаја, бронзано оружје, те отпаци од бронзе, вјероватно за накнадно претапање

- како је трговина ка Истоку напредовала, тако су се образовале колоније, које су подсти-

цале даљу трговину, што је довело и до исељавања неких минојских градова
- тако је по оснивању микенске колоније на Роду мирно исељен минојски град Тријадна
- има назнака и о микенским насељима на Карпату, те на обалама Памфилије, у МА
- пространа Киликија и њена равница су били недоступни за колонизацију због великих
хетитиских тврђаве Мерсине, те Тарса посредини, али се зато населише у Угариту
- онамо су пронађени богати трагови микенског присуства, у виду мноштва керамике
- то је био богати трговачки град, гдје су људи из Истока и Запада размјењивали робу
- одатле је роба из Египта и читаве Месопотамије била доступна за куповину
- отамо, као и из Ашкалона, микенска керамика је путовала све до иза Палестине и Сирије
- нађено су трагови микенских трговаца и у Египту и другдје, али нису из дугог периода

- о утицају Микењана на обали Мале Азије не зна се много, али очигледно је да је у Миле-
ту Микена смјенила минојски утицај, ако не и само становништво и управу колонијом
- претпоставља се да су на исти начин Микењани смијенили Минојце и на острву Самос
- могућа друга насеља Микењана, мањег или већ обима, су: Халикарнас, Колофон, Ефес

- и у Милету, и у Сирији, Микењани су били на рубовима моћног Хетског царства

- постојало је између 2000. и 1200.г.п.Хр, и око 1350.г. било на врхунцу своје моћи
- код њих се појављује у архиви назив народа Аххијава – што се можда односи на Ахајце

*религија
- у суштини, немамо никаквих детаљних извора који би дали подбробан увид у исту
- постоји велика сличност између религијских мотива минојске и микенске цивилизације
- наилазимо на сличне култне сцене, поштовање на отвореном, адорацију и епифанију
- важне су вотивне посвете, гдје женска божанства преовладавају и на Микени и на Криту
- па ипак, рогови посвећења у Микени нису од неког претежног значаја, а двосјекла сјекира
је ништа више од декоративног елемента, за разлику од њиховог великог значаја на Криту
- код Крићана су постојале култне просторије, и оне су углавном лако препознатљиве
- Микењани су имали жртвенике у двориштима, али биће да нису имали храмове и статуе
- додуше, пронађен је велики број фигурина у једној кући изван микенских зидина
- можда су тамо склоњене из просторије крај акрополе, приликом неке од опсада
- на основу таблица из Кноса и Пила, изгледа да је општи концепт религије тада био много
другачији од оног хомерског и потоњег грчког
- богиње плодности, тада поштоване на широком простору цивилизованог свијета, почев
од Анадолије па све до држава Блиског Истока, бјеху изгледа важније од Зевса и Аполона
- Зевс и Хера се спомињу и у Кносу и у Пилус, док је пилски Посејдон на Кносу Енесидаон
- бог битака је Енегалиос, потоњи Арес, а извијесни Раивон је можда Аполон Видар/Љекар
- постоје у Пилу алузије на Артемиду и Хермеса, па чак и на Диониса, али су још нејасне
- наиме, не зна се ни дали су богови, нити имају епитете као што су их то имали потоњи
- мушки елемент је на Пилу био јачи, те је врховни бог код Пиљана изгледа био Посејдон
- у Одисеји, када Телемах Одисејев одлази у Пилос, тамо се слави гозба у Посејдонову част
- он је и бог-заштитник Јонаца и Атине, који воде поријекло, ето, управо од Нелеја Пила
- и цар Птоломеј је граду Пигадији на острву Карпатос надјенуо име Посејдонополис
- у религији се одражавају грчки и предгрчки елементи, али је разлика међу њима танка

*Оружје
- за разлику од религије, за оружје имамо доста поузданих података – особито из гробова
- из времена гробница-бунара, најпопуларније оружје би рапир – мач за убадање, а и копље
- судећи по печатима/прстењу/вазама/фрескама, мач је био популарно оружје за двобоје,
који су тада били веома значајни, док су војници користили и дуга копља, можда око 2,5 м
- постојало је можда варијација у величини копља, те сулице, али у основу бјеху за убадање
- пронађено је и много врхова за стријеле, које су се користиле и за ратовање и за лов

- судећи по фрескама, бојна кола су била у употреби, али тешко да су Микењани имали
припитомљене коње, барем не прије бунара-гробница, док се у МА коње појавио врло рано
- приликом пада грчког Кноса нађена је велика залиха дијелова за кола и запис о оправци
- с обзиром на кршевит терен Грчке, бојна кола су углавном служила за превоз племића

- примитивни оклопи су били у употреби, али скивању металних оклопа нема чак ни трага
- основна одбрана били су штитови, најчешће од воловске коже превучене преко дрвета
- био би у облику 8-ице, стегнут на средини, па тако уједно и заобљеног облика, са стране
- други тип штита био је као пресјек ваљка, заобљен са стране и широк, до испод кољена
- ноге је можда штитила кожа, а главу шљем од кожа, са плочицама од вепрових кљова

- о периоду између бунара-гробница и XII вијека немамо много детаљне податке

- судећи по толос-гробници у Дендри, у Арголиди, дошло је до значајног напретка што се
особито огледа у одбрани: нађени су оклоп од бронзаних плочица и бронзани назувци
- овај је датиран на око 1400.г.п.Хр, а први сљедећи који је нађен је тек с краја VIII вијека
- с обзиром на цијену, непрактичност и тежину металног оклопа, тешко је усвајан
- из сличног периода је пронађен и први бронзани шљем, који је пронађен на Кносу

- прије XIII вијека нису примјетне никакве промјене у наоружању за одбрану

- мач је унеколико промијењен: смањена му је дужина, али је и даље служио за бодење
- око 1250.г, вјероватно дошав са сјевера, појављује се мач и за сјечење и за убадање
- можда је у то вријеме дошло и до ширих промјена, јер је знатно скраћена и дужина копља
- огромни штитови за цијело тијело су застарили, те су замијењени мањим, округлима
- били су и даље од воловских кожа на дрвету, понекад са испупчењем у средини, а ријетко
и са шиљком; метални шљемови на копну још нису били усвојени, те бјеху од коже и даље
- пронађено је нешто бронзаних назувака и плоча за рамена, али ниједан бронзани оклоп
- један од значајних споменика који говоре о наоружању из овог периода је Ваза ратника
- она приказује многе појединости тадашњег ношења оружја, као и чињеницу да су војни-
ци приказани у редовима, те двобој полако престаје бити кључни мотив ратничких слика
- развојем трговине долази и до богаћења ширих народних маса, па тако и до доступности
бољег наоружања истој, што ће значај појединца у борби смањити, и водити ка фаланги
- велики број оружја у гробницама указује на ратничку природу живота у микенској Грчкој
- и у предању видимо свједочанства о великим раздорима унутар државица и области
- прекоморско ратовање им је, изгледа, било страно, те нам је позната само прича о Троји

4. Тројански поход

- по епу, Агамемнон из Микене сазива своје вазалне државе из цијеле Хеладе да му буду
савезници у рату против Париса из Троје, који је отео Хелену, жену брата му Менелаја
- крећу из Аулиде у еубејском тјеснацу, и направе војни логор под Тројом, гдје бише 10 г.
- велику опасност представљала је његова свађа са Ахилом, што је угрозило исход рата
- на концу је град узет на превару, дрвеним коњем, опљачкан, спаљен и разорен

- Троја је саграђена у рано бронзано оба, и била много напреднија од грчког копна
- налази се на једном узвишењу, на 6 км од Егејског мора, те нешто краће од Хелеспонта
- доминара равницом око себе и два важна пута:
* копненим – ишао дуж западне обале Мале Азије, па преко Хелеспонта у Тракију,
* морским – из Егеја, преко Пропонтиде до Босфора, па у Црно море

- простор града је насељен од најранијих времена, те постоји много слојева више градова
- слој Троја VI, за који се сматрало да је Хомерова Троја, је био богат златом, сировинама
из најразличитијих крајева, имао велике и богате куће, те снажне и дебеле зидине
- прво се сматрало да је то Троја II, али она се датира исувише рано – још прије 2000.г.п.Хр
- након те године насељава се други народ , који ће саградити оно што називaмo Троја VI
- град је поновно добио облик пријестолнице, те имао краљевску палату велику 200х150 м
- зграда би у центру града, нивелисана терасама, окружена богатим чиновничким кућама
- пред самим зидинама куће су биле збијеније, а ван бедема земљорадници, као у Микени
- у периоду с краја XIV вијека комотно се могла поредити са моћу Микене и Тиринта
- судећи по археолошким подацима, та Троја је срушена негдје око 1300. год. прије Христа
- оно што је пронађено указује на посљедице земљотреса, а не на некакав освајачки подвиг
- такође, ни сљедећи слој града не указује на промјену становништва или цивилизације
- бедеми су поновно изграђени, а куће саграђене поново, дјеломице старим материјалом
- и прије и послије разарања виде се трагови микенске керамике, додуше мање послије
- па ипак, ново насеље чини се доста збијеније и свака кућа има сопствене јаме за залихе
- очигледно је да је нечији напад очекиван, али, по свој прилици, не из правца Грчке

- слој који се најчешће назива Хомеровом Тројом је Троја VIIA, која је страдала у пожару
- нађена су два скелета у једној кући, и лако је могуће да је страдала насилним путем
- међутим, по свему судећи, освајач није имао много чега да понесе из града
- сљедећи слој Троја VIIБ у почетку показује сличности са претходном, али је убрзо дошао
нови народ, који је донио нови тип керамике са украсом од дугмета, што није микенско
- ако су Грци и разорили ону Троју, циљ разарања није био за трајно, те прије да је био чи-
шћење пута ка Пропонтиди и црноморској трговини
 5. Немири у Грчкој и на Блиском Истоку

- иако су немири на Блиском Истоку морали бити опасност за Микену, било их је и ближе
- средином XIII в. имамо ново опасивање зидинама, на челу с велељепном Лављом капијом
- градња тог периода још увијек не указује на опасности и било какве могуће немире
- ипак, крајем истог вијека имамо трагове израде пролаза на зиду ка помоћном извору воде
- то се тумачи осигуравањем од нестанка воде у случају дуге опсаде на градске зидине
- отприлике је у слично вријеме иста ствар била урађена и у Атину, и у Тиринту
- у Тиринту је прокопан подземни пролаз до изворишта воде, а у Атини је направљено не-
колико веома стрмих степеника до изворишта које је било 30 метара испод Акропоља
- други важан траг немира је изградња зида на Истму, почевши од Саронског залива
- нађена су 3 километра овог зида, те се не може тачно утврдити је ли био завршен

- крајем XIII в. видимо трагове разарања у Микени, Тиринту, Дендри; у Месенији у Пилу, у
Тесалији у Јолку, у Беотији у Теби, док су Орхомен и Гла напуштени, а Атина је спашена
- по свој прилици, Микена је разорена из три пута:
1.) Извијесан број кућа и „Кућа трговца уљем“ ван зидина
2.) Трагови разарања унутар градског акропоља
3.) Потпуно уништење града, са бедемима

- дио зида на Истамској превлаци, управо из овог периода, можда дио обрамбеног система
- постоје указивања да се ради о зиду који окружује пут који води ка средини превлаке
- па ипак, ако би он заиста био одбрамбени, указивао би на опасност која долази са сјевера

*Најезда са сјевера
- поставља се питање о којој се то тачно опасности са сјевера ради, ако је зид одбрамбен
- неки су наговијештали опасност од Тебе и савеза око ње, што је мало вјероватно
- морало се радити о опасности већег обима, која би тако велики подухват морала изазвати
- судећи и по ономе што се сматра остацима нападача, они нису одвећ били ни странци
- средњи закључак који се може извући је да су нападачи са периферије: Епир или Тесалија
- додуше, први слој разарања у Микени је можда плод унутрашњих нереда, јер већ код Хо-
мера имамо назнаке о истима, приликом описа повратка Агамемнона из Тројанског рата

- у сваком случају, они нападачи који су нападали Микени су морали у Арголиди и остати
- оставши ту, вршили су даље нападе на Микену, те је коначно уништили најкасније 1150.
- може нам бити занимљив и детаљ у предању о „повратку“ Хераклида, послије 100 година
- неки ово сматрају тумачењем временског распона између првих разарања нападача који
се враћају са плијеном назад у постојбин, и великог досељавања придошлица на Пелопонез

6. Хомерови епови

- херојско доба грчке историје је завршило, хајде да кажемо, разарањем града Микене
- успомена на микенске владаре остала је дубоко у сјећању, те се преносила поезијом
- још и у Одисеји видимо пјеснике Демодока и Фемија, на Сферији и Итаци, па и сам Ахил
на једном мјесту каже се да пјева „јуначке пјесме“ још под Тројом, што су важни детаљи
- то усмено предање у виду пјесама су обликовали аеди и рапсоди, идући по градовима
- у Илијади видимо писца гдје вели да своје дјело смијешта у „доба безначајних људи“
- дакле, људи који су говорили о Тројанском рату живјели су далеко послије њега самог
- Херодот је смјестио Хомера и писање епова у IX вијек, док позадина дјела указује на VIII
- до тренутка настајања обједињених епова, већ је постојао добро утврђен стил и језик епа,
утврђене основне црте фабуле, велики број јединствених епитета и утврђених стихова
- ти стихови се често пута понављају, а некада су то читави пасажи са утврђеном формом
- све у свему, обично се узима да је коначна верзија сабрано дјело једног човјека – Хомера

- Хомер описује у Илијади шљем од коже, са плочицама од кљова вепра и перјаницом

- управо такав шљем се среће на приказима војника од гробница-бунара па све до XIII в
- према томе, описани шљем је био у употреби још давно прије пада града Микене
- пронађен је и пехар са голубицама, који неодољиво подсјећа на опис Несторовог пехара
- то није толико због димензија, колико због детаља, као што су то додаци голубица
- такво нешто је било уобичајено за минојски Крит, а нимало уобичајено за VIII вијек
- веома важан детаљ из Илијаде за археолошка истраживања је свакако каталог бродова

- он је, на први поглед, неумјесно убачен, те нема никаквог повода да се онамо очекује
- па ипак, чињеница да такво предање, које је сачувало безброј имена градова, углавном
безначајних у архајском и класичном периоду, има своје мјесто у епу је веома значајна
- добар дио њих, по свој прилици и јесте из микенског доба, али има и анахронизама
- наиме, један дио списка, по природи ствари, највише одговара стању из XII вијека
- онда, Аргос се представља као моћан град, под ким је и Тиринт, а микенска власт је при-
тиснута према сјверу, што у пракси не видимо, али можда одговара преврату у XII вијеку
- затим, с обзиром на обим микенске власти, тешко да би баш Микена била вођа Хелена
- није убројан тебански акропољ – Кадмеја, те је убројан само стари град, што је вјероват-
но посљедица предања да су потомци Седморице против Тебе – Епигони, разорили Тебу
- то је, по предањској хронологији, учињено прије Тројанског рата, што видимо у пракси
- наиме, Теба је у једном тренутку пред крај микенског доба стварно била разорена
- затим, видимо неподударност Хомера и предања око Беоћана, јесу ли учествовали или не
- проблем ту настаје због питања када су они дошли у Беотију, прије или послије тог рата

- занимљива је чињеница да се Крит, вођен Идоменејем, представља као моћна сила

- по броју бродова је одмах иза Микене и Агамемнона, и каже се да је ахајског карактера
- Кносос се наводи као први и главни град, а одмах за њим Гортина, која тешко да је била
значајна прије гвозденог доба, а и тешко да је у XIII вијеку задобио свој дорски карактер
- наиме, минојски карактер крићанских градова се веома дуго одржао и након пада Кноса
- чак штавише, прелаз из домаћег становништва у грчко је археолошки скоро непримјетан
- једино што се у Кносу промијенило је писмо, а све остале ствари су остале скоро исте
- међутим, већ у Одисеји видимо више различитих народа на острву и нецентрализованост

*Илијада
- периоди од XVI до VIII вијека су сви понаособ оставили своје трагове на самом епу
- пјесникови јунаци користе штитове осмице и штитове у облику куле, који су у вријеме
Тројанског рата, већ одавно били застарјели, и припадају времену гробница-бунара
- од XI па до VIII вијека главни материјал за израду војне опреме је гвожђе – гвоздено доба
- па ипак, у Хомеровим еповима и даље се јасно види да је оружје израђено од бронзе
- бојна кола су и даље традиционални пријевоз за двобоје, што у VIII вијеку није случај
- са друге стране, копље је код Хомера првенствено за бацање, као у геометријско доба, тј.
мрачно доба (1100-800.г.п.Хр.), које се тако назвало па карактеристичном стилу керамике
- у микенском периоду копље је служило првенствено, скоро искључиво, за убадање
- то је један од детаља који указује на заборављање микенских карактеристичних обиљежја
- веома је упечатљиво одсуство помена θόλος-гробница, најкарактеристичнијег мик. здања
- погребни обичају које видимо у Илијади имају веома мало заједничког са микенским
- најупечтаљивија је разлика што су Микењани сахрањивани, а у Илијади се спаљују, на
шта се гледа као на нешто уобичајено, што је управо обиљежје потоњих времена
- не видимо ни много трагова и спомена писању, које је у Микени било сасвим уобичајено
- затим, гвожђе, које је у Микени било луксуз, се веома често користи за поређења, и то по-
ред предмета као што су то ножеви, мотке, сјекире, који онда свакако нису били гвоздени
- нема археолошких налаза о микенским храмовима и великим култним статуама, док су
они у Илијади нешто што се најнормалније спомиње

*Одисеја
- за разлику од Илијаде, која се бави ратом, Одисеја нам даје једну много ширу слику
- као и онај, и овај еп има дугу предисторију, али је, вјероватно уобличен од једне особе
- иако постоје одјеци микенског друштва, материјална позадина Одисеје је VIII вијек

7. Политичко и социјално уређење Грка

- проблем одређивање ових података у Хомеровим еповима је измјешаност периода

- па ипак, у основи, дворац је у еповима и даље центар моћи, за разлике од Хомеровог доба
- дворци имају простране мегароне са тријемовима и предворјем, као у Микени и Тиринту
- богатство краљева сасвим одговара ономе што затичемо у краљевским гробницама
- међутим, фрексе и разне упадљиве и карактеристичне декорације су одсутне
- као и са самим гробницама, вјероватно да је сјећање на њих изблиједило, током предања

- живот на дворовима у еповима више изгледа као породични него као краљевски
- па ипак, видимо огроман број послуге и служавке за одређени број помоћних послова
- међутим, међу истима не видимо вођење инвентара, додјелу сировина, занатлије и сл.
- вјероватно је с падом двораца изблиједила и успомена на њихову организацију

*Краљ
- Хомеров краљ и даље има више микенских обиљежја, за разлику од своје околине
- и даље се ословљава као ванакс, што је у потоњем периоду било резервисано за богове
- краљ је био βασιλεύς, а у доба микене је био сами чиновник, cf. Хесиод – βασελεῖς
- микенски лавагетас прије да је био цивилни чиновник, а краљ управљаше војском
- такав је случај управо код Хомера, иако има сумњи да је лавагет био војни заповједник
- краљ је код Хомера истовремено војни заповједник, врховни свештеник и врховни судија
- има потпуну власт и у рату и у миру, и додјељује правду по својој вољи, носећи жезло
- има скоро па божански статус, а вјерске ритуале претпушта свештеницима само ако су за
то посебно одређени; имао је посебно мјесто на гозбама, дио плијена и дио приноса жртве
 *Племићи
- видимо Нестора како је поштован и уважен од стране свих, и даје савјет у свакој прилици
- Хомерови краљеви увијек имају неког старијег племића, од кога потражују савјет
- то је можда указивање на опадање монархије у геометријском периоду, када значај пле-
мића драстично расте, а њихова разлика од краља постаје све мања и мања
- на концу ће то завршити савјетом племића и олигархијама, које видимо у архајском добу
- не знамо какав је био однос микенског владара и племића, али судећи по гробницама крај
краљева, у којима су били људи са богатством блиским краљу, племства је сигурно било

*Скупштина
- имамо наговјештаја и о ширем сакупљању народа, што ће касније прерасти у скупштину
- Алкиној сазива Феачане да се саберу на зборно мјесто, да чују Одисеја, а Атена Палада
подстиче сав народ да дође, дакле, на истом не присуствоваху само савјетници и племићи
- још је занимљивије окупљање војника код бродова, на почетку Илијаде, око Агамемнона
- видимо како вијећају о рату, и како се извијесни Терсит (=дрзник) противи краљу
- ово је очигледно одраз VIII в, када се краљу божански карактер све више и више спори
- он је увијек био окружен свитом пратилаца: ἑπέται, назив које сусрећемо и на таблицама
- они су били службеници везани за краља личном везом, или пак посебном службом
- дакле, више су имали карактер најамних службеника, него племства насљедног карактера

- монархију коју видимо код Хомера, иако је није било у главници Хеладе, видимо на пе-
риферним грчким областима, које су заостајале у политичком развоју: Тесалија, Молосија..
- Македонија је до најкаснијих времена задржала краљевско уређење, које је само јачало

8. Хомерско доба

- након пада микенских држава долази до потпуног слома некадашњег система

- са нестанком великих владара, нестаје и великих грађевина, двораца и споменика
- писменост, која је била ограничена на дворце, са њиховим нестанком и сама нестаје
- без обзира на присуство насиља, не граде се трвђаве, јер нема ко да им организује градњу
- занатлије су и даље биле присутне, али са далеко мање богатим материјалима и финоћом
израде, мада, као што видимо у XII в, послије пада Микене умјетничка слобода је већа
- поред тога, гробнице постају све плиће и плиће, премда личећи на бунар-гробнице
- спаљивање тијела постаје све уобичајеније, што указује на несигурност и несталност

- током XII вијека дошло је до наглог опадања становништва широм грчких територија
- дошло је, биће, до исељавања преко мора: на Кипар, можда Тарс у Киликији и Додеканес
- у Арголиди је дошло до оживљавања, у Тиринту и Микени, прије коначног разарања 1150.
- Аргос и Асина су тада остали релативно неоштећени, као и Ахаја, која прими избјеглице
- на Пелопонезу западно знатно опада становништво Елиде, Лаконије, Месеније и Аркадије
- сјеверно од Истма, Теба и Орхомен су пропали још прије хомерског доба, а Атина остаде

*Атина
- у Хомеровом каталогу бродова, Атина заузима скромно мјесто, што видимо и у пракси
- иако бијеше сила другог реда, Атина је успјела одољети разарањима 1150-1000.г.п.Хр.
- заправо, од свих значајних мјеста у тадашњој Грчкој, претрпила је најмање оштећења
- иако је комуникација у већини Грчке ослабила, Атина је у ово вријеме имала блиске везе
- занимљиво је да одржавање везе са Кипром, који je и тада био важан извор руде бакра
- Милет, који је био разорен у XII вијеку, првом половином XI вијека опет је насељен
- то насељавање се приписује управо Атињанима, што указује на њихову одважност тада
- управо се у Атини развио нови стил керамике: протогеометријски стил
- он се раширио по читавој Грчкој и острвима, те је временом све више био имитиран

*Ахаја
- у Арголиди Аргос постаје центар, Микена је привремено напуштена, а Тиринт поста село
- са друге стране, у Ахаји, пада јака тврђава Димајски зид, те Ахаја губи микенски карактер
- Херодот тврди да је настањиваху Јоњани, који по паду Ахаје пређоше у Атину, па Јонију
- иако је то превише упрошћено, не мора бити погрешно, чак штавише, има и истине
- током XII вијека она је била сасвим микенска, те по нарјечју припадала сјеверозападном
- након, тзв. „дорске најезде“, састав становништва на Пелопонезу, па и ту, се промијенио
- то помјерање становништва се сматра директним поводом за исељавање домородачког
становништва у друге крајеве, нарочито у Малу Азију, што се поклапа и са предањем
- насељавање малоазијских обала се отприлике смјешта у период од 1050. до 950.г.п.Хр.

9. Дорска најезда

- дорска најезда је нешто што је остало у грчкој успомени, и преношено путем предања
- према легенди, микенски краљ Еуристеј је протјерао Хераклове синове из града Микене
- они уточиште нађоше у Атици, и заједно с Атињанима свргну Еуристеја и сљедбенике му
- међутим, на његово мјесто дође Атреј, отац Агамемнона и Менелаја из Тројанског рата
- он притисне Хераклиде све до Истма, гдје Хилеј, син Херакла, позове на двобој око власти
- ако буде побиједио, Хераклиди ће узети пријесто у Микени, ако не, отићи ће на 100 год.
- Хилеја је посјекао у двобоју Ехем, аркадски краљ, па се ову заиста и повукоше на 100 год
- након тог времена, Хераклиди кренуше назад на Пелопонез, предвођени тројицом браће
- њих тројица су по повратку основали три дорске краљевине: Спарту, Месенију и Аргос

- према Херодоту, прво су били настањени у Фтиотиди, области у Тесалији, одакле су

кренули у Дропиду¸ историјску Дориду, па тек одатле на Пелопонез, што је веома могуће
- још је и пјесник Тиртеј из Спарте говорио како је Зевс Дорцима подарио град у Дориди
- па ипак, насељавање Дораца морало је бити доста мање хомогено него што предање каже
- морали су доћи из више мјеста, и ширег простора насељеног дорским становништвом
- веома су вјероватни правци сјевера и сјеверозапада, који су дуго имали дорско обиљежје

*Етолија
- судећи по језичким анализама дорски и сјеверозападни дијалекат су језик освајача
- атичко-јонски, еолски и аркадски дијалекар су језици преддорских становника Грчке
- народ сјеверозападних дијалеката раширио се на простор Локриде, Фокиде, Дориде, Ето-
лије, па све до Акарнаније, и острва на улазу у Коринтски залив, те у Ахаји и Елиди јужно
- Хомер помиње етолски град Калидон, а предање јунака Мелеагра и калидонског вепра
- народи сјеверно од коринтског залива нису играли важну улогу у класичном периоду
- па ипак, имамо трагова микенске цивилизације на овом простору, који би цивилизован
- Етолија је ишла у корак са осталим грчким градовима све до почетка колонизације
- тада је заостала, те постала ништа више од сеоског краја, неприступачног нападачима
 *Локрида
- доживјела је суноврат, пресјечена је Фокидом, од стране које је подијељена на три дијела
- на Коринтском заливу била је Озолска Локрида, a крај Еубеје Епикменидска и Опунтска

*Дорида
- она је играла мало значајнију улогу у историји Грчке, јер се налазила у близини Делфа
- сматрала се још у класично доба посљедњом станицом Дораца, пред прелаз на Пелопонез
- карактер ове области није условно дорски, али је полагала право на заштиту Делфа

*Елида
- од свих освајача сјеверозападног дијалекта, Елиђани су добили најљепши дио територије
- „Елида у долу“ је препуна добрих пашњака, погодних за коњу и стоку, те добрих ораница
- одатле су се проширили у религијски центар Олимпија, па све до тока ријеке Алфеја
- у Олимпији учинили су велики потез почевши с одржавањем Олимпијских игара у VIII в.
- пошто су били на погодном тлу, нису осјетили нити економска трвења, која су остали Гр-
ци искусили, нити су, опет, имали жељу за војним походима нити колонизацијом земаља

*Дорци и Аркађани
- Дорци су населили најзначајније области на Пелопонезу, те заузели његов већи дио
- њихово карактеристично обиљежје су имена племена: Хилеји, Димани и Памфили¸ као и
култ Аполона Питеја, што је нешто што срећемо у свим дорским заједницама у Грчкој
- мјеста њиховог насељавања су Мегарида, Коринтија, Арголида, Лаконија и Месенија
- запосјели су и јужна острва: Китеру, Мелос, Теру, Крит, Родос, Кос, и југозапад МА
- на Пелопонезу је једино Аркадија, као најмање привлачан крај, преживјела освајаче
- у њој се говорио дијалекат истовјетан ономе на Кипру, назван аркадско-кипирским
- он представља директног насљедника преддорског језика и становништва полуострва

*Атика и Еубеја
- задржале су јонски дијалекат, што потврђује предање да су нападнуте, али не освојени
- растјерана племена су долазила онамо, те се отамо селила даље к острвима и Малој Азији

*Беотија и Тесалија
- што се тиче Беотије и Тесалије, у њима је дошло до мијешања Еолаца и сјеверозападних
Грка, што током каснијих најезди, што током каснијег помјерања становништва
- оба народа су се интегрисала на простору Беотије, док је у Тесалији био већ други случај
- домаће становништво – Еолци, су поробљени и радили као надничари на имањима и њи-
вама владара-освајача, који су сачували монархијско уређење у неколико већих градова
- значајнији центри тесалских владара били су: Фарсала, Лариса, Фера и Пагаса, на мору
- град Јолкос, на мору, а у подножју планине Пелион, био је од најдавнијих времена важан

*Аргос
- Арголида бјеше први дорски центар моћи на Пелопонезу, одакле су се ширили даље
- центар моћи, мјесто Микене, постао је Аргос, те је освојио Флијунт у горњем току Асопа
- на мјесту гдје се улива у море, освојен је и град Сикион, недалеко од Коринта
- познавајући своју важну улогу у најезди, Аргос је тежио за хегемонијом на полуострву
- премда је био моћан, некада му је било тешко да влада и сопственом равницом
- домородачко становништво је било преплављено, али не и потпуно угушено и нестало
- били су главнина земљорадника, но су стицали и грађанско право, мијешаним браковима

*Лаконија
- овај простор је освојен мало касније, али и доста насилније него што је то Арголида
- аутохтоно становништво је било поробљено и стављено да обрађује земљу – хелоти
- један дио Дораца се можда пробио на Месенију, али она ће тек касније и пасти под њих

*Државе на Истму
- освојени су Сикион, Коринт и Мегара, који, опет, нису добили потпуно дорски карактер
- видимо током уздизања тиранија против домаће олигархије, да имају подршку народа
- ово се особито огледа у Сикиону, гдје је успомена на Дорце и Аргос изругивана
- из ових градова ће се Дорци раширити и на Коркиру и острва наспрам Јонског мора
- и острво Егина, на улазу у Саронски залив, спрам Атике, постала је насељена Дорцима
- освајачи су напали на Егину пошто су освојили Епидаур у Арголиди, такође при заливу

- Дорска најезда се у античком предању датује шездесет година након Тројанског рата, у
Беотију, а осамдесете године након Тројанског рата да је настављена и у Пелопонез
- да би се иста археолошки доказала, потребни су одређени докази, у виду разарања, про-
мјене стила градње, керамике, начина живота, али и других обиљежја промјене културе
- талас разарања у Микени и Пилу крајем XIII и у XII в не показује такву врсту промјене
- неки наговјештавају геометријски стил керамике као доказ за тај нагли прелаз
- међутим он и није тако нагао, те представља природни наставак микенске керамике
- чак штавише, протогеометријски стил, предтеча овог, започет је у Атини, која се и ина-
че хвалила својим конитунуитетом са традицијом микенског свијета, што је и доказано
- други приједлози наглих промјена су промјена погреба – спаљивање мртвих, и гвожђе
- традиција спаљивања је очигледно са истока, и због несигурности и несталности, а гвож-
ђе је обимније први пут нађено, ни мање ни више – на Атици, да бисе одатле ширило даље
- и гвожђе је засигурно источњачка традиција, која се постепено ширила на Медитеран
- дошљаци из најезде тешко да су имали богату материјалну културу, ту прије да су преу-
зимали материјално и културно наслијеђе које су по освајању већ били затекли
- занимљиво је да се први дорски елементи у Спарти срећу тек у X вијеку, у Корнту у XI

10. Ширење Грка на источни егејски простор

- насељавање Грка на простор Мале Азије се у традицији уско везује са дорском наједом
- још у класичном добу се говорило да је дванаест јонских градова од 12 центара у Ахаји
- они су били на јужној обали Коринтског залива, одакле су побјегли у Атику, по доласку
Дораца, те се из Атике населили на обалу Мале Азије, гдје су основали нових 12 градова
- међутим, још су сами ти градови имали предања о свом разноразном поријеклу
- све у свему, постоје чврсте основе да су немири у копненој Грчкој изазвали многе сеобе
- основни разлог за те немире, по традицији, везујемо управо за помјерање становништва

- након распада Хетитског царства у XIII вијеку, није било ниједне моћне државе у МА
- самим тим, искрцавање и дуготрајно насељавање на њеним обалама је било много лакше
- прво, раштркано насељавање се, дакле, везује за XI и X вијек, да би се спорадично наста-
вљало и током потоњих вијекова, па постало чак и организовано почетком архајског доба
- као и на грчком копну, и обала Мале Азије је била погодна за појединачни развој градова
- пресјечена ријекама, долинама, планинским вијенцима и ртовима, ствара многе заливе
- клима је умјерена, падавина има довољно, а тле је колико-толико погодно за обраду
- долине ријека кроз планине чине природан пролаз према унутрашњости Мале Азије
- то ће, током потоњег развоја, бити снажан подстицај за развој трговине са Истоком

*Еолци
- предање упућује на насељавање из Беотије и Тесалије, што се из дијалекта и потрвђује
- прво је насељен Лезбос, и приморје спрам Троаде, а онда су насељени јужније
- важни градови са овог простора, с добро одбраном, су: Питона, Мирина, Кима, а међу
њима је и стари град Смирна, а узводно ријеком Хермос, град Магнезију, под плн. Сипилом
- Еољани нису одиграли неку истакнуту улогу у потоњјој историји Хелена; близу Мизије

*Јоњани
- насељени су на обалама Лидије, и многи од њих могли су повезати поријекло с Атином
- недвојбено је да је значајан дио Јоњана дошао на Исток преко Атике, али не само туда
- дио њих је отпловио директно из Арголиде и Саронског залива, тј. директ с Пелопонеза
- населили су простор јужно од ријеке Хермос, око долина ријека Каистра и Меандра
- наспрам обале велика и важна острва насељена Јоњанима била су Хиос и Самос

- занимљиво је питање у којој мјери се њихово насељавање преклапа са еолским

- посљедња еолска колонија је, по свој прилици, насељена послије оснивања прве јонске
- са друге стране, у Еолиди су се населили и неки Јонци – Кима Еубејска>Кима Еолска
- јонска Фокеја је географски припадала Еолиди, будући сјеверно од Херма, а ипак јонска
- за Хиос, који је касније био нормално јонско мјесто, говорило се да је некад био еолски
- када је острво насељено, на полуострву спрам њега насељени су Клазомена и Теос
- одмах спрам острва је Еритреја (црвена), која је била пристаниште трговаца из Тира
- свој назив, изгледа, дугује врсти пужева од који се правила скупоцјена црвена боја
- јужно од Теоса, у долини ријеке Каистра, били су Лебед, на мору, и Колофон, увучен
- одмах код ушћа ријеке Каистра у Егејско море налазио се веома важан град – Ефес
- простор око те ријеке називан је Азијска ливада, од чега вјероватно долази назив Азија

- јужно од Ефеса, на планини Микале, бјеше свејонско светилиште Посејдона Хеликонског

- он се називао и Панјонион, а његове светковине Панјонија, близу града Пријене
- сви јонски градови, тадашњи и потоњи, од Фокеје до Милета, били су дио Јонског савеза
- острво Самос, поред овог култа, имаше јако изражен култ Хере, чији велики храм би тамо
- то указује на утицај колонизатора са Арголиде, гдје је Херин култ увијек био снажан
- јужно од Пријене, у заливу, налази се Мијунт, а на врху рта послије њега Милет
- још јужније, на копну и на ријеци Меандар је Магнезија, друга од оне еолске на сјеверу
- њу населише извијесни Магнети из Тесалије, који, дакле, нису Јонци, али су дио Јоније
- домаће становништво – Карци, нису показивали неки отпор колонизацији Јоњана
- чак штавише, у неким градовима, као нпр. у Милету, су се потпуно стопили с Грцима

- ови становници су са собом понијели традицију, предање и обичаје своји предака с копна
- можда најупадљивије је епско предање о рату под Тројом, и грчким јунацима из Микене
- од тих предања уобличени су Илијада и Одисеја, прва књижевна дјела европског свијета
- њима је обличје дао талентовани пјесник управо с простора Јоније, познат као Хомер
 *Хомер
- вријеме његовог живота је увијек било предмет спора, али највише одговара VIII вијеку
- по свој прилици, поријеклом је са Хија, гдје су касније били извијесни Хомериди
- они се сматраху његовим насљедницима, а касније ће то бити назив за друштво пјесника
- сам умјетнички језик у њима указује на једно интелектуално снажну заједницу
- мотиви у њима, нпр. Ахилова срџба у Илијади, указују заиста на умјетника, не историчара
- такав вид израза тада је за копно био нешто још увијек преузвишено и недокучиво

- Илијада је постала нешто више од обичног јонског епа – постала је свегрчко обиљежје
- у њој видимо Грке из најширих грчких простора, обједињене у својој заједничкој борби
- дакле, већ ту видимо снажан осјећај узајамне припадности и националног јединства Грка
- Одисеја је одраз одважних прекоморских путовања, којима је слиједила колонизацији
- иза ова два епа дошло је до настанка већег броја епова, много мањег значаја од њих
- период њиховог настанка обиљежава вријеме које називамо епски циклус: 750-600.г.п.Хр.

- колонизација није ни ту завршена, јер су на концу дошли и Дорци на простор Карије

- насељени су из Лаконије, Коринта, Арголиде и са Крита острва Кос и Родос
- најзначајнија колонија била је Книдос, који је, са Косом, и три рођанска града: Јалисом,
Камиром и Линдом сачињавали дорски савез – πεντάπολις, који би кичма тамошње Дориде
- овај савез се окупљао у Книду, око свог култног средишта у храму Аполона Триопија
- Родос ће бити значајан за поновно отварање путева ка Истоку, као и за колонизацију
- његове колоније ће ићи веома далеко, све до обала данашњих Француске и Шпаније
- Книдос је познат по богатој ризници у Делфима, и отварању путева у Јадранско море
- Кос је био значајан по својој љекарској школи, а Халикарнас је прославио Херодот
- судећи по именима грађана, он је имао јаку примјесу Караца, имао нешто дорског карак-
тера у себи, док им је службени језик био јонски, тако да је био избачен из дорског савеза

*Карија
- Каријци су релативно нови насељеници на мору, те су се на њему, изгледа и навикли
- имали су јаку флоту, па је чак пуштена прича како су они одувијек били јаки на мору
- приписиваху себи измишљање амблема за штитове и шљемова са перјаницом
- то је можда отуда што су карски најамници надалеко били познати као добри ратници

*Ликија
- правили су прекид континуитета грчких територија између Дориде и Памфилије
- нису били индоевропског поријекла, и названи су Ликијци, иако се сами зваху Тремили
- Грци су такође преузели тај назив, и поистовјетили врховног им бога с Аполоном Ликијем
- без обзира што је овај дио мора био недоступан Грцима, читав Егеј, сем сјевера, је био

- кључна разлика између дорске најезде и насељавања Мале Азије је у чињеници да прво
представља једно помјерања комплетног народа, са једног мјеста не неко сасвим друго
- са друге стране, насељавање МА је колонизација, гдје само дио становника одлази даље
- њихов повод је прије жеља за бољим животом, него неки неумитан сплет догађаја
 *Кипар
- још у микенско доба он представља једну предстражу грчког свијета наспрам Истока
- у XIV и XIII вијеку на њему има више микенске керамике него игдје другдје ван Грчке
- није сигурно о чему се ради, но биће да је посриједи некакво трговачко окупљалиште
- Грци трајно настањени на Кипру су обавјештавали матицу о потражњи робе на Истоку
- прво насељавање Грка на Кипар се одређује око 1200.г, када су разарани Пилос и Аргос
- сљедеће насељавање је било пар генерација послије, што се везује за дорску најезду
- ови су довели са собом на Кипар и аркадски говор, који је аутохтон на Пелопонезу
- осим овог језичког јединства преддорских Пелопонежана и Кипрана, има и других ствари
- краљевска власт је очувана све до V вијека, и даље, и краљеви су имали своје гробнице
- осим тога, видимо и кипранско сопствено силабичко писмо, какво је било и линеар Б
- они су ту традицију чували чак и када су сви остали Грци преузели писмо од Феничана

- у X и IX вијеку су везе Кипра са егејским свијетом још били јаке, да би почеле слабити
- Феничани су направили колонију у Китиону, и њихов елемент јача током VIII и VII в.
- чињеница је да је Исток Кипру много ближи, него што је то случај са Егејом и Грчком
- њихова трговина нагиња управо према тамо, и према Египту, прије него назад у Европу
- и политика ништа мање не застаје ту: подложност Кипра источним царствима, Асирија...
- иако је на Кипру била мјешавина народа, мноштво становништва је сачувало свој грчки
идентитет, тако да су били заиста обрадовани када Грци поново запловише ка Истоку
- у IV вијеку извијесни Еуагора из Саламине хтио је да се супротстави Персијском царству
- један од његових циљева је био потпуна хеленизација острва, ал’ план, нажалост, пропаде

11. Пад грчких монархија и уздизање демократије

- период XI и X вијека остаје једна велика непознаница, с обзиром на велико сиромаштво и

тежак живот који настаде након пада микенских краљевина, и пада на нижи степен развоја
- директна посљедица тога је потпуни нестанак монументалне градње и луксузне израде
- једини занат који није доживио драстичан пад је грнчарија – због јевтиности материјала
- почиње владати геометријски стил, са сложеним, геометријски прецизним облицима
- тада се по први пут види и употреба шестара – савршених кругова, у украшавању

- исто тако занимљив прелаз представља социјално уређење прије и послије пада Микене
- претходно је друштвом владао надмоћни краљ, који је далеко предњачио богатством
- уз себе је имао низ војних заповједника, племића и савјетника, да би успјешно владао
- уопштено, карактер микенског свијета по природи захтјева уређење краљевског типа
- након пада великих двораца и администрације, смањио се јаз између краља и племства
- на концу су племићи преузели власт, и дијелили је међусобно, не хотећи да долазе у нека-
кве сукобе око краљевске части, чији је значај временом све више и више опадао у народу
- посљедица тога: до IX вијека у већини грчких државица владале су племићке олигархије
- владали су насљедно – по праву рођења на земљишту и по праву посједовања истог
- имали су свој Савјет племића, преко ког су изабрани магистрати-племићи владао
- и гдје су краљеви остали, највише привилегија су задржали из сфере религије и култа
- колико год олигархија у општој слици дјеловала лоше, дала је велики допринос развоју
- подстакла је поновни почетак трговине на велико и подстакла је оснивање колонија
- период након пада микенске цивилизације је драстично вратио уназад грко друштво
- већих насељених мјеста готово није било, те је огромна већина живјела по селима
- до IX вијека су се у многим областима поновно развили градови и контролисали села
- неки крајеви Грчке, опет, су веома касно ступили на тај степен града-државе – πόλις
- они су то често чинили синојкизмом, уједињавањем више села у једно насељено мјесто
- занимљив је примјер Елиде и Мантинеје у Аркадији, па и Спарта се састојала од 5 села
- Атина је овај период избјегла, јер није разарана, нити је њен развој био прекидан
- разлика је у томе што Акропољ више није могао подржавати насеље, па се почело шири-
ти и испод његових литица

*Родовско уређење
- у Атини се у овом периоду развило помену уређење, са основном јединицом – обитељи
- породице су удруживане у родове, родови опет у братства, а ови у племена – 4 филе
- те филе су се, поименице, могле пронаћи и у неким јонским градовима у Малој Азији
- Клистеновим реформама у крајем VI вијека пренесено је тежиште моћи са припадности
по крвном сродству на територијалну припадност, а промијенио и систем фила у Атици
- у микенском добу, када је краљ био врховни владар, вјероватно није постојало много по-
требе да јаке крвне везе племства постоје, а не спомињу их ни Хомер ни таблице линеар Б

- занимљива је чињеница да у се сви Грци већ до VIII вијека почели називати Хелени
- видимо и Хомера како све Грке назива једним именом: Ахајци, Аргивци и Данајци
- који је директан повод за баш тај назив, племена из Тесалије, али који је повод за заједни-
чко име је сасвим јасан – све већи контакт са спољним народима и осјећај заједништва

12. Утицај Феничана

- најзначајнија посљедица утицаја Феничана на Грке је преузимање њиховог писма

- као што видимо и из самих назива грчких слова, они на грчком немају никавког значење
- са друге стране, на феничком језику оне имају сасвим јасно и значење и тумачење
- чак штавише, свој нови алфабет Грци су звали φοινικεῖα, слично као ми бројеве „арапски“
- сви консонантски гласови су преузети, а знаци оних консонаната, којих у грчком језику
није било, преузети су као алтернатива за самогласнике, којих у феничком писму нема
- додати су и посебни знакови за гласове ξεῖ и ψεῖ, али није их свугдје било у употреби
- свој преуређени алфабет су прослиједили Фригијцима на истоку, и Ертрурцима на западу
- не зна се када су га Грци увојили, ал΄ сигурно не прије поновног контакта са Истоком
- то се, дакле, десило негдје средином VIII вијека; најранији споменик – Атинска ваза са
натписом да се поклања „играчу који буде играо веселије од других“
 VI – ПРОДОР ПЕРСИЈЕ НА ЕГЕЈСКО МОРЕ

1. Успон Персије и пад Лидијског краљевства

- Крез (560-546.г.п.Хр), ступио је на пријестол мјесто свог оца Алијата, наставивши њего-
ву идеју о покоравању грчких градова на обали Мале Азије, што је и успио учинити
- један за другим еолски и јонски градови падаху под лиђанску власт, сем града Милета
- наиме, Крез је поштовао мир који је његов отац склопио са овим градом, те оста слободан
- дорски градови у Карији, премда не покорени, ипак су потчињени под лиђанску власт
- и тако се Лидија раширила све од ријеке Халиса, крај Кападокије, па до Егејског мора

- иако је лиђански утицај на Грке био велики, може се рећи да је њихов Лидију би већи
- грчки језик се раширио у Лидији, те се у Сарду, по свој прилици, могао нормално чути
- Лиђани су поштовали и грчке богове и светилишта, што особито видимо у Ефесу
- Артемидин храм је украшен уз велики допринос Креза, што видимо на натписима
- на основама стубова овог храма видимо написано „посветио дар Крез“
- па ипак, Грци су Лиђане, за разлику од других народа, најмање сматрали варварима
- са друге стране, иако би грчких елемената, источњачки је свакако био преовладавајући
- то особито видимо по облику двора и дворским обичајима: полигамија и свирепе казне
- имамо примјер како Крез даде да се човјеку гребеном скине кожа због противљења њему
- његово богатство је било је огромно, што од намета Грцима, што из пергамских рудника
- умјесто новца од платине, он је дао да се кује од електрона – слитина злата и сребра

- његово богатство се можда најбоље одражава у његовим даровима Аполону Делфијском

- која год била позадина његовог односа с Делфима, морала је имати политички значај
- засигурно се хтио приближити грчком свијету, тако да буде прихваћен од стране њих
- не само да је тако хтио умирити већ покорене, него би си олакшао и покоравање других
- повољан одговор пророчишта, који је тада уживао велики углед, био би добро средство
за држање покорених Грка заузданим, а оних које намјерава покорити обесхрабренима
- један од његових првих циљева је свакако било стварање Лидије поморском силом
- први сљедећи корак за тим био би покоравање многобројних и богатих грчких острва
- међутим, његов план је осујећен будући да му је политичка пажња одвучена на Исток

- Крезов зет, међански владар Астијаг, био је свргнут с пријестола од стране Кира Великог
- он је припадао династији Ахеменида, која је владала простором спрам Персијског залива
- будући да су и Међани и Персијанци (град Фарс/Парс) иранског поријекла, преврат није
имао превеликих дугосежних посљедица, тим више што су Персијанци били моћнији
- њихово јунаштво, одмјереност и истинољубивост, побуђивали су дивљење код Грка

- Крез је очигледно имао низ разлога да се укључи у отворени рат са источним земљама
- првенствени повод био би му повратак његовог зета на медски пријестол, а можда и да га
сам преузме, но, у сваком случају, сигуран повод био је могућност ширења ка истоку
- простор западне Мале Азије сада се ослободио спољашње власти, и постао доступан
- тај простор је, дакле, требало заузети прије него што то буду учини Персијанци
- са друге стране, постојала је бојазан од Грка, да се ослободе или удруже с Персијом
- традиција Грка да праве интриге против Лидије са Иранцима видимо из ријечи μηδισμός
- ту је нашао одличан повод да добије подршку Делфа, па тако и одступницу за Грке
- Делфи, који о Персији нису знали ништа, сигурно су олако дали повољно пророштво
- касније предање каже да је речено „ако пређе ријеку Халис, разориће моћно краљевство“
- речено му је и да се удружи с најмоћнијом грчком државом, па склопи савез са Спартом
- и Вавилонија и Египат су се савезу прикључили, али нико од савезника није дао одгова-
рајући допринос, јер су Спартанци испалили Креза, а ово двоје нису успјели да реагују

- Крез је, на концу, заиста и прешао преко Халиса, са војском која је укључивала и Грке
- у Кападокији је повео једну нерјешену битку са Персијом, па се морао повући назад
- по свој прилици, персијске снаге су биле далеко веће и надмоћније него лиђанске
- под бедемима Сарда претрпио је убједљив пораз, те је сам град убрзо освојен и опљачкан
- то се десило 546.г, приликом чега је Кир рекао да Крез никако не смије бити убијен
- тако имамо причу да га хтједе неки лик, не знајући, убити, кад одједном проговори Кре-
зов нијеми син „човјече, не убијај Креза“, и тако спасе живот свом оцу

- такав догађај, као што је био пад Сарда, је било тада нешто потпуно незамисливо
- држава која је била страх и трепет скоро била је преко ноћи потпуно срушена и згажена
- тако су Грци створили предање да богови не воле људе који су у превеликом благостању
- човјек који је био велики љубитељ грчких обичаја и свијета, велики поштовалац њихових
богова и светилишта, морао је наћи угледно мјесто и омиљену улогу у грчком предању

- предање тако каже да је стављен, по Кирову налогу, на ломачу са 14 лидских дјечака

- тада се, по Херодоту, сјетио Солонових ријечи – нико се за живота не може звати срећним
- наиме, без обзира на анахронизам и временски јаз, Солон је једном посјетио Креза
- говораше му како је живот несталан и како су богови завидни на велико благостање
- на концу је и Кир чуо ове мудрости, схватио да је смртник, и рекао да погасе ломачу
- она се, међутим, није могла сама угасити, али је, на молитву Креза, угаси Аполон кишом

- по другом, Бакхилидском предању, Крез је сам себи сложио ломачу, не желећи робовати
- и када је запалио, Зевс је погасио кишом, а Аполон га одвео у земљу Хиперборејаца
- то је, наиме, учинио због његове побожности и издашних дарова делфијској Питији
- ова прича је свакако морала одговарати Делфима – добро је доносити дарове у Делфе
- са друге стране, Солонов град – Атина, успјела је некако и себе да протка у причу
- што се тиче истинских догађаја, он је сигурно заробљен, и можда живио у Медији

2. Персијско освајање малоазијске Грчке

- једини велики допринос Лидије свјетској историји је свакако изум кованог новца
- са друге стране, њен допринос Грцима је био тај што је служио попут бедема, који је
штитио разбацане и мале државице од великих и надмоћних источњачких царстава
- тако нпр. Грци нису чак ни осјетили моћ Медије, која је харала цивилизованим Истоком

- падом Лидије, Грци су се суочили лицем у лице са народом чија пријестолница им је

била у непознатом свијету, а судар с њима нешто с чим нису имали никаквог искуства
- димензије тада огромне и моћне државе Персије морале су им бити незамисливе
- то им још више није ишло у прилог јер им је било немогуће да утичу на самог цара
- будући далеко од пријестолнице, Малом Азијом су владали сатрапи, а не цар непосредно
- па ипак, за разлику од Лиђана, Персијанци су, као што су то и Грци, индоевропски народ
- оно што је ипак правило разлику јесте не тако јака културна традиција персијског народа
- наиме, док су живјели у сопственом подручју, они су могли да имају јединствен карактер
- након што су се проширили на много, много веће територије, и то веома нагло, а будући
до тада неупућени у свијет великих царстава, лако су потпадали под утицај других народа
- то се особито могло осјећати из правца древних царстава Асирије и Вавилоније
- карактер персијских владара је толико типично орјенталан, да се од њих не разликује
- и тако је сукобом Грка и Персијанаца дошло до судара Европе и Азије, Истока и Запада

- током рата са Лидијом, Кир је био понудио Грке да пређу на његову страну, што они ни-
су учини, будући да су сигурно сматрали да моћно лидијско краљевство неће пропасти
- па ипак, то се десило, а Кир потом одбије прихватити грчке приједлоге за нагодбу
- додуше, Милет, будући неутралан, успио је да склопи споразум, и очува независност
- Кир је отишао назад, спремајући се за походе на исток, а Грке оставио заповједницима
- њихов задатак је био да покоре малоазијске Грке, али оне су нису могли ујединити
- на Панјонским скупштинама очигледно није дошло ни до каквог консензуса међу њима
- Милет, који је свој споразум стекао, држао се по страни, не мијешајући се у спорење

- постоји наговјештај да је Талес из Милета дао приједлог да се удруже сви Јоњани у једну
државу, са једном Вијећницом, тако да индивидуални карактер полиса ослаби
- за главни град био је предложен Теос, и да се одатле засједа о заједничким одлукама
- како год, ово је сигурно одраз стања у Атици, која је већ показала таква настојања
- са друге стране Јонија се показала иконичним примјером разједињености Грка у несрећи
- код Херодота видимо и приједлог државника из Пријене да се сви Јоњани иселе на Сар-
динију, и тамо наставе свој живот, што је само одраз више очајања које је онамо настало

- персијски заповједник Харпаг (ἅρπαξ = грабитељ, отимач), један за другим покори градо-
ве без потешкоћа, те им наметне порез, и обавезу служења у војсци, када буду позвани
- са друге стране, ипак им није била ограничена слобода трговине, што је било значајно
- тада су се два града иселила: Фокеја на Корзику, у град Алалију; Теос у Тракију, у Абдеру
- највећи заједнички потез Еолаца и Јонаца био је слање молбе за помоћ Лакедемону
- они, чији се видокруг ограничавао на Пелопонез, послали су им помоћ исто као и Крезу
- постоји и предање да су послали један брод у Јонију, чисто да извиде какво је стање
- касније су збили анегдоту да је неки Спартанац отишао у Сард и рекао Киру да не дира
Грке, јер Лакедемоњани то неће трпјети, а да је он тада питао „А ко су ти Лакедемоњани?“

3. Поликрат са Сама

- недуго након пада Јоније под Персију, извијесни Поликрат је на Саму направио преврат
и створио тираниду, гдје је владао заједно са своја два брата, а недуго затим је владао сам
- имао је снажну флотилу која се састојала од 100 бродова, која је била најјача на Егеју
- захваљујући порасту моћи, стави под своју контролу важно религијско средиште Делос
- у то вријеме је на његов двор дошао Бакхом надахнути пјесник Анакреонт
- наставио је градњу великог Хериног храма, и тунелима спровео воду у град са 300 м, сис-
темом аквадукта, са супротне стране острва, копајући истовремено из оба правца
- таква прецизност је плод градитељског умијећа Еупалина из Мегаре, гдје исто би водовод
- све му је ишло од руке: одолијевао је Персији, и чак проширио своју утицај на Јонију
- у то вријеме се, по природи ствари, удружио с фараоном Амасисом против освајача
- када је Камбиз Персијанац кренуо на Египат, увидио је да није дорастао флоти Феникије
и Кипра, па је послао 40 бродова, али на персијску страну, јер му је то било погодније
- на те бродове је, изгледа, укрцао све оне људе на које највише сумњаше да ће га поткопат
- они су пристали на Карпатос, и ту одлучили да се врате на Самос и свргну тиранина
- након пораза, обрате се за помоћ Спарти, што је наишло на велико одобравање Коринта
- наиме, Поликратови гусари су непрестано харали коринтске трговачке бродове
- Спартанци заиста и крену на Самос, али бише поражени испод бедема, па се врате кући
- што се тиче његовог односа с Египтом, изгледа да је он још отприје био расклиман
- имамо предање о преписци Поликрата с Амазисом, о томе како га овај упозорава на за-
вист богова на благостање, па кад овај баци прстен у море, опет га нађе у поклоњеној риби
- то је, видимо, легенда, али каже се да је потом Амазис прекинуо савез, што је можда тако
- убрзо је ухваћен у замку сардијског сатрапа, заробљен, и прикован на крст 523.г.п.Хр.

4. Јонија под Даријем

- након похода на Египат, Камбиз је кренуо назад на исток, да сузбије некакву побуну
- тада је свргао свог брата Смерда, због сумње да хоће преузети власт, и крене у Сирију
- тамо је, како стоји „погинуо од своје руке“, 522.г, а неки лик се прогласи да је он Смерд
- сатрап Партије, извијесни Хистасп, ступи на власт, али није имао велике амбиције
- у међувремену се лажни Смерд зацарио, али га Дарије, Хистаспов син, свргне у завјери
- устоличио се 521.г, и гушио побуне у крајевима: Елам, Јерменија, Вавилонија и Медија
- опет се неки лик прогласи да је Смерд, па је морао опсједати Вавилон 520. и 519.г.п.Хр.
- након гушења великих побуна, напише на три језика историју о томе у Бехистуну

- оженио се Кировом кћерком, Камбизовом удовицом Атосом, и повезао с претходницима

- направио је реформу административног система, проширивши број сатрапија на двадесет
- источно од Халиса били су јонски и лидијски сатрап, над којима је био један у Сарду
- сјеверно од њих, на Пропонтиди, владао је фригијски сатрап, из града Даскилија
- они се, са друге стране, нису уопште мијешали у локалну администрацију грчких градова
- у њима су владали тирани, како су год хтјели, док год уредно плаћају данак Персији
- још једна њихова важна обвеза свакако је била давање војних одреда за походе
- грчким тиранима је то, очевидно, одговарало, па нису дизали устанак када и они источно
- са друге стране, за разлику од Камбиза, овај им је увео фиксни данак, мјесто спорадичног
- па опет, унаприједио је мрежу путева и олакшао трговину са источним областима царства
- увео је и ковани новац и електрона, као и Крез, чија су главну јединицу Грци звали дарик

- саграђен је и велики царски друм од 2400 км, који је водио од Сарда до гл. града, Сусе
- тај друм је био у добром стању и одржаван, тако да је преко њега простор Азије постао
много приступачнији путницима са запада, који су могли стићи у Сусу за 3 мјесеца, пјешке
- пролазио је и кроз нека важна мјеста, нпр. Анкиру, Птерију Кападокијску, Ниниву
- он је код првих грчких географа и мапа, поред ријеки Дунава и Нила, био главни орјентир
- овај напредак се везује управо за малоазијску Јонију, која је прва осјетила помак у позна-
вању географских простора и поимања њиховог обима, и прве карте имамо већ крајем VI в
- грађани Милета Анаксимандар и Хекатеј су написали први географски материјал
- први је направио мапу свијета, а потоњи је написао својеврсни приручник за исту
- Милет би мјесто сретања путника из најразличитијих крајева, а Хекатеј је и сам путовао
- управо се на тлу Јоније почиње јављати критичка мисао и жеља за чињеничним знањем
- ти први „научници“ су, тако, били свестрани, нпр. Анаксимандру је мапа само успутна у
његовој философији природе, гдје изражава своја неслагања са теоријама Талеса о свијету
- Хекатеј је, са друге стране, отац грчке историографије, и први критичар грчког мита
- он је многе традиционалне црте грчких вјеровања подвргао критичкој анализи – „разуму“

- дио Грка из Мале Азије, остваривши присан контакт с Персијом, ишао је даље на исток
- тако имамо причу о љекару Демокеду из Кротона, који је радио на Егини, Атини и Саму
- након пада Поликрата, одведен је у Сусу, гдје је показао своје умијеће на Кировој нози
- стекао је цареву наклоност и могао добити све шта је хтио – сем да се врати у Грчку
- једном је лијечио царицу и успио је наговорити да измоли цара да га пошаље у некакву
мисију у Грчку, како би се макар посредно извукао, на шта је цар на крају пристао
- Кир нареди да стража пази на њега, али њих похапси владар Тарента (Италија), а овај се
врати кући у Кротон, одакле га ови не даше; ова прича има занимљивих детаља
- наиме, као што ће се то касније потврдити, грчки стручњаци стварно одлажаху на исток

5. Даријев поход на Европу и освајање Тракије

- Кир је освојио источну обалу Медитерана, док је Камбиз то употпунио узевши Египат
- Дарију је тада преостало да освајања настави даље, у правцу Тракије и Европе
- изгледа да је идеја била да се покори сав простор до Дунава сјеверно, и Македонија
- међутим, за борбу против ратоборних Трачана у планинама требаху озбиљне припреме
- архитекта Мандрокле са Сама направио је понтонски мост на Босфору, код Бизанта
- каже се да је тамо ставио два стуба исписана клинастим писмом и грчким словима
- на њима су писала имена свих народа који су били у његовој војсци; видио их је Херодот
- ово се десило 512.г, те доказ о томе видимо и на Саму, што је Мандроклов допринос
- постоји слика са понтонским мостом и Даријем на пријестолу, те се у стиховима хвали
тај велики подвиг, који је донио велику славу народу Сама, а свидио се и самом цару
- грчки вазални тирани су спремили флоту да плови обалама Тракије, све до Дунава
- међу њима је било и неких знаменитих људи, особито Милитијад с Трачког Херсонеса

- до данас нису дошли никакви детаљи о том рату, али биће да су многи Трачани покорени
- по свој прилици, они су се за напад и спремали, а изгледа да су имали помоћ из Дакије
- Дачане (Румунија) Грци су називали Скити, као и све народе од Карпата до Кавказа
- они показују велику културолошку и језичку сличност са својим сусједима у Тракији
- персијски цар је морао знати за опасност са сјевера, у случај ближег позиционирања Ду-
наву, који се, устом, зими ледио, и био веома погодан за преласке веће количине људи
- међутим, умјесто повлачења, он се урадио на оно мање очекивано – контранапад
- на ушћу Дунава направљен је понтонски мост, те је персијска војска прешла у Дакију
- није познато шта су тамо тражили, нити како су прошли, али неки од повода су можда
богати рудници злата у Дакији, затим, да би учврстили свој стратешки положај у Тракији
- оно што се, опет, да закључити јесте да су тамо наишли на велики отпор домородаца

- на њихову срећу, грчка флота је спремно чекала на цара и војску, да их превезе назад
- у међувремену је избила побуна на Босфору, па се војска повукла према Херсонесу
- тамо је оставио војску са Мегабазом, заповједник, а сам отишао даље својим путем
- овај је покорио све грчке градове на сјеверној обали Пропонтиде и Егејског мора
- Персија је сада имала чврсте границе све до ријеке Стримон, а номинално чак и даље
- наиме, Пеонци, настањени између Аксија и Стримона, признали су власт персијског цара
- Даријев поход на источни Балкан је, у суштини, био успјешан, и учврстио му власт онамо
- она је трајала свега петнаест година мирно, све док 496.г. нису напали Скити са сјевера,
приликом чега су протјерали и Милитијада из Трачког Херсонеса, а Тракију опљачкали

6. Јонски устанак против Персије

- након Даријевог повратка из Тракије, више од деценије није било сукоба с Грцима
- једино је прогнани атински тиранин Хипија хтио добити сатрапа Сарда Артаферна за се
- овај је наводно послао писмо Атињанима да га морају примити назад, али ништа више
- повод да Персија крене у поход против Атине веже се за острво Наксос и јонски устанак

- прије тога имамо случај са Хистијејом, милетским тиранином, који је за своје ратне за-
слуге у Тракији добио од цара 512.г. град Миркинос, у близини ријеке Стримон
- приликом продора Мегабаза на исток, он је почео да утврђује и учвршћује свој град
- у његовој околини налазили су се рудници сребра и добра дрвна грађа за бродоградњу
- увидјевши опасност, Дарије га позове у Сусу, наводно да му прави друштво, и задржи га
- у Сусу је стигао 511.г.п.Хр, и тамо провео пуних дванаест година, прије повратка у Грчку

- мјесто Хистијеја је завладао његов зет Аристагора, познат по својој амбициозности

- њему су дошли олигарси с Накса, које су збациле демократе, да га моле да их врати назад
- Аристагора је увидио у томе добру прилику да ојача свој утицај на простору острва
- предложио је Артаферну да се освоји Наксос, па затим Кикладе, а можда чак и Еубеја
- наравно, без персијске помоћи би тај поход био неизводив, те доби 200 њихових бродова
- њима је водио персијски адмирал Мегабат, који је имао трвења са грчким савезницима
- на концу, након четверомјесечне опсаде, скинули су је с Накса и вратили се назад у МА
- послије овог неуспјеха, 499.г, Аристагорина амбиција о освајању Егејских острва пропаде

- зато је дошао на ум са другом идејом – да подстакне малоазијске Грке на устанак

- није познато да ли је имао Хистијејеву подршку испочетка, али најприје да то није било
- будући у змајевом гнијезду, у Суси, није био у прилици да отворено стане против Персије
- у сваком случају, основни мотиви за устанак су, изгледа, усмјерени првенствено против
тиранида, као продужених рукаваца персијске власти у њиховом сопственом дворишту
- у овој својој намјери су, биће, били веома сложни, и чак ковали заједнички новац за то
- па ипак, крвопролића није било много, јер се већина тирана, укључујући и Аристагору,
одрекла своје тиранске власти добровољно, осим у Митилени, гдје је из мржње каменован
- након што је успостављена демократија, сљедећи корак би прикупљање савезника

- Аристагора је одлучио отићи Клеомену у Спарту, али су Јоњани, као и раније, одбијени
- затим је отишао у Атину и Еретрију, 498.г, и од Атине добије 20, а од Еретрије 5 бродова
- Хекатеј из Милета, који је био образован, знао је какве опасности представља рат с Пер-
сијом, но пошто није могао одговорити Јоњане од тога, предложи пљачку храма у Дидими
- наиме, рече да ће то учинити Персијанци, ако то не учине они, али ипак нису пристали
- кренули су у одлучан поход, те стигли у Сард, гдје су освојили град, осим акропоља, који
је убрзо био спаљен до темеља, и кренули назад у Ефес, близу ког су савезници поражени
- након овог пораза су се Атињани вратили назад, и тако свршили свој допринос устанку
- њихово учешће ће бити један од директних повода за потоњи персијски поход на Грчку
- устанци су дигнути и на Кипру, који је био ослобођен, али недуго затим и враћен назад
- Хелеспонт је био покорен, а Дорци у Карији су, након два пораза, успјели да побиједе

- након ових пораза, будући кукавица, Аристагора и присталице побјегну у Миркинос

- постоји предање да су разматрали селидбу на Сардинију, а да Хекатеј предложи Лерос
- ово острво, недалеко од Милета, било је погодно да се град врати, али приједлог се одби
- у међувремену погиба Аристагора, приликом опсаде Миркина, а појави се опет Хистијеј
- он је, како предање гласи, убиједио цара, или разгласио тако, да ће поново подврћи мало-
азијске Грке под царску власт, а и Сардинију, карактеристична прича грчких пустолова
- међутим, стигавши у Сард, видио је да Артаферн подозријева на њега, па утекне на Хиос
- тамо добије пар бродова с Лезба, и крене гусарити, па још разгласи да је он почео устанак
- освојио је на концу и Бизантион, али би недуго потом ухваћен и прикован на крст 493.г.

- након покоравања мањих грчких градова, сљедећи и главни циљ Персије био је Милет
- персијска флота са Кипра, за коју се каже да је била преко 600 бродова, блокирала је град
- у међувремену је милетска флота била стационирана на острву Лади, преко пута Милета
- каже се да је грчких бродова било око 350, али да је морал међу морнарима био слаб
- протјерани тирани су ширили пропаганду, а Самљани и Лезбљани су дезертирали
- послије Битке код Ладе 494.г.п.Хр, град је освојен на јуриш, мушкарци су углавном били
побијени, а преостало становништво је поробљено и расељено на ријеку Тигрис
- свештеници Бранхиди су предали пророчиште Дидиму Персијанцима, и они га спалише
- из једног натписа, преписа писма цара Кира фригијском сатрапу, видимо да се цар, на-
водно, противио спаљивању Аполоновог храма, изјавивши да увијек повољно прорицаше
- послије Милета освојена је и Карија, упркос отпору, а одмах затим и околна острва

- велико незадовољство, прво лидијски, а онда и персијским властима, а Бога ми и дома-

ћим тиранима, подстакло је исељавање и колонизацију, нпр. Колофон > Сирис у Италији
- међу исељеницима налазио се и један број филозофа, градитеља, занатлија, итд.
- тако је Питагора утекао са Поликратовог Сама и населио се у Кротон, ширећи учење
- слично нешто је учинио и филозоф Ксенофан из Колофона, основавши у Елеји школу
- утицај источњачких занатлија на запад је веома осјетан, нпр. од краја VI вијека видимо
велики напредак у ковању новца у Леонтини и Сиракузи, под тиранином Гелоном

- иако је Атина рано престала давати подршку устанку, његова пропаст јој је тешко пала
- чак је и један трагички пјесник кажњен, јер је написао трагедију о пропасти Милета
- у међувремену је Милитијад Трачки отео у корист Атине острва Имброс и Лемнос

7. Други и трећи Даријев поход на Европу, Маратонска битка

- након гушења устанка, Персија је пред собом имала три велика задатка:
* Реогранизација грчког дијела Мале Азије
* Учвршћивање и интеграција власти у персијском дијелу Европе
* Кажњавање грчких држава које су заратиле против ње и разориле Сард
- Артаферн је одредио да се процијене материјална добра малоазијских градова, па да
им се износ данка одређује на конто истога, а забрањено им је и да ратују међусобно
- такође, на опште изненађење, свргнуте су све тираниде и васпостављена демократија
- наиме, тирани се нису показали као много ефикасни и сасвим лојални Персији
- такав уступак морао је импоновати грчком народу, који се борио за демократију

- сљедећи корак био је покоравање Тракије и Македоније назад под персијску власт
- на тај задатак био је одређен царев зет Мардоније, који је кренуо са флотом у Тракију
- Тракија је била поновно освојена, као и острво Тасос, а Александар, владар Македо-
није, је признао персијску власт, што би 492.г,па је одатле планиран поход на Грчку
- међутим, око рта полуострва Атос сломљен је дио персијске флоте, па одустану
- па ипак, значајан дио посла је већ био обављен, па се Мардоније врати у Азију

- са друге стране, Кир је и даље био веома огорчен на Еретрију и Атину, због Сарда
- инзистирао је да се морају казнити, и имао подршку прогнаног тиранина Хипије
- одлука је заиста и пала, али су овај пут одлучили да ипак не иду преко Тракије
- намјера је била да се пређе директно преко Егејског мора, о чему су приморски градо-
ви били обавијештени, са заповијешћу да припреме ратне и теретне бродове за коњицу
- послата су и писма у Грчку, гдје су се тражили знакови покорности: земља и вода
- значајан дио градова им је то заиста и послао, укључујући Егину, непријатеља Атине

- вођење војском дато је Артаферну и Датису, а са њима је био и поменути Хипија

- на концу је персијска флота од, по Херодоту, 600 бродова, развила једра на Саму
- кренули са прво на Наксос, чије се становништво разбјежало по планинама, а град је
био спаљен, док су, намјерно или ненамјерно, свештено острво Делос били поштедили
- затим су освојили Кикладе и град Каристос, одмах при улазу на острво Еубеја
- одатле су кренули у пролаз између Еубеје и Атике, према еретријском простору
- зачуђујуће, Атина и Еретрија нису имале неку коресподенцију, и Еретрија убрзо паде
- читаво становништво је поробљено, а град је у потпуности спаљен, све с храмовима
- град је био седмицу дана под опсадом, али су га предали освајачима неки племићи

- завршивши тај дио посла, персијска војска се, скупа с Хипијом, искрца код Маратона
- слично као и његов отац Писистрат, и овај је кренуо са Еубеје да си поврати власт
- за разлику од оца, он је имао много мање подршке, особито што је са странцима
- на њега је особито морао бити огорчен Милитијад, прогнани тиранин из Херсонеса
- његовог оца Кимона, прослављеног олимпијског побједника, убише Писистратиди
- тако је он био стављен на чело своје филе, као војни заповједник, што због свог про-
тивљења тиранину Хипији, што због добре упућености у организацију Персијанаца

- у међувремену је послат гласник у Лакедемон, да дојави Спарти о паду Еретрије

- одговорили су да ће помоћи, ал’ да морају сачекати да се „осијече“ пун мјесец
- када је до тога дошло, већ је било касно, али су Атини зато помогли Платејани
- атинска војска, без савезника, бројала је око 9000 војника, на челу са тадашњим поле-
мархом Калимахом, који је заједно са својих десет стратега чинио Ратни савјет
- имао је, на срећу Атине, веома добар однос са Милитијадом, који је био за борбу
- персијска војска, са друга стране, желила је напасти Атину и са копна и са мора
- поставило се питање да ли да чекају непријатеља онамо, или пак да му изађу у сусрет
- одлуку је, по природи ствари, морао донијети народ, што је и учињено на скупштини
- тада је Милитијад дао приједлог да се одмаршира право на Маратон, те да се тамо су-
оче са непријатељима, пресретнувши их на њиховом путу ка атинском акропољу

- Маратонско поље налазило се подно планина Пентелика и Парнета, наспрам Еубеје

- из Атине су постојала два пута према тамо, планински и приобални, који је био дужи,
но како би и сами Персијанци вјероватно изабрали тај пут, Калимах крене туда
- стигавши онамо, утаборише се у Херакловом светилишту, на јужном дијелу равнице
- ту је био западни излаз, тако да су блокирали пут према Атини; дође 1000 Платејана
- Персијанци су своје бродове извукли на супротном крају, у затону иза рта Киносуре
- битку нису хтјели одмах започети, можда очекиваху подјелу, каква је била у Еретрији
- како год било, битка је неко вријеме одгађана, да би је заподјенули управо Атињани
- Калимах и Милитијад су свакако имали пресудну улогу да управо Грци први нападну
- на концу, персијска очекивања су имала изгледа, јер је сигурно било комешања и
оних струја које су биле расположене за компромис и да одустану од борбе

*Маратонска битка (490.г.п.Хр.)

- Грци су се распоредили на пољу тако да заузму што шири простор, да их не опколе
- наиме, персијска војска је била барем два пут већа, па су тако добро ојачали крила
- на лијевом крилу били су Платејани, на десном Калимах, у центру Темистокле и Ари-
стид, а наспрам њих су Персијанци распоредили коњицу десно, а стријелце посриједи
- очекивали су да ће бараж стријелаца деморалисати Грке, и да их коњица потом скрши
- Атињанима је ова тактика била позната, тако да су учинили оно што није очекивано
- чим су се приближили домету стријела, дат је знак на јуриш, те крену пуном снагом
- како су најјаче персијске трупе биле у центру, они су малобројни грчки центар потис-
нули, али су зато снажна грчка крила сломила персијске бокове, натјеравши их у бијег
- након што су персијска крила сломљена, сва војска се усмјерила ка персијском центру
- пред крај битке је читава персијска војска нагнана у бијег, слијеђена атинском потје-
ром кроз Велику мочвару, на сјеверу равнице, спрам бродова, гдје се многи потушише
- у близини бродова је вођена најжешћа битка, али су персијска крила већ била укрцана
- на концу су успјели да повуку што је остало, а Атињани заробе тек седам бродова

- Херодот извјештава о само 194 пала грчка борца, и чак 6000 мртвих Персијанаца
- неред који је настао у њиховој војсци је сигурно изазвао велике губитке, али не толи-
ко велике да војска постане онеспособљена, па опет, побједа је Грцима значила много
- персијска флота је отпловила према Атини, не би ли стигла прије атињанске војске
- имамо тврдњу Херодота да су Алкмеониди били оптужени да су знак штитом да крену
- брзо су дошли до рта Сунион, но када су дошли до луке Фалерон, Атињани бјеху дома
- видјевши да је војска поредана крај другог Херакловог светилиштва, повуку се кући
- нема много сумње да су Персијанци стварно донијели одлуку да отплове ка Атини
- Херодотов наговјештај о „знаку штитом“ можда слути договорену издају града
- ако је то истинито, то оправдава што су се Персијанци, иако недвосмислено пораже-
ни, ипак одлучили да отплове до Атине, мјесто да се одмах врате кући
- у међувремену стижу Спартанци (касно Марко на Косово стиже), да виде лешеве
- похвалили су Атињане и њихову побједу, па се вратили кући, а ови подигну хумку на
јужном дијелу поља, над својим палим војницима, и трофеј у близини Велике мочваре
- организовали су и игре у Хераклову част, јер су били утаборени крај његовог храма
- ту је погинуо и Калимах и Есхилов брат; временом настану многи митови о бици
- разлози за митологизацију битке су многи:
* Склоност тадашњих Грка ка чудесном
* Таштина и гордост самих Атињана
* Жеља Милитајадове породице да увећа његове заслуге

- тако налазимо сцене достојне Илијаде: богове и јунаке како се боре са Грцима, утваре
и духове ратнике на њиховој страни, „панични страх“ наметнут богом Паном итд.
- као знак захвалности за „помоћ“, обновљен је његов култ у пећини под Акропољем
- чак имамо сцену како је Пан лично пресрео Филипида, на путу за Спарту, да га сјетује
- додат је детаљ да је Милитијад тобож био главни заповједник, иако стварно значајан
- на тај начин је Калимах, који је био истински заслужан, пио потиснут у угао сјећања
- па ипак, остао је његов јонски стуб са кипом Побједе/Нике, са његовим именом
- можда се ради о његовом завјетном дару, у случају побједе, постхумно постављеном

- као што је то био ред и поредак у грчком свијету, своју захвалност за побједу су Ати-
њани указали најприје Аполону Делфијском, донијевши трофеје у Атинску ризницу
- она је саграђена у Делфима након пада тирана, а сада је била овјенчана трофејима из
боја, приказима Тезеја, Херакла, боја богова с гигантима, и много чим другим
- захвалност је ипак, разумије се, најсвечаније била одржана у самом граду Атини
- направљено је такмичење за најбољу елегију о бици, и Есхила тад побиједи Симонид
- по свој прилици, један од знакова захвалности био је и подизање велељепног храма
- никада није завршен, што видимо из његових остатака испод Перикловог Партенона
- тому је највјероватније допринијело Ксерксово разарање Атине, 10 година касније
- затим, из тог периода је засигурно и Стари Пропилеј, један од улаза у Акропољ
- ништа мање није била занимљива ни велика слика боја у „осликаном тријему“ – ποι-
κιλὴ στοά, у којој су приказане разне сцене из боја, многе личност, па чак и Тезеј-утвара
- касније су изнад боја, на небесима, осликани богови, како бдију над својим Грцима,
осветницима палиоца светилишта, храмова и светих мјеста у Еретрији

- па ипак, оно што можемо закључити јесте да персијски поход није био освајачки
- ниједан крај кроз који је прошао није био намијењен да буде трајно припојен Персији
- Еретрија је, као и намјеравано, разорена, а у Атину је Дарије хтио ставити Хипију
- поновно подвргавање под тирана, који је усто одан персијском цару, то је била казна
- са друге стране, пораз једне свјетске силе од некакве мале државице у Грчкој, скоро
без ичије помоћи, је био невјероватно снажан вјетар у леђа Атини, и њеној политици
- не само да је и сама постала самопоуздана, него стекла и велики углед међу другима
- након битке се Атина одлучила осветити острву Парос, које је дало трирему Датису
- на његов сопствени приједлог, изабран је управо Милитијад да обави тај задатак
- послије дуге, опсежне и неуспјешне опсаде, био је рањен и врате се назад у Атину
- имамо предање да је починио некакав злочин, за који је оглобљен с чак 50 таланата
- постоји више митолошких и полумитолошких објашњења који је то гријех, али ни је-
дан од њих не даје ништа конкретно осим чињенице да је овај, овако или онако, рањен
- на суђење је донесен на носилима, и биће да је умро убрзо након сопствене пресуде
- па ипак, његова улога у Маратонском боју ће касније бити знатно преувеличана

8. Борба Атине с Егином

- непријатељство почиње још од егинског мијешања у односе Атине и Тебе 506.г.п.Хр.

- πόλεμος ακήρυκτος – „рат без гласника“, рат у ком се не прима гласник да понуди мир
- био је објављен 498.г, и том приликом је Егина пустошила Фалерон и обалу Атике
- када је Дарије припремао поход на Грчку, очекивало се да ће стати на његову страну
- Атина је већ унапријед тужила Егину Спартанцима да издаје Грчку због своје мржње
- краљ Клеомен је заробио 490.г. десет Егињана и предао их Атињанима на држање
- на тај начин су Егини биле завезане руке да било како спријечи припреме за одбрану
- оваква водећа улога Спарте представља велики одраз њеног угледа у Грчкој
- ово се особито потврдило пар година раније, 494.г, када је убједљиво побијеђен Аргос

- епизода са егинским таоцима представља и крај сукоба краља Клеомена и краља Де-
марата, који су био споразумио са Егињанима на своју руку, да саботира Клеомена
- овај онда постакне његовог насљедника Леотихиду да му оспори легитимитет
- просула се прича, чак и с потврдом из Делфа, да Демарат уопште није краљевски син
- пошто је свргнут са власти, оде на Даријев двор – прибјежиште одбјеглих владара
- показавши се пријатељем Егине, која би за Персијанце, добио је добар пријем
- у међувремену нови краљ Леотихида и Клеомен узму поменуте Егињане за таоце

- па ипак, сазнало се да је подмитио Питију, и би протјеран све до Тесалије, одакле се

успио вратити све до Аркадије, са жељом да се уроти против Спарте и поново закраљи
- са друге стране, герузија одлучи да га врати, те му упуте своје заједничко извињење
- међутим, лутање и велики преврати су оставили на њега великог трага, пук’о човјек
- поче тући народ штапом, па га ставе у окове, и на крају сам себе исијече ножем 489.г.
- спартанско друштвено уређење је у много чему кочило овог амбциозног владара

- у међувремену дођу Егињани у Спарту да траже назад своје таоце, баш када је Леоти-
хида извргнут осудама, због саучесништва са Клеоменом у свргавању Демарата
- понуде њега као таоца, но ови кажу да је боље да пође са њима у Атину да преговара
- Атињани су глатко и ноншалантно захтјев одбили, те тако наста повод за објаву рата
- његов почетак веже се за Егињанина Никодрома, који хтједе уз помоћ Атињана сврг-
нути олигаргијску власт у свом граду, 487.г, и скује завјеру, али ови закасне један дан
- наиме, сачекали су да допуне своју флоту од 50 бродова са још 20 коринтских
- Никодром је био смакнут, али су зато Атињани побиједили егинску флоту, те се искр-
цали на острво и опсјели град, али их поразише Егињани уз помоћ нешто Аргиваца
- одмах потом је створена пометња и у атинској флоти, тако да се и она морала повући
- иако је Атина ту формално поражена, наставила је нијемо непријатељство с Егином
- они су повремено пљачкали обале једни од других, а јер је Егина била на стратешки
важном мјесту, на самом улазу у Саронски Залив, Атина доби повод да ојача флоту
- од тог тренутка Атина ће се све више и више претварати у праву поморску силу

9. Развој атинске демократије

- двадесет година након Клистенових реформи, његов концепт архоната поче слабити
- природни развој институција кретао се ка јачању вијећа, а слабљењу магистратура
- на концу, 487/6.г. уведено је ждријебање архоната из реда 100 људи, мјесто бирања
- на тај начин се угушило бирање најистакнутијих и моћних грађана на важне позиције
- самим тим, значај и моћ тих магистарских служби су били у драстичном опадању
- укинута је служба полемарха, а сва његова овлашћења су пребачена на стратеге
- њих 10 се и даље бирало у складу са способношћу, појединачно, по својим филама
- међутим, положај врховног војног заповједника и даље је представљао потребу
- то се, опет, рјешавало лако, јер кад год би Скупштина изгласала одлазак у војни по-
ход, истом приликом би и гласала коме ће он бити додјеље, тј. ко ће га водити
- у случају веће опасности могла су се неком дати пуна војна овлашћења над свима

- углед Ареопагитског вијећа, као заштитника устава, све више је опадао у друштву
- иначе, Клистенов закон о остракизму није ниједанпут примјењен, све до послије Ма-
ратонске битке, када је по први пут изгласано да се изађе на гласање у Скупштину
- на шестој пританији сваке године би се гласало да ли је потребан остракизам
- ако се изгласа да треба, онда у осмој на Агори дођу, и бацају „остраке“, комаде по-
ломљене керамике са исписаним именом особе, у посебно намијењене ћупове
- мора бити најмање 6000 гласова, и чије име је најчешће написано, „остракује се“
- добије рок 10 дана да се исели из Атике на 10 година, али задржава имовину и грђ.пр.
- тако је задатак уклањања по устав опасних и утицајних људи пребачен на грађане

- од 487. до 482.г, остракизам је био главно политичко средство у атинској демократији

- прве жртве остракизма су Хипарх Писистратид 487, и Мегакле Алкмеонид 486.г.
- разлог за остраковање њих је свакако сумња у њихову издају на Маратонском боја
- очигледно је зашто је Хипарх остракован, а на Алкмеониде се било сумњало
- прва три остракизма имала су у својој основи медизам/издају и склоност тираниди
- касније су на тај начин уклањани, за њихов стандар, људи одвише слободне политике
- тако имамо случај Аристида Праведног 482.г, и анегдоту да га је неки остраковао са-
мо зато што има надимак, што даје ироничну слику до које мјере се злоупотрјебљавало
 10. Атина будућа поморска сила

- најутицајнији грађанин у Атини, чак већи и од свог имењака са Маратона, постао је

Темистокле Неоклов, који је дао један од највећих доприноса да она постане моћна
- Атина је и прије њега била јака поморска сила, али флота је била само испомоћ војсци
- његов приједлог је био да се одрекну војске у корист што јаче и снажније морнарице
- он га је произнијео за вријеме свог архоната 493/2.г, и био је усвојен на Скупштини
- најупечатљивији дио приједлога за народ свакако да је био утврђивање луке Пиреј
- непријатељство са Егином је свакако одиграло улогу да се морнарици поклони пажња
- па ипак, Темистокле је сигурно највише зазирао од Персије и напада на Фалерон
- њихова флота крстарила је Егејом, и могла је било када да персијску војску домогне
Атике и њене незаштићене обале, на којој су, устом, били и сви њихови бродови
- идеја је била да се утврди полуострво Мунихија, са луком Пиреј, а са њима и Фалерон
- њено спровођење су омела политичка трвења пред Маратонску битку и инвазија
- градња, иако започета, због тога је брзо заустављена, а касније и због рата с Егином

- у међувремену је пронађен богат слој сребра у рудницима на Лаурију, 100 таланта

- било је приједлога да се они подијеле грађанима, али Темистокле даде другу идеју
- успио је убиједити Скупштину да се та средства уложе у изградњу бродова и јаке
морнарице, те да се организује посебно давање доприноса за изградњу флоте
- већ двије године касније, 480.г, видимо Атину како има моћну флоту од 200 трирема
- могла је парирати моћним флотама Коркире и Сиракузе, али је још увијек каскала са
изградњом Пирејског зида, што ће бити завршено тек након одбране од Персијанаца

Хронологија:

560-546.г. – Владавина Креза

546.г. – Пад Сарда под Кира Персијанца
523.г – Поликрата са Сама заробљен и прикован на крст
522.г. – Камбиз погиба, зацарио се лажни Смерд
521.г – Дарије се устоличио и угуши побуне
520. и 519.г. – Даријеве опсаде Вавилона
512.г. – понтонски мост на Босфору, инвазија на Тракију и Дакију; Мегабаз
511.г. – Хистијеј, милетски тиранин, стиже у Сусу
499.г – Аристагора и персијски адмирал Мегабат опсиједају Наксос
498.г. – Аристагора шаље посланике у Спарту, Атину и Еретрију,
– Егина објављује рат Атини и пустоши Фалерон и обалу Атике
496.г. – напад Скита са сјевера, Милитијад протјеран из Трачког Херсонеса
494.г – Битка код Ладе и спаљивање Милета
– Спарта побјеђује Аргос
493.г.- Хистијеј прикован на крст
493/492.г – архонтовање Темистокла Неокловог
492.г. – Мардоније осваја Тракију и Тасос и потчињава Македонију
490.г. – Маратонска битка и Егињанска талачка криза
487-482.г. – остракизам, Хипарх Писистратид, Мегакле Алкмеонид, Аристид Праведни
 VII –НАПАДИ ПЕРСИЈАНАЦА И КАРТАГИЊАНА

1. Ксерскове припреме и поход на Грчку

- након пораза код Маратона, у периоду између 490. и 480.г. персијска војска се спремала
за нови напад на Грчку, који је овај пут требао бити доста озбиљнији од претходног
- ове припреме је започео сам Дарије, али га прекиде побуна у Египту 486-485.г.п.Хр.
- у међувремену, 485.г. умире, и његове припреме за грчки поход наставио је Ксеркс
- он је, поред осталог, успио поновно покорити Египат 483-482.г, и затим поче размишља-
ти о поновном походу на Грчку, на шта га Мардоније подстицаше, а стриц одговараше
- на концу се, како Херодот каже, одлучи наставити са планом који његов отац започе
- ово су подржали прогнани грчки владари, Писистратиди и пророштва Ономакрита

- цар Ксеркс је стигао у Сард 481.г, и презимивши онамо, крене са војском 480.г.п.Хр.
- војска вјероватно није зимовала с њим, већ се сабрала тек 480.г, близу Хелеспонта
- онамо су фенички и египатски градитељи саградили два моста, између Сеста и Абида
- ови мостови су уништени буром, па нареди Ксеркс да се градитељи погубе, а море ишиба
- саграђена су два понтонска моста од по око 300 бродова, укотвљених са обију страна
- војска пређе на Европу послије 2 дана, и опет се састала са флотом код Дориска у Тракији
- војска је на концу кренула, копненим путем, преко Тракије и Македоније, приликом чега
је прокопан канал преко Атонске превлаке, за флоту, јер је прошли пут страдала на Атосу
- ово је један одраз персијске тактике да копнена и поморска војска увијек буду у близини
- будући тако заштићена од сјеверозападних вјетрова, флота лако обиђе Стионију и Палену
- са друге стране, архитекте су градиле мост на Стримону, за прелазак копнене војске
- у позадини је организован пут за дотурање хране и намирница толикој војној сили

- у војсци Персије били су разни народи: Међани, Колхиђани, Асирци, Трачани итд.
- флоту су обезбјеђивали: Египћани, Феничани, Ликијци, Фрижани, покорени Грци и др.
- постојала су претјеривања у броју Персијанаца, сежући чак до броја од 5.000.000 људи
- па ипак, одабрано језгро војске чинили су Бесмртни, војска од 10.000 одабраних војника
- они су имали привилегију да путују са сопственим женама и пртљагом, лагодно
- најоптималније процјене одређују силу од 180.000 људи, и око 800 трирема у флоти
- прешавши преко Стримона, и саставши се флотом, персијска војска настави пут к Грчкој

2. Припреме у Грчкој

- Грци су чули за прекопавање Атоса и премошћавање Стримона, те знађаху шта их чека

- каже се да су сви грчки градови, осим Атине и Спарте, добили писмо од Ксерска у којем
захтијева да им дадну земљу и воду, што је било јасан знак за ово двоје да се припремају
- били су и вође грчке одбране: Спарта због признатости, Атина због угледа на Маратону
- они су још 481.г. сазвали Сабор на Истму, на који су позвани представници свих Грка
- ово је први велики панхеленски догађај, који је показао јединство грчког народа у недаћи
- сабор се назвао συνέδριον προβούλων – сабор представника, које сваки грчки град посла
- њим је предсједавала Спарта и удруже се у савез тридесет и једна држава, заклевши се
да ће оглобити и уништити све градове који се буду добровољно предали варварима
- поједини Грци нису учествовали, особито они који су живјели сјеверније: Тесалци, Ло-
крани, Долопи, Малијци, Ахајци, и већина Беоћана, што њихов лош положај објашњава
- наиме, ако не би били потпуно сигурни у помоћ савезника, били би први на ударцу
- нити би се могли обранити, нити оправдати од Ксерксова гњева због учешћа у савезу
- па опет, поједини грчки владари су се, као и у Малој Азији, ипак приклонили Персији
- један од важних проблема за савез била су стара непријатељства: Тесалија и Фокида, Ла-
кедемон и Аргос, и Атина и Егина, које су се, зарад мире, том приликом помириле
- што се тиче главнокомандујућих војском, приједлог Спарте је једногласно био освојен за
копнену војску, али је проблем био са флотом, којој је највећи допринос могла дати Атина
- па ипак, савезници бјеху суревњиви спрам ње, тако да је повукла свој захтјев за вођство
- наиме, инзистирали су да и адмирал буде Спартанац, премда они с флотом немају ништа
- одлучено је и да се пошаљу уходе у Малу Азију, да надгледају припрему персијске војске
- послати су вјесници у градове који нису дошли Аргос, Крит, Коркиру, да моле за помоћ
- нико од њих није послао помоћ, па су послани људи чак у Сиракузу да моле Гелона за по-
моћ, али пошто је и он сам страховао од напада Картагињана, биле су му завезане руке

- сљедеће године, у прољеће 480.г. одржан је други сабор представника, као крај припрема
- врховни војсковођа био је спартански краљ Леонида, а флоту је водио Еурибијад
- исте те 480.г. враћени су из изгнанства сви који су остракизмом протјерани из града
- из њиговог реда видимо Аристида и Ксантипа, који су изабрани чак и за стратеге

3. Термопилска битка и битка код Артемисија

- отприлике у вријеме доласка Ксеркса на Хелеспонт, Тесалци позову заштитнике да за-

штите пролаз Темпу, који је водио из Македоније у Грчку, али су постојала још два друга
- то су савезници схватили тек када је 10.000 хоплита стигло у Тесалију, коју су врло брзо
и напустили, будући да им је било немогуће да бране сва три пролаза одједном
- са друге стране, није било ни политичке воље међу владајућом класом Тесалаца
- према томе, ови се повукоше, и неминовно оставише све Грке између Темпе и Термопила
у извијесној нужности да се покоре Персијанцима, који су полако надирали према тамо

- сљедеће погодно мјесто за одбрану од Грка били су Термопили, уски пролаз између мора
и планине, који је представљао улаз у читаву источну Грчку, из правца Тесалије
- ту је некада био и фокиђански зид против упада Тесалаца, и Антела, мјесто састајања
чланица Амфиктионског савеза, и из њега се могло ући у Локриду, из које у Беотију
- па ипак, постојао је око термопилског кланца мањи пролаз до Алпене, на улазу у Локриду
- војсковођа је свакако морао пазити и на тај пролаз, како не би био нападнут с леђа
- Леонида је онамо стигао са око 7000 војника: 5000 Пелопонежана, 1000 Фокиђана, 400
Тебанаца, 700 Теспијаца, и са свим расположивим и наоружаним снагама Локрана
- више од пола Пелопонежа били су Аркађани, а било је и Коринћана, Флијунћана и др.
- што се тиче самих Лакедемоњана, међу њима било је 1000 Лаконаца и 300 Спартијата

- наиме, није поптуна пелопонежанска сила стигла онамо, јер је основна политика Спарте
била да заштити првенствено Пелопонез, тако да би битку најрадије водили на Истму
- па ипак, како не би изиграли Атину, отишли су на Термопил, али не у пуној својој сили
- изговарали су се да не могу доћи неки због Карнејских светковина и Олимпијских игара
- грчка флота је кренула око Еубеје, заузевши улаз у Мелијски залив, како би дали подршку
свом гарнизону на Термопилу, који је на обали истог залива, и правили заштиту с мора
- наиме, персијска флота је ишла упоредо са војском, па је на том мјесту била блокирана
- као што је Термопил копнени кланац, и положај грчке флоте био је морски тјеснац
- задатак флоте је био да држи тај пролаз док год Леонида буде задржавао Термопил
- један дио флоте је био ту, код Артемисија, а други је можда био крај Саламине, при Ати-
ци, биће у случају да дио персијске флоте заобиђе Еубеју и крене према небрањеној Атини
- флота је бројала 280 бродова, од чега скоро пола атинских, и 20 халкиђанских
- изгледа да су Грци послали три брода у Термајски залив, код Халкидике, у извидницу
- два од тих трију бродова су тада уништени, и то је први оружани сукоб током овог рата
- с обзиром да су 53 атинска брода фалила током првих сукоба код Артемисија, можда су
били отишли код тјеснаца Еурипа, који је спајао Еубеју и Атику, да чувају одступницу
- наиме, да су били окружени са двију страни, не би могли побјећи, а и били би стјешњени

*Битка код Артемисија (480.г.п.Хр.)

- у међувремену је персијска војска стигла до Термопила, а флота до полуострва Магнези-
је, преко пута Артемисија, гдје им је било немогуће укотвити сву своју огромну флоту
- тако су их ставили у некакве редове, на које је изнебуха навалила морска олуја
- она је уништила један добар дио персијске флоте, и тако изједначила њене снаге с грчком
- то је охрабрило Грке да се учврсте код Артемисија, пошто, изгледа, бјеше колебљивости
- један дио бродова је кренуо да плови око Еубеје, да нападне Грке с леђа, кроз Еурип
- Грци пошаљу против њих 53 брода, но како персијске скрши бура о затон, врате се
- сукобили су се неколико пута, те су Грци изгледа заробили један број персијских бродова
- како год, коначни исход битке је, по свему судећи, био неријешен за обе стране

*Термопилска битка (480.г.п.Хр.)

- Леонида је био заузео Термопиле, а Фокиђани, познавајући терен, заузму обилазни пут
- у међувремену је обновљен стари фокиђански зид, који иђаше средином кланца
- персијска војска стојала је утаборена у Мелијској равници, спрам Термопила, неколико
дана, будући да се Ксеркс вјероватно надао да ће се Грци препасти величине његове војске
- петог дана Персијанци су напали 6000 одлучних бораца, али стријелци не постигну ника-
квог резултата против хеленског хоплита, тако ни сљедећег дана, па ни бесмртници трећег
- персијски цар био је разјарен, и пошаље велики број бесмртника планинским путем
- њих је водио извијесни Малијац Епијалт, који је остао упамћен као издајник отачаства
- на врху брда, куда је пут пролазио, разбјеже се Фокиђани, када видјеше персијску војску
- пребјези из персијске војске јаве Леониди о том потезу, и овај хитно сазове ратни савјет
- већина војске се повукла тада ка југу, а Термопиле осташе да бране Спартанци, Тебанци,
Теспијци, а биће да је главница војске отишла управо да ови бесмртници не нападну са зада
- источни улаз у тјеснац чуваше 1100 војника док је 300 Спартанаца самих држало западни
- они су лако одбијали нападе, па чак и напали на непријатеља, нанијевши велике губитке
- погинула су два Ксерксова брата, многи војници сатјерани у море, а погибе и Леонида
- на концу су потиснути до зидина, а у међувремену дођу са југа бесмртници, који су били
потукли Грке онамо, и, будући притиснути са двију страна, сви бијеху посјечени
- ово је слика великог јунаштва и војничке дужности за борбу, иако је пораз био сигуран
- па опет, можда и не би био, да су савезници успјели задржати продор бесмртника са југа
- у том случају би побједа на мору одлучила који од учесника мора да се повуче назад
- у Спарти је подигнут стуб са именима Леониде и његових три стотине Спартијата
- међу њима је и Дијенек, који је остао упамћен по својој досјетци на изјаву да Персијанаца
има толико да им стријеле замрачују сунце, која гласи: „Тим боље, борићемо се у хладу“
- чим су вијести о поразу дошле до грчке флоте, повуче се из Артемисија према Еурипу

4. Саламинска битка

- након побједе код Термопила, Ксеркс је лако ушао у Локриду, Фокиду и Беотију
- није наишао ни на какав отпор, те су се Теба и све државице онамо морале покорити
- у Делфима је настала легенда у чудесној одбрани тог града од персијских пљачкаша

- у међувремену се сазнало да је главница спартанских снага на Истму и да гради зид

- прије тога је био договор да се боре у Беотији, тако да је Атика остала незаштићена
- Темистокле је донио декрет о исељавању Атињана на Саламину, Егину и Трезен Аргивски
- вијеће Ареопагита дало је по осам драхми сваком грађанину који се укрцао да побјегне
- са друге стране, изванредан положај Акропоља гајио је наду у могућност његове одбране
- према томе, у њему је ипак остао један број војника, да га чува, за сваки случај
- Атињани су показали да нису везани за свој град, а флота, којој је дошло појачање, стаци-
онирало се у простору између Атике и Саламине, и тада бројала око 380 бродова, тријера
- заповједништво над копненом војском на Истму преузео је Леонидин брат Клеомброт

- у међувремену Ксеркс стиже у пусти град Атину, а персијска флота се усидри у Фалерон
- једино је било пар Грка на Акропољу, који су успјели да издрже опсаду чак двије седми-
це, након чега су Персијанци успјели да спале дрвену палисади и попну се на узвишење
- Грци који су остали тамо су побијени, а храмови опљачкани и одмах потом спаљени

- дошло је до ратног савјета, и расправљало се да ли да флота остане код Саламине, или да

се повуче ка Истму, гдје би била у близини копнене војске, а имала и одступницу на копно
- то би значило предају Егине, Мегаре и Саламине Персијанцима, па су се том приједлогу,
разумије се, успротивили Егињани, Мегарани и Атињани, одлучивши да се онамо остане
- каже се да је Темистокле наговарао Еурибијада да остану у саламинском тјеснацу
- наиме, указао му је на предност уског простора наспрам отвореног мора крај Истма
- онамо бројност и брзина персијске флоте не само да не би била умањена, већ и увећана
- то је предложено и на новом ратном савјету, али је наишао на противљење Коринћана
- на концу је Темистокле припријетио да ће Атињани напустити рат и населити се у Сирис,
на југу Италије, ако се донесе одлука о повлачењу флоте из Саламине на Истам
- одмах је одлучено да флота остане гдје је, јер је више од пола бродова било атински
- постоји предање о Елеусинском облаку, који је предвидјео несрећу персијској флоти

- Грцима је одговарало да Персијанци уђу у Саламински залив, а њима да Грци изађу ван
- Ксеркс се побојао да ће Грци покушати побјећи ноћу, па нареди да се Саламина блокира
- флота се поставила са оба пролаза око острва Пситалије, на улазу у Саламински залив
- на самом острвцету поставише војнике, да спасавају персијске морнаре, а убијају грчке
- наиме, ако током битке буду пливали са потопљених и сломљених бродова ка острву
- овакво помјерање персијске флоте је изазвало велики немир међу грчким стратезима
- сазван је нови ратни савјет и разматрало се да се флота ипак повуче према Истму
- том приликом је Темистокле извршио диверзију – послао је у Ксерсков табор писмо о то-
ме како су Грци разједињени, да се спремају да одједре те ноћи, а да ће их Атињани издати
- написао је да ће сигурно побиједити ако нападне, јер ће добити помоћ атинске флоте
- Ксеркс је загризао мамац, и послао 200 египатских бродова између Мегариде и Саламине
- одсјекавши им одступницу, кренуо је са главницом флоте у уски саламински залив
- то је била фатална одлука, на коју се навео извршити само ако је очекивана грчка издаја
- током сутрашњег ратног савјета Аристид Праведни, позове Темистокла, због ког је био
остракован, напоље, и каже му да је пребјегли персијски брод јавио да су опкољени

- на улазу у залив били је персијска флота поредана у три реда, гдје је лијево крило, до ос-
трва, било попуњено Грцима из Јоније, а десно, до Пиреја, Феничанима, најјачима од њих
- насупрот Феничана положај држаху Атињани, а десно крило, спрам Јонаца, Спартанци
- на обали, испод планине Ајгалеја, био је смјештен Ксерков пријестол, да гледа битку
- први су кренули у напад Феничани, који су с бока нападнути Атињанима, и притиснути
- настао је велики метеж у простору између Пситалије, рта Киносуре, на острву, и копна
- тактика није била од неког великог значаја јер су било какви маневри били немогући
- нарочито јунаштво су показали Егињани, који су сломили Феничане и растјерали Јонце
- Персијанци свакако да су се борили јуначки, али су просто били у лошем положају
- Аристид у међувремену са Саламине пређе с хоплитима на Пситалију и побије варваре
- и тако је окончана побједа Грка на мору, потпуним сломом персијске морнарице

5. Посљедице Саламинске битке

- иако је поморски пораз тешко пао Персијанцима, копнено су и даље били надмоћнији
- па ипак, једини проблем им је био снабдијевање намирницама, које је било доста отежано
- пораз на Саламини није морао задавати превелики страх Ксерксу, колико посљедице му
- наиме, имао је разлога да страхује да ће се Јоњани и други малоазијски Грци дићи на
устанак, што се нагодину и догодило, али прије свега да ће имати линију повлачења војске
- тако је остатак флоте послат на Хелеспонт да чува понтонске мостове за пријелаз у Азију
- како год, одустајање од освајања Грчке свакако није била једна од његових одлука
- како се приближавала јесен, одлучи да војска презими у Тесалији, а он се са 60.000 војни-
ка повуче на Хелеспонт, али онамо моста више није било, можда су били преузели бродове
- у сваком случају, цар је превезен до Абида, и отиђе у Сард, који му је био војни штаб

- војска од 60.000 људи се враћала назад у Тесалију, и успут нападну Олинти и Потидеју
- Потидеја издражи опсаду, а Олинт је заузет 480.г. и дат Халкиђанима, који су били одани
- док су се Персијанци повлачили, Грци их нису напали, јер ред напад би помрачење сунца
- то је протумачено као лош знак, и Клеомброт се повуче назад у Пелопонез
- са друге стране, Темистокле предложи да флота нападне персијску код Хелеспонта
- да је то учињено, Грци у Малој Азији би се сигурно били побунили против Персије
- па ипак, Спартанци не пристану, јер је Хелеспонт јако далеко, а Истам још у опасности
- настало је касније предање да је и са овом информацијом хтио да обмане Ксеркса, рекав
му преко гласника да је пријатељ Персије и да је спријечио Грке да му гоне флоту до тамо
- надао се да ће овај схватити поруку обрнуто, и да ће похитати да заштити Хелеспонт
- град Кариста на Еубеји и острво Андрос дали су били контигенте бродова Персијанцима
- Грци су кренули да им се освете, те Каристу разоре, али су код Андра били поражени
- у међувремену је сазван нови сабор на Истму, да се додијеле награде и трофеји
- прво мјесто за јунаштво су Егињани, а одмах иза њих Атињани, и неки појединци
- том приликом су додијељене награде, подијељен је плијен, и дати завјетни дарови
- изгледа да су Коринћани прво мотрили на позадину, а послије се прикључили бици
- догађаји у овом рату оставиће велике трагове и на поезију, прозу, вајарство и умјетност
- тако имамо познате трагедије о овоме: Фринихове Феничанке и Есхилове Персијанце
- ова два човјека умјетнички су одразили догађаје из овог рата, чији је Есхил био и учесник

6. Припреме за нови поход

- саламинска битка свакако да је привремено зауставила персијски поход и уништила му

флоту, но и даље је постојала могућност да Грчка буде у потпуности прегажена на копну
- донекле се у слабом дјеловању Грка одражава њихово неслагање са Спартанцима
- њих једва да је ишта интересовало ван Пелопонеза, а ови нису ништа могли без њих
- посљедица тога је управо била покоравање сјеверних грчких држава под персијску власт

- Мардонију се 479.г. прикључио дио војске који је пратио Ксеркса до Хелеспонта

- изгледа да је имао око 120.000 војника, док му је флота била код Сама, да мотри на Јонију
- грчка војска још се није окупила, а флота им, од 110 бродова, би стационирана на Егини
- на челу јој би спартански краљ Леотихида, а атинском дијелу Ксантип, остраковани
- касније је стигао захтијев за помоћ из Јоније, и послата им је само симболична помоћ
- флота је затим пребачена на Делос, одакле им је био доступан и источни и западни Егеј
- њена улога је свакако била дефанзивна, те је сада акценат, с обију страна, био на копну

- Мардоније се послужи лукавством, и пошаље Александра из Македоније Атињанима

- предложене су им пуне ратне репарације, нове територије, независност и савезништво
- разорена Атика, чији се интереси нису поклапали ни са чијим, морала је бити у искушењу
- то се особито одражавало на Пелопонежане, чији су интереси били само до Истма, јер би
у случају преласка Атињана на персијску страну њихова судбина била запечаћена
- Спартанци, свјесни тога, понуде материјалну помоћ Атињанима, колико буду могли
- па ипак, њихова слободољубивост је одиграла пресудну улогу да приједлог буде одбијен

- посљедица ових преговора је, на концу, била јачање умјесто слабљења грчког савеза
- сада су Спартанци могли да виде колико су им Атињани у ствари потребни за одбрану
- са друге стране, Атињанима је сада било лакше да покрену Спартанце даље од Истма
- међутим, то још увијек није било довољно, јер их је послије завршетка истамског зида
било практично немогуће извући ван, а план је био да се заузме Беотија као претходница
- у међувремену Мардоније стиже у Беотију, па су Атињани поновно морали побјећи на
Саламину, а овај њима пошаље посланика са поновљеним приједлозима, које опет одбију

- Мегара, Платеја и Атина затраже помоћ од Спартијата, или ће у противном прећи овима
- чак и у овој ситуацији су оклијевали, али им је неки пророк из Тегеје указао да би савез
Атине и Персије био фаталан за Пелопонез, јер би њихова удружена флота заобишла зид
- на концу је послато 5000 Спартанаца у сјеверну Грчку, сваки од њих са више хелота
- са њима је кренуло и 5000 перијека, од којих је сваки имао по једног хелота са собом
- њих је предводио намјесник Паусанија, који је мијењао малољетног Леонидиног сина
- на Истму су им се придружили пелопонески савезници, чете из Еубеје, Егине и зап. Грчке
- у Мегариди им се придружио број Мегарана, а у Елеусини, стратег Аристид са 8000 Ати-
њана и 600 Платејана, тако да је укупан број свих војника и људи био око 100.000
- вођство над овом обједињеном војском свакако да је припало Паусанији Спартанском

- Мардонијев штаб је био у Теби, с којом се није смио усудити да прекине контакт
- тако је послао мали дио војске у Мегариду, а сам кренуо у Беотију, заобилазним путем
- тамо се смјестио на ријеци Асопу, тако да Платеја буде пред њим, а Теба у залеђу
- ту се смјестио и просто дао у што је могуће дуже чекање, да се Грци сами подијеле
- док су они прелазили преко вијенца Китерона, прем Платеји, овај направи утврђење
- играо је дефанзивно, тако да намами Грке да га нападну ту у равници, гдје би његова ко-
њица искористила пун свој потенцијал, а Грцима да измаме њега у брда, гдје је бескорисна

7. Битка код Платеје

- и коначно 479.г.п.Хр, грчка војска стиже на простор између персијског табора и Платеје
- десно крило су чинили Спартанци и Тегејани, а лијево, и слабије, Атињани и Мегарани
- видећи ову слабост, Мароније је искористи и пошаље коњицу и бараж пројектила на њих
- ударац је био тежак, али након пада заповједника персијске коњице, ови се убрзо повуку
- знајући невољност Персијанаца да нападну, савезници се помјере у равницу, код Платеје
- ту су се смјестили између извориштва воде, пута за Тебу и светилишта хероја Андрократа
- у међувремену су Персијанци освојили путеве ка југу, којим су се Грци снабдијевали
- Паусанија је очекивао напад, али је Мардоније и даље само чаркао и држао се дефанзиве

- будући у незавидној ситуацији, мораху или заузети други положај, или се борити за стари
- одлучили су да се премјесте на друго мјесто, али је један одред ослободио пут ка Атини
- овај цијели задатак морао се извести ноћи, а изгледа да се очекивао и персијски напад
- није нам јасно шта се ту збило, али биће да је дошло до сукоба Мардонија и замјеника му
- како он не би оставио посљедице на морал војске, морао је прећи у офанзиван став
- дошло је до малих несугласица у распореду војске и на грчкој страни, међу Спартанцима
- на концу се то некако изгладило, али како се раздањивало, Грци још нису били сређени
- ујутро су Персијанци видјели да су Грци испомјерани, и Мардоније се одлучи за напад
- наиме, видећи да нису били учвршћени на положаје и добро поредани, покуша препад

- коњаници су напали на Паусанија, и онемогућили му даљње маневрисање околином

- он им се супротстави, а коњици се убрзо придружи и главница персијске војске
- носећи слабе штитови, и имајући лоше знамење од богова, Лакедемоњани почеше посу-
стајати под налетом персијских стријела, али послије повољног знамења учврсте се
- наиме, крај самих лакедемоњанских линија налазило се једно Херино светилиште
- уз помоћ Тегејаца успјели су да се одупру налету и полако да гурају Персијанце назад
- грчка фаланга се показала изразито ефективна у жестоком грчком противнападу
- међу персијским војницима био је и Мардоније, а како је погинуо, битка је окренула ток

- већ за вријеме првог напада је Паусанија послао скоротечу да позове Атињане у помоћ
- иронично, пут ка средишту битке препријечили су им Грци-Јоњани, из персијске војске
- међутим, вијест о томе да Паусанија побијеђује стигне до других, и они похрле у битку
- пошто је појачање било дошло, бој је већ скоро био ријешен, пред вођством Спартијата
- Персијанци су почели бјежати назад преко Асопа, у свој табор, али Грци крену за њима
- упавши у табор, Грци опљачкају Мардонијев шатор, заплијенивши његову сабљу и трон
- ове су Атињани чували на Акропољу, а Тегејци поклоне његове месингане јасле Делфима
- Паусанија је био сачувао Мардонијев леш, али је он чудесно нестао, а можда и сахрањен

- тијела погинулих грчких бораца и војних заповједника сахрањена су крај капија Платеје
- основана је светковина Елеутерија, празнована сваке четврте године у граду Платеји
- Паусаније и збор јој загарантоваше политичку аутономију и неповрједивост територије
- убрзо потом опсједнута је и Теба, са захтијевом да се издају сви проперсијски чиновници
- прво се оклијевало, али су на крају предати, те су сви без суђења погубљени код Коринта

- највећа заслуга за побједу припада Спартанцима, док Атињани баш ништа нису урадили
- додуше, не толико својом кривицом, али су успјели да и то изврну својом пропагандом
- просули су потпуно обрнуту прчу, у којој су управо они ти који су донијели побједу
- чак штавише, сковали су фазон да су Спартанци испали кукавице и нечасни ликови
- у тој легенди се чак и Мардоније ишчуђава над њиховим бјежањем пред опасношћу

8. Бој код Микале и освајање Сеста

- исход битке код Платеје одлучиле су мале групе војника, и стварну побједу Грци дугују
Спартанцима и Тегејанима, јер значајан број Грка и Персијанаца није ни учествовао
- наиме, чим је чуо за Мардонијеву погибију, персијски заповједник Артабаз нареди по-
влачење 40.000 војника према Хелеспонту, што је посљедњи пут да им војска би у Европи
- сви потоњи сукоби између Грка и Персијанаца водиће се на тлу Мале Азије и Азије

- још прије вијести о поразу Персијанаца код Платеје, Самљани се обрате Леотихиди, који
је био стациониран са својом флотом на Делу, да дође да их ослободи о Персијанаца
- увјеравали су га у вољу јонских Грка да дигну устанак и да су персијске снаге рањиве
- персијска малоазијска војска била је смјештена испод Микале, а флота крај Сама
- пошто се не надаху, нити прижељкивахули, поморску битку, отпустише феничке бродове
- оно што је преостало, придружи се војсци крај Микале, пуној непоузданих Грка-Јоњана
- Грци су се брзо искрцали, поразили Персијанце, и спалили њихов табор, чему је увелико
допринијело дезртирање Грка у њиховим редовима, а још више вијест о побједи ко Платеје

- након битке савезници и побуњеници су се сакупили на вијећање на острву Самос

- Спартаниц, не хотећи дјелати даље од Пелопонеза, предложе овима да се населе назад у
Грчку, на просторима проперсијских градова, и да напусте Малу Азију, што нису хтјели
- Атињани су их подстакли да остану, али су, за почетак, у савез примљена само острва
- тада је грчка флота кренула ка Хелеспонту, како би прекинула мостове ка Малој Азији
- дошавши онамо, затекли су да је вријеме посао већ било одрадило, и Леотихида оде кући
- Атињани, са друге стране, одлучише да поврате назад Трачки Херсонес, важан за житни
пут који иде из правца Црног Мора, и у том њиховом науму једино се опирао Сестос
- онамо је била већа коцнентрација Персијанаца, али након дуже опсаде, и нестанка залиха
хране, град се предао Атињанима послије зиме, 478.г, и Хелеспонт тако би ослобођен
- у част побједе код Платеје савезници су поклонили Делфима вотивни дар – бронзани
троножац са украсима од змија, и с исписаним именима свих градова учесника битке
- он се налази у Цариграду, јер га је онамо однио цар Константин по освајању Византа

10. Напад Картагине на Сицилију, Битка код Химере

- епизоде на Сицилију су плод сукоба тирана Терона из Акраганта и Терила из Химере

- овај Терон протјера Терила, који није имао другог избора да врати власт осим Картагине
- она је у међувремену ионако планирала инвазију на Сицилију и овај позив једва дочекала
- готово је несумњиво да су Картагина и Персија биле у дослуху око напада на Грке
- чим стари Феничани и Персија нападну на Хеладу, ови требају напасти Велику Грчку
- цар Ксеркс свакако да је код првих посредовао да наговоре Картагину на такав напад
- сама Сицилија по себи није била његов интерес, колико њена могућност да помогне Грч-
кој, а видимо да су се Грци стварно и обратили Гелону Сиракужанском за помоћ
- како видимо, оно што га је спријечило да помогне је управо опасност спрам Сицилије

- огромна картагињанска војска, на челу са Хамилкаром, кренула је онамо и пристане у

своју луку Панорм, одакле су, по налогу Терила, морали најприје напасти Химеру
- њу је чувао сам Терон, који је био чак и напао Картагињане, утаборене под градом
- нанијевши им губитке, пошаље гласника Гелону, да убрза свој долазак онамо
- овај заиста и дође, са јаком пјешадијом и коњицом, и утабори се крај другог краја града

- до битке је дошло 480.г, и оно што је сигурно јесте да су Картагињани били поражени
- Грци имају предање да је Хамилкар убијен на превару, приликом жртвовања, да су им
бродови били спаљени, и да су их докрајчили окруживши их и нападнувши с леђа
- картагински мит каже да се Хамилкар сам принио на жртву спаљеницу богу Баалу/Ваалу
- у сваком случају, одмах након битке потписан је мир, и Картагина мораше платити 2000
таланата одштете Сиракужани, а они заплијенише много више у њиховом војном табору
- у успомену на ослобођење града скован је велики број крупних кованица – декадрахми
- назив једне такве кованице био је Дамаратејон, што потиче од имена Гелонове жене

Хронологија:

490-480.г. – Припреме персијске војске за нови поход, под Даријем

486-485.г. – Побуна у Египту против Персије
485.г. – умире Дарије, зацари се Ксеркс
483-482.г – Ксеркс поновно покорава Египат
481.г. – Ксеркс стиже у Сард, припреме за поход
– први Сабор представника на Истму
480.г. – састанак персијске војске код Хелеспонта и полазак за Грчкуи
– други Сабор представника на Истму
– повратак из изгнанства свих протјераних остракизмом
– Битка код Артемисија, Термопилска битка, Саламинска битка, битка за Химеру
– војска прати Ксеркса на Хелеспонт, у повратку заузет Олинт и дат Халкиђанима
479.г. – Мардонију се прикључује дио војске који је пратио Ксеркса до Хелеспонта
– Битка код Платеје, Битка код Микале
478.г. – крај опсаде Сеста и ослобађање Трачког Херсонеса
 VIII – УТЕМЕЉЕЊЕ АТИНСКЕ ИМПЕРИЈЕ

1. Положај Спарте и Паусанијина каријера

- током догађаја који су претходили Персијским ратовима, Спарта је била владајућа сила
на Пелопонезу, била је на челу Пелопонеског савеза, и ширила утицај и ван Пелопонеза
- Пелопонески савез је временом добио панхеленски карактер, са сједиштем на Истму
- адмирали из овог савеза су предводили хеленску флоту у биткама код Микале и Саламине
- непобитан је и значај и удио Спарте када говоримо о Термопилској и Платејској бици
- након ових побједа, Спарта је имала повољне околности да оснује Хеленску империју
- међутим, конзервативизам, као и мањак средстава и интересовања, то јој је онемогућио

- једна од главних опаски на њихову могућност ширења утицаја је слаба поморска моћ
- наиме, док је Мала Азија била под Персијом, било је и даље могуће ширити утицај кроз
Хеладу само помоћу копна, али ширењем значаја Егејског мора, та је могућност нестала
- наиме, да би се контролисао сав хеленски свијет, постала је потребна моћна морнарица
- моћ Спарте би врло брзо угрозила било која хеленска држава која би била поморска сила

- она је за поморски развој, на крају крајева, будући конзервативна, била и незаинтересова-

на, будући да се и на то, тако рећи, гледало као на новотарију и нешто непрактично
- на крају крајева, ускогрудност и слаба иницијатива Спарте видјела се и током ратова
- интересовање за локалне, ситне проблеме Пелопонеза биле су јој увијек на првом мјесту
- за било какав поход ван Истма чекао се скоро посљедњи тренутак и неизбјежна опасност
- па ипак, била је довољно заинтерсована да омета тежње Атине да такву империју изгради
- међутим, истр. подаци између Пелопонеског рата и Персијских ратова врло су оскудни
- Херодот своју историју завршава крајем других, а Тукидид почетком овог првог, доду-
ше, са извијесним уводом, али ти подаци, као и други из тог међупериода, врло су танки

- Паусанија Клеомбротов, након битке код Платеје је, по налогу Спарте, наставио борбу
- ослобађа 478.г.п.Хр. Кипар, већим дијелом, па поход преусмјерава ка Бизантиону
- па ипак, често се понашао угњетачки према другим Хеленима, те не стекне наклоност
- зато су се Источни Хелени већим дијелом ставили управо под заштиту Атине, као и због
чињеница да је Атина имала јаку флоту, а сада се већина војних дејстава одвијала на мору
- у међувремену је Паусанија оптужен за медизам, те позван назад у Спарту да одговара
- наиме, како се да закључити, он је плео одређени облик интрига са персијским двором
- био је оптужен чак да је хтио освојити Спарту за Персију, али је ослобођен оптужбе

- осуђен је само за неколико увреда, и забрањено му је да се враћа назад на ратиште

- па ипак, он изнајми тријеру и кришом побјегне у Бизантион 477.г, којим поновно завлада
- убрзо освоји и Сестос, на Хелеспонту, те тако стави под контролу прилаз и Црном Мору,
и Пропонтиди, што је овај пут наишло на отворено негодовање међу Атињанима
- послат је 476.г. Кимон Милитијадов да ослободи Сестос и протјера Паусанију отамо
- не само да га је протјерао из Сеста, већ је успио да од њега отме и Бизант, и протјера га
- чим се за то дознало, по хитном поступку је позван назад у Спарту, те се врати дома
- није постојало много аргумената против њега, али су га ефори ипак држали у тамници
- из истих разлога су га морали ослободити, иако је била јавна тајна да је вршио преговоре
са Персијом, и да је планирао побуну хелота, којима је, у случају побједе, обећао слободу
- њега је, изгледа, издао његов сопствени роб, којему је био дао писмо да носи Артабазу
- судећи по Херодотовом извјештају, планирао је савез и женидбу Мегабазовом кћерју
- наиме, он је примјетио да се ниједан његов посланик у Перзију није вратио кући
- тада је отворио писмо и видио да је написао Артабазу да га погуби кад прочита писмо
- тада се обрати ефорима са тим писмо, те су га они морали сакрити од Паусаније у згради
са преградом, а сами се сакрили у сусједној просторији, слушајући и чекајући на њега
- он је у разговору са робом и неким човјеком ту све признао, па су га одмах открили
- он је утекао тражећи азил у храм Атене из Бронзане куће, попевши се на таван неке згра-
де поред тог храма, гдје су га ови убрзо зазидали, да крепа, и ту га држали до самрти 471.г.
- по наређењу Делфијског светилишта сахрањен је у периболу (дворишту) Атениног храма
- пошто је тако убијен крај храма у којем се тражи азил, поклоне храму његове 2 статуе

- Спарта убрзо шаље Дорикса на Хелеспонт, мјесто овог, али савезници више нису хтјели
сарађивати са превртљивим Спартанцима, који се често пута прекобаце у иностранству
- сада су се малоазијски Грци већ били ставили под заштиту атинског адмирала Аристида
- изгубивши исток, Спарта је, биће, покушала да своју власт ипак учврсти путем копна
- послан је био Леотихида у Тесалију 476.г, како би преко Амфиктионаца освојили Хеладу
- он се искрцао онамо, али, као и други спартански стратези, није одолио сребру и злату
- лако је био подмићен, па је са таквом срамотом, вративши се у Спарту, осуђен на смрт
- утекао је у Тегеју, гдје је био Атенин храм, који је пружао азил спартанским краљевима
- изгубивши могућност војне интервенције, Спарта покуша извршити политички узицај на
Амфиктионски савез, предложивши да се из њега избаце сви који су пристали уз Персију
- то су биле Теба и Тесалија, а и да се избаце који нису дали подршку борби – Аргос
- заузимањем Темистокла Атинског, пошто је и Атина члан тог савеза, до тога није дошло
- наиме, државе које су Спартанци хтјели избацити су биле и најјаче чланице тог савеза
- преостале државе би, захваљујући свом угледу из ратова, лако припојили Пелопн. савезу

- ниједан спартански покушај стварања империје није успио, убрзо ће их докрајчити Аргос
- након што се обновио од пораза, од стране Клеомена Спартанског, увео је, изгледа, де-
мократију, и почео враћати изгубљене градове, укључујући Тиринт, који обнове 468/7.г.
- опоравивши се, сада је почео да подржава устанак Аркађана против спартанске власти
- склопио је савез са Тегејом, али је њихове удружене снаге Спарта поразила 473.г.п.Хр.
- сам град Тегеја пак није био освојен, и убрзо се сви аркадски градови удружују
- из тога је била изузета Мантинеја, која је под свим околностима била ривал Тегеји
- Аркадски савез је ипак био потучен у бици код Дипаје 471.г, и био принуђен да се покори
- Спарта је одржала власт, али је морала да допусти синојкизам Мантинеји, као знак за-
хвалности за аркадски рат, а и Елиди, гдје је ново уређење добило демократски карактер

2. Делски савез

- док се Спарта бавила сплеткарењем, Атина и малоазијске државе склопиле су Делски са-
вез 478.г, на коме је дат завјет за одбрану градова варвара, као и за борбу против Персије
- основана је заједничка ризница, чије се сједиште налазила у овом панјонском светишту
- у склопу савеза нашли су се еолски и јонски градови у МА, те сва приобална острва од
Лезба до Рода, затим, велики број грчких градова у Пропонтиди и неколико из Тракије
- ту је била и већина градова са Халкидике, те скоро сва Кикладска острва и Еубеја, сем
Кариста, који је сарађивао са Персијанцима током рата, па стога био одбачен од свих
- поједини савезници су давали доприносе у флоти и војсци, а неки новчаним доприносом
- како су нека мјеста била заморена од дуготрајних ратовања, радије су давала новац
- на челу овог савеза био је атински адмирал Аристид, који је водио и финансијске послове
- био је омиљен код савезника, и њему је претпуштена одлука да одреди државама разрез
- овај савез имао је своје Вијеће, у којем је, по природи ствари, највећи број гласова имала
сама Атина, која је утицајем на мање државе каткад лако надгласавала веће чланице савеза
- војне вође савеза – стратези, свакако су били Атињани, а и благајници савезничке касе
- ово је, наравно, била злоупотреба, којој су савезници повлађивали, у страху од Персије

3. Уврђивање Атине и Пиреја

- Атински акропољ је био довољно близу мору, да комуникација буде брза, а довољно да-
леко, да за његово угрожавање не може потећи искључиво са мора, тј. без копнене војске
- па ипак, јачањем значаја морнарице, све више пажње ће се поклањати лучким градовима
- то је, за атину, прије свега била лука Пиреј, са тврђавом Мунихијом, коју је требало на не-
ки начин повезати са градом, што ће касније бити Пирејски зид, дужине 8 километара

- по повратку у разрушени град, скоро потпуно без зидина, грађани су одмах приступили
обнови, гдје се у том слоју Атинских зидина очигледно виде трагови ужурбаности
- Спарта негодоваше на то, па пошаље Атини приједлог да се сви зидови у Хелади поруше
- убрзо потом је утврђена и лука Пиреј, гдје су зидови били сконцентрасани око Мунихије
- током наредног периода увидјели су компликације које два одвојена града изазивају
- комуникација између њих се врло лако могла прекинути, а повлачење на бродове, како
војске, тако и становништва уопште, није било тешко спријечити, у случају рата и недаћа
- стога се одлуче да Атину и Пиреј повежу у једно тзв. Дугим или Пирејским зидом 458.г.
- такође, саграђен је још један, Фалеронски зид, према луци Фалерон, и тако је направљен
клин према мору, којим је Атини омогућено да добије карактер приморског утврђења

- ови зидови су били незграпни за одбрану, још незграпнији за изградњу, али послужише
- наиме, акценат је, осим војске, на мору све више био и у погледу трговине и занатства
- ово видимо по великом порасту метека (досељеника) занатлија у луци Пиреју
- према томе, градњом ових зидова створено је сигурно уточиште за трговачке послове
- у међувремену, стављан је све већи акценат на сигурном темпу јачања ат. морнарице
- уведене су тријерархије, по којима се неки богати грађанин – тријерарх, одреди да
опреми ратну тријеру и спреми за употреби, од које држава прилаже труп и нешто опреме
- морао је наћи и 170 веслача, 20 хиперета, да управљају бродом, 1 келеуста, да даје такт
веслачима, и 10 епибата – морнара, за разне послове на броду, и одговарати за њих
- након порињавања лађе у море, брод би био његов, и вршио би службу капетана брода

- узгредно је извршена и реформа војног заповједништва, гдје је сада стратега, мјесто фи-
ле, бирао сав народ, и био би заповједник комбинованих морских и копнених снага Атине
- њихову улогу заповједника фила преузели су таксијарси, а над коњицом филарси

- осим зидина, Мардоније је био порушио и скоро све државне и приватне грађевине
- саграђене су стамбене четврти из темеља, те подигнути Акропољ и Агора скоро па изнова
- тада је почела и обнова храмова, од којих је прва обновљена Атена Полијада, да би кас-
није били обновљени и неки други храмови, од којих ће се највише издићи Партенон
 4. Остракизам и Темистоклова смрт

- Темистокле, иако од непроцјењивог значаја за Атину, био је подмитљив и склон таштини

- крај своје куће саградио је храм Ἀρτεμὶς Ἀριστοβούλη – јер су његови савјети били најбољи
- иако ништа значајно, такве ствари су дале повода да му се ствара непопуларност
- временом, а посредством и тога, дошло је до јачање његове политичке опозиције
- из њеног броја истицао се Кимон Милитијадов, лаконофил, против његове спрт. политике
- 472.г. извршена је остракофорија/остракизам, којом је Темистокле протјеран из Атине
- нађено је 190 острака са његовим именом, са мало различитих рукописа, што можда ука-
зује да су већ унапријед за тај поводо биле припремљене

- прешао је у Аргос, у Епидаур, одакле је ширио антиспартанску политику Пелопонезом

- у вријеме Паусанијиних сплетки, Спарта га је оптужила за саучесништво у издаји
- иако мало вјероватно, можда се договарао са њим око државног удара у Спарти
- оптужен је за велеиздају 470.г, па је морао напустити Пелопонез, одакле оде на Коркиру
- тамо га нису хтјели примити, па се повуче у Епир, прогањан Атињанима и Спартанцима
- примио га је молошки краљ Адмет, који га је одбио предати атинским исљедницима
- Атињани га осуде за издају, конфискују му имовину и ставе му насљеднике у атимију

- из Епира се пребацио у Македонију, а одатле у Јонију, одакле је након ступања Артаксер-

кса на пријестол, 564.г, почео сплеткарити са Персијом, и постаде управник Магнесије
- иронично, и он и Паусанија, ослободиоци Хеладе, на концу су прешли на страну Персије
- онамо је и умро, те су му Магнежани поклонили гроб, па чак му и подигли статуу
- наиме, хтјели су да њега као спасиоца Хеладе, на неки начин повежу са својим градом

5. Делски савез постаје атинска империја

- Кимон Милитијадов, који је све више стицао углед, истакао се и у неким другим биткама
- наиме, освојио је Ејон 476/5.г, најмоћнију персијску тврђаву западно од Хелеспонта
- освојио је 474/3.г. и острво Скирос, сјеверно од Еубеје, уточиште гусара на путу за МА
- на острво су насељени становници Атике, а чак је склопљен и мит о Тесејевим костима
- њих је, по делфијском пророштву, Кимон тамо нашао, донио у Атину и уз свечаности са-
хранио, што му је стекло славу практично већу од свих његових дотадашњих подвига

- у склопу погода против персијске морнарице око Рода и Кипра, Кимон креће у експеди-
цију у Карију и Ликију, које 468.г. покорава, а саму Ликију, изгледа, учлани у Делски савез
- затим је наставио поход у Памфилију, гдје је у Бици код Еуримедонта (ријека), поразио и
на копну и на мору персијске снаге, укључујући њихово појачање, које је стигло са Кипра
- на тај начин је већи дио јужне МА припојен Делском савезу, те би стечен велики плијен
- од истих тих средстава је Кимон дао оградити Акропољ, што Темистокле прије није хтио
- потом је наставио покоравање варварских градова по Трачком Херсонесу 466.г.п.Хр.

- у међувремену се делски савез окренуо против еубејског града Кариста, 472/1.г.п.Хр.

- он не само да је био стао на страну Персијанаца, током ратова, већ се није хтио учланити
ни у Делски савез, што је Атини, с обзиром на близину Атике, било неподношљиво
- овај град је подјармљен и насилно уведен у ред чланица савеза, те у њему одржаван
- са друге стране, Наксос се побунио, не хотећи више бити чланицом Делском савеза
- извршена је блокада луке 469.г, убрзо након чега се Наксос предао и вратио у савез
- случај са Каристом је чин политичке присиле, а случај са Наксом је чин по којем се исти
позивао на своје дужности спрам савеза, док он не буде заједничком одлуком расформиран
- па ипак, као што то и јесте, хеленска јавност је на то гледала као на тиранско поступање
- тим више је тако било јер су овим потезима Карист и Наксос изгубили аутономију
- на тај начин су практично постали дио Атине, што је увод у стварање Атинске империје

- у међувремену, Атина је стекла жељу да оснује колоније око Стримона, и на тај начин
стекне монопол у трговини са Тракијом, као и да приступи природним богатствима онамо
- то је наишло на побуну острва Тасос, снажне савезнице и државе која од Тракије зависи
- током своје побуне 465.г, очекивао је помоћ Тракије и Македоније, које су такође са него-
довањем гледале на ширење атинског утицаја на трговину при трачким обалама
- позвана је била и Спарта, коју је устанак хелота спријечио да пружи физичку помоћ
- Кимон Милитијадов је 463.г. потукао Ташане, припојио њихову флоту савезу (=Атини), и
натјерао их да плаћају данак за било какве потребе савеза, те приступише колонизацији
- међутим, током пробијања дубље у копно, Трачани су опколили колонисте и побили их

- послије ових чинова, савезнице у Делском савезу су подијељене у три групе:

* Чланице су давале помоћ само у бродовљу
* Аутономне чланице које су давале φόρος (допринос)
* Подређене чланице које су давале φόρος (допринос)

- млаз. чланице, сломљене ратовима, ненавикнуте на војну службу, радије даваху допринос
- Атини је то одговарало, јер све бродовље од доприноса је практично припадало њој
- према томе, чланице првог реда су смањиване и од њих осташе само Хиос, Лезбос, Самос
- такође, настојала је да што више смањи аутономију, тако их што више буде потчињено
- том приликом је у многим градовима, у споразуму с Атином, успостављена демократија
- различити градови су у различитој мјери стојали у подређености спрам Атине
- подређенији су били свакако они у којима је била атинска војска и атински службеници

- убрзо ће Атина савезу наметнути и обавезну војну службу, спрам дотадашње поморске
- то је наишло на револт међу савезницима, што Атини даде повода да им узме аутономију
- на концу су јој биле подређене све државе-савезнице, сем трију које су давале бродове
- таквим јачањем, атина средином V вијека укида обавезно засиједање Скупштине савеза
- већ 452.г. је заједничка ризница пребачена у Атину, тобож због бољег положаја од Дела
- на тај начин она стиче скоро потпуну контролу над средствима која су њом протицала
- Атена Акропољска је постала заштитница ризнице, па је уведен и разрез за њен храм

- и тако је, Атина, мало по мало, завладала скоро цијелим Егејом, сем острва Крита, Мела
и Тере, те већим дијелом обале која се на њега наслања, што видимо и из спискова разреза
- по доприносима, а по списковима, биле су јонска, карска, трачка, острвска и хелеспонт-
ска област у оквиру савеза, с тим што је карска касније, усљед промјена, припојена јонској
- ревидирање доприноса и осталих обавеза вршено је у Атини о Великим Панатенајама
- сваке четири године, дакле, савезнице су се могле жалити на висину доприноса и сл.

- затим, значајне промјене су се нашле и на плану правосуђа чланица атинске империје

- природно је да су се издаје и спорови са самом Атином судили у самој Атини
- након рјешавања Халкидског устанка, средином 440-тих, надлежност атинског правосуђа
је проширена на све смртне казне, губитке грађанских права и прогонства, по чланицама
- тако рећи, све оптужбе и осуде таквог типа морале су се исљедовати управо у Атини
- овакви актови, као и други, највише су наишли на отпор олигархијских чланица савеза
- са друге стране, оне са традиционално демократским уређењем нису се превише буниле
- па ипак, такве одлуке, које су све више и више смањивале аутономију, тј. слободу грчких
градова, противиле су се свим начелима грчке политичке свијести, у свим уређењима
- оштро задирање у све сегменте политичког живота градова-чланица довело је до тога да
атинска империја, на концу, није успјела потрајати дуже од једног вијека

6. Кимонова политика и његова остракофорија

- још од самог почетка у оквиру Делског савеза владао је антогонизам дорског и јонског
- чланице су биле претежно Јоњани, а Атина се представљала круном јонске културе
- самим тим, и самим савезом је претежно преовладавала атмосфера јонског карактера
- наспрам њега, међутим, налазио се Пелопонески савез, управо као дорска матица
- ова два савеза су већину V вијека и даље била у кооперацији, због персијске опасности
- штавише, до њиховог сукоба ће полако довести управо политичке личности и чиниоци
- такви чиниоци, очигледно, од почетка су били адмирал Аристид и Кимон Милитијадис
- Кимонова позитивна политика према Спарти свакако да је дуго одлагала сукоб с Атином

- након Аристидове смрти, централна политичка личност атинске политике остаје Кимон
- међутим убрзо се диже против њега опозиција, на челу са Ефијалтом и Периклом
- они га оптуже за мањкавости приликом борбе с Тасом, али брзо би ослобођен
- то је иначе и почетак политичког супротстављања његовој реалној моћи у Атини

- са друге стране, видимо да је и Спарта обећала помоћ Тасу, упркос његовој политици
- па ипак, била је сравњена са земљом потресом 464.г, што је довело до побуне хелота
- тада су и Месењани покушали да се отцијепе, али су брзо притиснути све до Итоме
- Спарта је кренула у поход против Месеније, позвавши у помоћ Егину, Платеју, Мантине-
ју, па чак и Атину, на шта је он пристао 462.г, унаточ великом противљењу демократа
- он је водио политику двоструког вођства Хеладе: Атина – море; Спарта – копно
- 4000 атинских хоплита је дошло под Итому, и безуспјешно је опсађивали, да би на крају
Спартанци ноншалантно рекли да им више не требају, упркос Кимоновом пријатељству
- на тај начин је показана лаконска суревњивост и бесмисао пролаконске политике

- у међувремену су у Атини Ефијалт и Перикле вршили реформе, и дочекали Кимона из

рата са отвореном оптужбом да је лаконофил, те осјетише да га могу остракизовати
- спроведена је остракофорија, те је Кимон 461.г. и остракизован, те протјеран из Атине
- са друге стране, неко је убио Ефијалта, можда противници с Ареопага, које је нападао

- Месењани су временом капитулирали, те им је било допуштено да напусте Пелопонез

- вани су их Атињани спремно дочекали и населили у Наупакту, у Коринтском заливу
- тамо су били поставили поморску базу, а сада су имали и одговарајући народ да је населе
- на супротном крају полуострва, Аргос искористи прилику да нападне Микену 462-460.г.
- град је поновно био доживио свој процват, али су га Аргејци порушили, сем „киклопских
зидина“, а становнике натјерали да се иселе куда знају и умију, можда у Македонију
 Хронологија:

478.г. – Паусанијин поход на Кипар и Бизантион

Основан Делски савез
477.г. – Суђење Паусанији, његов бијег у Бизантион и освајање Сеста
476.г. – Кимон Милитијадов ослобађа Сестос и осваја Бизантион
Леотихидин поход на Тесалију
Освајање Ејона на Стримону
474.г. – Освајање острва Скирос и проналазак Тесејевих костију
473.г. – Аркадски устанак и Битка под Тегејом
472.г. – Темистокле остракизован
471.г. – умире Паусанија
Битка код Дипаје и пораз Аркадског савеза
Покоравање Кариста Еубејског
470.г. – Темистокле оптужен за велеиздају
469.г. – Покоравање Накса
468.г. – Аргос осваја Тирнит
Кимонов поход на Карију, Ликију и Памфилију
Битка код Еуримедонта
466.г. – Кимонов поход на Трачки Херсонес
465.г. – Тасос диже устанак против Делског Савеза
464.г. – Темистокле постаје персијски управник Магнезије
Земљотрес у Спарти и устанак хелота
Устанак Месењана
463.г. – Кимон покорава Тасос
462-460.г. – Рат Арга и Микене
462.г. – Лакедемонска опсада Итоме Месењанске
Кимонов контигент стиже под Итому
461.г. – Кимон Милитијадов остракизован
460.г. – Микена пада и расељава се
458.г. – Почетак градње Дугих/Пирејских зидова
452.г. – Заједничка ризница Делског савеза пребачена у Атину
 IX – АТИНСКА ИМПЕРИЈА ПОД ПЕРИКЛОВИМ ВОЂСТВОМ

1. Довршетак атинске демократије

- Перикле Алкмеонид био је један од двојице демократа који су тежили ка реформама

- премда је нагињао ка војној служби, његов пут су измијенили његови учитељи, од којих
је један био Анаксагора из Клазомене, филозоф материјалиста, који је радио у Атини
- прва мета његових и Ефијалтових реформи је био Ареопаг, најконзервативније тијело у
Атини, наслијеђено још из краљевских времена, које су сачињавали бивши архонти
- још за вријеме Кимоновог похода у Месеније Ефијалт донесе пар указа против њега
- била им је укинута свако значаније политичко дјеловање, укључујући кажњавање служ-
беника и чиновника, надзор државне управе, те надзор над поштовањем закона у држави
- такође му је одузето цензорско право, помоћу ког је могао задирати у приватне животе
- сва важнија права која су му остала било је суђење у парницама за убиство, надзор над
светом маслином и одабирање надзорника током Елеусинских светковина
- остале надлежности пренесене су на Вијеће, Народну скупштину и народне судове
- право коначне пресуде сада је са магистрата било пренесено на заједничко мњење пороте
- такође, све пресуде и ток суђења морали су бити изложени у јавности на увид

- у Есхиловој драми Еуменидама, одржаној 458.г, дакле, пар година касније, видимо Орес-
тово суђење на Ареопагу, којом он подржава реформе и наглашава прави задатак Ареопага
- исте године архонтат постаје плаћена служба, и дато право трећој класи да је извршује
- то је учињено како због јачање исте – зеугита, тако и због сузбијања моћи богатих класа
- уједно, архонти више нису унапријед припремани за избор, већ је то могао бити било ко
- и служба јавних поротника је такође добила плату, тако да је интересовање порасло
- уведена је плата и Вијећу 500, као и још неким државним службама, што је главно обиље-
жје Периклових демократских реформи

- ревидиран је и закон о грађанским правима 451/50.г, по кому је грађанин могао бити само
онај коме су оба родитеља рођени Атињани, с чим је обим поменутих привилегија смањен
- иначе, на тај начин су право грађанства практично губили Кимон, Клистен и Темистокле

- овакав популистички приступ народним судовима смањио је ваљаност њиховог рада

- обичне становнике-поротнике убједљиви говори су често могли убиједити у погрешно
- премда адвокати формално нису постојали, неко је могао одбрани саставити говор
- то писање је добило природу занимања, те су многи људи зарађивали пишући их
- у њима често видимо реторичке фигуре, са циљем да задиве слушаоце, као и указивање
на личне и карактерне каквоће, гдје су напади ad hominem неријетка појава у говорима
- у њима јасно видимо заобилажење закона, које ни они, ни поротници, нису добро знали
- ситуација је још тежа ако знамо да се на поротничку пресуду није могла уложити жалба

- један карактеристичан антички намет богатим грађанима свакако је била литургија, ако
чак и изузмемо тријерархију, чије увођење свакако да има практичну подлогу и потребу
- богати грађани морали су једном/двапут за живота из својих средстава и лично организо-
вати посланства у пророчишта, литије за празнике, локалне и панхеленске, итд.
- упадљива је хорегија, организовање хорова и драмских наступа за Велике Дионисије
- па ипак, супарништво и такмичарски дух између самих хорега био је важан подстрек
- хорег, чија би драмска група побиједила, био би овјенчан, те би се поставио на путу ка
театру троножац са уписаним његовим именом, и именом његове филе, на увид свима

2. Рат Атине против Пелопонежана

- по протјеривању Кимона, Атина прекине савез са Спартом, а склопи с Аргом и Тесалијом

- иако се није директно сукобљавала са самом Спартом, непријатељство Атињана је било
сасвим отворено срам двају њених савезника: Коринта и Егине, трговачких држава
- Егина и Атина су отрпије гајиле антагонизам, а сукоб са Коринтом је био извијесан након
атинског освајања Наупакта у Озолским Локрима, приступивши тако Коринтском заливу
- убрзо Мегара стаје на страну Атињана 459.г, дошавши у сукоб с Коринтом, око границе
- ово је за Атину био пун погодак, те је одмах прионула градњи Дугих зидова око Мегаре
- тако је једини копнени прилаз Атици из Пелопонеза и Саронском заливу био заштићен
- са друге стране, под контролу је тад ставила Пагу у Коринтском заливу, па је тако са дви-
ју страна окружила прилаз Истамској превлаци, и ставила под блокаду Пелопонежане

- убрзо 459/8.г. избија рат итмеђу Коринта и Атине, у који се Спарта директно није мије-
шала, и о коме не знамо много, али изгледа да је Атина поражена у Бици код Халије, те год.
- са друге стране, Атињани поразе Егинску флоту у Бици код Кекрифалије, малог острва
између Егине и Арголиде, а одмах потом се сукобе, заједно са савезницима, и код Егине
- у Бици код Егине 458.г. побиједи Атина, зароби чак 70 бродова, и искрца се на острво
- Пелопонески савез одмах пошаље војску на Егину, а Коринћани нападну Мегариду
- мислили су да ће их напад са двију страна изненадити, али је Атина пронашла рјешење
- млади војни обвезици, као и они старији, сачинили су војску, и сукобили се с Коринћани-
ма у Бици код Мегаре 458.г, у којој су обје стране тврдиле да су побиједиле у бици
- Атињани су подигли трофеј, те кад се Коринћани, под поругом својих суграђана, врате да
то и они учине, тада их Атињани нападну на јуриш, и заиста и поразе, те потуку до ногу
- рат се водио између Атине, на једној страни и Коринта, Епидаура и Егине, на другој
- још увијек није био против цијелог Пелопонеског савеза, иако је давао отворену подршку

- у међувремену, током експедиције против Персијанаца на Кипру, стигне позив у Египат

- извијесни Инар, који је подигао Доњи Нил против персијских власти у Египту, а након
Ксерксове смрти, позове Атињане да дођу у Египат и помогну у свргавању окупатора
- ово је особито било примамљиво због трговачких могућности које би Египат понудио
- на тај начин би се једним ударцем ослободила потребе за хеладским тржиштима
- грчка флота упловила је Нил и затекла Инара како слави побједу над персијском војском
- наставили су даље узводно и запосјели Мемфис 459.г, осим Акропоља, који се држао
- није нам познат даљи ток ратовања, али, по свој прилици, није био сасвим успјешан
- интересантно је како се Атина борила на два ратишта само са половицом своје силе
- да је цијелу војску усмјерила у било ком од два правца, имала би много више успјеха
- па ипак, и са оваквим стањем ствари успијевала је постићи много тога, на опште чудо

- Егина је коначно капитулирала 457/6.г, предала флоту Атини, и обећала плаћати форос
- на тај начин она је практично уписана у Делски савез, па тако и у број атинских поданика
- добила је у оквиру савеза, заједно са Тасом статус најбогатијих чланица, које су, самим
тим плаћале Атини и највећи допринос, који је износио и до 30 талената годишње
- са друге стране, 457.г. сама Спарта покрене експедицију против Фокиде, која је била оду-
зела један од три градића сјеверне Дориде, и тако притекну у помоћ „сјеверним рођацима“
- па ипак, стварни разлог похода се налазио у средиштву Беотије – град Теба, спрам Атике
- подстакли су га на формирање Беотског савеза, у који су нагнали све беотске градове
- он је требало да буде спартанска одступница спрам Атике, и да ју држи под контролом
- међутим, повратак назад је био отежан – пролаз кроз Мегариду опасан, преко залива тоже
- из истих разлога, спартански савезници се одлуче проћи, ни мање, ни више, кроз саму
Атику, у којој су људи били упошљени на изградњи Дугих зидина према луци Пиреј
- постоје индиције да су их на овај пут наговорили атински олигарси, који стално

- војска се комешала око атинске границе, да би Атињани послали спрам њих велику војну
силу, састављену од своје војске и савезника, укључујући и чувену тесалску коњицу
- дошло је до сукоба у Бици код Тенагре 457.г, и изгледа да је учествовао и Кимон Милтд.
- па ипак, Спарта је у овој бици побиједила, али си је осигурала тек пролаз кроз Мегариду
кући, гдје су успут посјекли некакве воћке – много мања штета од рушења Дугих зидова
- иако су Пелопонежани славили побједу, Атињани се одлуче кренути на саму Беотију
- главни сукоб одвио се у Бици код Ојнофите 457.г, у коме Атина и Савезници побиједише
- том приликом је Атина покорила све беотске градове, осим Тебе, и подигне споменик
- осим тој бици, обновљен је тад и споменик побједи над Беоћанима и Халкиђанима 506.г.
- тај споменик су Персијанци 480.г. били уклонили и однијели са собом као плијен вребаху

- Беоћани нису ушли у Атински поморски савез, али су били дужни давати помоћ у војсци
- у међувремена се савезу прикључи Фокида, а Опунтска Локрида бише подређени Атини
- ови догађаји представљају непосредну посљедицу битака код Ојнофите и Тенагре
- освојен је и Трезен, који је постао важна атинска стратешка тачка на Арголиди

- у међувремену у Египту још увијек траје опсада мемфиског акропоља – „Бијеле тврђаве“
- по ступању на власт, Артаксеркс пошаље феничку флоту и војску да отјерају Атињане
- побиједи их код Мемфиса и натјера на повлачење, али их зароби у рукавцу Нилске делте
- били су заштићени ријеком са двију страна, те су онамо успјешно одолијевали 18 мјесеци
- Персијанци на концу исуше ријеку, и пређу копном до Грка, који су спалили бродове
- повлачили су се до једном, и тада им Персијанци омогуће повлачење преко Кирене
- са друге стране, Инар је прикован на крст, иако му је условима предаје био обећан живот
- у међувремену нова атинска флотила нападне на Египат, али је Феничани потуку до ногу

- освојивши знатне нове просторе, сљедећи циљ атинског империјализма био је Коринт
- иако је стекла моћ на сјеверу Коринтског залива, југ је и даље био снажно пелопонески
- пошто су походи онамо били практично самоубиство, покушали су преузети контролу
над улазом у Коринтски залив, тј. Акарнанију, чији је тјеснац био циљ нових похода
- Периклов стратег је 455.г. освојио коринтску колонију Халкиду, спрам град Патре
- сам Перикле крене у поход на велики акарнански град Ојнијаду 453.г, али не успије
- упркос војном неуспјеху, страх од Атињана је изгледа итекако био осјетан у Ахаји, тако
да је сјеверна обала Пелопонеза, при Коринтском заливу, све више потпадала под Атину
- убрзо потом је Атина имала потпуну превласт на оба залива према Истму
 3. Закључење мира с Персијом

- убрзо након ових дејстава долази до смирења тензија у Хеладу, а вратио се и Кимон
- склопљен је мир на 5 година између Атине и Пелопонежана и Тридесетогодишњи мир
између Лакедемона и Аргиваца, 452/1.г.п.Хр.

- смиривши стање у Хелади, Атина се поновно могла окренути борби против Персије
- то је иначе и директар повод за повратак Кимона, славног завојевача над Персијанцима
- Периклова сестра је изгледа помирила њега и Перикла, али да се не мијеша у политику
- Кимон тако стане на чело атинске експедиције на Кипар, гдје опсједне град Китион
- послао је и мањи дио флоте у делту Нила, као подршку персијском претенденту
- па ипак, престарјели атински војсковођа умире током опсаде 450/49.г.п.Хр, а сами Ати-
њани скину опсаду са града, обезглављени и притиснути недостатком хране
- међутим, мало ниже од Китиона пошло им је за руком да заузму Саламину Кипарску
- онамо су и на копну и на мору поразили удружене снаге Феничана и Киликијаца
- па ипак, Атина се није усудила да настави даљње ратовање на далеком истоку, политички
притиснута у самој матичној Хелади, тако да убрзо потпише примирје с „Великим царем“
- то је и учињено негдје око 449.г, када је потписан Калијин мир (најбогатији Атињанин)
- изгледа да је и сама Персија прижељкивала мир, притиснута устанком војсковођа
- ово је особито због тога што је Перикле тежио да одржи све оне просторе које је, практи-
чно својом заслугом запосјео, просторе које би други политичари лако вратили назад
- само се чекало када ће овако снажан империјализам наићи на нови одговор са југа Грчке
- са друге стране, у Кипру је хеленски дух, особито послије побједе, тињао, иако је постоја-
ше непрестана борба са Феничанима, који су Хелен хтјели истријебити са острва

4. Неуспјеси Атињана и Тридесетогодишњи мир

- мијењањем политичке климе, побуне се беотски градови Херонеја и Орхомен

- атинска војска успије вратити Херонеју, али се на Орхомен није усудила кренути
- при повратку отамо, због малог броја војника, неки Орхомењани поставе засједу и на
препад нападну атињане, те их поразе у Бици код Коронеје 447.г, гдје посијеку стратега
- заробљени су били бројни хоплити, које ослободе након што се Атина одрекла Беотије
- убрзо се њене власти ослободи и Опунтска Локрида, а Фокиђани иступе из савеза
- Фокида је претходно била заузела Делфе, па Спарта прогласи Свети рат 448.г, у коме
ослободи пророчиште, али по повратку Спаратанаца, уз помоћ Атињана брзо их поврати
- па ипак, морала је напустити савез због олигархијских преврата, који су убрзо по ослобо-
ђењу почели харати Беотијом, а убрзо се проширили и на неке фокидске градове

- нешто потом истовремено се дигну на устанак Еубеја и Мегара, те Перикле крене на прву
са 7 фила војске, а пошаље други контигент од 3 филе да сузбија устанак у Мегариди
- чим је ступио на Еубеју, чуо је да је војска масакрирана код Мегаре, и да иду Спартанци
- тај контигент војске се изгледа провукао назад у Атику кришом, кроз беотске планине
- Перикле се врати назад, и убрзо састане са остатком војске, и удружи близу Атике
- лакедемонски краљ Плистоанакт, увидјевши то, из ко зна каквог разлога одустане и вра-
ти се назад, сматрајући напад бескорисним; убрзо је оптужен за издају и протјеран
- Перикле се тада претпустио освајању Ебеје, што му, осим Хистијаје на сјеверу, би лако
- са освојеним градовима направљени су споразуми, а ова Хистијаја је потпуно расељена
- савезнице су давале све мање доприносе и постојао је сада ризик сличних побуна
- у међувремену се Петогодишњи мир приводио крају, иако је мир Атини био потребан
- Мегара је била изгубљена, али је и даље одржавала контролу над оба залива око Истма

- с обзиром на лоше околности, Атина одлучи потписати Тридесетогодишњи мир са Спар-

том и Пелопонеским савезом, који ће важити и за све чланице Делског/Атинског савеза
- ниједна чланица другог савеза није смјела да пређе у табор супротног савеза
- неутралне државе могле су да се у међувремену опредијеле за једну од двију опција
- као полог за мир Атина је вратила назад Пагу и Нисеју, важне луке на два залива, затим
вратила је Трезен и повукла свако вршење утицаја са обале Ахаје; потписан је 446/5.г.п.Хр.
- Егина је и даље остала у оквирима Атинске империје, али са знатном аутономијом

- овај мир је за Атину био понижавајући, али је Спарта упадом у Атику изазвала страх
- губитак Беотије био је подношљив, као и Ахаје, али јој је губитак Мегариде тешко пао
- тако је Атина била отворена непрекидним нападима са копна, што ће се потом и збивати
- па ипак, она је била јасна лекција Атини да се што више ослони на своју поморску моћ

5. Периклова империјалистичка политика и отпор према њој

- склапањем мира с Персијом, нестао је основни повод који је Делски савез држао на окупу
- чланице, које су под изговором рата биле присиљаване да буду у савезу, сада су имале
јасне и засноване поводе, по сваком основу, да прекину своје припадање истом
- увидјевши разне новости које су јој придошле, Атина сазове Панхеленски сабор 449.г.
- нека од питања била су обнова порушених храмова, вотивни дарови и борба с гусарима
- па ипак, таква идеја је на југу, тј. у Лакедемону, наишла на хладан одговр, па није сазван

- у међувремену се против Перикла створи јака опозиција на челу са Тукидидом (овај није
био историчар), који су осуђивали његову империјалистичку политику и рат са Хеленима
- заузимали су се за панхеленску политику и против злоупотребе ризнице Делског савеза
- штавише, Периклово политичко и стратешко дјеловање окарактерисано је као тиранија
- па ипак, он се позивао на то да Атина има право на све то, због својих разних заслуга
- коришћењем средстава ризнице многи радници добијају посао (cf. „нова радна мјеста“)
- у јавном мњењу био је, са друге стране, исувише популаран да се изгласа против њега

- године кад је био предвиђен Панхеленски сабор није било доприноса, можда је био осло-
бођен за ту годину, али већ сљедеће године видимо јасне назнаке побуне међу савезницима
- из истих разлога Народна скупштина изгласа пооштравање мјера прикупљања доприноса
- уведено је печатирање ковчега с новцем, тако да се више не могу изговарати да је новац
волшебно нестао током транспорта, и већ сљедеће године видимо и заостатке плаћања

- сљедећи акт империјалистичке политике био је проширена колонизација Атињана

- то је већ учињено на Еубеји, након побједе 506.г, и на острву Скирос и Ејону на Стримону
- до тада су само атински гарнизони били смјештени у градовима бунтовних чланица
- око 450.г. почиње оснивање клерухија на Андру и Наксу, а можда и у Каристу Еубејском
- такву једну клерухију Перикле је 447.г. основао и на Трачком Херсонесу
- иначе, запосиједање Трачког Херсонеса било је стратешки потез због стицања обрадивог
земљишта и стављање црноморских трговачких путева под контролу, што видимо и раније
- наиме, још у Писистратово доба Атињани онамо дјелују, тобож штитећи га од Трачана
- ојачан је зид преко земљоуза (истма) на прилазу Тракији, који је дизао још Милитијад
- исте те 447.г. видимо оснивање клерухија и на Лемну и Имбру, као додатно обезбјеђење
прилазу Хелеспонту, тј. Пропонтиди и путу ка Црном Мору

- онамо су насељавани становници из двију најнижих имовинских класа, које су тамо сада
већ биле обогатиле и ојачале, а Атике с друге стране ослободила некорисног становништва
- они су формално остали атински грађани, полажући и даље обвезу војне службе, а можда
и плаћања пореза, што је битна разлика клерухије од колоније, која је више аутономна
- Атина је у то вријеме основала двије праве колоније, од којих је једна Тури, код Сибариса
- о другој колонији не зна се много, али изгледа да су обје насељавали тети и зеугити

- у том периоду донесен је тзв. Клеархов декрет, по коме је чланицама наметнута употреба
атинског новца, мјера тежине и система мјера, те забрањено ковање сребрног новца
- по свој прилици, а за локалне потребе, и даље је било допуштено ковање од електрона
- неки мањи градови су га још раније примили, али су се они већи бунили против тога
- наиме, својим новцем су владали сами и на њима су се налазила сопствена обиљежја
- наређено је да се сав неатички сребрни новац донесе у Атину и прекује по њеним мјерама
- на тај начин је трговина Егејом знатно олакшана, али и повећан утицај луке Пиреј
- наиме, она је постала средиште читаве егејске трговине и протока новаца кроз њега

6. Периклова политика

- његов крајњи циљ је био уједињење свих Хелена под капом и жезлом Атине
- Хелада би тако била уједињена, а на све околне државе би се проширио значајан утицај

7. Обнова храмова

- постављен је око 450.г, прије Калијиног мира, колос Атене Промахос (Предводнице)
- изградња храма Атене Полијаде (Градска), познатији као Партенон – 447-432.г.п.Хр.
- тај назив (= „соба дјевојака, дјевица) добио је, биће, по томе што су се у једној његовој
просторији налазиле дјевојке (у оно вријеме, =дјевице) у припреми за иницијацију
- касније је назив те просторије обичан народ пребацио и на цијели храм Атене Партенос
- статуа Атене Полијаде била је висока 35 м, прозвана Ἑκατόμπεδον – „стостопна“
- дијелови тијела били су покривени слоновачом, одјећа слоновачом – „хриселефантинска“
- колонизатори ка Лемну су као вотивни дар оставили статуту Атене Лемније (Лемљанска)
- на другом крају Акропоља, са погледом на море и Саламину – Атена Ника (Побједа)

- на брду Колону, дакле, унутар града, уздизао се Хефестов храм, познат и као Тесејон
- то је једини храм у Атини који од тренутка градње до данас није био порушен
- подигнут је и велики Посејдонов храм на рту Сунион, најистуренијој тачки Атике у море
- обновљен је и храм и просторија за мистрије у Елеусини, а због близине Мегаре, и куле
- дизао је, осим храмова, Перикле и јавне установе за грађане, попут гимназија и купатила
- од тих грађевина најистакнутији је Одеон, грађевина крај Дионисијског позоришта, нами-
јењена музичким такмичењима, у чијем крову су били уграђена јарболи персијских лађа
- већину ових кипова начинио је можда највећи вајар старог хеленског свијета – Фидија
- по завршетку Атене Полијаде, начинио је у Олимпији и кид Зевса Олимпијског, такође у
хриселефантинској техници, који ће касније бити убројан у ред седам свјетских чуда

8. Пиреј и раст атинске трговине

- у вријеме Периклове владавине Пирејски зид и Фалеронски зид, тј. сјеверни и јужни дуги
зид били су већ изграђени, али се проблем нашао у простору између њих, који би мочвара
- ту су се непријатељи могли лако искрцати, и направити фертутму у међупростору зидова
- предложена је идеја да се направи један попрјечни зид, али се од те идеје одустало
- направљен је тзв. „Средњи зид“, паралелно са Сјеверним зидом, који повезује луку и град
- на тај начин је то постало средиште одбране, па се Фалеронски зид запустио и оставио

- у Пиреју централни положај заузимају Велика лука, Трговачка пијаца и Δεῖγμα – излог под
колонадом, тј. тријем за излагање трговачке робе, затим, утврђење на Мунихији
- иначе, то је први град у Европи рађен по урбанистичком плану система правоугаоника
- улице и грађевине су рађене под правим углом, по плану архитекте Хиподама из Милета

- развојем црноморске трговине и јачањем Пиреја, видимо знатно сиромашење у Јонији

- у самој Атици пак дошло је до пораста занатства, па тако и увоза робова, који су у једном
тренутку сачињавали скоро половицу становништва цјелокупне Атике, као радна снага
- па ипак, традиционална занимања, без робова, као што је то земљорадња, опстала су
- то је прије свега зато што је цијена увозног жита досезала астрономске цијене

- до овог времена скоро сви хеленски градови замијенили су размјену робе кованим нов-
цем, од сребра, једног од ријетких метала којих је у Хелади било у изобиљу
- посљедица преноса вриједности са робе на новац резултовала је подизањем цијена
- жито је поскупило 2-3 пута у односу на вијек раније, а овца, која је у Солоново доба ко-
штала драхму, у Периклово доба вриједила је 50 драхми; камата на позајмицу била је 12%

9. Предузетништво Атињана на Апенинском полуострву

- јачањем атинске трговине, а потискивањем коринтске, врло брзо се проширила и на про-

стор Апенинског полустрва, Сицилије, Картагине, па чак и јужних обала Галије
- у Ертрурију се извозила црвенофигурална керамика, а увозили се племенити метали
- животне потребштине увожене су са Сицилије, а јастуци и ћилими из Картагине
- захваљујући томе, грчки градови онамо ће брзо прихватити атински монетарни систем
- чак ће и Рим, тада још увијек мало мјесташце, тражити пријепис Солоновог закона

- у паду трговачке моћи Коринта на западу свакако је одиграла улогу атинска контрола над
Наупактом, па тако и протоком кроз залив, а и слаби односи између Коринта и Коркире
- па ипак, многи италски градови су били везани поријеклом за Коринт, особито Сиракуза
- још Темистокле је развијао идеје о јачању трговине са западом и оснивању колонија тамо
- током ратова са Пелопонежанима, Атина је склопила савез са Сегестом на Сицилији
- послије Калијиног мира склопила је савез с Леонтином и Регијом на Месинском мореузу
- повод тих градова за савез прије свега је био војна заштита од Сиракузе, која је јачала
- пошто су Кротоњани разорили Сибарис, Сибарићани су гајили наде да обнове свој град
- упутили су позив Спарти, која се није заинтересовала, али су Атини привукли пажњу
- она је била послала помоћ, али је избио сукоб због претензија Сибарићана да имају по-
влаштен положај у обновљеном граду, иако су дали тек мали допринос да се обнови
- послије пропасти тог покушаја обнове, Перикле започне нови, хотећи да ново насеље има
панхеленски карактер, па је послао депешу по цијелој Хелади иштући нове колонисте
- консултовавши се са Делфијским пророчиштем, одреди врача Лампона за ојкиста
- та група насељеника из разних градова стигне у Италију и оснује 443.г. град Турије
- његово уређење је било демократско, а пројектовао га је Хиподам, као и луку Пиреј
- утицај Атине тамо није био пресудан, те је основа закона био Зелеуков законик из Локре
- без обзира на мјешовити карактер становништва, Турији су била постаја Атине у Италији

10. Атинска политика у Тракији и на Црном мору

- од Италије је за саму Атину много претежнији значај имало црноморско тржиште и роба
- Халкедон и Бизантион су контролисали проток Босфором и у само Црно море, док је
Трачки Херсонес контролисао проток Хелеспонтом, као и клерухије око његовог улаза
- црноморски градови су се брзо ставили под заштиту Атине, будући непрестано притисну-
ти опасношћу варвара из унутрашњости, који су с времена на вријеме нападали на градове
- према томе, у многима од њих се увијек налазио један број атинских ратних бродова
- ово је особито било потребно након јачања Трачког краљевства, средином V вијека, које
је гајило добре односе са Скитима на сјеверу, и било озбиљна опасност грчким градовима

- изгледа да је Перикле 436.г. посјетио Црно море са огромном атинском морнарицом

- то је била једна демонстрација силе, како би варварски народи увидјели његову моћ
- тада је склопио присније односе са Синопом, у којем је учврстио атински утицај, те Тау-
риду (Крим), отишавши на Кимерски босфор и Пантакапеј, средиште производње жита

- опасност од Трачана Атина је много боље осјећала у својој непосреднијој близини

- њихов утицај проширио се на сјеверну обалу Егејског мора, те све до истока Македоније
- на ушћу ријеке Стримон, кроз утврђење Ејон, био је главни проток сјеверне трговине
- такође, он је био и главно пристаниште за извоз природних богатстава тог дијела Тракије
- први покушај колонизације овог простора, као што видимо, био је осујећен варварима
- Перикле је обновио ту идеју и 437/6.г. послао нове колонисте, који су основали колонију
коју је Стримон окруживао са трију страна, па је стога добила сликовито име Амфипољ
- он је брзо постао средиште живота у том дијелу Хеладе, те тако привукао бројне Хелене
- временом ће атински елемент све више слабити, те се град 15 година потом отцијепио

11. Побуна Сама

- након Тукидидовог остракизма, Перикле је постао самостални владар цијеле Атине

- могао се врло лако сравнити са Писистратидима, с тим што је он свој утицај ширио кроз
морално дјеловање на Народну скупштину и атинске институције, а не кроз присилу
- његова самовлада трајала је 15 година, током којих је сваке године изабиран за стратега
- тренутак да своју вјештину покаже био је сукоб Сама и Милета око управе над Пријеном
- Самос је Милећане око 440.г. побиједио, те ови позову Атињане да им помогну у борби
- Перикле је кренуо са флотом на Самос, онамо оборио аристократију и поставио демо-
кратију, али одбјегли племићи преко ноћи изврше преврат и предају острво Персији
- у исто вријеме, усред осјећаја добре прилике, подигнут је и устанак на Бизантиону
- Перикле је тада кренуо са великом флотом да изврши блокаду Сама, али је чуо да стижу
фенички бродови да помогну Самљанима, па остави острво и крене њима у сусрет
- у међувремену су Самљани успјели поразити пар атинских бродова који су тамо остали
- Перикле се вратио, пошто су се Феничани или били вратили, или нису били ни кренули
- са флотом од 200 тријера држана је блокада града, који 439.г. коначно пада под Атињане
- предали су све своје бродове, порушили зидине, потпали под непосредну власт Атине, о-
бећали давати војне обвезнике, али не и допринос, и платити одштету од чак 1500 таланата
- убрзо се и Бизантион, без трајних посљедица, вратио назад у окриље савеза

- Спартанци и Пелопонески савез су били у искушењу да се умијешау, али одустају од тога

- наиме, како казивање говори, сматрали су побуне стварима личне природе једне државе
- у међувремену је његова политика била под сталним ударима тадашњих комедиографа
- хтио је ограничити слободу ријечи у комедијама, с обзиром да су их гледали не само гра-
ђани Атине, већ и странци и гости из држава-савезнице, и прихватали њихове критике
- неких далекосежних потеза против комедије ипак није повукао, али је остало упозорење
да ће комедиографима бити суђено пред Вијећем ако њихови ставови буду узели маха
- огромне слободе које је комедија имала, као што су подвргивање руглу практично свега
што може постојати, свједок су једног здравог и моћног стања у тадашњем друштву

12. Више образовање и софисти

- развојем демократије умијеће говорништва све више и више добија на свом значају
- чак видимо и појаву нових облика имена – Пυθαγόρας: „Који увјерава у скупштини“,
Ἀναξαγόρας: „Господар у скупштини“, која се од овог времена почињу појављивати
- политички живот у демократији захтијевао је од грађанина барем некакво умијеће говора
- чистост израза и јасноћа мисли су постали све више цијењене квалитете у друштву
- с обзиром на таква изискивања, јавила се потреба за вишим и бољим образовањем

- управо у овом периоду долази до процвата науке и научне мисли у хеленском свијету
- као одговор на атинске прохтјеве појавили су се софисти – „професори“, путујући учи-
тељи који су за новац подучавали омладину говорништву, вјештини закључивања и науци
- о њима се временом стварао све негативнији призвук међу обичним становницима
- првенствено је то одбојност према људима који много знају, па онда и одбојност Грка
према било коме ко наплаћује нешто што није физички рад, а и завист сиромашних
- ово ће особито бити изражено по навици да „изврћу“ правду вјештином говорништва
- такав призвук оних који говоре неистину, додуше, припада Платону, а не стварности
- неки од њих, попут Протагоре из Абдере, због слободумља, осуђени су за безбожништво,
протјерани из града, а њихова дјела спаљена и забрањена за ширење и умножавање
 Хронологија:

459-458.г. – Рат Коринта и Атине

459.г. – Мегара потпада под Атину
Битка код Халије
Битка код Кекрифалије
Освајање Мемфиса
458.г. – Битка код Егине
Битка код Мегаре
457.г. – Капитулација и потчињавање Егине
Експедиција Спарте против Фокиде
Битка код Тенагре
Битка код Ојнофите
455.г. – Освајање Халкиде Акарнанске
453.г. – Периклова опсада Ојнијаде Акарнанске
452.г. – Скалапање Петогодишњег мира између Атине и Спарте
Склапање Тридесетогодишњег мира између Арга и Спарте
451.г. – Ревизија закона о грађанским правима
450.г. – Опасада Китиона на Кипру
Смрт Кимона Милитијадовог
Освајање Саламине Кипарске
Оснивање клерухија на Андру, Наксу и Каристу
449.г. – Калијин мир између Персије и Хеладе
448.г. – Свети рат Спартанаца против Фокиде
447. г. – Битка код Коронеје
Оснивање клерухије на Трачком Херсонесу
Оснивање клерухије на Лемну и Имбру
446.г. – Склапање Тридесетогодишњег мира између Атине и Спарте
443.г. – Оснивање колоније Турији у Италији
440.г. – Рат између Сама и Милета
439.г. – Прво Периклово освајање Сама
437.г. – Оснивање колоније Амфопољ у Тракији
Друго Периклово освајање Сама
436.г. – Периклова посјета Црном мору
 Х – РАТ АТИНЕ СА ПЕЛОПОНЕЖАНИМА (431-421.г.п.Хр.)

1. Увод у рат

- два непосредна повода за Пелопонески рат су инциденти са Коркиром и Потидејом

- у коркиранској колонији Епидамну је 435.г. избила међустраначка борба, која је на концу

увела Коркиру и Коринт у међусобни сукоб, око превласти над том колонијом
- наиме Епидамнос се обрати за помоћ Коркири да га одбрани од удруженог напада одбјег-
лих племића и варвара, па када ови одбију помоћ, обрате се Коринту, који је пошаље
- међутим, он је тада послао и број нових колониста, на опште негодовање Коркирана
- ови узму и блокирају Истму епидамнску, па се сада Коринт окрене против саме Коркире
- Коркира понуди да арбитража Пелопонежана одлучи њихов случај, али Коринт остане
при свом, те крене са војском на Коркиру, вјероватно да једном за свагда ријеши с њом

- исте те, 435.г. Коркирани побиједе у Бици код Амбракијског залива, и освоје Епидамнос
- сада је Коркира била заузела читаво Јонско море, борећи се са коринтским савезницима
- Коринт је сада предузео озбиљне припреме и мјере против Коркире, спремајући моћну
флоту и војску, пуне двије године, дакле, до 433.г, имајући Пелопонески савез за леђима
- Коркира се овога свакако уплашила, и не имајући никога за леђима, покушала је себи
пронаћи моћног савезника, а у том тренутку је то могао бити само Атински савез

- представништва и једне и друге стране су на концу завршила у Атини, са надом да ће је

убиједити да стане на њихову страну, али се атинска одлука могла лако предосјећати
- Коринт, традиционални непријатељ Атине, и представник мрског Пелопонеског савеза,
био је мета атинских амбиција, а Коркира је имала једну од три највеће хеленске флоте
- прихваћен је савез са Коркиром, са нагласком да буде искључиво одбрамбеног карактера

- до коначног сукоба дошло је у Бици код Сиботе, гдје је било 110 коркиранских, 150 ко-
ринћанских и 10 атинских бродова, који су се тек касније прикључили у поодмаклу битку
- наиме, Коринћани су надјачавали ове, а онде се прикључе ових 10 атинских бродова, па
су видјели још 20 како долази у даљини, те се одлуче повући назад из борбених дејстава
- и једна и друга страна је подигла побједнички трофеј, не без повода, наиме, Коринт је то-
ком цијеле битке водио, а Коркирани су успјели да отјерају Коринћане од својих обала
- Коринт је са собом повео бројне заробљенике, како би касније преговарао о миру
- успут је заузео Анакторион, у Амбракијском заливу, заједничку колонију ње и Коринта

- са друге стране, Потидеја на Халкидици је отприје била члан Делског савеза, плаћала фо-
рос, те и даље добијала своје магистрате и државне чиновнике из матице – Коринта
- послије битке код Сиботе, Атина заиште да поруши дио зидина и прекине контакт с Крнт
- Спарта јој је раније обећала да ће напасти Атину ако она нападне њу, па то 432.г. одбију
- у међувремену, македонски краљ Пердика почне организовати општу побуну на Халкиди-
ци против Атине, којој је некоћ био савезник, а она подржаваше његову браћу против њега
- чак је наговорио мање градове да поруше своје зидине и учврсте се заједно у Олинту
- овом устанку се, без претјераног устезања, придружила и Потидеја
- Атина је кренула са војним операцијама у Македонији, али се брзо усмјерила на Потидеју
- тамо је коринтска војска већ била, и сукобила се са Атином у Потидејској бици 432.г.
- ова битке са наставила у опсаду града, те Коринт затражи да Спарта објави рат Атини
- назад у центру збивања Перикле издејствује „декрет“ – ψήφισμα, којим се Мегари забра-
њује приступ атинској Агори-Тржници, и пристаништима у Атици и Атинском савезу
- Мегарска псефизма 432.г. је један од упечатљивих примјера економског ембарга/блокаде

- убрзо, дакле, исте те 432.г, сазвана је Прва скуптина у Спарти, да вијећају о Атини
- напади су били разни, а особито су се истицали они Коринта и Мегаре, најогорченијих
- ту су били и неки атински посланици, који су изведени да одговарају на оптужбе
- све је то била празна прича, јер је стварни повод за рат била суревњивост на атинску моћ
- краљ Архидам је савјетовао да се сачека, док се не набаве средства за отпор морнарици
- са друге стране, један од говорника је указао на очигледност атинског кршења мира
- једини логичан и очекиван одговор на такав гест био је, по природи ствари, објава рата
- међутим, сада је било потребно стећи наклоност Делфа, што је учињено, а одмах потом и
савезница, чија се подршка морала изгласати на заједничкој сједници

- тим поводом расправљало се на Другој скупштини у Спарти, гдје је ријеч водио Коринт
- убјеђиване су мање државице да оне умногоме зависе од њега, и да му требају помоћи
- иако већина њих није имала директно интересовање за тај сукоб, већина је гласала за рат
- тада се ступило шупљој дипломатији, којом су обје стране добијале на времену
- тако је Спарта пребацивала Спарти клетву Алкмеонида, стару 200 година, због Перикла
- са друге стране и Атина је позивала Спарту на клетву Атене Бронзаног кипа и Паусанију
- било је и мировњачких струја у Атини, али је Перикле јасно истицао на слабе тачке Спар-
те, попут блокаде приступа странцима и наметање старинских уређења, пропагирајући рат
- па ипак, није се журио да самој борби приступи, држећи се резултата Мегарске псефизме

- Спарту је подржао цио Пелопонез, сем традиционалних супарника: Арга и Ахаје

- затим, држала је под собом читаву Истамску превлаку, Беотију, Фокиду и Локриду
- у западној Грчкој подршку су јој дали Амбракија, Анакторион и острво Леукада
- Атину су подржали Акарнанија, Закинтос, Кефалонија, Наупакт и Платеја

- Атина је имала моћну флоту од 300 тријера, искусну у многобројним биткама, попуњену
углавном Атињанима, али и великим бројем острвљана, који су службовали у морнарици
- чак и у вријеме мира она је вршила војне вјежбе и маневре у Егеји, одржавајући спрему
- од Пелопонежана је поморску традицију имао је само Коринт, али њих данак неискуству
показао се у бици код Сиботе, као и данак застарјелим бродовима и начину маневрисања
- па ипак, Пелопонески савез и даље је имао далеко већу предност у копненим снагама
- заједно са Беоћанима, Спарта је посједовала око 30.000 војника, само без резерви
- не треба заборавити и то да је спартански хоплит и даље био најбољи грчки војник
- Атина је имала тек 13.000 хоплита, 1.200 коњаника, и 16.000 метека у причуви

- побуна на Саму је од Атине извукла значајна финансијска средства, и било је очигледно

да ће овај рат тражити далеко већа средства да би се ваљано и спремно водио
- то се особито односи на бројне плате које је поморска служба од државе изискивала
- зато је Перикле увео мјере штедње још раније, и концентрисао ризницу на Акропољу
- у тренутку почетка рата Атина је имала резерву од око 6000 таланата, и г. приход од 1000
- према томе, чинило се да неће морати прибјегавати крајњим мјерама да би водила рат
- са друге стране, Пелопонежани нису имали никакве касе, нити икакав ратни буџет
- руковању копненом војском то није била велика потешкоћа, али је за поморско ратовање
била велики проблем, те све до прилива средстава из Персије неће имати јаку морнарицу

2. Општи поглед на рат (По Тукидиду)

- Пелопонески рат представља једну од трију етапа у развоју Атинске поморске империје
- свака од њих представља један од ратова који је значајно измијенио њен карактер
- укупно 55 година трајала је битка Атине да своју империју учврсти спрам Пелопонежана
- ти ратови јесу сљедећи:
* Коринтски рат 460-445.г; завршен Тридесетогодишњим миром
* Пелопонески рат 431-421.г; завршен Никијиним миром
* Сицилијански рат 420-404.г; завршен Битком код Ајгоспотама

- Пелопонески рат представља судар двије велесиле: копнено-војне и поморско-трговачке

- према томе, пелопонеска флота углавном је дјеловала одбрамбено, као и атинска војска
- тако видимо стално пелопонеске нападе на Атику и Тракију, дакле у дубину копна
- Атињани пак стално дејствују на острвима Јонског мора и при улазу у Коринтски залив
- тако су Атика, Тракија и Западна Грчка стална попришта овог рата, а друга повремено
- Перикле је лично својим говорима подстицао на снажан ослонац на поморску силу
- говорио је да боље да жртвују Атику и земљу, него морнарицу, која им је темељ свега

- његова ратна политика у основи била је исцрпљивање непријатеља кроз одуговлачење

- сама Беотија била је озбиљан такмац Атини на копну, а камо ли сва пелопонеска сила
- међутим, кроз дугачке блокаде и економски ембарго, хтио је да побиједи изнуривањем
- то је особито обазриво према војсци, која се састојала од атинских грађана, те није могла
проводити цио вијек тамо на неким караулама, а била је потребна и за друга војна дејства

3. Тебански поход на Платеју

- чим је рат између Атине и Спарте објављен, то је одмах дало повода мањим државицама
да дају себи одушка рјешавајући своје међусобне размирице, до тад стављане у други план
- током ноћи без мјесечине 431.г. ушло је у Платеја 300 Тебанаца, уведено сарадницима
- у глуво доба ноћи пробудили су грађане и понудили да се прикључе Беотском савезу
- Платајани, иако стварно Беоћани, били су искрено привржени Атини још од Перс. Ратова
- прво су прихватили, не разазнавши број непријатеља, али када су сконтали колико их је,
разбију зидове између кућа, скују план, блокирају пут ка Агори и с лакоћом скрше Тебанце
- у по ноћи, по киши, бјежали су на све стране, и тек неколико је успјело наћи излаз вани
- међутим, ова шачица је била само мали дио велике војске која је управо била на путу

- Платејани брзо пребаце сву имовину у град и погубе заробљене Тебанце за вјероломство
- послали су депешу у Атину да се припрема опасада, те ови похапсе све Беоћане по Ати-
ци, изврше евакуацију нејачи из Платеје, обезбједе залихе хране и мали гарнизон Атињана
- вијест о првом сукобу, који крши Тридесетогодишњи мир, брзо се проширила Хеладом
- још се колила наоколо разна пророштва, дијелом због земљотреса на Делу, о исходу и
природи рата, углавном повољна за Лакедемоњане, због мржње спрам атинске тираније
- обје силе су покушале задобити помоћ са запада, али апенинске колоније су биле преви-
ше заокупиране сопственим недаћама, да би се сад у Стару Грчку тамо нешто забавиле
- додуше, савез између Леонтине и Регија је потврђен, као и подршка Сиракузе Спарти

4. Куга

- у прољеће 431.г, таман пред почетак житних жетви, краљ Архидам крене на Атику
- за сваки случај пошаље још једно посланство у Атину да тражи предају, али не хотијаху
- по повратку посланика, Архидам одма опсједе Ојноју, тврђаву на Китерону, али је не узе
- док се он забавио око тога, Атињани су повлачили све становништво у град, које је, буду-
ћи многобројно, а често не имајући никога у гради, спавало свуда и свакуда по граду
- било их је чак и по храмовима, или, како кажу „по амфорама и стрвинарским гнијездима“
- ситна и крупна стока је, у међувремену, превезена на Еубеју и привремено смјештена
- гужва се нешто смањила када је дио становништва пребачен у Пиреј и између Зидова

- Архидам је прво опустошио Елеусинску равницу и мјесто Трију, па се одатле провукао из-
међу планина Парнета и Ајгалеја до деме Ахарне, одакле су били видљиви са Акропоља
- сада је Перикле наишао на оштро противљење људи, што не да да војска изађе ван
- тек понешто коњице је патролирало око Атине и чаркало спартанске извиђаче
- није се усудио да уђе у отворен сукоб, већ је чекао да Спартанци одустану, што и би тако
- након неког времена прешли су у Декелеју, сјеверније, па преко Оропа пређу у Беотију

- у међувремену је око Пелопонеза пловило и вребало 100 атинских тријера, који су напали
Метону у Месенији, одбрањену само захваљујући спартанском заповједнику Брасиди
- потом је заузела важно острво Кефаленију, те неколико градова на обали Акарнаније
- предузете су и мјере против Локриде Епикнемидске, која је преко пута Еубеје
- много важнији подухват Атине био је исељавање Егињана, према којима су били непо-
вјерљиви, те онамо оснују клерухију и населе своје становништво, слично Саламини
- Спарта је Егињане лијепо примила, те населила у Тиреатиди, преко пута Арголиде, на ис-
точној обали Лаконије, што је представљало лакедемонску паралелу атинском Наупакту

- по повлачењу Архидама са Атике, уведен је црни штек од 1000 талената и 100 трирема
- он се није смио дирати све до тренутка „за не дај Боже“, и морао бити увијек доступан
- то је Перикле урадио повучен искуством колико неочекиваних расхода рат може извући

- већ сљедеће, 430.г, Лакедемоњани поновно упадају у Атику и пустоше је све до Лауриона
- међутим, Атина је имала много већи проблем од лакедемонског звјерлања по ливадама
- усљед велике концентрације народа, недостатка хране, пића, прије свега могућности лич-
не хигијене, па и велике жеге, међу становништво се увукла куга/глад – λοιμός/λιμός
- оно је било повезано са пророчанством „стићи ће рат са Дорцима, а за њима куга“
- Тукидид каже да потиче из Етиопије, и да се преко Египта пробила на Егејско море
- пошто је у сличном периоду видимо и у Риму, најприје да потиче из Картагине
- судећи по одређеним статистикама, ова куга је дестковала становништво Атике, док је
Пелопонез у веома малој мјери њене посљедице, јер га је скоро па потпуно заобишла
- атинска морнарица поново хара обалама Пелопонеза, овог пута обалу Арголиде, напдају-
ћи градове Халију, Трезен, Хермиону и Епидаур, који Перикле хтједе освојити, али не успје
- то би био један од пресудних момената рата, јер се ратиште више не би сводило на Атику
- на Западу Грчке протјерани становници Арга Амфилохијског, Акарнанци, протјерани од
стране Амбракијаца, затраже помоћ од Атиња, чијом акцијом поврате град од ових
- потом склопе савез, али су Амбракијци још неко вријеме правили нереде око Арга (тог)
- исте године капитулирала је и Потидеја, послије опсежне опсаде, која је дебело коштала

- како је куга харала градом, а поход у Епидаур неуспјешан, народ смијени Перикла, али га
врло брзо врати назад, увидјевши да немају практично никога другог да им буде вођа
- међутим, Перикле убрзо и умире, 429.г, а његова два законита сина страдају у куги
- тада су сви његови блиски људи бачени у суднице, вајар Фидија, филозоф Анаксагора...
- судило се и његовој љубавници, али добије ослобађајућу пресуду, а син јој се озакони

5. Опсада и освајање Платеје

- по наговору Тебанаца, Спартанци пређу преко Китерона и опсједну Платеју 429.г.

- пошто је тај простор од Битке код Платеје био свет, Архидам их понуди да напусте град,
да им неће бити ништа, и да ће им по свршетка бити враћен све што је било, чак и дрво
- Платејани се обрате Атињанима, те, добивши подстрек за одбрану, одбију овај приједлог
- она је иначе било стратешки веома важно мјесто на путу између Мегаре и Тебе, чије би
освајање значило лакшу комуникацију између савезника, без потребе проласка кроз Атику

- Спартанци су се утаборили спрам града и почели градити насип, да пређу преко бедема
- Платејци су надоградили бедеме још у висину, али то им није било од велике помоћи
- стога су направили рупу у зиду и извлачили земљу из насипа, те се Лакедемоњани досје-
те и попуне ту рупу иловачом у плетеним корпама, која се веома тешко извлачила
- сада Платејци направе ходник испод бедема, те опет почеше извлачити земљу из насипа
- на такав начин су и даље знатно ометали прављење насипа, док су Спартанци земљу за
исти морали доносити са велике раздаљине, а ови су је лако извлачили и расипали
- онда су направили још један обруч зида у унутрашњости, ако Лакедемонци буду упали
преко бедема, да морају да се боре са још једним зидом прије уласка у град
- на крају су ови покушали овном разбити зид, али Платејани са двјема моткама пруже бал-
ван преко зидина и пусте га тако да поломи главу од овна и учини га бескорисним
- на концу, не имајући другог избора, Спаратнцима је дошла идеја да запале град
- под зид су постављени многобројни свежњеви прућа и запаљени сумпором и смолом
- вјетар у том дијелу Грчке није био повољан, тако да им је и тај план пропао
- на концу је град окружен палисадом са свих страна, па се чекало да на предају 429-427.г.
- Атињани су били обећали помоћ, али пошто никако није стизала, одлуче се побјећи

- спартански обруч састојао се из два зида, преко којих је био положен кров са грудобра-
ном, те су сваки дан стражари ходали по „крову“ и вршили смотру, а било је и кула
- када би била олуја и велика киша, стражари би се склонили у кулу и чекали онамо
- стога се дио војника одлучио побјећи из обруча, направивши љестве по својој процјени
висини зидова, коју су избројали по циглама, и чекајући да надођу кишни дани
- када је један такав наступио, 12 војника кришом попне се на зид и убије страже у 2 куле
- потом остали војници крену да се пењу на зид и полако да прелазе на другу страну
- међутим, један војник се саплео и откинуо циглу, па тако изазвао спартанску узбуну
- упалили су бакљу као сигнал Теби за узбуну, али у Платеји упале друге бакље, како би
сигнал ометали, остављајући утисак – паљења бакљи, и тако ометајући долазак појачања
- у исто вријеме су вршили диверзију на супротном крају зида, стварајући пометњу
- посљедња препрека бјегунаца била је патрола од 300 војника која је ишла око зида
- ови наиђу у сред ноћи на Платејце с бакљама, и постану мета за сулице и стријеле
- током баража су прелазили преко јарка, који је био пун воде и тешка препрека
- па ипак, сви су прешли на другу страну, осим једног стријелца, којег су успјели заробити
- кренули су спрам Тебе, да збуне непријатеља, па крену „десно“, према Еретрији и путу ка
Атини, камо их је стигло око 200, од оних који су се усудили да пређу преко зида

- сљедеће, 427.г. град је, усљед велике глади, предат, и дође 5 исљедника из Спарте да суди
- Тебанци су већ утицали на то да пресуда преосталим војницима буде извијесна
- сваком је постављено питање је ли урадио штогод за Лакедемон или савезнике му
- на концу су сви били погубљени, око 200 платејских и 25 атинских војника
- овим чином је пут од Мегаре ка Теби поновно био проходан, а комуникација ојачана
- разлог за атинско ускраћивање помоћи има политичку подлогу, али и куга је играла улогу

6. Побуна Митилене

- Архидам 428.г. по трећи пут напада Атику и враћа се, а стиже вијест о Устанку на Лезбу
- били су се побунили сви лезбљански градови, осим Метимне, на челу са Митиленом
- они тада, још увијек, нису имали претјераног повода за устанак, већ су посто хтјели своју
аутономију и слободу назад, а видјели су и како су завршиле неке савезнице, попут Сама
- устанак је био планиран на дуже, али је разоткривен па се све морало мало убрзати
- Атина је била кришом послала флоту да их изненади, али ови су се већ почели спремати
- разорена кугом и ратом, Атина није имала изгледа, ако би устаницима Спарта дала помоћ

- послати су били посланици у Олимпију, пошто су биле у току Олимпијске игре

- хтјели су своје ставове изложити тако да сав хеленски свијет сазна за њихов случај
- још више им је у прилог ишло то што су се жалили једино на атинску неправичност
- Лезбос је учлањен у Пелопонески савез, те је сада Спарта хтјела да савезнике окупи на
Истму, да превуку лађе у Саронски залив и нападну Атину са копна и са мора
- међутим, савезнице су више биле заокупљене скупљањем љетине, па не би ништа од тог

- у међувремену је на Лезбу извршен синојкизам осталих градова у Митилени

- сви грађани Лезба, сем Метимне, добили су сада грађанска права овога града
- тако су на острву остали само Митилена и Метимна, као вјечни ривали, још од раније
- око 1000 хоплита је послато да изврши блокаду града, али пошто су средства била мала,
речено им је да се сами снађу за весла и опрему, а покушали су и утјеривати дугове у МА
- цијела та мисија била је безуспјешна, па се покушало увести порез на имовину у Атини
- тај нови порез – εἰσφορά, требало је да служи само за војне сврхе, те да буду опорезовани
било какви облици имовине, не само земљишта, тако да су само сиромашни поштеђени
- под изговором пријеке потребе, изгледа да је убиран и пар пута заредом, једне године
- његово увође приписује се Клеону и демагозима, а на незадовољство олигарха
- сљедеће, 427.г. послата је спартанска флота ка Митилени и вијест да је на путу онамо
- у међувремену су Спартанци по четврти пут упали у Атику, да одвуку пажњу Атињанима
- Митилењани пак нису хтјели отпочети с борбом све док олигарси не изнесу жито на рас-
подјелу, иначе ће предати град, што је олигарсима било мрско, па предају град Атињанима
- наиме, нису хтјели допустити народу да води некакве преговоре одвојено од њих
- спартанска флота се сада нашла на пола пута, расправљала шта ће даље, па се повуче
- у Атини је у међувремену одлучено да се побију не само коловође побуне, већ и сви одра-
сли мушкарци на Митилени, а да се жене и остало становништво претвори у робље
- бијес Атињана на издајнички акт побуне једне слободне државе у по рата и недаћа куге,
који их је, узгред, натјерао да плаћају додатне порезе, имао је веома сурове посљедице

- ово је иначе одраз политике једног новог реда политичара након Перикла – демагога
- то су људи из народа, без племенитог поријекла, који су изборили себи мјесто у политици
- чланови виших сталежа су гледали на њих са неповјерењем, али су они ипак успијевали

- убрзо након првог засиједања и доношење одлуке, сазвана је друга скупштина, да понов-
но размотри своју одлуку, али је Клеон и даље остао при томе да је такав акт нужан
- на супротној страни од њега био је демагог Диодот који је представио једну другу слику
- првенствено, потпуно уништење Митилењана уводило је у нову опсаду и трошкове
- затим, чак и кад буде завршена, њен резултат биће покољ и један град сав у рушевинама
- осим тога, народ ће се, природно, наклонити олигарсима да их штите, што може изазвати
одраз и код других бунтовних савезница, које ће гледати да се побуне, да не доживе исто
- на концу је донесена одлука да се град не покоље, и вијест о томе једва стигне на вријеме
- остало се само при томе да се погубе они коју су били оптужени као главне коловође

- зидови око Митилене су срушени, а земља на Лезбу је, осим Метимне, дата клерусима
- Митилењанима је и даље било дозвољено да обрађују земљу, али са плаћањем надокнаде
- овим клерусима се касније губи сваки трак, можда су повучени назад као војна снага

7. Ратовање на западу Хеладе и трагична збивања на Коркири

- у међувремену, на западу Хеладе још 429.г. Амбаркијци наговарају Спарту на дјеловање

- наиме наговорили су их да покоре Акарнанију, и тако задобију западне атинске чланице
- тим поводом је послат одред од 1000 хоплита, који је опсјео важан град Стратос
- опсада је повучена, а требало је утом да стигне појачање с мора, из Коринтског залива
- ту их је на тјеснацу чекао атински адмирал Формион, али их је прво пустио да прођу
- спартански бродови били су бројнији, тако да су били сигурни у себе, и слободно прођу
- пошто су већ били на отвореном мору, Формион их нападне, и у потпуности порази
- иако су били бројнији и имали тактику, одговарајућим маневрима их је успио скршити

*Битка код Наупакта 429.г.

- у Спарти није било јасно како је бројчано надмоћнија војска тако лако побијеђена
- одлучено је да се изврши реорганизација флоте у Панорму, на Ахаји, и спреми за борбу
- одатле су кренули ка Наупакту, не би ли навели Атињане да се приближе копну
- они су то и учинили, у колони, те када се Спартанци сасвим приближише, окрену бродо-
ве највећом брзином ка труповима атинских бродова, од којих се извуче само 11 тријера
- остале бродове је спартанска флота буквално изгурала на суво, насукавши их
- осталих 11 бродова су прогонили Леукађани, али их Атињани надмудре извршивши ма-
невар око неког ту случајно укотвљеног трговачког брода, којим разбију леукађански труп
- у међувремену стигне појачање атинске флоте са запада и нагнају Спартанце из Наупакта

- у међувремену умире Формион, те његов син настави операције, али гине на Леукади
- Леукада и Ојнијада су Атињанима биле најважније стратешке тачке у западној Хелади
- ни један од ових двају градова није био покорен, али је Ојнијада натјерана у савез 424.г.

- на Коркири су Спартанци, ослободивши Епидамњане, направили интригу сљедеће 427.г.

- покушали су да ју придобију за Пелопонески савез, и изазову сукоб олигарха и демократа
- демократе на челу са Питијом успјели су да изгласају у атинску корист, те оглобе ове
- видећи да немају другог рјешења, олигарси узму и смакну Питију и 60 других демократа
- тим је службено отпочео и Грађански рат на Коркири, гдје се обе стране утаборе у граду
и отпочну са борбама, гдје народу стигне помоћ са самог острва, а олигарсима с копна
- у међувремену стигне 12 атинских бродова са Никостратом, и натјерају их на споразум
- демократе инзистираху да остане 5 атинских бродова, а 5 коркирских, са олигарсима, да
оде са Коркире, што ови одбију, побјегавши у азил храма, па се сад и демократе побуне
- наиме, такво одбијање протумачили су као отворени доказ њихове злонамјерности
- послије пар дана стижу пред Коркиру 53 спартанска брода на челу с Алкидом, који се
управо враћао са своје неуспјешне експедицији у Јонију, тј. на Митилену

- борба се водила у корист Спартанаца, али се повуку сазнавши да стиже атинско појачање
- пошто су изазвали цијели овај неред, олигарси су сада били на мети свирепих намјера
- педесеторици од њих, из азила, је суђено, те су погублљени, а остали се сами поубијају
- кад су Атињани стигли на Коркиру, затекли су стање свирепог реваншизма, гдје су убија-
ни практично сви за које се сумњало да су против демократије, што се злоупотрјебљавало
- атински адмирал је одлучио да се држи по страни, те се није мијешао у овај сукоб
- то је један од одраза револуционарног духа када се страна интервенција умијеша у град

- један број олигараха се извукао, утврдио на сјеверу острва и терорисао град 427-425.г.
- Коркирани и Атињани удруже снаге и заједно их поразе на брду Истони 425.г.
- олигарси су се предали под условом да им по предаји суђење врше Атињани
- ови су их оставили на острвцету Птихији, близу Коркире, под условом да не бјеже
- Коркирани оклеветају да су их Атињани издали, те један број њих наговоре на бјекство
- Атињани их тада ухвате и предају, те их Коркирани на најсвирепије начине погубе
- пуштали су их групу по групу кроз наоружани шпалир, да их сијече, а остали, када то ви-
дјеше, не хтједну изаћи из куће, па скину кров да их гађају стријелама, и ови се поубијају
- тим посљедњим свирепим чином је званично и окончан грађански рат на Коркири

8. Демостенове ратне операције на западу

- сљедеће, 426.г. адмирал Демостен и атинска флота оплове око Пелопонеза и нападну на
Леукаду, са малим изгледом за успјех, тако да Демостен скине опсаду и упути се другдје
- наиме, између Акарнаније и Локриде, пријатељских атинских земаља, била је Етолија
- она је била непријатељски расположена према Атини и ометаше комуникацију на западу
- зато се Демостен одлучи да је покори, и тако отвори приступ Дориди и Беотији са запада
- као крајњи исход имао је повезивање копна између Коринтског Залива и мора код Еубеје
- у међувремену су Спартанци дејствовали у Дориди, у близини града Трахина, а близу
Термопила, гдје су, на опште изненађење,основали колонију Хераклеја Трахинска
- осим стратешког значаја тог мјеста самог по себи, била је погодна и за напад на Еубеју
- Демостен је пак све више увиђавао да је планинску Етолиј било немогуће покорити
- на то су га подстицали Месењани из Наупакта, пошто су их ови стално били нападали
- на концу се ипак одлуче кренути, али Акарнанци, којима Леукада сметаше, из револта
што је Демостен одустао од опсаде, одбију поћи са њим, па је морао повести Локране
- Етолци су пак сазнали да се спрема напад на њих па су почели да се припремају
- да је Демостен чекао њихов напад, можда би им одолио, а овако није имао шансе

- Лакедемоњани искористе прилику и нападну Наупакт са 3000 хоплита, те 426.г, и град је

једва спасен, пошто је Демостен успио измолити помоћ од Акарнанаца и стићи до града
- спартански војсковођа Еурилох скине опсаду, и повуче се у етолске градове Калидон и
Плеурон, отамо планирајући напад са Амбрачанима поновно на Амфилохијски Аргос
- Амбрачани су напали Аргос са сјевера, док су Спартанци, преко копна, стигли с југа
- Аргејци пошаљу молбу Демостену да му притекну у помоћ он и атинска флота
- флота је стигла, те се Демостен сукоби са Пелопонежанима у Бици код Олпе, старе
акарнанске тврђаве, гдје је побиједио бројнијег непријатеља послуживши се лукавством
- Еурилох је тада убијен, те Спартанци направе споразум којим добију сигуран пролаз
- тај споразум Амбрачане није обухватао, тако да их је Демостен пустио да ови не сконтају
- па ипак, за то би се сазнало прије или касније, тако да је ударио на углед Пелопонежана

- један по један, Спартанци почеше бјежати, те Амбрачани увиде шта се збива и погнају их
- ту их Акарнанци ухвате у клин и побију велики број, док им је стизало друго појачање
- на пола пута из Арга ка Амбракији, код града Идомене, Демостен им постави засједу
- ту их у рану зару на препад нападну и побију велики број војника, а остале растјерају
- Амбракије је могла лако пасти, али су Акарнанци и Аргејци рекли да је довољно
- наиме, нису хтјели да имају стално упориште Атињанима и присуство њихов војске
- Амбрачани, Аргејци и Акарнанци склопе Стогодишњи савез, у коме нико не смије напа-
дати другога, гдје се морају узајамно помагати, и требало је да буде одбрамбене природе
- убрзо потом и Анакторија, на улазу у тај залив, и Ојнијада приступе Атинском савезу

9. Никија, Клеон и политика у Атини

- Демостеновим потезима, као и политици у Атини, супротставио се аристократа Никија

- он је био осредњих способности, али заступник мира са Спартом, којој је био наклоњен
- стекао је особиту популарност због изражених религијских потеза у политиции
- прво је увео забране умирања и рађања на острву Делос, па га онда у потпуности иселио
- увео је и организовање велике светковине са такмичењима сваке четири године

- у његово вријеме у Атини је још владала тајна олигархијска странка „οἱ νεώτεροι“
- вријеме за њихово јавно показивање још није било, тако да су дјеловали само суптилно
- стајали су отворено на супротну страну од демагога Клеона, увријеженог демократе
- у исто вријеме долази и до ширења службе стратега на све грађане Атине, што је неиз-
бјежно довело на војне врхове неке неспособне људе који нису кадра вршити ту службу
 10. Атињани освајају Пилос

- године 425. креће атинска флота, заједно са Демостен, који је овај пут није водио, да оби-
лази око Пелопонеза, на чијој западној обали је он размишљао да оснује упориште
- кренули су на Коркиру, јер су чули да је спартанска флота већ била стигла онамо
- Демостен почне наговарати вође похода да пристану у Пилос, на шта су се они нијекали
- међутим, како је наишло невријеме, ипак су били принуђени да у ову луку пристану
- предложио је да се на то мјесто утврде, на шта су заповједници негодовали, сматрајући то
само једним поводом више да се траћи новац, али су бесполени војници, чекају, градили
- рт Пила, окружен природним препрекама, налази се на упадљиво добром мјесту, владају-
ћи околином, стојећи наспрам острва Сфактерије, којим се увијек могло послужити
- саградивши нешто зидова, остављени су на Пилу Демостен и 6 бродова, а остали наставе

- у међувремену су Спартанци опет били напали Атику, али пошто су чули за новост на
Пилу, убрзо се повуку, те позову натраг своју флоту код Коркире, која се мимоиђе с атнск.
- посебан одред војске је послат на Пилос, позвани Пелопонежани, и упућена флота тамо
- Демостен је тада послао пар бродова да иду за адмиралом Еуримедонтом, да га врате
- Лакедемоњани су се утаборили тако да потенцијалном појачању одсијеку копнени прилаз
Пилу, смјестивши се између рта и мора, а поставили су нешто војске и на Сфактерију
- сада је спартански адмирал Брасида свом силом покушавао бродовима налећи на рт, иако
их је камење парало, јер је то био најприступачнији начин да се војска попне на утврђење
- том приликом је тешко рањен, а спартански напади на са мора, ни са копна нису успјели
- очајнички су покушавали да отјерају туђинце, коју су се утврдили на њиховом тлу

- атинска флота је заиста и дошла, али наишла на јако спартанско упориште, па се повуче
на острво Проту, удаљено пар километара сјеверније, гдје пристане до сутрашњег дана
- сутрадан крену и обиђу Сфактерију са двију страна, да уђу у залив који је био иза ње
- ту почну да се окршавају са нешто спартанских бродова, а оне празне и насукане на оба-
ли привежу за себе и покушају отети, тј. такве празне извући у море и заробити
- Спартанци су успјели да већину сачувају, али и даље не имаху изгледа против Атињана
- поразивши спартанску флоту, сљедећи циљ био је блокирање острва Сфактерије

- спартанска војска на острву је била беспомоћна, те дођоше ефори и сами се увјере у то

- сада се Лаконци одлуче да дају приједлог мира Атини, те јој предају све своје бродове
- контигент за мировни споразум кренуо је у Атину, и, премда је већина била за мир, Кле-
он и његова странка се успротиве, и издејствују да Скупштина да немогуће услове мира
- требало је да за животе Спартанаца дадну Атини Трезен, Нису, Пагу и читаву Ахају
- посланство се не сложи са тим условима, врати у Пилос, а Атињани не врате бродове

- острво је било под непрестаном блокадом Атињана, који су сада добили и појачање
- па ипак, Лакедемоњани су успјели прибављати намирнице, које су кришом доношене
- наиме, сваком хелоту коју успије допремити намирнице на острво обећана је слобода
- разлог за отежано вршење блокаде прије свега су неповољни вјетрови овог простора
- отворени сукоб на копну је био ризичан на Атињане, па су је морало одржавати свакако
- то им је посебно било тешко због мало извора питке воде и дугог пута доласка хране
- у Атини се јави незадовољство одбијањем приједлога мира и сви се сколе на Клеона
- он оптужи атинске стратеге за кукавичлук, упитавши на шта се чека да битка започне
- ту је хтио изазвати неповјерење према Никији, те каже да би он на његовом мјесту одмах
напао, што му Никија одмах прихвати, а народ, који није волио Никију, одмах то одобри
- Клеон је причао само шупље приче, али су је сви озбиљно схватили и стварно га послали
- прво се нећкао тиме што није стратег он већ Никија, али како су били упорни, ипак при-
стане, сада већ гордо, говорећи како ће Лакедемоњане живе похватати или их побити
- Скупштина му је сада и формално одредила Демостена за помоћника, те крене пут Пила

- у међувремену је Демостен смишљао како би му било најбоље да ступи на Сфактерију

- положај острва је био неприступачан, било је прекривено шумом потпуно, а страже свуда
- мало пак прије Клеонова доласка, шума се запали, и, распирена вјетром, већином изгори
- по његовом доласку, идући дан ујутро искрцају на острво 14.000 војника против свега
420 спартанских хоплита, и можда исто толико хелота, те крену према њиховом упоришту
- убију предстражу, те пошаљу лаке јединице да окруже напредујуће Лакедемоњане
- будући тешко оклопљени, нису могли гонити ове лаке јединице, које су све више узимале
маха салијетајући их, дижући уједно прах и пепео од пожара, тако их засљепљујући
- морали су се повући на супротни крај острва, гдје је било узвишење са старим зидом на
коме су се могли учврстити, те уз незнатне губитке, успију да се довуку до тамо

- пошто им обичним нападима нису могли ништа, Месењани се досјете околног пута
- био је јако стрм и низ литицу, али дио војника се успио успентрати и напасти с леђа
- затечени са двију страна, Лакедемоњани су позвани на предају, и, пошто су добили одо-
брење са копна, положе оружје и предају се, њих око 220, од чега 120 Спартијата
- ови су сви живи одведени у Атину, на опште запрепаштење цијеле Хеладе
- наиме, није се вјеровало да било шта може натјерати Спартанце да положе оружје
- ови заробљеници су чувани као полог да се једном приликом издејствује повољан мир

- финансирање пак рата поставило се новим проблемом, пошто су се резрве стањивале

- уведен је декрет о повећању фороса/разраза градовима, међу којима се нашло чак 100 но-
вих имена на том најновијем списку, и у доста случајева је повећан чак два и три пута
- па ипак, многи градови су чекали развој ситуације прије плаћања било каквог разреза
- империјалистичка политика је све више изазивала негодовање међу градовима савезница-
ма, тако да се чак и у Атини појавила политичка струја која се са њима суосјећала

- Никија почиње да враћа свој стратешки углед, водећи успјешне војне операције код Ко-
ринта, одакле је прешао на Пелопонез и заузео полуострво Метану, код Трезена 425.г.
- сљедеће, 424.г. осваја острво Китеру, јужно од Лаконије, отворивши приступ истој
- сада су Атињани имали три приступа Пелопонезу: Пилос, Метану и Китеру

11. Атињани заузимају Нисеју

- скоро сваке године су Спартанци упадали у Атику, а ови заузврат двапут у Мегариду
- након заробљавања Спартијата, њихови напади су престали, па се Атињани ослободише
- први циљ њихових сљедећих подухвата, по природи ствари, била је Мегара и лука Нисеј
- она се налазила одмах подно града, а испред луке налазило се малено острве Миноа
- то је острво Никија још 427.г. освојио и утврдио, и тако затворио Мегари приступ мору
- њихова набавка хране сада се скроз ослањала на луку Пагу у Коринтском заливу, али на-
кон некакве побуне, одређена политичка партија ју заузме и одсјече Мегари и тај излаз
- мегарске власти су сада имале два избора, или да изгнанике врате, или да предају град
- с обзиром да су лични интереси били посриједи, мегарске власти се договоре с Атином
- стратези крену лађама на Миноу, а из Елеусине крене Демостен са војском на Нисеју
- дуги зид око Нисеје и саму луку су чувале пелопонеске трупе, ништа не слутећи
- из Елеусине стигне 4000 хоплита и 600 коњаника а остали се искрцају из Миное на копно
- ту се војска притаји у близини капије, а завјереници издејствују да им отворе, како би
кришом избацили некакав брод напоље, што се тако радило због сталне окупације Миное
- ови отворе капију над воденим каналом, брод изађе, и по повратку поновно је отворе
- тог тренутка Демостен и Хипократ упадну у зидине, а браниоци се повуку у Нисеју

- ујутро је стигла главница атинске војске, а био је скован план завјере да Мегарани отворе
капију, тобож да изађу напоље да се боре с Атињанима, намазани машћу, да се препознају
- међутим, за завјеру политички противници им дознају, и нареде да се капија не отвара
- Атињани, видјевши да је првобитна идеја пропала, одмах приступе блокади Нисеје
- Нисеја убрзо капитулира, те сада одмах приступе блокади и самог града Мегаре
- спартански пак војвода Брасида налазио се на сјеверу Пелопонеза, скупљајући војску
- одмах је потекао да помогне Мегари, заједно са Коринтом и Беотијом, те се сукобе, са
нерјешеним резултатом, па се Атињани повуку, задовољно што су барем Нисеју заузели
- у Мегари се, напротив, вратила група из Паге, свргнула власт и успоставила веома уску
олигархију, која се, изгледа, дуго одржала, а сада Мегари опет пружила излаз на море

12. Атински неуспјеси у Беотији

- постигнувши одређене успјехе у Нисеји, Демостен и Хипократ почну наговарати Атину

да покушају повратити Беотију, коју су у бици код Коронеје у потпуности изгубили
- то је био фаталан потез и повратак континенталној политици, која Атини просто не иде
- још Перикле је о томе говорио, а сада је Никија то наставио, одбијајући овакав приједлог

- дослушници Атине у Беотији били су заступници демократије, незадовољни олигарсима

- осим промејен уређења, један од циљева можда је био расформирање Беотског савеза
- Демостен је окупио Акарнанце и смјестио се са јужне стране Беотије, а Хипократ је са
друге стране требао да заузме Делион, крај Оропа, спрам Еубеје, па да заједно нападну
- у исто вријеме домаћи завјереници требало је да изврше преврат у Херонеји
- овај план је Беоћанима издао неки Фокиђанин, те они спријече преврат, спреме војску,
отјерају Демостена, и спреме се да се, на челу с Пагондом, суоче са Хипократом на сјеверу

*Битка код Делија 424.г.

- Хипократ је стигао на Делион са 7000 хоплита и 20.000 лаких војника, и укопао се
- војска, ништа не слутећи, крене кући, али Беоћани убрзо стигну, па је позову назад
- беоћанска војска била је стационирана у Танагри, јужно од Делија, и војсковођа им одмах
заповиједи војсци да крену за атинским војницима, иако су прешли на простор Атике
- наиме, вјероватно их је хтио ухватити неорганизоване и неспремне за битку
- Беоћани су имали 7000 хоплита, 1000 коњаника, и око 10.000 лаких војника
- у том стигне и Хипократ међу војнике, и Беоћани полако крену у сусрет Атињанима
- најбоље јединице сукобиле су се у средини, док су крила водиле битку на лошем терену
- на десном крилу Атињани су успјели побиједити, али лијево крило им је потучено
- Тебанци, увјежбани слично као и Спартијати, били су надмоћнији у борби прса о прса
- иако је побједа на десном крилу однесена, Пагонда пошаље коњицу околним путем
- Атињани, видјевши коњанике, помисле да је то претходница веће војске и утекну
- то је довело до општег расипања, тако да је Атина претрпјела потпуни пораз

- Делион је још увијек био у рукама Атињана, тако да су отпочети преговори о предаји
- Атињани су тражили да им се даду њихови мртви, а Беоћани нису хтјели допустити да се
икакви мртви купе прије него што Атињани напусте Аполонов храм у Делију
- иако је атинско запосиједање храма у извијесном смислу ријечи светогрђе, забрана куп-
љења мртвих од стране Тебанаца, фиктивно оправдано, било је такође велики преседан
- ту се Атињани додатну излану рекавши да је Делион сада дио Атике а не дио Беотије
- на то Беоћани, природно, одговоре опсједнувши Делион послуживши се ратном направом
- кроз некакво издубљено дебло дували су у казан сумпора, и спаљивали дрвене зидове
- тада је настала општа бјежанија међу Атињанима, те Беоћани поврате Делион
- послије овог геста Атињанима је било дозвољено да покупе своје мртве

13. Рат у Тракија: Атина губи Амфипољ

- још почетком рата Спартанци пошаљу писмоношу персијском цару, али овај би ухваћен
- једно друго посланство је прошло, али је ухваћено у повратку, са неутралним одговором
- пошаљу и Атињани једно послантво, али га врате, пошто сазнаше да је Артаксеркс умро
- чим је Дарије постављен на пријестол, Атињани пошаљу ново, и обнове мир 423.г.

- на сјеверу је Атини све више пријетила опасност од краљевстава Тракије и Македоније

- Тракија је за вријеме краља Ситалка гајила добре односе, али по његовој смрти охладе
- у том међувремену Атињани договоре са Трачанима да нападну Македонију, што Трача-
ни заиста и ураде, и, опустошивши је, повуку се назад, пошто Атињани уопште не дођоше
- упркос побуни против Атине у Халкидици, све вријеме јој је остала вјерна Метона, град
у Термајском заливу, али се чак и она бунила у вријеме великог повећања разреза

- македонски краљ Пердик и Халкидичани из Олинта пошаљу молби Спарти да дође, изри-
чито тражећи да војску предводи Брасида, те га ови и пошаљу са 700 хелота-хоплита
- нису хтјели озбиљнију војску да шаљу у Тракију, а и гледали су како да се ријеше хелота
- Брасида је брзо промарширао кроз непријатељску Тесалију и стигао у Македонију
- Пердик га замоли да он ријеши његов неки локални спор, али Брасида ништа то
- настави на Халкидику и онамо опсједне град Акантос, испод полуострва Акте

- то је један од градова који су остали одани Атини, и одмах је био природна мета напада
- међутим, напад није био физичког већ дипломатског типа, наиме, Брасида је одржао убје-
дљив говор којим их је хтио приволити, и на концу рекао да ће их у противном уништити
- особит нагласак је био на плаћању фороса Атини, што Спарти наноси директну штету
- тајним гласањем и ћутке Акантос се отцијепио од Атине, и приклонио Брасиди
- овдје, као и другдје по Хелади, природни пријатељи Спартијата били су олигарси
- Акантос је колонија Андра, па се и друге њене двије колоније отцијепе, Стагира и Аргил
- Аргил је иначе у непосредној близни ушћа Стримона, атинске колоније Амфипоља и твр-
ђаве Ејон, који су се налазили на супротној обали, и одиграо је важну улога спрам њих
- он је имао особит повод да наштети Амфипољу, који му је од оснивања велики ривал
- Брасида је уз Аргиљане дошао до Стримонског моста и тамо затекао тек малу стражу
- није се усудио одмах напасти на град, већ је чекао да завјереници у граду одраде своје
- том облашћу управљали су стратези Тукидид (овај је историчар), који је са Таса брзо до-
вео бродове на ушће стримона, а у Амфипољу би Еукле, који је запоставио одбрану моста
- док су се ови проконтавали са собом, Брасида понуди те 424.г. Амфипољу веома погодне
услове мира – да ће сви задржати сва права и имовину, те му се ови убрзо предају
- то се десило нетом што је Тукидид стигао, али се зато успио смјестити у трвђави Ејон

- ово је природан одраз лоше политике Атине, која се мјесто одбране Халкидике и Тракије,
стратешки веома важне позиције, упустила у које какве експеиције по Беотији
- тако је Тукидид остао заробљен у тврђави без пристаништа, сам, али је успио одбранити
- то није много спрјечавало Клеона и демократе да Тукидиду изгласају прогонство
- управо због вишка слободног времена којег је „тамо“ имао, стигао је написати историју

- Брасида се са Амфипоља повуче назад на Халкидику, и покори већину градова на Акти

- они нису били од превеликог значаја, али је зато велики циљ била Торона на Ситонији
- као најјачи град на том рту Халкидике, као и важностратешко мјесто, била је важна
- атински гарнизон, као ни грађани, ништа нису наслутили, те завјереници лако уведу вој-
ску у граду, одакле нагнају атинске хоплите у тврђавицу, из које се брзо предају 423.г.

14. Преговори о закључењу мира

- премда се за Брасидин поход у Тракији сазнало, Атињани су показали мало интересовања

- војници су били уморни од рата, недавно поражени код Делија, и прије свега обични гра-
ђани, а не професионални војници, који су послије толико година жељели миран живот
- па ипак, политичка ситуација у том стању онемогућавала је да се потенцијал заробљених
Спартијата искористи у потпуности, те се Клеон залагао за нову експедицију у Тракију
- Никијина политика мира је ипак наишла на већу подршку грађана, и почела узимати маха

- Спарта је ипак била та која се за мир још више заузимала, како због повољног стања ства-
ри, из којих би могли извукли повољне услове, тако и да повуку Брасиду из Халкидике
- на њега се гледало суревњиво, јер је освојио пола Тракије са групом „неартикулисаних“
хелота, а не спартанских грађана, тако да су све заслуге за успјехе припале њему самоме
- превелик ауторитет једне особе се у Спарти није подржавао, па га хтједоше повући назад
- мир је одговарао и спартанском краљу Плистоанакту, који је 30 година био у изгнанству
- он је враћен назад, по питијском налогу, али је одмах оптужен за подмићивање Питије
- да би смањио немире народа, а и да би себе одржао на власти, одмах приступи идеји мира
- праве идеје о споразуму ипак није било, па је склопљен 423.г. Једногодишњи мир
- за његово вријеме су морали смислити услове коначног мира, а он сам условљавање ово:
* Безбједан и слободан приступ Делфијском пророчишту свима
* Завјет на заштиту делфијских ризница
* Током примирја обје ће стране задржати оно што тренутно држе
* Забрањује се Спарти пловидба великим ратним бродовима дуж обале
* Безбједан и слободан пролаз посланицима за преговоре о миру
* Ниједна страна не смије примати дезертере друге
* Ако који спор ипак избије, има се ријешити арбитражом
- унаточ овим преговорима, у Скиони, на рту Палена у Халкидици, избије побуна против
Атине, те побуњеници, на његово сопствено изненађење, позову Брасиду у помоћ
- иначе су побуне на Палени биле веома опасне за градове онамо, пошто је Потидеја бло-
кирала приступ са копна, тако да су били отворени за погубне ударце атинске морнарице
- чим је стигао у Скиону, Брасиду су тамошњи становници овјенчали златним вијенцем
- у исто вријеме стижу лакедемонски и атински посланик да говоре о склапању мира
- сазнавши за побуну у Скиони, дошло је до револта у Атини, дотле да се Скиона уништи
- убрзо иза Скионе побуни се и сусједна Менда, на супротној обали полуострва Палене
- Брасида склопи савез са њом, али убрзо мораше отићи у Македонију, и помоћи Пердику
- наиме, све вријеме је давао дио плате пелопонеској војсци, па се морао одужити за то
- ратовао је тамо с неким ликовима на сјеверу, и онда дођу Илири, па настане општа бјежа-
нија међу Македонцима, с обзиром да су били на гласу као изврсни борци, а ови се повуку
- ту је Пердика оставио Брасиду на цједилу, те се њихов савез том приликом расцијепи
- Пердика пак сада опет покаже лојалност Атини, и забрани пролаз спрт. појачању

- Брасида је по повратку у Халкидику затекао Менду освојену а Скиону под опсадом

- Никија, стратег за ту, насилно је морао спроводити примирје које је склопио
- политика се у Атини убрзо промијени, те 422.г. Клеон опет би изабран за стратега
- тако су се два завојевача, Клеон и Брасида, исте године нашла у посједу војне силе
- Клеон је бринуо за интересе државе, а Брасида, чини се, све више за своје сопствене
- осим тога, сада су се нашли као задња два чиниоца од којих крај рата потпуно зависи
- исте те године да приједлог похода на Амфипољ, који се усвоји, а он постане заповједник

15. Битка код Амфипоља и Никијин мир

*Битка код Амфипоља 422.г.

- Клеон је са 30 бродова, 1.200 хоплита и 300 коњаника стигао на сјевер, и одмах заузео То-
рону, којој је Брасида касно притекао у помоћ, те одатле заузме тврђаву Ејони укопа се
- наиме, ишчекивао је појачање из Македоније и Тракије, а утом стиже и Брасида
- он се смјестио на западној обали Стримона, а у град смјести заповједника и 2000 хоплита
- атински војници су у исто вријеме негодовали што их води један Клеон против таквог
војсковође, какав је Брасида, дугогодишњи учесник рата, сада већ на гласу широм Хеладе
- он је ту нешто као и покушао, те се смјестио са војском наспрам града, супротно Брасиди
- Брасида с лакоћом пређе у град, консолидује војски, и направи утисак да креће ка Ејону
- сада се Клеон помео куда ће с војском, и у том тренутку излијеће Брасида и напада их
- војска, не очекујући напад, и не знајући шта ће и куда ће, распе се у општу бјежанију
- други дио војске је напао са крила, тако да је настао општи покољ у коме гине и Клеон
- међутим, рањен је и Брасида, који је поживио тек толико да доживи своју побједу
- Амфипољци уклоне кип свог правог оснивача, прогласе га за хероја, оснују његов култ,
почну му приносити жртве и уведу одржавање светковина и игара у његову част

- смрћу главних завојевача, остали су само Никија и Плистоанакт, главни миротворци

- одмах се приступило преговорима о миру, те је он и закључен као Никијин мир 421.г.п.Х.
- условима мира, Атина је вратила Пелопонежанима sve градове сем Анакториja и Нисеје
- Пелопонежани су заузврат вратили Атини све своје посједе на обали Тракије
- побуњеним градовима смањен је намет и одређен по старој, Аристидовој вриједности
- такође, речено је и дасе Атини врати погранично утврђење с Беотијом, на Китерону
- на локалном сабору Пелопонеског савеза побуне се Мегара, Елида и Коринт, због очи-
гледне штете коју им је тај мир донио, па, скупа са Беотијом, одбију да га прихвате
- бројније мање чланице успјеле су их надгласати, тако да је мир на крају службено усвојен
- мир сасвим јасно није био трајан, али је барем знатно поједноставио ситуацију Спарте
- на крају крајева, основни повод за рат био је трговачки спор између Коринта и Атине
- иначе, формално је био потписан на 50 година, али неће проћи до наставка ни дио од тога

Хронологија:

435.г. – Трвења на Епидамну

Битка код Амбракијског залива
433.г. – Битка код Сиботе
432.г. – Устанак на Халкидици
Потидејска битка
Мегарска псефизма
Прва скупштина у Спарти
Друга скупштина у Спарти
431.г. – Препад 300 Тебанаца на Платеју
Архидам први пут упада у Атику
430.г. – Архидам други пут упада у Атику
Избијање куге у Атини
429-427.г. – Спартанска опсада Платеје
429.г. – Битка код Наупакта
Перикле умире
Политички прогон Периклових сарадника
428.г. – Архидам трећи пут упада у Атику
Митиленски устанак
Увођење ратног пореза
427-425.г. – Грађански рат на Коркири
427.г. – Предаја Платеје
Архидам четврти пут упада у Атику
Олигарси предају Митилену
Никија заузима и утврђује острво Миноу
426.г. – Основана Хераклеја Трахинска
Напад Атињана на Леукаду
Демостенов поход на Етолију
Напад Пелопонежана на Наупакт
Битка код Олпе
Битка код Идомене
Склапање Стогодишњег савеза
425.г. – Битка на Истони
Покољ олигарха на острву Птихији
Архидам пети пут упада у Атику
Демостен се утврђује на Пилу
Битка на Сфактерији
Никија заузима Метону Арголидску
Анакторион приступа Атинском савезу
424.г. – Ојнијада приступа Атинском савезу
Никија заузима острву Китеру
Атина осваја луку Нисеју
Делијска битка
Брасидин поход на Тракију
Побуна на Халкидици и у Амфипољу
Прогонство Тукидида
423.г. – Уговор о једногодишњем примирју
Побуна Скионе на Палени
Предаја Тороне на Ситонији
422.г. – Битка код Амфипоља
Брасида и Клеон погибају
421.г. – Никијин мир
Освајање Скионе
 III – ИСТОРИЈА ГРЧКЕ II

XI – OПАДАЊЕ И ПАД АТИНСКЕ ИМПЕРИЈЕ

1. Нове политичке везе с Аргом

- у међувремену склапања Никијиног мира, истицало је примирје Спарте с Аргом

- то је принудило Спарту да склопи са Никијом одбрамбени савез с Атином 421.г.
- чак ни сам Никијин мир није узео маха, јер су многи пелопонески савезници, особито
Коринт, одбијали да се сложе са условима мира, нити су се његови услови испуњавали
- наиме, Спарта није могла натјерати Халкидичане да предају Атини Амфипољ
- Атина је, наиме, инзистрила на томе, како би Спарти вратила Китеру и Пилос
- ово, макар формално, зближавање Атине и Спарте изазвало је да Елида, Коринт и Ман-
тинеја раскину савез са Спартом и заједно са Халкидичанима склопе савез са Аргом

- већ сљедеће, 420.г. долази до јачања антиатинске странке у Спарти, али и странке против
мира у Атини, на челу са младим Алкибијадом, док улогу водећег демагога узе Хипербол
- Алкибијад би из племићког рода, виспрен и разборит, али распуштен и ниског морала
- учествовао је у Бици код Делија, гдје му је, по предању, живот спасао филозоф Сократ
- највјероватније прикривени олигарх, али је жестоко подржавао демократску странку
- наиме, овладавши истом, и Перикле се био успио узвисити скоро па до формалне власти
- па ипак, главним путем до моћи сматрао је рат и освајање, ка чему је стријемио

- те 420.г. Алкибијад је изабран за стратега, а Никија поновно би изабран, те склопе савез

са Аргом на сто година, као и са његовим новим савезницама, Елидом и Мантинејом
- Спарта помогне Епидауру, што ови протумаче као кршење мира и нападну га 419.г.
- већ 418.г. Алкибијад не би поновно изабран за стратега, те Никија наведе град на мир
- Лакедемон пак искористи прилику и пошаље краља Агида да нападне на Арголиду
- ни савезници Спарте више не сакриваху отворено непријатељство спрам Арга, те им се
здружене снаге окупе у Коринту и Флијунту, а ови се учврсте у Немеји, вођени Трасилом
- ту је смјештен пролаз који води ка Аргивској равници, што Агид искористи против њих,
те пошаље Беоћане и Коринћане у њихову непосредну близину, а он из заобиђе около
- прошавши преко тешког планинског пута, окруже Аргивске снаге с двију страна

- оне се пак повуку у равницу без реакције Беоћана, те Трасил и Агид склопе примирје
- војници су били загријани за борбу, али су стратези оцијенили ситуацију непогодном
- чувши за склапање примирја, дође до великог револта међу војничким редовима

- у међувремену у Аргос пристигоше атинске снаге предвођене Никостратом и Лахетом

- са њима је кренуо и Алкибијад, али у својству дипломатског изасланика, не стратега
- он објасни савезницима да примирје није валидно јер Атина није пристала на њега
- стога се Аргивски савез упути у Аркадију, те онамо заузме Орхомен, па стане вијећати ка-
мо ће сљедеће, гдје су Мантинејци предлагали Тегеју, а Елиђани Лепреј, који им сметаше
- овај је временом стекао аутономију и отцијепио се од Елиде, на шта Спарта није била од-
реаговала са претјераним заузимање, те је главни повод расцјепа Спарте и Елиде
 *Битка код Мантинеје 418.г.п.Хр.
- Спартанци хитно повуку војску из Арголиде, те позову савезнике да крену на Тегеју
- наиме, почело се сумњати у њену лојалност, али војска онамо брзо стигне и смири ствар
- одатле лакедемонска војска крене ка Мантинеји, и онамо види војску непријатеља утвр-
ђену на планинском обронку, те се овај повуче, и скрене ток ријеке, да их отејра отамо
- пошто је то учинио, построји војску спрам Аргивских савезника, укључујући и Тегејце,
Брасидине снаге, које су се вратиле из Тракије, те постави коњицу за обома крилима војске
- насупрот њих, средишњицу држаше 1000 елитних Аргиваца, хоплита, једно крило држаху
сами Мантинејци, те аркадски савезници, а супротно Атињани и још неки савезници
- пошто су војске кренуле једне на другу, на равном терену, лакедемонско лијево крило
крене заносити у страну, тј. у десно, док је мантинејско десно крило било много веће
- то се дешавало и иначе, пошто су се војници гурали под штит овог до себе (=десно)
- Агид је то примијетио, те заповиједи лијевом крилу да се врати улијево, а истовремено
заповиједи да тај новонастали празан простор попуне својом војском, што ови одбију
- на тај начин је крај лијевог крила издвојен, окружен и потучен до ногу, а празнина остаде
- њу је искористило 1000 Аргиваца, те пролете онуда и направе фертутму на лијевом крилу
- спартанско десно крило је убједљиво подијело Атињане, те би их у потпуности поубија-
ли, да није повучено у одбрану лијевог крила, гдје су извојевали и коначно побједу у бици
- том приликом погину оба атинска стратега, а Спартанци се врате кући на прославу

- Спарта, доживјевши велику срамоту на Сфактерији, сада је поправила свој углед

- још битније од тога, олигархија смијени демократију у Аргу, те раскине савез с Атином и
приступи Спарту, те то убрзо затим учине и савезници јој, Ахаја, Елидаи и Мантинеја
- Атина је на тај начин постала у потпуности изолована и под ударом Пелопонежана
- као главни кривац нашао се Никија, заговарач мира, који је спријечио давање ефикасније
помоћи Аргу, „непотребно“ продуживање сукоба, и интервенцију над олигарсима
- то искористи демагог Хипербол као добар тренутак да остракује Никију или Алкибијада
- међутим, Алкибијад је увидио његове намјере, те одступи од њега и демократске странке
- приступивши потом Никији, на остракизовању 418.г, иронично, би остракован управо
Хипербол, јер су све Никијине и Алкибијадове присталице одлучиле написати његово име
- то је иначе и посљедњи случај остракизовања у Атини, те ће отад бити само мртво слово

- Никија се сљедеће, 417.г. одлучи на поход на Халкидику, али не успију ништа учинити
- одатле се, вјероватно по Алкибијадову наговору, окрену спрам острва Мелос, које је још
426.г. нападнуто, пошто је одбијало да плаћа Атини форос, па чак даде помоћ Спарти
- тада није успјело пасти, али, судећи по списковима, Тера је ипак натјерана на форос
- послије дуге опсаде са мора и копна, Мелос капитулира 416.г. и уброји се у Делски савез
- сви војно способни становници су побијени, а остали острвљани су продати у робље
- то је типичан окрутни манир Атинске империје, а острво су населили атински клеруси

- у исто вријеме долази до јачања религијозности и градње храмова Атине Полијаде

- пребачен је и култ Асклепија у Атику, а сељацима, како у Атици, тако и савезничкима,
наметнут је 418.г. разрез у медимнама плодова, а за одржавање Елеусинских светковина
- овај Елеусински указ је само један више начин подвргавања савезника наметима
 2. Политика Атине на западу

- још и у ранијим потезима Атина је показала интересовање за градове у Великој Грчкој

- онамо је била склопила савезе са неколико градова, те основала колонију Турије, не би ли
некако заштитила мањи јонски елемент, наспрам преовладавајућег дорског елемента
- па ипак, и Турији су на концу постали дорски, а Сиракуза, кћи Коринта, знатно је ојачала
- још 427.г. је настао озбиљан сукоб између Леонтине, уз коју су били и Катана, Наксос и
Региј, и Сиракузе, уз коју су били сви дорски градови, сем Акраганта и Камарине
- тада је у Атину кренуло посланство да моли за помоћ, на челу са чувеним Горгијом флсф.
- Атини се такво нешто, попут утаљивања Сиракузе веома свидјело, будући да би се знатно
умањио доток жита са Сицилије на Пелопонез, а Коринтов ослонац би се тако ослабио

- послато је те 427.г. посланство од 20 бродова, на челу са Лахетом, на поход на Сицилију

- овај склопи договор са Месаном/Занклом, обнови савез са Сегестом и нападне Инесу
- тај напад није успио, али је сада, ако ништа друго, барем Месански мореуз био проходан
- Лахет и његов благајник су оптужени за проневјеру новца, па тако и за пропаст похода
- посланство Атињана је 425.г. већ имало већи обим, и износило 40 тријера, као испомоћ
- њега су водили адмирали Еуримедонт и Софокле, како би помогли да се разријеше трве-
ња у Месани, али будући задржани Демостеном у његовој екскурзији на Пилос, задрже се
- пошто су стигли, онамо све што је значајно већ би ријешено, а јавио се и мировни покрет

- сицилским градовима дат је приједлог да се нападне Сиракуза, па се сазове Сабор у Гели

424.г, да се преговара о томе, те се онамо посебно истакао Хермократ Сиракужанин
- овај заговараше тзв. сикелиотску политику, у којој сицилијански Грци не би требали до-
звољавати странцима да ријешавају проблеме на Сицилији, већ да то чине искључиво сами
- Атињани се врате кући неуспјешно, те атинска власт оглоби Еуримедонта због тога
- приликом ступања олигарха на власт у Леонтини, они се обрате Сиракузи за помоћ
- ови су то и учинили, те угрозили позицију Атине на Сицилију, тако да она пошаље изви-
јесног говорника у Гели, не би ли нахушкала градове на Сиракузу, али безуспјешно

3. Испловљавање Сицилијанске експедиције и прве операције на Сицилији

- стигло је 416.г. у Атину посланство из Сегесте, које је тражило одбрану од Селинунта

- ово посланство подрже и леонтинске демократе, избјеглице, и обећају платити војсци пут
- тада је Атињанима уједно и ласкано ловачким причама о богатствима Сицилије и Сегесте
- Алкибијад предложи да се укаже помоћ и Сегести, и Леонтини, али Никија, знајући огро-
мне расходе које би такав поход изискивао, одбије сложити се са таквим приједлогом
- па ипак, Атињани, којих доста није ни знало гдје је то уопште, и да ли је далеко, пристану
- чак штавише, умјесто договорених 60 тријера, одреде 100, с намјером да освоје Сицилију
- да би анегдота била већа, поход су предводила обојица, и Никија и Алкибијад, а и Ламах

- компликација је постала већа када је нешто прије поласка извршено светогрђе у Атини
- оскрнављене су „Херме“, мале фигуре на улазима у приватне домове и храмове
- то је протумачено као лош предзнак, а било је и покушаја да се Алкибијад повеже с тим
- оптужен је, тобож, да је коловођа тајног друштва борбе против демократије и уређења
- Алкибијад затражи да му се суди прије поласка на поход, јер зна да ће га ослободити тако
- из истих разлога тужитељи то одбију, те одреде суђење по његовом повратку из похода
- и тако је 415.г. кренула највећа поморска експедиција у дотадашњој грчкој историји
- садржала је 134 тријере, са много мањих бродова, 5100 хоплита и 30.000 војника укупно
- већ по доласку у Региј, разочарају се, јер ови осташе уздржани и вјерни политици Итали-
ота, тј. грчких насељеника у Италији, па им осташе још само Сикелиоти, тј. Сегешћани
- дошавши онамо, схвате да су обманути, јер су атинске посланике били преварили, када
су ови онамо били, сабравши све градско посуђе од вриједних метала и премјештајући га
- тако су ови стекли утисак да сваки грађанин има посуде од злата, и тако извијесте кући

- не знајући шта даље, пошто су већ били дошли, састану се на Сабору у Регију, да вијећају
- Никија предложи најсигурнију и најбезопаснију варијанту, док је Алкибијад био енерги-
чнији у свом приједлогу, али обојица бијеху при томе да треба помоћи Сегесту и Леонтини
- Ламах, који, за разлику од њих двојице, није био ни дипломата, ни политичар, ни држав-
ник, предложи војнички најлогичнији поступак – напад на Сиракузу, док се још не очекује
- његов приједлог није се ваљано размотрио, те је ипак уважена Алкибијадова варијанта
- флота је кренула око острва, добије се подршка Накса и Катане, и нападне лука у Сркз.
- на тај начин је извршена демонстрација силе, али Алкибијад убрзо би опозван у Атину
- наиме, Херме су поновно биле оскрнављене, па је позван да одговара на оптужницу
- вршена су многа хапшења и затварања, док један племић није „одао“ своје саучеснике
- одмах су погубљени сви које је издао, а сам је напустио Атику, потшо је био помилован
- светогрђе је вјероватно диверзија да се кроз буђење празновјерја спријечи експедиција
- сами починиоци нису толико битни, колико вјероватни наручиоци: Коринт и Сиракуза

- Алкибијад је био главни оптуженик за Херме, а набацили су му и исмијавање мистерија

- пошто је лађа дошла по њега, он пристане на пут кући, али, приставши у Турију, побјегне
- он и неки његови сродници су тада формално осуђени на смрт, и заплијене им имовину

*Борба под Сиракузом 414.г.

- дуже вријеме Атињани су на Сицилији вршили тек мање акције, све до зиме 414.г.
- онда се Никија одлучи да на неки начин намами Сиракужане да приђу атинском табору
- смјести се код Катане, те се потруди оставити утисак да се може узети на препад
- у међувремену се спреми флота са укрцаним војницима, да нападне Велику луку у Сира-
кузи, гдје се Никија смјести с војском, поред храма Зевса Олимпијског, будући побожан
- ту је дошло до прве битке, гдје Атињани побиједе, упркос недостатку коњице
- наиме, коњицу су требали обезбиједити сицилски савезници, али од тога не би ништа
- са друге стране, Сиракужани су имали 1200 коњаника, али имаху слабу дисциплину
- иако је однио побједу, Никија се одлучи повући назад у Катану, у табор, како због зим-
ког времена, тако и због недостатка коњице, савезника, новчаних средстава, итд.

- крене сакупљање савезника, те већина сицилских градова стане на страну Атине

- важан град Камарина је и овај пут остала уздржана, и ту се Хермократ опет истакао
- са друге стране, Атињани смисле план освајања Месане, који пропаде, пошто је Алкиби-
јад открио просиракужанског струји атињанске намјере, светећи се тако сународницима
- сама чињеница да он није вођа атинског похода, а камо ли чињеница да је принуђен да
побјегне у изгнанство је, осим Никијиног вођства, Атињане коштало читавог похода
- он је убрзо завршио у Спарти, на скупштини, гдје је открио све атињанске намјере
- савјетовао је да се пошаље спартански генерал да организује одбрану Сиракузе
- биће да је покушао уз помоћ Лакедемоњана да свргне демократију и завлада Атином
- колебајући се шта да раде, Лакедемоњане је Алкибијад подстакао да се активирају
- послат је спартански заповједник да управља одбраном, а и испомоћ коринтске флоте

4. Опсада Сиракузе 414-413.г.п.Хр.

- Сиракужани нису били у стању да опсежно припреме одбрану, али су нешто и учинили
- замијењен је систем од 15 стратега са Хермократом лично, и још двојицом људи
- они су утврдили одређене важне тачке у граду, и припремили се за наилазак Атињана
- извршено је пар диверзије, те је Хермократ увидио да му је узвишење Епипола слабо
- одреди 600 војника да је чувају, и то истовремено кад су се Атињани онамо искрцали
- ови их изненаде и уз велике губитке протјерају са Епиполе, па се утврде у близини
- одлуче да саграде тзв. Атински зид између виса и обалa, а да флота блокира град с Тапса
- на тај начин би се скоро сваки одлазак и долазак у град блокирао и ставио под контролу
- потом одреде мјесто и начине тзв. Округлу тврђаву у средини тог замишљеног зида

- као одговор, Сиракужани приону правити некакав контразид, попријеко, тако да пресије-
че путању атинског зида под правим углом, али Атињани их пусте и граде сјеверни дио
- необраћајући пажњу на њих, они се опусте, и када то узе маха, нападну их и разоре зид
- незавршивши са сјеверном, приступе градњи барикада са јужне стране, непосредно крај
града, а кроз мочваран и тежак терен, гдје и сами посташе неопрезни и буду нападнути
- том приликом је Ламах несмотрено погинуо, а Никија се, да ствар буде гора, разболи
- па без обзира, Сиракужани се успаниче и почну размишљати о преговорима
- ту се и Никија мало понесе, те посвети премало пажње да се сјеверни дио зида заврши
- грешка је тим већа што су незавршени зидови дали наду у одбрану браниоцима
- чињеница да је ушао у Велику луку Сиракузе, и да је држи с обију страна уливаше му наду

- тако је стигла претходница коринћанске флоте у Сиракузу и најавила долазак појачања

- тада се од сваке помисли на предају одустало, а Лакедемоњани, на челу с Гилипом, који
су већ хтјели одустати од спасавања Сиракузе, начују да сјеверна зидина није завршена
- тада отплове у Химеру, гдје сакупе тамошње војнике, и појачање из Геле и Селинунта
- отамо крене полако пјешице и стигне на Епипол, гдје лако потуче отпор, и уђе у град
- да је зид био завршен, Гилип не би ни покушао да уђе у град, а да је утврђено брдо Еури-
јал мјесто брда Лабдалон, које је имало бољи положај, не би се могао ни пробити

- ушавши у град, Гилип одмах приступи организовању одбране и контранапада

- циљ је био узети утврђење на Лабдалу и саградити попрјечни зид прије Атињана
- почело је утркивање у зидарству, гдје су побиједили Сиракужани, а атински зид не успје
- Гилип одмах нареди градњу зида дуж висоравни Епипола, и блокира прилаз с сјевера
- са друге стране, Никија освоји рт који се пружа према Ортигији, сиракужанском острву
- пошто је стигла зима а одбрана била учвршћена, Гилип крене сакупљати појачање
- Камарина, као и скоро сва Сицилија, тада здушно стадоше на страну Сиракужана
- уздржао се само Акрагант, њихов ривал, а Атињане подржаваху Наксос и Катана
- послато је посланство и у Пелопонез, те у Сиркаузу стигне још Коринћана, 600 хоплита и
хелоти-пратиоци из Спарте, те беотски одреди из Тебе и Теспије, и сви пристигну онамо
- у међувремену, по Алкибијадову савјету, Спартанци упадну у Атику и заузму Декелеју
- то је истурено брдо на пролазу између Пентелика и Парнета, спрам Атине, ка Беотији
- ту је, те 413.г. саграђена тврђава, из које је било који дио Атике бивао приступачан
- упркос новој опасности, убрзо у Атину стиже Никијин писмени извјештај о стању на
фронту, који је уједно и молба за нови контигент помоћи, пошто је сам бивао опсађеним
- жалио се на јачање војног гарнизона у граду, стање бродова и градњу попрјечних зидова
и да би даљњи напредак ових могао прекинути проток намирница, који иде из Италије
- тада је предложио или да скину опсаду, или да се пошаље контигент војске једнак првом
- узгред, молио је и да се опозове са ратишта и вођства, пошто се био разболио
- Атињани су опет били несмотрени и изгласали други поход, па још оставили и Никију
- као вође нове атинске експедиције на Сиракузу стављени су Демостен и Еуримедонт

5. Други поход

- војне операције на Сицилији, добивши велике размјере, виђене су сада као инвазија
- мијешање у политичке размирице градове прерасло је у одређене судбине острва
- из истих разлога је већина Сикелиота стала на страну Сиракузе, па тако и своје слободе
- једна од видљивијих посљедица тог ангажовања је стварање јаке флоте од 80 трирема

- Гилип се убрзо одлучи напасти Племириј, атинско сидриште на улазу у Велику луку
- на мору Атињани однесу побједу, али не успију заштити сидриште од копнене војске
- тако је улаз у Велику луку одузет Атињанима, а флота притиснута сјеверно, на Тапсос,
одакле је прилаз војсци сада био блокиран и са копна, попрјечним зидом, и на улазу у луку
- у међувремену стигне вијест да долази појачање од 73 тријера, 5000 хоплита и још војске
- Сиракужани су сада били у искушењу да нападну Никију прије доласка појачања
- нападнута је заробљена атинска флота у Великој луци, коју Сиракужани лако побиједе
- атински бродови су, наиме, били бољи за широк простор, имајући дуге и лаке прамце, а
сиракужански, по свој прилици, управо намјерно, мањи и чвршћи, за узак простор
- на копну нису успјели однијети побједу, а већ сутра појачање уплови у Вељу луку

- Демостен је одмах увидио тежину ситуације, и схватио потребу да се попрјечни зид узме
- проблем је био што је остао само неприступачан терен, а лако дохватљив са самог зида
- највећа препрека су биле тврђавице, које су се ту и тамо налазиле дуж читавог зида
- најистуренију тачку су Атињани по ноћи с мјесечином напали и поразе 600 одабраних
Сиракужана, под заповједништвом самог Хермократа, али их Теспијци убрзо обесхрабре
- дио Атињана је претрпио потпуни пораз од ових Беоћана, те настане општа смутња, баца-
ње штитова, скакање с литица, гдје погине 2000 атинских војника, а другима ослаби морал

- Еуримедонт и Демостен увиде тада да је једино рјешење скидање опсаде, што предложе
- Никија, страхујући од осуде и губитка гласа, настојаше да остану, и повиноваше му се
- међутим, Гилипу су стигла огромна појачање са Спарте и острва, и коначно попусти
- на опште изненађење, тог дана би помрачење пуног мјесеца, када све би спремно за пола-
зак, што се одмах протумачи као лош знак, и да требају остати до сљедећег пуног мјесеца
- у међувремену се у Сиракузи дочује да се ови спремају за одлазак, што је једанко призна-
њу пораза, па се осоколе да их нападну и потуку у потпуности, те се построје спрам њих
- атинска флота, притиснута на мали простор и спрам копна, била је потучена до ногу
- Гилип је кренуо с војском преко мочваре, да спријечи искрцавање са бродова, али га зау-
ставе Ертрурци, атински савезници, који су чували тај дио обале, и прилаз бродовима
- потом је услиједила битка за бродове, и тада Сиракужани заплијене чак 18 атинских лађа
- Атињани сада упадну у очајање и пожеле на било који начин да побјегну отамо
- како би их спријечили у томе, ови преграде излаз из луке увезаним бродовима и чамцима
- војска се укрца на преостале бродове, и тада Никија почне соколити војску, обраћајући се
сваком тријерарху понаособ, храбрећи војску, и коначно запјевају пеан и крену у пробој
- ту их почну салијетати Сиркаужани са свих страна, и битка добије огромне размјере
- битка се свела на много појединачних сукоба, гдје се Атињани нађу збијени у средину
- унаточ неизвијесности, 60 атинских бродова потисне се на обалу, и настане општи хаос и
бјежанија међу војницима, у којем су чак пропустили молити да узму лешеве погинулих
- Демостен, нашавши се и сам у недоумици, одлучи сутрадан поновно покушати пробој
- иако имаше бројнију флоту, људи су одбијали укрцати се на бродове и поћи на блокаду
- све што им је тада преостало био је бјег копненим путем, који је још увијек имао изгледа
- знајући за то, Хермократ се одлучи извршити диверзију, како би исти успио успорити
- пошто је шуровање опсадника и опсађених била уобичајена ствар, пошаље неколико љу-
ди у атински табор да им дојаве како су сви путеви под стражом, па да се боље припреме
- док су се ови припремали, путеви су сад стварно стављени под стражу, и чекаху на ове

- опростивши се са болеснима и рањенима, који не могоше поћи, тужна поворка крене

- циљ је био домаћи се територије Сикела, па отамо кренути околним путевима у Катану
- једини излаз, без да се иде преко Епиполе, био је стрми пут кроз Акрејске литице
- идући четири дана кроз оштре литице, налазећи се под константним нападом, сазнају да
је излаз из литице препријечен зидом и заштићен снажном групом сиракуских хоплита
- присиљени су тада да се повуку назад, и усмјере пут јужно, дуж ријеке Хелорус, ка Гели
- колика је паника настала видимо у томе да се Никијин дио војске одвојио од Демостенова
хитајући главом без обзира, не би ли некако предухитрили Сиракужане да направе зидове
- Никијин дио наиђе на неку ријеку, и затекне ове како праве утврђење, па их протјера
- убрзо је стигао сиракуски гласник, рекавши да су Демостен и 6000 војника заробљени
- овај се хтио убити, али га Сиракужани спријече у томе, хотећи га узети себи за стратега
- тада Никија предложи да се остатку војске пусти да оде кући, уз плаћање ратне одштете
- понуђен им је један талант за једног таоца, али они то одбију, хотећи заробити сву војску

- Никија тада крене на усиљени марш, изнуривши и ижеднивши војску у потпуности

- стигавши на ријеку Асинар, затекне непријатеља и с друге стране, али војска не мараше
- одмах скочи у воду да се напије, и ту их непријатељи крену љуто клати и убијати
- видјевши све, Никија на концу пристане на предају, и то Гилипу, јер му је више вјеровао
- већину обичних заробљеника браниоци су узели за сопствене потребе, те прођоше добро
- државни заробљеници, њих 7000, радили су у најтежим условима на каменоломима 1 год
- многи од њих завршили су и накнадно у тамници, или су продати као инострано робље
- неки су се, опет, на разне начине довијали да се ослободе, па је један број и стигао дома
- занимљив је случај пјесника који је учио робове хорском пјевању и драмским наступима
- упркос жељама Гилипа и Хермократа, народ је навјероватније убио Никију и Демостена

- у Сиракузи су у спомен ослобођења града утврђене игре – τὰ Άσσινάρια, по ријеци

- искован је и посебан новац, у част тог догађаја, са вриједношћу од чак 10 драхми сваки
 6. Посљедице катастрофе на Сицилији

- поход на Сицилију је само одраз више већ полувјековног атинског империјализма

- премда је несугласица постојало, оно што је неуспјеху под Сиракузом заиста шуровало је
политичко оклијевање у најодлучнијем тренутку рата, одбијањем Ламахова приједлога
- Атињани се прво одлуче на експедицију огромних размјера, а онда одједном успорише
- ефекат изненађења и пометње, те брза акција би свакако изродили тријумфом Атине
- томе још више није ишло у прилог вођство Никије, а поготову протјеривање Алкибијада
- покушај државне установе – Скупштине, да води рат је врло брзо завршио дебаклом
- политички погодне личности, прије свега Никија, нису се показале гарантом успјеха

- унаточ потпуном покољу и слому војске под Сиракузом, највећа опасност би дома
- ратне побједе и порази нису били ништа ново, те се од њих некако и могло опоравити,
али сада је Атина имала лакедемонско упориште тик под носом и у видокругу – Декелеј
- сваки облик земљорадње је прекинут, те се морало увозити еубејско жито, око Сунија
- најтежи погодак Атини било је затварање рудника сребра на Лаурији, гдје су робови по-
чели масовно да прилазе Лакедемоњанима, а Атина остане без главног извора средстава
- морала је чак да претапа вотивне дарове у златан новац, а убрзо спадну и на бакрењаке
- тек у таквој оскудици је погибија под Сиракузом показала своје право лице и посљедице

- Вијеће пет стотина показало се неефикасним да се снађе у таквој ситуацији, те је осно-

вано уже вијеће, од 10 чланова, званих Πρόβουλοι, који су имали већу власт и дуже мандате
- иако формално само извршно и надзорно тијело, они фактички замијенише улогу Вијећа
- направљена је и реформа у плаћању фороса, која је сада попримила облик царињења
- пошто је некаква хијерархија плаћања била и раније, Атина одлучи да јој је увођење ца-
рине од 5% на сав увоз и извоз у лукама Атинског савеза најкоректније и најбоље рјешење
- савезницама се јасно ставио акценат на главну благодет чланства у савезу – трговину
- они који су од трговине, захваљујући чланству, највише зарађивали, сада су то и плаћали
- па ипак, форос је био много приступачнији за злоупотребу, па је недуго потом враћен

- финансијско очајање се видјело и у отпуштању закашњелих трачких најамника кући

- како би их барем некако искористили, Атињани кажу заповједнику да пљачка успут
- тако Трачани сврате у Микалесос, крај Делија, и потпуно масакрирају све становништво
- убијана су и дјеца, и жене, и старци, уништавана стока, имовина, храмови и светилишта

- прилика да се Атина сруши била је очигледна са свих страна, па и у атинским редовима

- спартанском краљу Агиду је у Декелеју стигло посланство са Еубеје, Хија и Лезба
- обећали су дићи се на устанак чим се пелопонеска флота појави у њиховој близини
- ту Спарта увидје добру прилику и договри се с Беотијом попола начинити 100 тријера
- и сами Атињани приступе обнови флоте и утврђивању рта Сунија, као стратешке тачке
- са друге стране, Персија све више увиђа добру прилику да направи пометну у МА, те пре-
ко сатрапа у Сарду и Фригији почну хушкати Јоњане на устанак, и шуровати са Спартом
- између више захтјева за помоћ, донекле и Алкибијадовим заузимањем, претегне Хиос
 *Побуна у Малој Азији 412.г.
- чим су се појавили први спартански бродови, Хиос се одмах дигне за устанак, за њим убр-
зо Лебед, Теос, Фокеја и Милет, нешто касније еолски Митилена, Метимна и Кима
- нашавши се у доброј прилици, Спарта потписа те године са Персијом Милетски споразум
- по њему се сви малоазијски грчки градови, који су били дио Персијског царства, а Атина
их је ослободила или припојила савезу, враћају назад под власт и управу Персије
- Спарта је тако хтјела одсјећи Атину од њеног сада већ главног извора прихода и добити
- хтјела је уједно нешто новца да стекне и за себе, а и сва та ствар би само политички потез

- Атина пак успије издејствовати да се извади 1000 таланата из црног штека и да се крене
- блокирана је крај Арголиде коринтска флота, те се Хиос и Митилена врло брзо поврате
- међутим, буктиња побуне је и даље расла, те се 411.г. дигне побуна у Книду, након које
Пелопонежани поразе Атињане у Бици код Симе, спрам острва Родос, који се тад уједини
- све до тад острво су дијелила три града: Линдос, Јалисос и Камирос, као одвојени градови
- тада изврше синојкизам и споје се у једиснтвени град са јединственог владом – Родос
- ту видимо и дорско саборништво, гдје су се Дорци са свих страна окупили око Спарте
- убрзо стигне нешто подршке из Сицилије, и Хермократ лично, с контигентом из Сиракузе

- у међувремену утекне Алкибијад 412.г.из Спарте, будући оптужен за склапање интрига

- иначе је био један од заслужнијих људи за склапање савеза Персије са Лакедемоњанима
- међутим, почео им се замјерати, па још заведе и Агидову жену, док он чами у караули
- сада пређе у сатрапски двор у Сарду, и крене радити против савеза Персије и Спарте
- нови циљ му је био да Персију сада усмјери ка Атини, па тако купи и себи повратак кући

7. Олигархијски преврат

- нашавши се у оправданом страху од Персије, опсједнута из Декалеја и притиснута неима-

штином, Атина постаде право поприште исказивања незадовољства и жеље за превратом
- осим олигархиста, ту се сада развила и једна умјерена демократска струја, кивна на власт
- она није била за чисту олигархију, али је настојала да се изврше реформе и преврат
- евентуално је дошло до договора о мијешовитој управи, олигархијско-демократског типа
- постојала је, наравно, и струја екстремних олигархиста, али их уздржаваше Антифонт
- он, као и други завјереници, свеи су били угледни људи, који су се пробили за Клеона

- оснивање Пробула одразило је незадовољство народа, а за олигархе су били чак и они

- почела се полако утврђивати олигархијска струја и међу вођама атинске флоте на Саму
- наиме, Атињанима је у овој тешкој ситуацији радије било жртвовати уређење него град
- тад Алкибијад предложи да ће издејствовати заштиту од Персије, али ако се свргне демо-
кратија, на шта су војне вође лако пристале, а војска би заведена обећањем плате од цара
- по Алкибијадову одласку, а и због шточега другог, односи Спарте и Персије захладили су

- би послат Писандар у Атину да припреми терен за Алкибијадов повратак на Атику

- негодовање је било сасвим очекивано, али се говорило и о нужди његовог враћања
- опште расположење, као и јако вршење утицаја хетерија, изглало сје одлазак на прегово-
ре са сатрапом Тисаферном, током којих се морало ријешити и Алкибијадово питање
- па ипак, наклоност Персије није тек тако удаљила се од Спарте, те убрзо склопи са њом
нови споразум, у којим повратак области ограничи на МА, а атинске преговараче одбије
- наиме, спартански војсковођа се био бунио око тога да Персија стекне право на баш све
области којима је некада управљала, пошто би се то протегло и на Тесалију и сјевер Грчке
- ограничавање те ставке само на МА је била довољна да се поврати наклоност Лакедемона
- са друге стране, припреме за преврат су у Атици прерасле димензије тих преговора
- све је већ било спремно, у случају било којег исхода, тако да се убрзо почело са нападима
- многе тврдокорне демократе и Алкибијадови противници брзо су се нашли на тапети
- утом се побуне и Абид и Лампсак, на улазу у Пропонтиду, што још више изазва смутњу
- по Писандровом повратку с преговора, састави се комисија за приједлог уставне реформе

- одржана је скупштина на Колону, ван зидина а спрам Декелеја, да се народ престраши

- онамо је лако изгласано оснивање Вијећа четири стотине, које постаде главно тијело
- укинуто је и правило γραφὴ παρανόμον, по којем се не смију предлагати закони супортни
постојећима, или да се постојећи из коријена мијењају, а Скупштина остаде само формална
- број и имена чланова нису јој одређени, и састајала се само на сазив Вијећа 400 (=никад)
- претходна власт требала је протоколно да се полако распусти, али истог дана је новоиза-
брана власт попут каквих разбојника протјерајала и укинула Вијеће 500 с атинске Агоре

8. Пад вијећа четири стотине, политеја и обнова демократије

- била су потребна само три мјесеца да арогнатно олигархијско Вијеће буде збачено
- повод за њихов првобитни успјех је чињеница да су најистакнутије демократе биле вани
- флота на Саму их је успјела удаљити од Атике, све док нису свргнули своје заповједнике
олигархијског опредјељења, те одлуче на Саму одржати Скупштину, која су били војници
- онамо су изабрали нове стратеге, међу којима и Алкибијада, кога је онамо дове Трасибул
- наиме, у нади остварења савеза са Персијом, изгласано му је помиловање и опозив
- међутим, као што смо видјели, ти преговори нису текли најбоље, те је ризик још постојао
- он је могао прерасти у грешку да су Атињани, како су хтјели, испловили са Сама у Атику
- тада би се МА и Хелеспонт практично жртвовали, те их је у томе спријечио Алкибијад
- донесу тада одлуку да се новооснована Скупштина остави, али да се Вијеће 400 распусти

- умјерењаци-реформисти се са овим сложе, али екстремни олигарси с Антифонтом не

- одлучи направити сопствено утврђење у Пиреју, да не допусте повратак флоти са Сама
- у исто вријеме почну шуровати са Спартанцима, тражећи мир и успостављање олигархије
- они пак не само да одбију мировни приједлог, већ чак уђу са флотом у Саронски залив
- тад се у Атини створи противолигархијски покрет, који почне да убија представнике ових
- срушено је олигархијско утврђење на Пиреју, те се предложи насилно свргавање Вијећа
- то наиђе на негодовање, те се одржи сабор у Мунихију, у Пиреју, гдје се одлуче помирити

- сав рад на томе прекинула је, видимо, појава спартанске флоте, која оплови Саламину
- одатле крену 42 брода у Ороп, дакле, спрам Еубеје, и тако озбиљно угрозе проток жита са
тог острва у Атику, те Атињани пошаљу флоту од 36 бродова и оставе је у Еритреји
- до сукоба је убрзо дошло, те их Лакедемоњани потуку до ногу, па се још побуни и Еубеја
- једини разлог што Атика није пала је, већ по обичају, спартанска неспремност на акцију
- ово је изазвално обилне проблеме у Атици, те убрзо Вијеће 400 буде укинуто, а као глав-
но тијело врати се Скупштина 5000 на Пниксу, те олигархе растјерају, а Антифонта погубе
- нову скупштину саставе сви који си могу приуштити оружје, и укину се плате службама
- један олигарх предаде Спартанцима тврђаву Ојноју, а већина се смјести у Декелеју
- најзаслужнији за нови устав – Политеју, јесте Терамен, кога олигарси звахи κόθορνος –
„чизма која паше и лијевој и десној нози“, представник умјерених демократа-реформиста
- у новом уставу успио је остварити жељу већине, мјешавину демократије и олигархије

*Битка код Киносеме 411.г.

- у међувремену спартанска флота, на позив Персијанаца, отплови у правцу Хелеспонта
- онамо се Трасибул суочи са њом, имајући 76 бродова, за десет мање од Пелопонежане
- распоредио је бродове дуж Трачког Херсонеса и Спартанци пожеле да их опколе с бокова
- одлучујућа борба одигра се код рта Киносеме, те Атињани успију одбити Пелопонежане
- тада поврате назад побуњени Кизик, а убрзо потом и Абид, али мораше распустити флоту
- били су слаби с новцем, а и спартанска флота се расула, један дио чак разбио код Атоса
- сардски сатрап Тисаферн (он је све вријеме учесник) није никако био задовољан са овим
- стога је ухапсио Алкибијада чим се овај у Сарду био појавио, али некако успије побјећи

*Битка код Кизика 410.г.

- већ сљедеће године спартански адмирал Миндар, поражен код Киносеме, крене у нови
поход, обновивши флоту и добивши подршку Персијанаца и са копне и са мора
- сабравши снаге, опсједне Кизик, на малоазијској обали Пропонтиде, а Атињани стижу
- провукавши се неопажено кроз Хелеспонт, стигну са јаком флотом, а под вођством Тера-
мена, Трасибула и Алкибијада, дакле, главних актера, те се суоче онамо с Лакедемоњанима
- тада Атињани извојују апсолутну побуну, убију Миндара и потопе или заробе 60 бродова
- врло брзо Спарта одлучи предложити мировни уговор, по мировној основи status quo
- премда би мир дао Атини одушка из Декелеја, нова побједа је дала вјетар у леђа атинској
флоти да настави са борбом и не пристане на такав мир, у којем остају без Егеја и МА
- ове је требало повратити, те тако приједлог би одбијен, а Атина се управо ујединила

- створивши консензус, демократска странка отпочне са свргавањем Тераменове Политеје

- одлуче повратити стару скупштину са неограниченим правима и Клистеново Вијеће 500
- на чело овог покрета дође Клеофонт, демагог из средње класе, као што је то био Клеон
- не само да је био велики заговорник пуне демократије, него и поборник наставка ратова
- он одмах обнови плате службама (очекивано), и установи „плату од два обола“ – Διοβελία
- није сигурно шта је, али изгледа да је мјера олакшања тешке финансијске ситуације наро-
да, те се сваки дан давала свим грађанима који већ нису примали неку другу плату од града
- започне и активније запошљавати народ на јавним радовима и настави градњу Ерехтеја
- ту ће бити премјештено средиште култа Атене Полијаде и празника Великих Панатенаја
- већ сљедећих година, а под Алкибијадовим духовним вођством, започне се с освајањима

- напали су 410.г. Хрисопољ, преко пута Бизантиона, и освојили га, као и Тасос 407.г.
- ту је успостављена царинска станица која наплаћиваше десетину вриједности товара сви-
јем бродовима који су пловили кроз Босфор, углавном возећи робу са Црног мора
- сљедеће 409.г. враћен је јонски Колофон, и Селимбрија, на трачанској обали Пропонтиде
- исте те године су Мегарани вратили Нисеју, а Спартанци запосјели Пилос
- освојени су 408.г. и Бизантион, који је капитулирао, и Халкедон, који плаћаше форос
- све вријеме Персијанци су вршили превртљиву политику, све до доласка Кира Млађег
- па ипак, било какви односи са народом који је хтио поробити све Хелене је била сабла-
жњавајућа за већину Хелена, те видимо Горгију из Леонтине како протестује Ол. играма
- како каже, „боље да ратују са Персијанцима“, него то што чине између себе
 9. Слом атинске империје

- читав ток ратовања Атине и Спарте промјенила је појава Лисандра на челу спрт. флоте
- вјешт дипломата и добар војсковођа, а прије свега непоткупљив, изазвао је дивљење Кира
Персијанца, те уђе са њим у преговоре, док се те 407.г. Алкибијад вратио назад у Атину
- службено је разријешен клетви због скрнављења и постављен за врховног заповједника
- тада су, иначе, по први пут одржане Елеусинске мистерије, послије зидања Декелеја

*Битка код Нотија 406.г.

- Алкибијад таман почне враћати углед, све док није дошло до неочекиваног догађаја
- атинска флота која је чувала Ефес, би стационирана у Нотију, те је нападне Лисандар
- онамо је у потпуности потукао и заробио 15 бродова, што је оборило Алкибијадов углед
- одмах је смијењен са улоге врховног заповједника и стратега, те би изабран Конон
- у међувремену Спартанци знатно повећају своју флоту, достигнувши број од 140 тријера
- тад освоје Хиос и град Метимну, те поразе Конона, уништивши код Митилене 30 тријера
- он се морао повући у митиленско пристаниште да чува град, те би мобилизација у Атини
- поново су претапљани вотивни дарови из храмова, би обећана слобода робовима и гра-
ђанска права странцима, те Атина достигне број од 150 бродова, које посла на Митилену

*Битка код Аргинуских острва 406.г.

- Каликратида, нови спартански адмирал, чује за то, имајући 170 тријера у том тренутку
- 50 бродова остави да опсједају Митилену, а са 120 бродова крене у сусрет Атињанима
- суоче се у близини Аргинуских острва, гдје Атињани однесу убједљиву побједу, убивши
Каликратиду, и заробивши или потопивши 70 спартанских бродова, али их заустави вјетар

- у питању је Сјеверац, који није уобичајен за то доба године, и који је омео пловидбу
- потопљено је 25 атинских бродова, те је њихова посада плутала свуда наоколо
- тада су стратези оптужени за немарност и позвани у Атину да се потвргну испитивању
- они пребаце кривицу на тријерархе, а ови рекоше да им нису дали наредбу за спасавање
- како год, Атина је овог пута превазишла саму себе, будући непримјерено строга према
сопственим стратезима, који су им још и побиједу донијели, осудивши их на смрт
- занимљиво је да је овај пут суђено свима скупа, и да им је мјесто суда судила Скупштина
- шесторица од осмеро осуђених су осуђени на смрт и конфискацију имовине, а два утекну
- то је један од радикалних тренутака када је пристрасност руље надвисила правду

- посљедњом побједом Атињани поврате позицију у источном Егеју, и Спарта понуди мир
- његов садржај био је као и претходни: Спартанци напуштају Декелеју и status quo
- међутим, одређена струја, међу којом и демагог Клеофонт, пјан, изгласа одбијање мира
- Спарта тада скупи остатак бродова и пошаље Етеоника да одведе војнике на Хиос
- нашавши се у глади и неимаштини, његови војници одлуче да опљачкају град, те склопе
завјеру, за коју је он сазнао, те је завјеренички знак распознавања био штап од трске
- видјевши колико је много људи са трском, не усуди их се напасти, већ смисли лукавство
- набаса на неког болесника у граду са пратњом, и нареди да га војници одмах убију
- народ се почео сакупљати, упитају шта је било, те кад овај рече да га је убио зато што но-
си штап од трске, сви из страха одмах побацају штапове и повуку се назад на бродове
- из овога видимо да су Персијанци престали с плаћањем, те директне посљедице тога
- одлуче се 405.г. изабрати Лисандра поновно за науарха, тј. заповједника флоте, али су на-
ишли на правни проблем, будући да се по спартанском закону то могло бити само једном
- зато је изабран номинални науарх, а стварни вођа би Лисандар, који му, као, би секретар
- он отиде Киру у Сард и издејствује да му овај поновно плати за одржавање флоте
- пристизало је новаца и од лаконофилских странака у разним градовима, и крене изградња
- флота је убрзо била опремљена, а истом се разболи цар Дарије, те позове Кира у Сусу
- имајући повјерења у Лисандра, овај му повјери управу над сатрапијом и порезом у њој
- знао је да је овај по питању новца повјерљив, а није пак вјеровао персијском племству

- стекавши изворе прихода, избјегне битку с Атињанима код Ефеса, а онда крене на Атику
- онамо се посавјетује с Агидом, те му овај предложи да усмјери напад на Хелеспонт
- стигавши тамо, опсједне Лампсак, те Атињани пошаљу 180 бродова да скину опсаду
- прије него што су стигли, град је већ пао, тако да су се свратили прекопута, у Сестос

*Битка код Ајгоспотама 405.г.

- атинска флота одлучи изнудити борбу од Лисандра, те крену према Лампсаку, дуж обале
- онамо се смјесте наспрам Лампсака, на Ајгоспотам, око 3км удаљености од Сеста
- то име је био проблем, јер су им намирнице морале путовати, а још су и били на мање
приступачној страни мореуза, док је спартанска флота имала град и одлично пристаниште
- Атињани су неколико дана заредом испловљавали на другу страну, али су Спартанци би-
ли тако добро поредани, да би сваки напад био самоубиство, па се још нису ни помјерали
- не успјевши да изнуде битку, Алкибијад предложи флоти да се врати назад у Сестос
- и тако су Атињани дан за даном пловили све до Лампсака, па опет назад, да обједују
- то је Лисандар примјетио, те пошаље извиђаче да дадну сигнал пошто се Атињани буду
искрцали са бродова, и потом крене директно на њих са силом од 200 бродове, те их заробе
- 160 атинских бродова је ухваћено, док је свега 20 успјело да побјегне и удаљи се од ових
- свих 3000-4000 затечених Атињана је погубљено, док је Конон успио побјећи са овима
- сазнавши још раније да спартанци остављају једра на рту крај Лампсака, пошто је то било
уобичајено за поморске битке, овај отплови тамо и заплијени им једра, па спријечи потјеру
- 12 од 20 бродова послао је назад у Атину, а с преосталих 8 крене у Саламину, на Кипру

- Атињани, сјећајући се слопствених злодјела, бојали су се да ће и сами бити истријебљени

- Лисандар је пак имао друге идеје, те намисли да Атињане изнури глађу, освојивши све
њихове посједе на Хелеспонту и Тракији, и отјеравши атинске клерухе назад у Атину
- повећавши број гладних уста на Атици, заузме Егину са 150 бродова и блокира Пиреј
- у исто вријеме стиже на Атику други спартански краљ, Паусанија, и здружи се с Агидом
- тада здружен снагама дођу тик испод градских зидина, утврдивши се на Академији
- па ипак, атинске зидине су биле превелике и пречврсте да би се прешле само на јуриш

- намирнице су Атињанима врло брзо пресахле, те пошаљу ефорима мировни приједлог

- обећају одрећи се од свих својих посједа мимо Атике, и да ће постати савезница Спарте
- ефори то одбију, те затраже још и рушење дугих зидина у дужини од 10 стадија
- унаточ лудости таквог потеза, Атињани одбију пристати на то, и то заслугом Клеофонта
- он је упропастио прва два приједлога за мир, код Кизика и Аргинуских острва, па и ово
- још је издао и смијешан указ да се ни под каквим околностима на пристане на тај услов
- апсурд је био очигледан, те Терамен, одлучивши да опамети народ, крене тобож на прего-
воре са Лисандром, за кога је знао да сигурно неће одустати, те се задржи с њим 3 мјесеца
- вративши се у град послије толико, грађани су пристали на било какве услове мира
- људи умираху од глади, а Клеофонт је обезглављен, тобож јер је избјегао служити војску
- тих година је, иначе, коначно враћен из прогонства славни историчар/стратег Тукидид
- не имајући другог избора, Атињани пошаљу Терамен у Спарту да пристане на све

*Склапање мира са Пелопонеским савезом 404.г.

- онамо би одржана Скупштина, те је опште мњење било да се Атина покоље и разори
- па ипак, сама Спарта, која би чело свега, није била баш до те мјере огорчена на Атину
- Теба и Коринт су свакако имале повод за такво нешто, али сукоб између Спарте и Атине
је био чисто политичког карактера, колико год да је та играрија живота однијела због тога
- одлучно је одбијено истријебљење града који је задужио читаву Грчку борбом с Персијом
- Спарта одреди да се морају порушити сви Дуги зидови и утврђења на Пиреју, затим, да се
одрекну свих посједа ван Атике, осим Саламине, и у тим оквирима задржава аутономију
- одузимају јој се сви бродови осим 12 тријера и постаје чланицом Пелопонеског савеза
- одмах по Тераменову повратку из Спарте, Лакедемоњани и Атињани заједно отпочну са
рушењем зидова, чак уз свирање, обоје срећни што се сва та ствар коначно завршила
- Лисандар, задовољан новонасталом ситуацијом, окрене флоту и крене освојити Самос
- као важан атински савезник и пристаниште атинске флоте, па јак и сам по себи, држао се

- другом лицу Атине – политичким и другим изгнаницима, као и политичким реформато-

рима, особито олигарсима, овај мир је постао невјероватна прилика да остваре своје идеје
- чак је и сам Терамен био одушевљен погодним тлем да обнови своју „Политеју“
- олигарси и изгнаници се сада заједно сложе и похватају и заточе све истакнуте демократе
- сазвана је Скупштина, на коју је позван и Лисандар, како би владала атмосфера страха
- на тој скупштини, 404.г. је изгласана је тзв. Драконтидова псефизма, тј. указ који је пред-
ложио извјесни Драконтид, по којој је требало основати тијело од Тридесеторице
- десет би 10 Терамен, 10 скупштина, а 10 ефори, тј. атински олигарси, али неформално
- они би обављали све дужности у држави док не дође до састављања новог устава

- многи истакнути олигарси дошли су на власт, па се почне сумњати у њихово сплеткарење

- наиме, сумњало се да су све вријеме радили против Атине, како би оборили демократију
- чак штавише, сам Терамен је био међу важнијим заговорницима погубљивања стратега
- битка код Ајгоспотама се посматрала као један потпун чин издаје и отпадништва
- иначе, један од стратега у тој бици је једини поштеђен, што озбиљно буди сумњу у издају

10. Владавина Тридесеторице и обнова демократије

- Тридесеторица су владала непуну годину дана, 404-403.г, када је то тијело расформирано

- већина њих, на челу са Критијом, није озбиљно схватала обавезу тог тијела као предтече
састављању новог уређења, већ га је видјела као праву олигархију, коју су хтјели задржати
- Терамен је пак и даље био за спој демократије и олигархије, те се брзо сукоби с Критијом
- па ипак, заједнички саставиђе Вијеће 500, читаво састављено од присталица олигархије
- оно је обављале судске дужности, а основана су и тијела Једанаесторице, за полицијску
дјеталност, те тијело Десеторице, да обављају лучке послове у Пиреју, и то је било то
- истакнуте демократе изведене су пред вијеће и осуђене на смрт, тобож по основу завјере
- тијело Тридесеторице је обећало град очистити од злочинаца, те су тако погубили неке
људе лошег карактера, озлоглашене потказиваче, али, како видимо, и многе демократе
- осим њих, иронично, погубљивани су и неки олигарси, који су били умјерених погледа
- наиме, овакво безакоње изазивало је негодовање на објема странама, што ови пресијеку
- још су почели погубљивати и богате људе, пљачкајући им имовину и богатећи се
- нападнути су и многобројни метеци, тако да је настала општа бјежанија код обога
- људи из средњег сталежа су морали стицати наклоност власти учествујући у хапшењима
- чак је и Сократ понуђен да учествује, што он одмах одбије, али би поштеђен, будући да
је Критија био његов ученик, а устом није био богат, а тек никако популаран

- Терамен је био оштра опозиција оваквом дјеловању, али је Критија био добар политичар
- донекле је умирио умјерену струју основавши тијело од Три хиљаде, наоружаних људи
- њима је могло судити само вијеће, а сви остали могли су бити погубљени без суђења
- већина ових су били присталица власти, тако да је Тераменов приједлог још ојачао власт

- са друге стране, многи изгнаници су се пронашли у рукама Коринта, Тебе и Мегаре

- иако љути непријатељи Атине, сада су били огорчени на Спарту, која им је одречно ус-
кратила њихов дио ратног плијена, а сада још Лисандар подрива Атину из коријена
- пошто би тај процес био завршен, Атина би постала само политички сателит Спарте
- стога се ови градови одлуче дати помоћ Атини, што је прва, за чудо, учинила Теба
- помогне Трасибулу и 70-ици изгнаника да заузму тврђаву Филу на Парнету, те 403.г.
- Тридесеторица одмах пошаљу 3000 хоплита и коњицу да опсједну ову чврсту тврђаву
- међутим, убрзо падне снијег и примора опсаднике да се врате назад у град

- опасном личношћу сада се показао Терамен, са отвореним негодовањем спрам осталих

- једном на вијећу Критија га оптужи да је превртник и издајник, те да га зато и зову κόθορ-
νος, организовавши завјеренике да га избоду, али већина Вијећа била је на његовој страни
- зато кришом прецрта његово име из списка 3000 и нареди да га ухвате и погубе, 403.г.
- он се ухвати за жртвеник, али вијеће, из страха, допусти да га 11-ица ухвате и одвуку у
затвор, гдје га натјерају да попије отров од кукуте, уобичајено средство самоубиства
- још су и разоружали све људе који нису са списка, а онда их и протјерали из града
- Трасибулов гарнизон је све више растао, тако да Тридесеторица замоле помоћ од Спарте
- ови им пошаљу 700 војника на атински Акропољ, које су још лично морали плаћати
- посљедњи ударац њихово популарности можда се огледао управо у овом гесту

- исте те 403.г. би и Други поход на Филу, коју су сада одлучно намјерили освојити
- витезови и Спартанци се смјесте подаље града, али их Трасибул изненади ноћу и порази
- надајући се да ће си осигурати барем некакво прибјежиште, 30-ица заузме Елеусину
- Трасибул се пак спусти до Пиреја са 1000 војника, али је сада била гола од зидова
- морао се учврстити око храмова на узвишењу Мунихија, одакле је силаз био веома стрм
- у међувремену Тридесеторица почну окупљати све своје снаге испод Мунихије

*Битка под Мунихијом 403.г.

- Критија и војска крену полако узбрдо а Трасибул их заспе сулицама и стријелама одозго
- засипали су их све док нису зауставили напредовање, а онда неки пророк прорегне успјех
у нападу али да ће он погинути, и крену, потисну ове, убију 70 људи, и он стварно погине
- међу убијеним непријатељима, пошто су се покупила трупла, нађен је и сам Критија
- тада Трасибулове присталице позову присутни Критијине присталице да одбаце 30-ицу
- ови су били и те како колебљиви, а расцијепила су се сва тијела, 3000, 500 и 30-ице
- потреба за новим уставним уређењем је била очигледна, те је одржан општи збор 3000
- распуштено је тијело 30-це, те је оснавно тијело Десеторице, у коме би само 1 из 30-ице
- остали побјегну у Елеусину, а нову власт успоставе присталице умјерене олигархије
- у међувремену је Трасибул и даље чамио на Пиреју, а присталице су му све више стизале

- и ово ново тијело, а и остаци старог, пошаљу у Спарту молбу да се Трасибул смакне
- по наговору Лисандра, коју убиједи ефоре да је овај против Спарте, пошаље се војска
- Лисандар окупи снаге у Елеусини, а стигне и 40 бродова да прекину доток намирница
- у његовој намјери пресјекла га је растућа непопуларност, па га убрзо смијени Паусанија
- овај би уједно и његов непријатељ, те смијени вијеће десеторице другом десеторицом
- видјевши ово, Трасибул одлучи искористити прилику да приступи преговорима с њим
- преговори протеку добро, те се оствари споразум са грађанима – осуђени су сви припад-
ници и сарадници свих дотадашњих олигархијских уређења, а сви остали су помиловани
- ови су могли или да оправдавају своје поступке, или да избјегну у Елеусину, која је сада
формално била посебна држава, и у њу су Атињани, по вољи, могли да емигрирају

- Паусанија се није хтио мјешати у унутрашњу политику Атину, тако да сама вијећаше о
даљњим поступцима, те се сложе са приједлогом да се изабере тијелo „νομοθῆται“
- ти „законодавци“ морали су донијети нови устав, а до тад се судило по Солоновом и Дра-
контовом законику, али не донесу ништа ново, будући да је нови устав био једанк старом
- у сличном времену је усвојен и јонски алфабет, који је замијенио дотадашњи атички
- тада су помиловани све присталице олигархије, али су морално осјећали посљедице свега
- прављена је разлика између „ових из града“ и „ових из Пиреја“, тј. пребацивали су им
- док год је Елеусина била самостална, олигарси су имали изгледа, дакле, све до 401.г.

Хронологија:

427.г. – Сицилијанско посланство у Атини

Слање прве атинске помоћи Сицилији
426.г. – Први атински напад на Мелос
425.г. – Слање друге атинске помоћи Сицилији
424.г. – Сабор у Гели
421.г. – Никијин савез Спарте и Атине
420.г. – Алкибијад изабран за стратега
419.г. – Атина напада Епидаур
418.г. – Напад Спарте на Арголиду
Битка код Мантинеје
Издат Елеусински указ
417.г. – Никијин поход на Халкидику и Мелос
Остракизовање демагога Хипербола
416.г. – Мелос капитулира
Посланство из Сегесте у Атини
415.г. – Сакаћење Херма у Атини
Први атински поход на Сицилију
Опозив Алкибијада
414-413.г. – Опсада Сиракузе
414.г. – Борба под Сиракузом
Гилип стиже на Сицилију
413.г. – Спартанци запосиједају Декелеју
Други атински поход на Сицилију
Пораз Атињана на Сицилији
412.г. – Побуна атинских савезника
Милетски договор између Персије и Спарте
Алкибијад напушта Спарту
411.г. – Битка код Симе
Устанак на Роду
Писандар у Атини
Побуна Абида и Лампсака
Скупштина на Колону
Увођење и пад Вијећа 400
Побуна Таса
Побуна Еубеје
Битка код Киносеме
Битка код Кизика
410.г. – Атињани заузимају Хрисопољ и Селимбрију
409.г. – Атињани заузимају Колофон
Мегарани враћају луку Нисеј
Спартанци враћају Пилос
408.г. – Атина заузима Бизантион и Халкедон
407.г. – Алкибијад се враћа у Атину
Атина заузима Тасос
Кир Млађи стиже у Малу Азију
Лисандар изабран за науарха
406.г. – Битка код Нотија
Алкибијад смјењен са мјеста стратега
Битка код Аргинуских острва
Суђење стратезима у Атини
405.г. – Лисандар изабран за „помоћника“ науарха
Кир Млађи се враћа у Сусу
Битка код Ајгоспотама
Почетак опсаде Атине
404.г. – Крај опсаде Атине
Рушење Дугих зидова и одбране Пиреја
Драконтидова псефизма
Трасибул запосједа Филу
403.г. – Тармен умире
Битка под Мунихијом
Интервенција Паусаније
Обарање олигархијске управе
Обнова демократског уређења
Увођење јонског типа алфабета
401.г. – Повратак Елеусине под атинску власт
 XII – ХЕГЕМОНИЈА СПАРТЕ И ПЕРСИЈСКИ РАТ

1. Хегемонија Спарте

- послије дуго година ратова, Спарта је остварила циљ који су многи прижељкивали – слом
Атинске империје, која је поробљавала грчке државе, укидајући им сваки облик слободе
- пошто је тај циљ био постигнут, сада је, како је и сама говорила, требало да се те државе
претпусте саме себи и да се све врати на стање какво је било прије Атинске империје
- међутим, она је урадила управо супртоно, покоривши градове које је „ослободила“
- успостављање сопственог вођства у овом тренутку је, штавише, нешто очекивано
- било какав напредак Хеладе као јединствене државе изискивао је некога да јој буде вођа
- као што је то Атина била предводницом Грка, то је сада лако могла постати Спарта
- па ипак, с обзиром на уштогљеност и дубоку конзервативност исте, она није била у стању
да на један дипломатски и политички умјесан начин себи подвргне остале хеленске државе
- једини начин за то, који је њој био познат, био је онај старомодни: дословно покоравање

- покушавајући да се прошири изван Пелопонеза, а захваљујући њеној незграпности, Спар-

та је дала прилику Атини да се опорави, па још и Теби, да узрасте у једну праву силу
- невјешто је покушавала да постане вођом, док није сатјерана само на простор Пелопонеза
- то је ипак био природан амбијент за њу, и на том простору се увијек најбоље и сналазила
- само је некаква револуција, да се десила, могла увести у Спарту некакве корјените про-
мјене у спољној и нутарњој политици, које би је за стварање империје оспособило
- с обзиром на природу њеног уређења, такво нешто је било и неочекивано и немогуће
- ти „борци за слободу“ су управљати слободним људима знали управо мање од свега
- једини амбициозан Лаконац који је империју имао шансу да оснује био је Лисандар

- он је у сваком граду који је потпао под спартанску власт успоставио Декархије, владе од
десеторице људи, чију је власт осигуравао хармост са спартанским гарнизоном у граду
- ови су били веома грамзиви и под веома слабим надзором матичне државе
- једне друге су помагали, и помирљивошћу с олигарсима увели потпуно безакоње посвуда
- вршила су се исљеђивања, изгнанства и погубљења без икаквих судских процеса
- ни Лисандар није имао превеликог разумијевања, већ успостављаше војни деспотизам

- још једна важна разлика Атине од Спарте јесте та што је она своју империју засновала на
ослобађању малоазијских Хелена од Персијанаца, а ова своју ослобађајући их од Атине
- да ствар буде гора, онда када су били ослобођени, претпустила их је у руке Персији
- то јој је била плата за сву помоћ у рату, што је договорено на Милетском споразуму
- затим, све те државе су се највише жалиле по основу сентименталних разлога, пошто им
је била одузета хегемонија, док су правни и други односи у тим државама били уређени
- биле су заштићене од пљачке и угњетавања, а сада су им то чинили „ослободиоци“
- Спарта није имала интереса да рјешава појединачне, а исто тако ни опште случајеве сво-
јих поданика, већ се базирала искључиво на оном сопственом, не дајући права другима
- чак штавише, мисао и ријеч било код грађанина Спарте имала је другима тежину закона

- Лисандар је својим дјелима и славом итекако изазвао завист међу самим Спартијатима
- имао је некакав двор на Саму, постао Самљанима божанство и добио своје светковине
- би позван у Спарту на саслушање, те је 403.г. опозван са своје управе над империјом
- Лисандрово уређење је задржано, али је било допуштено да се декархија може замијени-
ти неким другим уређењем, ако државе тако пожеле, али институција хармоста је задржана
- одређено је плаћање доприноса, за који Спарти није требао никакав изговор да га наплати
- у Спарту се сада слио велики приход новаца, што се одразило као нешто страно и Спарти
и њеном Ликурговом уставу, по којем се такве ствари, попут „богатсва“, избјегавају
- Спартанска хегемонија трајаше 404-371.г, с мањим или већим интервалима ефикасности

3. Рат Спарте с Персијом

- сви грчки градови у МА су споразумно били предати Персији, осим Абида, који је остао
- Кир Млађи је пак подржао Грке да се одметну од сардског сатрапа Тисаферна, иштући
њихову подршку, што они и учине, те је Тисаферн успио одржати само Милет, узевши га
- наиме, водио је рат против Артаксеркса II, против кога је повео 10.000 грчких војника
- хтио га је свргнути са пријестола, како би себе зацарио, а ту сплетку Тисаферн разоткрије
- скоро сву своју војску сачини од грчких војника, те пође да узурпира власт од брата
- до коначног окршаја дошло је у Бици код Кунаксе 401.г, гдје је Кир Млађи погинуо
- Тисаферн је сада, из захвалности, био постављен за главног сатрапа „Даље Азије“
- његов сљедећи задатак био је поновно покоравање одметнутих малоазијских Грка
- убрзо је напао на Киму/Куму еолску, тако да они пошаљу молбу за помоћ Спарти

- могућност пљачкања богатих посједа Фарнабаза и Тисаферна Спарти бјеше примамљива

- особито тим више што је сада Велики цар био огорчен на Грке, због подршке Киру
- војска је 400.г. стигла, те се у редовима Спарте нађе и војника из славног одреда 10.000
- војсковођа им се није пак показао највјештији, па је сљедеће године доведен други
- тај Диркилида успије превеслати Персију, склопивши примирје с Тисаферном, а заратив-
ши са Фарнабазом, од кога лако отме Троаду/Еолиду, коју је држао извијесни Мидија
- он је убио Манију која је владала Троадом, и сам очекивао долазак Фарнабаза по њега
- Диркилида тада упадне у земљу у расулу, те му се све тврђаве предају без икаквог отпора
- онамо и сам размотри ситуацију, те Мидији врати његова добра, а Манијина узме себи
- по правилу је припадала заправо Фарнабазу, тако да ју је заплијенио као ратни плијен
- та имовина била је довољно вриједна да с њом плаћа 8000 војника чак годину дана

- стекавши базу тик под носом Персији, 398.г. склопе примирје с Фарнабазом и Тисафер-
ном, заједно, те пошаље Артаксерску у Сусу захтијев да се остави малоазијских Грка
- у међувремену пређе у Тракију и обнови зид који је штитио Херсонес од Трачана
- заузврат је од домородаца добијао намирнице, те се потом врати у Троаду да опсиједа
- добивши наређење из Спарте, 397.г. пређе у Карију, одакле настави харати Персијом
- са друге стране, Фарнабаз у Суси убиједи Великог цара да настави рат са мора
- Спарта сигурно не би могла повући поморску силу, какву су могле Феникија и Кипар
- па ипак, као што смо и раније видјели, ту можда највећу улогу игра заповједник
- иронично, на чело персијске флоте од 300 бродове дошао је атински адмирал Конон
- избјегавши у Саламину Кипарску, само је чекао тренутак своје освете Спартанцима

- није се могао стрпити да се опреми сва флоте, и крене са 40 бродова у Каунос, у Карији
- Спартанци одлуче реаговати, пославши 140 бродова да блокирају овај град више Рода
- са копна град још притисне и Деркилида, али га лако одбију Тисаферн и Фарнабаз
- Деркилида се повуче до ријеке Меандра, али Тисаферн се устегне ући у отворен сукоб
- уђе у преговоре са Деркилидом, док Конон свргне на Роду олигархе и уведе демократију
- Спарта се сада морала поставити озбиљнији, и замијенити Деркилиду једним од краљева

- на мјесто заповједника војске изабран је Агесилај, који је скоро изабран за краља

- претходно је Лисандар хтио проширити могућност бирања краљева на све Хераклиде, а
не само да буде насљедна у оквирима двију породица, што је била револуционарна мисао
- међутим, тај приједлог није наишао на најтоплији пријем, тако да одустане од идеје
- умјесто стварања могућности да сам постане краљ, сада потураше свог човјека за краља
- по смрти Агиде требао га је наслиједити његов син, за кога се сада просула прича да је
Алкибијадово копиле, будући да је шиги-миги с његовом женом, те ставе Агесилаја 398.г.
- избор њега мјесто његовог питомца наишао је на замјерке јер је био хром, против чега је
упућено пророчанство чувања од „кљакаве краљевске власти“, али алегорија ријеши ствар

- у исто вријеме су се у Спарти одвијале озбиљне промјене по социјалном питању

- оквир Једнаких, пуноправних Спартијата се све више смањивао, а број Слабијих, сиро-
машног слоја Спартијата, који нису могли дати прилог за сиситије, се повећавао
- осим хелота и перијека, Спарта је добила и трећу подкласу, и то из реда грађана
- незадовољство је све више расло, и само је добро организована тајна полиција Спарте ус-
пјела 397.г. предухитрити младиђа Кинадона, из реда слабијих, да дигне остале на устанак
- изгледа да су га самог послали тобож на мисију, и мучили ван града да изда саучеснике
- пошто су извукли имена, све их спроведу кроз град бичујући, па их свију погубе

4. Агесилајеви азијски походи и Битка код Книда

- Агесилај крене у Азију са 2000 νεοδαμώδεις (хелоти ослобођеници за ратне подвиге) и 30

Спартанаца, који су му били ратни савјет, и међу којима се налазио и Лисандар, с
- након што је 10.000 најамника буквално скршило Персију, ови посумњају у њену моћ
- спартански краљ сматраше да ће веома лако ослободити Малу Азију од Персијанаца
- ниво омаловажавања видимо у чињеници да је освајање Сусе сматрао изведивим
- себе је упоредио с Агамемнонон, и принесе жртву у Артемидином храму у Аулиди, као
што је то учинио и овај, прије одласка под зидине Илија/Троје, и стиже у Азију 397.г.

- онамо Лисандру, који је мислио да ће га муштрати како хоће, јасно поквари ту идеју
- одатле би пребачен у Хелеспонт другим послом, а Агесилај остане сам спрам Персије
- Тисаферн, међутим, 396.г. прекине примирје, и он, тобож идући у Карију, гдје је овај
поставио војску за одбрану, скрене скроз у унутрашњост, у Фригију, на Фарнабаза
- онамо није постигао ништа занимљиво, нити је ишта занимљиво тамо уопште и било
- једино што излази из тог описа је велико богатство које је стекао пљачком, и подијелио

*Битка код Пактола 395.г.

- Агесилај набави коњицу, и на прољеће порази Тисаферна на ријеци Пактол, крај Сарда
- доживјевши неуспјех, нађе се на мети Парисатиде, краљице-мајке, и Артаксеркса II и
Кира Млађег, кога је она хтјела ставити на власт, а у чему је управо Тисаферн спријечио
- издејствује да се он смијени, и пошаље мјесто њега Титрауса, који га по доласку смакне
- он са Агесилајем склопи примирје којим се малоазијским Грцима даје самоуправа, с тим
да плаћају допринос Персији, али оно је важило само за њих двојицу, јер Фарнабаз би мета
- он, неки персијски племић и неки пафлагонски краљ заједно ударе на његову област
- стигли су све до Дискилија, пријестолнице његове сатрапије, на обали Пропонтиде
- међутим, свађа са орјенталним савезницима око плијена их је отјерала назад кући
- заробљена је чак и Фарнабазова свита, те он склопи примирје са овим кроз разговор
- наиме, срели су се сами негдје на ливади, сједнувши на траву, питавши га зашто напада
на њега, који је био спартански савезник и није окретао леђа Спарти, као што је Тисаферн
- овај га понуди да се отцијепи и приђе Спарти, а овај каже да не може док је он на власти,
те ако га Велики цар због нечега буде смијенио, да ће онда пристати да се одвоји од њега
- Агесилај тада скине опсаду с Дискилија, и врати се да хара унутрашњошћу Мале Азије

- у међувремену Агесилај би изабран за врховног заповједника и поморских снага

- одређено му је да обезбједи флоту, док Конон крене 395.г. са 80 бродова, и заузме Родос
- још је био и у Суси, код Артаксеркса лично, молећи да се убрза дјеловање против Спарте
- Агесилај обезбједи изградњу 120 тријера, о трошку егејских градова, и претпусти управо
флотом свом неискусном зету Писандру, а сам се повуче у Европу другим послом

*Битка код Книда 394.г.

- нагодину Фарнабаз и Конон крену из Киликије са огромном персијском флотом на Книд
- Спартанаца је било много мање, те с очајничком храброшћу Писандар исплови ван
- азијски бродови, видећи силу, већином су одмах одустали од борбе, а преостале бродове
су Персијанци брутално скршили, заробили или потопили, убивши самог Писандра

5. Спарта на κапијама Пелопонеза, или ти, Коринтски рат

- док је Агесилај сањао о освајању Персије, мечка је заиграла пред његовим вратима
- спартанске савезнице су се побуниле, тако да га се морало хитно опозвати у Европу
- наиме, још од битке код Ајгоспотама, Спарта је сав ратни плијен и благодети побједе за-
државала само за себе, не давши ништа чак и истакнутим савезницама, попут Коринта
- штавише, чак су 399.г. имали и интервенцију против Елиде, гдје су јој одузели штошта
- завршили су и свој сукоб са Месењанима, протјеравши их из Наупакта и са Кефаленије
- учврстивши се у средњој и јужној Хелади, спарта је почела окретати очи и ка сјеверној
- коконија Хераклеја је обновљена, а у околину је учвршћено утврђење с хармостом

- Фарнабаз је 396.г. послао Рођанина Тимократа са 50 талената сребра да поткупљује грч-

ке политичаре по мањим државама, тако да оне стану на страну Персије, а против Спарте
- овај оде у Коринт, Аргос, Тебу и Атину, те, по свој прилици, постигне лијепох успјеха
- у тим градовима се антиспартанско расположење полако развијалу, а у Атини још одавно
- па ипак, Трасибул је морао бити опрезан, јер је имао спартанског хармоста на Егини
- пристали су стати на страну Персије, ако се она појави, и кришом пошаљу помоћ Конону

- побуна је почела сукобом Озолских Локра са Фокидом, гдје се прва обратила Теби за по-
моћ, а потоња Спарти, те се Теба брзо одазове и без консултовања са Спартом нападне ову
- Спарта нареди да се изврши арбитража, што Тебанци одбију и наставе са ратовањем
- тада Паусанија крене на Беотију са југа, а Лисандар са сјевера, из колоније Хераклеје
- Тебанци, стари непријатељи Атине, сада јој се обрате да јој притекне у помоћ, што је она
оклијевала да учини, будући да је Пиреј био неутврђен, али је странка за рат је јачала
- наиме, Конон је почео харати југоисточним Егејом и интервенција Персије се очекиваше
- склопљен је Вјечни савез између Атине и Беотије, о узајамном миру, помагању и заштити
- Атињани су се сјетили тебанске помоћи, када су сачували Трасибула и изгнанике
- у међувремену Орхомен, најближи беотски град Хераклеји, и супарница Тебе, стане на
страну Лисандра и Спарте, те одатле спартанска војска стигне до града Халијарта
- он се налази на супротној обали језера Копаиде од Орхомена, напола пута према Теби
- почне да га опсиједа, те се убрзо очекивао Паусанијин долазак, али се нису ускладили
- овај није био дошао, а заштитници града виде војску како иде из правца Тебе, што Спар-
танци нису видјели, те изађу и града, а Тебанци им приђу са друге стране и притисну их
- Спартанци су одбијени, а Лисандар је погинуо, што је био тежак ударац Лакедемону

- истом стиже Паусанија, који изнуди од ових да му врате Лисандрово тијело, прије свега
- убрзо стигну и Атињани, на челу са Трасибулом, те Паусанија увидје да је битка сулуда
- оклијеваше шта да чини, али му ратни савјет помогне да превагне на страну примирја
- Тебанци су пристали само под условом да спартанска војска напусти Беотију, што учини
- по повратку назад, Спартанци су осудили Паусанију на смрт, првенствено зато што је за-
каснио да се састане са Лисандром, а тим више што одустане ући у битку и обешчасти се
- стандардна замјена за смртну казну била је изгнанство, које је провео у Тегеји

- убрзо се савезу против Спарте придруже Коринт, Аргос, Халкидика, Еубеја и Акарнанија
- душа овог покрета био је Тебанац Исменија, те уопштено видимо од овог времена све ис-
такнути улогу Тебе у хеленском свијету, особито након склапања Поморског савеза
- Теба се удружила са многим поморским државама и почела ковати заједнички новац
- на једној страни био је Херакле дијете како дави змије, а на другој грб појединачног града

*Битка код Коринта 394.г

- савезничка војска, сада већ велика, окупи се на Истму да вијећају како ће дјеловати
- коринтски приједлог био је да се иде право на Спарту, што изазове подужу расправу
- док су они трошили вријеме, Лакедемоњани се провуку преко Сикиона на Саронски залив
- савезници се пак смјесте крај Коринта, и послије неког времена чаркања дође до битке
- Спарта је имала 6000 својих хоплита, и још 10.000 савезничких, а ови чак 24.000 хоплита
- десно крило савезника сломи спартанске савезнике, али Спартанци сломе њихово лијево
крило, на коме су се налазили Атињани, и, преставши да их гоне, окрену се против осталих
- ови, славећи побједу, нађу се пред чврстим спартанским обредима, који их лако сломе
- битка је завршила убједљивом побједом Спарте, која је претрпила дупло мање губитака
- премда тежак ударац, ништа од стратешког значаја овом битком нико није постигао
- Спартанци су и даље задржани на пелопонеској страни, а савезници остали на Истму
- у међувремену је у Беотију стигао и Агесилај, сада одсјечен од остатка спартанске војске

- он је нерадо опозван из Азије, и то непосредно послије пораза код Халијарта

- војску је, иронично, довео кући трасом којом нико није провео војску још од Ксеркса
- кренуо је преко копном, преко Тракије, гдје је у Амфипољу сазнао са побједу код Корин-
та, а када је стигао у Херонеју, на улазу у Беотију, дошло је до помрачења сунца
- ова небеска појава је одмах повезана са поразом код Книда и означена као лош предзнак
- у међувремену му стигну појачање из Лакедемона, а и из Фокиде и Орхомена
- главница војске му бјеше азијска експедиција, укључујући неке из 10.000 (Ксенофонт)
- дио савезничке војске остане на Истму, да чува пријелаз, а остатак се упути у Беотију
 *Битка код Коронеје 394.г.
- као погодно мјесто да поставе табор изабран је град Коронеја, на путу у Тебу из Фокиде
- Агесилај, на десном крилу, крене пуном снагом на лијево крило савезника, гдје су били
Аргивци, које растјера чак без борбе, пошто су побјегли видјевши лакедемонску силу
- на супротном крају спартанско лијево крило, Орхомењане, сломили су Тебанци
- два десна крила окренула су се сада једно на друго, и права битке је тек ту отпочела
- Агесилај је тада покушао да удари Тебанце тако да се не могу спојити са савезницима
- послије дуготрајне битке, у којој је Агесилај скоро погинуо, побједа полако почне наги-
њати на спартанску страну, те се иновативни тебански дубоки војни ред пробије напоље
- повукавши се са бојног поља, оставе побједнике на средини, те они подигну трофеј
- иронично, послије побједе одлучи напустити Беотију, што учини преко Фокиде, из Делфа

- резултат је на концу био такав да су савезници држали Спартанце на Пелопонезу, а да су

се ови стално борили како би изашли ван, што је управо и био циљ сјеверних савезника
- тада је Коринт саградио зид, који га је повезивао са луком Лехајон у Коринтском заливу,
и луком Кенхрејом у Саронском заливу, практично оградивши Пелопонез од Хеладе

- на супротном крају Егеја Фарнабаз и Конон покоре све малоазијске грчке градове
- сви су се, сем Абида, предали добровољно, радије будући под Персијом него под овима
- завршивши с њима, Фарнабаз и Конон крену са флотом у Грчку, да помогну Атињанима
- персијска флота упловила је у околину Саламине, што је био веома необичан призор
- увидјевши стање ствари, остави Конона онамо с флотом, да му новаца да доврши борбу
са Спартом, тј. да је докрајчи, затим, да обнови атинске Дуге зидове, те 393.г, и оде кући
- Пиреј је сада поновно био повезан са градом, а Пиреј оспособљен за одбрану
- Конон том приликом подигне на Пиреју храм Афродити Книдској, у знак захвалности
- повраћена су Атини острва Скирос, Лемнос, Имброс и Делос, а склопи савез с Хијом

- Спарти је пак сада први задатак био на било који начин да пробију излаз из Пелопонеза
- смјестили су војску у Сикион и непрестано салијетали Коринтске дуге зидове, док их ни-
су коначно пробили, и сада је постојала опасност од проспартанске странке у Коринту
- олигарси дознају да се шушка о завјери, те открију завјеренике и погубе их на агори
- тада се Коринт и Аргос уједине у једну државу, са федералним уређењем и заједничким
грађанским правима, симболично почупавши камене међаше на међусобним границама
- ово је заиста иновативна појава за то вријеме, али је била изнуђена и само привремена

*Битка код Дугих зидова 392.г.

- унаточ покољу, многи коринтски лаконофили су преживјели, те их пустили у град
- ушао на другу страну зидина сикионски хармост Праксита, са мором од 600 хоплита
- он се укопа у мјесту, те савезници изађу против њега, али их је убједљиво побиједио
- освоји тада град Лехај, али не и његову луку, те почне са рушењем западног дугог зида
- Праксита тада крене ка другој страни, спрам Саронског залива, али убрзо стигне зима те
овај распусти војску и напусти Истам, упркос томе што је управо стекао завидну позицију
- утом стигну онамо атински зидари и тесари, те поправе проваљене дијелове зидова

- у међувремену Атињанин Ификрат увјежба моћну најамничку лаку војску – пелтасте

- они су били много згоднији за брзу акцију и живот у табору, те полако почну узимати ма-
ха, све док једног дана најамници нису у потпуности замијенили грађанску војску
- овај је спровео тзв. Ификратове реформе, давши пелтастима лаке назувке и дуго оружје
- унајмљивао је Грке из заосталих крајева: Крита, Акарнаније, Етолије, да ратују за Атину

- послати су 391.г. Агесилај, с копна, а његов брат Телеутија са мора, да нападну на Коринт
- они тада заузму луку Лехај, и задрже се све до сљедеће, 390.г, када се одрже Истамске
игре, које са собом носе и екехејрију, тј. мир, тако да он дође на Истам, али отме вођење
- Аргос и Коринт, незадовољни тим, по његовом одласку поновно организују игре
- потом Агесилај запосједне рт преко пута Коринта и омете му комуникацију с Беотијом
- сада је он држао контролу над Истмом, те блокира Коринт са свих страна, осим ка Аргу

- у том времену становници спартанског села Амикле крену кући, на Хијакинтије

- ове, из мјера предострожности, дио пута отпрати лакедемонска мора од 600 хоплита
- отпративши их, крену назад, те их Ификрат види изоловане, и нареди пелтастима јуриш
- изморени у тешком наоружању непрестаним и брзим нападима, већина ових је побијена
- Агесилаја ово тешко погоди, те се мораше повући кући, и то ноћу, да избјегне примједбе
- пола војске оставио је у Лехају, док је Ификрат узбрзо повратио градове на Истму
- на концу овог „Коринтског рата“ све што је постигнуто, уз тешке губитке, била је 1 лука

6. Царев мир

- видјевши тежину читаве ситуације, Спарта пошаље гласника да тражи мир од Персије
- Анталкида му тада предложи да сви хеленски градови у Малој Азији припадну Персији,
а да сви хеленски градови буду слободни, што би самим тим одвојило Коринт и Аргос
- Атина тада одреагује, пославши Конона да спријечи ствар, али сатрап га утамничи
- тај је био склон Спарти, али би опозван, а доведен други, који јој није био тако склон
- све је било на мртвој тачци, али ће се Анталкидини приједлози кроз пар година испунити

- у међувремену Спартанци се активирају у Азији и продобију Ефес, Книд, Самос и др.

- Агесилај је напао и потчинио Акарнанију, и извршен је и неуспјешан напад на Арголиду
- затим, Атина и хармост на Егини почну да се међусобно чаркају поморским нападима
- Телеукида, Агесилајев брат, нападне луку Пиреј и успије одвући један број бродова
- ратовање је сада ишло на руку Спартанцима, али без неких пресудних тренутака
- Атина пак обнови власт у Пропонтиди, извлачећи се из финансијске кризе, из које је ни
увођење ратне и других такси није успјело извући, а персијски дохотци су већ пресушили

- тако Трасибул отплови са 40 бородова на Хелеспонт, и склопи савез са Тасом и Самотра-

ком, затим са Трачким Херсонесом, и коначно са Бизантионом и Халкедоном, на Босфору
- затим се окрене ка Роду, да брани његову независност, и успут потчини и Лезбос
- у међувремену поновно обнови царински разрез од 5% новоприпојеним градовима, и та-
ко да одушка самој Атини, којој је сада управо полагао темеље за стварање нове империје
- ускоро пристане у Памфилију, али мјештани нису трпили насиље атинских војника, те
ноћу упадну у његов шатор и убију га, те 388.г, а нешто раније умро је и Конон

- Спарта одреагује на ово и пошаље Анаксибију да поврати Бизантион и блокира трговину

- те 388.г. против њега би послат Ификрат, који се чаркао са њим по читавом Хелеспонту
- и то је тако текло док га овај није ухватио у некаквом тијесном планинском кланцу, начи-
нивши му засједу, и нападнувши са далеко погоднијег положаје неспремну војску, и уби га
- Спарта је и даље дјеловала у Азији, и сада увидјела да јој је најбоље да се удаљи отамо
- покушала је склопити примирје, које је Фарнабаз, огорчен због Фригије, стално ометао
- Персија се сада наоштрила и на Атину, која је Еуагори из Саламине Кипарске дала своје
грађанско право и подржала га, а он сада диже устанак против Персије и Артаксеркса II
- чак му је послато и 10 бродова помоћи, које је заробио спартански науарх, тако да никад
нису стигли на жељени циљ, али сам тај гест подстакао је Персију да се наклони Спарти
- Анталкида је сада отишао у Сусу Великом цару лично, да поновно да приједлог мира
- он се устеза да прогласи општи мир, али под наговором лаконофилског сатрапа попусти
- Фарнабаз је ушуткан женидбом са кћерком персијског цара, због чега би опозван у двор
- скро на супротној страни Спарта добије и подршку Дионисија, тиранина Сиракузе

- са 20 сиракуских тријера, персијском флотом, и сопственом, Спарта се усмјери ка Абиду

- при повратку с преговора, овај град је Анталкид затекао под атинском опсадом, те 387.г.
- скинувши опсаду, блокира Хелеспонт и спријечи дотицање жита из Црног мора у Атину
- она је сада хитно потребовала мир, а остале савезнице нису смјеле даље ратовати без ње
- стигла су посланства у Сард, те лаконофилски сатрап Тирибаз, који је одиграо веома важ-
ну улогу у доношењу овог Царевог мира 386.г, тамо одреди услове склапања истог
- Персија задржи Кипар и МА, Атина острва Имброс, Лемнос и Скирос, а остали слободни

- сви градови су појединачно, као слободне државе, полагали заклетву на овај мир
- проблем је само био са Тебом, која је хтјела да она заступа све остале бетоске градове
- Агесилај прижељкиваше да остане упорна, како би је могао разорити, али одустане
- попустљивост према Атини у задржавању острва даје јасну слику о томе да је Атина била
ту од другоразредног значаја, те да је поткупљена, а да циљ бјеху Коринт/Аргос и Беотија
- овај мир је написан на каменим плочама и постављен у главна светилишта свих држава
- сви, сем Атине и Спарте, негодовали су што им варварска арбитража доноси мир
- овај пут је већи виновник била Спарта, која је потчинила Хеладу вољи Великог цара
 Хронологија:

404-371.г. – Спартанска хегемонија

401.г. – Киров поход и Битка код Кунаксе
400.г. – Спартанци упадају у Малу Азију
399.г. – Деркилида долази у Малу Азији
Освајање Троаде
Сократова смрт
398.г. – Примирје Спарте и сатрапа
Посланство у Сусу
Агесилај постаје спартански краљ
Деркилида на Херсонеу
397.г. – Деркилида у Карији
Примирје Деркилиде и сатрапа
Конон именован за персијског адмирала
Кинадонова завјера у Спарти
396.г. – Агесилај напада на Фригију
395.г. – Агесилај ратује у Лидији
Тисаферн смакнут
Агесилај ратује у Фригији
Устанак Рода
Избијање рата у Беотији
Битка код Халијарта
Лисандрова погибија
Савез Атине и Тебе
394.г. – Коринтска битка
Книдска битка
Помрачење сунца
Коронејска битка
393.г. – Завршени атински Дуги зидови
Фарнабаз стиже на обале Хеладе
392.г. – Удруживање Коринта и Арга
Битка код Дугих зидова
Прво Анталкидино посланство у Сусу
391.г. – Спартанци заузимају луку Лехеј
390.г. – Агесилај прославља Истамске игре
Агесилај напада на луку Пиреј
Ификрат побјеђује спартанске хоплите
Телеутија хвата атинске бродове за Еуагору
Кипарски устанак
Савез Атине и Еуагоре Кипарског
389.г. – Трасибулова експедиција на Хелеспонту
388.г. – Трасибулова погибија
Борба Ификрата и Анаксибије
Друго Анталкидино посланство у Сусу
387.г. – Спарта блокира црноморску трговину
386.г. – Царев мир
 XIII – ПРЕПОРОД АТИНЕ И ЊЕН ДРУГИ ПОМОРСКИ САВЕЗ

1. Политика Спарте као хегемона

- склапањем мира Спарти је пролаз кроз Истамску превлаку поновно био отворен
- имајући подршку Персије, сада је могла враћати Лисандров деспотизам широм Хеладе
- прва мета спартанске освете била је Мантинеја Аркадска, која је 385.г. расељена
- било јој је речено да поруши зидове, а када не хтједе, краљ Агесиполид, син Паусаније,
крене на град са војском, а како се опсада отегла, одлучи преградити ријеку Офис
- ова ријека протицала је кроз град, а сада је надолазила и почела рушити бедеме
- уплашивши се, Мантинејани се предају, и Спартанци одлуче да је расцијепе на 5 села
- тај град основан је синојкизмом, а сада су се становници морали вратити у своја села
- тако је Мантинеја изгубила статус полиса, те постала село, какво је била пред синојкизам

- па ипак, и краљ Агесиполид, и други, негодоваху што су МА грци остављени на цједилу

- говорник Исократ на Олимпијским играма 380.г. предложи свим Хеленима да створе
панхеленски савез, под вођство Спарте на копну, и Атине на мору, те да нападну Персију
- сличан приједлог још раније изнијели су на истом мјесту говорници Горгија и Лисија

- у међувремену је Еуагора са Кипра, покушавао да поврати тле Хеленима на Кипру

- њега су Феничани били протјерали, да би се он 410.г. вратио и преузео власт на острву
- иако су се многи народи сабирали онамо, успијевао је Кипру враћати хеленски карактер
- пружао је уточиште многим Атињанима након бурних дешавања, међу којима и Конону
- послије дужег периода вјерности Великом цару, а послије Битке код Книда, побуни се
- послије Царевог мира, Артаксеркс своје снаге усмјери против њега и египатског фараона
- Саламина Кипарска била је под опсадом 386-384.г, и тада Тирибаз овом понуди примирје
под условом да плаћа Великом цару данак као роб, што је овај без размишљања одбио
- тек по доласку новог сатрапа овај му допусти да плаћа како хоће, и добије примирје 381.г
- против њега се једно вријеме водила завјера, те он прогна главног завјереника с Кипра
- евнух истог наговори краља да легне са завјерениковом кћерју, и кад јој овај уђе, уби га
- тада њен брат Никокле, завјереников син, прохеленски настројен, ступи на власт 374.г.
- студирао је филозофију и био пријатељ Исократу, који нам је сачувао Еуагорино житије

- на сјеверном ободу грчког свијета све већу пажњу привлачио је развој Македонија
- периферна држава, чији је напредак непрестано ометало насртање Илира, сада је излазила
на видјело, те склопи одбрамбени савез на 50 година с Халкидичким савезом, под Олинтом
- то је учинио македонски краљ Аминта, који се повлачио пред непрестаним нападајима
- Халкидички савез био је довољно моћан да га брани, те му је уступао један по један мно-
ге македонске градове, како на Термајском заливу, тако и у унутрашњости, чак и Пелу
- овај савез био је веома сложан, те су у свим његовим градовима владали исти закони
- понуђени су многи други хеленски градови да се прикључе, што и учине, као Потидеја
- па ипак, одбацивање предачких закона за хелене представљаше губитак суверенитета
- према томе, старији и културно моћнији хеленски градови на Халкидици су се опирали
- са друге стране, Македонци, у невољама до гуше и мање развијени, нису се бунили на то
- видјевши да његова идеја напредује Олинт предложи да се сви градови на Халкидици и
околини уједине у једну конфедералну државу, хотећи тако прогутати заостале градове
- чврста утврђења Акант и Аполонија супротставише се томе и обратише Спарти за помоћ
- уједно се и Аминта вратио на свој пријестол, а пошто му Халкидичани нису хтјели врати-
ти градове које им је повјерио на чување, и он се обратио Спарти да одреагује
- Спарти и текако није било по вољи да се неки хеленски градови тамо удруживају
- политика разједињености и много градова-држава је и даље је била популарна у Хелади
- наравно, за слање помоћи Лакедемон се више од свега бојао за сопствене интересе
- брзо је изгласана војна помоћ сјеверној Хелади, те недуго затим стиже на Халкидику
- није била у стању да ратује са Халкидичким савезом, али је успјела да очува оне градове
који се нису хтјели истом придружити, а подстакне и Потидеју да се отцијепи од њега

- други контигент спартанске војске ишао је копном, преко Беотије, гдје се склопи завјера
- проспартанска струја 382.г.наговори Лакедемонце да заузму тебански акропољ – Кадмеју
- ту је учињено за празник Тезмофорије, када су на Акропољу биле присутне само жене
- антиспартански настројене личности утекну из града, а оснује се проспартанска влада
- Агесилај је овим догађајем био задовољан, али је тим гестом директно прекршен мир
- да би се извукао, смијенио је спартанског војсковођу који је то учинио, погубио тебан-
ског полемарха који је упустио Спартанце у град, и задржао Кадмеју таквом каква јесте
- иронично, главна оптужба да се овај погуби био је медизам – сарадња са Персијом (!?)
- успоставивши своју власт у Теби, крене да се утврђује у Беотији, и 381.г. обнови Платеју

- поход на сјевер даље је наставио Телеутија, те добије подршку македонских краљева

- међутим, пошто је онамо већ био стигао, увидио је да Халкидички савез и није тако слаб
- то је увидио на сопственој кожи, пошто је погинуо у опсади Олинта, те 381.г.
- за сљедећег заповједника изабран је краљ Агесиполида, који је крене са огромном војском
- он се успут разболи, и умрије 380.г, и би враћен кући на погреб, пошто је потопљен у мед
- улогу заповједника преузео је Полибијад, који опсједне Олинт и 379.г.изнуди мир
- расформиран је Халкидички савез, и све његове чланице припоји Лакедемонском савезу
- тога су поштеђени једино приморски македонски градови, који су враћени Аминти
- овај, као и други чинови, имали су за посљедицу стално напредовање Македоније

- занимљива дешавања одвијала су се и у Хелади, гдје је град Флијунт примораван да вра-

ти прогнане аристократе, а како се они жалише на расподјелу имовине, Агесилај га нападе
- послије блокаде 381-379.г, град се преда, и прими спартански гарнизон на неко вријеме
- овај, и низ других догађаја све су више окретали Хелен против Спарте, све до њеног пада

2. Савез Атине са Тебом

- Тебу су, по заузећу, контролисали олигарси и спартански гарнизон од 1.500 хоплита

- многи Тебанци бјежали су у Атину тражећи уточиште, која им је она заузврат пружала
- извијесни Пелопида крене са ковањем завјере како да врати град уз помоћ лукавства
- сазнавши за датум ступања са службе тебанских полемарха, тај дан ушуњају се у град
- наговоре једног секретара да их позове на гозбу, под обећањем да ће им довести дјевојке
- та два полемарха то вече прославе крај службе те се том приликом напију кој лијеске
- утом једном од њих стиже писмо, које он, пјан, не хтједе отворити; „Посао за сутра“
- сутрадан сазнају да је у писму откривена завјера, и нареде да му доведе жене које му је
обећао, а секретар му вели да неће да изађу док сва свита не буде изашла напоље
- нашавши се у сикирацији, а још су се и опет напили, одлуче себи наћи „одушка“
- утом полемарсима и пјаној господи приђу те жене, и сједну поред њих под веловима
- на наређење да их свуку, оне свуку полемархе и остале од живота, избовши их бодежима
- те жене, наравно, нису биле нико други до Пелопид и његови завјереници
- то је било увече, те под велом мрака поубијају и друге проспартанске личности у граду
- потом ослободе политичке затворенике, и ујутро наиђу на подршку цијелог града
- одржана је скупштина на тебанској Агори, гдје се успостави демократија, завјереници
овјенчају вијенцима, а четворицу од њих, укључујући Пелопида, изаберу за полемархе
- утом крену у Тебу и остали изгнаници из Атине, као и атински добровољци
- тебански хармост пошаље депеше за помоћ у Теспију и Платеју, али бише одбијени
- сада су Тебанци донијели одлуку да узму Кадмеју, веома чврсто утврђење, на јуриш
- на опште изненађење, нису морали, јер су се тројица тебански хармоста одмах предала
- по повратку у Спарту двојица су погубљена, трећи протјеран, а краљ Клеомброт крене у
неуспјешан поход да поврати своју власт у Беотији

- враћајући се назад, Клеомброт оптужи Атињане за учешће њених војника у преврату

- то бјеху добровољци, те су се лако оградили од тога, али проблем је било присуство и ак-
тивно учешће два атинска стратега у истом, што нису могли никако да оправдају
- како је и спартанска војска била ту, једног тог стратега тада погубе, а други је протјеран

- гест двојице атинских стратега није ни приближно непромишљен као гест теспијског хар-
моста Сфодрије, који си је умислио да ноћу нападне и окупира атинску луку Пиреј
- идеја, унаточ бесмислу и чињеници да је била баш отворено кршење мира, би изводива
- међутим, марширајући ноћу, није стигао ни до Елеусине а већ се увелико било разданило
- не знајући шта би од своје муке, по повратку у Теспију успут пљачкаше околна села
- Атињани, препавши се, одмах баце спартанске посланике, који нису још били ни отишли,
у тамницу, али се извуку оградивши се од Сфодрије и обећавши да ће бити осуђен
- то није учињено јер су његов и Агесилајев син били љубавници, и овај га ослободи
- оваква неправда је неупоредива са непристрасним погубљењем двојице стратега у Атини
- овај, те низ других гестова, нису давале Атини другог избора сем да зарати са Спартом
- имајући гомилу незадовољних градова за собом, то је могла и учинити, а вијенац својој
борби дала је савезом са Тебом 378.г, у којем се двије највеће противнице Спарте уједине

3. Други атински поморски савез и реформе у Теби

- Сфодријин гест представља директан повод да Атина оснује нови савез против Спарте
- још и до тада гајила је појединачне везе са многим градовима, а сада се то требало про-
ширити и попримити облик савеза, али није могла избјећи страх тих држава од тог савеза
- искуство претходног савеза изазивало је зебњу од стварање нове атинске империје

- стога је Атина, на приједлог Аристотела из Маратона, донијела другачији договор

- сви градови на обали Мале Азије, без даљњег, остајали су у састави Персијског царства
- савез има два члана, Атину на једну страну и Савезнице на другој страни, чија се актив-
ност одвијала на Скупштини – συνέδριον, у чији рад се Атина није имала право мијешати
- и атинска скупштина и савезничка скупштина биле су у Атини и радиле одвојено
- свака је могла доносити законе само за себе, а друга је могла да их добровољно прихвати
- овај систем обезбиједио је савезницима независност и право вета на атинске захтјеве
- основан је нови савезнички фонд, а плаћање је названо συντάξεις – „доприноси“, за разли-
ку од дотадашњег φόρος – „порез , данак“, који је будио ружне успомене на Делски савез
- Атињанима је било забрањено да се на било који начин насељавају међу савезницима
- заузврат, Атина је имала право управљања савезничким снагама и савезничим фондом
- циљ савеза: „Принудити Лакедемоњане да допусте Хеленима да живе у миру, у слободи
и независности, располажући безбједно својим земљама.“

- установљен је и систем од 20 симорија, на које је Атика подјељена, и у којима су били о-

дабрани најбогатији грађани, са задатком да од себи подређених грађана прикупљају порез
- тако је држава поштеђена потребе да сваког грађанина понаосоп тјера да плати порез

- у међувремену Теба почиње да се утврђује, копа јарке, и спрема за Лакедемоњане

- тада састави Свету чету од 300 најизабранијих војника, тј. од 150 љубавних парова
- она је изабрана као ударна сила и предводница све тебанске војске, а и као примјер дру-
гим војницима, пошто су сви њени припадници прошли најстрожу физичку обуку
- ово је вријеме када на чело тебанске државе долази јединствена личност – Епаминонд
- полимат, заинтересован за све, од гимнастике до свирања, способан за све, а повучен и
неупадљив, неко рече за њега: „нисам никад видио човјека који више зна а мање прича“,

4. Битка код Накса и Калијин мир

- Теба је осам година, 378-371.г, водила успјешан одбрамбени рат против Спарте
- овај период обиљежио је пад спартанске супремације и ширење утицаја тебе у Беотији
- Атина је мање-више успјешно водила рат против Спарте, али је суревњивост Тебе у овом
периоду расла до такве мјере да је Атина била принуђена склопити споразум са Спартом

- Спарта је извела два напада против Тебе, 378. и 377.г, који су доживјели дебакл
- први је водио лично Агесилај, а други стратег Фебида, који је био заузео Кадмеју
- он је приликом напада погинуо, што је било нарочито задовољство за тебанску државу
- у сљедећем периоду је Теба освајала један по један беотски град, истјерујући из њих ла-
кедемонске гарнизоне и свргавајући њихове локалне владе, осим Орхомена и Херонеје
- у граду Тегири, на путу из Орхомена ка Опунтским Локрима, на сјеверној обали Копаиде,
Пелопид и Света чета потуку до ногу дупло већу лакедемонску војску и убију 2 стратега
- то је био жесток морални пораз Спарти, а и Атина поврати Ороп на сјеверној граници

*Битка код Накса 376.г.

- дожививши дебакл на копну, то се онда Спартанци окушају у поморском ратовању
- заузму јужни крај Еубеје са 60 бродова и прекину доток црноморског жита у Атику
- Атина тад пошаље 80 бродова и Хабрију да блокира Наксос, важног савезника Спарте
- тада лакедемонска флота крене да га ослободи, и сукоби се с Атином између Пара и Нак-
са, доживјевши катастрофалан пораз, успјевши сачувати само 11 бродова од читаве флоте
- чак и ти бродови су спасени јер се атински адмирал позабавио спасавањем својих људи
- Атина се тада ослободи и крстарећи Егејским морем упише многе нове градове у савез
- међутим, Делос, побуњен што су му атински амфиктионци окупирали светилиште, вјеро-
ватно уз лакедемонску помоћ покушају протјерати Атињане са острва, али не успију у том
- потом пошаљу Тимотеја, Кононова сина, да с атинском флотом оплови око Пелопонеза
- ово је била демонстрација силе, те је успут и побиједио неке непријатељске бродове
- са западне стране задобио је за Атину и Кефаленију, Коркиру, Молосију и неке Акарнанце
- нагли застој настао је када су Тимотеју пресушила средства, а Атина их није имала
- замолила је Тебу да дадне допринос за поморско ратовање, што она одречно одбије
- видјевши како тече стање ствари, Атина не имаше другог избора сем да 374.г. склопи мир
- Тимотеј је преко своје воље натјеран да се отисне из Коркире на повратак кући
- мир је врло брзо прекинут, и то управо његовом заслугом, а на иницијазиву Закинта
- он је на Закинту успут оставио неке закинтске избјеглице демократе, које је водио са со-
бом, и, саградивши им утврђен град, приброји их у ред атинских савезника
- Закинћани се на ово пожале Спарти, те она нареди Атини да их одмах испише из савеза
- Атињани то нису хтјели, па је тај гест одмах протумачен као кршење мировног споразума

- Спарта сада имаше отвореног повода да почне с враћањем своје власти у Западној Грчкој
- средишњи циљ и највећи добитак њихове експедиције онамо свакако је била Коркира
- на њу је послато 60 бродова са 1500 хоплита-најамника, а позван је и Дионисије Сиракж.
- притиснувши коркирску флоту у пристаниште и блокаду, војска се искрца и опколи град
- прекинут је доток хране, а најамницима допустише да пљачкају шта год буду пожелили
- Коркирани одмах пошаљу захтјев за помоћ у Атину, а саме их је глад толико притисла да
су истјерали све робове напоље, док су грађане-дезертере Спартанци бичем враћали у град
- међутим, спартански стратег се исувише опустио сматрајући да је пад Коркире ријешена
ствар, па још није био исплатио најамнике, који се зато нису много интересовали за борбу
- видећи ову распуштеност, Коркирани на препад изјуре из града и растјерају опсаднике
- тада је спартански стратег погинуо, а најамничка војска се повукла назад у свој табор
- Коркирани су сада очекивали атинску помоћ како би очистили острво, али нису морали
ни то, јер се спартанска флота убрзо повукла, тек што је атинска била испловила ка тамо

- разлог пак одлагања и кашњења доласка атинске помоћи има сопствену позадину
- Тимотеј би изабран да оде са 60 бродова и 600 пелтаста на Коркиру, као претходница, али
му Скупштина није дала никакав увид како, с којим средствима и с којим људством
- нашавши се у оскудици, крене крстарити сјеверним Егејом тражећи средства за поход
- у међувремену је у Атину стигло друго посланство која је хитно тражила помоћ
- тада Скупштина смијени Тимотеја, тобож због немарности, и да вођење Ификрату
- он је дотада са својим пелтастима најамно служио којекакве владаре по Тракији и Египту
- у међувремену стиже Тимотеј, носећи са собом људство и средства која је прикупио
- чак је и нове савезнице убројио, али му и даље замјере на, по њима, превеликом кашњењу
- штавише, средства која је донио нису била довољна да покрију све предвиђене трошкове
- Ификрат и Калистрат (други стратег) оптуже га за проневјеру, будући његови политички
противници, али нису имали времена за суђење, јер су морали да исплове, па га одгоде

- стигавши на Коркиру, Ификрат и флота нису имали никаквих посебних послова да обаве
- срећом по њега, појави се убрзо 10 Дионисијевих тријера, које пристану на сјевер острва
- одмарајући се тамо од дугог пута, препадни их Ификрат, и зароби све бродове сем једног
- ту стекне плијен од 60 таланата, али се нашао у оскудици као и Тимотеј прије њега
- наиме, обојица су морала редовно исплаћивати плате посадама, веслачима, војсци, итд.
- Калистрат крене у Атину с обећањем да ће или изнудити новац, или понудити мир
- флота се у међувремену издржавала радећи за надницу на коркирским њивама
- у Атини се убрзо одржало суђење, те су га од смрти спасила једино двојица краљева, из
Епира и Тесалије, који су обећали обезбиједити пелтастима пут до Коркире преко копна
- њих је Тимотеј стекао на страну Атине током својих путовања, а сада су га избавили
- иако је сачувао главу, није сачувао и углед, тако да убрзо оде у Египат служити Персију

- Спарта, нашавши се у шкрипцу, харана поразима, а сада низом земљотреса, потражи мир
- хтјела га је опет издејствовати преко Персије, пославши онамо Алтакиду, али не требаше
- Атина је била и уморна од рата, и притиснута финансијском оскудицом, а од скора је во-
дила нимало пријатне односе са својом растућом и све моћнијом сусјетком, Тебом
- ова је напала Фокиду, стару атинску савезницу, а онда почела узнемиравати и Платеју,
силећи ју да се припоји Беотском савезу, што је ова упорно одбијала учинити
- на концу се понуди припојити Атици, што Теба сазна, и поновно расели овај јадни град
- већина Платејана се нашла опет међу Атињанима, и тада се службено раскрсти с Тебом

- позив за мир је у Спарту на концу дошао управо од Атињана и њиховог поморског савеза
- на челу атинског посланства бјеху говорник Калистрат, и елеусински бакљоноша Калија
- дошло је и тебанско посланство, на чијем челу се, наравно, налазио Епаминондас
- Атина и Спарта одлуче да обнове мир од прије три године, а по основама Царевог мира,
тако да се и Лакедемонски и Атински савез пониште као формалне организације
- сваки град и чланица били су слободни, и могли имати савезнички однос ако тако желе
- никакво формално обавезивање или физичко присиљавање није долазило у обзир
- тада једна другој признају превласт, Атини на мору, а Спарти на копну, с обећањем да се
та превласт више неће користити на једном од тих простора као средство агресије

- проблем се сада нашао око статуса Тебе, која није хтјела расформирати Беотски савез
- тај савез, за разлику од ова два, није грађен на политичким и другим основама, већ на ге-
ографским, етничким и многим другим претпоставкама које Беотију чине једном цјелином
- она је лако могла инзистирати на јединству Беотије око себе, као што Атика има једин-
ство око Атине, или Лаконија око Спарте, у чему заиста има потпуног подударања
- до таквог нечега је и дошло, када је дошао ред на Епаминонду да положи заклетву
- одбио је дати независност свим беотским градовима ако Спарта то не учини лаконским
- за разлику од Царевог мира, сада је Теба имала чиме да се прси и брани своје ставове
- Агесилај, видјевши да овај неће одустати, узме и прекрижи име Тебе на споразуму

5. Атина под обновљеном демократијом

- смакнувши Коритн са трговачке сцене, Атине је имала потпуни монопол над трговином
- једини такмац био јој је Родос, који је био трговачко средиште југоисточног Медитерана
- куга и рат опустјели су многе дијелове града, а лука Пиреј је све више расла по важности
- узгредно, све више и више у Атини се развијала банкарско пословање, које су тада држа-
ла светилишта, чувајући народни новац и давајући га узајмљивачима под камату
- видимо у овом периоду банкарску дјелатност како све више добија на свом утицају
- угледне банкарске куће давале су чекове за новац, којима се сада могло пословати
- овоме је погодно тле успотавило дугогодишње ратовање, које је кроз генерације довело
до топљења блага и племенитих метала у физички новац, кога је сада бивало све више
- цијене су знатно порасле, а каматна стопа на давање зајма износила је чак 12%
- социјални раскорак између сиромашних и богатих био је све већи, па је стварао и онај по-
литички, који неминовно слиједи иза истог, што је изазвало природан револт сиромашних
- почели су се појављивати социјалисти и идеје о некаквим заједничким својинама
- та идеја, коју видимо у Платоновој „Држави“ није њего изум, већ идеја тадашњег народа
- на плану социјалних давања ипак су повећане плате за поротне судије, све до 1 драхме
- затим, сиромашним грађанима давана је τὰ θεωρικά, новац у висини цијене улазнице на
представе о светковинама, из посебног фонда за вишак новца: ὁ ἐπὶ τὸ θεωρικόν
- добро управљање овим фондом социјалних давања значило је политички углед за оног ко
њиме ваљано располаже, тако да се умијеће руковођења фондовима нарочито развило
- посљедица тога је увођење ефикаснијег система опорезивања, кроз 20 симорија

- посебан проблем био је санирање посљедица уређења Тридесеторице и ових за њима

- донесене су многе непровјерене пресуде, особито одузимање имовине богаташима
- постављало се питање да ли таква имања треба одузети од њихових купаца и вратити
- ради мира и компромиса, неки, попут Трасибула, су се својих имања потпуно одрекли
- демократија је узела пуног маха и било каква олигархијска завјера није имала изгледа
- уведен је 403.г. јонски алфабет, замјенивши стари и непрактични атички алфабет

- од Вијећа је одузето предсједавање Скупштином, које су вршили дежурни притани

- то су сада преузели проедри, њих 9, из сваке филе по један, сем предсједавајуће Вијећем
- тако филе више нису могле злоупотрјебљавати предсједавање за сопствене интересе
- (Калистрат је један од истакнутијих оснивача другог Атинског поморског савеза)

- војску су све више сачињавали најамници, а једног тренутка се састојала само од њих
- стратег је на тај начин могао да дјелује са војском све слободније од воље грађана
- са друге стране, они су сами морали тражити најамнике и средства којима ће их плаћати
- средства за војне походе су уопштено биле проблематична тема у Атинској држави
- није постојао никакав уставни механизам који је иста војсци обезбјеђивао и санбдјевао је
- то да Скупштина један пут изгласа средства, а сљедећи пут то да поништи, или да пријед-
лог давања средстава нико уопште ни не предложи, било је довољно да не буду ни дата
- у V вијеку, када су стратези били истакнути људи са великим утицајем на Скупштину, то
се није доводило у питање, а сада, када су то биле професионалне службе, настаде проблем
- очита посљедица тога је све мањи успјех и ефикасност атинских војних похода
 Хронологија:

410.г. – Еуагора се враћа на Кипар

386-384.г. – Персијска опсада Саламине Кипарске
386-385.г. – Распарчавање Мантинеје
384.г. – Персија отвара преговоре с Еуагором Кипарским
384-382.г. – Формирање Халкидичког савеза
382.г. – Фебида заузима Тебанску Акропољу – Кадмеју
382-381.г. – Обнова Платеје
381.г. – Пораз Спартанаца код Олинта
Започиње опсада Флијунта
Персија склапа примирје с Еуагором Кипарским
380.г. – Спартански краљ Агесиполид умире
Клеомброт изабран за новог спартанског краља
379.г. – Пораз Халкидичког савеза
378.г. – Спартанце истјерују са Кадмеје
Сфодријин напад на Пиреј
Савез Атине са Тебом
Агесилај напада Беотију
Ификрат у Тракији
377.г. – Оснивање Другог поморског савеза
Увођење пореза на имовину у Атини
Агесилај напада Беотију
Фебида напада Беотију
376.г. – Битка код Накса
Тимотејев поход на запад
Устанак на Делу
374.г. – Прво примирје Спарте и Атине
Еуагора Кипарски убијен
Спартанци нападају Коркиру
373.г. – Ификрат полази на Коркиру
Суђење Тимотеју
Земљотреси у Грчкој
371.г. – Калијин мир
 XIV – ТЕБАНСКА ХЕГЕМОНИЈА

1. Јасон из Фере и тебанска хегемонија

- док су Атина и Спарта миром иступиле са сцене, наступиле су нове силе: Теба и Фера
- Теба се остварила као демократија и оснивач новог и снажног Беотског савеза
- нешто сјеверније, Јасон зи Фере, тиранин са војском од 6000 добро увјежбаних најамника
успио је оно што се сматрало немогућим – ујединио је Тесалију у јединствену државу
- град по град, читава Тесалија потпадала је подњеге, те се Фарсал, западни тесалски град,
пожали Спарти на Јасоново јачање, али она те 371.г, као што видимо, ништа није могла
- не имајући другог избора, и овај велики град пристане уз Јасона, те га крунишу за краља
- са титулом ταγός завладао је на сјеверу скроз до Македоније, а западно све до Молосије
- имајући најбољу коњицу у Хелади и огромну и пространу државу, сањао је о уједињава-
њу Хелена у великом походу против Персије, чак почећи са изградњом велике флоте
- његов улаз у јужне грчке предјеле били су Термопили, чувани лаконском Хераклејом
- једини логичан потез био је савезништво с Тебом, на које је она објеручке пристала, не-
што мало прије склапања Калијиног мира

- краљеви Агесилај и Клеомброт, жељни рата с Тебом, нису се освртали на услове мира
- чак штавише, увлачили су у кршење примирја своје савезнице, против њихове воље
- Клеомброт и војска су били стационирани у Херонеји, на граници Беотије и Фокиде
- одатле је водио пут у Тебу, идући кроз Коронеју и Хилијарт, које је Теба утврдила
- увидјевши ово, Клеомброт крене тешким и стрмим путем около планине Хеликон
- онамо се спусти, заузевши луку Креусиду и 12 тебанских бродова, те крене ка Теби

*Битка на Леуктри 371.г.

- на пола пута ка тамо, заустави се на брду Леуктра, видјевши Беотархе распоређење
- на овом неравном терену смјестило се око 11.000 Лакедемоњана и 6.000 Тебанаца
- ову разлику надокнадио је Епаминонда генијалном тактиком, ставивши на чело своје вој-
ске тзв. дубоку чету, клин од 50 штитова заредом, са Светом четом и Пелопидом напријед
- скроз другачије од дотадашње уобичајене тактике, сада се уздао управо на лијево крило
- оно је било наспрам спартанског десног крила, гдје су им биле најбоље чете и Клеомброт
- у средину и лијево ставио је остале Беоћане, не поклањајући им много повјерења
- Теспијцима је био послије дужег буњења допустио да одступе, али су их Фокиђани тамо
вратили, изгурујући напријед све бивше спартанске савезнике у својим редовима
- битка је отпочела борбом коњице, коју Лакедемоњани и тако никада нису имали најбољу
- како се коњица расипала, изазвала је метеж између редова, тако да Клеомброт напредова-
ше сам према тебанском лијевом крилу, док су му центар и његово лијево крило заостајали
- пробијајући спартанске редове од 12 штитова, тебански клин је лако расуо Спартанце
- Клеомброт убрзо погиба, настаје опште расуло, а лакедемонски савезници се разбјеже
- погинуло је око 1000 Лакедемоњана, од чега чак 400 Спартијата, спартанских грађана
- преживјели су признали пораз, тражећи да покупе мртве, не повлачећи се одмах у луку

- остатак војске се укопао у рововима и послао вијест у Спарту, која је све потресла
- не имајући другог избора, прикупе остатак снага, под вођством Архидама, Агесилајева
сина, и, скупивши још нешто савезника, из Коринта пребаце војску у Креусиду
- у међувремену тебански гласници оду да јаве новопечену побједу у Атину и Феру
- Атињани се нису баш највише обрадовали побједи, предосјећајући потоње сукобе
- Јасон се пак толико обрадовао, да је из истих стопа одлучио отићи на лице мјеста
- кренувши с коњицом и најамницима, за само 7 дана стигне на поприште, пројуривши
кроз Фокиду, своју непомирљиву сусјетку, да се његов пролазак није био ни примјетио
- Тебанци предложе да на јуриш узму лакедемонске ровове, сад када је ту, али он одбије
- сматрао је да је политичка тежина пораза довољно значајна да нема потребе за тим
- понуде Лакедемоњане миром, и они, видјевши колика сила је пред њима, пристану
- будући неповјерљиви, крену ноћи, и сусретну се са Архидамом у Креусиди, објаснивши
све околности, тако да је на лицу мјеста сва војска била распуштена
- постоји и варијанта да је и долазак Јасона, и долазак Архидама био очекиван, те да их је
обојицу исход битке затекао успут, и да ови нису напуштали ровове управо због појачања

- Јасон је на повратку кући, за своје потребе, порушио Хераклеју, која надгледа Термопиле
- затим, пошто се нагодину очекивало организовање Питијских игара, одлучи онамо пока-
зати пуну силу и славу уједињене Тесалије и затражити вођство у Амфиктионији
- у томе је спријечен, јер га је 370.г, док је саслушавао молбе, убило 7 наоружаних људи
- њега су наслиједила његова браћа, неспособна и невољна да чине све што и он, тако да се
Тесалија вратила на своје дотадашње тековине нејединства и међусобних размирица
- ово је иначе директна прекретница да Теба, а не Тесалија, постане нова водећа сила
- њен задатак сада био је да спријечи било какав пораст моћи и у Тесалији, и у Спарти
- имамо јасне индикације да је дошло до беотског синојкизма, те да су сви појединачни
градови своје грађанско право сада остваривали у Теби, али то није потрајало дуго времена

2. Политика Тебе у јужној Грчкој, Аркадији и Месенији

- спартански пораз код Леуктре био је шок за цијелу Хеладу, који је изазвао низ немира
- ниједан спартански краљ није погинуо у бици још од Леониде у Бици код Термопила
- демократски покрети сада су се раширили и широм Пелопонеза, избацујући из градова
спартанске хармосте и олигархе, које су ови подржавали, понегдје чак веома насилно
- највећи одраз ове нове политике видимо у Аркадији, која се одлучила ујединити
- под вођством Ликомеда Мантинејца раштркани Мантинејци напусте села и врате се у
град, поновно подигавши зидине, те их Агесилај покуша натјерати бар да га замоле
- они нису пристали ни на то, већ су град обновили, и почели скупљати Аркађане око њега

- Мантинеја је 370.г. обновљена, али овај пут си нису смјели допустити опасност од ријеке
- Офису је додат још један ископан канал, који је ишао око зидина, и опет се спајао у једно
- тако не само да није више било опасности од ријеке, већ је постала и средство одбране
- и зидине су урађене тако да се капије саграде на дјеловима тврђаве који се преклапају
- особита пажња посвећена је томе да десно крило непријатеља буде увијек лако доступно

- сви аркадски градови сада се ујединише у федерацију, сем Хереје, Орхомена и Тегеје
- ова нова Аркадија била је свјесна тога да им је потребно некакво заједничко средиште
- како не би изазвали суревњивост неког од градова, као што је то био случај са Тебом, а и
из простог разлога што су аркадски градови махом били мањих димензија, саграде нови
- на југу аркадије саграде 371-369.г. Мегалопољ, смјестивши онамо заједничку Скупштину
- тај град је, осим средишта, постао и посебан полис, сабравши у себе околне становнике
- његов положај био је веома повољан, те је служио као заштита од Лаконије, с југа
- у Скупштини, која се називала Десет Хиљада, учествовали су сви грађани федерације
- имали су и Вијеће, као извршно тијело, и одлучивали су о свим заједничким питањима
- изгледа да се гласови бројаху по градовима, сходно броју становника (cf. атинске деме)
- вијећница аркадског савеза била је Тесилиј, смјештена преко пута огромног каменог по-
зоришта, што даје назнаке да је служило како за драмске, тако и за политичке наступе
- крај ријеке Хелисонт, која је пресијецала град, били су Агора и градски Булеутерион
- на другој страни ријеке био је федерални простор, дакле, федерална вјећница, позориште,
коначишта за чланове скупштине, те војни гранизон од 5000 хоплита аркадског савеза

- исте те 370.г, на концу приступи савезу и Тегеја, пошто су Мантинејци отјерали проспар-
танске људе из града, што је наишло на велико огорчење краља Агесилаја и Лакедемонаца
- тад крене с војском у Аркадију, пустошећи њиве, ал ниједна страна се није усудила на бој
- на другој страни видимо Атину која сакупља бивше спартанске савезнике да потврде мир
- обећају једни другима да се бране у случају напада, у чему се сложе сви осим Елиде
- Атина се није усудила да ратује, нити је смјела да повлачи икакве озбиљније потезе, те је
ово био један чисто политички гест да се осигура, али видимо да је убрзо издала Аркадију
- пољубивши врата онамо, Аркађани се обрате за помоћ Теби, која то објеручке прихвати
- гледала је ка томе да се Спарта на било какав начин ослаби, а сада је имала и прилику
- узгредно, био је убијен и Јасон, а убрзо након битке код Леуктре теби приступе и Малија,
Фокида, све три Локриде, па чак и одметнута Еубеја, тако да је завладала средњом Грчком

- пошто је тебанска војска, на челу са Епаминондом, стигла у Аркадију, Агесилај већ утече
- размишљао је о томе да се повуче назад, али Аркађани дадну смјел приједлог, напад на
Спарту, што се никада то тада није десило у историји Хеладе, а град би незаштићен
- имајући огромну војну силу, нису имали никаквог стварног разлога да се нечега боје
- стога крену кроз Лаконију, и дођу до Селасије, недалеко од Спарте, на рачвиште путева
- спалили су град, те хтјели одмах ући у Спарту, али је спаси набујала ријека Еурота
- одатле се спусте дуж ријеке све до Амикле, али стигне појачање спартанских савезника
- Спарта је сада била згранута, по први пут видјевши непријатеља пред својим очима
- улаз у спарту, на мосту на Еуроти, чувао је Агесилај и огромна лакедемонска војска
- тада је чак обећао и слободу 6000 хелота, уколико пристану да се боре, себи на уштрб

- током година хегемоније, Спарта је оболила од богатства, са којим се није могла носити
- почеле су се распродавати парцеле, те су се бројне једнаке парцеле претварале у све веће
- грађани су напуштали град, а број пуноправних грађана у том тренутку би свега 1.500

- Епаминонда, опустошивши сву јужну страну од Еуроте, почев од Тајгета, па све до Ги-
тија, на обали мора, врати се назад у Аркадију, са идејом да удари још јачи ударац Спарти
- спустивши се у Месенију, побуни тамошње робове, потомке давно заробљенх Месењана
- сакупи их и утврди град Месенију на Итоми, саградивши Акропољ, основавши државу
- тако је Месенија 370-369.г. поновно добила своју независност и суверенитет
- Месењани, расути суда по свијету, имали су сада дом, и почели су се враћати у отаџбину
- извршен је синојкизам околних мјеста и Месенија је постала изразито слична Атици
- читава Месенија била је територија града Месене, и сва друга мјеста су јој припадала
- Епаминонда не само да је одсјекао пола спартанске државе и пола њених робова, већ је
тако одсјекао Спарту од основног начела грађанских права по Ликурговом уставу
- наиме, Лакедемон је у потпуности изгубио више од пола своје земљишне површине
- на тај начин Епаминонда је директно ударио на смањење броја становника у Спарти
- подигао је у Делфима вотивни дар од плијена из Лаконије, али је временом изгубљен

- Спарта, очајна, пошаље Атини молбу за помоћ, која је, Калистратовом заслугом, усвојена
- унаточ дугогодишњој традицији ратовања, Спарта и Атина, како политички, тако и у пра-
кси, имали су много већи антипатију према Беотији и Теби, него једни између других
- послат је Ификрат са цијелом војном силом, те крене преко Истма, заузевши Коринт и
Кехреју, да би заштито позадину војске, затекавши Тебанце како се враћа кући
- тада се врати у Коринт, и почне узнемиравати Беоћане на повратку кући, при том избјега-
вајући директан сукоб, јер је повод доласка био одбрана спарте, а не борба с Тебанцима
- међутим, послије дужег колебања, Атина 369.г. и службено склопи савез са Спартом
- изишавши из неутралности, сада зажели вратити изгубљене посједе, попут Амфипоља

- сљедећег периода Аркадија и Спарта наставе с борбама, а Епаминонда би поновно иза-

бран за беотарха, те послан на Пелопонез, камо није могао стићи због атинске блокаде
- Атињани се утврде на планини Онији, на пролазу кроз Истам, не дозвољавајући пролаз
- Епаминонда са својом новом формацијом се лако пробије, те заузме Сикион и Пелену
- утом у Лаконију стигне 2000 келтских и иберских најамника од Дионисија Сиракужанина
- увидјевши то, Епаминонда се врати назад, и, под оптужбама, не буде изабран за беотарха
- Теба тада почне постављати сопствене хармосте у пелопонеским градовима, стварајући
жељу да замјени Спарту у њеној улози, што је наишло на велики отпор у Аркадији
- наиме, иако се послужила савезништвом, и даље је хтјела очувати своју аутономију
- од Спарте се сада оградила, створивши спону с Аргом и Месенијом, тако да се све троје
могло бранити без потребе за страном интервенцијом, и почне ширити сопствени утицај
- подвргне под свој савез и Орхомен и Хереју, одметнуте акрадске градове, а и Трифилију
- ова област, у којој је град Лепреј, била је дугорочни трн у оку Елиди, и мета њених напада

*Битка без суза 368.г.

- истом Дионисије пошаље још појачања, али, по уласку у Аркадију, Спарта их повуче
- ту се изгубило вријеме, и истекне период на који су најамници плаћени, и крену кући
- на путу ка луци Гитији, спопадне их у планини аркадска засједа, те Архидам притекне у
помоћ, и порази Аркађане, нанијевши им тешке губитке, не изгубивши ниједног грађанина
- зато је ова битка прозвана „Битка без суза“, али је била од веома малог значаја, и оволика
радост у Спарти поводом те побједе само показује колико је ниско пала и пропала

- прави разлог повлачења Дионисијевих снага био је Сабор у Делфима, одржан те 368.г.
- онамо је, на његову, атинску и спартанску иницијативу дошао персијски сатрап
- покушали су опет да васпоставе Царев мир, али су услови били такви да се Спарти врати
Месенија, а Атини Амфипољ, што је и једно и друго Теба одбила, тако да је сабор пропао
- опција Персије сада је пак била упадљива, и већ 367.г. видимо многе посланике у Суси
- Пелопида је отишао лично онамо, да тражи од Великог цара признање Месеније
- изгледа да је он имао највећег успјеха у убјеђивању, јер је одређено да буде независна,
као и Амфипољ, а да Трифилија остане у Елиди, што је директан ударац на Аркадију
- нови мир је послат свим градовима, али га је већина одбила, јер је одговарао само Теби
- стога Епиминонда 366.г. крене да опет васпоставља своју вољу на Пелопонезу
- уз помоћ Аргиваца опет пређе преко Оније, и крене сакупљати савезнике, отишав у Ахају
- ова је лако наклоњена на страну Тебе, али је зато почела постављати онамо своје хармо-
сте и протјеривати ахајске олигархе, који су, пресабравши се, повратили назад градове
- послије овога Ахаја је постала ватрени сљедбеник Спарте, а Теба је стекла непријатеља
- у Сикиону се пробио извјесни Еуфрон, који је успоставио демократију у граду, протјерав-
ши из града олигархе, за шта је добио подршку тебе, и избори да га изаберу за стратега
- потом сачини тјелесну гарду и војсуку најамника, прогласи се за тиранин, и заузме град
- због великог незадовољства, Теба га мораше протјерати, а он преда луку Спартанцима
- ови луку нису задржали, али су зато Атињани вратили Еуфрона назад у Сикион
- међутим, и даље му је била потребна подршка да се одржи на власти, тако да оде у Тебу
да је тражи, али га онамо убију двојица Сикиоњана, изгнаника, које Теба ослободи на суду
- па ипак, овај је у народу био веома популаран, као што то први у низу тирана обично би-
ва, особито због прогона политичких насилника, те власт у граду преузме његов син

- на другом крају Тебанци заузму Ороп, а Атина, немоћна, позове савезнике у помоћ
- нико од њих то не учини, па прилику искористи Ликомед Мантинејац, успјевши да скло-
пи савез са Атином, али, на велику несрећу за Аркадију, био је успут убијен од изгнаника
- сада је Атина била у савезу са Спартом и Аркадијом, које су у рату, а Аркадија са Тебом
и Атином, које су такође биле у рату, тако да овдје видимо велику политичку иронију
- утом Атина, чији су војници били широм територије Коринта, намисли да га заузме
- за то се у Коринту чује, те она уљудно испрати атинске војнике лијепо сада да иду кући
- међутим, није могла сама да се брани, те склопи посебан мир с Тебом, скупа с Флијунтом
- ове државе сада су формално признавале независност Месеније и биле неутралне у рату
- Спарта је изгубила са тим гестом, али просто није била способна да Коринт брани
- једини начин да она склопи мир био је враћање Месеније, што је било веома незгодно
- па ипак, будући да је била испушена муштикла, у потоњем периоду јој се није посвећива-
ло исувшие пажње, особито по распадању Аркадије, тако да сукоб пређе на Тебу и Атину

3. Тебанска политика и дјеловање у сјеверној и средњој Грчкој

- на сјеверу пак у обезглављеним Македонији и Тесалији ступају нови краљеви на власт

- у обје државе завладао је по један Александар, али се Тесалци свом не жељаху покорити
- зато позову Александра Македонског (тај није освојио Персију), да им помогне у одбрани
- међутим, он Тесалији помогне тако што заузме многе градове себи и на за себе пријем-
чив начин их обезбједи од Александра Тесалског, што је изазвало негодовање Тесалаца
- зато они позову, те 369.г, у помоћ Тебу, која им пошаље војску на челу с Пелопидом
- његов задатак је био борба против обојице Александара и разједињење тесалске државе
- као контратежа Александру из Фере оснује се Тесалска федерација, састављена од четири
тетраде, на челу којих су стојали полемарси, а над њима бјеше вишегодишњи архонт

- у Македонији у исто вријеме дође до сукоба у држави, у којима је Теба посредовала

- тада Теба и Македонија склопе савез, али дође до преврата на пријестолу
- извијесни Птоломеј убије Александра, и ожени се његовом маћехом, Еуридиком
- устане тада пак и други претендент, и потпуни раздрор спаси Ификрат, који се појавио с
атинском флотом у Термајском заливу, да спасе ситуацију, на захтјев Еуридике
- она је њему била помајка, пошто га је краљ Аминта био усвојио и одгојио
- овај је онамо завршио борбу међу претендентима, и ставио свог побрата Пердику на власт
- међутим, он је још увијек био малољетан, тако да је Птоломеју оставио да буде регент
- брзу акцију Атине свакако је изазвало интервенисање Тебе, тако да ју је предухитрила
- она се са тим није и помирила, те нагодину, 368.г, Пелопида поновно иде у Македонију
- натјера Птоломеја да склопи савез са Тебом, и да да му уручи таоце као знак вјерности
- млади племићи, међу којима и Филип Македонски, као дјечак, одведени су у Беотију
- онамо су обучавани у беотским школама, под патронатом и будним оком Епаминонда

- ријешивши Македонце, сада се Пелопида окрене на Александра, и стигне у Феру

- дошавши у његов табор, сазна да је овај склопио савез са Атином, па још га узме за таоца
- Тебанци крену у ослобођење свог заповједника, а овом стигне у помоћ 1000 Атињана
- неспособно вођство довело је до краха Тебанаца, и безбједно повлачење им је обезбједио
једино Епаминонда, који се борио као обичан хоплит, а војска га замоли да их води
- сљедеће 367.г, он преузме вођство над војском, будући на препоруку изабран за беотарха
- циљ му је био да овог довољно јако напада да овај мора пустити Пелопида на слободу
- то је тако и учињено, те се Александар избори за једномјесечно примирје, да се разабере
- ослободио је Фарсал од Александра, али није хтио у потпуности ни да га уклони
- наиме, требала му је некаква пријетња, која би осигуравала оданост Тесалаца под Тебом
- Александру је оставио Фтиотиду и Магнесију, тј. читав Пагашки залив, и пар градова
- овај је пак био мало муњен, те је вршио велике свирепости, ако је вјеровати гласинама
- поштовао је бодеж којим је убио стрица као божанство, и звао га „Срећко“ – Τύχων

- Ификрат је наставио да крстари уз обале Тракије, гледајући како да уграби Амфипољ

- све му је било џабе, јер је то умногом зависило од Македоније, која сада бјеше с Тебом
- осим тога, Халкидички савез поновно је формиран, и склопио је споразум с Амфипољем
- нешто занимљивија дешавања имао је Тимотеј, који је послат да интервенише у МА
- наиме, сардски сатрап Ариобарзан побунио се против Великог цара и тражио подршку
- Атина је то морала извести тако да не повриједи своје односе са њим, а да ипак учествује
- Тимотеј освоји Самос, који је Персија преко мира била окупирала, и помогне сатрапу
- за заслуге поклони му Сестос на Трачком Херсонесу, те овај крене и тамо с акцијама
- идеја је била да се читаво полуострво поновно врати Атини, а насели и клерухе на Самос
- оградила се од Савеза рекавши да Самос није чланица, али свеједно, прекршила је дух са-
веза и своје ријечи да то више неће чинити, и тако своје претензије учинила очигледним

- за своје заслуге у малоазијској експедицији, Тимотеј би изабран за заповједника флоте

- његов задатак сада био је свој успјех прошири на сјевер, гдје је био Ификратов неуспјех
- наравно, разлика је у томе што је овај имао само непријатеље, а Тимотеј тамо чак сатрапа
- мало прије тог именовања, те 365.г, Пердик убије Птоломеја, и освети братово убиство
- ступивши сада на пријестол пуноправно, раскине везе са Тебанцима и окрене се Атини
- добивши подршку његове војске, Тимотеј заузме Метону и Пидну у Термајском заливу
- затим, на Халкидици заузме одмах Торону и Потидеју, у којој насели атинске клерухе
- циљ овог дјеловања био је слабљење Олинта, вође Халкидичана и савезника Амфипоља
- у међувремену је коначно стигла и Артаксерксова потврда атинског права на тај град
- два пута је напао на Амфипољ, узевши најамнике, али га није успио покорити

- ту је одмах одреаговала и Теба, која је знала да је послије Амфипоља сљедећа Еубеја

- освајањем Еубеје, Беотија би била Атини као на длану, и одлучи нешто подузети
- Епаминондин приједлог био је да се сагради флота, што је, као такво, било усвојено
- за Беотију, веома веома слабо развијену државу у погледу трговине, био незгодан потез
- као што је и Перикле некада увидио да Атина не може на двије стране, то се видјело и сад
- тим више што морнарица изискује велика средства а Беотија нема никакву трговину
- па ипак, прије него што је до тога дошло, саграђено је 100 тријера, које пошаљу у Про-
понтиду 364.г, на челу са Епаминондом, на опште незадовољство самих Атињана
- страх од некакве флоте за једну поморску силу, каква Атина јесте, није био посриједи
- наиме, ово испловљавање одмах су искористиле многобројне незадовољне чланице Дру-
гог поморског савеза, које су се, видјевши поновно ширење атинских клеруха, побуниле
- Бизантион и Кеос, који је крај саме Атике, први се побуне, а Хиос и Родос уђу у прегово-
ре са Епаминондом, који се, задовољан што је барем пометњу направио, врати кући
- ту пометњу итекако искористе атински непријатељи на Трачком Херсонесу, у граду Кар-
дији, који је тик крај Трачког Истма, и тако важно мјесто за превласт на полуострву
- борбу против Атињана подржи и Ификрат, који је, будући смјенен, сада био у Тракији

*Битка код Киноскефале 364.г.

- Пелопида одлучи кренути на још један поход против Александра из Фере, савезника Ати-
не, кога се више није могло трпити, тим више што је непрестано салијетао Тесалски савез
- на поласку у Тесалију деси се помрачење сунца, те пророци предвиде некакву несрећу
- стигао је код Фарсале, и, скупивши се онамо са тесалским савезницима, крене пут Фере
- Александар им крене у сусрет, и сада је било битно ко ће заузети брда која раздвајају Фе-
ру од Фарсале, које се зваху Псеће главе (Κυνοσκεφαλαί), и већ ту заподјену борбу
- тебанска коњица побједи тесалску, те крене да је гони, за које вријеме Александрова пје-
шадија заузме Псеће главе, и ту почне борба Тебанаца да преотму положај од Тесалаца
- у једном тренутку битке Пелопида види Александра, и у тренутку мржње крене за њим
- овај је бјежао испред, тако да се Пелопида нашао дубоко међу непријатељима, и убише га
- на концу су Тебанци/Тесалски савезници побједили, али Пелопидин губитак бјеше тежак
- као ослободилац тебе и утемељитељ њеног новог поретка, био је душа тебанске државе
- стога нагодину, 363.г, војска поновно крене и одузме Александру све градове осим Фере

- исте те године разорен је и Орхомен, након откривања његовог учешћа у завјери против
Тебе, тако да га ови покоре, поубијају све мушкарце, који су се бунили, а остале поробе

4. Битка код Мантинеје

- док су Теба и Атина водиле сопствени сукоб, на Пелопонезу су ствари мало живнуле
- Елида и Аркадија биле су у сукобу око Трифилије, коју је мир Елиди гарантовао, а ова је
одбијала да јој је врати, а и сама Трифилија је тако хтјела, док се Теба није хтјела мјешати
- ту прискочи Спарта, која је недавно ослободили Селасију, и склопи савез с Елидом
- иако је и сама у своје вријеме Трифилији гарантовала независност, сада се предомислила
- само заједничким подвигом бјеше изводиво да Елида врати Трифилију, а Спарта Месенију

- Елида заподјене сукоб 365.г, заузевши спорно погранично мјесто Ласион, одакле је про-
гнају аркадски епарити, федерална војска, која сад одлучи спустити се у Олимпију
- тада се преусмјере ка неутврђеном граду Елиди, али Елиђани их убрзо поубијају
- већ сљедеће, 364.г. крене нешто озбиљнији напад, тако да Елида мољаше Спарту да на
било какав начин одврати овима пажњу, те они заузму Кромнон, на путу за Месенију
- Архидам ту одмах привуче пажњу и Аркађана, који се повуку, и Месењана, и Аргиваца
- нашавши се са свега 200 људи, био је опкољен са свих страна, и морао да се евакуише
- први покушај му није успио, а у другом су скоро сви заробљени, и то не с чуђењем
- што би некада било шок, сада је било нормално и сасвим очекивано, за сићушну Спарту

- ускоро су почеле, те 364.г, и Олимпијске игре, сада под управом Писе, којој су и отете
- игре је чувало 2000 аркадских хоплита, чији је гарнизон у Олимпији био већ годину дана
- полако се почело са играма, а Елиђани упадну, и изазову битку у сред светилишта
- браниоци их успију протјерати, али се игре проглаше за неважеће, на радост Елиђана
- сви Хелени су били огорчени на Аркађане, сматрајући Олимпијске игре правом Елиде
- кап која је прелила чашу било је заплијена блага из Олимпије за потребе Аркадије
- то одмах искористи Мантинеја, која је већ дуже вријеме била суревњива спрам савеза
- отцијепи се и аутоматски стане на страну Спарте, а савез забрани пљачкање Олимпије
- сада се, иронично, Тегеја, спартанска претходница и врата Лаконије, нашла као строго
антиспартански град, а Мантинеја, коју су Спартанци разорили, била је њихов савезник

- па ипак, Аркадија се сада пронашла у незавидној ситуацији, окружена непријатељима са

трију страна, па од Мантинеје и изнутра, не имајући никаквих средстава да држе војску
- то самим тим почну да се пријављују аркадски богаташи у војску да служе џабе
- осим што нису тражили накнаду, још су и доприносили војсци, и заузму важне положаје
- сада се убрало мјеста за аристократску политику, која се смјешила савезу са Спартом
- Теба је итекако осјетила опасност од овакве промјене слике, гдје би изгубила и Месенију

- Тебанци 362.г. поновно крену на Пелопонез с војском, да подрже протебанску странку

- међутим, и та и ова друга се сложе око примирја с Елидом, у коме јој признају неприкос-
новено право на одржавање Олимпијских игара, са заклетвом да ће се мир поштовати
- када је у Тегеји положена заклетва и започета прослава, тебански хармост затвори град
- тада похвата све представнике антитебанске странке, а Мантинејци су већ били отишли
- послије више пријетњи из Мантинеје, хармост се препадне и пусти све затворенике
- Епаминонд је ово осудио и запријетио Аркадији да се не може мирити с Елидом прије не-
го што се обрате Теби за то, и обећају да ће своје аркадске присталице бранити војском

- дошло је до расцијепа Аркадије на протебанску и антитебанску/проспартанску странку

- Атина је потоњу подржала, и скупа с Елидом, Флијунтом, Ахајом и Мантинејом (заједно
са проспартанским Аркађанима) склопи 362.г. Петоструки савез против Тебанаца

- Епаминонда коначно крене са свом војном силом из средње и централне Грчке, осим Фо-
киде, чији се војни параграф за савез односио само на одбрану, пут Пелопонеза
- стигавши у Немеју, очекиваше да пресретне Атињане, но како не дођу, продужи у Тегеју
- тамо су се сабирале и друге присталице Тебе, Месењани и Аргивци, а у супротном табору,
у Мантинеји, противнице тебанске хегемоније, укључујући спартанског краља Агесилаја
- он још увијек није кренуо, нити су Атињани стигли, па се одлуче напасти Мантинеју
- међутим, видјели су њен нови и моћан систем одбране, те се одлуче повући у Тегеју
- чувши да је Агесилај кренуо из града, намисли да кришом упадне и заузме празан град
- срећом по Спарту, то би дојављено преко неког Крићанина, и овај се врати назад
- затекавши ујутро заштићен и спреман град, тако да сад намисли прести Мантинеју
- пошто је најближи пут из Мантинеје у Спарту држао он, а сматраше да ће војска из Ман-
тинеје кренути да је штити, претпоставио је да ће морати ићи заобилазним путем
- закључак је био да ће Мантинеја остати празна, и похита назад да је ухвати на препад
- пјешадију је оставио у Тегеји да предахне, а коњицу хитно послао ка Мантинеји
- Епаминонд је био у праву, те је затекао град незаштићен, без војске, и народ како жање
- и град и Мантинејце спасила је само атинска коњица, која је у прави час стигла до града
- будући уморни од пута и једни и други, офрље се ту окрше и убрзо разиђоше

- војска петоструког савеза убрзо се вратила са Спартанцима, и стојаше пред Мантинејом

- сва ствар се веома одужила а Епаминонда је све вријеме вршио неуспјеле препаде губећи
вријеме, што је изазвало нестрпљење међу његовим савезницама, које су сад хтјеле кући
- било да је мир или борба у питању, рат је на неки начин сада морао бити окончан

*Битка код Мантинеје 362.г.

- приближавајући се непријатељима, нагло скрене војску у страну, заваравши непријатеља
- закључили су да ће се ту смјестити и припремати за бој, кога тог дана, дакле, неће бити
- међутим, он се нагло заокренуо, и то тако да његово лијево крило буде што ближе непри-
јатељском десном, а лијево крило што је удаљеније могуће од непријатељског десног
- његова тактика лијеве стране из Битке са Леуктре поново је била на дјелу
- одредио је посебну дубоку формацију, којом је лично заповиједао, да њоме пробије не-
пријатељско десно крило, у коме су иначе код Грка најјачи војници, овдје Спарта и Мантн.
- како се продор у непријатељској линији шири, тако војска у валовима, будући да стоји
накосо, наилази и проширује процијеп, све док не дође до потпуног расула непријатеља
- проблем у овој тактици био је што дуги ред, пошто изађе, постаје рањив Атињанима
- будући на лијевом крилу, могли су иступити, не правећи процијеп, и ударити на њега
- како би то спријечио, један дио коњаника и војске истури скроз десно, тако да могу уда-
рити Атињанима у леђа, уколико намисле издвојити се и кренути према њему, и осигура се
- на чело своје дуге колоне ставио је брзу коњицу, а за њом чврсте хоплитске редове
- и коначно, коњице су се сучелиле, и дуги ред је у потпуности расуо непријатељску коњи-
цу, а онда је наступио клин од хоплита, са Епаминондом, који је процијепио Спартанце
- направивши расцијеп, дошло је до расула и бјежаније, а остали, не разумијући шта се де-
шава, поколебају се и почну повлачити, те осим коњице, другдје борбе није ни било
- међутим, иако однијевши убједљиву побједу, Теба је претрпјела свој највећи ударац смр-
ћу Епаминонда, који је у потјери погођен, што је неограничено поколебало побједнике
- без његове команде свака акција била је бесмислена, јер му замјеника није постојало
- био је одредио и сам двојицу, а кад је чуо да су и они погинули, рече им да склопи мир
- мир је засита и склопљен, те су признати Мегалопољ и Месенија, код свих, осим Спарте
- након што је Епаминод прободен копљем, исто то копље пробило је јединство Беотије
 Хронологија:

371.г. – Битка код Леуктре

371-369.г. – Оснивање Аркадског савеза и Мегалопоља
370. г. – Обнова Мантинеје
Смрт Јасона из Фере
Прва беотска инвазија на Пелопонез
369.г. – Оснивање Месене
Друга беотска инвазија на Пелопонез
Први беотски поход на Тесалију
Убиства Александра Македонског
368.г. – Хереа и Орхомен придружују се Аркадском савезу
Сабор у Делфима
Битка без суза
Еуфрон постаје тиранин Сикиона
Други беотски поход на Тесалију
Пелопид заробљен
Први беотски поход за ослобађање Пелопида
367.г. – Грчки посланици у Суси
Други беотски поход за ослобађање Пелопида
Ариобарназова побуна
366.г. – Трећа беотска инвазија на Пелопонез
Тебанци заузимају Ороп
Савез Атине и Аркадије
Ликомедова смрт
Тимотејева експедиција у МА
365.г. – Тимотеј осваја Самос
Убиство македонског регента Птоломеја
Тимотеј осваја Потидеју и друге градове
Рат између Елиде и Аркадије
364.г. – Епаминондов поморски поход
Помрачење сунца
Трећи беотски поход на Тесалију
Пелопидова смрт
Битка код Киноскефале
Разарање Орхомена
Пишани прослављају Олимпијске игре
Битка на Алтису
Атина задобија Сестос
Тимотеј опсједа Амфипољ
363.г. – Тимотеј враћа Бизанти
 XVI – УСПОН МАКЕДОНИЈЕ

1. Атина поново заузима Херсонес и Еубеју

- након Мантинејске битке, унаточ великим посљедицама, све је опет дјеловало по старом
- грчки градови су опет били у свом безброју, без тенденција да развијају велике сукобе
- поморска дјелатност је цвјетала, трговало се, градило се, насељалавало се, све по реду
- Атина је у оваквом стању имала прилику да крене у повратак Егеја и Пропонтиде
- том приликом могла је примјетити раст двију забачених држава: Карија и Македонија
- прва је била и поморска сила, те је на први поглед изазивала више страха од потоње
- њу од најранијих времена сматраху полуварварском државом, и не узимаху је за озбиљно

- тренутак непажње искористи Александар Тесалски, развијајући сада гусарску дјелатност

- заузео је острво Пепаретос, спрам Тесалије, и на препад 361.г. опљачкао луку Пиреј
- сада је Атина прекинула савез са њим, а склопила савез са градовима Тесалског савеза
- тада су осуђени на смрт Калистрат и дежурни науарх, те су једва спасли живе главе
- овај је побјегао у Тракију и након пар година вратио се у домовину, гдје га опет погубе
- народ није више био бијесан, али ни заинтересован, и нико се није потрудио да га спасе

- у међувремену Херсонес Трачки заузму локални краљеви, одузевши га од Атине

- након смрти тамошњег владара, дође до претендентских борби, у којима један од владара
обећа да ће дати Херсонес Атини ако га подржи, али своје обећање није сасвим одржао
- Атина тада пошаље флоту и најамничку војску, те сама заузме Херсонес и казни Сестос
- читаво полуострво враћено је Атини и насељено клерусима, што смо видјели и на Саму
- исте те, 357.г. враћена је и Еубеја у поморски савез, а њен сљедећи циљ био је Амфипољ

2. Филип II Македонски

- македонски краљеви владали су генерацијама из трвђаве у граду Еги, у унутрашњости

- у строгом смислу ријечи Македонију представља сјеверозападна обала Термајског залива
- овај грчки народ завладао је сјеверним племенима, раширивши своју власт све до Пеоније
и Илирије на сјеверу, времено стекавши мијешани, тј. полугрчки карактер, због становника
- страх од побуне ових негрка, које су Пеонци и Илири непрестано подржавали, као и сами
упади тих народа, спрјечавали су Македонију дуг период да се бави било чим другим
- владар Македоније имао је непосредну власт само над приморски Грцима, тј. Македонци-
ма, док су покореним народима владале племенске старјешине у вазалном односу ка њему
- било какав напредак Македоније условљавао је да такав половичан однос буде прекинут

- краљ Архелај, насљедник Пердике, покушао је Македонију приближити остатку Хеладе

- у свом двору у Пели, крај језера Лудије, доводио је најразноразније хеленске умјетнике
- Хелени пак упоређиваху начин живота у Македонију са хомерским добом, чега и има
- наиме, многе појединости македонског уређења том опису заиста и одговарају
- разлика је то што владар, иако вођа свега, није имао апсолутну власт над својом државом
- морао је поштовати традиционално правои бирала га је народна скупштина, која је, осим
тога, једина имала право доношења смртне казне
- основна занимања Македонаца била су борба и лов, те видимо да мушкарац мора убити
дивљег вепра да би му било допуштено сјести са другим мушкарцима за сто (сиситија?)
- прије него што убије противника у борби, био је означен врпцом око струка
- били су склони Дионисовом култу и опијању, као и Трачану, о чему свједочи и Еурипид

- видимо Пердику како је 365.г. смакао свог очуха Птоломеја и сам завладао земљом
- у том стиже и Филип, његов брат, који је био у Теби, код Епаминонда и Пелопида
- заратовавши са Илирима, погиба у бици 359.г, а државу угрозе Пеонци и Трачани, који су
хтјели поставити на македонски пријестол свог кандидата, али насљедник је ипак остао
- малољетни Аминта службено је изабран за краља, а мјесто његовог регента узме Филип
- сада му је слиједила борба са претендентима, при том притиснут са свих страна
- Пеонце је поткупио позамашном свотом новца, што је морао учинити и са Трачанима
- кандидат кога су Атињани подржавали смакнут је, а неки њихови војници су заробљени
- ове је слободио без надокнаде, одрекао се Амфипоља, извукавши гарнизон, и склопи мир

- сљедећу зиму провео је у великој реформи, вјежбању и реорганизацији своје војске

- сљедеће 358.г, са силом од 10.000 војника и 600 коњаника, одлучи се обрачунати са Пе-
онцима, које је једним махом поразио, те се затим окренуо против Илира, који су били ту
- не хотећи изаћи из градова македонских вазала, морао их је отамо истјерати силом
- искористио је прилику тада да опроба нове војне маневре и технике, послије чега су Или-
ри избројали чак 7000 мртвих, након тешког пораза, а вазали су били потпуно подчињени

- осигуравши земљу изнутра и споља, сљедећи корак био је да ју економски ојача

- не бавећи се трговином, његова земља имала је једини изгледа за то кроз племените руде
- срећом по њим, оближња планина Пангај, изнад Амфипоља има у себи баш такво нешто
- стога склопи те године договр са Ташанима, које насели на планини, у Кренидама
- међутим, да би се комуникација са Пангајом одвијала како треба, било је потребно да се
потчини Амфипољ, који је он убрзо опсјео, па се он сам обрати Атини за помоћ
- она се тада бавила Херсонесом и Еубејом, тако да је град врло брзо пао под власт Филипа
- потом се упутио у Крениде, којима је саградио огромну тврђаву, и назвао град Филипи
- почела је активна експлоатација рудника, чији су приходи досезали 1000 таланата годи-
шње, свота и богатство какво себи ниједна хеленска држава није могла приуштити
- тада је спустио сједиште државе из старе Еге мало ниже у Пелу, крај језера Лудије

- исте године отео је од Атињана и Пидну и Потидеју, који није хтио задржати, већ је пода-
ри Олинту, који је негодовао због његових војних акција око Стримона и шире
- на тај начин га је вјешто ућуткао и одвукао од било каквих заједничких акција с Атином
- она је сада морала тражити савезнике у варварима: Трачанима, Пеонцима и Илирима
- Филип, међутим, Трачане поткупи, тако да се они одрекну права на Пангај, Пеонце чак
натјера у вазални положај, а његов војсковођа Парменион 356.г. потуче Илире до ногу
- рјешивши све недаће у своју корист, окренуо се унутрашњим пословима, у међувремену
гурнувши свог синовца по стран, сам прогласивши се краљем, и приступи реформама
- сљедећи корак био је консолидација македонских становника у јединствен народ
- то је учинио спојивши ратнички и национални дух у једну цјелину, организовавши про-
фесионалну војску од свих становника, развијајући им осјећај заједништва у борбама
- организована је војска по територијалним јединицама, гдје се посебна пажња ставила на
коњицу, чији је одред чинио краљеву тјелесну гарду – ἑταῖροι, поред пјешака – ὑπασπισταί
- његова реформисана војна тактика састојала се у ствари само у томе да је ред војника у
фаланзи сада био слободнији, кориштена су дужа копља, и циљ им је био одуговлачење
- они би презаокупљавали пажњу и средиште непријатеља, а коњица би шибала са стране
- ту своју тактику испробао је скоро на Илирима, и видио је колика њена разорна моћ јесте
- у међувремену се оженио кћерју епирског краља, Олимпијадом, с којом 356.г. стекне ма-
лог Александра Великог, потоњег освајача пола познатог свијета

3. Маусол из Карије

- за разлику од Илириа и Македонаца, Хелени и Каријци су били ближи, али и даљи

- наиме, Илири су Македонцима културом и етничком припадношћу ближи, али таква при-
сност, какву су је Каријци и ма. Грци имали имала је неупоредиво видљивије посљедице
- послије много вијекова цивилизационог напретка, Каријци су се све више хеленизовал
- грчки језик говорио се посвуда, а у престижнијим срединама све је било хеленско
- онамо је власт од сатрапа преузео извијесни Хекатомно из каријског града Миласе
- он и његов син Маусол били су уредне платише данка и вјерни поданици Великог цара
- зато им је он подарио својство сатрапа, накнадно не поставивши никога на то мјесто
- никад се нису формално прогласили за краљеве, тако да су Скупштина и Вијеће радили
- њих два су покоравали, један по један, приморске градове: Книдос, Халикарнас, Иасос
- Маусол је у своје вријеме освојио и сусједну Ликију, и премјестио пријестолницу у Хали-
карнас, хотећи отамо направити поморску империју, направивши тврђаву на Зефирију
- ово мало острво пред Халикарнасом имало је ратно и трговачко пристаниште и тврђаву
- стварање поморске силе и освајање грчких острова били су његови сљедећи задаци

- Хиос, Кос и Родос, побуне се 357.г, подржани Маусолом, а подржао их је и Бизантион

- Маусолу није било тешко да их подстакне на устанак, будући да су већ били у великом
негодовању због поновних атинских епизода са клерухијама, а било је и олигарха
- Атина одмах пошаље Хабрију, чувеног побједник у Бици код Накса, који нападне на Хиос
и с копна и с мора, а онда се неочекивано пронађе у стампеду Каријаца, гдје је погинуо
- не имајући другог избора, Атињани се повуку оставши са само 60 тријера, што искористе
Хијани и 356.г. крену са 100 бродова у напад на Самос, на коме су атинске клерухије
- Атина одмах пошаље у помоћ још 60 тријера са Ификратом и Тимотејем на челу
- Самос је био ослобођен блокаде, и сада је заједничка флота требала кренути ка Бизанту

*Битка код Ембата 356.г.

- од тога се предомисле, и одлуче окренути флоту право ка Хију, да га ријеше што прије
- одлуче напасти град у тјеснацу између острва и копна, али утом започне олуја
- Тимотеј и Ификрат, искусни адмирали, одустану од борбе, али Харет одлучи напасти
- од напада је одбијен, што није ништа страшно, али видимо проблем троглавог вођства

- по повратку у Атину, 355.г, Ификрат и Тимотеј буду оптужени за идају, а Харет, не би ли

некако сакрио сопствени неуспјех, повод за исти пронађе у њима двојици и оптужи их
- тужба је гласила да су узели мито од Рођана и Хијана да се не прикључе бици
- народ је, по обичају, био на страни галамџије, незадовољан што ниједан од два славна
адмирала није донио некакву чудесну и чудотворну побједу, тако да су брзо осуђени
- Ификрат, који није био нека политичка личност, лако се извукао кроз причу
- међутим, Тимотеј, надмен, горд и стамен, одбаци сву причу као потпуну глупост, као што
то тобично иде, и оглобе га на 100 таланата, које он сад не би хтио платити, све и да их има
- преселио се у Халкиду, гдје је врло брзо умро, оставивши Атину без великог адмирала

- Харет је сада сам кренуо у експедицију на исток, али га је убрзо стигла оскудица новца
- срећом, побуни се Артабаз (овај није био у Грчкој), и добије војну помоћ од Харета
- овај има војску, овај има новац, одлична комбинација, те се послије заједничке побједе
над постројеном војском неколико сатрапа навукао средстава, и наставио са експедицијом
- Атињанима се свидјела и побједа, и новац, али је привукло пажњу цара Артаксеркса II
- он је, како су Грци касније пустили причу, био толико љут, да је одлучио скупити војску
- од те приче, наравно, нема ништа, али је изазвала низ патриотских полета широм Хеладе
- у том периоду излази на видјело и славни говорник Демостен, који им каже да батале то
- и друге истакнутије личности су то савјетовали, и на крају Харет би опозван и склопи се
354.г. мир, у којима се признаје аутономија трима острвима: Хију, Роду и Коју, и Бизанту
- убрзо затим се одметне Лезбос, а одмах потом и Коркира, крупни атински савезници

- све се одвило баш како је Маусол планирао, и, пошто је Атина одступила, одмах он ступи
на сцену, смјенивши на овим острвима власт олигархијом, пореметивши уређења друштва
- сљедећи корак било је стављање каријских гарнизона у градове, и тако их потчини себи
- он, међутим, убрзо умире, и преузме власт жена му Артемисија, којој се Родос побуни
- овај се толико дрзнуо да тражи помоћ од Атине, против које се малоприје побунио, што
она хладно одбије, иако је демократски покрет у питању, тако да га Артемисија потчини
- њему и жени подигнута је била огромна гробница са просторијом за саркофаге, која је би-
ла толико велељепна. да је и у потоњем периоду остала пословична за посмртна здања
- та грађевина јесте Μαυσωλεῖον, тј. Маузолеј, која је остала као израз за гробницу и данас

4. Фокида и Свети рат

- након низа грчких држава које су се покушале домоћи на врх Хеладе, ред дође на Фокиду
- њу је на дјеловање подстакла спољна агресија, коју видимо још од Тебе и Епаминонда
- бјеше натјерана у савез у којем никако није хтјела бити, и једва је дочекала да га напусти
- Теба је суревњиво гледала на ово, и као што је посредством Амфиктионског савеза након
битке код Леуктре Спарти наметнула глобу и забрана прилаза Делфима, то хтједе и сада
- тај савез већ стотину година није био важан чинилац, а ли је и даље био дјелотворан
- ка томе се тим више стријемило што су западни беотски градови били под Фокидом
- и тако Теба и Локри изгласају да се богатим Фокиђанима одузме имовина и да Делфима,
а управо посредством Амфиктионског савеза, оптуживши их, тобож, због светогрђа

- испред фокидских оптуженика иступи Филомел, предложивши на заједничкој фокидској

скупштини, мјесту гдје су Фокиђани расправљали о заједничким стварима, да дадну отпор
- предложио је стварање најамничке војске и да се заузму Делфи, и узму његова блага
- указао је на права Фокиде на Делфе, о којима пише још Хомер, као и на неправду коју су
Делфљани починили Фокиђанима у Амфиктионији, те се обрати Спарти за помоћ
- она је, будући и сама под ветом, била за то заинтересовала, али је имала проблем са недо-
сљедношћу коју би показала, будући да је кроз читаву историју управо штитила Делфе
- не знајући шта друго да учини, краљ Архидам тутне Филомелу 15 таланата подршке
- он скупи још 15, набави најамничку војску, и без превеликих мука 356.г. Делфе и заузме
- никакво насиље није учињено, сем над једном породицом антифокиђана, коју је погубио
- тада пошаље посланства широм Грчке, оправдавајући положај Фокиде као заштитнице
Делфијског светилишта, обећавши да ће добро чувати сва блага и тековине истог
- Спарта сад отворено стане у савез са њом, док добије прећутну подршку Атине и других
- Теба сада отворено стане против Фокиде, сазове Амфиктионце и објави Свети рат

- Филомел је Делфе оградио зидинама, и сакупио војску од 5000 војника да их штите

- трудио се да људи и даље најслободније могу долазити и тражити савјет од Аполона
- покушавао је добити барем неки знак подршке од Питије, што је она упорно одбијала, и
када је покушао силом натјерати да сједне на троножац, каже му да ради шта год хоће
- трудећи се да не дира у блага из ризница, а требајући новац, утјера Делфљанима порез
- недуго затим, недалко од Делфа, сукоби се с Локранима, које је жестоко потукао

- Теба је окупила у Теромопилима скупштину Амфиктионаца и сабере велику војску

- Филомелу Спарта и Атина нису могле/хтјеле притећи у помоћ, тако да му је једини прео-
стали извор био да сакупи велику најамничку војску, за шта је неминовно требао ризнице
- прво је „позајмљивао“ од Аполона, а онда се навикао и отворено узимао скупоцјене завје-
тне дарове, претапајући их, скупивши тако 10.000 најамника, који не маре одакле је новац
- успјевао је једно вријеме одолијевати Амифктионији, све до Битке код Неоне, 354.г, гдје
су Фокиђани коначно потучени, а Филомел, стратег, потиснут до литице, и убије се

- мислећи да су његовом смрћу задали фаталан ударац Фокиди, Амфиктионци се повуку

- међутим испред ње стао је сада Ономарх из Елатеје, учесник у командовању војском
- он је сад већ отворено топио златне украсе из Делфа, а жељезне дарове претапао у оружје
- освојио је Амфису у Озолским Локрима, Трониј у Епикнемидским Локрима, Термопиле,
читаву Дориду, простор с оне стране планине Ете, и насели Орхомен њеним избјеглицама
- Теба, нашавши се у кризи, слала је сада своју војску у најамничко ратовање да би стекла
нешто новаца, што су чинили и Атина и Спарта, али нису, изгледа, имали много од тога
- у међувремену је Ономарх делфијским златом куповао пријетељство тирана из Фере
- они су расцијепили Тесалију, спрјечивши је од дјеловања против Фокиђана, тако да се
Тесалци одлуче обратити Филипу Македонском за помоћ, што он врло радо прихвати

- освојивши 353.г. Метону, задње атинско упориште у Термајском заливу, пређе онамо
- Ликофрон из Фере није имао никаквих изгледа против њега, и позову Фокиђане у помоћ
- овај пошаље чак 7000 војника, које је Филип поптуно скршио и протјерао назад
- тада крене Ономарх лично, са цијелих 20.000 војника, порази Македонце два пута, при-
моравши их да се врате у Македонију, и тада предаде цијелу Тесалију Ликофрону у руке
- држећи простор од Коринтског залива до Олимпије, ово је био врхунац фокидске моћи

- Филип се брзо консолидује и крене са војском да ослободи Делфе од Фокиђана

- почетак борби одвио се код Пагасе, коју је Филип још претходно био заузео и поставио
свој гарнизон у граду, тако да су све зараћене стране биле за то да му се Пагаса одузме
- у помоћ је притекао и Харет, те се Атињани, Тесалци и Фокиђани сукобе са Филипом не-
гдје у близини Пагасе, с подједнаким снагама, гдје су претрпјели страховит пораз
- македонска тактика донијела је смрт више од трећине фокидске војске и Ономарху
- Филип заузме Феру, истјера Ликофрона, потчини Тесалију, и обећа ослободити Делфе
- сада су се уозбиљли сви савезници Фокиде, и они који су до тада оклијевали, и велика си-
ла дочека Филипа на вратима Грчке, на Термопила, те се он, видјевши силу, одмах повуче
- постојала је шанса да се пробије на јуриш, али је одмјерено одлучио да сачека други пут
- за снажну реакцију Атине одговоран је Еубул, који је водио тадашњу атинску политику
- његовом заслугом су се Атињани оглушили о молбу Мегалопоља да их заштите од Спар-
те, што је њој било и сувишно, и непотребно, а и Спарта јој је била савезник
- све веће силе сада су се окренуле против Тебе, док је Лакедемон, природно, заиста и пла-
нирао такву интервенцију у којој би се Месенија вратила, а Мегалеполис био разорен

- до рата је стварно 352.г. и дошло, и Спарту подрже Мантинеја, Елида, Флијунт и Ахаја
- Фокида је послала 3000 војника Спарти, а и Теба знатну помоћ попрјечним савезницима
- многобројни Аргивци, Месењани и Аркадци, уз ту помоћ поведу низ мањих и неважних
сукоба са контра-страном, који су углавном били нерјешени, али је зато Спарта осујећена
- вођство Фокиђанима преузме Ономархов брат, и настави акцију против Локрана Епкнм.
- њега убрзо покоси болест, и управу преузме Ономархов син, који се борио с Тебом

- сва моћ Фокиде зависила је од посједовања Делфа и могућности набавке најамника

- па ипак, практично пљачкање једног панхеленског светилишта остављаше ружну слику
- додуше, Фокида је, у извијесном смислу ријечи, полагала право на Делфе, као на своје
национално светилиште, као што је Атина користила своја светилишта у тренуцима муке
- све вријеме је наглашавано да се те ствари позајмљују, па би их можда и вратили... некад
- прије свих тих догађаја земљотрес је био порушио храм у Делфима, тако да су га Амфи-
ктионци све вријеме обнављали, што се није прекидало ни током фокиђанског ратовања
- учествовање у изградњи, што је очекивано, није дозвољено само непријатељима

5. Напредовање Македоније

- преузевши контролу над Термајским и Пагаским заливом, Филип начини велику флоту
- почне терорисати атинске бродове са житом, пљачкати острва Лемнос, Имброс, Еубеју,
чак и Атику је напао, стога су Атињани морали учврстити свој положај на Хелеспонту
- када би га изгубили, њихова трговина и снабдјевање житом били би скоро па уништени
- стога одлуче склопити споразум са трачким краљем и послати војску на Херсонес
- за тај задатак прво је пао на памет Харидем, зет трачког краља, али приједлог се одбије

- завршивши са Тесалијом, Филип се окрене против Тракије, добивши подршку Бизанта,

Перинта, па чак и супарнички трачки владар Керсоблепту, који би на страни Атињана
- продријевши дубоко и муњевито у Тракију, Филип је стигао све до Хериног зида
- стигавши онамо прије доласка атинске интервенције, присили Керсоблепта да призна ње-
гову врховну власт, те 352.г, стекавши тако власт над пола Пропонтиде, изазвавши панику
- сада је хтио кренути на Херсонес, који је спасен само зато што се Филип био разболио
- у том тренутку имао је власт од Термопила све до обала Пропонтиде, владајући практи-
чно читавом сјеверном обалом грчких земаља, изузев Херсонеса и Халкидичког савеза
- сада је настојао да у својој земљи изврши културни препород и стави је у ред с осталима
- један такав потез био је одређивање Аристотела из Стагире, атинског студента, за учи-
теља свог сина Александра, указујући поштовање филизофском звању, његовом и других
- у истом периоду теоричким фондом у Атини управљао је Еубул, који је вјешто искорис-
тио своју управу над финансијама да спроводи своје мировне планове на дјело
- дјелећи народу велике суме новца, за светковине и друго, стекне његову наклоност
- коначно склопи мир са егејским побуњеним градовима, али његов рад прекинуо је Филип
- захваљујући атинским неуспјесима у Херсонесу и Пропонтиди, Еубулов утицај опадне
- ту се истакне велики говорник Демостен, са својим славним „Првим говором против Фи-
липа“, или „Првом Филипиком“, гдје позива Атињане на борбу против овог владара
- позива на ојачавање војне силе и суочавање с непријатељем на његовом тлу, у Тракији
- такође, позива и на учешће атинских грађана у војсци, што као војника, што као заповјед-
ника, осудивши њихову љеност у којој јој странци воде војску и странци ратују за њих
- његов говор дочекан је са одушевљењем, али ништа од тога није било остварено
- Атињани, сломљени од свега, сада су хтјели мир и да чувају своју трговину, и све

- Филип је сада окренуо врх копља ка Халкидици, на коју је дошао ред да ју покори
- она је вршила поприлично лицемјерну политику, покушавајући сједити на двије столице
- посљедица је била да је остала самцијата, тако да је била лака мета за Филипа, који је, на-
кон одбијања Олинта да му изручи његовог полубрата, 349.г. кренуо онамо с војском
- један за другим, градови су се предавали, а који нису, попут Стагире, покорени су
- сада се Олинт обрати за помоћ Атини, која радо прихвати такав приједлог, подстакавши
Демостена да опет предложи употребу терич. фонда у војне сврхе и мобилизацију грађана
- на Халкидику отиду с најамничком војском Харет и Харидем, а побуни се и Керсоблепт
- сада се Филип могао пронаћи у незгодној ситуацији, да није учини проницљив потез
- подстакао је Еретрију на Еубеји да истјера свог тиранина Плутарха, кога постави Атина
- за њом се убрзо побуне и Халкида и Ореј на сјеверу, привукавши тако дио атинских снага
- Атињани су на Еубеји доживјели дебакл, не успјевши потчинити ниједан побуњени град
- још су били заробљени и неки атински војници, које је морала откупити за 50 таланата, и
признати аутономију еубејским градовима, сем града Кариста, који је остао одан Атини

- тај неред искористи Филип, који жестоко салијеташе Олинт, све док није пао
- Демостенов се приједлог био усвојио, те би послато 2000 војника-грађана, који закасне
- град је већ био освојен и разорен, те 348.г, а становништво расељено и одведено у робље
- остали халкидички градови, хтјели то или не, морали су се покорити новом владару, али
им је остављена локална самоуправа, али су сада формално припадали Македонији

6. Филократов мир

- након пада Олинта, када су заробљени и многи Атињани, поставило се питање да ли

склапати мир са Филипом, или пак ићи у нове походе, за које више нису имали средстава
- одлука огорченог народа ипак је била борба, тако да крену тражити савезника на Пелопо-
нез, пославши говорника Есхина у Мегалеполис, да их покуша задобити против Филипа
- Еубулова политика на први поглед чинила се наклоњена Филипу – Φιλιππίζειν, с обзиром
на његове помриљиве ставове спрам његови потеза, али то је просто била стварност
- са друге стране, Филипу је сада циљ био мир с Атином и чланство у Амфиктионији
- добивши друго одвећ лако, посредством Тебе и Тесалије, одлучи кренути на Фокиду
- ова позове у помоћ Спарту и Атину, али стратег одбије њихову војску јер би позвана од
стране његовог политичког противника, а ни ови њему не вјероваху, због помагања Еубеји
- тако се скуп за одбрану Термопила од Филипа полако расипао, те се полако сви разиђу
- први корак тада повуче Атина, пославши посланство за мир у Македонију, заједно са Де-
мостеном и Есхином, које Филип радо прими, предложивши мир по основи status quo
- приједлог за ово посланство дао је Филократ, који је био на челу мировних преговора
- мир између Хеладе и Филипа се на концу склопи, али је одбио склопити мир с Фокидом
- Атина се морала одрећи Амфипоља, а Филип је њој признао право на Трачки Херсонес
- овој је прво било незгодно да тек тако претпусти свог старог савезника, али мир би дражи
- стигли су 346.г. македонски посланици у Атину, да се положе заклетве на мир
- делегација на челу с Филократом сада и формално прихвати услове мира, на шта народ
почне негодовати, због изузимања Фокиде и једног тесалског града, али их Еубул ућутка
- то је учинио одвећ лако, рекавши да ће се рат морати наставити ако се мир буде одбио
- у томе су помогли донекле и Македонци, обећавши повратак Оропа и Еуебеје Атини
- закунувши се на мир, сада Атињани похитају у Македонију, да то што прије заврше
- наиме, док год не положи заклтетву, Филип је могао ратовати, што је у Тракији и чинио

- коначно сузбивши трачке градове, присили Керсоблепта на вазални положај

- вративши се у Пелу, затекне тамо атинске посланике и бројне друге хеленске легате
- ови хотијаху склопити мир, а многи сјеверни Грци да им буде арбитар у размирицама
- пошто је мир сада био запечаћен, Атињани и Македонци ушли су у даљње преговоре
- Македонија је сада требала помоћи Атини да поврати Еубеју, а ова њој да уђе у Амфик-
тионско вијеће, затим, обома је био циљ слабљење Тебе и признање аутономије Беоћанима
- према Фокиди је сада, стичући много већег савезника, Атина била скоро равнодушна
- да се такво нешто стварно и деси спријечио је највећом заслугом Демостен са својом ан-
тимакедонском политиком, изричито тражећи да Атина буде на страни Тебе, а против овог
- ту је дошло до размирица међу самих посланика, тако да, осим мира, ништа није урађено

- по повратку у Атину дошло је до оштрих расправа међу противника и заступника Филипа

- па ипак, на концу је преовладала рационална политика сарадње с Македонијом, коју је
Скупштина усвојила, те да се настави у правцу стварања савезништва са овом новом силом
- ту је исто изгласано да се Фокиди нареди да преда Делфе Амфиктионији, под пријетњом
- Филип није губио вријеме на причу, тако да је већ увелико био на путу ка Термопилима
- фокидски стратег тајним преговорима претпусти пролаз Филипу, и изгуби се убрзо потом
- сада Филип потражи од Атине да дође на већ проходне Термопиле, како би заједно рје-
шавали прилике у Фокиди и Теби, али мрзовољне Атињане Демостен наведе да то одбију
- био је увјерио народ да ће Филип држати атинску војску као таоце, и они повјерују у то
- наравно, одбили су само физичку помоћ, у стојећој војсци, те одаслали само посланике
који су носили увјерење о атинског сагласности са тим да се Делфи одузму од Фокиде

- не могавши се уздати у Атину, логично рјешење било је да се Филип окрене Тебанцима

- западне беотске градове, које је држала Фокида, вратио је Беотском савезу, и учествовао
је у сједници Амфиктионског савеза, на коме се одлучивала судбина Фокиђана
- било је приједлога да се сви мушкарци Фокиђани поубијају, али Филип не пристане на то
- донесе само одлуку да се сви фокидски градови разбију на села, те да морају повратити
благо које су отели из Делфа у ратама од 60 таланата годишње, све до пољедњег обола
- због подршке Фокиди, из Амфиктионије су истјерани и Лакедемоњани, а и сама Фокида
- њено мјесто сада је заузела Македонија, а Атина је поштеђена, због писмене подршке
- па ипак, Демостен је све више развијао у Атињанима неповјерење према Македонцима
- то се и показало када се Филип хтио представити Хеленима, 346.г. на Питијским играма
- Атина није послала делегате на засједање које је Филипа одредило да организује светко-
вину, нити су послали службене представнике на самим играма, што Филипу западе за око
- такав гест био је нијеми револт против његовог учешћа у Амфиктионском савезу
- како не би правио проблеме, пошаље писмо у Атину, којим изричито тражи да се појаве
- то је већ имало облик ултиматума, тако да се сам Демостен морао показати недосљедним
- силе прилика су просто биле такве да се Филипу није смјело пуно противрјечити
- у том времену се већ престарјели Исократ, дугогодишњи заступник панхеленизма обрати
писмом Филипу, будући да у својој држави, од политиканства, није имао разумијевања
- исприча му о великом јединству свих Хелена у једној државу, с којом сада треба да крену
у освајања, прије свега на Персију, припојивши Хеленима простор од Киликије до Синопа
- ово веома модерно виђење је потпуна супротност Демостеновом идеалу Периклове Атине

- утврдивши се у Амфиктионском савезу, Филип је сада био изабран за архонта Тесалије

- на тај начин је постао прави владар те области, те постави своје људе за тетрахе области
- сљедећи његов потез било је ојачавање флоте и ширење утицаја на Пелопонезу
- онамо пружи подршку Елиди, Аргу, Мегалопољу и Месенији у борби против Лакедемона
- у Мегалепољу је подигнута бронзана статуа Филипа, а Аргос је одједном прапостојбина
македонских краљева, можда покушај повезивања Македонаца са хомерским еповима
- на другом крају огромним митом придобијао је наклоност странака међу Атињанима
- за Филипа бјеху Еубул, Есхин, Филократ и Фокион, човјек осредњих способности, ал' по-
штењачина и непоткупљив, недодирљив од бесједника, чак 45 пута би изабран за стратега
- насупрот ове странке мира, била је странка рата, са својим врсним вођом Демостеном
- овај је покушао оптужити Есхина за примање мита од Филипа и рад против атинских ин-
тереса, али је сам дискребилитован, када је овај осудио њему блиског човјека за порочност

- Демостен потом оде у Пелопонез ширити пропаганду против Македоније, те она одреагу-
је, пославши посланство у Атину да изложи протест против ширења клевета по Хелади
- то искористи Демостен, изрекавши „Другу Филипику“, у којом жестоко напада Филипа
- основни аргумент његовог излагање био је да он, тобож, хоће разорити Атину, и сл.
- Атина тада пошаље жалбу на услове мира, тражећи да јој се врати острво Халонесос, не-
далеко од Пепарета, које су Македонци били заузели, преотевши га од тамошњих гусара
- Филип без проблема пристане, јер је то острво тако безначајно, да у ствари није служило
ни за шта друго до за политиканство између ових двију држава, гдје се Демостен истицао
- досађивао је инзистирајући да споразум гласи како Филип „враћа“ а не „предаје“ острво
- затим, његовим утицајем Атина затражи и да се преиспитају Филипови посједи у Тракији
- он предложи да се изврши арбитража, што Атина одбије, показавши своју неозбиљност

- знатно ојачавши, Демостен искористи прилику да оптужи и протјера из града Филократа

- тачније, он је побјегао, па је стога осуђен на смрт, што је странци мира изазвало скандал
- то Демостен искористи, оптуживши Есхина, чиме је ушао у један од најпознатијих атин-
ских правно-политичких сукоба, у коме су се ова двојица бескрајно свађала и расправљала
- Демостен је показао изванредно умијеће софизма, непрестано изврћући чињенице
- расположење против Есхина било је заоштрено, али успио се извући, те 343.г, уз аутори-
тет и подршку Еубула и Фокиона
- Филип је сада одлучио да притисне Атину с двију страна, из правца Мегаре и Еубеје
- покушај преврата није успио у Мегари, те она склопи савез са Атином, а на Еубеји је већ
имао више успјеха, намјестивши у Ореју и Еритреји олигархије, али Халкида је опстала
- задржавши своје демократско уређење, била је принуђена да опет склопи савез с Атином
- у међувремену умре Филипов пунац, епирски краљ, те дође до борбе претендената
- подржао је свог шурјака Александра Епирског да дође на власт, и тако на извијесан начин
учинио Епир подложним Македонији, те сада почне радити на ширењу Епирског савеза
- прво му припоји област Касопију, западно, између ријека Ахеронта и Оропа, а одмах по-
том усмјери се на Амбракију, ширећи полако своју власт у правцу Коринтског залива
- коначни циљ његових акција био је Наупакт, кључ Коринтског залива, које су подједна-
ко желили и он, и Етолија, која је обећала да ће га држати за Филипа, па се полако удруже
- то изазове револт Амбрачана, Акарнанаца и Ахаја, који су Наупакт држали, чак и Корки-
ре, тако да пошаљу заједничко посланство са задатком потражње помоћи од Атињана
- тај простор Филип је ипак оставио на још неко вријеме, окренувши се сада на Керсоблеп-
та и Тракију, која се још од Персијанаца простирала од Стримона, до Хистра (Дунав)
- покренуо је 342.г. поход на Тракију, и већ 341.г. свргне Керсоблепта и потчини Тракију
- она је сада плаћала Македонији допринос, а овај изгради на Хебру град Филипољ

- изгубивши трачког савезника, Атињанима је монопол на Црном мору дошао у питање

- Филип наговори Атињане да бране своје интересе на Херсонесу, тако да пошаљу Диопи-
та са флотом тамо, гдје се он 341.г. сукоби са Кардијом, која бјеше савезница Македоније
- осим тога, напао је и неке Филипове трачке посједе, тако да је он протестовао у Атини
- она је била скоро спремна да се огради од тако страшно непромишљених потеза, али је
Демостен уграбио прилику да подржи Диопита, што је изразио у „Трећој Филипици“
- пошто је сада и Филип почео показивати непријатељске намјере, Демостен издејствује да
се организује војска, и да се почне са стварањем савеза против „македонске хуље“
- послати су посланици на све стране, а лично је отишао у Пропонтиду и отцијепио од Фи-
липа Перинтос и Бизантион, док су Атињани ослободили и Ореј и Еретрију од олигарха
- ови су сада сакупљени заједно у један Еубејски савез, и тако Еубеја није била зависна ни
од Македоније, ни од Атине, те је добила више независан облик

- губитак Перинта и Бизанта за Филипа је већ био озбиљнија ствар од дотадашњих ситних
играрија, тако да је по сређивању стања у Тракији ставио Перинт под опсаду 340.г.
- Атињани су блокирали пролаз македонској флоти кроз Хелеспонт, па изврши диверзију
- пошто им је тако привукао пажњу, проведе бродове и постави опсаду и с копна и с мора
- приликом диверзије је повриједио атинску територију на Херсонесу, и заробио пар атин-
ских бродова, те на жалбу Атињана да крши мир, он наведе писмом сва њихова кршења
- насупрот Атини, опсада Перинта ишла је лоше, јер имаше изврсан одбрамбени положај
- будући на високој стјени, опсада с обију страна имала је мало ефекта, а тим више што су
му дотуране намирнице из Бизанта, тако да он изненада скине опсаду и крене ка њему
- пошто је кључ Босфора био угрожен, Атина више није могла сједити скрштених руку, па
сруши стелу са споразумом мира, и пошаље Харета и Фокиона са флотом пут Бизанта
- стигла је помоћ и са Рода и Хија, тако да је Филипова опсада и овај пут пропала

- интересантна је упадљива неактивност атинске морнарице, која тада бројаше 300 бродова
- очигледно да је број стационираних бродова на Хелеспонту био мањи од оног потребног
- са друге стране, у атичким лукама Еубул је саградио низ грађевина за потребе морнарице
- проблем за морнарицу био је нови систем тријерархија, у који је укључено 1200 најиму-
ћнијих грађана Атине, и то по систему равноправне расподјеле обавеза и плаћања
- према томе, у складу са броју наручених бродова, једну тријеру су могла опремати пето-
рица, па тако све до петнаесторице, и то тако што подјеле трошкове градње на равне части
- међутим, иако је тих 1200 грађана заиста било најбогатијих, нису сви били исто богати
- најимућнији и најмање имућни из те групе плаћали су једнак износ, гдје су први понекад
и са лакоћом давали свој дио улога, а на ове друге се понекад морали дуже вријеме чекати
- чак штавише, такво оптерећење је за мање имућније од имућних имало велике посљедице
- све у свему, посљедица свега тога била је велико одуговлачење у изградњи бродова
- с успјехом македонске експедиције, Демостен је стекао довољно угледа да то реформише
- умјесто равних части, сада је сваки грађанин плаћао допринос у висини своје имовине
- на тај начин су мање имућни у много чему растерећени, а они најбогатији, са преко 30 та-
ланата имовине, морали су самцијати да опреме до чак 3 тријере, све са чамцима и осталим
- успио је изборити и формалну употребу теоричког фонда за војне сврхе и потребе
- у међувремену, 340-339.г, Филип је био на експедицији у Тракији, смирујући Ските на
граници, на Дунаву, учествујући у неколико окршаја на путу кући, гдје је рањен у ногу

7. Херонејска битка

- ушавши у отворени конфликт, Филипу није преостало ништа сем да се с Атином суочи
- имао је два избора, или да се суочи с Атином у Атици, или да је нападне на Пропонтиди
- моћ атинске флоте и њених савезница у потоњој је с лакоћом отклонила његове нападе
- као копнена сила, Македонија није имала шансе против једне моћне поморске силе
- будући да је и прелазак у Малу Азију био немогућ, једино преостало рјешење би Атика
- то је за Атину била и те како опасна експедиција, јер не само да је у потпуности обезври-
једила атинску премоћ на мору, већ поништила и њене дотадашње побједе на Еубеји, итд.
- сва та приморска мјеста, која је Атина изборила, против копненог похода нису користила
- Демостен је сада навукао непријатеља равно на своје капије, а пошто је однедавно стекао
и пуно вођство атинском политиком, сада је било само на њему да Атину извуче из тога
- био је тебански πρόξενος, нешто слично амбасадору, али у обрнутом правцу, тј. заступао
је интересе Тебе у родном граду, и настојао је да приближи ове двије државе још од раније
- постављало се питање да ли је то могуће, и зашто би се Теба окренула против Филипа
- недавно је скршио Фокиду и подарио јој превласт над Беотијом, а на другој страни имала
је Атину, своју вјековну супарницу, и избор се на први поглед чинио сасвим очигледним
- али када би се снаге Тебе и Атине удружиле, у шта се Демостен надао, зауставили би га

- у самој Теби сада је трајала афера поводом обновљеног атинског вотивног дара, посвеће-
ног Бици код Платеје, на коме је писало како су се Персијанци и Тебанци борили заједно
- стога почну да се домунђавају са Локранима из Амфисе да осуде Атину на Амфиктионији
- за ту завјеру сазна говорник Есхин, који се сада потруди да их убаци у рупу коју су сами
ископали, оптуживши их да су обрађивали земљу некадашње Крисе, која је проклета
- против овако убједљивог аргумента нису имали шансе, те се његов приједлог усвоји
- представници Амфиктионије тада дођу са пијуцима да униште локранске усјеве, али их
Локрани из оближње Амфисе нападну, тако да се сазове ванредна сједница у Термопилима
- разматрало се како казнити Локране за овај нови и светогрдни акт против Амфиктионије
- умјесто да Локри и Теба објављују Свети рат Атини, сада га Атина објављује Локрима
- унаточ брилијантном успјеху Есхина да спаси Атину, Демостен овај састанак бојктује
- наиме, избјегавао је политику удаљавања од Тебе, која је, исто тако, бојкотовала састанак
- остатак Амфиктионаца је 339.г. напао Локране, али није био довољно моћан да им утјера
одређене казне, тако да 338.г. позову Филипа да им помогне, што он објеручке прихвати
- стигавши у Термопиле, пошаље дио војске пут Амфисе преко Дориде, у којој је заповије-
дио да се заузме град Китинион, на путу онамо, а сам заузме фокидску Елатеју
- тај град био је разваљен, а сада га је поново утврдио, да има залеђе од беотског напада
- искористио је тај сплет околности да изнуди од Тебе коначни одговор коме је поклонила
своју наклоност, упитавши да ли ће заједно с њим напасти Атику, или га барем пропустити
- он то, по свој прилици, није у ствари хтио, већ је само хтио изнудити тебански одговор
- у међувремену је у Атини настао општи делиријум и паника поводом македонског прису-
ства у Елатеји, пошто се гласина да је кренуо на Атину проширила брзином свјетлости
- послато је у Тебу 10 посланика, на челу с Демостеном да покушају добити наклоност Те-
бе, са напоменом да учине и уступке, ако буде потребно, а да не траже никакве заузврат

- у Теби је било мало интересовања за савез са Атином, али је зато било непријатељског
расположења према Македонији, особито након што је Теби преотео мјесто Никеју
- из овог мјеста у термопилском кланцу истјерао је тебански гарнизон а довео тесалски
- игром случаја у Теби су се задесило истовремено и атинско и македонско посланство
- Скупштина, која је њихове приједлога слушала, сада је одлучивала о судбини Хеладе
- Теба се и те како нашла распета између антагонизма с Атином на једној страни, и чиње-
ницом да је послије Атина на Филиповој мети сљедећа Беотија, на другој страни
- док год је Атина слободна, а њен непријатељ, уживаће Филипову наклоност и биће сигур-
на, а ако стане на страну Атине, огромна војска стаће право пред њиховом капијом
- савез је с Атином, те 338.г. ипак склопљен, гдје је Демостен обећао сношење 2/3 трошко-
ва рата, одрекао се атинског права на Ороп, и признао је тебанску власт над Беотијом
- Атињани су то увијек одбијали признати, али сада су жртвовали беотску слободу зарад
слободе свих Хелена, барем је тако гласила Демостенова политика, која је сада успјела
- крајњи циљ његових дјеловања сада се укомпоновао у слику, и све су се коцкице сложиле

- савезници су сада запосјели све пролазе из Фокиде у Беотију, и послали Харета у Локре
- стао је између Дориде и Амфисе, али га је Филип поразио, и заузео Амфису и Наупакт
- сазнавши за то, савезници се повуку у Херонеју, у Беотију, држећи сада положај онамо
- њихово претходно мјесто заузме Филип, са 30.000 војника, и 2.000 војника, док су саве-
зници имали тик нешто мање од тога

*Херонејска битка 338.г.

- линија фронта протезала се 5 км, од Херонеје на лијевој страни, до ријеке Кефис на десној
- унаточ Епаминондиној стратегији, Беоћани и Света чета, с Теагеном, заузму десно, по-
часно мјесто, средину мањи савезници, Фокиђани, Коринћани, Ахајци, и још неки други
- ове је Демостен окупио за борбу „за хеленску слободу“, а сам је стао у ред као хоплит на
лијевом крилу, гдје су били Атињани, вођени Харетом, и још двојицом атинских стратега
- он сам је био веома познат, али и не тако вјешт, а друга два била су сасвим неспособна
- Филип је спрам тебанских хоплита распоредио своју „растреситу фалангу“ и коњицу
- намјеравао је спровести исту тактику заокупљавања пјешадије док коњица удара са бока
- коњицом је, иначе, тада заповиједао принц Александар, тада само османаестогодишњак
- десно крило било је слабо, те га је Филип намјеравао током битке повлачити назад, маме-
ћи Атињане да се одвоје од савезника, слично Епаминонди, али уз кориштење коњице
- Атињани не само да су намамљени, већ су и обманути у то да управо побјеђују
- у међувремену су фаланге и Александрова коњица у потпуности разбили тебанске редове
- ослободивши македонску фалангу, Филип је усмјери на бок и залеђе атинских војника
- нису имали никакве шансе, тако да их је 1000 погинуло, 2000 заробљено, а остали утекну
- Демостен је, иронично, био међу најбржим бјегунцима, а тебанска Света чета се јуначки
борила до посљедњег човјека, оставивши успомену о јуначкој борби за слободу
- овима је подигнут огроман споменик са кипом лава, који је могуће видјети и данас

- савезнике су и те како коштале неуспјеле војне акције у Локрима и другдје, које су, мало
по мало, истрошиле њихову бројчану надмоћ, свевши их на равнину са Македонцима
- затим, битка код Херонеје није резултат војне среће, него савезничке некомпетентности
- један Филип, освајач трећине Балкана, није супростављен никоме вриједном себи
- овом побједом, стекао је хегемонију у Хелади, као што су то друге силе чиниле прије
- то је Хеленима древних јужних држава и те како пало, јер су они чак и на Тесалију гледа-
ли као на страну државу, а камо ли на једну Македонију, која је при том и апсолутистичка
- традиционална уређења јужне Хеладе, демократија, олигархија, спартанска краљевина,
сва су посматрана као хеленска, а македонска краљевина виђена је као чисто варварска
- према томе, потпадање под моћ Македоније сматрало се равним покоравању варварима
- такав губитак слободе, барем како је он у осјећањима Хелена изгледао, био је далеко гори
од потчињености Теби, Атини и Спарти, које су, какве год да су, имале посебан третман
- међутим, то је све страх једног свијета градова-држава, који је сада био у заласку

8. Синедрион представника Грка и Филипова смрт

- након побједе, македонска војска стигла је у Теби, похапсила истакнуте Филипове про-
тивнике, поставила свој војни гарнизон на Кадмеју, и распустила Беотски савез
- свим беотским градовима дата је аутономија, и обновљени су Орхомен и Платеја
- међутим, према Атини је био блажи, пошто је копнена опсада Атине и Пиреја била скоро
узалудна наспрам једне поморске силе, а друга ствар, Филип ју је искрено поштовао
- странка за мир сада је и те како имала простора да дјелу, уз очигледну Филипову надмоћ
- узгред буди речено, хтјела је и да врати својих 2000 заробљеника, по сваку цијену
- он јој је предложио да пусти заробљенике без икаквог откупа, преда јој Ороп од Тебе, а
она заузврат треба предати Херсонес Македонији, и расформирати свој поморски савез
- умјесто тога, сада треба приступити новом Македонском савезу, и пристала је на све
- послат је Александар у Атину, донијевши тијела свих погинулих Атињана из битке
- они у знак захвалности подигну Филипов споменик на Агори, чак и Демостен попусти

- сада је кренуо на Пелопонез, гдје није наишао на много отпора, сем од стране Спарте
- хтио је реформисати њено уређење двојног краљевства, које је сматрао хомерским
- опустошио је Лаконију и одузео Спарти територије на три стране, давши их сусједима
- затим је сазвао све хеленске народе на Сабор у Коринту, гдје се одазову сви сем Спарте
- овај Συνέδριον ἐν Κορίνθῳ, 338.г, устварио је био први састанак новог Хеленског савеза,
под вођством Македоније, а већ сљедеће године предложи отворени рат са Персијом
- циљ је био ослобађање поробљених Хелена и освета Персијанцима за сва злодјела
- Филип је изабран за стратега-аутократора, и одређено је колико свака хеленска држава
има дати војске, бродовља и осталог, а Атина је дала особит допринос својом морнарицом
- па ипак, у Македонију и даље није било повјерења, а није било ни ентузијазма за циљ
- међусобни антагонизам и даље је пријетио да расцијепи коначно уједињене Хелене
- једино што их је све уједињавало било је неповјерење и суревњивост спрам Македоније
- зато је Филип поставио македонске војне гарнизоне у Коринту, Халкиди и Амбракију
- на тај начин су сви дијелови Хеладе били под присмотром и принуђени на вјерност

- припреме су биле скоро готове, и послата је претходница под вођством Пармениона,

Аминта и Атала, да заузме Хелеспонт и омогући пријелаз војске у Битинију и Троаду
- док су они, те 336.г, дјелали ка Малој Азији, Филип се код куће бавио својом породицом
- наиме, имао је љубавнице, што је изазивало велики револт његове жене Олимпијаде, за
коју се и саму сумњало свашта, до те мјере да се сумња да ли је Александар Филипов
- све у свему, Филип се једно вријеме забављао Клеопатром, родицом стратега Атала
- неко вријеме је мало ђиђи-миђи, да би на крају отјерао Олимпијаду и оженио се с њом
- на свадби је атмосфера била крајње непријатна, особито кад је Атал кренуо са свитом да
се помоли боговима да подари краљу законитог насљедника, што разљути Александра
- баци му на главу вински пехар, зато што му вријеђа мајку, а Филип, пјан кој кру, исуче
мач и крене на сина, и, колико је био пјан, падне на земљу чим је устао са лежаљке

- Александар врати мајку у Епир, а сам би у висовима Линкестиде, док га отац није позвао
- Клеопатри се у међувремену родио син, а Филип је морао обезбиједити подршку епир-
ског краља, Олимпијадиног брата, па му понуди женидбу са својом кћерком
- свадба се требала одржати вече уочи одласка у Малу Азију, на Филиповом двору у Пели
- иако је сада имао много непријатеља, Филипу је било суђено да га убије најгори од њих
- неки Паусанија, обична битанга, би увријеђен од стране Атала, и како га Филип није хтио
казнити због некакве протуве, овај му се прикраде током свадбене поворке и избоде га
- и тако Филип погине, те 336.г, сам Паусанија би погубљен, а завјеренике нису открили
- сумњало се и на Александра, али је заступништвом генерала Антипатра и Пармениона
његова невиност потврђена, и он је постао сљедећи владар Македоније

Хронологија:

359.г. – Смрт Пердике и ступање на пријестол Аминте

358.г. – Филипове побједе над Пеонцима и Илирима
Смрт Артаксеркса II
357.г. – Атина враћа Херсонес и Еубеју
Филип осваја Амфипољ
Побуна Хија, Коса и Рода против Атине
Хабријина смрт
356.г. – Филипова побједа над Илирима
Битка код Ембате
Фокиђани заузимају Делфе
Побуна сатрапа Артабаза
355.г. – Харет у Малој Азији
Суђење Ификрату и Тимотеју
Мир острвљана са Атином
354.г. – Битка код Неона
Филомелова смрт
354-350.г. – Еубул управља теоричким фондом
353.г. – Филип осваја Метону
Ономархова моћ у Тесалији
Маусолова смрт
352.г. – Македонија потчињава трачког краља Керсоблепта
351.г. – Демостенова „Прва Филипика“
350.г. – Фокион на Кипру
349.г. – Фокион на Еубеји
Филип покорава Халкидику
Савез Атине са Олинтом
Демостенови „Олинтски говори“
348.г. – Еубеји се признаје независност
Филип запосиједа Олинт
347.г. – Прво атинско посланство Филипу
346.г. – Филократов мир
Друго атинско посланство Филипу
Филип у Термопилима
Фокиђани бивају поражени
Филип предсједава Питијским играма
Исократово писмо Филипу
Демостен покреће поступак против Есхина
344.г. – Демостен на Пелопонезу
Демостенова „Друга Филипика“
343.г. – Опозив Филократа и Есхина
Савез Мегаре са Атином
Филип у Епиру
Аристотел долази у Македонију
342-341.г. – Филипово освајање Тракије
340.г. – Опсаде Перинта и Бизанта
Атинска поморска реформа
Процедуре Амфиктионског вијећа
339.г. – Филипов поход на Тракију
Амфиктионци заратуку са Амфисом
338.г. – Филип силази у Грчку
Херонејска битка
Филип на Пелопонезу
Прво засијеадње Панхеленског сабора у Коринту
337.г. – Друго засиједање Панхеленског сабора у Коринту
336.г. – Македонска војска креће у Малу Азију
Убиство Филипа
Александар ступа на пријестол
 IV – ИСТОРИЈА ХЕЛЕНИЗМА
I – ВЛАДАВИНА АЛЕКСАНДРА ВЕЛИКОГ

Извори

- потпадањем хеленских држава под Рим, и Августовим враћањем на класичне узорке, оби-
мна хеленистичка литература је страдала, тако да немамо ни једно дјело те литературе
- основни извор сазнања о Александру, које је обимније од насљедника, јесте Аријан
- његова Александрова војна написана је у II в.п.Хр, у доба римског цара Трајана
- он је ишао у походе на Исток, и тада је обновљено интересовање за Александра Великог
- уједно, Аријан је имао доступну литературу, која нама више није, што је такође значајно
- исто тако, значајна нам је и Плутархова биографија Александра, а и Диодор Сицилијски

- проблем са изворима о Александру јесу многобројне противрјечности које се појављују,

као и чињеница да је његова личност засјенила скоро све остале личности његове епохе
- из његовог времена скоро једино што знамо јесте оно што је повезано са њим
- а осим тога, имамо велики проблем с објективношћу, будући да се извјештаји о Алексан-
дру дијеле на хвалоспјеве и панегирике на једној страни, и клевете и осуде на другој
- па чак ни то није прва рука, већ тек трећи извор, прожет руком потоњих извјештавача
- стога је историјској науци изразито тешко извући објективан став о Александру Великом
- као мјерило вјеродостојности писаца служи нам документарни материјал, али нема га
много, чак штавише, већина извора о документарном материјалу су литерарни извори

- о њему је први писао Калистен, Грк из Олинта, рођак, ученик и сарадник Аристотела
- по његовој препоруци Александар га је повео са собом у Азију, да буде његов историчар
- пратио га је у походима све до Бактрије, гдје је 328/7.г. оптужен за завјеру и убијен
- његова Ἀλεξάνδρου πράξεις/Александрова дјела почињу са Александровим преласком у
Малу Азију, а завршавају се Битком код Гаугамеле, док даље, из неког разлога, не писаше
- његов извјештај пун је фантастичних детаља о Александру, као хероју и божанству
- њега је сматрао натчовјеком и предводником Хелена, што је он заиста и био, прије него
што је потпао под утицај источњачких манира, када му се, као и многи други, супротстави
- први дио његове Историје послат је у Грчку 330.г, да искаже Александрово божанство
- управо он је тај који је легенду о Александровој божанској суштини пронио Хеленима
- ово дјело је, према процјени, у основици највећег броја дјела написаних о Александру

- међу писце најранијих дјела спада и Онесикрит из Атипалеја, додеканеског острва

- био је историчар-филозоф, ученик Диогена киника, и пратио је Александра у походима
- за вријеме пловидбе Индом био је капетан броја, а пловио је и Индијским океаном
- писао је своје дјело још за Александрова живота, али је објављено тек између 310-281.г.
- описивао је флору, фауну, људе, обичаје, и све необичности новоосвојених крајева
- познат је по својим многобројним анегдотама, које је причао Александру и његовим вој-
сковођама још онда, а које је касније пренио на сљедеће генерације, као и њихов дух
- поједини писци користили су се његовим записима за сопствена литерарна дјела
- имамо и Птоломеја, оснивача династије Птоломеида, писца Историје Александра
- његово дјело познајемо највише из Аријана, чијем дјелу је његов спис био окосница
- чињеница да се Аријанова историја разлику од других у много чему свједочи да је Птоло-
меј писао сасвим другачије од својих савременика, будући Александров блиски сарадник
- Аријанови аргументи да се користи њиме били су то што је он очевидац свих догађаја о
којима је писао, то што је краљ, па не смије лагати, и што је писао по Александровој смрти
- с обзиром на ове појединости, његов став ка објективности Птоломејева дјела је оправдан
- па ипак, он је могао прешутити неке детаље који би Александра учинили још славнијим
- исто тако, могао је дати званично тумачење неких догађаја, тако створивши слику каква
њему одговара, тим више ако је у стварности садржавала компромитујуће догађаје за њега
- своју историју вјероватно је писао по сјећању, евентуално се служећи неким архивима

- ту је и мање значајан Александров официр Аристобул из Касандреје, који је негдје након

301.г. написао Историју Александрових ратова, и то у позном периоду свог живота
- стога је мање писао само по сјећању, а више ослањајући се на дотадашње писце и дјела
- Аријан и њега, осим Птоломеја, ставља у први ред писаца о Александровом животу
- аргумент за то је у обојице исти: чињеница да су писали након његове смрти, тако не мо-
рајући улагивати му се, и самим тим стекавши погодну дозу објективности у писању
- дјело му је било опширно и веома популарно међу читаоцима

- веома популаран је био и Клитарх из Александрије, писац Историје Александра

- традиција која је проистекла из његовог дјела, тзв. вулгата, била је најпопуларнија од
свих, и налази се у основама сачуваних дјела Диодора, Јустина и Курција Руфа
- не зна се када је живио, али има индиција да је писао прије Птоломеја и Аристобула
- судећи по списима, вјероватно није учествовао у походима, тако да му не знамо изворе, а-
ли изгледа да се служио Неархом, који му је основа,а можда и Калистеном и Онесикритом
- читајући његове фрагементе, да се закључити да је имао интересовање за необично

- ту имамо и многе друге, попут:

*Анаксарх из Абдере: филозоф, демокритовац, дјело: „О монархији“
*Анаксимен из Лампсака: дјело: „Историја Алескандрових ратова“
*Марсија из Пеле: дјело: „Македонска историја“
*Неарх: адмирал АлВл, дјело: „Пловидба од ушћа Инда до Персијског залива“
ово дјело, као и сва остала, изгубљено је; основица је Аријанове Индике

- најбоља дјело о АлВл је свакако Историја Алескандрових ратова – Ἀλεξάνδρου ἀνάβασις

- написао га је Флавије Аријан (95-175.г.Г.) поријеклом Грк из Никомедије у Битинији
- за вријеме цара Хардијана био је царски конзул у Кападокији, а по царевој смрти се пову-
као у Атину, гдје се бавио књижевним радом, и гдје напише ово по узору на Ксенофонта
- на почетку свог дјела наводи своје највјеродостојније изворе: Птоломеја и Аристобула
- неке догађаје и детаље, који му нису дјеловали немогућима, преузео је из других извора
- његова историја је основа нашег знања о Александру Великом, и сматра се најбољим и
најобјективнијим између четирју сачуваних књига, које су посвећене животу АлВл
- имамо и његово дјело Индике, које је написано на основу Неарховог Περίπλους-а
- Остала тројица која су писала о Александру Великом јесу:
I – Курције Руфус
II – Диодор Сицилијски
III – Помпеј Трога (Јустин)

- први од њих, Курције Руф, био је сенатор у вријеме Августа, када је написао Historiae
Alexandri Magni, дјело у 10 књига, од чега су прве 2 изгубљене, а остале фрагментарне
- у питању је реторичко дјело, са морализаторским и сличним тенденцијама
- писма, разговори, говори, и још неки други детаљи које користи, непознати су нам из
других извора, тако да се поставља питање одакле му, и да ли их је можда измислио
- у сваком случају, дао је једну филозофску димензију перипатетичког Александра
- с обзиром на поменуте детаље, предност се обично даје Аријану, који је историчнији

- сљедећи јесте Диодор Сицилијски (I.в.пр.Хр.), који је XVII књигу своје Историјске Би-
блиотеке посветио Александру Великом, и као његов извор најчешће се сматра Клитарх
- он је писао општу историју од најранијих почетака до 59.г.п.Хр, служећи се, изгледа, за
сваки период историје или дио свијета по једним извором, који је вјерно преносио

- затим, имамо Помпеја Трога, чији нам је извод познат код Јустина у дјелу Historarum
Philippicarum Epitome, у коме критикује АлВл, говорећи како власт квари људе и обичаје

- имамо затим Биографију Александра Великог од Плутарха из Херонеје (II.в. AD)

- та биографија је једна од његових Паралелних биографија, у којима се Плутарх, као мора-
листа, прије свега бави карактером, психом и свим људским цртама својих ликова
- као што и сам наводи, произношење његових дјела, ратова и похода није његов циљ
- у представљању његовог карактера служио се многим изворима и АлВл личним писмима
- написао је и дјело De Alexandri Magni fortuna aut virtute, спис о филозофској расправи, ко-
ја се још од њега самог водила око тога да ли свој успјех дјелује својој срећи или врлини

- контрадикторност извјештаја о Александру гради се око два различита схватања

- она се најчешће везују за виђења филозофских школа, перипатетичке и стоичке

*перипатетичка школа
- будући Аристотелов ученик, прва даје јако позитивне ставове о Александру, а његова
злодјела пред крај живота приписују превеликој срећи, коју више није могао подносити
- ову негативнију страну перипатетичко виђења Александра видимо код Теофраста
- са друге стране, опште виђење које „перипатетичким“ називамо оно у ком је Аристотел
учинио све што је могао за њега, али да су га власт и срећа касније упропастили

*стоичка школа
- са друге стране, стоичари су говорили како је Александар кренуо странпутицом још од
дјетињства, гдје га још васпитачи нису могли обуздати од његове охолости и таштине
- донекле нам је и важан Роман о Александру, који је фантастична прича о младом и непо-
бједивом освајачу, о његовим побједама и доживљајима, гдје се све мијеша са митом
- најстарија грчка верзија овог романа су Историје Александра Вл од Псеудо-Калистена
- написана је негдје у III в.п.Хр, и отада се проширила широм свијета, те имамо преко 60
варијанти овог романа у преко 20 језика, и био је веома популаран у Средњем вијеку

- о дешавањима у Атини и односима Хелена са Александром имамо изворе у познатим го-

ворницима: Демостену, Есхину, Ликургу, Хипериду, Динарху, и др.

- од архивске грађе, дакле, писама, извјештаја, званичких аката, наредби, итд, немамо ни-
шта директно сачувано, али је ту архивку грађу чувао Еумен, као ἀρχιγραμματεύς
- није јасно којим путем, али један дио те грађе нашао се у дјелу Ἐφημερίδες/Дневници, од
Диодота из Еретрије, од чега су нам остала само два фрагмента о болести и смрти АлВл
- поставља се питање да ли је тај дневник вође за Александрова живота и ко га је користио
- службено вођење записника тешко да је било прије 300.г, а и да је било, дневници и ар-
хивска грађа су вјероватно изгорили у пожару 325.г, када је Еуменов двор изгорио
- из бројних претпоставки, највјероватнијом чини се она која говори о Вавилону
- онамо се, по свој прилици, из дана у дан записиваху сви најважнији догађаји, па је то дје-
ло можда зато и стекло облик дневника, и односи се на крај његовог живота, када би тамо

- затим, имамо низ Александрових писама, око 100 њих, од којих су многа неаутентична
- па ипак, имамо и један број вјеродостојних, а за неке је тешко дати одговарајући суд
- међу аутентичним су свакако Писмо политичким имигрантима на Ол. играма 324, затим
Писмо Платејанима да обнови град, Писмо Атињанима да предају антимакедонске вође...
- постојала је извијесна Збирка Александрових писама, с којом се највише служи Плутарх
- да су та писма лажна не треба сумњати, јер је псеудоепистолографија позната за хелени-
зам карактеристична, па су писана из најразноразнијих позитивних и негативних разлога

- у први ред извора по значају спадају епиграфи, писма сачувана у облику натписа
- значајно је Алкс писмо Пријени из 334, којим јој признаје аутономију, и писмо Хијанима
332, у којем наређује повратак емиграната, те Обнова Коринтског савеза 336.г, итд.

- ту су и египатски-хијероглифски и вавилонски-клинописни документарни извори о АлВл

- међу занимљив облик извора спадају и новци и предмети нумизматичке вриједности
- Александар је усвојио атински стандард за ковање сребрног и златног новца, укинувши
персијском биметализма (електрон), и проширивши своју монету широм царства
- у 20 ковница широм царства кован је новац са Херакловом главом и Зевсом Олимпијским
 1. Младост и одгој Александра Великог

- рођен је 356.г. као први син Филипа II Македонског и епирске принцезе Олимпијаде
- дан када је он рођен дошли су гласници о Парменионовој побједи над Илирима и о побје-
ди Филиповог коња на Олимпијским играма, тако да му је све рођење било у знаку побједе
- од мајке је наслиједио јогунасту ћуд и вјеру у херојску славу, коју је и достигао
- од оца је наслиједио несаломљиву вољу, нарав, храброст, славољубље и војнички дар
- врло рано је стекао особине частољубивости и славољубивости, те и Плутарх каже да од
оца није тражио ни пара ни блага, већ краљевствдо које ће му донијети дјела славе и части
- пратећи оца на многа мјеста, учио се из његових побједа још од дјетињства

- када је имао 14 година, дошао му је као тутот Аристотел из Стагире, тада још увијек са-
мо један од истакнутих Платонових ученика, али и зет и пријатељ малоазијског Хермије
- овај владар био је у добрим односима са Филипом, и можда је то одиграло улогу
- био је на његовом двору када су ова двојица уговарали тајни савез о рату против Персије
- постоје мишљења и да је он учествовао у склапању тог савеза, али ништа није сигурно
- уосталом, Аристотелов отац Никомах био је познати љекар у Пели, а и он је био чувени
ретор тог времена, тако да можда и нема неких изванредних детаља о његовом позиву

- свој одгој провео у мјесту Мијези, близу Бероје и Еге, спрам ријеке Халиакмона
- онамо су Александар и његови вршњаци вјежбали гимнастику, јахање, лов, игре, а уз то
вјежбали читање пјесника, и учили геометрију, реторику, астрономију, еристику итд.
- Αристотел му је прилагодио Хомерове спјевове, и то му је увијек било уз руку
- омиљени ликови су му били Херакле, од кога је водио поријекло по оцу – Хераклиду, и
Ахил, од кога је водио поријекло по мајци – Еакиди, потомци Ахила, владари Епира
- стекао је од свог учитеља и велико интересовање за природне науке, географију, етноло-
гију, биологију, ботанику, метеорологију, тако да је с походима донио и велика открића
- предаваше му Аристотел три године, и би на македонском двору све до Филипове смрти
- стари панхелениста и публициста Исократ, који се обраћао Филипу у пар наврата, био је
разочаран што је Александров тутор постао један Платонов ученик, а не његов

2. Долазак на власт, Грчки устанак и Рат са Трибалима

- када је имао 16 година, отац му је повјерио управу на земљу, 340.г, а он отиде на Бизант
- у то вријеме покрене поход против неких Трачана, које побиједи, и оснује Александропољ
- у Бици код Херонеје управљаше лијевим македонским крилом, скршивши Беоћане, са 18 г
- био је на челу делегације која је у Атину носила посмртне остатке атинских војника и том
приликом је Филипу подигнута златна статуа, а обојица додијељено атинско грђнск. Право
- имао је 337.г. епизоду са оцем, који се преоженио са Клеопатром, кћерју Атала, који га
је вријеђао као незаконитог насљедника, као и његову мајку, која се повукла у Епир
- једно вријеме је провео у Линкестиди, ван Пеле, све док га отац није позвао да се врати

- послије Филиповог атентата 336.г, дошло је до борбе око тога ко ће наслиједити прије-
стол, будући да се по македонском обичајном праву краљ бира од стране Скупштине
- претендената би више, он, Клеопатрин сини, и Филипов синовац Аминта, Пердикин син
- будући да је Аминта, коме је Филип преотео пријестол, имао најлегитимнији положај, а
ова двојица много већег изгледа да ступе на пријестол, исход ситуације је био неизвијесан
- од исхода на македонском двору зависила је и вјерност варвара и јединство Македоније
- зато је Александар добио подршку веома утицајних личности, Антипатра и Пармениона
- они, будући генерали и људи блиски Филипу, знали су какве је жеље према њему гајио
- уз њихову подршку, успио је смакнути претенденте, убивши Аминут, и закраљити се
- Атал је смакнут тек 335.г, на походу у Малу Азију, са дозволом Паремниона, којем је овај
био још и зет, што показује његову неприкосновену оданост владарској кући
- захваљујући сплеткама Олимпијадине осветољубивости, убијени су и Клеопатра и дијете

- чим је ступио на пријестол, те 336.г, морао се одмах спустити у Грчку да среди стање
- на чело многих чланица Коринтске лиге, стигле су антимакедонски настројене странке
- Пелопонез, Теба, Етолија, чак и Тесалија, појаве се свуда, а особито реагује Демостен
- обрадовавши се Филиповој смрти, наговори Атињане да оспоре Македонији хегемонију
- Амбракијци су истјерали македонску из града, као и Тебанци, и вратили демократију
- Етолци врате политичке имигранте из Акарнаније, које је македонска власт протјерала
- Александар брзо сиђе у Тесалију, одакле оде у средњу Грчку и натјера Амфиктионију и
Атину да га признају за хегемона, а у Коринту сазове нови Коринтски сабор
- онамо га потврде за вођу Хелена против Персије, и тако учврсти власт у цијелој држави

- на супротном крају, са сјевера, варвари су се надали у побуну и пљачкашке походе

- знамо како је једном Македонија умало пала под њих, сада су се, по Филиповој смрти,
надали да ће такво нешто бити поновно остварено, али су се грдно преварили
- Александар је 335.г. покренуо поход против Трибала, сјеверно, према ријеци Хистру
- ови су били највећи средњобалкански народ, и као такви, били су Александрова мета
- кренувши из Амфипоља, покори неке западне Трачане, који још нису потпали под његову
власт, и припоји их Вασίλειον Ὀδρυσῶν, тј. Одриској краљевини, свом трачком вазалу
- одаткле пређе преко планине Балкан у земљу Трибала, гдје их страховито порази
- трибалски краљ побјегне на неко острво на Хистру/Дунаву, гдје се добро учврстио
- флота је узводно стигла чак из Бизанта да опсађује острво, али пошто је поразио неке ње-
гове савезнике на другој страну Хистра, убрзо је стигло писмо о изјави покорности
- тада је склопљено пријатељство и савезништво са њима, а стиже и писмо од Келта
- то је иначе први помен Келта на простору Балкана, који нам је записан код Аријана

- по повратку одозго сазна за побуну Илира и како их се још из унутрашњости спрема за

напад, што је спријечио неки његов савезник, а он сам крене за Илирију преко Пелагоније
- илирско краљевство тада је обухватало простор око Охридског и Преспанског језера
- ту је код мјеста Пелион поразио Илире, али брзо похита на југ, због Грчког устанка
- он је започео у Теби, на подстрек Демостена, који ју је снабдјео персијским златом
- особит полет дала им је гласина да је Александар погинуо, наравно, преко Демостена
- Александар је стигао из Илирије за само 13 дана и понудио мир, али да се предају вође
побуне, на шта Тебанци нису пристали, тако да их жестоко порази крај зидова града
- одлучи се на Коринтском сабору да се град сравни са земљом а да се становници продају
у робље, с тим што су, на његову личну заповјест, сачувани храмови и Пиндарова кућа
- та одлука је, иначе, била заједнички донесена, гдје је антагонизам показао своје лице
- према Атини је такође био благ, јер, након што одбију дати антимакедонске вође, одуста-
не од своје намјере и врати се кући, не били барем на неки начин задржао њене симпатије
- Александар је био обзиран ка Атини да не буде нападан, а Филип због надмоћне флоте
 3. Припреме за поход на Персију

- средивши стање у свом дворишту и у његовој околини, АлВл се могао окренути задатку
- поход на Персију је, као што видимо, идеја која је генерацијама сазријавала у Хеленима
- више владара је гајило такве тежње, неки су чак и покушали, а неки, као Филип, нису
стигли да то остваре, тако да је очев задатак сада наслијео АлВл, што је он радо прихватио
- тај рат је био, прије свега, осветнички, а онда, због малоазијских Грка, и ослободилачки

- насупрот уједињене Хеладе стојала је Персија, огромна царевина која је прогутала све др-
жаве Старог Истока, од којих је Египат у много наврата једва одржавала у својој власти
- Персија је у себи сабрала најразличитије народе, културе и степенове друштвеног развоја
- једини њен закон била је царева воља, а у унутрашњости је то била воља његових сатрапа
- временом ће централна власт све више слабити, а сатрапи почети да се отцјепљују
- то је кренуло још раније, и видимо Грке у служби таквих сатрапа још 370-тих година
- царство је на окупу одржавао вјешти Артаксеркс III, aли након његове смрти, исте годи-
не када и Филип, пријесто је наслиједио Дарије III, којим је управљао његов евнух Багроје
- слаб, неспособан и ограничен, управо он ће донијети крај славној династији Ахеменида

- Персија је имала неограничене ресурсе када су посриједи људство и финансије

- међутим, њихову војску чинила је недисциплинована и примитивна сељанија из планин-
ских чука и арапских пустиња, мало заинтересована за ратовање и све те ствари око тога
- ударну силу персијске војске чинила је коњица, а стријелци сада нису имали изражаја
- значајан дио силе чинили су грчки најамници, чије је право дјеловање често спутавано
самовољом сатрапа, и у тренутку Александровог похода било их је можда око 20.000
- имаше и најјачу флоту у Средоземљу, чија јој је половица практично била под влашћу
- међутим, неспособност неуредног система комуникације и спровођења власти дошле су
Персији главе, а на Грке се неће ни обраћати пажња, све док не буду освојили Малу Азију

- Александар није могао чекати, иако је имао само 70 таланата у благајни, 200 таланата ду-
га, а још га Антипатар и Парменион савјетоваху да не креће док не обезбједи насљедника
- рекао је како ће сва потребна средства бити ту када Персија једном буде срушена
- иако је овај џин плашио народе, он је знао на колико несигурним ногама Персија стоји
- жеља за пустоловином га је вукла, али је ипак оставио пола војске у Македонији
- 12.000 пјешака и 1.500 коњаника/хетера, остало је у отаџбини, у случају побуне Хелена
- повео је са собом у Малу Азију отприлике исто толико, уз личну гарду од 300 коњаника
- те 335.г. почео је са припремама за поход, и, опозвавши Паремниона из Мале Азије, поч-
не одређивати шта ће и како бити, и тако је Антипатар остао као „стратег Европе“
- његов задатак био је да управља Македонијом и сузбија потенцијалне нападе и устанке
- такође, један од његових задатака је био и снабдијевање војском Александровог похода
- са друге стране, на бојишту потврђени Филипов генерал Паремнион би му десна рука

- и тако је Александар прешао у Малу Азију 334.г. са негдје око 40.000 војника
- имао је 9000 πεζεταῖροι, тешко наоружане фаланге, и 3000 ὑπασπισταί, лаких пјешака
- 1.500 ἑταῖροι: „другови“ , прво бјеху племићи, а онда се назив проширио на све коњанике
- повео је и 7000 хеленских војника, које је дала Коринтска лига, затим, 5000 најамника и
8000 лако наоружаних стријелаца, праћкаша, бацача сулица итд, регрутованих од варавара
- хеленки хоплити нису имали важне улоге у биткама, али тесалска коњица зато јесте
 4. Битка на Гранику и Гордион

- стигавши код Сеста, Александар је 334.г. прешао у Малу Азију, недалеко од Абида
- симболично је опалио стријелу да означи освојену земљу – δορύκτετος: „копљем освојена“
- затим је принио жртву боговима, и кренуо на рушевине Илија/Троје, гдје је принио жртву
и у храму Атене, и замијенио своје оружје са оним тамо, укључујући Ахилов свети штит
- положио је вијенац на Ахилов гроб, и организовао игре у његову част, па одатле крене у
правцу Зелеје, на Пропонтиди, гдје бјеше сатрапска војска, а успут му се предао Лампсак
- заповједник грчких најамника Мемнон, који би међу Персијанцима, савјетоваше да се су-
коб избјегава, јер Македонци поразом неће изгубити ништа, а Персија може изгубити све
- они пак, хотећи добити побједом царску милост, то одбију и крену ка Македонцима

*Битка на Гранику 334.г.

- до сукоба је дошло на ријеци Гранику, на пола пута између Зелеје и Лампсака
- сатрапи поставе војску на узвишењу уз ријеку, и нанижу војску, да Грци дођу на крају
- Македонци, наишавши, виде Персијанце, и Парменион савјетоваше да се улогоре, не би
ли се Персијанци повукли, али Александар то одбио, јер је видио да су грчке снаге далеко
- како се дан приближавао крају, АлВл нагло нареди да се ријека пређе и крене у напад
- македонска коњица уништавала је Персијанце, а АлВл лично крене тамо гдје је војска би-
ла најгушћа, и гдје су били персијски заповједници, сам поубијавши многе угледне од њих
- ту је био рањен у раме, а могао је остати и без главе, да му друг из дјетињства Клит није
спасао живот, одсјекавши већ подигнуту руку лидијског сатрапа, који га је хтио посјећи
- грчки хоплити најамници су то мирно гледали, баш као што је он хтио, и скрши Перси-
јанце, послије дуге битке, а пошаље растреситу фалангу са коњицом на боковима на ове
- најамни Грци су потучени до краја, потпуно сломљени, а било их је заробљено чак 2000
- Македонци су имали мало губитака, и то највише међу онима у првој линији напада
- погинуло је све око 80 коњаника и око 30 пјешака, и око 1000 до 2000 Персијанаца
- заробени Грци, које се нису повиновали Коринтском сабору, послати су на принудни рад
- ту је заплијењено и око 300 читавих персијских ратних опрема, које пошаље у атински
Акропољ, као завјетни дар Атенином храму, представивши се опет као хегемон Хелена

- Персијанци су му се сада свуда склањали пута, док је у ослободилачком опходу ишао

- сатрапска пријестолница Сард предала се без борбе, као и сви градови Јоније и Еолиде
- ту заузме и најважнију егејску луку Ефес, што ће му бити велика подршка за морнарицу
- у градовима свргаваше тиране и олигархе, који подржаваху Персију, уводећи демократи-
ју, те није наишао скоро на никакав отпор, сем у Милету и Халикарнасу, који остану
- онамо су били јаки персијски и најамнички гарнизони, које је бранио Мемнон, сада и слу-
жбено заповједник свих персијски снага у Малој Азији, са подршком персијске флоте
- након дуже и тешке опсаде, пала су оба града, иако АлВл није имао подршку с мора
- Мемнон је побјегао на Кос, одакле је хтио пренијети битку на Егеју, нападајући острва
- тако се борба могла пренијети на грчко копно, што би узбунило и саме Хелене на њега
- срећом за њега, Мемнон је утом умро, а Дарије није озибљно схватао његов план, хотећи
Александру супротставити што већу копнену сили, лишивши га потребе за морнарицом
- настављачи Мемнонове идеје су и даље радили, али безуспјешно, а флота се повукла
- премда је срећа послужила АлВл, подсјетила га је на морску надмоћ Персије
- Александар сада одвојио дио војске, хетере, Тесалце и савезнике, с Парменионом у Сард,
са задатком да презими онамо и нагодину нападне на Фригију, а сам настави поход даље
- пролазећи Карију, Ликију, Памфилију, предаваху му се град за градом, тврђава за тврђа-
вом, углавном без борбе, и нагодину, 333.г, сва се војска окупи у фригијском граду Гордију
- онамо су била кола фригијског краља Миде, завезана огромним и бескрајним ужетом
- легенда је била ко одријеши тај чвор да ће постати владар Азије, и, пошто је то засита и
покуша, и видио да је то немогуће учинити, исуче мач и пресјече чвор, а легенда се испуни

5. Организација управе у Малој Азији и положај малоазијских грчких градова

- освојивши западну половицу Мале Азије, Александар је морао размислити шта ће с њом
- поставило се питање уређења и администрације ових области, и њиховог односа ка њему
- слично персијским царевима, тај простор потчинио је лично себи, не Македонији, себи
- очувао је персијски систем сатрапија, као цивилних и војних заповједника, али је систем
финанскијских послова и прикупљања пореза дао другим људима, одговорним њему
- порези су били једини извор македонских прихода, и било је важно да се ефикасно врше
- стога све органе стави да одговарају лично њему, и стави македонске официре на службе

- затим, сви народи на простору Мале Азију су га дочекали као ослободиоца од Персије
- како би доказао да је то стварно тако, чинио је необично дарежљвие уступке варварима
- вратио је у Лидији старе лидијске законе, али под македонским сатрапом, док је у Карији
поставио на власт свргнуту Маусолову сестру, учинивши ју сатрапом, усрећивши све
- нешто сложеније питање било је рјешавање статуса ослобођених малоазијских Грка
- иако ослобођени од Персије, сада су морали одредити своје односе са новим владарем
- свим градовима дато је оно за чему су жудили: ἐλεύθεροι, αὐτόνομοι, ἀφορολέγετοι, ἀφρού-
ρετοι, тј. били су слободни, аутономни, ослобођени плаћања фороса и присуства гарнизона
- то је увелико одредило међусобне односе градова, али је гарант оваквог стање и те слобо-
де био управо краљ, тј. владар, тако да им је могао постављати захтјеве било ког тренутка
- најбољи извори за однос града и владара у то вријеме су писма АлВл Пријени и Хију
- град је био ослобођен пореза, али не и села, било је одређено које судске парнице морају
ићи Александру на пресуду, морали су се давати доприноси у тријерама, итд, итд.

- највећа је вјероватност да ови градови нису ушли у састав Коринтског савеза

- првенствено, и сам тај савез био је прелазна фаза преласка градова у састав Македоније,
тј. уједињене Хеладе под Македонијом, а овдје су градови директно потпадали под њу
- односе државе и грчких полиса већ је уредила Персија, а он их је сада мало прерадио
- иако не и стварна слобода, зависност од монарха им је на други начин и чувала слободу
- наиме, штитила их је од међусобних сукоба, будући да су у краљевој власти сви равни
- грчки порив за слободу рјешаван је допуштањем демократије и обилатим даровима

6. Битка код Иса, преговори с Даријем и Опсада Тира

- сакупивши, по договору, сву војску у Гордију, крене лагано царским друмом у Анкару
- одатле, долином ријеке Халис, крене ка Киликији, успут покоривши запад Кападокије
- претходно му је изјавила покорност и Пафлагонија на сјеверу, те је сада могао лако да
иде ка вијенцу планина Таурус, кроз који је лако прошао, јер су се стражари разбјежали
- стигавши у Киликију, пристане у Тарсос, одакле се борио са киликијским племенима
- напредујући источно, ка Сирији, Александар одлучи да се иде морским путем, који води у
Исос, и куда је Ксенофонт некада прешао са Киром Млађим и 10.000 грчких најамника
- прошавши испод Аманске горе, уђе у Сирији, остави рањенику и Ису, и настави даље у
Мириандар, док је бескрајна персијска војска ишла око Аманске горе, мимоишавши се
- персијска војска била je стационирана код Сохе у Сирији, гдје је била сигурна
- тако огромна сила сада се покренула у узани простор, премда је цар Дарије савјетован да
то не учини, али су његова неспособност и сујета урадили своје, и крене у поход
- направивиши круг, затекне грчке рањенике и болеснике у Ису, које поубија, мислећи да
Александар бјежи пред њим, додуше, вијест о Персијанцима је узнемирила Македонце
- сви су се колебали, али не и Александар, који је вјеровао у грчку побједу над Даријем

*Битка код Иса 333.г.

- Македонци су се коначно суочили са персијском силом у близини Иса, заштићени са бока
морем, а са лијеве стране благим узвишењима, на једном релативно неравном терену
- од Персијанаца их је раздвајала ријека Пинарис, те су се они поставили спрам Алексан-
дра, тако да им је коњица била на десном крилу, јер је на лијевом била неупотрјебљива
- иза њих одмах били су грчки најамници, те су се ређали Персијанци до краја улијево
- колоне лаких оружаника налазиле су се иза главнице војскe, која бјеше тешко наоружана
- Александар се поставио на десно крило, склонивши тесалску коњицу лијево, даље од по-
гледа Персијанаца, на Парменионову страну, с наредбом да чува ту страну линије
- исто је наређено и десној, а његов задатак би да пробије средино и окрене се на десну
страну Персијанаца, гдје су се налазили грчки најамници, очигледно јачи од Пармениона
- чим се македонска војска приближила на домет стријела, наређено је да почне јуриш
- АлВл је кренуо са коњицом директно на чело, гдје су били цар Дарије и његова коњица
- битка је била жестока, АлВл је рањен у бедро, али су Дарије и његови натјерани у бијег
- сада је окршај прешао на македонску фалангу против грчких најамника на десном крилу
- и Парменион је лијево тешко издржавао персијску коњицу, спасао га само бијег цара
- наиме, морал је одмах опао, помоћне јединице Персијанаца су се одмах разбјежале, а Ал-
Вл је ударио с бока на јединице грчке хоплита на свом десном крилу, разбивши их
- у међувремену је поклекла и персијска коњица на лијевом крилу, и све је било ријешено
- општа пометња коштала је Персијанце побједе, а многе његове војника и живота

- Александар је гонио Дарија до дубоко у ноћ, не успјевши га стићи, али је успут нашао
његова бојна кола, огртач, штит и лук, које је овај збацио да би лакше могао бјежати
- ови су узети као трофеји, а грчка војска је утом стигла у персијски војни логор
- није нађено много блага, јер га је Дарије на вријеме скрио у Дамаск, али је зато остала
његова породица, мајка му, жена и дјеца, које је наредио да се под сваку цијену чувају
- овако необично хуман гест је до тада био незамислив у окрутном свијету Старог Истока
- са њима се и даље требало односити као са царском породицом, и чувани су као такви
- у међувремену је његова војска стигла у Дамаск, и отамо покупила богат Даријев плијен

- бројеви војника који су учествовали у бици су веома упитни, али изгледа да је Алексан-
дар имао мање војника него у Бици код Граника, пошто је дио војске оставио у МА
- имао је, по претпоставци, око 25.000 пјешака, и око 5000 коњаника, наспрам огромне
персијске војске, у којој је могло бити и до 20.000 грчких најамника, и много лаке војске
- 2000 од ових кренуло је са Даријем, а чак 8000 се разбјежало и побјегло на рт Тенарон,
на средишњем прсту Пелопонеза, на коме се налазио база за набавку најамника
- утом стигне Александру писмо од Дарија, којим моли да му се врати породица, и моли за
склапање мира и пријатељства између Хелена и Грка, а да сваком буде како је затечено
- том приликом се позивао на пријатељство цара Артаксеркса са његовим оцем Филипом
- Александар је могао знати да би Мала Азија била сигурна све док не пресабере снаге
- имао је избор или да остане да ју брани, или да оде и у потпуности покори Персију
- одлучио са на другу опцију, одбивши Даријево писмо, написавши како иде да се освети
Персијанцима за поход његовог претка Ксеркса, када је хтио покорити и поробити Хелене
- упутио га је и на све сплетке и ремећење мира у Хелади који су долазили с његовог двора
- затим ударио је на његов легитимитет као персијског цара, будући да је дошао на прије-
стол убиством Артаксерсковог сина, те му дао до знања да је он нови господар Азије
- напоменуо га је и да сљедећи пут не бјежи, и да ће га наћи ма гдје да се буде сакрио

- међутим, Александар је промишљено одлучио да не треба ићи у унутрашњост прије него

што Персије буде одсјечена од своје поморске силе, тако да крене дуж обала Средоземља
- један за другим, градови Феникије предаваху се без борбе, осим Тира, који се држао
- покушао је извршити трик, замоливши Феничане да уђе у град, који је био на острву, ка-
ко би принио жртву њиховом богу Мелкарту, кога је идентификовао са Хераклом
- они тај приједлог учтиво одбију рекавши да не пуштају странце у унутрашњи дио града
- заправо, ова молба је била учтивији начин да му поклоне своју покорност, што су одбили
- цар Навуходоносор некада је држао Тир под опсадом чак 13 година, у шта се сада уздаше
- због свог положаја на острву, везан само танком превлаком за копно, сматран је неосвоји-
вим, што су они добро знали, али то није представљало препреку и за Александра
- наредио је војницима да направе насип према острву, и да се град стави под опсаду
- чак годину дана је то трајало, док 332.г. није капитулирало, и постало македонска тврђава

- у међувремену му Дарије понуди 10.000 таланата и све земље западно од Еуфрата за мир
и повратак његове породице, те му даје и руку своје кћери као залог мира, али он то одбије
- старо македонско племство, међу којима и Паремнион, били су за то да се мир прихвати
- прије свега, сумњали су у могућност да се већим простором из Македоније управља
- Александар је пак имао шире видике, и није допуштао да га ико у његовом сну спутава

7. Египат

- освојивши феничанске луке, Александар је одсјекао Персијацне од њихове морнарице

- међутим, док год је Египат у његовој власти, дотурање грчких најамника било је могуће
- премда би задржавањем онамо дао времена Дарију да окупи снаге, одлучи се на тај потез
- кренувши ка Египту, отпор је успут пружила само Газа, која је претворена у мкд. тврђаву
- стиавши онамо, није наишао ни на какав отпор, а стигавши у Мемфис, египатски свеште-
ници, којима је Персија бранила вјеру и обичаје, донесе му двоструку фараонску круну
- он се свештеницима повинује, одлучивши да испоштује све њихове церемонијале
- није се устезао чак ни од тога да жртвује свотом бику Апису у храму бога Птах
- све египатске обичаје је уважио, а онда је организовао гимнастичка и музичка такмичења,
дакле, свом церемонијалу придодао је грчка обиљежја, зближавајући тако двије културе
- и он више није био ни ослободилац ни насљедник египта, он је уствари био фараон
- Египћани су га самим тим сматрали божанством, „сином бога Ра“, што је фараонска част
- већ овдје видимо креативан моменат за развој маште једног 24-годишњака, који је осво-
јио пола себи познатог свијета, те је сада био подстакнут да своју власт шири још даље
- добивши приступ непрегледним богатствима Египта, Александар имаше сада и економ-
ску потпору вриједну његовог похода, тако да и овдје оснује обласну пореску управу
- сатрапа није поставио, већ је администрацију предао локалном и старом уређењу
- једино је финансијама управљао Клеомен из Наукратиса, а војском његови официри
- овај се био осилио до те мјере да је постао прави мали сатрап, чак кујући сопствени новац

- изразито важан догађај за Египат био је Александров покушај да остави трага на све по-
тоње генерације, саградивши град крај мјеста Ракотис, а преко пута острва Фарос
- ова природна лука, са најбољим положајем у цијелој делти Нила, наспрам језера Мареои-
тиде, постала је 331.г.п.Хр. мјесто полагања камена теменца славног града Александрије
- осим Наукратиса, ово је била друга грчка колонија у Египту, и веома брзо је нарасла
- насељеници су били углавном Грци, али било је и Египћана и других варварских народа
- с обзиром на необично повољан положај, нарашће толико да ће се сравнити Картагини
- убрзо након Александрове смрти, постаће и сједиште ширења хеленистичке културе
- учинивши то, кренуо је преко либијске пустиње у светилиште египатског бога Амона
- тамо је такође било пророчиште, и његв култ на простор Хеладе проширише Кирењани
- постојао је чак и брод Амониас, који је водио путнике да се обраћају том пророчишту
- за АлВл је то био и гест више, пошто су, по легенди, и Херакле и Персеј били тамо

- тамо га је свештеник назвао Амоновим сином, и увео у најсветији дио светилишта

- премда је то уобичајено ословљавање египатских фараона, убрзо ће се Хеленом рашири-
ти гласине да је бог препознао свог сина, тј. да је Александар син Амона-Зевса, а и сам бог
- гласине су биле разне, али чињеница је да сам АлВл себе никад није звао Зевсовим сином
- па опет, исто тако је чињеница он то није ни порицао, а шта је мислио, зна једино он
- менталитету тог доба одговарало је да владар свијета буде уједно и божанског поријекла
- видимо да је још у Македонији зван Ахиловим и Херакловим потомком, а сада је имао је-
дну озбиљну причу о сопственом божанству, која се, мало-помало, ширила и у Хелади
- у сваком случају, шта год да је мислио, све су га смјернице водиле ка освајању свијета

8. Посљедњи сукоб с Даријем и пад Персепоља

- вративши су у Мемфис, Александар је затекао посланства из разних грчких градова

- потрудио се да свима, колико је могуће, удовољи, а стигла му је тамо и свјежа восјска
- одатле крене са војском у Тир, гдје жртвује у, сада већ, Херакловом храму, и приреди игре
- потом се упуту дуж Сирије, ка Еуфрату, гдје је без борбе узео Тапсак, и од заробљеника
сазнао да је Дарије сада прикупио много већу војску него прошли пут, и да је крај Тигра
- држећи се климатски пријатнијег простора, пређе Тигар на мјесту без персијског надзора
- након предаха, војска настави ићи низводно, у сусрет Персијанцима и њиховом табору
- тек након пар дана дошло је до првих чаркања, а од заробљеника се сазнало како Дарије
има милион војника и 40.000 коњаника, тако да Александар да војсци још пар дана одмора
- убрзо се Хелени попну на врх брда, одакле су се непријатељске линије могле видјети
- Александар тада упита да ли да се одмах напада, или да се сачека и поручи терен
- војска је била уморна, тако да Паремнион предложи потоње, на шта Александар пристане
- војници су се улогорили у оном распореду у којем ће у бици, када започне, учествовати
- сљедећи дан Македонци су извиђали терен, па Персијанци посумњају на ноћни напад
- то је Паремнион заиста и предложио, али Александар није хтио крити своју побједу
- по обичају, десно крило заузео је Александар са македонском коњицом, на лијевом крилу
постављена је тесалска и савезничка коњица, а у средину тешко наоружана фаланга
- с обзиром да је Персијанаца било много више од Хелена, војни ред им је био пуно дужи
- како не би ризиковао да буде окружен, Александар је овдје увео други бојни ред
- стојао је иза крила, и, уколико би непријатељи напали са стране, поставили би се под пра-
вим углом у односу на главну линију, тако ефективно заштитивши се од напада са бока
- персијски центар држао је Дарије, са Индусима и слоновима, окружен елитним јединица-
ма, и са 50 српоносних двоколица испред, још 50 тих на десном крилу, и још 100 на лијевом
- иза њега била је још једна бојна линија, а десно крило држали су Сиријци, Месопотамци,
Парћани, Међани, и др, а лијево бактријска коњица, скитска коњица, и Персијанци

*Битка код Гаугамеле/Арбеле 331.г.

- Александар се тада одлучи на своју уобичајену тактику, да нападне центар Персијанаца
- међутим, тамо су снаге сада биле заиста јаке, тако да се одлучи на посебан маневар
- нареди линији фаланге да полако и у тишини крене укосо, у правцу десне стране
- када се приближила довољно, била је послата бактријска и скитска коњица на њу
- АлВл нареди да се та страна допуни његовим војницима, тако да се заподјене жесток бој
- унаточ нападима, македонска фаланга је напредовала, и сада их нападну и двоколице
- сасуте су пројектилима, возачи су убијани и пропуштани кроз редове, тако да изгину
- лаганим напредовањем, створено је оптерећење на персијском лијевом крилу, што је Да-
рије примјетио, и послао неке своје јединице из средње линије да приткну у помоћ онамо
- на тај начин је створен процијеп у персијским снагама, управо оно што је АлВл очекивао
- сјео је на свог старог Букефала и ударио уз жесток јуриш коњице и фаланге посриједи тог
расцијепа, изазвавши општу пометњу у редовима персијске војске, и Дарије опет уткене
- Александар би сигурно за њим и кренуо, да није добио хитну молбу за помоћ од Парме-
ниона, чије је лијево крило пробијено од стране Хиндуса и других, који су кренули у логор
- након дугог и мучног боја, у коме је погинуло 60 хетера, а много било рањено, Алексан-
дар је побиједио пљачкашку групу, која се враћала из логора, и тиме је битка завршена
- потјера за Даријем ни овог пута није успјела, већ су му опет нађена бојна кола и оружје
- овом битком је судбина Персије била одлучена, и Александар се прогласи „краљем Азије“

- Дарије се повукао са пар хиљада коњаника и пјешака, и 2000 грчких најамника у Медију
- главнину персијске војске повео је сатрап Ариобарназ, блокиравши пут у Сусу и Персију
- Александар је привремено стао са прогонима, упутивши се ка Вавилону, културном цен-
тру и главном граду Персије, чија врата му је без борбе отворио Мазеј, Даријев генерал
- заузврат је постављен за сатрапа Вавилоније, и први је Персијанац којег је на тај положај
поставио, с тим што му је, наравно, природат и македонски стратег и порески управник
- наредио је да се обнове сви храмови које је Ксеркс некада порушио, што је гест више да
буде у граду дочекан као ослободилац, а принио је и жртву на жртвенику бога Мардука
- тим чином је, барем симболично, обновио вавилонско царство, чији је цар, наравно, он

- сад је кренуо ка Суси, коју је већ заузела македонска војска, послата онамо још из Арбела
- бјекство цара изазвало је малодушност у редовима војске и официра, а великодушни при-
мјер сатрапа Мазеја изазивао је искушење, којем многи угледни Персијанци не одолише
- око себе почео је окупљати високо персијско племство, те отвори Ахеменидску ризницу
- тамо је нашао генерације и генерације блага, чак и бронзане статуе Хармодија и Аристо-
гитона, које је још Ксеркс отео из Атине, а сада их је, са другим даровима, послао назад
- сва блага која је затекао одмах је пустио у оптицај, пославши 3000 талената само Антипа-
тру, у Македонију, да с тим новцем организује експедицију против бунтовних Спартанаца
- у Сусу су му стигле свјеже снаге, а за сатрапа Сусијане опет је постављен Персијанац
- наставивши даље с походом, сломио је Ариобарназа и остатке персијских снага из битке
код Гаугамеле/Арбеле, прошао кроз „Персијска врата“ и 330.г. освојио Фарс/Персеполис
- ово је стара пријестоница Ахеменида, и освојио ју је прије исељавања њене ризнице
- заплијењена је и ризница која се налазила у Пасаргади, старој персијској пријестоници
- персијске пријестонице имале су посебан третман, поште је војницима дозвољено да их
пљачкају, и да уништавају њене велељепне дворце и храмове, иако су сада били његови
- то му је говорио Парменион, али је он инзистирао на свом завјету, који је дао у Коринту
- то је био гест хеленске освете, а прије свега одраз његове необуздане нарави
- освајањем Персепоља је уједно завршен и његов Персијски поход, као грчког хегемона
- у њему је све више сазријевала идеја да он тим простором не може владати тек као Хелен
- на концу, први задатак који му је сада неодгодиво предстојао било је да ухвати Дарија

9. Агисов устанак и Даријева смрт

- назад у Хелади видимо разријешење ситуације на Пелопонезу, што бијеше Антипартров

задатак, особито након што је спартански граљ Агис подстрекивао антимакедонске странке
- одржавање власти у бунтовним државама могло се само кроз тиранију и гарнизоне
- то је, ипак, изазивало само привремено одгађање гњева који се све вријеме набирао
- сада је краљ Агис постао средиште антимакедонског покрета, који је добио практично об-
личје, када је добио персијску помоћ у виду морнарице, новца и грчких најамника
- прво их је сам унајмљивао, а након Битке код Исе пристигло му је још 8.000 људи
- сабравши довољно снаге и воље, дигао је цијели Пелопонез на устанак, сем Мегалепоља
- Атина се држала по страни, а онда и иступила из савеза са Спартом, након што је услише-
на њена молба да се пусте заробљеници из Битке код Граника, који су атински грађани
- на устанак се сада дигло 20.000 пјешака, све с најамницима, и 2.000 коњаника
- Антипатар је смиривао стање у Тракији, а устанак је пријетио да се свуда прошири

- он је подузео мудар потез, скупивши за поход на Пелопонез војску већу од оне коју је
Александар повео на Азију, а како је био замјеник хегемона, сакупљаше и Хелене успут
- кренуо је ка Мегалепољу, који је, будући вјеран Македонији, био под опсадом
- војске су се, те 331.г, суочиле, и унаточ херојској борби Спарте, Антипатар је побиједио
- краљ Агис је погинуо, а судбина Лакедемона је сада била само у Антипатровим рукама
- он је предложио да Хеленски савез ријеши питање Спарте, од чега се он устезао, па се пи-
тање пошаље Александру на рјешавање, а обратио му се тим поводм и Лакедемон
- и те како се могао подсјетити на неславни свршетак посљедњег бунтовника, Тебе
- са друге стране, Александар је све вријеме пратио развој ситуације и бринуо о стању у зе-
мљи, које је добро познавао, што видимо и у његовој одлуци о укидању тиранија у Хелади
- та одлука донесена је након побједе код Гаугамеле, као и одлука да се Спарти опрости
- на тај начин је показао и своју милостиву и своју круту страну, умиривши Грчку задуго

- на супротном крају свијета, Александар се оштрио на Екбатану, пријестоницу Медије, а

сада љетну резиденцију персијског цара, гдје се Дарије склонио од посљедњег пораза
- предахнувши неколико мјесеци, успио је окупити нову војску и повратити ауторитет
- није био одлучан да ли да се суочи са њим, или да крене сјеверно, пустошећи пред собом
- не имајући муда да се суочи са Македонцима, кренуо је сјеверно, са благом од 7000 тала-
ната, измичући 8 дана хода, док је Александар успостављао своју власт у Екбатани
- поставио је опет Персијанца сатрапа, и распустио хеленеске контигенте своје војске
- њихов задатак је у Персепољу био завршен, и сада је раскидао своје свезе са Коринтским
савезом, учинивши Екбатану својом новом базом за комуникацију са залеђем
- сва блага која је до тада заплијенио – 180.000 талената, одредио је да се ту похране
- наредио је да то богатство буде прековано у новац, претпустивши вођење финансија Хар-
палу, а чување града Пармениону, оставивши са њим уједно и један дио своје војске
- као човјеку од 70 година, правом ветерану бојног поља, ово му би одговарајућа мировина
- вјероватно су Александру временом засметали његови све конзервативнији (=чингрази-
вији) ставови, те је сукоб генерација одиграо своје, али је му је указано велико повјерење

- Александар се сада дао у потјеру за Даријем без предаха, давши војску на усиљени марш
- био му је све ближе и ближе, а када је прошао кроз Каспијска врата, и ушао у Партију,
дао је војсци још пар дана одмора, и онда наставио поход даље, јурећи све више и више
- када пјешадија више није могла, наставио је даље са коњаницима, хитро јурећи
- на концу, пронашао је тијело Дарија – био је мртав, убијен од стране својих сатрапа
- нађен је код мјеста Хекатомпила, а то је учињено заслугом бактријског сатапа Беса, који
се у Бактрији крунише као Артаксеркс, и тако постаде мета Александрових напада
- тијелу Дарија, као посљедњем Ахемениду, одате су почасти, и одредио је да се његови
остаци однесу у Пасаргаду и сахране у царску гробницу, поред његових предака
- он се сада издаје за легитимног персијског цара, са задатком да освети његово убиство
прогоном завјереника му, те да овлада свим областима које су персијској круни припадале
- од тог тренутка се Александар и у службеним документима наводи као „краљ Азије“
- узео је царску дијадему, и Даријев прстен, којим је печатирао све акте за источни дио
царства, и увео царски церемонијал који је постојао и на старом персијском двору

- одморивши војску неко вријеме у Хекатомпилима, настави поход даље сјеверно

- онамо стигне у Хирканију, земљу сурову и пуну оштрих кланаца, који би му могли одсје-
ћи повратак, а још је чуо и како су се неке Даријеве присталице посакривале по кланцима
- подијели војску на три дијела, ратујући са домороцима, а Персијанци се сами предаваху
- ту је било и неких сатрапа, којима је оставио претходне сатрапије, а сада их и прошири
- тако је дао образац своје политике, који ће олакшати његово освајање нових сатрапија
- у главном граду Хирканије предало му се на милост и немилост 1.500 грчких најамника
- оне који су ступили у службу Персији прије склапања Коринтског савеза је отпустио ку-
ћи, а оне послије узме себи у службу, пошто је он тај, тј. персијски цар, и у служби су му
- ту је ухватио и грчке посланике који су били у Суси, од којих отпусти кући посланике гр-
чких градова који нису чланице Коринтског савеза, а атинског и спартанског утамничи

10. Ратови у Бактрији и Согдијани, убиства Филоте, Клита и Калистена

- период 330-327.г. Александар је провео ратујући против Беса у Бактрији и Согдијани

- ово су можда најтеже године АлВл ратовања, будућу да су се Хелени сада боорили у пот-
пуно непознатом, пустињско-планинском простору, без икаквих градова, пуном номада
- домороци су помоћу малих коњаничких одреда вршили герилско ратовање, узмичући
пред македонским нападима, тако да је Александар сада реформисао начин ратовања
- тактика фронталних бојних редова овдје је била бескорисна, тако да преузме источњачку
- војску је подијелио у мање војне одреде са независним дјеловањем, регрутовао је у своју
војску Персијанце, и уводу у своје редове ескадроне коњаника-стријелаца, као и Азијци
- прије него што је кренуо непосредно на Беса, своју руту продужио је околним путем
- источне иранске области, Арија, Дрангијана и Арахосија, још у доба Дарија биле су под
слабом царском контролом, и сада их је требало умирити, што је Ал учинио амнестијом
- сви сатрапи су остали на својим мјестима, а један, који се побунио, био је смакнут
- у области Арији подигао је војничку колонију Александрију Арију, која се дуго одржала

- у главном граду Дрангијане, Фради, дошло је до првих размирица између АлВ и генерала
- ту је, те 330.г. ступила озбиљна криза у њиховим односима, резултујући смрћу Филота
- овај је био Парменионов син, а око њега било је још много племића и угледних људи
- сви су они имали једнак ентузијазам и амбиције, као и млађани Александар, који им је са-
да наметао своју челичну вољу, а особито им је засметала његова наклоност Персијанцима
- од смрти Дарија, он се све више приближавао Персијанцима, прогласивши им се за цара
- њима је постављање истих за сатрапе, као и њихов пријем у војску, и те како засметао
- тамошње становнике сматрали су варварима, а АлВл да треба владати као хеленски краљ
- међутим, он лично је знао да је то немогуће, и, ако жели да одржи своје нове просторе, да
се мора прилогадити тамошњем начину вођења и владања, у коме поданици нису робови

- Филота је пак био веома популаран међу војницима, и огорчен због очевог умировљења
- завјера против АлВл је склапана, додуше, мимо њега, али он је знао за њу и није реаговао
- све је, временом, откривено, а Александар је Филоту предао македонском војном суду
под оружјем, што је било тијело обичајног права које је судило под оптужбом велеиздаје
- пресуђено је да сви завјереници, укључујући Филоту, буду погубљени, иако нам није по-
знато који су аргументи за то тачно били, нити их нам извори детаљније откривају
- одмах након синовљеве смрти на ред је дошао и отац, за шта је послао депешу у Екбатану
- Парменион је тада убијен, било да га је сматрао завјереником, или могућим осветником
- овај чин није био на углед АлВл, али му је сада осигуравао потпуну покорност генерала
- пошто је онамо осујетио завјеру, оснује у Дрангијани град Ἀλεξάνδρεια Προφθασία
- док је онамо боравио, стигла су му писма о покорности сатрапа Карманије и Гедросије
- на тај начин је практично сав јужни Иран потпао под њега, тако да је могао кренути горе

- међутим, Арахосија се и даље були, тако да је морао кренути у гушење њеног отпора
- ту успут сагради Александрију Арахосију, испод Хиндукуша/Кавказа Парапамиса
- прелаз преко планина био је тежак од зиме и глади, али је све прошло уз мало губитака
- Бес је чекао на Александра на уобичајеном излазу из кланца, али га је овај заобишао
- видјевши да је пређен, Бес се повуче сјеверном, а град Бактра се АлВл преда без борбе
- чим је Александар прешао ријеку Оксос, стигне писмо од согдијског сатрапа да је Бес у-
хваћен, и да дође по њега, и када је генерал Птоломеј стигао, Спитамен је био побјегао
- међутим, Беса је нашао, те је одведен у Бакру, прикован за стуб срама, и одређен за суд

- Александар настави сјеверно, и заузме у Согдијани град Мараканду/Самарканд

- одатле се упути ка границама персијског царства, у Киропољ, позвавши онамо согдијске
великаше да му укажу покорност, али се домородци умјесто тога дигну на оружје
- Ацо помисли да је то само локалног карактера, кад гле, Спитамен заузе Мараканду
- прије него што ће се обрачунати са њим, сагради на границама Персије град Ἀλεξάνδρεια
Ἐσχάτη, тј. „крајња, најдаља“, населивши је домороцима и најамницима, да штити границе
- ту су га негдје узнемиравали и Скити, које је нападао док нису признали његову власт
- у међувремену је одред македонске војске ишао на Спитамена, и умало сав изгинуо
- наиме, локална племена су их окружила у пистињи, што је начин ратовања коме Хелени
нису били вични, тако да је Александар морао похитати у помоћ, прешав 200 км за 3 дана
- Спитамен је побјегао у зимску резиденцију персијских царева, а Ацо да војсци мало пре-
дага, пошто већ 2 годину тога није имала, додуше, прво опустошив пограничне области
- смјестио се сада у Бактри, те му дође посланства Хорезма, племена код Аралског језера
- они понуде цара да га спроведу око Каспијског језера, сјеверним путем, до Црног мора
- већ сљедеће, 328.г. враћа се Спитамен Масагетима, који су умало побили Македонце
прошлог пута, у пустињи, а Александар је дизао утврђења широм новоосвојеног простора
- Ацо га никако није могао ни ухватити ни поразити, све до једног пута, када му је нанијет
релативно тежак пораз, тако да су му Масагети одсјекли главу, и послали је Александру
- његову жену је Ацо оженио за свог генерала Селеука, с којом је касније стекао Антиоха I

- сљедећа фертутма настала је на пијанки у Мараканди, када су Грци пили више вина од
воде, што из славља, што зато што је вода онамо била покварена, па крену пијане шале
- пјевале су се шарене пјесме о пораженим македонским генералима и Паремниону
- то увриједи Клита, Ациног спасиоца, а великог поштоваоца Паремниона, као и друге ста-
рије македонске официре, те му каже како су његова дјела уствари дјела Филипових људи
- тада започне општа расправа између њега и Аце, због његових персијских новотарија
- Клит му говораше како га је његова рука спасила, и како га окружују ласкави робови
- тада Ацо зграби копље и скочи на њега, али му га одузму, а Птоломеј истјера Клита
- Александар, бјеснећи и говорећи да је као Дарије, и да га је незахвални Клит издао
- он утом ускочи у дворану, изрецитовавши Еурипидове стихове о генералима који купе
славу од својих војника, који гину за њега, и Ацо, у бијесу, зграби копље и прободе га
- чим је овај бесмислени гест био готов, Ацо се освјестио, заћутао, и хтио убити сам себе
- он му је био најбољи друг из дјетињства, његова сестра бјеше му дојиља, а њени синови
пали су за њега у борби, а сада он тако, те се каже да није јео три дана и три ноћи, самујући
- каже се да су га утјешили Дионисови свештеници, рекавши да је то одраз божанског гње-
ва, јер није принио тај дан жртву Дионису, убједивши га тако да разлог несреће није он сам
- како год, сигурно су га утјешили и војници, који нису могли на крају свијета без њега

- опоравивши се од туговања, крене да сузбија још неке бунтовне кнезове у Согдијани

- терен је био изразито стрм, покривен снијегом и непогодан, али све је успио прећи
- оснује онамо двије Александрије, и врати се у Бакрту, гдје оснује још једну Александрију
- сада је Ацо хтио увести обичај προσκύνεσις – „поклоњење“, падање ничице пред царем
- то је за Персијанце било нормално, али Грцима варварски, јер су то чинили само пред бо-
говима, тако да је наишао чак и на подсмјех, због којег је страдао Олинћанин Калистен
- он је био искрени поштовалац Александра, писац његове Историје, али се овом противио
- сматрао је такав обичај биједним, варварским, робовским, и недостојним једног Хелена
- штавише, можда је најболније било то што су се поклоњењем изједначавали с варварима
- имамо и предање да је Калистен држао похвалну бесједу Македонцима на некој гозби,
гдје су сви били одушевљени сем Александра, који је тражио да сада куди Македонце
- то је одраз грчког одушевљења да се два становишта бране одједном, али тема је била та-
ква, да када је Калистен омаловажио дјело Филипа и Македонаца, ови изнегодују
- Александар га оптужи као непријатеља Македоније, и од тада је био на мети погледа
- за гозбом је такође наздрављао са присутнима, послије чега би они падали ничице пред
њега, а он би их пољубио, и све так до Калистена, који га пољуби и не поклони му се
- неко напомене да му није одао божанске почасти, па га Александар не хтједе пољубити
- овај, будући оштар на језику, каже „сиромашнији сам за један пољубац“, и Цоа га убије

- сљедећи ексцес доживио је Ацин паж Хермолај, који у лову убије вепра прије њега, по-
што је био каснио, те он, срдит због тога, нареди да га избатинају и да му одузму коња
- он, разјарен због толико понижења, одлучи сковати завјеру са својим друговима
- план је био да се изврши атентат ноћу, док спава, што се није десило, јер није ни спавао
- сву ноћ је пио, и пио, и пио, а сутрадан је завјера већ откривена, тако да је спасао главу
- пажеви су мучени док нису издата сва имена, а онда су каменовани, те том приликом
страда и Калистен, који је, како Аријан каже, мучен и на концу објешен на вјешала
- његова смрт, као познатог писца, у Хелени се тешко поднијела, особито на овакав начин
- Калистен је сада постао прва жртва хеленске слободне мисли против Ацине аутократије
- сада је Ацо навукао на себе и гњев филозофа, који га окарактеришу као тиранина и човје-
ка са превеликом срећом, тј. нечим што је у хеленским очима омражено и пред крај вијека
- чак и Аристотел је симпатисао политику против тиранских поступака Александра

- погубљења до сад наведених личности указује на отуђење Аце од његових блиских сара-
дника, који у својим уским хеленским гледиштима нису могли схватити његову визију
- на крају крајева, из неког традиционалног виђења, не треба им се много ни чудити
- Ацо је имао идеју о освајањима читавог свијета, о враћањима територије Персије, и уоп-
штено тако широкоумне идеје, којима је његово вођење политике апсолутно одговарало
- након покоравања једне веома неприступачне тврђаве, 327.г, тамо нађе жене и дјецу
- међу њима била је и Роксана, жена согдијског великаша који је ту тврђаву чувао
- била је, по казивању, најљепша жена на свијету, послије Даријеве жене, али није искори-
стио своје право господарства да је „употријеби“, већ се ожени њоме, по иранском обичају
- обје чињенице су изазвале револт код Македонаца, али им је он само дао лични примјер
- мислио је, само зближавањем Хелена и Персијанаца његово ново царство има будућност

11. Поход у Индију и Битка на Хидаспу

- након дугих и мукотрпних похода, Александар је изгубио пола својих првобитних снага
- па ипак, захваљујући свјежој војсци, која је стизала из Европе, сада је имао 2 пута више
војске него када је кренуо у свој поход, а још је много војске оставио и по провинцијама
- сада је кренуо на Индију са 120.000 пјешака и 15.000 коњаника, што је број од Плутарха
- у њега је вјероватно укључена сва пратња војске и бородоградитељи, које је повео
- поставља се питање у којој мјери су Македонци били упућени гдје се Индија налази
- разне спекулације о томе су постојале, тако да, по свој прилици, нису били баш упућени
- у сваком случају, по смрти Дарија, персијски посједи око ријеке Инд су се отцијепили
- Александров задатк био је да оде тамо, гдје год то било, и да те побуњенике покори
- још док је био у Бактри чуо се са раџом Таксилом, који му је 337.г. изашао у сусрет, пред
вратима Индије, ријеком Инд, те су сада полако напредовали, борећи се с домороцима
- конституција тла је била таква да су многа мјеста сматрана физички недокучивима
- једна трвђава названа је ἄορνος – „недостижна и птицама“, с којом повежу и Херакла
- њено узвишење имало је чак и оранице, и било веома отпорно, али на концу паде под Ацу
- спустивши се до ријеке Инд, Александар нареди да се обори шума и сагради флота
- сада се с њом спуштао ниже, гдје су генерали Хефестион и Пердика саградили мост
- одржавши коњичке и гимнастичке игре и принјевши жртве боговима, пређе га с војском
- онамо стигну до богатог града од Таксиле, највећег града између ријека Инда и Хидаспа
- онамо му радно дадну коњицу и слонове у службу, те се оваква њихова дарежљивост
оправдава снажним сусједом, краљем Пором/Пауравом, који је имао безбројне савезнике
- овај је био најмоћнији раџа у Петорјечју/Пенџабу, и био је мета Александрова напада
- одбио је његов позив да му се покори, и сачекао га са огромном војском на граници

- стигавши на обалу ријеке, на супротнојвидје Порове снаге, у којима би и 200 слонова

- било је ту и двоколица, коњаника, триста чуда, али су Аци слонови били највећи проблем
- он сам није повео своје слонове, јер су сметали македонским коњима, који их се бојаху
- највећи страх му је сада био да се коњи при искрцавању уплаше слонова и скоче у ријеку
- стога се спусти 25 км јужније од Порова табора, преко пута ког је сада изводио диверзије
- то мјесто одредио је за прелазак војске, али је прво морао да досади Пору диверзијама
- наређивао је војницима да стално глуме како управо прелазе, што је овог насамарило
- пошто је евентуално престао да реагује, једне ноћи кришом се спусти до договореног мје-
ста, и коначно пређе на другу страну, под окриљем ноћи, а у табору остави Кратера
- наређење је било да он и остатак војске пређу пошто овај буде пришао с друге стране

*Битка код Хидаспа 326.г.

- приближавајући се Индијцима, Ацо наиђе на претходницу њихове војске, с Поровим си-

ном, младим раџом, кога је овај убио, уништивши његове снаге, што се дојави и Пору
- овај крене са главнином војске право на Цоу, а оставио дио војске да мотри на Кратера
- главницу и центар његове војске чинили су слонови, распоређени на сваких 30 метара
- у размаке између њих, у другом реду, смјетешни су пјешаци, као и на објема крилима
- испред крила налазила се коњица, а испред коњице двоколице, и свеукупни број његових
војника био је далеко већи од Александровог, али је тактика и овог пута пресудила борбу
- прво је наредио коњици да скрши индијску, што није било много тешко, а онда нареди
фалангама, под заповједништвом Селеука, да крену право на слонове, ушавши у крвав бој
- слонови су нападани са свих страна, и њихови возари, а они су пролијетали кроз редове
- примјетивши да су пјешаци ушли у бој, сада се и индијска коњица окренула и вратила
- Ацина коњица је, међутим, опет успјела да одагна непријатељске снаге иза слонова
- тако су они били претпуштени на милост и немилост фаланги, док су ови задржавани
- слонови су полако згуравани на узак простор, тако да сметају једни другима, а и да Грци
имају довољно простора да бјеже испред појединачних напада, док возаре углавном побију
- иза њих су на сличан начин окружени и индијски коњаници, који су стално наваљивали
- већина их је у боју погинула, а индијске пјешаке су збијени слонови стално газили
- и на једне и на друге Александар нареди да се приступи у збијеној хоплитској формацији
- не могавши ништа против овог несаломљивог зида, огроман број непријатеља је погинуо
- Пор је био рањен, те је бјежао докле је могао, а онда се одлучи вратити назад и предати
- дивио се Александру, који га је питао шта жели, а овај да поступа с њим „краљевски“
- он је према њему тако заиста и поступио, оставивши га краљем, и проширивши му власт
- имао је сада два вјерна вазала у индији, и подигне градове Никеја и Букефалија
 12. Александар на Хифасису

- оставивши Кратера да гради његове нове градове, Ацо крене даље у правцу истока
- узгред буди речено, било је овом заповијеђено и да гради морнарицу, за нове походе
- онамо су била племена ἀβασιλευτοί, тј. које нису признавале власт ниједног владара
- тамошња племена сакупе се у савез и учврсте у добро утврђеном граду Сангали
- пошто је град коначно пао, Александар је наредио да се убију сва наоружана лица у граду
- погинуло је, по Аријану, око 17.000 Индијаца, а заробљено 70.000, и 300 кола и 500 коња
- Македонци су имали релативно веће жртве, око 100 погинулих и чак 1.200 рањеника
- преостали Индијци, видјевши покољ који је починио, нису се хтјели предати Александру
- он је наредио да се Сангала разори, а земља подари Индијцима који су му се потчинили
- затим крене ка ријеци Хифасису, најисточнијој од пет ријека Петорјечја/Пенџаба

- то је најисточнија тачка до које је Александар дошао, али даље није ишао из више разло-
га, прије свега зато што је војска већ 8 година без престанка ратовала, а онда и они други
- међу њима се истичу и промјена хране, климе, нови услови живота, нове болести, итд.
- Александар се распитивао о земљама с оне стране, и чуо најразличитије извјештаје
- чуо је о снажном народу у околини ријеке Ганг, који има 200.000 војника и 4000 слонова
- он на прву није повјеровао таквим извјештајима, али Пор му је те податке потврдио

- тропске кише падале су 70 дана без престанка, што је додатно уништило морал војске
- послије 8 година похода и крвавих ратова, људи су се хтјели већ једном вратити кућама
- ту је Александар одржао говор охрабрења, како им није још много остало да освоје
- вјеровало се тада, наима, да је Индијски океан крај свијета, и да тај океан окружује читаву
земљу, спајајући се на сјеверу са Каспијским језером, и скор около до Хераклових стубова
- према томе, Александар их је увјеравао да је остало још мало да покоре читав свијет
- након овог говора настала је тишина, јер се нико није хтио ни сложити ни противрјечити
- онда иступи стари официр Кен рекавши како је већина војника, које је прво повео, сада
или мртва, или погинула, или онеспособљена, и да су све њихове жеље сада да оду кући
- дао је дирљив говор да оде кући родитељима, да донесе своје побједе, па тад нек иде опет
- свима је била жеља управо то, да виде своје куће, своје жене, дјецу, родитеље, да се одмо-
ре од свега, коначно, и када то све прође, да ће радо сви кренути са њим у нове походе
- сви присутни су снажно одобрили ово, а многи су били дирнути до суза и плакали

- Александар, међутим, и даље није био задовољан одговором и распусти војну скупштину
- сутрадан каже да, ако желе, нека иду, и да ће остати успомена да су оставили свог краља
- наружио их је како га остављају у посљедњем тренутку, и повуче се да види шта ће бити
- међутим, на његову жалост, воља војске је била чврста, и ништа се није промијенило
- онда је на ријеци принио жртве за прелазак, и нису биле повољне, и коначно одустане
- објави повратак кући, што је наишло на невјероватну радост и весеље међу војницима
- осим угађања својим вјерним пратиоцима, Александар се можда бојао прича о слоновима
- ово је тренутак када је необуздани Александар показао тренутак управо обузданости, раз-
боритости, и једног промишљеног владарског духа, не ризикујући све што је постигао
 13. Повратак и Неархова експедиција

- код Хифасиса је подигао 12 жртвеника боговима, и стуб с натписом „Овдје се заутавио

Александар“, затим организовао традиционалне хеленске игре и коначно кренуо назад
- новоосвојени простор претпустио је на управу Пору, чију је вјерност на тај начин стекао
- стигавши на Хидасп, тамо је срео своју огромну флоту саграђену и спремну за повратак
- биле су тамо разне врсте бродова за војску, коње, опрему, 800-1000 различитих бродова
- на бродове су се укрцали елитни војници, а остале војне снаге кретале су се дуж обале
- њих су с обје стране Инда водили Кратер и Хефестион, идући 3 дана хода испред флоте
- за њима је на исто толико дана ишао Филип, сатрап Индије, заједно са Индијцима
- искрено су се дивили призору, и пратили уз пјесму флоту све до ушћа Хидаспа у Акесин
- па ипак, нису сва племена била тако мирољубива, и нека нису дозвољавала бродовима да
пристану уз обалу, тако да је то морао радити на силу, а многа племена тада је и покорио
- тај простор је био особито чувен по великом броју домородачких утврђења

- нарочито је позната његова битка с Малијанима, гдје је у опсади града умало погинуо
- видећи Македонце како шунтаво носе љестве, сам их је узео и кренуо успињати се на зид
- како се наша на зиду, сав у сјајном оклопу и свему, постао је главна мета непријатеља
- видјевши да би могао лако погинути, Александар узме скочити право унутар града
- са њим су доље скочила још два војника, а остали, у журби да се попну, сломе љестве
- ту је Ацо рањен у прса, штићен двојицом штитоноша, и борио се док не паде у несвјест
- опште страховање за живот краља је настало, и нису знали како би ушли у град
- на сву срећу, убрзо су врата града пробијена, и војска продрије у град, и крене ка њему
- војници су без реда убијали све пролазнике који су се на путу нашли, а Александра су у
несвјесном стању носили у штиту, гдје се он једном пробудио да извади стријелу из прса
- пошто му је Пердика помогао у томе, проширивши му рану, опет падне у несвјест
- у логору се пронио глас да је Александар жив, и настао је страх шта ће бити даље
- покорени народи ће се побунити, а питање насљедника још увијек није било ријешено
- у међувремену јаве да је жив, и нису повјеровали док им се није лично и показао

- није позната тачна путања Александровог путовања, јер се корито Инда промијенило
- ипак је познато да је дио војске, са неколико фаланги, свим слоновима и стријелцима, и
оним Македонцима који су били онеспособљени за бој и на путу кући, тада одвојен
- њих је преузео Кратер, који требаше учврстити Ацину власт у Дрангијани и Арахозији
- требао је обезбиједити и намирнице за гедрозијску обалу, куда је Александар хтио ићи
- други дио војске требао је ићи уз обалу и штити флоту од напада из унутрашњости
- сјеверне предјеле Пенџаба је Александар ставио у релативно независан положај, али до-
њи дио области Индије је хтио задржати за себе, и начини га посебном сатрапијом
- око ушћа Акесина у Инд подигнуто је још пар Александрија и много војних база
- Александар је вјеровао да тај простор, тако повољног положаја и богат, има будућност

- флотом је сада командовао Неарх, који је 325.г. стигао у мјесту Патала, код ушћа Инда
- ту се Александар задржао око пола године, размишљајући да се повеже са Персијским за-
ливом, прије свега, наравно, да обезбиједи свој повратак, а затим и из других разлога
- наиме, хтио је да добро увеже своју царевину, како би се одасвуд могло њоме владати
- затим, хтједе учинити комуникацију бржом, повезати на неки начин Средоземље са тим
просторима, и, самим тим, омогућити проток источњачких богатстава у правцу запада
- осим тога, истраживачки рад на пољу географије био је такође легитиман повод за једну
експедицију, коју је на океану повјерио Неарху, а он сам је остао да се позабави Индом
- излазећи из делте Инда, први пут се огромна хеленска флота суочила са океаном
- огромна ријека имала је јаку струју, океански вјетрови били су надмоћни, плима и осека
су представљале огромну разлику, и ту је страдало или било оштећено мноштво бродовља
- лијеви рукавац индске делте показао се повољнијим за испловљавањем, и ту стави флоту
- сачекали су јесен, када монсунски вјетрови дувају из истока у правцу запада, када крену

- док је Неарх био на експедицији, Александар је схватио да не може одлагати повратак

- стизале су вијести о нередима широм царства, и то је сада морао довести у ред
- за повратак назад Александар је изабрао убједљиво најгору путању – преко Гедросије
- трновита, ненасељена подручја, пуна пустиња, живог пјеска, без воде, са толиком врући-
ном да су некада морали ићи само ноћу, пут дуж обале био је заиста исцрпљујући
- слате су патроле у унутрашњост да купе намирнице од села, која нису имала много тога
- на његовој грбачи сада је било издржавање и Неархове флоте, и покретне војске
- пошто је све било ријешено и договрено, Александар окрене војску пут унутрашњости
- тај простор био је пустиња, пролазак кроз коју је однио многобројне животе македонских
војника, и нанио им муке којима сви дотадашњи походи кроз Азију нису имали премца
- наишавши коначно на царски друм, свратили су у царску резиденцију у Пури да одморе
- смијенио је сатрапа Гедросије, који није хтио извршавати његова наређења, и настави пут
даље у Караманију, истог тренутка када му је јављено да је индијски сатрап Филип убијен
- рекао је да раџа Таксила и тамошњи стратег Еудем преузму његову управу, и крене даље

- стигав у Караманију, утом наиђе и Кратер, довевши пред Ацу неке одметнике од власти
- осим тога, ту су дошли и сатрапи Арије, Дрангијане, Парта и Хиркана, као и стратези
Клеандар и Ситалк, који су извршили убиство Пармениона, и пребивали у Екбатану
- сада су оптуживани како су вршили неправду према поданицима, пљачкали храмове, итд.
- пошто су се оптужбе доказале истинитима, нареди да се ова двојица стратега погубе
- хтио је на тај начин улити поданицима повјерење у централну власт, и да је тако учврсти
- мјесто гдје су се Кратер и Александар сатали би важно рачвиште путева, те и ту постави
једну Александрију, и крене да размишља шта се дешава са флотом, о којој не би ни гласа
- на општу радост, флота се појавила, и организоване су велике свечаности тим поводом
- по предању, Александар је рекао да му је то био срећнији тренутак од свих освајања
- организоване су игре, параде, славља, додјељивање одликовања, унапрјеђења, итд. итд.

- о Неарховој експедицији знамо много, на основу његовог Периплуса, а преко Аријана

- задатак му је био да истражи обале, да види има ли икаквих лука, градова, острва
- затим, требало је да провјери имали и плодног земљишта, шта све рађа, и томе слично
- имао је, изгледа, на почетку путовања, тј. у делти Инда, потешкоћа са домороцима
- међутим, чим је кренуо дуж ненасељене обале, наилазио је на минималне потешкоће
- насеља су била стварно ријетка, а варвари или би се разбјежали, или подијелили храну
- само на два мјеста Македонци су се сукобили, али то није било ништа посебно
- проблем је било једино снабдијевање око 100 бродова и 5000 војника које су возили
- будући на пусту природу обале, морали су свако мало стајати због хране и воде
- навео је и да су на више мјеста нашли бунаре и складишта хране које је Ацо припремио
- до друге етапе путовања највећи проблем имали су са подводним стијенама и обалом
- већ од другог дијела путовања наилазе на Ихтиофаге, домородачки народ који се храни
искључиво рибом, и који су сачињавали дивљаци какве Хелени никада нису видјели дотад
- како свједочи, чак су и стоку хранили рибама, и месо је мирисало на рибе, све риба, риба
- успут са наилазили на урмице и понешто воћки, а оружјем су даље морали отимати жито
- глад је морила војску и требала је натчовјечанска воља да се држи под ауторитетом
- на нека острва морнари се нису хтјели искрцати, јер су то тобож била Хелијева острва
- ту су по први пут видјели и китове, којих су се претрашили и тјерали их трубама
- затим су наишли на мореуз Ормуз, који спаја Индијски океан са Персијским заливом
- ту су видјели рт данашњег Омана, на коме су месопотамски трговци продавали зачине
- затим су пристали на ушћу ријеке Анамиде, преко пута мореуза, близу Ациног логора
- био је удаљен око 150 км од тог мјеста, и Неарх пошаље извидницу да тражи војску
- ова извидница је, игром случаја, наишла на Ацину извидницу која је баш њих тражила
- пошто је срећан успјешност експедиције уз велику помпу прослављена, настави даље
- пут до краја Персијског залива водио је искусни Иранац, а флота је била сигурна и добро
снабдјевена, па још и у познатим водама, тако да тај дио пута није био толико занимљив
- стигао је на ушће ријеке Паситигрис, те узводно уплови у Сусијану, тј. ка Суси
- на тај начин је доказана проходност морем између Индије и Месопотамије, а открића која
је Неарх записао умногоме су послужила развоју неких грана хеленских наука
- особито су занимљиви етнолошки подаци, о степену цивилизационог развоја народа
- речено је како на једном мјесту домороци нису знали ни за метал, и служили се камењем

14. Сређивање прилика у царству

- послије бескрајног и мукотрпног похода, сва македонска војска би у Суси, те 324.г.п.Хр.

- ратовање у Индији, експедиција Индијским океаном, пролазак кроз гедрусијску пустињу,
све су то биле ствари које су Александрово преживљавање чиниле мало вјероватним
- стога су се сатрапи, мало по мало, све више ослобођивали и узимали себи за право
- стваране су најамничке војске, одметало се од власти, и вршена су недјела и пљачке
- међутим, на њихову жалост, Александар се извукао жив и здрав, а ктоме и успјешан

- од 22 сатрапа убијена су шесторица, два су смијењена, а убијени су и неки Македонци

- Александар је хтио да буде правичан и избави своју царевину од сваког облика неправде
- стога је постао сумњичав и лако је узимао у обзир било какве оптужбе по том основу
- вршио је општу чистку свих непоузданих и неспособних људи из управљајућег кадра
- особито се чувао од странака незадовољних увођењем Персијанаца у власт и војску
- убиства многих познатих Македонаца отуђила су неке утицајне личности од Александра
- устом су се плеле и многе теорије око смрти официра Кена, и његовог брата Клеандра
- затим, вијести о Александровој смрти, које су биле честе и многобројне, изазвале су на
устанак многе најамнике, који су, како видимо, смакли и индијског сатрапа Филипа
- око 3000 њих се 325.г. побунило са циљем да се врате кући, што су можда и успјели
- увидјевши најамничку опасност, Александар нареди да се сви најамници распусте

- само се Харпал, царски благајник, успио извући од оштрице Александрове чистке

- он је, као што видимо, био смјештен у Екбатани да врши надзор над царском ризницом
- у почетку је службу вршио савјесно, а како се Александар удаљавао, он се тако ослобађао
- тако га у једном тренутку видимо како у Вавилону раскалашно живи, пије и ужива
- своје љубавнице уздизао је као краљице, давао им огромна права, и чинио штошта друго
- чим је чуо за Александров повратак, узме 30 бродова, 6.000 најамника и 5000 талената из
државне касе, те побјегне у Грчку, гдје покуша пронаћи азил у Атини
- то је можда био повод више да Александар нареди расформирање приватних најамника
- сада је имао разлог и да се забрине за могућност побуне у матичној Хелади, те 324.г.

- онамо већ 10 година чврсто и ревносно управљаше Антипатар, и то притиснут одасвуд

- особито му је било тешко када је дио војске кренуо 325.г. преко Хистра/Дунава у Скитију
- они, не имајући представу о свијету, хотијаху преко сјеверних простора доћи у Бактрију
- наиме, сматрало се да су Танаис/Дон и Јаксарт/Аму-Дарја у ствари једна те иста ријека
- један добар дио пута су чак и прошли, али су страховито поражени у опсади Олбије
- након пораза код овог црноморског града, трачки одриски краљ дигне се на устанак
- Антипатар се нашао затечен, не имајући довољно војске да се са овим избори, пошто не-
престано слаше нове и нове војне контигенте за Александрово ратовање на истоку

- ништа боље није било стање ни у Хелади, коју је стегао варљиви мир по Агисову устанку
- свуда су владали промакедонски елементи, али се за прасак чекало само на смрт краља
- једина држава која је могла водити релативно независну политику била је Атина
- у њој су, наравно, исто били македонски пријатељи, међу којима се истичу Фокион, дуго-
годишњи стратег, и Демад, благајник војне касе, који су умногоме допринијели Атини
- финансијама је управљао Ликург, отворено антимакедонски настројен, али поштован
- њихове политичке везе биле су јаке, а њихову разумност увиђали су чак и противници
- тако је и говорљиви Демостен, видјевши шта је било са Тебом, успио да буде ућуткан
- он је, на сву срећу, успио одговорити Атину од савеза с Персијом, када је Ацо прешао у
МА, а свим силама је подстицао и неутралност Атине у вријеме Агисовог устанка

- стање ствари било је какво је било, а политичарима је преостало само трвење између се
- додуше, глад, која је све чешће захватала град, била је упадљива посљедица губитак мо-
нопола над црноморским житом, које је сада одлазило за снабдијевање Ацине војске
- монопол егејском продајом жита преузео је Родос, Египат је продавао жито ономе ко нај-
више понуди, а увоз са запада био је отежан, те је Атини помогао једино Харпал
- он је 326.г. упутио Атини један овећи транспорт жита, и добије грађанска права Атине
- зато је, приликом бијега испред Александра, одабрао управо Атику као своју базу

- ни у другим хеладским државама није било много боље, особито растом политичких из-
бјеглица, који је до веома високих бројева подстакао Антипатар чистећи македонофобе
- ове избјеглице ишле су широм познатог свијета и дизале народ на буну против Аце
- након његовог проказа о укидању тиранија, моћних избјеглица је могло бити још више
- затим, рт Тенарон, на Пелопонезу, био је стицалиште беспослених најамника, који су
често пута пљачкали ради намирница, и забаве, а њихов број је све више растао
- то су првобитно углавном били бивши персијски најамници, а број им је драстично пора-
стао Александровим указом о укидању најамничких војски у приватној и државној служби
- сада се на Тенару окупљаше велико мноштво незадовољних најамника, а би и сатрапа
- персијски официри су ту организовали некакав облик мобилизације и организације снага
за отпор Александру и његовој империјалистичкој политици
 15. Посљедње поруке Грцима и Харпалова афера

- велико узбуђење духова изазвало је 324.г. посланство Никанора, Аристотеловог синовца,

да објави грчким градовима Александрово наређење о повратку политичких избјеглица
- о сљедећим Олимпијским играма тај указ се требао објавити свим грчким градовима
- то је изазвало подјељена мишљења, и одушевљење и револт, у сваком случају немир
- наложено је и Антипатру да на то присили сваки грчки град који се одбије повиновати
- навео је како није крив за њихово изгнанство, али да ће бити разлог њиховог повратка
- ту су стојале и посебне одредбе за одређене градове, које су додатно дигле тензије
- тај указ постао је свеприсутна тема, и у Олимпији се већ сакупило 20.000 изгнаника
- читање посланице изазвало је буру одушевљења и Александар је засигурно могао рачуна-
ти на безрезервну подршку и оданост свих оних којима је кров над главом враћен

- већина градова је ради мира прихватила одлуку, али су се побуниле Етолија и Атина
- Етолци су сада морали вратити Акарнанцима Ојнијаду, коју су населили колонистима
- осим те посебне одребде, још једна се односила на острво Самос, на коме су већ око 30
година живјели атински клеруси, и право на њега је Филип признао Атини 338.г.п.Хр.
- међутим, оно је у међувремену пало под Персију, да би га 333.г. ослободио Александар
- он је сада, у извијесном смислу ријечи, полагао права на то острво, а сада је имао за вра-
том и избјегле Самљане, који су, технички гледано, такође политички изгнаници
- наређено је да се атински клеруси иселе, и да се на острво врате Самљани, те да им се ос-
трво преда, што је изазвало огроман револт у Атини, чак помисао и на војну интервенцију
- међутим, видећи своју немоћ, Атињани ипак посегну за дипломатским рјешењем
- у Олимпију је послат Демостен са посланство да моли Никанора за измјену указа

- објашњено је како тај указ конкретно крши коринтски Уговор о општем миру и савезу
- њиме је загарантован територијални суверенитет и интегритет свих грчких градова
- враћање Самљана, тако, више није било просто враћање политичких избјеглица, већ не-
посредан удар на суверенитет и аутономију једног дијела атинске пуноправне територије
- уосталом, ударцем на суверенитет Атине доводио се у питање и онај других градова
- Александар је знао да ће наићи на отпор, али је морао ријешити питање бескућника
- ови изгнаници лутали су наоколо, звјерњајући и правећи само нереде и проблеме
- враћајући их на њихову постојбину, рјешавао је и немире и стицао њихову вјерност
- како год, и овај указ, и смјењивање Антипатра указују жељу ка одређеним измјенама
- још једно опште наређење, особито занимљиво, било је да се Александар поштује као бо-
жанство, што је, на изненађење, релативно лако прихваћено од стране грчких држава
- у многим градовима повезан је с култом неког бога, а у Атини био је „други Дионис“
- атинска равнодушност вјероватно има везе са стварањем основе за преговоре око Сама

- још су Јонци, након ослобођења, увели култ краља, тј. ἀποθέωσις, обожавање као бога
- на истоку је пак традиција аутократије и неограничене власти била нешто уобичајено,
али давање божанских особина владарима је нешто ка чему они сами нису стријемили
- ни Асирцима, ни Персијанцима, нити икоме такве ствари уопште нису падале на памет
- дакле, сва та идеја око божанства дошла је ни мање ни више до од самих Хелена
- на крају крајева, божанско поштовање предака/хероја било је одавно присутно међу њима
- све веће окретање ка човјеку посљедица је и софизма и нових струја у философији
- још спартански краљ Лисандар имао је своје жртвенике и сопствени култ божанства
- чак је и Исократ рекао Аци да му након покоравања истока остаје да постане бог
- можда је сопствена деификација политички гест којим жели своју вољу учинити још не-
прикосновенијом, те тако протурати свој аутократорски ауторитет без ичијег поговора
- једно је бити хегемон Коринтског савеза, а сасвим друго бити бог и дио пантеона
- то је особито занимљиво јер у Грка није било формалног начина да се неки град припоји
некаквој краљевини, тј. монархији, без да се грубо крше права формалне аутономије

- Харпала и његову свиту Атињани су, међутим, одбили упустити на простор Атике
- или су се бојали Александра, или чињенице, по себи, да им је у граду човјек с војском
- Скупштина одбије његов приједлог и службено, тако да је он оставио војску на Тенару, и
врати се у Атину са 700 таланат и три тријере, те га приме, али да новац остави у Акропољу
- у међувремену стигну наређења од каријског сатрапа Филоксена, и од Антипатра, чак и
Олимпијаде, да се Харпал мора предати, што је промакедонска странка подржавала
- Фокион пак бјеше разборитији, и затвори га док неко Александров не буде дошао по њега
- то је иначе био Демостенов приједлог, у коме је стојало и да се преузме његов новац
- на Акропољу је пак пронађено само 350 таланта, што ће рећи да је дио новца искористио
да подмити људе у Атини и стекне себи пријатеље, што видимо, јер је убрзо побјегао
- састао се са војском на Тенару, одакле је прешао на Крит, гдје га је убио његов официр
- тако је брзо ријешено шкакљиво питање које је Атину могло коштати постојања, пошто
се у Александровом логору већ увелико причало о рату са њом, али све би лако ријешено

- сада је право питање било, гдје су нестале Хапралове паре и коме их је све дао
- Ареопаг је одуговлачио са истрагом, а у међувремену Демостен пошаље Аци посланство
- речено им је да му укажу божанске почасти, али да не одустају око питања Самљана
- у исто вријеме би ухваћен неки Харпалов роб, који је издао имена пар подмићених људи
- Демостен том приликом није био наведен, али га Ареопаг из неког разлога ипак оптужи
- у почетку је признао да је добио 20 таланата, а потом је промијенио изјаву и све деманто-
вао, оптуживши Ареопаг да се удворава Аци тако што жели да га смакне из јавног живота
- за примање мита оптужен је и Демад, те суд усвоји одлуку Ареопага и осуди их, те 323.г.
- казна је била у новчаној вриједности, а како Демостен није могао платити, би ухапшен
- успио се извући из затвора, те одатле побјегне на Трезен, а затим се обрео на Егини

16. Масовна свадба у Суси и побуна у Опису

- свечани повратак у Сусу обиљежен је још свечанијим догађајем – масовном свадбом

- наиме, оженили су се Александар и још 80 његових хетера, „краљевских пријатеља“
- Александар се већ био оженио Роксаном, кћерју согдијског великаша, а сада се оженио и
Барсином, старијом Даријевом кћерком, и Партисатидом, кћерком Артаксеркса Оха
- Хефестиону је дао за жену млађу Даријеву кћер, а Кратеру Даријеву синовицу
- тако је показао лични примјер своје жеље да се Македонци и Персијанци помијешају
- ту су се кћеркама угледних Међана и Персијанаца оженили Неарх, Птоломеј, Еумен, итд
- тог дана се и 10.000 Македонаца оженило својим персијским конкубинама
- ови су добили богате свадбене дарове од Аце, и озакоњено је стапање двају народа
- затим, наређено је да се направи списак свих војничких дугова, и да се исплате
- војници су били сумњичави, мислећи да је то некаква провјера, и мало их се пријавило
- Александар, схвативши то, нареди да се постави огроман стол с новцима, и да се исплати
сваки дуг за који се покаже признаница, са именом или без, и исплати тад 20.000 таланата
- организоване су више дана свечаности, те су дошле делегације из свих дијелова царства
- донесено му је много поклона, међу којима златних вијенаца вриједних 15.000 таланата
- златним вијенцима тада је одликовао оне који су се истакли изванредном храброшћу
- тако су га добили Пеукест и Леонат, који су га штитили од Малијана, затим Неарх, за
успјешно обављену експедицију, потом Хефестион, припадници тјелесне гарде, и други

- сатрапи су довели 30.000 младића-Иранаца, посебно изабраних, тренираних на македон-

ски начин, обучених и опремљених као Македонци, да постану његови војници
- сами Македонци, који су их сматрали обичним варварима, згрозили су се на то
- исто то су учинили видјевши као Пеукест, нови сатрап Персије, учи њихов језик, или ка-
ко Александар носи међанску ношњу, а највише укључивањем њихове коњице међу хетере
- неки од њих су, на потпуно згражавање, ушли чак и у краљевски илу – ἄγημα, личну гарду
- војска је ту видјела не више тактичку нужност, каква је регрутовање варварских војника,
већ брисање разлике између побједника и побијеђених, и уништавање традиције војске
- незадовољство уништавањем традиционалних вриједности резултира Побуном у Опису

- Александар се спусти са флотом у залив, и узводно Тигром стигне до Описа, те 324.г.

- тамо скупи своје Македонце, даде им огромне дарове, и коначно их отпусте да се врате
кући, рекавши како ће им сународници позавидјети, колико ће постати богати
- међутим, војници су на то отпуштање сада гледали поприлично суревњиво, осјећајући се
одбаченима и презренима, и прије свега непотребнима, сада када има туђинце у војсци
- нису се више могли уздржати и почели су викати на Александра да заратује с богом
- не имајући стрпљења, скочи међу војнике, и нареди погубљење оних најгласнијих
- пошто се ситуација брзо смирила, попне се назад на трибину и одржи жесток говор
- опомене их како су прије Филипа били полуномади који су бранили стада од варвара
- Филип им је дао путеве, градове, власт над цијелом Хеладом, а он сада пола свијета
- нареди им да раде шта год желе, и да ће бити упамћени као они који су оставили краља

- вративши се у шатор, и не давши ником да му приступи, сазове неке Персијанце онамо

- дао им је команде над одредима, а некима и право да га зову „рођаком“, тј. да га пољубе
- неки војници, који су и до 10 година ратовали са њим, дошли су пред шатор плачући и
молећи за опрост, јер сада неки тамо Персијанци могу да га љубе, а Македонци више не
- Александар се ту потресе, и рече да га су сви они његови рођаци, и да ће их тако звати
- настане општи тренутак сентименталности, грљење, роњење суза, љубљење, итд.
- организује се гозба за 9.000 гостију, гдје су скупа сједили Македонци и Персијанци
- принијели су жртве боговима грчки свештеници и персијски маги, пили су и изливали ви-
но из истог кратера сви присутни, а Александар се помоли за слогу Македонаца и ових

- око 10.000 војних ветерана добило је отказ, исплаћена им је плата за све вријеме ратова-
ња, за све вријеме које ће провести на путу кући, и свакоме на то још по 1 таланат
- добили су и напомену да, они који имају, не воде кући своје нове жене и дјецу
- обећано је да ће их држава издржавати, да ће бити одгојена на грчки начин, и да ће их, по
одрастању, послати родитељима у Македонију, а да они дотада тамо живе свој стари живот
- за вођу пута изазван је Кратер, који је по повратку требао замијенити Антипатра
- он је, заузврат, требало да дође у Азију, повевши са собом нових 10.000 регрута замјене
- смјенио га је са положаја намјесника можда зато што му није одговарала његова полити-
ка према Грцима, или је хтио на њега свалити кривицу, а и није му се слагао са мајком

17. Посљедњи дани и смрт

- опростивши се са старом генерацијом, и старом епохом са њима, Ацо се окрене новим

побједама, имајући сада бесконачне и бесконачне нове идеје и експедиције пред собом
- било је идеја о пловидбама око читавог свијета, о освајању Сицилије, ма шта пожелиш
- његова размишљања нагло је пресјекла смрт његовог најинтимнијег друга Хефестиона
- те 324.г. прогласио је масовну жалост, планирао највеће игре дотада, градњу зигурата на
његовом гробу, само на ломачу дао је 10.000 таланата, и много много тога још другог
- иако његова смрт није била ништа специјално за државу, њега је и те како погодила
- није никако могао доћи себи, и пажњу му је скренуо само поход на некакве дивљаке
- по повратку у Вавилон, те 323.г, затекао је посланства из скоро свих дијелова свијета
- што поданици, што сусједи, што удаљени народи, сви су дошли пред њега са вијенцима
на глави, што се чини пред божанством, а можда су међу њима били чак и Римљани

- сада је била у изградњи лука у Вавилону са запремином од чак 1000 бродова

- нешто пред тај несуђени поход, а послије неког пира, стрефила га је некаква грозница
- први дан није му било толико лоше, али већ сљедећег дана упадљиво се погоршало
- правио се као да се ништа не дешава, и стално говорио како крећу на поход, и слично
- међутим, неколико дана заредом стање му се погоршавало, што се дало примјетити
- седми дан није могао више ни да хода, и једва је могао да говори са посјетиоцима
- војници су тражили да га виде, и поздрављао је свакога од њих само стиском руке
- умрои је 13. Јуна 323.г, у 33-ћој години живота, и са владавином од 12 година за леђима

18. Значај Александровог дјела

- ко су му родитељи, у којој држави је рођен, од кога води поријекло, ко му је био учитељ,

које су идеје тада владале, панхеленски дух, искусни генерали, моћна војска, бла бла бла
- идеалне околности довеле су до тога да већ са 18 година чини свакојаке врсте чудеса
- трула и пропала персијска држава, неспособна протува цар, неспособан систем, итд.
- непоколебљив, војнички геније, идеалан владар, окретан, прилагодљив, промишљен...
- вјера у побједу, предузимљивост, широкоумност, широкогрудност, иновативност
- да ли да се бори с хоплитима, персијском коњицом, слоновима, тигровима, Скитима, уби
чоек пуру, а увијек на првој линији, улијевајући самопоуздање у сваком тренутку
- исто тако је лично одлучивао о свему, узимао на себе најтеже задатке, није узмицао...
- способност да се орјентише на свим пољима и сегментима у једном тренутку
- промишљеним избором правих потеза, побједник увијек, а никад побијеђен – ἀνίκετος
- творац је апсолутне монархије, која ће у хеленистичко доба бити основно уређење
- три титуле: краљ Македоније, хегемон Грка и господар Азије/персијски цар
- фазон са два прстена, македонски и персијски, човјек није освајач већ „преузималац“
- сједињавање Персијанаца са Макеоднцима мијешаним браковима итд.
- све им је било дозвољено, али су стратези и финансијери и даље били Македонци
- општи статус новоосвојених простора – δορύκτετος γῆ, копљем освојена земља, итд, итд
 Хронологија:

336.г. – Александар ступа на пријестол

Први Александров силазак у Хеладу
Александар изабран за стратега Хелена
335.г. – Александрово ратовање у Тракији и Илирији
Други Александров силазак у Хеладу
Рарање Тебe Беотске
Ступање на пријестол Дарија III
334.г. – Александар почиње поход на Персију
Битка код Граника
Освајање Лидије
Опсада Милета и Халикарнаса
333.г. – Александар у Гордију
Освајање Киликије
Битка код Иса
332.г. – Опсада Тира и Газе
Освајање Феникије, Јудеје и Египта
331.г. – Оснивање Александрије
Покоравање Кирене
Битка код Гаугамеле
Александар у Вавилону и Суси
Агисова побуна и Битка код Мегалепоља
330.г. – Александар у Персији и спаљивање двораца
Александар у Екбатану
Даријева смрт
Освајање Хирканије, Арије и Дрангијане
Оснивање Аријске и Профтасијске Александрије
Смакнуће Филоте и Пармениона
329.г. – Дјелимично покоравање Гедросије
Освајање Арахосије
Оснивање Арахосијске Александрије
328.г. – Освајање Бактрије и Согдијане
Оснивање Александрије Есхате
327.г. – Александар у Мараканди
Клитово убиство
Покоравање Согдијане
Александрова женидба с Роксаном
Завјера пажева и погубљење Калистена
Припреме за поход на Индију
326.г. – Александар прелази Инд
Битка код Хидаспа
Освајање Пенџаба
325.г. – Покоравање Малијана и спуштање низ Инд
Оснивање градова у доњем току Инда
Александар пролази кроз Гедросију
Неархова експедиција
324.г. – Побуна Македонаца у Опису/Опиди
Александар у Екбатану
Хефестионова смрт
Харпал у Хелади
Олимпијске игре
Проглас о повратку политичких изгнаника
323.г. – Александар у Вавилону
Хефестионов погреб
Александрова смрт
Сабор у Вавилону
 II – ДОБА ДИЈАДОХА

I – Договор у Вавилону 323.г.

1. Питање наслијеђа

- Александар је умро, не оставивши за собом правог насљедника, не ријешивши то питање

- будући да је пред смрт изгубио могућност говоре, није могао исказати ни посљедње жеље
- једино је дао свој прстен соматофилаксу/тјелохранитељу и хилијарху Пердици
- од седам његових соматофилакса, он је био најстарији, а био је замијенио Хефестиона
- био је најутицајнија личност присутна у Вавилону, а Антипатар и Кратер су били на путу
- осим чињенице да је био присутан, добио је и прстен, што је очигледан гест Ацине воље
- по македонским обичајима, пресуду о насљедству, у случају смрти краља без насљедни-
ка, одлучивала је војна Скупштина, међутим, сада војска би на најудаљенијим мјесстима
- па ипак, они војници, који су били у Вавилону, сматрали су себе одговорним за одлуку

- Александар је био побио све могуће претенденте на краљевски пријестол, што од своје
полубраће, што од чланова других породица, осим Филиповог незаконитог сина Аридаја
- рођен је из афере с неком Тесалком, а ктоме није био при менталном и физичком здрављу
- па ипак, један дио војске, с Мелеагром, пристане уз њега, а мишљења се подијеле
- међутим, Македонци су били подијељени, још много раније, на оне који су се слагали са
Александровом политиком мијешања с странцима, и који су били за Филипову политику
- уосталом, међусобни антагонизам генерала, официра и племића сада је изашао на видјело
- по свој прилици, Пердика је предложио да се сачека да Роксана роди дијете, и сложе се
- према предању, Неарх је предложио Херакла, сина Мемнонове удовице, наводно би Ацин
- касније је овог искористио и Антигон, али прије да је то политички гест, него да је Ацов
- затим је Птоломеј предложио да пријесто остане упражњен, а да управља вијеће генерала
- неки су се са овим сложили, али други дио људи подржавао је Пердикин приједлог
- у случају усвајања тог приједлог, Пердика би био намјесник и регент, док насљеднике не
стаса до узраста за владара, тако да је био оптужен како покушава себи прибавити власт

- војска је прогласила Аридаја за краља, и покушала да га уведе у двор, у Ацове одаје

- Мелеагар, који се удружио с војском и народом, довео га је да прими краљевска знамења
- Селеук је морао помоћи Пердици да се повуче, и одвојено се усвоји његов приједлог
- Пердика је прихваћен као царски регент, а Европа је одређена Антипатру и Кратеру
- док је Александров леш лежао 7 дана, претенденти су се борили свуда по двору
- Мелеагар и Пердика хтјели су да убију један другога, и једва су се обојица извукли живи
- неке Мелеагрове присталице бише бачене слоновима, те он утекне, а убрзо је и убијен
- споразум између зараћених страна склопио је Еуемен, бивши Александров секретар
- крунисан је потом Аридај као краљ Филип III, a Ацин син крунисаће се као Александар IV
- Кратер је постао προστάτης – заштитник царства, а Пердика ἐπίτροπος – намјесник

- овим споразумом јединство царства је формално потврђено, а нереди су престали

- сада су се на чело државе истакле три личности: Антипатар, Пердика и Кратер
- Антипатар је остао војни, цивилни и финансијски руководилац европског дијела царства
- здравстено пак стање Аридаја је веома упитно, јер видимо како га касније користе Еумен
и Антигон за своје потребе, а већина извора га назива малоумним и неспособним за живот
- па ипак, кроз детаљнију анализу видимо да је он више жртва система него стварно такав
- осим очигледне чињенице да је свима одговарало да се он сматра таквим, има ту и још
неких детаља, који повлаче чак и до самог Александра, који се трудио да овога оспорава
- тако је каријски владар понудио своју кћер њему, преговарајући с Филипом о женидби
- то је, наводно, спријечио Александар, указујући на његову ванбрачност, да би га оспорио
- сама чињеница да се он уопште доводио у питање као Филипов насљедник иде у прилог
томе да се никако не може говорити о некаквој ментално заосталој и неспособној особи
- додуше, постоје индикације да је заиста био слаб и болешљив, можда имаше епилепсију
- наравно, ту је и чињеница да је он након Александрове смрти засигурно био веома збу-
њен и недовољно умјесан да се прилагоди ситуацији којом су генерали вјешто баратали
- та политичка несналажљивост могла је бити добар повод да се прогласи неспособним

- питање односа између Филипа-Аридаја и малог Александра је нарочито сложено

- наиме, Аридај је убијен 317.г, а Александар 310.г, не дожививши ни пунољетство
- обојица су били на власти, изгледа, истовремено, што је још неразјашњена ситуација
- можда су два владара постојала због двојног, европско-азијског карактера царевине
- на то би могла указивати чињеница да ни на једном мјесту нису истовремено наведени
- највјероватнија чињеница је та да је Аридај био мјестобљуститељ, тј. владар у својству
чувара трона, али са пуним овластима, све док малоњетни насљедник не буде стасао

- затим, веома је сложени и питање односа Кратера и Пердике, тј. простата и хилијарха
- наспрам Пердике имамо Кратера, који је као προστάτης изгледа вршио службу државног
канцелара за читаву царевину, сем европског дијела, и био главнокомандујући војском
- он је пак био хилијарх, и имао многе почасне службе, те био некакав облик секретара
- по неким мишљењима, Пердика је у ствари обављао све фактичке службе, а простасија
Кратера је била фиктивна, те створена само као антитежа, која спрјечава овог да се осили
- такву му је службу, будући да је главнокомандујући војском сигурно био, војска и дала
- па ипак, он је био на путу у Европу, а положај у Вавилону је заузимао Пердика сам

2. Подјела сатрапија

- постоји предање да је Пердика, бојећи се за своју власт, очистио окружење младог краље-
вића пославши Александрове пријатеље и соматофилаксе на управу удаљених сатрапија
- њихов број остао је исти, чак и стари сатрапи су остали, али су Персијанци смијењени
- одлазак генерала у сатрапије представљао је интерес и Пердике, и самих генерала
- наиме, они су могли стварати већу аутономију, и сабирати крупније снаге како би се из-
борили за своје циљеве, а Пердика је имао повод да их због тога напада са царском војском

- међу првима који су се удаљили био је Птоломеј, који је можда и сам изабрао Египат
- уграбивши најбогатији дио царства, одатле је лако могао организовати обрачуне с овим
- познавајући дугу традицију самосталности ове земље, Алекса је не начини сатрапијом
- мјесто тога је подијели на два краљевства, Горњи и Доњи Египат, на које постави домаће
- временом ће од Египта бити одвојене Либија и Арабија, као посебне управне јединице
- међутим, војну управу у држави свакако су водили Македонци, а и локалне финансије
- финансијски управник, Клеомен из Наукратиса, био је чувен по свом богаћењу и прода-
вању жита Грцима по правилу највише понуде, али је богатио и државну благајну
- због ове позитивне стране његове управе Александар му је опраштао многе пријеступе
- у извијесном тренутку Клеомен је самопрокламовано постао сатрап читавог Египта
- Птоломеј је 323.г. то преузео од њега, овладавши Египтом, Либијом и оним дијелом Ара-
бије, који се граничи са Египтом, а Клеомена не протјера, већ га постави за свог хипарха

- у доба освајања сатрапија Сирија је обухватала Сирију у ужем смислу ријечи, затим, Фе-
никију и Палестину, са сједиштем у Дамаску, а касније јој је придодата и Месопотамија
- увидјевши опасност од велике сатрапије, Ацо јој одузме Месопотамију и Феникију
- овим простором завладао је извијесни Лаомедонт, један од тријерараха индијске флоте
- осим домородаца, имао је двије грчке колоније под собом, Тир и Газу, које су се буниле
против Ациног покоравања, а припадао му је и Кипар, гдје је било Хелена и иних
- сав тај простор имао је локалне управитеље у потчињеном односу ка вишем владару

- Киликија је сачињавала посебну сатрапију, на раскрсници царства, са сједиштем у Тарсу

- простор Ликије и Памфилије представљао је једну сатрапију, коју је сада заузео Антигон
- он је касније својој власти припојио и Велику Фригију, а недуго потом и Писидију

- област Пафлагоније, која се Александру сама предала, припала је сада Еумену, заједно са
Кападокијом и Понтском облашћу, све до Трапезунта, с тим да су колоније биле независне
- грчке колоније на јужним обалама Црног мора никада нису признале Александрову власт
- Еуменов задатак од Пердике био је да те градове покори, као и сав сјевер Мале Азије
- задатак покоравања централне Мале Азије добио је Антигон, можда како би ова двојица
били у непосредној близини и тако на овај или онај начин развијали непријатељство

- простор Тракије припао је Лисимаху, и био је, умјесто Европи, директно потчињен Вави-
лону, тј. Пердици, док су остатак европског дјела царства узели Антипатар и Кратер
- још Алекса је рекао да се Антипатар смјени са свог положаја, што Пердика не учини
- наиме, послије његове смрти, сада је постојала опасност од грчких устанака, а једино је
он, по основу дотадашњег искуства, имао довољно ауторитета да их спрјечава у томе

- централни дио царства обухватало је шест сатрапија: Вавилонија, Сусијана, Персида, Ме-
дија, Карманија и Јерменија, на које је Цоа поставио Персијанце, а сад оста само један
- тај један био је Пердикин пунац/таст, и овим простором завлада Пердика лично
- имао је и на истоку шест сатрапија: Партију-Хирканију, Арију, Арахосију с Гедросијом,
Бактрију-Согдијану, која је стално била под војном окупацијом, и Парапамисос
- овима недостаје још Индија, која је добила свог сатрапа Грка, али је већином простора
владао пенџабски владар Пор, који је, изгледа, завладао и јужном долином ријеке Инд
- рађа Таксила је у међувремену задржао своје краљевство и статус независности

II – Oд Вавилона до Трипарадиса (323-311)

1. Побуна Грка

- након Александрове смрти Грци су коначно могли одахнути и окренути се побунама

- негодовање је постојало у читавој матичној Хелади, али чак и у Киренаици, те широм др-
жаве, особито међу грчким најамницима и грчки колонистима у Бактрији-Согдијани
- ови су били огорчени што су у запиздину насељени, па су се хтејли вратити кући
- власти им то, наравно, нису дозваљале, тако да су временом скупили чак 23.000 устаника
- побуна је била угушена, али је устаника медијски сатрап Пеитон хтио придобити за се
- међутим, Пердика бјеше неумољив и пошаље војску с наредбом да се ови сви поубијају
- и Птоломеј је успио у потпуности потчинити Кирену, којој је дао ново друштвено уређе-
ње и учврстио њену зависност спрам Египта, те слично урадио и на цијелој Киренаици

- у међувремену је у Грчкој већ 15 година трајао нестабилан мир, пун незадовољства

- Хелени нису подносили присуство македонских посада и њихову подршку олигарсима
- проблем су направили и политички емигранти, њих 20.000, који су враћени домовима
- умјесто да их пошаље у неке колоније, којих је саградио доста, Александар их је вратио у
њихове постојбине, изазвавши спорове око конфискованих имовина, те подјеле странака
- центар устанка биће свакако најнезадовољнији град од свих – Атина, чије се клерухе не-
давно покушало протјерати са Сама, те да им се острво одузме и врати натраг Самљанима
- пошто је стигла вијест о Александровој смрти, мишљења о томе су се брзо подијелила
- радикалне струје су се одмах примиле, али је умјерена струја тежила да се још сачека
- томе су највише допринијели Демад и Фокион, савјетујући да се не пренагљује
- пошто је вијест о Ацовој смрти потрвђена, антимакедонски елементи су нагло ојачали

- испред антимакедонске странке истакао се Хиперид, Платонов и Исократов ученик

- као непомирљиви непријатељ Александра, осуђивао је Демостена, његову превртљиву
политику, прије свега његову подмитљивост, те допринијео да буде осуђен за мито
- провео је неко вријеме у изгнанству на Егини, али му је новчана казна од 50 таланата
убрзо опроштена, јер се придружио Хипериду у сакупљању савезника за дизање устанка
- на крају крајева, нико није сумњао у његову искреност око тога да се Македонци изгнају
- њих двојица сада су ишли по Пелопонезу, скупљајући подршку, а на чело покрета устан-
ка дође Леостен, син изгнаног атинског стратега, који је био у македонској служби у Азији
- његов ранији живот није нам јасан, али све упућује на везе са грчким најамницима
- изабран је 323/2.г. за стратега, те одржавао везе са ртом Тенаром, гдје их је било крцато

- ови најамници, на челу са одбјеглим официрима и сатрапима, изаберу га за свог стратега

- добивши тајно од Вијећа 50 таланата, почне радити на сакупљању и плаћању најамника
- послао је уједно и делегацију Етолцима, другим незадовољницима, да се склопи савез
- у суштини, основни повод за немире је, изгледа, била концентрација ничијих најамника
- Атина је наредила Леостену да унајми 8.000 најамника с Тенара на своју одговорност
- то је прије свега зато да Антипатар не би имао јавног повода да изврши интервенцију
- ово се вршило прије потврде Ацине смрти, а када је то потврђено, одмах је објављен рат
- прије објаве дошло је до оштре расправе у Скупштини, али су демагози превагнули
- осим политичких повода, којих је много, велики број Атињана живио је од најамништва
- стога су потребовали рат, који се изгласа, са циљем да се Хелада ослободи од Македоније

- спремљено је 40 тетрера и 200 тријера, те су мобилизовани сви грађани до 40 година

- три филе остављене су да бране град, а остале су укрцане на бродове да ратују вани
- послат је позив за придруживање устанку свим грчким градовима, и многи се одазову
- када је Леостен дошао са најамницима у Средњу Грчку, спојио се са атинском војском
- ту му се придружи 7.000 Етолаца, Фокиђани, Локрани, и други средњогрчки народи
- Беоћани су спрјечавали спајање војски, јер су се бојали обнављања Тебе ако устанак ус-
пије, те су брзо потучени од стране савезника, што је први хеленски успјех у овом устанку
- Антипатар је имао само 13.000 војника и 600 коњаника, те је повео и нешто Тесалаца
- послао је Кратеру, који бјеше у Киликији, молбу да му пошаље помоћ у виду појачња
- побуњеници су се утврдили на Термопилима, и током борбе Тесалци пређу код њих
- не имајући другог избора, повукао се у тесалски град Ламију, чекајући на појачање
- међутим, Леостен није хтио чекати на то, већ опсједне Ламију, одсјекавши га од свијета
- сада су му се придружили и неки Пелопонежани, међу којима Аргивци, Елиђани и Месе-
њани, с којима образује ратни савјет, који је Атини дао хегемонију, а Леостену команду
- због опсаде Ламије, која му је средишњи догађај, овај се рат назива Ламијски рат

- Леостен је примијетио колебљивост савезника да се врате кући, па хтједе убрзати ствар

- дошло је до преговора с Антипатром, али како је услов био безусловна капитулација, овај
то одбије, те се наставе борбе, у којима је, на жалост Хелена, Леостен био смртно рањен
- овоме је посмртно слово, уз велике свечаности, одржао Хиперид, и не знадоше шта даље
- ниједан стратег није уживао довољно угледа да добије подршку свих хеленских устаника
- у међувремену Анипатру стигне појачање из Фригије и Макеодније, вођено Леонтом
- овај би фригијски сатрап и Александров рођак, а можда чак и претендент на пријестол
- стигао је први у помоћ јер је Лисимах, трачки сатрап, био заузет сопственим устанцима
- по доласку пак у Ламију погинуо је у борбу, и његова војска се повуче с Антипатром

- осим на копну, Атињани доживјеше дебакл чак и на мору, не успјевши спријечити прела-
зак македонских снага у Европу, па их још код Абида до ногу потуче феничанска флота
- ову флоту водио је Клит Бијели, те се након те побједе споји с Антипатровим бродовима
- сада заједничким снагама крену против атинске флоте, коју 322.г. поразе у Бици код
Аморга, кикладског острва југоисточно од Накса, гдје је атинска поморска сила сломљена
- та битка често се сравњује са Саламинском, и Атина ту заувијек изгуби таласократију
- сада су Македонци могли нормално да саобраћају пријелазом војске преко Хелеспонта

- на његов захтјев, спојеним снагама од 50.000 војника вођство је узео Антипатар

- савезници су у највећем броју могли имати 25.000 пјешака и 3.500 коњаника, не успјевши
да придобију још савезника са борбу, на крају морајући прихватити битку, унаточ разлици
- до борбе дошло је код мјеста Кранон, скроз на западним границама области Тесалије
- није било исхода битке јер су савезници одлучили ступити у преговора, али пошто ови
нису признавали Хеленски савез, преговарали су сваком државицом понаособ
- на концу су остали само Етолци и Атињани, који нису имали изборе сем да пристану на
све услове Антипатра, који, послије опсаде Ламије, није био ни упола обзиран према њима

- опробани пријатељи Македоније, Фокион и Демад, успију од Антипатра добити тек толи-
ко да не уђе с војском у Атину, а она је заузврат морала предати све подстрекаче устанка
- Хиперид и Демостен, дакле, дошли су на пладањ, затим, укинуто је демократско уређење
- Атина је постала олигархија, коју сачињаваху сви грађани са преко 2000 драхми прихода
- укинуто је и правило да се не може бити вијећник или архонт више од два пута у животу
- на тај начин власт се изнова и изнова могла враћати најмоћнијим атинским грађанима
- укинуто је и бирање магистрата коцком, и тако отклоњени сви демократски елементи
- Атињани су морали платити ратну одштету, а македонска посада да дође у Мунихију
- Демад се томе није противио, а Фокион само мало, због чега је морао испаштати
- политички атински изгнаници у околини Антипатра одиграли су важну улогу у овоме
- Хиперид је ухваћен на Егини, и с другим Атињанима пребачен на Пелопонез и погубљен
- Демостен се није хтио предати, већ на острву Калаурији, спрам Трезена, попије отров
- Самос, који је био у Азији, па самим тим и под Пердикином влашћу, дошао је њему на
пресуду, која није била повољна по Атињане, јер их је све растјерао са острва, одузевши га
- острво је враћено Самљанима, а број политички обесправљених Атињана се знатно пове-
ћао, износећи око 12.000 људи, док је само 9.000 њих улазило у списак олигараха

- Етолија је, са друге стране, прошла много боље, најбише због свог географског положаја
- када је војска стигла, Етолци склоне породице у планине, у којима су се утврдили
- Македонци ту претрпе тешке поразе, те се убрзо мораше повући, на вијест да су се Пер-
дика и Антигон сукобили, те се Антигон и Кратер одлуче припремити за интервенцију
- Антипатар Кратеру призна све части краљевског простата, и пода му најстарију кћер
- сада започну преговоре с Антигоном и Птоломејем, како би свргнули Пердику с власти

П.С. За његове власти царство се није умањило, већ се чак и повећало (важан детаљ)

2. Први сукоб Дијадоха

- сукоб између Пердике на једној страни, и осталих на другој, изгледа потиче баш од њега
- наиме, он је настојао да власт у што већој мјери припадне њему, те, док је краљ Филип/А-
ридај имао формалну фласт, de facto власт над царством држао је у ствари сам Пердика
- Пердикино гушење отпора видимо и на примјеру Мелеагра и његове чете, те Пеитона
- видимо одбијање послушности Антигона, који није хтио помоћи Еумену око Кападокије
- сатрап Леонт је отишао помоћи Антипатру, а Антигон га просто није хтио послушати
- стога је Пердика морао лично доћи и с Еуменом потчињавати кападокијског сатрапа

- ствар се искомпликовала доласком Александрових сестара Клеопатре и Кинане

- пошто је Олимпијада хтјела свргнути Антипатра, још поодавно, а Леонт је погинуо код
Ламије, сада је послала ове двије у Сард, понудивши Клеопатрину руку Пердици
- у међувремену у Азију стигне и Антипатрова кћи Никаја, с којом овај бјеше вјерен
- па ипак, одлучи се играти на двије карте, тако да је на концу узео руке обију жена
- са друге стране, Кинана, кћи Филипа II и Илиркиње, кренула је да оствари договор о же-
нидби краља Аридаја с његовом кћерком, која је сада преузела царско име Еуридика
- Пердика је то покушао спријечити, убивши Кинану, али је Еуридика ипак постала царица

- на другом крају државе, Птоломеј је отјерао Клеома, финансијског руководиоца кога му

је Пердика додијелио, који ту би, додуше, још и раније, и сам преузме руковођење новцем
- скупио је моћну војску састављену од Македонаца, грчких најамника и домородаца
- сада се постављало питање гдје ће се Александар сахранити, јер би земља у којој би се
његов гроб нашао уживала далеко највећи углед међу осталима, што би била важна ствар
- преговарало се о томе да се сахрани у Амонију, у светилишту, тобож, по његовој жељи
- уједно, када би онамо био сахрањен, не би се налазио на простору било чије сатрапије

- поворка, на челу са сатрапом Аридајем, с величанственим саркофагом, крене пут Либије

- Пердика је пак чуо да Птоломеј хоће украсти Александрове посмртне остатке, те их са-
хранити у Мемфису, тако да се сада одлучи сахранити Александра у Македонији, у Еги
- међутим, Птоломеј наговори сатрапа Аридаја да пристане у Дамаск, гдје ухвати тијело
- одвео га је у Мемфис, и привремено саградио, док се не заврши гробница у Александрији

- овај инцидент, као и убиство Клеомена, били су знакови одбијања послушности Пердици
- у међувремену Антигон пређе у Македонију, и склопи прву коалицију с Антипатром и
Кратером, којој се потом прикључе и трачки сатрап Лисимах, као и сам Птоломеј
- то је један у низу коалиција, које ће и послије бити склапане против премоћних дијадоха
- ова тројица пређу са војском у Малу Азију, али се Пердика одлучи усмјерити на Египат
- првенствено, Птоломеј је био најјачи од ових, затим, правио је нереде на Кипру
- онамо је била једна од царских ковница новаца и Кипар је важно пристаниште флоте
- Птоломеј је, осим тога, потчинио и Киренаику, оставивши је формално независном, али
изабравши самог себе за доживотног стратега Кирене, што је некаква персонална унија
- Антигон да своју кћер Еуридику овом за жену, те му и он поста зет, крај Кратера и Пер-
дике, који је 321.г. стигао у Египат, узалуд покушавајући прећи Нил код града Пелусија

- војска се деморалисала, али обећањима их успије подстаћи да се настави даље

- ни на другом мјесту, захваљујући Птоломејевој диверзији, није успио пријећи ријеку
- затим је покушао ноћу да пребаци војску у Мемфис, али је ријека била набујала, те му је
струја однијела чак 2.000 војника, тако да се на концу морао повући из египатског похода
- ово је изазвало револт међу војницима, који изврше на њега атентат, у његовом шатору
- у атентату су свакако учествовали медски сатрап Пеитон, и вавилонски сатраи Селеук
- војска је хтјела вођство предати Птоломеју, али он то одбије, те га узму Пеитон и Аридај

- у међувремену у Малој Азији су се савезници подијелили: Антигон крене на Кипар, да

помогне Птоломеју, Антипатар на Киликију, док је Кратер кренуо сјеверно на Еумена
- овај је избјегавао битку, али је на концу морао прихватити битку са старим стратегом
- он је био толико популаран код Македонаца, да им није смио рећи с ким ће ући у борбу
- Кратер је у борби погинуо, али то Еумену није много помогло, јер је његова војска сада
пристала Антипатру, а он је, са још 50 људи, осуђен од војничке скупштине на смрт

- Кратеров дио војске сада се састао с Антигоном и Антипатром у мјесту Трипарадисос, на

сјеверу Сирије, недалеко од Дамаска, 321.г, гдје се преговарало о судбини царства
- Пеитон и Аридај одрекну се главне команде и предају је Антипатру, као неограниченом
намјеснику – ἐπιμελέτης αὐτοκράτωρ, са задатком да реорганизуције царевину и донесе мир
- међутим, војска се побуни, и умало га убије, због некаквих неисплаћених обећања
- у новом распореду најбоље је прошао Антигон, који је преузео све Пердикине обавезе
- још му је припојена Еуменова област, што самог Антипатра није баш обрадовало
- он га, штавише, није нешто ни волио, али морао му је то дати, како би се сукоб избјегао
- положај хилијарха/команданта коњице узео је Антипатров син Касандар, затим, потпуну
власт над Египтом Птоломеју је признао, а себи је задржео статус аутократора Европе
- са собом је назад у Македонију повео и краљеве, тј. Филипа III и Александра IV
- да би се ствари изгладиле, Кратерову удовицу, а своју кћер, Антипатар удао је за Антиго-
новог сина Деметрија, и први дио епохе дијадоха овим договором у Трипарадису је свршен
 3. Од Трипарадиса до Еуменове смрти (321-316)

- вријеме Антипатровог намјесништва 321-319.г. обиљежили су ратови Антигона са Еуме-

ном, Пердикиним братом Алкетом и зетом Аталом, и другима, у Малој Азији
- Еумен је након побједе над Кратером завладао просторим између Таура и Хелеспонта
- Алкета се налазио у Писидији, а Атал је отишао у Тир да узме Пердикино благо
- па ипак, Пердикине присталице не хтједоше се покорити Еумени, нити пак имаху слоге
- са друге стране, Антипатар је чекао појаву Антигона и војске да нападну на Еумена
- приликом повлачења у Европу био је повео, осим краљевске породице, и 20.000 војника,
бивше Пердикине војске, те 70 слонова, који су се сада по први пут појавили у Европи
- он и његов повјереник за Европу Полиперхонт су сада коначно поразили Етолце
- на другом крају Грчке, у Атини су Демад и Фокион поновно обновили благостање Атине

- Демад и посланство, оптужени за сурадњу с Пердиком, погубљени су на свом посланству

Антипатру, да отклони македонску посаду из Мунихије, а по наређењу сина му Касандра
- то је уједно и задње посланству Антипатру, јер је умро 319.г, у 80-тој години живота
- он је посљедњи представник старе школе, Филипових стратега, чувара куће Аргеада
- Еумен је у међувремену поражен, притиснут са мало војске у једну кападокијску тврђаву
- није се хтио предати Антигону, унаточ једногодишњој опсади, чекајући промјену стања
- то је дало Антигону одличну прилику да се коначно ослобди намјесника и сам завлада
- планирао је то још од раније, а сада нестаде централне личности која то спрјечаваше
- понудио је Еумену да склопи заклетву у којој се куне њему на вјерност, што он одбије
баш у таквом облику, те се закуне на вјерност њему, али и краљевима и Олимпијади
- Антигон то прихвати, а у остатку царевине све гласније говораху о њему као о издајнику

- Антипатар је пред смрт власт претпустио Полиперхонту, а не свом младом сину

- првенствено, знао је да се њему као младом старији и способнији дијадоси неће покори-
ти, а затим, знао је и за његов антагонизам с Антигоном, и жељу да се надјачава с њим
- овако, дао је власт осредњем човјеку, коме је на првом мјесту били заштитити краљеве
- па ипак, Касандра није било лако обуздати, те он почне радити против Полиперхонта
- он није желио завладати читавим царством, већ само једним дијелом, попут Птоломеја
- област коју је он хтио за себе биле су Грчка и Македонија, те почне радити на томе
- смијени мунихијског заповједника с Никанором из Стагире, и почне преговоре с олигар-
сима по Хелади, недуго затим и са Птоломеје, а не прође дуго те се обрати и Антигону
- Полиперхонт је стојао на слабим основама, и Антигон радо прихвати прилику да га обори

- створена је друга коалиција, те Касандар добије флоту и војску од овог, па крене у Пиреј
- већина сатрапа и дијадоха стало је на страну Антигона, а само Еумен пристане ономе
- Олимпијада подржаваше Полиперхонта, те коначно дође и до сукоба, и то на два фронта
- Касандар и Полиперхонт сукобљаваху се у Европи, Антигон и Еумен поновно у МА

- нашавши се у великој стисци, Полиперхонту не преоста ништа друго сем да Грцима по-
дари слободу, укинушви олигархијске владе и вративши демократију, гдје бјеше прије
- издавањем Полиперхонтовог едикта враћена је κοινὴ εἰρήνη на читав простор Хеладе
- ово је примирје које су успотавили Филип и Александар, а Антипатар га тобож кршио
- сада су на снагу враћени сви укази које су њих двојица проказали, и забрањено је Хеле-
нима да међусобно ратују, нити да се буне против Македоније, али и да се њих напада
- није сасвим јасно да ли су македонски гарнизони повучени из градова, прије да јесу
- такође, враћени су и сви политички изгнаници, прогнани након Александрове смрти
- затим Олимпијада је постављена одгајатељицом младог Александра, а Полиперхонт се
представио заштитником краљевске породице, против бунтовних Антигона и иних
- послато је и писмо Еумену, у којем му се наређује да настави борбу са Антигоном
- нуди га се и да се врати у Македонију, или пак да остане у Азији, будући стратегом

- у Атини је дошло до компикација око спровођења одлука Полиперхонтовог едикта

- речено је да се македонски гарнизон исели са Мунихије, али Никанор није пристајао
- имао је за то подршку Касандра, а прије свега Фокиона, који му је осигурао положај
- касније је стигао и Полиперхонтов син да инзистира на ослобађању Мунихије од гарнизо-
на, што су Атињани толико силно жељели, да је Фокион одмах смијењен с мјеста стратега
- он оде да се Полиперхонту правда, али га овај, под притиском демократа, врати кући
- тамо је, те 318.г, оптужен за издају и осуђен на смрт, али изврши самоубиство отровом

- док је Никанор замајавао исељавање гарнизона, утом стигне Касандар са новом војском
- Полиперхонт покуша опсјести Мунихију, али му не пође за руком, па пређе у Пелопонез
- онамо је дошло до велике вреве због смјене власти, али само Мегалепољ би уз Касандра
- пажњу му је далеко више сада преокупирало прелажење Антигонових снага у Европу
- није успио да спријечи тај прелазак, јер је Антигон заокупљао Полиперхонтову пажњу,
дајући му утисак да жели пријећи преко Хелеспонта, док му је војска прелазила Босфор
- сада је та војска напала европске снаге с леђа, и Антигон се пробије на европски дио

- Касандар је опсједао Атину све до 317.г, када су Атињани пристали на преговоре

- одлучено је да се поново уведе олигархија на основу прихода, али сада би услов 10 мина
- на чело државе постављен је грк по његовом избору, филозоф Деметрије из Фалерона
- овај би ученик Аристотела, пријатељ Теофраста, и 10 година би ајсимнет у Атини
- по повратку са Босфора, Касандар даде погубити Никанора, због сумње у вјерност му
- кренуо је затим ка Македонији, одакле су се Полиперхонт и Олимпијада удаљили
- ту Клеопатра у Филипово име изда декрет по којем намјесништво припада Касандру
- она није имала право на то, али свеједно, овај узме македонску војску и слонове и крене
ка југу, док са сјевера дође нова војска, под вођством Полиперхонта и Олимпијаде
- мајка-краљица и даље је била веома популарна, и Клеопатрина војска јој се приклони
- бијесна на такву дрскост, Олимпијада нареди да се Филип погуби, а ова да се сама убије
- затим наредила је да се побију сви Касандрови пријатељи и рођаци, и његов рођени брат
- чувши за то Касандар, који сијаше страх Пелопонезом, одмах крене натраг у Македонију
- опсјео је Пидну, у којој су се скривали Олимпијада, Роксана и мали Александар
- град је пао 316.г, и, премда мољаше за милост, Касандар нареди да се Олимпијада изведе
пред суд за убиства његових пријатеља, осуђена је на смрт, а затим изведена и погубљена

- сахранио је са почастима побијене чланове краљевске породице, а Роксану и Александра,

које још није смио убити, заточи у амфипољску тврђаву, те сам завлада Македонијом
- да би остварио свој ауторитет, ожени се једном Филиповом кћерком, Тесалоником
- овој у част подигне истоимени град Тесалонику/Солун, на обала Термајског залива
- затим саградио је на темељима старе потидеје нови град – Касандреју, који је настао син-
ојкизмом околних села и сакупљањем расијаних становника Олинта и Халкидике
- Полиперхонт био је за то вријеме у Етолији, а његов син имаше посједе на Пелопонезу
- Касандар се усмјери пут југа, послије 20 година обнови Тебу, што су Александрови стари
другови сматрали скандалом, и послије нешто ратовања на Пелопонезу, врати се дома
- док се он бавио у матичној Хелади, Еумен је по Малој Азији ратовао са Антигоном
- њега је, као што смо видјели, скупштина у Трипарадису смјенила и осудила за смрт
- послије пораза Клитове флоте, од стране Антигона, морао се ослонити на источне сатра-
пије, те крене ка истоку, стигавши до Сусијане, скупљајући око себе околне сатрапе
- иако заступници краљевића, Пеитон и Селеук га не признају, јер је био осуђен на сабору
- у новооснованој војној групацији Еумен не добије вођство, већ поста члан војног савјета
- до главног сукоба дошло је у Ирану, гдје је Еумен поражен и ухваћен, и Антигон га хтје-
де оставити у животу, по савјету многих угледних људи, попут Деметрија и Неарха
- па ипак, војска је инзистирала да се осуда из 321.г. изврши, те је и извршена те 316.г.
- са смрћу Еумена умире посљедњи дијадох који се борио за намјеснике и краљевиће

4. Вријеме Антигонове превласти

а) До мира 311. године прије Христа

- убивши Еумена, Антигон је остао сам да влада, те добијао чак и краљевске почасти
- Селеук је у међувремену смијењен са вавилонске сатрапије, па пребјегне Птоломеју
- сада је Антигон владао највећим дијелом царства, држећи у посједу 25.000 таланата
- ово благо натоварио је на караване, и кренуо према западу да настави с ратовањем
- његово нагло јачање постакло је оснивање треће коалиције, коју против њега саставе Ка-
сандар, Птоломеј, Лисимах и Селеук, који се договоре да му пошаљу скупни ултиматум
- требало је да свакоме врати његову претходну сатрапију којом је био управљао
- осим тога, требао је и да благо стечено заједничким ратовањем подијели и с осталима

- коалиција је била моћнија на мору, па им Антигон хтједе одузети Сирију и Феникију

- затим, склопио је савез с Полиперхонтом, који поста стратег Пелопонеза, а син му Але-
ксандар пређе к њему у Азију, те крену у опсаду Тира, који је пружио снажан отпор
- испред Тира је, те 315.г, одржана Тирска скупштина, на којој изгласан проказ о томе ка-
ко је он службени Антипатров насљедник, те се Касандар осуђује због убиства Олимпијаде
- затим, проглашена је слобода свим грчким градовима и повлачење гарнизона из истих
- то ће убудуће бити основна парола којом ће се у својој политици водити

- овим тирским проказом је Антигон добио и статус новог епимелета, са чим се сложио и
Полиперхонт, који га је до тада сматрао издајником, а сада није имао никаквог избора
- циљ овог проказа био је удар на Касандра који је своју власт темељио на гарнизонима
- послат је извијеснио Аристодем Милећанин, са 1000 таланата, да сакупља војску на Пело-
понезу, гдје је са рта Тенара скупио 8.000 најамника, те се придружио Полиперхонту
- он је држао утврђења у Коринту и Сикиону, а убрзо му из Азије стиже и син Александар
- противнике је Касандар побиједио уз веома сурове мјере, спаливши у огњу 500 грађана
- пелопонеске снаге су скршене, Аристодем је побјегао Етолцима, а Александар би убијен
- Антигон ипак имаше више успјеха на мора, загосподаривши Кикладама, основавши Са-
вез острвљана – κοινὸν τῶν νεσιωτῶν, те Птоломеј такође обеђа слободу Хеленима
- пошаље 50 бродова Касандру, који их одбије, јер њему слобода Хелена није одговарала
- Антигон је сада планирао напад на Касандра из Тракије, али га ситуација у Азији омете
- док је рјешавао стање у Малој Азији, Антигон остави Сирију на управу Деметрију
- његов 22-годишњи син био је млад, али искусан, и имао је подршку искусног Неарха
- у међувремену га је Птоломеј харао с мора, нападајући на обале Сирије и Киликије
- још увијек није могао дјеловати с копна, јер је рјешавао побуне у Киренаици и Кипру
- међутим, Селеуку се журило да се врати у Вавилон, и наговори га на напад 312.г.
- Птоломејевци крену из Пелусија, те се војске сусретну у близини Газе, гдје су генерали
савјетовали непромишљеног Деметрија да одустане од борбе са надмоћним непријатељем
- он то ипак није послушао, па је до ногу потучен у Бици код Газе, те 312.г.п.Хр.
- морао се потом повући у правцу Сирије, тражећи помоћ од оца

- Селеук би одликован од Птоломеја и поклоњен му је дио коњице да крене у Вавилон

- онамо му се домороци брзо приклоне, те је Деметрије узалуд покушао да га заустави
- запосједнувши Вавилонију, кренуо је сјеверно, и од тада започиње Селеукидско доба
- у међувремену је Антигон прво покушао да међусобно посвађа своје непријатеље
- покушао је да одвојено склапа мир са њима, али нису прихватали његове услове
- на крају је почео преговоре са Лисимахом и Касандром, којима се прикључи и Птоломеј
- по њима је Лисимах остао господар Тракије, Касандар господар Европе и намјесник док
Александар не стаса, Птоломеј оста гоподар Египта, а Антигону припаде читава Азија
- упадљиво је изостављање Селеука из уговора, што је вјероватно намјерно тако
- судећи по изворима, било је борби између Селеука и Антигона око простора Вавилоније

- на супротном крају свијета, Касандар, бијесан на Александра још откад му је нанио сра-
моту ухвативши га за косу и ударивши му главом озид, имаше нешто друго на уму
- између 309. и 307.г. је у тајности убио младог Александра и његову мајку Роксан
- тим гестом престаје династија Аргеада, не на незадвољство и самог Антигона
- на концу, легална монархија је била само изговор за међусобно политиканство дијадоха
- нико не гарантује да би млади Александар заиста добио власт, пошто би био стасао

- што се тиче Грка, њима је тирским проказом одређена обнова слободе и локалне аутоно-
мије, на њихову општу радост, те су позвани да се закуну на мир, и да ће га чувати
- то је у ствари практично обнова Филиповог и Александровог указа о κοινὴ εἰρήνη
- ниједан дијадох није се суштински одрекао простора Хеладе, нити дао потпуну слободу
- и тако се стање ствари вратило на првобитни положај, гдје имамо владара Азије и влада-
ра Европе, једног као канцелара, једног као епимелета/намјесника, и 2 независна сатрапа
- сљедећи период обиљежиће Антигонова борба са Селеуком и за проширивање власти

б) Од мира 311. до Битке код Ипса 301.г.

- па ипак, одреднице тирског проказа које се тичу Хеладе нису у потпуности спроведене
- Касандров гарнизон још увијек бјеше у Атини, а Полиперхонтов у Коринту и Сикиону
- већ 308.г. видимо Селеука код Индије, тако да је вјероватно био побиједио Антиогона
- изгубивши скоро пола царевине, Антигон се већ 307.г. нашао се под зидовима Атине
- Атињани су за то вријеме радили на томе како би избацили македонску власт из града
- градом је пак, већ 10 година владао Димитрије Фалеронски, који је донио чак благостање
- служио је као Касандров намјесник у граду и прекинуо је прогоне, донијевши амнестију
- у његово вријеме обављен је први попис становништва у Хелади, на коме је Атика имала
21.000 грађана, 10.000 метека, а укупно 100.000-125.000 становника, с робовима и осталим
- поред Солона и Драконта, Деметрија Фалеронски је трећи атински законодавац
- издавао је законе против луксуза и богаташа, бранећи луксузне сахране и дизање раскош-
них надгробних споменика, али изгледа да је остало становништво значајно осирмашило

- Антигонов син Деметрије Полиоркет је те године са 25 година опловио рт Сунион

- пошто је прошле године Птоломеј заузео Коринт и Сикион, поставивши онамо своје по-
саде, Атињани нису обраћали пажњу на њега, мислећи да се ради о Птоломејевцима
- Птоломеј и Касандар имали су договор, тако да ништа није дјеловало необично
- чак штавише, када су бродови прилазили Пиреј, Атињани се спремаху да их укотве
- међутим, Деметрије се јави да је он, и да је дошао отјерати македонску посаду из града
- народ се одушевио, прихвативши га, те је Мунихију држао под опсадом пар седмица
- пошто је коначно капитулирала, уведен је у град са свечаном поворком да обнови слобо-
ду, те је на смрт тада осуђен Деметрије Фалеронски, који је већ одавно утекао у Египат
- срушене су његове статуе, а њему блиски људи су осуђени за промакедонско дејство
- ту су се на удару нашли и филозофи, те се размишљало о укидању отварања философ-
ских школа, али се од тога одустало, пошто је Солонов закон бранио права удружења
- већ 306.г. видимо како Епикур оснива у Атини Кепос, а 300.г. Зенон оснива Стоу
- Теофраст је био прогнан као македонски човјек, али му је повратак касније допуштен

- Антигон и Деметрије су слављени као ослободиоци, основан им је култ са свештеником,

који је постао нови епоним, мјесто архонта, и подигнут им је велики споменик на Агори
- одмах крај Хармодија и Аристогитона постављен је златни споменик ове двојице
- то је до тада било законом забрањено, а сада је имало добар повод да буде учињено
- као знак захвалности за обнову демократије, поклоњено им је 200 тлнт. златних вијенаца
- основане су двије нове филе са епонимима по њима – Антигонис и Деметриас
- њихови ликови уткивани су у пеплос, одређени су им празници, светковине и такмичења
- Атињани су, укратко речено, стварно претјеривали, и назвали их још и βασιλεῖς
- Aнтигон ту титулу није прихватио, јер би испало да се гради царским насљедником
- Деметрије је у Атини провео вријеме до 306.г, освојивши и Мегаре, па се врати у Азију
- тада је Атина почела сукобе у централној Хелади, који трају до повратка овог 304.г.

- Деметерије је морао отићи у Киликију због очевог сукоба с Птоломејем, који би на Кипру
- одатле је харао малоазијским и сиријским обалама, убирући себи нове посједе
- узевши флоту из Киликије, Деметрије крене на Кипар и потисне Птоломејеву флоту
- затим опсједне добро утврђени град Саламину, гдје још једном показа своје необично
умјеће опсађивања, због којег је добио надимак Полиоркет, саградивши велики хелепољ
- ова кула од 44 метра, на 10 спратова, са многим справама, успјела је пробити зид
- међутим, убрзо стигне појачање, које оштети ову направу и заштити град од упадања
- Птоломеј је лично стигао са флотом, те му Деметрије препријечи улазак у луку
- ту дође до сукоба, гдје Птоломеј претрпи страховит пораз, једва и сам извукавши главу
- његов брат, који је био у граду, не успједне му помоћи у бици и убрзо се преда овоме
- затим Деметрије освоји читав Кипар, и преузме 16.000 Птоломејевих војника себи
- сви војници царевине били су војници Македоније, те им би скоро свеједно који је владар
- ови су се само смјењивали, а они су се, теоретски, борили за јединство царевине
- стога често пута видимо смјене јурисдикције над војницима, и да то иде ето тек тако
- убрзо након ове побједе Антигон је узео титулу βασιλεύς, и узео на се царску дијадему
- на новцу је, додуше, и даље држао Александров лик, а убрзо су титулу басилеја узели и
други дијадоси: Лисимах, Селеук, Птоломеј и Касндар, службено се дијелећи на 5 дијелова
- ових 5 дијелова нису претендовалио на цијело царство, већ се означивало независнима
- контолишући све земље до Еуфрата, Антигон подигне нову пријестоницу – Антигонију
- на супротном крају се Селеук суочавао са растућим Индијским краљевством, коме је мо
рао претпустити Индију и Пенџаб, а можда чак и Арију, Гедросију и Арахосију
- заузврат је добио 500 слонова и савез са огромном државо између ријеки Инда и Ганга
- у овом тренутку највећи дио његових војника сачињавали су домороци и околни народи
- на другом крају је са 80.000 војника, 8.000 коњаника и 80 слонова Антигон кренуо на
Егпат, подржан Деметријевом флотом са Кипра, али је прелазак преко Нила био немогућ
- ријека је набујала, а многи војници, његови бивши ратници с Кипра, дезертирали су
- не имајући другог избора, Антигон се повукао назад, чекајући на бољу прилику

- Антигон ипак није одустао од свог напада на Египат, те га хтједе привредно ослабити
- мета му је сада био Родос, главна лука за довоз људства и робе из Хеладе за Египат
- острво/град провобитно није хтио да се преда, али пошто им је Деметрије уништио пар
бродова, демонстрирајући силу, прихвате да уђу у преговоре, који умало успију
- разлог неуспјеха прије свега била је природа Деметријев приједлога за примирје
- тражио је 100 талаца као гарант мира и право на слободну употребу рођанских лука
- то би било исто што и капитулација и губитак аутономије, тако да не пристану на то
- Деметрије опсађивао град са 40.000 војника, 200 ратних и 170 транспорних лађа, итд.
- oвај пут је његов ἑλέπολις – oпсадна кула с војним справама и 10 спратова, била смјеште-
на на 8 точкова и вучена од стране чак 3.400 војника, те су напади на град били страховити
- сви становници Рода, од роба до грађанина, били су мобилисани и би им обећана слобода
- рушене су јавне и приватне грађевине, позоришта, храмове, итд, да се обнављају зидине
- након годину дана понуђен им је мир, који прихвате, али да буду неутрални к Птоломеју
- убрзо потом Родос процвјета, поставши највећим тржиштем источно Средозмеља
- тада је потигнут родски колос, кип Хелија висок 32 метра, једно од седам свјетских чуда

- у међувремену је Касандар покушао освојити Атину, коју је држао под опсадом

- Деметрије стиже 304.г. у Атику као прави спасилац, и Атињани га назову чак и богом
- касандрова војска повуче се ка Теромпилима, и ова два завладају средишњом Грчком
- презимивши у Атини, Деметрије 303.г. склопи савез с Етолцима и крене на Пелопонез
- ослободио је Акрокоринт, коринтски акропољ, од македонске посаде, а затим му се при-
клоне сви градови Арголиде и Аркадије, сем Мантинеје, тако да намисли посебну идеју
- сазове све Хелене да се окупе на Истамским играма 302.г, гдје поново прогласи оснива-
ње Хеленског савеза, по истим условима које су били поставили Александар и Филип
- тај нови договор био је више указ о савезништву Хелена с Антигоном и Деметријем
- њима је загарантован мир и уређење какво год желе, а они морају давати војску
- било је за вријеме рата с Касандром допуштено да буде гарнизон им у Коринту и Атини
- основан је и нови Синедрион, у коме су сви били дужни учествовати и присуствовати
- синедрион сазива 5 коцком изабраних проедара, који су цареви изасланици током рата
- овај нови Синедрион био је и врховно законско тијело у читавој Хелади, пошто су сви
могли одговарати пред његовим судом, и били дужни повиновати се његовим одлукама
- са друге стране, Деметрије је уживао пуну подршку Атињана, сада већ распуштено живе-
ћи, прохтијевајући могуће и немогуће жеље, које су му ови врло радо испуњавали
- Касандар је покушао преговарати о миру са Антигоном, али је овај тражио безусловну
предају, сматрајући да га сада има у шаци, док је Деметрије учвршћен у Хелади и савезу
- стога му не остане друго већ да се обрати другој тројици дијадоха да склопе савез
- они, знајући да ће послије Касандра један за другим бити на Антигоновој мети, сложе се
- Лисимах је прешао са војском у Малу Азију, освојивши Херсонес и Фригију хелеспонтску
- Касандрова војска, чији дио оде на југ, у Хеладу, такође је прешла у Малу Азију
- његов генерал Препелаос ишао је егејском обалом, освајајући градове један за другим
- разорио је Клазомену и Еритрију, а затим сишао у Лидију, коју освоји све са Сардом
- неки Антигонови генерали се одметну и приклоне овима, тако да он крене лично на њих
- прешавши преко Таура, поврати Фригију и Кападокију, потиснувши Лисимаха сјеверно
- у међувремену Селеук креће на њега са запада, окупивши своју нову војску и слонове
- њега је у Хераклеји Понтијској чекао Лисимах, а Антиогн се смјестио код Дорилеја, на
сјеверу Фригије, позвавши Деметрија да се хитно појави

- Деметрије склопи са Касандром договор по коме се чува аутономија грчких градова

- тако Касандар и даље формално остаје господар Грчке, али је Деметрије сачувао образ
- убрзо по његовом одласку у Малу Азију, Касандар заузме Тесалију и набави појачања
- са друге стране, Деметрије је сада пресјекао прилаз Европи, тако и Лисимахова појачања
- јужно је Птоломеј харао Сиријом, али се повуче на гласину да су му савезници поражени
- у међувремну пристиже у Кападокију и Селеук, са 20.000 војника, 12.000 коњаника-стри-
јелаца, 480 слонова и 200 српоносних борних кола, тј. највећи дио војске су орјенталци

*Битка код Ипса 301.г.

- немамо много извора о томе како су се војске састале, али су се Селеук и Лисимах у јед-
ном тренутку свакако удружили, као и Антигон са Деметријем и његовим снагама
- до окршаја дошло је у унутрашњости, на фригијског равници, недалеко од града Ипсос
- сукобило се, према Плутарху, око 150.000 војника, подједнако на објема странама
- Антигон је имао јачу пјешадију, али Селеук далеко већи број слонова и стријелаца
- обично је уочи битака био расположен, а пред ову је, како Плутарх каже, био суморан
- препоручивао им је свога сина Деметрија за насљедника, а због њега су и изгубили
- то је учинио својом невјероватном непромишљеношћу, чак глупошћу, пошто се након су-
коба и побједе над Селеуковом коњицом, којом вођаше Антиох, дао у потјеру за истом
- ту се удаљио са попришта битке, тако да слонови напатну бок Антигонове фаланге
- док је Деметрије сконтао шта се дешава, очева војска била је већ побијеђена, те је од ње
остало тек 9.000 војника, с којима је побјегао у Ефес, а отац му погине у бици од стријеле
- у тренутку погибије Антигон је имао 80 година, проживјевши сјајан период историје
- био је правичан владар и веома присно везан за своју породицу, тако да ће и његови на-
сљедници, Антигониди, имати најприсније међусобне односе од свих потомака дијадоха

- савезници су сада приступили подјели Антигонове земље, гдје је Лисимах узео дио Мале
Азије од Хелеспонта до Таура, а Селеук све источне покрајине Антигонове царевине
- Касандар није тражио ништа за се, али за свог брата је тражио дио од Карије до Киликије
- Селеуку, пошто се повукао, није ништа припало, али је већ био заузео јужни дио Сирије
- наравно, овога се није хтио одрећи, премда је у мировном споразуму били јасно назначе-
но како Селеуку припада читава Сирија, тако да су се његови потомци сукобљавали око ње
- од овог тренутка закон легитимности престаје бити важећи за превласт на било ком дије-
лу царства, те закон оружја и јачега убудуће постаје основно средство преимућства
 5. Од Ипса до Курупедиона (301-281)

- након побједе код Ипса долази до размирица побједника из претходног сукоба

- Лисимах и Селеук се сукобљавају око Мале Азије, и Селеук и Птоломеј око Сирије
- након Касандрове смрти настаје расуло у Македонији, те једини човјек који је био капа-
цитет за стварање некакве огромне монархије био је Антигонов Деметрије Полиоркет
- док је његов отац водио политику, он је био тај који је у војним походима побјеђивао
- није се помирио са поразом, међутим, није се могао одупријети непријатељу на копну
- па ипак, и даље је имао најјачу флоту у источном Средоземљу, и многе приморске градо-
ве, као и Кипар и острва, те у матичној Хелади све до Термопила би његов Хеленски савез

- међутим, у Атину више није био добродошао, те је она истјерала Македонце из града
- наиме, атински војни одред, који је био код Ипса, пред крај битке прешао је Лисимаху
- он је њих, као и друге атинске заробљенике, вратио назад у Атину, дао им је помоћ у жи-
ту, а када томе урачунамо Касандрову подршку, Атињани лако одбаце Деметријеву власт
- његова власт свела се на неколико градова на Истму и Пелопонезу, над које је 302.г. по-
ставио свог пашанца Пира Епирског, док је он отишао дејствовати назад у Малој Азији

- Селеук се сада нашао у недоумици шта да чини, пошто је југ Сирије заузео Птоломеј, а
није хтио да му је одузме силом, из поштовања што га је вратио на власт у Вавилонију
- у Малој Азији имаше размирице са Лисимахом, који му је преотео неке територије
- Касандар би са њим добар, као и његов брат Плеистарх у Памфили, тако да му је остао
једино Деметрије, кога је примио код себе и склопио савез запечаћен удајом његове кћери
- устом, да би одржао везе са Средоземљем, саградио је у Сирији Антиохију на Оронту

- пошто је преотео од Плеистарха Карију и Киликију, Деметрије се упути у Куинду

- ова тврђава, сјеверно од Тарса, имаше у себи 1.200 таланата злата, које је Ацо ту оставио
- овај новац пренио је на Кипар и дао га на ковање, исковавши с једне стране Нику на по-
бијеђеном броду, као успомену на Саламинску битку с Птоломејем, а с друге Посејдона
- то је било пропагандно средство, а ковао је новац и у Тарсу, Милету, Ефесу и Тиру
- дошао је и у мали сукоб са Селеуком јер му није хтио вратити луке Тир и Сидон
- чим се 296.г. удаљио у Грчку, Селеук нападне Киликију, Лисимах неке градове, укључу-
јући Ефес, док му Птоломеј преотме Кипар, гдје му је заробио мајку и дјечицу
- повод за Деметријев одлазак у грчку била је смрт македонског краља Касандра
- оставио је за собом тројицу синова, од којих је први убрзо иза њега умро, а друга двојица
су били под туторством мајке Тесалонике, да би се убрзо и они побили између себе
- такву прилику Деметерије искористи, те њега и Пира Епирског позове Александар

- Пир је иначе још као дијете био протјеран из двора свог оца који је био убијен
- већи дио младости провео је код Илира, а други дио живота провео је код Птоломеја
- оженио се Антигоном, кћерком његове жене Беренике, и објема подигне град у Епиру
- то је учинио, наравно, пошто је завладао својом државом, смакнувши Неоптолема
- учествовао је и у Бици код Ипса, и био све вријеме на Деметријевој страни
- то се нагло промијенио када је у претендентску борбу ушао као могући кандидат
- иначе, склапао је краљевске бракове са моћним сусједима и учвршћивао свој положај
- па ипак, Деметрије на крају убије Александра, а његовог брата Антипатра протјера
- сада је он постао владар Македоније, већег дијела Хеладе и значајног дијела Средоземља
- саградио је своју пријестоницу Деметријаду, огромних размјера, у Пагаском заливу
- имао је огромну војску, али га Макеонци нису вољели, сматрајући га туђинцем
- био је рођен у Малој Азији, одрастао је тамо, те самим тим имао источњачке манире
- па ипак, спремао се 7 година на нови поход, градећи огромну флоту са огромни бродови-
ма, од којих су неки имали чак по 15 редова веслача, и на концу имаше 500 бродова
- међутим, није имао подршку ни војске ни народе, будући да је био веома неумјерен
- још више му је углед пољуљало преотимање Пирове жене, кћерке сиракуског тиранина
Агатокла, која је побјегла од овог пошто је имао многобројне жене варваркиње
- њен мира било је острво Коркира, а сада је узме Деметрије и ожени се њоме, узев острво
- започео је рат са Пиром, који га је у биткама побиједио, те крене на Македонију, али се,
на Деметријеву срећу, морао повући, али само привремено, док се не удружи с Лисимахом
- овоме је Антипатар, Касандров син, био зет, и он се представи његовим заштитником
- хтио му је, тобож, вратити пријесто, те се договори с Пиром да нападну на Деметрија
- ући у битку с Лисимахом није се усудио, а војници су прелазили на Пирову страну
- немајући другог избора, збаци са себе краљевска обиљежја и побјегне из државе

- Македонијом 288/7.г. завлада Пир, а источни дио узме себи Лисимах, до ријеке Аксија
- Деметрије се повуче у Грчку, да види шта му је још преостало од могућности
- онамо скупи 10.000 најамника, и са нешто сачуване флоте крене у Малу Азију
- преотевши од Лисимаха Лидију, Карију и Сард, неки његови стратези му се приклоне
- кренувши у даља освајања, на њега наиђе Лисимахов син Агатокле с надмоћном војском
- пратио га је у стопу, те је овај морао бјежати преко Фригије и Кападокије ка истоку
- побјеђивао је Агатокла у појединачним сукобима, али је био одсјечен од извора снабдје-
вања, тако да му је војска страдавала од болести и глади, а један дио се утуши у ријеци
- пославши писмо Селеуку, овај му допусти да остане у Кападокији, али му блокира пролаз
ка Сирији, међутим, он се успије онамо пробити са одредима највјернијих војника му
- пустошио је села, непрестано побјеђивају Селеука у појединачним сукобима
- успио се провући све до Месопотамије, али га је војска напустила, па је бјежао чак и сам
- на концу га је Селеук ухватио, међутим, сада га није желио погубити, већ ипак показати
се човјеком, примив га часно, али то не учини кад је чуо за популарност његових ставова
- умјесто тога пошаље га у заточеништво, одакле се дописивао са својим сином Антигоном
- овај је вршио иницијативу да се Деметрије ослободи, али Лисимах то спрјечаваше
- евентуално се разочарао у живот, одао пићу и коцки, те умро 283.г. у 54-тој год. живота

- по Деметријеву одласку из Европе 287.г. најјачи дијадох постао је Лисимах Трачки

- он бјеше уз Александра кроз већину његових похода, прво као хипаспист, онда као хетер
и соматофилакс, те није био нешто значајан, а Вавилонским договором 323.г. доби Тракију
- ово је била једна од најтеже одрживих сатрапија, будући да се стално дизаху устанци
- осим гушења устанака Трачана, Лисимах је освајао црноморске грчке градове, које је
имао муку да одржи под својом влашћу, а још су им помагали и Трачани и Скити
- морао је једном приликом и он ратовати против племена Гета, с оне стране Хистра
- није успио изнудити отворену битку, па је био чак и заробљен, те склопио мир претпус-
тивши Гетима све сјеверно од Хистра, док се за то вријеме Деметрије зацари у Македонији
- на Херсонесу, недалеко од Кардије, саградио је 309. своју пријестоницу Лисимахију
- ширећи се на простор Мале Азије, послије битке код Ипса, власт је морао одржавати тако
да неизбјежно улази у сукобе с Селеуком, што је допринијело зближавању са Птоломејем
- ожени се његовом малољетном кћерком Арсинојом, која ће се доцкан удати за свог брата
- заузео је до 284.г. читаву Македонију и Тесалију, прогласивши се македонским краљем
- Пир је прво протјеран у Епир, па потом и у Италију, а Лисимах заузме и Пеонију
- Касандров син Александар затражи сада свој пријесто назад, а овај га затвори
- био је веома окрутан, што видимо и када је на клевету жене Арсиноје, с којом стекне си-
на Птоломеја, убио сопственог сина из првог брака, Агатокла, доказаног војсковођу
- то је изазвало чак побуну неких његових области, које су се гнусале од овог чина

*Битка код Курупедиона 281.г.

- у међувремену су се покварили и Лисимахови односи с Птоломејевим двором
- стари Птоломеј је већ од 285.г. претпустио власт свом сину из другог брака, Птоломеју II
Филаделфу, док је његов син из првог брака Птоломеј Кераунос пребјегао Лисимаху
- стари Птоломеј Сотер је умро је 283.г, те започне сукоб између Лисимаха и Селеука
- Селеук пређе 281.г. са војском преко Таура, и сукоби се са Лисимахом у мјесту Курупеди-
он, западно од Сарда, гдје је Лисимах пао у боју, и то је посљедња борба међу дијадосима
- још једном, а и посљедњи пут у историји, исток и запад поново су били уједињени
- Лисимаховом облашћу завладао је Селеук, а можда је проглашен и за македонског краља
- међутим, када је прелазио преко Хелеспонта да преузме пријесто, убије га Птоломеј Ке-
раунос, који се надао да ће он бити македонски краљ, а овај му је то преотео
- стогао се издао као Лисимахов осветник, убивши га, па се потом склонио у Лисимахију
- њега је војска прогласила 280.г. македонским краљем, али Селеуков пријесто не оста
упражњен, јер је још за живота учврстио предају власти његовом насљеднику Антиоху
- ово је и посљедња борба чији је службени циљ био наслијеђе Александрова царства

- у потоњем периоду хелениситчке државе дјеловаће као независне политичке цјелине

- тачку на такву подјелу донио је важан догађај ове епохе – инвазија Келта, 280.г.п.Хр.
- ови су, организовано или не, кренули из Подунавља, напредујући у правцу југа
- прегазили су Дарданију, те упали у Македонију и Тракију, пустошећи све пред собом
- дардански владар позове Птоломеја Керауна да се заједнички боре против Келта, што он
одбије, хотећи да се сам бори са њима, те је у тим борбама, исте те 280.г, и погинуо
- неки стратег преузео је сада власт у бившем Лисимаховом простору, а Келти се рашире
- један дио њих стигне чак и до Делфа, гдје су поражени само срећом и заштитом Аполона
- наиме, до тад невиђена олуја надвила се над Делфима, када су их покушали опљачкати
- Келти почну бјежати ка сјеверу, гдје пострадају од глади, природних непогода и напада
- дио тих преживјелих Келта врати се скроз на сјевер, и насели се у близини ријеке Саве
- други дио крене на Херсонес, гдје је поражен 277.г, па оснују краљевину у Тракији
- трећи дио успио се пробити кроз Херсонес, населивши се у Малу Азију, у Галатију

- Келтима је 277.г нанио пораз Антигон Гоната, што је тада био једини келтски пораз
- овај период није јасан, али му је најезда донијела велики утицај, тј. побједа над варварима
и већ 276.г. видимо га као македонског краља, пошто је претходно смакао све претенденте
- заправо, он је имао ту титулу још од 283.г, тј. након Деметријеве смрти, и она му је, чак
штавише, била призната, али реалну власт није имао све до ових бурних тренутака
- и тако се период Дијадоха завршио уласком у период Епигона (насљедника), који су се
распоредили у три одвојене краљевине:
I – Птоломеиди: под Птоломејем II Филаделфом, у Египту
II – Селеукиди: под Антиохом I, у Азији
III – Антигониди: под Антигоном Гонатом, у Македонији
 6. Опште прилике у земљама дијадоха

- најзанимљивији елемент периода Александрових похода и доба дијадоха је сама војска

- ако погледамо поближе, још од инвазије на Малу Азију Александрова војска није нестала
- језгро војске непрестано је допуњавано новим и новим контигентима, обнављајући се
- ти војници били су из разних извора: Македонци, најамници, домороци, колонисти, итд.
- Александровом смрћу она је подијељена између његових насљедника, тј. између дијадоха
- у том периоду војска добија једно посебно обличје, јединствено за овај период историје
- наиме, то није била ни потпуно народна војска, али ни потпуно најамничка војска
- војску су сачињавали људи који су непрестано били у покрету, којима је ратовање било
основно занимање, и њихови покретни табори били су и њихов град и њихово све
- са војницима ишле су њихове породице, занатлије, радници, разне врсте занимања
- њу су сачињавали људи из најразличитијих крајева, који су хомогенизовани као Хелени
- наклоност ове масе била је нужна да би један владар или генерал имао икакву моћ
- како смо видјели, губитак наклности војске је скупо коштао поједине личности, попут
Пердике, Еумена, Деметрија, итд, те су огромне плате и награде увијек биле потребно
- самим тим, огромна богатства која су годинама стицана била су у непрестаном протоку
- у недостатку средстава стратези и владари често приступаху и радикалним мјерама

- затим, значајна новост је ширење Александрове политике колонизације простора

- и дијадоси су основали, како видимо, многе градове: Птолемаиду, Антиохију, Антигони-
ју, Лисимахију, Тесалонику, Касандреју, Деметријаду, и многе друге велике градове
- многи градови добијали су имена по династичким личностима, или по именима македон-
ских градова, па тако имамо Селеукије, Лаодикеје, Стратоникеје, Антиохије, Пеле, итд.
- по предању, Селеук је подигао у Сирији чак педесет и пет нових градова и насеља
- и сами градови које је Александар подигао цвјетали су, а највише од њих Александрија
- сељењем вишка становништва из матичне Хеладе, која је од тога у IV вијеку толико пати-
ла, не само да су проширени грчки језик и култура, већ и њихов језик и стил живота

Преглед извора

- највећи дио извора који нам говори о овом периоду су писци из II и III вијека послије Хр.
- они су физички веома удаљени од времена о којем пишу, а од савременика имамо фргмн.

- најпознатији историчар овог периода је Хијероним из Кардије, који је написао дјело под
називом „αἱ τῶν διαδόχων ἱστορίαι“, које је обухватало простор између 323. и 272.г.п.Хр.
- био је у пратњи Еумена, а када је он погинуо, прелази код Антигона и Демтрија
- за вријеме Деметријеве владавине имаше управу над Беотијом, а по његову одласку остао
је у Хелади да пише историју, имајући искуство из војске, администрације и политике
- писао је из личног искуства, можда и из Еуменовог и Антигоновог архивског материјала
- његово дјело веома је важно због објективног и истинољубивог карактера писања

- мање значајне су Историје од Дурида, самског тиранина, које су биле веома читане
- обухватале су период 381-271.г. и биле сензационалистичког карактера, не објективне
- припада историчарима тзв. трагичког стила, обрађујући историју као трагичари митове
- његови јунаци често плачу и сентиментални тренуци су неријетке ситуације у дјелу
- ту је дјело извјесног Диила, Атињанина, за које знамо код његову употребу код Плутарха
- изгледа да је имало много анегдотског материјала, па му је самим тим било привлачно
- такође, постоје мишљења и да није било довршено, али не можемо дати сигуран суд
- осим њега, постоје многи други фрагменти историчара, који су од малог значаја

- од модерних приказа ту је на првом мјесту Диодор Сицилијски, који обрађује историју

дијадоха до 302.г. у својим ΧVIII-XX књигама, док нам наставак дјела није доступан
- обрадио је у својој Историјској библиотеци (дјело) читав хеленистички период, па све до
доба Цезара и Августа, чији је савременик био, те се поставља питање његових извора
- по свој прилици, ти извори били су добри, јер нам даје јако исцрпне податке о бројним
детаљима, од броја и распореда војника, до броја погинулих, географије, терена, итд.
- његово дјело важно је и за хронологију римског периода и етапа хеленистичког доба
- за овај период највећи допринос дао је широким познавањем политичких прилика
- ово дјело веома је значајно и због тога што се претпоставља да је дио о дијадосима засно-
ван на јединственом извору, пошто је то обично чинио, а овдје је то вјероватно Хијероним
- вјероватно се служио и архивском грађом и другим изворима, али он му је био основица
- значај и вриједност његовог дјела особито се види у поређењу са другим писцима, на које
се ослањамо када проучавамо периоде за које нам је Диодоров запис изгубљен

- важнији од њих јесте Јустинин, који је написао Извод/Епитом из дјела Помпеја Трога
- овај је писао општу историју, а Јустин је извукао тај дио који се тиче хеленизма
- написано је релативно касно, вјероватно III в.псл.Хр, и веома је површно по форми
- преко њега не можемо дати став о Трогу, а неки кажу да је чак и његово дјело извод
- већина сматра да он и није био од таквих, јер из његових Пролога, кратких садржаја књи-
га његовог дјела, видимо да је реалтивно кратко обрадио дијадохе, у поређењу с другима
- а уосталом, вјероватно је и он, као и Јустин, морализирањем испуштао важне детаље

- ту је затим Курције Руф, који је овом периоду писао у закључку своје Историје Алексан-
дра Макеоднског, гдје је опширно обрадио догађаје непосредно по његовој смрти
- међутим, о дијадосима говори само површно и мимоилази се од осталих извора
- има неких сличности са Трогом, па је можда писао од њега, или обојица из истог извора

- ту је и изгубљено дјело Аријана Никомедијанина(95-175), Τὰ μετὰ τοῦ Ἀλεξάνδρου, у 10 књ.

- оно нам је сачувано у изводу историчара Дексипа, из III вијека, и патријарха Фотија Ца-
риградског, који је уједно први примјетио везе између Дексипа и Аријана Никомедијанина
- његово дјело обрађивало је период од само три године: 233-231.г, што указује на опшир-
ност овог дјела и добру обавјештеност, и претпоставља се да му је основа био Хијероним
- има и дјелова који се подударају и са Јустином/Трогом, што указује на исти извор
- и ова двојица и Аријан значајни су због претпостављеног вјерног преношења података
- наиме, поједини текстови, попут говора, преношени су у дословно како су затечени

- ту је свакако и Плутарх из Херонеје, који је написао 4 значајне биографије које се овог

периода дотичу: Еуменову, Деметријеву, Фокионову и Пирову, у упоредном положају
- за прве двије извор му је свакако Хијероним, а за Пирову су његови мемоари
- писање мемоара било је популарно у хеленистичко доба, али већином су изгубљени
- он се није интересовао за војно-политичке детаљности, већ за карактерне особине
- осим њега, имаму екскурсе о дијадосима и код Паусаније, и код других писаца
- што се тиче документарне грађе, убједљиво највећи број ових су камени натписи
- папирусни, глинени и други облици врло су шкури и скоро потпуно безначајни
- додуше, један дио документарне грађе познат нам је доступно, кроз писачко цитирање
- већина натписа су писма упућена од стране дијадоха неком грчком граду или градовима
- ту су и укази којима се одају почасти овом или оном дијадоху због некаквог дјела
- добар дио дијадошких писама сачињавају обећања слободе, арбитраже, наређења, итд.
- ту су и хронике: Оксириншка хроника, Вавилонска клинописна хроника, Стела сатрапа...
- затим, имамо печате, новац, уговоре, приватну коресподенцију, итд. итд.

*Хронологија:

323.г. – Вавилонски договор и подјела царевине

Кратер простат, Пердика хилијарх, Антипатар стратег Европе
Краљеви Филип/Аридај и Александар IV
323-322.г. – Побуна Хелена и Ламијски рат
321.г. – Прва коалиција: Антипатер и други против Пердике и Еумена
Преношење Александрових посмртних остатака у Египат
Пердика напада Египат
Пердикино убиство
Договор у Трипарадису
Антипатар намјесник и стратег Европе, Антигон стратег Азије, Касанадар хили-
јарх, Птоломеј независни сатрап, Еумен проглашен за издајника
320.г. – Антигон и Еумен ратују у Малој Азији
319.г. – Смрт Антипатра
Полиперхонт намјесник, Касандар хипарх, Еумен стратег Азије
Друга коалиција: Касандар и други против Полиперхонта и Еумена
Полиперхонтов едикт о слободи Хелена
Полиперхонт именује Еумена за стратега-аутократора Азије
318.г. – Никанор на Мунихији
Фокионова смрт
317.г. – Касандар поставља Деметрија Фалеронског у Атини
Еуридикин едикт: Полиперхонт свргнут, Касандар намјесник
Олимпијада убија Филипа и Еуридику
316.г. – Касандар убија Олимпијаду
Касандар завладао Македонијом и Хеладом
Касандрова женидба Тесалоником
Оснивање Тесалонике у Термајском заливу
Еумен поражен и убијен као издајник
Трећа коалиција: Касандар и други против Антигона
315.г. – Тирски проказ
Антигон постаје господар Азије
Птоломеј бјежи код Селеука
312.г. – Битка код Газе
311.г. – Селеук у Вавилону
Почетак Селеукидског доба
Уговор о миру између Антигона и коалиције
Прва подјела царства
308/7.г. – Убиство Роксане и Александра IV
Крај династије Аргеада
307.г. – Деметрије долази са флотом у Пиреј
Крај владавине Димитрија Фалеронског
306.г. – Ратови на Истоку
Битка код Саламине
306-305.г. – Дијадоси узимају титулу басилеус
305-304.г. – Опсада Рода
304.г. – Деметрије у Атини добија божанске части
302.г. – Обнова Хеленског савеза
Четврта коалиција: Лисимах и други против Антигона и Деметрија
301.г. – Битка код Ипса
Смрт Антигона Једнооког
298/7.г. – Смрт Касандра
294.г. – Деметрије осваја иАтину
Формална обнова демократије
Македонске посаде у Пиреју и Мунихији
Деметрије постаје македонски краљ
288.г. – Пир и Лисимах упадају у Македонију
287.г. – Пир проглашен за македонског краља
Лисимах припаја источну Македонију Тракији
Деметрије бјежи на исток
284.г. – Лисимах проглашен за македонског краља
283.г. – Птоломеј Сотер умире
Птоломеј II Филаделф долази на власт у Египту
Деметрије Полиоркет умире
Антигон Гоната проглашава се за краља
281.г. – Битка код Курупедиона
Лисимахова смрт
280.г. – Птоломеј Кераунос убија Селеука
Антиох долази на власт
280/79.г. – Келтска најезда
277.г. – Антигон Гоната поражава Келте код Лисимахије
Антигон Гоната долази на власт у Македонији
 III – ДОБА ЕПИГОНА

I – Увод

1. Влада првих Епигона и формирање трију монархија

*Лагиди
- што се тиче династије Лагида, прва смјена на њиховом пријестолу била је без ексцеса
- стари Птоломеј I Сотер сишао је са пријестола збо старости, предавши власт сину
- његов син Птоломеј II прозван је Филаделф – „сестрољуб“, због брака са сестром
- његова полусестра Арсиноја била је удата за Лисимаха, кога наговори да убије сина, а по
његовој смрти уда се за полубрата Птоломеја Керауна, а по његовој смрти за Филаделфа
- приликом смјене пријестола Лагиди се иначе нису мијешали у сплетке које су довеле до
Битке код Куропедија, можда због тензија око смјене, или да сачувају јужну Сирију

- Сотер је, као и Александар, наслиједио на себе титулу фараона и египатског божанства
- настојао је на сваки начин показати Македонцима и Египћанима да је Ацин наљедник
- тако је настојао да добије Александрове посмртне остатке, у чему је чак и успио
- увео је његов култ у земљи и првосвештеник тог култа био је египатски епоним
- Александров култ је уједно био и локални култ Александрије, као оснивача града
- осим у Египту, Птоломеј је имао божанске прерогативе и на Роду и у Савезу острвљана
- подизани су му храмови и жртвеници, приношене жртве, чак је имао и своје празнике
- још за живота имао је свој култ у Птолемаиди, као оснивач града, а послије смрти се и
званично приступило његовој деификацији, а у Александрији су празноване Птолемаје
- ове је 280.г. основао Птоломеј II као светковину династије, начинивши их равним Олим-
пијским играма - ἰσολύμπιοι ἀγῶνες, са једнаким такмичењима и на сваке четири године

- осим Киренаика, имао је на истоку Палестину, Феникију и Дубоку Сирију (κοιλὴ Συρία),
која је Сотеру била обећана приликом стварање коалиције против Антигона Једнооког
- међутим, Сотер није учествовао у Бити код Ипса, а већ је запосјео Дубоку Сирију
- одлуком након ове битке коалиција ју је одузела од Птоломеја, али није хтио одступити
- будући да без њега ни не би имао власти, Селеук из поштовања није дирао на Птоломеја
- касније му је, уочи сукоба с Лисимах, формално признао управу над Дубоком Сиријом
- то је учињено ради осигуравања Филаделфове неутралности, али потоње генерације ће и
те како правити проблематику око тога коме простор Којле Сирије треба припасти
- осим ових простора, Лагиди су имали посједе и широм обала Мале Азије

- Птоломеј II Филаделф (285-246), владао је дуго времена и био ожењен старијом сестром
- сукобио се са Магасом, којег је Сотер био поставио за управника Киренаике, која није
спадала у насљедство дијадоха, а након његове смрти био се прогласио за басилеја

*Селеукиди
- смјена пријестола на селеукидском трону била је нешто бурнија него код Птолемаида
- убрзо накод побједе код Куропедија 381.г. Селеук I Никатор убијен је од Птоломеја Ке-
рауна, управо у тренутку када је ишао да уједини европски и азијски дио царевине
- па ипак, будући да је његова земља била δορύκτετος γῆ, морао је обезбиједити својој вла-
давини пуноправног насљедника, који се огледа у лику његовог сина Антиоха I
- слично као и Птолемаиди, и он је гледао да повеже своје поријекло с династијом Аргеада
- осим тога, своју божанску основу добио је теоријом да вуче поријекло од бога Аполона
- каснија предања говорила су како га је мајка Лаодика зачела са овим богом
- стога му је централно светилиште било Аполоново, у мјесту Дафне, код Антиохије
- свог сина Антиоха стекао је са Персијанком, с којом се оженио у Суси, на масовној свад-
би, да би се касније оженио младом Стратоником, кћерком Деметрија Полиоркета
- изгледа да су се Стратоника и Антиох зближили, па му је стари владар претпустио
- уједно га је узео и за савладара, да влада горњим сатрапијам – τοὺς ἄνω τόπους, са сједи-
штем у Селеукији на Тигру, што указује на тешкоће владања огромном царевином
- заокупљен сплетакама на западу, Селеук није имао времена да брине о цијелој држави

- за живота није имао званични култ као божанства, што се десило тек након његове смрти
- па ипак, поједини грчки градови славили су га као свог оснивача и називали мјесеце и
филе по њему или по члановима његове породице, што је Антиох подстицао и раширио
- сахрањен је у храму Зеуса Никатора, па изгледа да га је тек Антиох повезао с Аполоном

- Антиох I Сотер (281-261), владао је у бурном периоду инвазије Келта на Малу Азију
- ови су 277.г. онамо упали, те се борили са Антиохом све до пораза 275.г, када им је скр-
шио коњицу уз помоћ слонова, али им је морао уступити горњу Фригију да се населе
- наиме, нападали су градове и села, и чинили велике пустоши, и уступци су били нужни
- простор који су населили по њима је назван Галатија (Келти=Гали), и ту се смјестило
20.000 бораца са породицама, али им је и то постало мало након неког времена
- имао је за савладара сина Селеука, кога је смакао и поставио млађег сина Антиоха II
- у клинописним изворима он је једини селеукијски владар који се назива „Великим царем“
- за вријеме његове владавине важну улогу држао је пергамски управитељ Филетер
- он је у Пергаму држао благо од 9.000 таланата, којим је помагао Антиоха и државу му
- такође, он је откупио и посмртне остатке старог Селеука и предао их Антиоху I
- имао је великих потешкоћа да се избори са претендентским ратовима у Малој Азији
- осим тога, по очевој смрти, многи дијелови царства су се бунили, те га је једва одржао
- особито му је тежак био устанак у Селеукији, у Сирији, гдје су му била сва сједишта

- у његово вријеме дошло је до отцјепљивања грчких градова на сјеверу МА и на ЦрнМору

- Хераклеја Понтска, Бизантион, Халкедон, и други, оснују такозвану Сјеверну лигу
- ово се десило непосредно након Битке код Ипса, те им се убрзо прикључи и Битинија
- сјеверну, Понтску област заузео је Митридат I, a отцијепила се и Пафлагонија
- ово је била занимљива ситуација за Антигона Гонеата, који је Малу Азију сматрао сво-
јом ћаћевином, преко оца Деметрија Полиоркета, те се у ово вријеме нашао онамо
- након погибије Птоломеја Керауна током келтске инвазије, спријатељио се с Антиохом
- видећи ново и метежно стање ствари склопили су споразум непознатог садржаја, али
највјероватније да се Антигон одрекао Мале Азије, а Антиох претензија на Македонију

*Антигониди
- Деметрије Полиоркет (294-287) владао је Македонијом док није био протјеран ван
- Пир Епирски (287-284) Лисимах Трачки (284-281) управљаху Македонј. у међувремену
- Антигон Гонат (283-240), владао је 283-277.г. као краљ без физичке краљевине
- пријесто му је прво узупирао Птоломеј Кераунос, а по његовој погибији 279.г. неки стра-
тег Состен, који није хтио узети круну, а послије Битке код Лисимахије 277.г. он је краљ
- за разлику од ове двојице, Антигон је завладао земљом која је била домаћа и хеленска
- његов отац је, додуше, оставио лошу слику у Македонији, али га скупштина ипак изабра
- као и остали, и он је повезао поријекло од Александра, и од митског претка Херакла
- често се сматра јединим хеленистичким владарем коме нигдје нису давали божанске по-
части, чак штавише, противио се томе, као ученик чувеног филозофа стоичара Зенона
- филозофска учења је у животу и примјењивао, те своју власт виђао као моралну обавезу
- ријечи да је краљевина „племенито ропство“ - ἔνδοξος δουλεῖα, приписују се њему
- изгубио је већину грчких посједа, а неке је узурпирао и његов полубрат Кратер
- Тракија и Пеонија су се отцијепиле можда још након Касандрове смрти, а послије најезде
Келта сигурно, те му се успјела измаћи чак и Тесалија, али изгледа да ју је вратио 276.г.

2. Територијално простирање и уређење државе Лагида

- владавина Птолемаида простирала се на југу до катаракта (пад ријеке) Елефантине

- цијели Египат дијелио се на Доњи (сјеверни) и Горњи (јужни) Египат, који се називао
још и Тебаида, а граница између ових двију области био је град Хермопољ
- у римско вријеме простор између Хермопоља и Делте Нила зваће се Хептаномис
- ово су биле само номиналне територијалне јединице, админситративно одвојне само у
вријеме Александра Великог, и највећим дијелом су се састојале од нома
- свака нома имала је свој административни и вјерски центар, под називом метропола
- читава држава састојала се од кома-села, и само три полиса – Александрија, Наукратис и
Птолемаида, мада је много мјеста имало на крају имена –полис, због превода с коптског
- Александрија је толико доминирала, да се све остало звало „земља“ – χώρα, или Египат
- она је била спрам осталих град над градовима, тј. град par excellance – πόλις κατ’ἐξοχήν

- сјевер државе сачињавала је Делта Нила, која се састоји од многих рукаваца и језера
- становништво је непрестано морало чистити канале за наводњавање, да се не претвори
све у баруштину и мочвари, као око града Пелусија, источно, који би предстража Египта
- онамо се налазило утврђење са војним гарнизоном и царинска постаја за пролазника
- најзападнији рукавац – Канопијски, био је плован и за велике бродове (Наукратис)
- ту су се налазили важни градови: Саис, Танаис, Бубастис (папирус), Хелиополис, итд.
- најљепши и најгушће насељени град Египта било је исушено језеро Моерис, које се данас
назива Фајум, крај кога је био град Крокодилопољ, коме је име предјевено у Арсиноја
- ту су били многи грчки и македонски клеруси, међу којима високи чиновници
- култ бога-крокодила Собека био је ту развијен, изгледа да су га и Хелени прихватили
- други по значају град у држави свакако је Мемфис, који је још од фараона Амазиса, имао
воје клерухе Грке најамнике – Хеленомемфите, и Карце најамнике – Каромемфити
- овај град био је прије свега вјерски центар, а у храму бога Птах крунисаху се фараони
- важнији су храмови Озириса-Аписа, који се поштовао као бик, и грчки Серапису
- ово божанство увели су Птоломеиди, и брзо се увријежило и међу осталим Хеленима
- ту је било и културно средиште, те налазимо многе кипове и трагове славних писаца
- владари одмараху у овом граду, а ту је био и мјерач Нила, направа за мјерење водостаја

- у средишњем египту били су Афродитополис, Хераклеополис и чувени Оксиринх

- на дну Хептаномиса био је град Хермопољ, царинска станица за улаз у Тебаиду
- у том граду био је храм египатског бога писма Тота, који је поистовјећен Хермесу
- што се тиче Тебаиде, тамо је једини град била Птолемаида, коју је још Сотер подигао да
би вршио контролу над Горњим Египтом, те је био, како видимо, поприлично развијен
- ту је иначе било и вјерско средиште култа Птоломеја Сотера, и владајућег краља уопште
- нешто ниже од овог града је град Абидос, пун споменика подигнутих од древних фараона
- прастари египатски град Теба сада је преименован у Диосполис, и живио је од старе славе
- у његовој околини били су многи древни храмови: Луксор, Карнак, те Хорусов храм у Ед-
фуу, који је типичан примјерак мјешавине египатске и грчке архитектуре
- мало сјеверније од Тебе био је град Коптос, чвориште одакле се ишло ка Црвеном мору
- одатле су кретали трговачки каравани у правцу Арабије, Индије и Африке
- из Копта па све до мора налазио се низ караванских путева снабдјевених стражарницама,
коначиштима, трговинама, и другим, а туда се ишло и рудницима смарагда

- на острву Елефантини, код прве нилске катаракте/слапова, налазила се погранична твр-

ђава, која је постојала још од времена Персијанаца, као и најјужнији египатски град Сијена
- још један мјерач Нила се ту налазио, те се било каква промјена брзо сигнализирала
- ту је дошао Ератостен како би израчунао угао нагиба меридијана земаљске кугле
- јужније од границе било је само саобраћаја и експедиција, али ништа посебно
- прокопан је и канал, који је повезивао Делту са Црвеним море, на коме бјеше Арсиноја

- држава Птолемаида обухватала је и Киренаику, Коиле Сирију и Кипар, као и Савез острв-
љана, гдје је на острву Кеос, у близини Атике, увијек био присутан гарнизон Лагида
- и јужна обала Мале Азије, као и многа острва, дуже вријеме били су под Лагидима

- владавина се може окарактерисати као апсолутистичка монархија, те је појам државе

код ових хелена замијењен називом τὰ πράγματα – царски послови, царска ствар
- басилеј је имао неограничену власт, није ником одговарао, његова ријеч била је закон
- власт се предавала насљедно, и то по принципу примогенитуре, а ако је син малољетан,
давао му се регент/намјесник – ἐπίτροπος, који би му предавао власт по пунољетству
- краљевски брак био је моногаман, и краљичина личност улазила је у култ владарског па-
ра, мада сама по себи краљица није могла бити пуноправни владар над државом
- склапани су династички бракови, а они инцестоидни код Птолемаида су уобичајена ствар
- често пута узимали су и савладаре, било да би остварили пуноправан статус насљеднику,
или да би имали помоћника у власти, а понекад је то чак и малољетна особа
- некада је само номиналан, а пуноправан савладар има титутлу басилеја, може ковати свој
новац, и уговори који су потписани с краљем, ако он постане сљедећи, и даље су на снази
- владарске инсигније биле су дијадема, скиптар и краљевски печат; царски рођендан био
је државни празник, дан његове смрти дан жалости, а вријеме се рачунало по владавинама

- краља су чували соматофилакси, а многи људи имали су статус пријатеља – φιλιοι

- ови су замијенили пређашње хетере, и, изгледа, били људи са правом приступања цару
- било кавке титуле након смјењивања владара могле су и даље остати, али и одузети се
- стога је увијек постојала чиновничка аристократија, али није било насљедног племства
- државна администрација преузета је од Египта, али су највише службе заузимали прво
Грци и Македонци, Египћани само локалне и регионалне, али то ће се временом мијењати
- службени језик администрације био је грчки, тако да су сви службеници били двојезични
- уведена је и трајна служба писара, мјесто дотадашње хеленске, која је била привремена
- други човјек у држави би министар финансија – διοικήτης, који чуваше царску ризницу
- сљедећи послије њега био је царски секретар – ἐπιστολόγραφος, који је водио рачуна о пи-
сању наредби, указа, о царској коресподенцији, и вођењу дневника и царског архива
- држава је била подијељена на номе, номе на топархије, а топархије на коме, тј. села
- над сваком номом био је номарх, који је имао и једног стратега, управника безбједности
- имао је и свог финансијског службеника, благајника, сакуљача жита, и друге службе
- над ванегипатским територијама владали су стратези са војним гарнизонима
- већина територија чувала је своју локалну управу, али је одговарала стратегу за све

- Лагидска власт темељила се највећим дијелом на војсци, која првобитно би македонска

- с обзиром на чињеницу да више нису у Македонији, на такав детаљ могло се заборавити
- људи из других хеленских мјеста сачињавали су све већи дио птолмаидске војске
- ти најамници, често унајмљени и из заробљеништва, добијали су, у складу са својим чи-
ном, одређени комад земље – клерос, који су морали обрађивати, а заузврат служити војску
- тај дио земље био је насљедан, па самим тим и служба у војсци, која га је обезбјеђивала
- највећи дио војника сачињавали су најамници у правом смислу ријечи – μισθοφόροι, ξένοι
- првобитно су се плаћали новцем, а временом ће то све чешће бити кроз клерове
- како је било све теже налазити новац и војску, касније ће у њој бити све више грађана

3. Територијална подјела, административни систем и карактер мнх. Селеукида

- основна селеукидска админситративна јединица била је стара персијска сатрапија

- крај сатрапа ту су били и стратези, који су, изгледа, у почетку били војни намјесници
сатрапија, а касније испод сатрапа, у јединицама званим стратегије или епархије
- испод ових биле су понегдје и хипархије или топархије, не мора значити и свугдје
- врсте самоуправних јединица: грчки градови, вазалне државе, племена, савези, храмови
- све административне јединице подлијегаху порезу форос, који је плаћала нека заједница
- годишњи принос и појединци нису утицали на његов износ, већ службена одлука
- како је форос остајао исти годинама, поданици су га морали платити како знају
- за њихово плаћање одговарао је вођа неке заједнице, али могао му је бити и опроштен
- пошто је то, у основи, „ратна одштета“, неки грчки градови су га плаћали, а неки не
- међутим, основни извор прихода од сатрапија би порез на обрадиво земљиште – ἐκφόριον

- цар је имао власт над постојањем, именом, границама, било чим што један град јесте
- по свој прилици, разликују се слободни градови – σύμμαχοι, и потчињени – χώρα
- он је градове могао да уступа другом владару, да их продаје, чак и да их поклања
- ови први, који су, дакле, увијек грчки, уступају се, а остали се могу продати и поклонити
- за разлику од Птолемаида, који су били египатски владари, Селеукиди су били наднацио-
нални, пошто су владали хетерогеном/разнородном цјелином, која није имала средиште
- под средиштем мисли се на неки етнички кор, дакле, имали су само царску пријестоницу
- према томе, тако су се ка својим поданицима односили, и тако стекли разне називе
- називају их „краљеви Сирије“, „краљеви Азије“, „краљеви Грка“, „Селеукиди“, итд.

- владар се називао βασιλεύς, његова власт βασιλεία, a његова држава τὰ πράγματα

- имао је, као и у Египту, неограничену власт, а његови прокази тежину закона, и сл.
- власт је ишла такође по примогенитури, али је цар могао промијенити редослијед насље-
дника, особито узевши га себи за савладара, тако га одредивши за сљедећег цара
- савладар је обично био као удиони господар, владајући једним дијелом царевине
- ако би био малољетан, царске инсигније предавале су се намјеснику до пунољетства сина
- краљице нису могле бити владарке, и редовито су биле из династичког брака с Лагидима
- дворове су, осим у Селеукији и Антиохији, имали и још свукуда, у Суси, у Сарду, итд.
- слично Александровим хетерима, и на овом двору су постојали царски пријатељи – φίλιοι
- осим њих, ту су и чито персијски „брат“, „царев отац“, „царев рођак“, и тому слично
- ове службе нису биле одређене за нешто, већ су углавном имале савјетодавну функцију
- уз цара су увјек тјелохранитељи – σωματοφύλακες, али и гардисти – δορύφοροι
- разлика је та што су потоњи чисто стража, а ови први у сваком тренутку уз цара
- ту је и низ пажева – βασιλικοὶ παῖδες, људи који дјетињство проведу на двору и остају ту
- како нам извори свједоче, између њих често су бирани будући генерали, намјесници, итд.

- други човјек царства био је први министар – ὁ ἐπὶ τῶν πραγμάτων, a иза њега одмах мини-
стар финансија – ὁ ἐπὶ τῶν προσόδων, док називе других државних магистрата не знамо
- власт се дијелила на области под непосредном управом цара и на локалне самоуправе
- самоуправа је била веома децентрализована, јер док год су локалне вође/краљеви/династи
плаћали форос цару, имали су неограничену власт над својом владавином, без санкција
- у градовима су били и надзорници, али нису користили практичну административну моћ
- ту су били само да надгледају над вазалним владарима, те да им утјерују плаћање данка
- наравно, они су могли да преносе царску вољу, али од практичних потеза то је обично то
- области под директном управо цара биле су додијељене сатрапима, који су под собом
имали посебан низ службеника, те имали пуну војну и цивилну власт, одговарајући цару

- војска се сакупљала само по потреби, нередовно, и то колико који владар/сатрапија да

- грчки градови имали су посебан третман, јер су морали давати војску као најамнике
- наравно, ту су и стандардне трупе најамника, које су се узимале ван државе
- важан сегмент селеукидске војске било је слонова, који је било под Селеуком око 500
- неке битке, попут битке с Галатима, одлучили су слонови, и вођени су у многе походе
- давало им се уочи битке неко опојно пиће да помахнитају током јуриша, и тако то
- средиште селеукидске војске чинила је македонска фаланга, у којој је, по природи ства-
ри, било све мање правих Македонаца, али су се њени чланови и даље тако називали
- временом ће се назив Македонац усталити, и, биће, обиљежавати војника у фаланзи
- то је прије свега због традиције, а затим, због македонског стила ратовања и оклопа
- на концу, по грчким схватањима, Македонци су могли бити само становници Македоније
- Хелен, чим се премјести у други град, те добије статус пуноправног грађанина тог мјеста,
било да је обичан град или новооснована колонија у питању, добија његов етнотним
- прије свега ради се о хеленској институцији полиса, насрпам институције државе
- хеленски градови код Селеукида су свакако били полиси, па су се тако и њихови грађани
називали Антиохијци, Селеукијци, Стратоникејци, Лаоикејци, а не Македонци
- питање није више кврног поријекла већ грађанског права и мјеста у коме се оно испуњава

- краљеви су могли пресељавати становништво да би умирили неки народ у царевини

- тако је Антиох IV Eпифан преселио клерухе у Јудеју, како би смирио Израелце и побуну
- изузев војних гарнизона ту и тамо широм државе, стајаћа војска није постојала
- када је пуна мобилизација била у току, војска се сакупљала одасвуд, а за појединачне по-
требе постојале су војне колоније-политеје, чији су се становници бавили само ратовањем
- једини професионални и увијек будан род војске била је, наравно, македонска фаланга
- за разлику од Египта, грчко-хеленско становништво овдје је било далеко малобројније
- у неким областима је преовладало, и ту видимо ефекте комуникације, гдје домороци пре-
узимају грчки језик и неке културне обичаје, а Хелени масовно њихова вјерска схватања

- основна заштита од унутрашњих и спољашњих опасности били су горе наведени гарни-

зони, који су били ефективни против варвара, неспособних да опсађују тврђаве
- та мирујућа војска се, изгледа, није бавила ратовањем стално, већ кад има потребе

- владари су ишли лично у битку, бодрећи војску и командујући снагама, а често су и жи-
вот остављали на бојном попришту, иако су имали уза се краљевски ескадрон – βασιλικὴ ἴλη
- средиште војних дејстава био је град Апамеја, на Оронту, у коме су се налазиле војне ер-
геле за коње и слонове, тренери, војна опрема, војна благајна, главнина војске, итд.
- некадашње управно тијело војне скупштине по посљедњи пут видимо код Селеука I
- касније оно полако излази из употребе, будући и на саму промјену карактера војске

4. Уређење монархије Антигонида

- ова династија у двије битне ставке разликује се од претходних двију:

1.) Национална је, домаћа на свом простору
2.) Војна скупштина, тј. скупштина народа под оружјем и даље је на снази

- Антигона је на власт, по његовој побједи над келтима, изабрала управо војна скупштина
- она је имала право да суди краљу за издају, те је бирала сваког сљедећег насљедника
- своју власт заснивао је по праву владавине свог оца Деметрија и свог ујака Касандра
- такође, дјед преко мајке био му је Антипатар, а можда се тако могао везати и за Арегеаде
- све у свему, имао је задатак пред собом да усклади власт македонског краља и басилеја

- Хелени власт басилеја нису сматрали националним већ личним достојанством

- басилеј би био онај који има изванредан војнички геније и нарочиту божију милост
- према томе, он није био владар овога или онога, већ било чега што је могао освојити
- осим тога, у другим двјема монархијама краљ је практично био отјеловљење државе
- иако је Македонија традиционално монархија, њен владар је био само владар, тј. руково-
дилац државом, његовог култа није било, са њим су се грађани слободно односили, и сл.
- затим, главнину његове војске чинили су исти ти грађани, а не некакви најамници
- самим тим није изгубила ни на значају војна скупштина, као демократски елемент
- на њој сваки војник има једнако право излагања мишљења као и сам краљ – ἰσηγορία
- војне гарнизоне по Хелади и другдје држали су пак најамници, а грађани, када није био
рат, бавили су се мирнодопским занимањима, па су у скупштини можда били и такви

- управа је скоро иста као и код осталих, ту су тјелохранитељи, пријатељи, пажеви и др.
- други човјек у држави је главни секретар, ту су и намјесници, стратези, епистати итд.
- епистати/надзорници ишли су по освојеним градовима, а стратези у освојене области
- најважнији од ових вањских чиновника био је Антигонов брат, стратег Коринта
- ту је у односу на матицу био као некакав вицекраљ за област покорене Хеладе
- то је била и предстража ширењу утицаја Лагида у Европу, али је евентуално ослобођена
- по свој прилици, Антигонова политика је била конзервативан и усмјерена на Македонију
- на концу, послије једног вијека ратовања, било је и вријеме за мир и обнову
- од времена након Антигона Македонија полако почиње стицати назив “Владар тај и тај и
Македонци“, али спомиње се и присуство вијћеа и скупштина по македонским градовима
- што се градова тиче, то нису више сточарска насеља, већ још од Филипа, захваљујући
приливу богатстава, све више расту, те се за Гоната увелико баве трговином и занатима
- оваквим растом градова долази и до развоја њихове самосвијести и жеље за самоуправом
- пошто владар и формално више није био сама држава, он је одлуке донио с градовима
- према томе, горе поменуту формулу при доношењу неких одлука поједини тумаче као
„македонски краљ и градови“, тј. да су они у договору, будући одвојени, донијели одлуку
 III – Нове генерације епигона и међународни односи

1. Хремонидов рат

- с учвршћивањем на власти Антигона Гонате, Птоломеја II Филаделфа и Антиоха I уни-

верзалистичка идеја је заувијек напуштена, те су се сви помирили са стањем какве јесте
- самим тим је дошло и до међународних односа у којима се међусобно признају
- па ипак, сукоби око Егеје и Грчке сталн осе одвијаху између Македоније и Египта
- Птоломаиди су хтјели Грчку прије свега због политичког престижа, а одмах затим да чу-
вају своју трговачку превласт на Средоземљу и Егеју, па и да не дају Македонији да ојача
- Хелени су били свјесни те опасности, па су стога често давали подршку Птолемаидима

- објављен је 268.г. у Хелади рат Антигонидима, у којем су се Спарта, Атина и Птоломеј II

удружили са циљем да се што већи простор Хеладе ослободи македонских гарнизона
- ка томе је особито тежила Атина, која их није могла подносити у Атини и својој околини
- младе генерације ту преузеше иницијативу, на челу са Хремонидом, Зеноновим учеником
- лакедемонску иницијативу против Македонаца водио је антимакедонски краљ Ареј
- он је, по вој прилици, 267.г. основао савез који је окупио већи дио Пелопонеза
- Спарта, на крају крајева, никада није престала радити против македонске премоћи
- практично једини извор о овом периоду је указ из 268.г, којом Атина и Спарта, те њихови
савезници, а под заштитом Птолемаида, склапају одбрамбени савез за ослобођење Хеладе
- у његовом уводу пише да га је атинска скупштина усвојила на Хремондин приједлог
- видимо раније и необично присне односе Хелена са Арсинојом, бившом Лисимаховом
женом, која је стога, у извијесном смислу ријечи, могла тежити ка македонском трону
- након склапања Хеленског савеза, дошла је птоломејевска делегација, те је тада склопљен
савез службено и са Египтом, те је све било спремно да се Македонији објави рат
- том приликом видимо и необичну уздржаност Зенона, коме је Антигон био ученик
- Беотија и Етолија остале су тада неутралне, а Аргос и Мегара стану на Гонатову страну

- побуна је текла врло лоше, јер је Антигон чврсто држао свој положај на Коринту
- у Бици код Коринта 265.г. погинуо је спартански краљ Ареј, а војска му је уништена
- тада се пелопонески савез опет распао, а Атина се нашла под поморском блокадом
- Птоломејевска флота с Кеоса је била врло уздржана да се отворено сукоби с Антигоном
- нашавши се у безизлазној ситуацији, Атина коначно капитулира 263/2.г.п.Хр.
- Хермонида и још неки побјегли су у Египат, а они који нису утекли страдали су тада
- постављене су војне посаде широм државе и над градом је постављен епистат/надзорник
- ограничена је умногоме и аутономија, краљ је постављао стратеге и хипархе, а стандард-
на скупштина је распуштена, те су у њу сада укључени људи које краљ буде одредио
- ове одлуке повучене су тек око 255.г, али је македонски стратег остао у луци Пиреју

- Коринт је сада постао још важнији, а његов стратег македонски вицегувернер за Хеладу
- ту је Кратеров син Александар нашао себи мјесто ко 250.г. и прогласио се краљем
- пришле су му све македонске снаге из Хеладе, сем посада у Пиреју и Аргу
- такво стање одржало се до Александрове смрти 245.г, када се све вратило у нормалу
- Антигон је тада одлучио да не поставља новог вицегувернера у Коринт, очито је зашто
- Арат, стратег Ахајског савеза, заузео је Коринт 243.г, те се одржао ван македонске вла-
сти све до 224.г, када га је вратио Антигон Десон, који је ту стави главну команду за Грчку
- крајем Хермондиног рата престаје процват Атине, и почиње опадати у свим сегментима
- тим догађајем, може се рећи, заувијек је престало доба атинске премоћи и славе
- око 262.г. дошло је и до сукоба македонске и египатске флоте код Коса, у којој је Анти-
гон лично заповједао македонском флотом и однио побједу над птоломејевим официрима
- имамо мало извора о томе, али изгледа да није било значајних промјена превласти у Егеју

2. Други Сиријски рат

- о Првом Сиријском рату 274-271.г, између Птоломеја и Антиоха не знамо скоро ништа
- у улогу је била, по свој прилици, Коиле/Дубока Сирија, која је, изгледа, сачувана
- смрћу Антиоха I 261.г. насљеђује га Антиох II, који због малоазијских и сиријских посје-
да Птолемаида објави Други Сиријски рат 261-255.г, и који је имао ширих размјера од 1-ог
- склопио је савез са Антигоном и Родом, те тако створио коалицију против Птоломеја
- изгледа да је Антиох имао успјеха, помјеривши границу јужно и у Малу Азију
- било какви детаљнији подаци о самом рату нису нам доступни, али посљедице јесу

- Птоломеј је изгубио Киликију и Памфилију, које су постале независне области под зашти-
том Селеукида, а Јонија је припала Антиоху II, гдје је он сада градовима дијелио слободу
- у Егеју је нестало Савеза острвљана, али не знамо како се то одразило на егпт. монопол
- склопљен је око 255.г. мир између Антиоха и Птоломеја, запечаћен динстичким браком
- Антиох је отјерао своју претходну жену и оженио се Филаделфовом кћерком Береником
- са њом се каже да је дошао огроман мираз, али не знамо посебне околности тог брака

- нешто прије овог рата, још у првом, против Филаделфа побунио се његов брат Магас
- он је био управник Киренаике, те је, биће, уз помоћ Антиоха I хтио да се одметне од бра-
та, а можда на концу и да преузме египатски пријесто, али се убрзо измири с полубратом
- то измирење запечаћено је браком његове кћерке Беренике са Филаделфовим сином Пто-
ломејем III, a пошто је била јединица, по његовој смрти Киренаика припала би Египту
- да би то спријечила, његова жена Апама замоли Гоната да јој пошаље сина Деметрија
- то је учињено 250.г, непосредно након Магасове смрти, што се Антигону свидјело
- међутим, пошто је овај дошао онамо, и отишао на постељу с Береником, она га убије in
flagranti, тако да и она, и Киренаика, и њема мати припадну Египту и Птоломеју III
- унаточ неким губицима, Птоломеј II доносио је Египту благостање, све до смрти 246.г.

- исте те 246.г, у разлици од пар мјесеци, умро је у Ефесу и Антиох II, претходно одредив
пријесто свом сину од прве жене Лаодике, Селеуку II, с којима се претходно помирио
- није јасно поводом чега је до тога дошло, ни да ли је иницијатива била његова или њена

3. Лаодикин или Трећи Сиријски рат

- пошто су умрли исте године, и на Селеукидском, и на Птолемаидском пријестолу дошло

је исте године до промјене, гдје Птоломеја II Филаделфа наслиједи Πтоломеј III Еуергетес
- будући да је био ожењен Магасовом Береником, Киренаика му у потпуности припадне
- у Селеукији цар Антиох II Тхеос наслијеђен је од Селеука II Калиника, Лаодикиног сина
- на то се побуниле Еуергетова сестра Береника, која је пак бранила права свог сина
- она је стога позвала свог брата да њена права и права њеног сина на пријестол заштити
- то је био директан повод за Трећи Сиријски или Лаодикин рат 246-241.г.
- египатска флота и војска кренули су на Сирију из Египта и из Кипра, заузевши Селеукију
- Береника је тада жртвовала у храму свој увојак косе, који је утом изненада нестао
- касније један астрономичар изненада „пронађе“ тај увојак у сазвијежђу Береникина коса
- на страну с тим, Лаодика је у међувремену активно радила на дизању отпора Египту
- важан оригинални извор за овај период је Папирус Гуроб, који представља извјештај са
доласка птоломејевске војске у Селеукију, која је, по свој прилици, имала добродошлицу
- пошто се у њему Береника назива сестром, написао ју је или Птоломеј, или млађи брат
- Береника је ту негдје била убијена, није сигурно да ли прије или послије његовог доласка

- други оригиналан извор из овог периода, додуше посредан, је Натпис из Адулиса

- сачуван нам је у препису морепловца из VI вијека, извијесног Козме Индикоплеуста
- није јасно зашто је постављен баш у овом граду на Црвеном мору, али означава, судећи
по тексту, почетак једног грандиозног похода, у коме је хтио доћи чак до Бактрије
- није јасно да ли је то пренапухано, али даље од Вавилона сигурно није стигао, ако је сти-
гао и дотле уопште, јер се релативно брзо вратио назад у Египат, уз богат плијен
- има предање да је добио надимак Доброчинитељ – εὐεργετής, зато што је вратио огроман
број некавких египатских статуа које су Камбиз и Персијанци давно некада однијели
- плијена је у сваком случају било, а говори се и о некаквим немирима у Египту
- разлози за његов повратак могу бити и Селеукови успјеси, или побуне источних сатрапа
- Селеук је покушао упасти у Коиле Сирију, али су ту склопили мир 241.г, по коме она
остаје у власништву Птоломеја, као и град Селеукија, а можда и неки малоазијски градови

4. Братоубилачки рат у Малој Азији

- убрзо након Трећег Сиријског рата дође до сукоба измешу браће, Селеука II Калиника и
Антиоха Хијеракса, зато што је маћи тражио да му се уступи власт с оне стране Таура
- под претпоставком да је тада имао само 14 година, можда је ту Лаодика умијешала прсте
- на страну Антиоха стали су селеукидски зетови, Митридат II, понтски краљ, и кападо-
кијски краљ, радо прихвативши признање владара који се одметнуо од средишње власти
- подршку је добио и од битинијског краља, а добио је изгледа и помоћ Галата
- Селеук је око 240.г. страховито поражен код Анкире, па се морао повући из Мале Азије
- у међувремену у Пергаму долази 241.г. на власт Атал I, на кога Хијеракс хтједе усмјери-
ти незгодне Галате, те овај порази и једне и друге, и порази Антиоха у још три битке
- Антиох се тада мораше повући у Месопотамију, гдје га поразе братови стратези, па одат-
ле у Кадапокију, па одатле код Птоломеја, и на крају у Тракију, гдје је 226.г. и убијен
- сада је Аталу I и Пергаму припао читав простор југозападне Мале Азије, све до Таура
- Селеук II сада се ријешио брата, али једанко остао без Мале Азије, а и он умрије те 226.г.

5. Пергамска држава Аталида

- након једне побједе над Галатима Атал I, прозвани Сотер прогласи се за басилеја
- тиме је постао равноправан Селеукидима и другим малоазијским господарима
- међутим, Галати, још откако су дошли у Фригију, стално узнемираваху околне народе
- наметали су околним владарима данак, те им Атал 230.г, као и Селеукиди, одбије платити
- поразивши удружене снаге Антиоха и Галата у неколико битака, обезбиједио је себи
власт над читавим селеукидским дијелом Мале Азије, који је Антиоху сада преотео
- сада се коначно један малоазијски грчки град заузео као заштитник малоазијских Грка
- саградио је монументални Зеусов жртвеник у Пергаму, украшен многобројним рељефи-
ма, а преко пута Атениног храма на Пергамском Акропољу, коме су се генерације дивиле
- неке рељефе имамо у римским копијама, а пар споменика подигао је Атал и у Атини

6. Насљедници Антигона Гонате

- Антигона је наслиједио његов син Деметрије II, који му је био савладар, али не знамо
много о њему из Хеладе, тако да је можда надгледао на сјеверне и западне области
- отац му је стријемио да сукоби Етолски и Ахајски савез, те наговарао и сина на то
- међутим, чим је стао на власт, убрзо, већ 239.г, сукобио се и са једнима и са другима
- овај тзв. Деметријев рат био је поводм заштите Епира од Етолаца, који су им хтјели оте-
ти Акарнанију, те је том приликом учврстио свој савез с Епиранима династичким браком
- овај његов гест директно је зближио до тад суревњиве Ахајски и Етолски савез
- па ипак, Деметрије је њихову комуникацију прекинуо одлучним војним акцијама, искр-
цавши се у Беотију, и освојивши Мегариду, на тај начин фзичких их одвојивши копном

- у истом периоду, око 235.г и Мегалепољ, на челу са својим тиранином Лидијадом, конач-
но одустаје од своје промакедонске политике и приклања се Ахајском савезу
- овај је непрестано биран за стратега савеза и заступао антиспартанску политику
- са друге стране, дјеца удовице епирског краља убрзо поумиру, а и она сама за њима
- долази до опште смутње у Епиру, те до смјене власти, која је сада добила савезни облик
- тај метеж Етолци искористе, нападнувши им Акарнанију, а убрзо потом чак и Амбракију
- осим новог уређења, Епирци су сада имали и нову пријестоницу Фојнику, спрам Коркире
- приликом етолске опсаде града Медеона, крај малог језера, ови се обрате Деметрију
- будући забављен другим ратовима, овај им пошаље илирског краља Агрона
- овај је био ујединио сва јужноилирска племена, и његови гусари хараху Јадраном
- Илиру су скинули опсаду са Медеона, а у повратку, 230.г, заузели су и Фојнику
- убрзо потом Агрон умире, а његова удовица настави са даљњим походима јужно
- освојен је сјевер Епира, све до Антигонеје, али се Илири повуку због сукоба са Дарданци-
ма, с којима је у сукобу, по свој прилици, био и сам Деметрије, који је погинуо 229.г.

- оставио је за собом несређено стање, државу под нападом Дарданаца са сјевера и Етолаца
са југа, који су већ упали у Тесалију, те малољетног сина Филипа V на пријестолу
- срећом по њега, ту је био намјесник Македоније, Деметријев рођак Антигон Досон
- иако је владао само 8 година, оставио је релативно уређено стање за собом,
- отклонио је дарданску опасност, угушио антимакедонске покрете по Хелади, који се ра-
ширише на вијест о Деметријевој смрти, и одигра важну улогу у склапању Хеленско савеза
- добио је 227.г. и краљевску круну, али није хтио узурпирати власт законитог насљедника
- у међувремену Атина потплати пирејског команданта са 150 таланата да напусти Пиреј
- сада се отргла македонске власти, и стала под заштиту Птоломеја III Еуергета
- њему је посветила тринаести филу Птолемаис, и одбије приступити Ахајском савезу

- 229.г. дошло је до потпуног ослобађања Грчке, у којем су неке области остале неутралне,
а већина их се приклонила једном од ва велика савеза: Ахајском и Етолском савезу
 7. Етолски и Ахајски савез

- у периоду хеленистичких монархија традиционални хеленски савези полиса добијају об-

лик симполитија, у којима се чланице одричу једног дијела суверенитета у корист савеза
- на тај начин стварају ширу политичку структуру чији дијелови полиси постају
- право грађанства сада добија заједнички облик под круном таквог савеза градова
- гласови свих његових чланица добијају једнак значаја на заједничкој скупштини, а сам
савез у извијесном смислу ријечи функционише као једна хомогена цјелина више градова
- у овом типу савеза грађани било ког града имају једанка права у другим градовима савеза
- ово је извјесан демократски одраз уједињења наспрам хеленистичког модела монархије
- таква заједница градова или савез звала се τὸ κοινόν – заједница, и τὸ ἔθνος – народ
- први назив упућује на њихово политичко јединство, а други на етничко јединство
- многи локални савези добили су овај облик, у појединим грчким областима, али су из
својих локалних и традиционалних оквира изашла два: Ахајски и Етолски савез

- Етолски савез је као такав први пут посвједочен још 367.г, и првобитно је био заједница
само етолских градова, окупљених око Аполоновог светилишта у мјесту Термос
- Етолци првобитно нису знали за градове, већ су се бавили примитивним занимањима
- међу њима се посебно истицало разбојништво и гусарство, те друга ратничка умијећа
- генерацијама су се одупирали и Филипу II, и Кратеру, и Антипатру, а и Деметрију
- након Ламијског рата јачаја, и у једном тренутку заузимају Фокиду и Локриду
- одбранили су Делфијско светилиште, које им је припало, 279.г. од Гала/Келта, те су тако
стекли и углед у хеленском свијету, а и прво мјесто у савезу Делфијске Амфиктионије

- период њихове премоћи спада између 270. и 220.г, на почетку код су склопили савез са
Акарнанцима, који су до тада такође били уређени као савез градова и племена
- у Хремонидовом рату остао је по страни, и све до 245.г. водио је опрезну политику
- у том периоду Етолци су владали над Озолским и Епикнемидским Локрима, Фокидом, До-
ридом, Малидом/Малијом, Етајом, Ајнијанијом, Долопијом и светилиштем у Делфима
- убрзо упадну и у Беотију, чији западни дио припоје, а у савез приме и неке удаљене гра-
дове и острва, попут Смирне, Кеоса, Хија, којима подаре грађанска права – исополитеју
- будући, уз Крићане, озлоглашени гусари, многи поморски градови радо им се придруже
- њихове гусарске активности особито се прошире по освајању Ајнијаније, када су близу
Термопила добили излаз на Егејском море, што искористе да придобију себи градове
- у III вијеку гусари су почели врвјети посвуда, што су Етолци лако искористили за себе
- свим поморским градовима гарантовали су сигурност од пљачки с мора и безбједност

- они су давали право асилија градовима који су се од пљачкашких активности бојали

- разбојништва и пљачка постали су уобичајена ствар сиром сада већ несигурне Хеладе
- то се више није поштовало чак ни о светковинама и при светилиштима, чак штавише, и
сами Етолци су опљачкали чувено Зевсово светилиште у Додони, да иронија буде већа

- савез је временом стекао демократско уређење, и врховно тијело била је Скупштина

Етолаца, која се окупљала једном годишње у Терму, да бира магистрате и томе слично
- састајала се и још једном годишње, али у неком од градова чланица савеза
- на овим скупштинама доносили су се закони, објављивали ратови, закључивао мир, итд.
- врховну власт у савезу имао је стратег, његових 30 апоклекта, и вијеће синедрион
- Ахајци су имали савез од 12 градова, по вјерској основи, још у доба персијских ратова
- тек од 281.г. пар градова саставило је озбиљан савез – κοινόν, да се очува од Македонаца
- овом савезу се 250.г. прикључио Сикион, у који се вратио син убијеног сикионског тира-
нина Арат, успјевши га ослободити, и ту Ахајски савез почиње излазити из оквира Ахаје
- овај Арат довео је Ахајски савез до веома високог степена, уздигавши га над половицом
Пелопонеза, усуђујући се чак на отворен савез с Етолцима у Беотији, на који је закаснио
- имајући Етолце и Македонце као непријатеље, непрестано је одржавао баланс у савезу
- изабран је 245.г. први пут за стратега савеза, а већ 243.г. се одлучио на рискантан потез
- напао је на Коринт, и успио из њега протјерати Македонци први пут након Филипа II
- сјеверноаргивски градови приступише Ахајском савезу, и доби подршку Птоломеја III

- савезом је првобитно предсједавала ахајска скупштина, а када се он раширио ван граница

Ахаје, и то на градове са дугом демократском традицију, прибјегне другом рјешењу
- сви градови савеза гласали су о заједничким одлукама по принципу један град, један глас
- то је довело до јачања олигархијског елемента, као и стратега, који је био на челу савеза
- савез је имао, по свој прилици, такође заједничко грађанско право, заједничке законе, за-
једничке мјере и новац, па чак и неке заједничке судове, што указује на компактност
- заједничке магистратуре нису биле плаћене, па се на њих долазило тимократским пу-
тем, или ти, само имућни људи су могли такве положаје заузимати и ширити свој утицај
- Арату и заједници се као савезник придружила и Елида, а покушао је придобити Спарту

8. Спарта

- Спарта је у ово вријеме имала само 700 пуноправних грађана, од 8000 које Херодот наво-
ди у доба персијских ратова, и 9000, који су предвиђени по основу Ликурговог устава
- грађани су се могли женити само у оквиру своје класе, и у њој остати по основу земље
- међутим, откако је било допуштено да се земља продаје и раздаје, већина је припала ма-
лом броју људи, правећи оно од чега је Спарта некада бјежала – богате и сиромашне
- до тада су сви грађани у насљедство добијали једанку земљу, из генерације у генерацију
- по Ликурговом уставу, те једнаке парцеле требале су бити свачије неотуђиво право
- пољедица промјене била је свакако смањење броја становника, што кроз слаб наталитет,
што кроз добровољна прогонства оних који нису могли више, или ти, безизлазна ситуација
- па ипак, Лакедемоњани су се могли тјешити јер је криза потресала и друге градове

- свуда се појављивало оно што називамо социјалним револуцијама, највише по основу со-
цијалистичке природе захтјева коју устанци из социјалних разлога имају за циљ
- то су обично били заједничка својина, укидање дугова, конфисковање имовине богатих,
што се није изричито тражило али се изричито чинило, довођење нових грађана, итд.
- понекад се појави и захтјев за ослобођење робова, али је то било само због војне снаге

- овај период био је особито критичан, чак и преломан за будућност Спарте као града
- њом су 243.г. владали старији Леонида II, представник мањинске и богате групе грађана,
и Агис IV, млади краљ, жељан реформе и повратка традиционалног Ликурговог уређења
- потоњи је имао подршку свог стрица Агесилаја, који није успио ступити на пријесто
- он је стао пред ефоре са приједлогом о укидању дугова, поновне подјеле земљишта, и
примања перијека и странаца у тијело грађана, што је те 243.г. изашло пред герусију
- Леонида се томе противио, и тражио да Агесилајеви приједлози буду одбачени
- само само једним гласом већине герусија га одбије, и протјера из Спарте у Тегеју
- Агесилај је приступио реформама, укинувши на пвром мјесту дугове, поредавши списак
- међутим, до расподјеле земљишта није дошло због ахајског позива у помоћ
- Етолци су 241.г. кренули да упадну у Пелопонез, и стигне контигент спартанске помоћи
- млади и одушевљени краљ Агис је тада страховито понижен, јер га је Арат послао кући
- наиме, бојао се да Спартанци, са својим новим либералним идејама, не узбуне и друге
- Плутарх наводи и то да је Агис био за отворени сукоб, а да је Арат чекао на први потез

- у међувремену се Леонида вратио у Спарту, а његова странка повратила своју моћ

- богати су сада били незадовољни опраштањем дугова, сиромашни што земља оста непо-
дијељена, тако да је Агис пао у немилост, будући ухваћен од Леониде и погубљен
- његове присталице побјегле су из града, а његову жену, удовицу, која је имала богат ми-
раз, Леонида је дао свом сину Клеомену, на кога је она, по свој прилици, оставила утисак
- у међувремену је Арат успио потући Етолце на вратима Пелопонеза, те се окренути даље
- покушао је преузети од Македонаца Атику и Аргос, али је узалуд покушавао у томе

9. Клеомен III

- након Леонидине смрти 235.г, на пријесто Еурипонтида долази његов син Клеомен
- на брак с Атисовом удовицом обоје су присиљени, али су се на крају помирили са судбом
- Агијатида му је, биће, причала о идејама свог покојног мужа, и то се на њега одразило

- судећи по његовој биографији код Плутарха, он је, ступивши на власт, видио једно опште
расуло у својој некада славној држави, на свим нивоима, почев од ефора па наниже
- богати су били богати, и самим тим незаинтересовани за било шта, из своје обијести
- сиромашни су били притиснути биједом, и заборавили и за рат и за стого васпитање
- њега као краља једва да се ту нешто питало, те су ефори својевољно управљали свиме

- још су на њега хтјели утицати и Ахајци, пошто су само Спарта и Елида биле мимо њих
- уласком Арга и Мегалепоља у Ахајски савез, ојача у њему уједно и антиспартанска струја
- ови су му 229.г. објавили рат, тобож због упадања у Аркадији и отцјепљивања градова
- у овом рату је Клеомен однио пар важних побједа, и добио шири увид у сљедеће кораке
- тај „клик“ у његовој глави десио се негдје након побједе 227.г, у којој погине мегалепољ-
ски тиранин Лидиад, главни заступник антиспартанске струје у Ахајском савезу
- знајући да у граду има само 700 грађана, од тога само 100 земљопосједника, одлучи се та-
да на радикалне мјере, које изложи неким својим пријатељима у тајности
- план му је био повратак спартанске моћи и повратак хегемоније над Хеладом

- знајући да ће изазвати негодовање грађана, већину војника из грађанства остави на рати-

шту, у Аркадији, а са шаком најамника дође у Спарту, гдје је извршио државни удар
- убио је 4 ефора, а пети је био рањен и спасао се само зато што се успио увући у храм
- затим, убио је још 10 њихових заступника, и направио списак од 80 људи који морају на-
пустити државу, те избаци четири ефорска сједишта, оставивши себи једно, да суди с њега
- одмах потом сазвао је народну скупштину, којој је подробно изложио своје поступке
- прије свега, краљ, герусија и скупштина су установе одређен Ликурговим уставом, а ефо-
ри су ту додати накнадно, да ометају рад краљева, а временом су постали моћнији од њих
- њих је сада уклонио, нажалост, с крвљу, што је први корак у враћању Ликургова устава
- говорио је народу како су их богатство, сиромаштво; раскош, дугови, уништили
- људи који су одређени за протјеривање су они који спрјечавају лакедемонско благостање
- рекао је да ће сва имовина бити подијељена на равне части, и да се најбољи од перијека и
странаца приме у грађане, да не гледају више непријатеље како им харају по дворишту
- као примјер, први се одрекао свог земљишта, да се подијели, и пријатељи му учине исто
- земља је поновно подијељена на равне части а клерусима је допунио изгнане грађане
- и њима је рекао да се могу вратити мало касније, када се метеж у Спарти стиша

- с перијецима је повећо број грађана тако да је сада имао 4.000 тешко наоружаних хоплита
састављених само од грађана, и још их је учио техникама држања копља од мкд. фаланге
- обновио је некадашње сиситије и побринуо се да се врати одгој по старом обичају
- свог брата Еуклеида ставио је за другог краља, што је први пут у спартанској историји да
из једне куће буду оба владара, а сада је било много таквих нових ствари да се виде
- најзначајније јесу зидање спартанских зидина, по први пут, и увођење праве монете
- Арат, видјевши то, побоја се спартанског пробоја сјеверно, и савеза с Македонијом
- стога пошаље посланике Антигону Досону, да извиди каква је ситуација код њега

- Клеомен 226.г. крене ка Ахаји и Елиди, и нанесе онамо Ахајцима страховит пораз
- ови се побоје његовог скретања ка Коринту и Аргу, и одлуче пристати на све услове
- позвали су га на скупштину да преговарају, али је скупштина на неко вријеме одгођена
- то Арат искористи да ступи у преговоре с Досоном, тим више што су сада покрети сиро-
тиње устајали широм Ахаје, а Клеомен се сада нашао као њихов духовни вођа и заштитник
- тајни посматрачи из Александрије то наговијесте, и Клеомена подржи садa Птоломеј III
- ахајска скупштина се окупила у Аргу 225.г, али не хтједе упустити Клеомена у град с
војском, што овај протумачи као знак неповјерења, и одмах објави рат Ахајском савезу
- наишао је на муњевите успјехе, јер је Арат додијао већини ахајских савезника
- наиме, бунили су се због обраћања Македонији и због његове све веће самовоље

- Аргос је пао под Спартанце управо док се у Коринту судило спартанским присталицама
- пошто су то сви потајно прижељкивали, дошло је до општег одушевљења том вијешћу
- народ је лако пристајао Клеомену, надајући се да ће и њима бити једнако подијељена зем-
ља, и имао је подршку одасвуд, тако да се Арат морао извући из Коринта кроз лукавство
- позвао је све грађане да се окупе у градску вијећницу, и кад они то учине, он се искраде
- Коринћани занемаре тај детаљ и одоше поздравити Клеомена, који им је то замјерио
- Ахајски савез био је сада сведен само на Ахају, неколико аргивских градова и Мегалепољ
- Клеомен се сада пак нашао у недоумици шта да ради даље, особито по питању Коринта
- стога понуди Ахајце да склопе савез под његовом хегемонијом, и заједно узму Коринт
- међутим, приједлог је одбијен, јер је Арат у међувремен изабран за стратега аутократора
- он је одмах послао молбу Антигону да одбије Клеомена, а да заузврат добија Коринт

10. Клеоменов рат

- Антигон је убрзо дошао, искрцавши огромне македонске снаге на Истму и код Коринта
- у међувремену стигне Арату вијест да ће се Аргос одметнути од Клеомена, те пође онамо
- како се не би нашао одсјечен од Спарте, Клеомен напусти Коринт и крене јужно
- Досон елегантно заузме Коринт и начини нови Хеленски савез, углавном од сјеверногрч-
ких и средњегрчких области, али од области, не од градова, као код Филиповог савеза
- Македонци су упали у Пелопонез, освојивши у Аркадији Орхомен, Мантинеју и Тегеју
- Клеомен, не имајући избора, понуди хелотима слободу, ко год буде имао 5 мина у себе
- убрзо је добио 500 таланата, што значи да је ослободи око 6000 хелота, од којих 2000
опреми на македонски начин, али било је већ касно за било какво прерачунавање
- до одлучујћег сукоба дошло је у Бици код Селасије 222.г. гдје Спартанци бише страхови-
то поражени, а непријатељ по први пут ступи ногом на древно спартанско тле
- Клеомен побјегне у Египат, његове реформе су укинуте, а нови краљ није изабран

11. Отцјепљење Партије и Бактрије

- на супротном крају свијета, након Трећег сиријског рата и Братоубилачко рата одлуче
се на коначно отцјепљење удаљене и завучене области Партије и Бактрије
- још за Селеука I видимо одрицање источних сатрапија у корист индијске краљевине
- бирајући између истока и запада, свакако да је изабрао запад, гдје су били скупа са оста-
лим цивилизованим народима, и гдје су могли бити Хелени, а тамо би остали варвари
- притиснути оваквим избором, Селеукиди су све више губили власт на далеком истоку
- па штавише, вјероватно су били спремни нешто од тога и жртвовати да очувају запад
- међутим, није се тако лако одустало ни од истоке, те видимо Антиоха I као Селеуковог
савалдара на истоку, а и он је своје синове Антиоха II и Селеука II слао онамо
- у сљедећем периоду већ је интересовање за далекоисточне области све мања у Селеукида
- не толико што нема шта да их интересује, колико због преокупљености на западу

- посљедице тога на далеком истоку су се добро осјећале, што због искушења сатрапа да се
било када отцијепе, што због непрестаних напада номада са сјевера, од којих нису брањени
- у случају Бактрије то је одиграло пресуднију улогу да се отцијепе и организују одбрану
- под таквим околностима било каква сложена организација била је просто немогућа
- осим тога, племе Масагета, које је пребивало између ријека Окса и Јаксарта, било је и
напредно и агресивно, те видимо још одавно, у вријеме Кира Старијег, да се зна о њима
- изузев напада, Масагети су проузроковали и масовна помјерања других племена
- дошло је до упада, пљачки и разарања градова, тако да се морало некако одговорити

12. Почеци парћанске државе

- усљед помјерања племена, око 250.г. упадну Парни у парћанско-хирканску сатрапију

- њихов вођа Арсак био је оснивач династије Арсакида, у којој су сви потоњи владари на
пријестолу Партије, тј. његови насљедници, носили и то име поред свога уобичајеног
- он је заједно са својим братом Тиридатом овладао овим простором и саградио Дару
- у вријеме инвазије Птоломеја III у Азију, 246-245.г, одметне се парћански сатрап
- овај сатрап Андрагора био је Персијанац, и пронађен је ночвић с његовим именом
- предање говори и о некаквом Андрагори кога је Александар Велики поставио, али биће
да су Арсакиди просули причу о томе, утврдивши његову власт на Ацином ауторитету
- они, као насљедници његове власти, самим тим потичу и од истог тог ауторитета
- тог ауторитета су Парни и Арсак, између осталог, убили након Селеуковог пораза код
Анкире 240.г, и присвојили својој држави и сатрапију Партију, и сатрапију Хирканију
- ово скитско племе, сродно Међанима, основало је том приликом Парћанско царство
- језик службене коресподенције и на новцу био је и даље грчки, а понегдје се користило и
арамејско писмо и парћански језик, који ће тек у неком потоњем периоду постати званичан
- ови Парни су временом примили и маздаизам, те се тако сродили са Иранцима
- иначе, ово је први јак одјек иранског отпора хеленизму и селеукидској грчкој власти
- Партија је, за сада, била пријтешењан између Селеукида и Грчко-бактријске монархије

13. Бактрија

- за разлику од Партије, у области Бактрије Хелена је било још од времена Александра

- ту су насељавани или као колонисти, или као клеруси, или као војне посаде за заштиту
- хеленистички утицај се био попримио много упадљивије него што је то било у Партији
- такође, за разлику од те забити, овај простор био је један од најплоднијих у Азији
- Бактрију и Согдијану напаја ријека Оксос, која мрежом канала напаја пространства
- нешто западније, око ријеке Марга, ту је и Маргијана, богат земљораднички крај
- цијело ово подручје, у коме је и Мараканд, потоњи Самарканд, богатило се од плодности
- да би се оно обезбиједило, морало је бити богатог наводњавања, али и добре одбране
- судећи по археолошким налазиштима, грчки елемент је у Бактрији дуго времена владао
- па ипак, била је одсјечена од хеленског свијета, па је морало долазити још колониста

- одмах након парћана, негдје око 238.г. отцијепио се од Селеукида сатрап Диодот
- он је, изгледа, дуже вријеме планирао отцјепљење, јер је још раније ковао новац са сво-
јим ликом и дијадемом, додуше, са Антиоховим именом, да би касније само ставио своје
- када се отцијепио, мјесто Аполоновог омфала ставио је назад лик Зевса са муњом (в. име)
- одвојивши се од централне власти, Диодот се одмах, природно, прогласио за басилеја
- до 230.г. у потпуности се осамосталио, имајући под собом и Согдијану и Маргијану
- његов надимак Сотер указује на чињеницу да су иза отцјепљења одбрамбени разлози
- иначе, сви бактријски владари, до посљедњега, били су Грци, а становници Персијанци
- изгледа да је ова забачена област под ударом номада ујединила своје насељенике
- пред крај вијека око бактријски владари ће око себе сабрати и још неке сатрапије

- што се тиче похода ка тамо, Селеук је по склапању мира с Антиохом кренуо на Парне
- ови су га први пут, изгледа, побиједили, али су убрзо потиснути назад у степе
- поход даље ка истоку спријечиле су обавезе на запад, тако да не би ништа до Антиоха III

14. Антиох III – Анабаза

- Антиох III Велики се 223.г, у тренутку смрти свог оца Селеука II нашао у Месопотамији
- његов рођак Ахај тада бјеше у Малој Азији, борећи се против Атала I Пергамског
- успио је повратити селеукијске посједе у МА, свевши Атала поново на околину Пергама
- војска га је хтјела прогласити краљем, што овај одбије, позвавши Антиоха да се појави
- примивши дијадему, постао је нови селеукијски цар, а Ахај добије управу Мале Азије

- у то вријеме побуни се међански сатрап Молон, не толико против краља, колико против
његовог првог министра Хермије, који је био веома непопуларан у управним круговима
- Молон успије продријети дубоко у Месопотамију и ковати свој новац по градовима
- Хермија је покушао утицати на младог краља, те га користити за своје потребе
- прво му је савјетовао да не иде на исток у ратовање, али када је овај добио сина, а Херми-
ја увидио да би могао постати намјесник ако Антиох погине, посавјетује га да ипак оде
- Антиох је успио угушити побуну, а и прозрјети Хермијине намјере, па га даде погубити
- док је овај рјешавао побуњенике на истоку, Ахај се прогласи за краља и крене на Сирију
- међутим, војска му одбије послушност, тако да Селукијско царство остане 220-213.г. са
два краља на челу, те Антиох сада приступи рјешавању ове тешке ситуације
- Ахајево питање на неко вријем одложило је избијање Четвртог Сиријског рата

- негодујући над птоломејевском управом у Сирији, Антиох 219.г. заузме Селеукију, а од-
мах потом пређе на његову страну управник Коиле Сирије, тако да добије пролаз ка југу
- у Египту су у то вријеме младом краљу Птоломеју IV намјесници били Сосибије и Ага-
токле, који се уплаше овог преокрета, и скуни све важније људе из владарске породице
- оставивши власт за себе, приступе организацији одбране и одуговлачењеу напада
- по први пут мобилисани су и домороци, 20.000 Египћана, који су сада у тајности били
обучавано македонском начину ратовања у Александрији, док се у Мемфису преговарало
- скупили су до коначног сукоба можда и до 75.000 војника стајаће војске
- број није сигуран, али је сигурно било више војске од Антиохових 62.000 војника

*Битка код Рафије 217.г.

- вођство над војском преузео је сада Птоломеј, који крене ка југу Палестине
- онамо, код мјеста Рафије, Египћани су однијели убједљиву побједу над Селеукијцима
- Антиох је натјеран на повлачење све до Антихоије, а Коиле Сирија је враћена Египту
- убрзо је закључен мир у коме је то тако и остало, али се Птоломеј одрекао Селеукије

- послије ове битке добио је епоним Никефор, и имамо као извор Стелу из Питхона, на
три језика, у којој Птоломеј пише о свом походу и о томе како ће прославити побједу
- употреба Египћана у војсци, међутим, имала је само привремене благодети
- видјевши да се сами могу борити за себе, подигла им се том приликом самосвијест
- сада њихови свештеници почињу тражити уступке владара за своју наклоност
- покренут је чак и сепаратистички покрет у Горњем Египту, који је изгледа и успио
- Птоломеј се сада прогласити фараоном, и службено носећи ту титулу
- па ипак, то није спријечило навалу египтиазирања становништва и државних служби

- међу Селеукијцима сада Антиох враћа углед, и 216.г креће на узурпатора Ахаја
- прешавши преко Таура, поражаваше га, па га потисне у Сард, гдје га је савладао 213.г.
- на тај начин повратио је своју власт над Малом Азијом, али и свој углед пред царством
- сљедећи период 213-205.г. подузеће своју анабазу да покори иточне сатрапије
- прва на мети била је Јерменија, која у ствари никад није била дио македонске државе, али
јој је све вријеме плаћала порез, а сада је одбијала и то, те је Антиох том приликом нападе
- Јерменија је сада и званично покорена, а тај однос утврђен је династичким браком
- већ сљедеће године видимо га у Медији како спрема поход против Бактрије и Партије
- довео је онамо снагу од, по некима, око 100.000 војника, што му је исцрпило средства
- не имајући другог избора, заплијени благо од 4000 таланата, једног храма у Екбатани
- ту можда видимо и жељу за походима ради поправљања финансијског стања царства

- продрјео је 209.г. у Партију, те до Хекатонпила није наишао ни на какав отпор

- краљ Арсак II био се повукао у Хирканију, те склопи савез са Антиохом и отвори путеве
- сада је 208.г. кренуо на Бактрију, којом је владао извијесни Еутидем, можда узурпатор
- не могавши да заустави Антиоха на ријеци Арији, повукао се назад у Бактру
- онамо је Антиох стигао са војском и ступио у преговоре, у којима му је овај указао на
опасност од номадских упада, те овај, увидјевши то, одлучи склопити савез са њим
- Еутидему је признато краљевско достојанство и склопљен је савез с Бактријцима
- одатле пређе преко Хиндукуша/Парапамиса у Индији, која се одметла још од Селеука I
- онамо обнови односе са индијским мауријским царством, те се изврше размјене
- изгледа да је то царство тада било у распаду, и вјероватно се срео с локалним владаром
- овај му је платио велики допринос у новцу, дао нешто слонова, те Антиох пође даље
- прешао је преко јужног Ирана, Арахосије, Дрангијане и Караманије, одакле 205. оде кући
- његов поход можда није био баш такав каквим га је замишљао, али је свакако постигао
добре резултате, убравши заостале порезе, доприносе, слонове, углед, савезе, итд.
- добио је и он титулу Ахеменидских владара – Велики цар, коју није користио на новцу
- у сљедећем периоду присуство Рима биће све присутније на простору Истока

Хронологија:

367.г. – Оснивање Етолског савеза

281.г. – Оснивање Ахајског савеза
274-271.г. – Први Сиријски рат
268.г. – Указ о савезништву Спарте, Атине и Египта
Хремондин рат
265.г. – Битка код Коринта
263/2.г. – Капитулација Атине
262.г. – Битка код Коса
261-255.г. – Други Сиријски рат
250.г. – Александар Кратеров проглашава се краљем у Коринту
Парни упадају у Хирканију
246-245.г. – Птоломејев поход на Азију
246-241.г. - Трећи Сиријски рат, или ти, Лаодикин рат
245.г. – Смрт Александр Кратеровог
Арат изабран за стратега Ахајског савеза
243.г. – Арат истјерује Македонце из Коринта
Агисов приједлог спартанске реформе
241.г. – Атал I завладао Пергамом
Етолци нападају на Истам
Агисова смрт
240.г. – Братоубилачки рат
Битка код Анкире
Арсак присваја Партију и Хирканију
239.г. – Деметрије II зарати с оба хеленска савеза
238.г. – Диодот отцјепљује Бактрију
230.г. – Борбе Атала I и Галата с Антиохом
Илири заузимају Фојнику
235.г. – Лидијад Мегалепољски приступа Ахајском савезу
Клеомен III долази на власт
229-227.г. – Рат Спарте и Ахајског савеза
229.г. – Ослобађање Хеладе од Македонаца
Илири заузимају Антигонеју
 Ратови са Дарданцима
227.г. – Смрт Лидијада Мегалепољског
Државни удар у Спарти
Социјалне реформе у Спарти
226.г. – Смрт Антиоха Хијеронакса
Клеоменов поход по Пелопонезу
225-222.г. – Клеоменов рат
225.г. – Клеомен заузима Аргос
223.г. – Антигон Досон заузима Коринт
Гушење Молонове побуне
222.г. – Битка код Селасије
220.г. – Ахај се проглашава за селеукијског цара
220-213.г. – Два Селеукијска цара
219-217.г. – Четврти Сиријски рат
217.г. – Битка код Рафије
216-213.г. – Антиохов поход против Ахаја
213-205.г. – Антиохова анабаза
209.г. – Антиох III у Хирканији
208.г. – Антиох III у Бактрији

Динатија Антигонида:

306-301.г. – Антигон I Једнооки

294-287.г. – Деметрије I Полиоркет
276-240.г. – Антигон II Гонат
239-229.г. – Деметрије II Етолски
229-221.г. – Антигон III Досон

Династија Селеукида:

305-281.г. – Селеук I Никатор

281-261.г. – Антиох I Сотер
261-246.г. – Антиох II Тхеос
246-225.г. – Селеук II Калиник
225-223.г. – Селеук III Кераун
223-187.г. – Антиох III Мегас

Династија Птолемаида:

303-283.г. – Птоломеј I Сотер

285-246.г. – Птоломеј II Филаделфос
246-221.г. – Птоломеј III Еуергетес
221-203.г. – Птоломеј IV Филопатор/Никанор
 V – Култура ранохеленистичке епохе

- крај класичне епохе хеленске мисли обиљежава смрт Аристотела и Демотена 322.г.
- проблеми метафизичке природе престају заокупљавати пажњу, а почињу се обрађивати
проблеми личне природе и личне среће у преимућству над питањима заједнице
- јединка више није била потчињена заједници, а сломљене су и политичке и етничке бари-
јере, за чију посљедицу имамо развој идеја козмополитизма и снажнох индивидуализма
- Платонова Академија стагнираће све до Аркесилаја из Питана кад почиње Средња Акдм.
- Аристотелов Перипатос све мање се бави филозофијом, а све више научним темама
- многе његове личности, попут Теофраста са Лезба унаприједиће теоријско научно знање
- славу Атине, која је у овом периоду још увијек остала интелектуални центар, оличиће
школе Епикуреја – Кепос, и Зенона – Стоа, те се протегнути на веома дуг потоњи период
- под њиховим епикурејском и стоичком филозофском школом питања људске беспомоћ-
ности, али и потраге за истинском срећом, доћи ће до свог правог изражаја

- епикурејство ће се истаћи својим демокритовским атомизмом у схватању свијета, али и

једним изванредним атеизмом, који ће око тога временом постати протутежа стоицизму
- у његовој основи биће ослобађање људи од сујевјерја, фатализма и детерминизма
- као коначни циљ имало је свијест људи о томе да је судбина у ствари у њиховим рукама
- темељни осјећај његовог учења била је ἀταραξία – смиреност, непомућеност, спокојство

- слично епикурејство, и стоички поглед на свијет заснива се на једном материјализму

- па ипак, по њима материја није беживотна, већ иза ње стоји некаква покретачка сила
- ту силу називају разним именима: Зевс, Бог, Логос, провиђење, природа, нужност, итд.
- фаталистичко учење овдје има много израженији елемент, те пошто су Бог и природа
једно, па тако и природа и судбина коју јој Бог одређује, спокој је помирити се с тим
- тако рећи, резигнација, тј. помиривање са судбином, је једино средство за спокојство
- полазећи од тога, стоицизам позива на индиферентност према спољашњим дешавањима
- појам Бога код стоичара много је живљи него у традиционалној грчкој религији
- код њих он више није некакав идеал, него живи ентитет који се саживљава са људима, и
љубав према божанском дјелу, и саживљавање са њим јесте права срећа за човјека
- док је Епикур своје ученике наводио на непримјећен и незапажен живот, ван политике,
Зенон и стоичари опет снажно подстичу учешће у политици и изградњи свакодневнице
- њихово учешће у политици умногоме је допринијело његовању идеје козмополитизма

- било је ту и других филозофских праваца, укључујући скептицизам Пирона из Елиде

- по свој прилици, заједно са учеником Анаксархом пратио је Александра у походима
- са нестанком атинско суверенитета пробиле су се и нове струје у драмској умјетности
- то је прије свега новоатичка комедија, са својим славним представником, Менандром
- од њега је сачувана једна оригинална комедија, и још неке у преради Плаута и Теренција
- у овој новој комедији видимо одбацивање филозофских, моралних и политичких распра-
ва, тако омиљених код старе атичке комедије, већ видимо један приказ обичних људи

- затим, видимо нагли напредак „Бисера Средоземља“, града Александрије, на свим пољи-
ма јавног и културног живота, крај његовог чувеног свјетионика Фара (Сострат из Книда)
- тамо је Птоломеј II Φиладелф подигао Музеј и Библиотеку, те зоолошки и ботанички врт
- Μουσεῖον је замишљен као светилиште Муза, мјесто сваке добре идеје и инспирације
- Александријска библиотека је у почетку имала 200.000 свитака, у Калимахово вријеме
500.000 свитака, а у Цезарово вријеме чак 700.000 свитака најразличитијих аутора
- египатски владари били су праве мецене, подржавајући рад ових вриједних установа
- на царску заповијест, Калимах је био саставио библиотечки каталог, у 120 свезака
- дјела су подјељена по родовима, жанровима, алфабетски, и по свом положају у библиоте-
ци, те су уз сваку стајали неки најосновнији подаци о дотичном дјелу или спису
- ту је напредак и у пјесништву, настанак буколске поезије, идиле, епилија, али и литерарне
критике, преводилачког рада, историје књижевности, граматике, правописа, итд.
- познати пјесници: Теокрит, Калимах Кирењанин, Аполоније Рођанин, итд.
- ту су и граматичари и књижевни критичари: Зенодот Ефешанин, Аристофан Бизанти-
нац, који су допринијели развоју критичког апарата, дијакритичких знака, итд.
- у вријеме Птолемаида Александрија би центар математичких и астрономских студија
- важни научници: Еуклид, Ератостен Кирењанин, Архимед Сиракужанин, Аполоније Пер-
гамац, и многи, многи, многи.... многи... многи, многи други
 Индекс лекцијских јединица:

I – MИКЕНСКИ СВИЈЕТ
1. Хеленизација Грчке
*Реконструкција предисторије
2. Документарни подаци
3. Микенска географија
*Месенија
*Крит
5. Социјална структура и административни систем
*Локална администрација
*Ниже класе

II – ИСТОРИЈА ГРЧКЕ I и II
*Увод – Грчка и Егејско море
I – Почеци Грчке и Херојско доба
1. Поријекло Грка
2. Крит
3. Микенска цивилизација (1600-1100.г.п.Хр.)
4. Тројански поход
5. Немири у Грчкој и на Блиском Истоку
6. Хомерови епови
7. Политичко и социјално уређење Грка
8. Хомерско доба
9. Дорска најезда
10. Ширење Грка на источни егејски простор
11. Пад грчких монархија и уздизање демократије
12. Утицај Феничана
VI – Продор Персије на Егејско море
1. Успон Персије и пад Лидијског краљевства
2. Персијско освајање малоазијске Грчке
3. Поликрат са Сама
4. Јонија под Даријем
5. Даријев поход на Европу и освајање Тракије
6. Јонски устанак против Персије
7. Други и Трећи Даријев поход на Европу и Маратонска битка
8. Борба Атине с Егином
9. Развој атинске демократије
10. Атина будућа поморска сила
VII – Напади Персијанаца и Картагињана
1. Ксерксове припреме и поход на Грчку
2. Припреме у Грчкој
3. Термопилска битка и Битка код Артемисија
4. Саламинска битка
5. Посљедице Саламинске битке
6. Припреме за нови поход
7. Битка код Платеје
 8. Бој код Микале и освајање Сеста
10. Напад Картагине на Сицилију и Битка код Химере
VIII – Утемељење Атинске империје
1. Положај Спарте и Паусанијина каријера
2. Делски савез
3. Утврђивање Атине и Пиреја
4. Остракизам и Темистоклова смрт
5. Делски савез постаје Атинска империја
6. Кимонова политика и његова остракофорија
IX – Атинска империја под Перикловим вођством
1. Довршетак атинске демократије
2. Рат Атине против Пелопонежана
3. Закључење мира с Персијом
4. Неуспјеси Атињана и Тридесетогодишњи мир
5. Периклова империјалистичка политика и отпор према њој
6. Периклова политика
7. Обнова храмова
8. Пиреј и раст атинске трговине
9. Предузетнитво Атињана на Апенинском полуострву
10. Атинска политика у Тракији и на Црном мору
11. Побуна Сама
12. Више образовање и софисти
X – Рат Атине са Пелопонежанима (431-421.г.п.Хр.)
1. Увод у рат
2. Општи поглед на рат (по Тукидиду)
3. Тебански поход на Платеју
4. Куга
5. Опсада и освајање Платеје
6. Побуна Митилене
7. Ратовање на западу Хеладе и трагична збивања на Коркири
8. Демостенове ратне операције на западу
9. Никија, Клеон и политика у Атини
10. Атињани освајају Пилос
11. Атињани заузимају Нисеју
12. Атински неуспјеси у Беотији
13. Рат у Тракији: Атина губи Амфипољ
14. Преговори о закључењу мира
15. Битка код Амфипоља и Никијин мир
ΧΙ – Опадање и пад Атинске империје
1. Нове политичке везе с Аргом
2. Политика Атине на западу
3. Испловљавање Сицилијанске експедиције и прве операције на Сицилији
4. Опсада Сиракузе 414-413.г.п.Хр.
5. Други поход
6. Посљедња катастрофа на Сицилији
7. Олигархијски преврат
8. Пад вијећа четири стотине, политеја и обнова демократије
 9. Слом Атинске империје
10. Владавина Тридесеторице и обнова демократије
XII – Хегемонија Спарте и Персијски рат
1. Хегемонија Спарте
3. Рат Спарте с Персијом
4. Агесилајеви азијски походи и Битка код Книда
5. Спарта на капијама Пелопонеза, или ти, Коринтски рат
6. Царев мир
XIII – Препород Атине и њен Други поморски савез
1. Политика Спарте као хегемона
2. Савез Атине са Тебом
3. Други атински поморски савез и реформе у Теби
4. Битка код Накса и Калијин мир
5. Атина под обновљеном демократијом
XIV – Тебанска хегемонија
1. Јасон из Фере и тебанска хегемонија
2. Политика Тебе у јужној Грчкој, Аркадији и Месенији
3. Тебанска политика и дјеловање у сјеверној и средњој Грчкој
4. Битка код Мантинеје
XVI – Успон Македоније
1. Атина поново заузима Херсонес и Еубеју
2. Филип II Македонски
3. Маусол из Карије
4. Фокида и Свети рат
5. Напредовање Македоније
6. Филократов мир
7. Херонејска битка
8. Синедрион представника Грка и Филипова смрт

III – ИСТОРИЈА ХЕЛЕНИЗМА

I – Владавина Александра Великог
*Извори
1. Младост и одгој Александра Великог
2. Долазак на власт, Грчки устанак и Рат са Трибалима
3. Припреме за поход на Персију
4. Битка на Гранику и Гордион
5. Организација управе у Малој Азији и положај малоазијских градова
6. Битка код Иса преговори с Даријем и опсада Тира
7. Египат
8. Посљедњи сукоб с Даријем и пад Персепоља
9. Агисов устанак и Даријева смрт
10. Борбе у Бактрији и Софдијани, убиства Филоте, Клита и Калистена
11. Поход у Индију и Битка на Хидаспу
12. Александар на Хифасису
13. Повратак и Неархова експедиција
14. Сређивање прилика у царству
15. Посљедње поруке Грцима и Харпалова афера
 16. Масовна свадба у Суси и побуна у Опису
17. Посљедњи дани и смрт
18. Значај Александровог дјела
II – Доба Дијадоха
I – Договор у Вавилону
1. Питање наслијеђа
2. Подјела сатрапија
II – Од Вавилона до Куропедиона (323-281)
1. Побуна Грка
2. Први сукоб Дијадоха
3. Од Трипарадиса до Еуменове смрти (321-316)
4. Вријеме антигонове превласти
а) До мира 311.г.п.Хр.
б) Од мира 311.г. до Битке код Ипса 301.г.
5. Од Ипса до Курупедиона (301-281)
6. Опште прилике у земљама Дијадоха
*Преглед извора
III – Доба Епигона
I – Увод
1. Влада првих Епигона и формирање трију монархија
2. Територијално простирање и уређење државе Лагида
3. Територијална подјела и карактер монархије Селеукида
4. Уређење монархије Антигонида
IIΙ – Нове генерације епигона и међународни односи
1. Хремонидов рат
2. Други Сиријски рат
3. Лаодикин или Трећи Сиријски рат
4. Братоубилачки рат у Малој Азији
5. Пергамска држава Аталида
6. Насљедници Антигона Гонате
7. Етолски и Ахајски савез
8. Спарта
9. Kлеомен III
10. Клеоменов рат
11. Отцјепљење Партије и Бактрије
12. Почеци парћанске државе
13. Бактрија
14. Антиох III – Анабаза
V – Kултура ранохеленистичке епохе

ТЕΛΟΣ