Балкански Научни Центар Руске Академије Природних Наука,

БНЦ РАЕН, Београд,

Российская Академия Естественных Наук, РАЕН, Москва,
Универзитет "Унион – Никола Тесла",
Факултет за менаџмент, Сремски Карловци, Србија
Академија образовања "Никола Тесла", Београд
"Педагошки клуб" Тиват, Црна Гора,
Центар за истраживање, науку, едукацију посредовање -"ЦИНЕП", Београд,

КУЛТУРНО-ИСТОРИЈСКО НАСЛЕЂЕ РУСИЈЕ НА

БАЛКАНУ

– ТЕМАТСКИ ЗБОРНИК РАДОВА –

КУЛЬТУРНО-ИСТОРИЧЕСКОЕ НАСЛЕДИЕ
РОССИИ НА БАЛКАНАХ

– ТЕМАТИЧЕСКИЙ СБОРНИК ТРУДОВ –

Уредник:
Академик Проф. др Митар Лутовац
Дописни члан др Видоје Голубовић

Российская Академия Естественных Наук, РАЕН, Москва

Београд
2022.
Балкански Научни Центар Руске Академије Природних Наука, БНЦ РАЕН, Београд,
Российская Академия Естественных Наук, РАЕН, Москва,
Универзитет "Унион – Никола Тесла",
Факултет за менаџмент, Сремски Карловци, Србија,
Академија образовања "Никола Тесла", Београд,
"Педагошки клуб" Тиват, Црна Гора,
Центар за истраживање, науку, едукацију и посредовање -"ЦИНЕП", Београд,

КУЛТУРНО-ИСТОРИЈСКО НАСЛЕЂЕ РУСИЈЕ НА

БАЛКАНУ
– ТЕМАТСКИ ЗБОРНИК РАДОВА –

КУЛЬТУРНО-ИСТОРИЧЕСКОЕ НАСЛЕДИЕ РОССИИ НА

БАЛКАНАХ
– ТЕМАТИЧЕСКИЙ СБОРНИК ТРУДОВ –
Прво издање / Первое издание 2022.

Издавач / Издатель:
Российская Академия Естественных Наук, РАЕН, Москва,
Балкански Научни Центар Рускe Академијe Природних Наука, БНЦ РАЕН, Београд,

У сарадњи / В сотрудничестве:
Универзитет “Унион – Никола Тесла“
Факултет за менаџмент, Сремски Карловци, Србија

За издавача / издатель:
Академик Проф. др Митар Лутовац

Уредник / Редактор:
Акад. Проф. др Митар Лутовац
Дописни члан, др Видоје Голубовић

Рецензенти / Рецензенты:
Акад. Проф. др Млађан Цуњак
Акад. Проф. др Стојан Д.Секулић

Техничка обрада / Техническая обработка:

Проф. др Саша Степанов

Дизајн / Дизайн:
Др ум. Стеван Лутовац
Дипл. инг. Милан Лакић

Штампа / Издательство:
SaTCIP, Врњачка бања
ПОЧАСНИ КОМИТЕТ - ПОЧЕТНЫЙ КОМИТЕТ
HONORARY COMMITTEE

Акад. проф. др. Кузнецов Олег Леонидович, президент РАЕН, Московский

государственный университет им. М.В. Ломоносова, (Москва, Россия),
Акад. проф. др. ИваницкаяЛидия Владимировна, вице-президент, главный ученый
секретарь РАЕН, (Русија),
Acad. Prof. dr Ghazaryan Surik (Grair) Bakhshiyevich, American Center of the Russian
Academy Natural Sciences, California, United States, (SAD),
Акад. проф. др. Алексеев Владимир Николаевич, член Президиума РАЕН,
Московский городской университет управления Правительства Москвы, (Москва,
Россия),
Акад. проф. др. Семенов Александр Михайлович, ведущий научный сотрудник,.
биологический факультет, Московский государственный университет им. М.В.
Ломоносова, (Москва, Россия),
Акад. проф. др Миодраг Симовић, Правни факултет Источно Сарајево, Република
Српска, (БиХ),
Акад. проф. др. Шалыгин Леонид Дмитриевич, ректор ИУВ ФГБУ „НМЦЦ им.
Н.И. Пирогова, (Москва, Россия),
Акад. проф. емеритус др Радмила Бакочевић, сопран, првакиња Опере Народног
позоришта у Београду, професор соло певања на ФМУ у Београду, Београд, (Србија),
Акад. проф. др Љубиша Станковић, подпредсеник Црногорске академије наука и
умјетности, Подгорица, (Црна Гора),
Проф. др. Ольга Селицкая, Российский государственный аграрный университет
имени К. А. Тимирязева. (Москва, Россия),
Др ум. Наташа Јовић Тривић, мецосопран, првакиња Опере Народног
позоришта у Београду, Београд, (Србија),
Мр Немања Степанов, члан, факультет мировой экономики и мировой политики,
НИУ ВШЭ, (Москва, Россия),

ОРГАНИЗАЦИОНИ ОДБОР - ОРГАНИЗАЦИОННЫЙ КОМИТЕТ

ORGANIZING COMMITTEE

Акад. проф. др Митар Лутовац, председник, Балкански Научни Центар Руске

Академије Природних Наука, Београд, (Србија),
Акад. проф. др Зоран Ж. Илић, заменик председника, Београд, (Србија),
Акад. проф. др Немања Здравковић, члан, Крагујевац, (Србија),
Акад. проф. др Слободан Перовић, члан, Београд, (Србија),
Акад. проф. др Драгољуб Мирјанић, члан, Бања Лука, Република Српска, (БиХ),
Акад. проф. др Рајко Кузмановић, члан, Бања Лука, Република Српска, (БиХ),
Акад. проф. др Млађан Цуњак, члан, Београд, (Србија),
Проф. др Драган Боланча, члан, Сплит, (Хрватска),
Др Андрија Петковић, члан, Тиват, (Црна Гора),
Мр. Милорад Јеремић, члан, Шабац, (Србија),
МА Весна Степанов, члан, Београд, (Србија),
МА Никола Михајловић, члан, Књажевац, (Србија),
МА Зорица Кандић, члан, Београд, (Србија),
Жељко Сремчевић, члан, Праг, (Чешка),
Гордон Јанићевић, члан, Београд, (Србија),

НАУЧНИ КОМИТЕТ - НАУЧНЫЙ КОМИТЕТ - SCIENTIFIC COMMITTEE

Акад. проф. др Драгољуб Ђукић, председник научног одбора, Балкански Научни

Центар Руске Академије Природних Наука, Београд, (Србија),
Др Видоје Голубовић, заменик председника научног одбора, Балкански Научни
Центар Руске Академије Природних Наука, Београд, (Србија),
Проф. др Саша Степанов, секретар научног одбора, Београд, (Србија),
Акад. Проф. др Стојан Д. Секулић, члан, Београд, (Србија),
Акад. проф. др Рудолф Кастори, Академија наука и уметности Војводине, (Србија),
Акад. проф. др Милош Ђуран, члан, Београд, (Србија),
Акад. проф. др Александр Семјонов, члан, Москва, (Русија),
Акад. проф. др Владо Камбовски, члан, Скопље, (Македонија),
Акад. проф. др Раде Биочанин, члан, Нови Пазар, (Србија),
Проф. др Тодор Петковић, члан, Београд, (Србија),
Проф. др Драган Батавељић, члан, Крагујевац, (Србија),
Проф. др Милан П. Петровић, члан, Београд, (Србија),
Проф. др Стево Мирјанић, члан, Бања Лука, Република Српска, (БиХ),
Проф. др Небојша Пантелић, члан, Београд, (Србија),
Проф. др Иван Павловић, члан, Београд, (Србија),
Проф. др Драго Цвијановић, члан,, Врњачка Бања, (Србија),
Доц. др Милета Томић, члан, Београд, (Србија),
 ПРЕДГОВОР – ПРЕДИСЛОВИЕ - FOREWORD

Из, историје културе и цивилизације познато је да је култура важна, за свакога

човека, народ и државу, али и човечанство. Такав је случај је на простору Балкана и
Србије са културом и културним наслеђем народа који овде живи као и у савременом
свету. Тематски зборник научних радова Балканолошког научног центра Руске
академије природних наука, састављен је од Уводеника и шеснаест радова,
постављених у тематски прихватљиве разврстане целине. Достављени научни радови
аутора који су приређени за објављивање у тематском, научном и истраживачком
фокусу, су исправно одабрани, а по типу и карактеру што је похвално –
мултидисциплинарни. Увршћени, аутори су се овај пут успешно бавили првенствено
културом и културним наслеђем с посебним освртом на студије случаја културно-
историјско наслеђе Русије на простору Републике Србије. Вредно је и веома важно
поменути то да су од стране компетентних аутора научно стручно и теоријски
прихватљиво обрађени различити аспекти руског доприноса културно-историјског
наслеђа на Балкану и Србији.
Како тематски тако и садржински имамо заправо тематски зборник научних
радова који даје мноштво нових чињеница и детаља о људима и догађајима из
националне и културне историје који су вековима присутни на овим просторима а
везани су више или мање за Русију.
Несумњиво, било је потребно обрадити тематски и спровести
мултидисциплинарна и упоредна истраживање стања у којем се налази допринос
Русије културно-историјском наслеђу и њиховој култури као део културе Срба у
савременом свету. И не само то! Овим, тематским зборником научних радова
направљен је и значајан и јединствен осврт и на даљу прошлост присуства те културе
на Србију уз оцену и објективну процену за даља сагледавања и истраживања.
Нетреба заборавити да је само после Првог светског рата на простор Србије дошло
преко 20 000 хиљада Руса. Многи међу њима професори универзитета, високо
образовани инжењери, лекари, официри, стручњаци из бројних области. Било је 12
академика, забележено је неколико оснивање института од стране Руса, професора
медицие, дали су велики допринос градитељству, развоју музике, позоришта. Овај,
тематски зборник, приређен је за објављивање, после пандемије ковида, јер није било
могућности да се одржи научна конференција.
С обзиром на истакнуто, и на наше историјске односе у прошлости може се
констатовати да државни званичници и културни посланици имају већ увелико
устаљене, развијене и пријатељске односе. Њих је веома важно најпре очувати, али и
додатно унапредити у интересу свестране сарадње двају блиских и пријатељских
народа Срба и Руса.
Сагледавајући са просторном и временском дистанцом национални значај
културе и културног наслеђа Републике Србије у савременим међународним
односима, али и у домену вођења успешне спољне политике и оперативне
дипломатије, значај обрађених тема аутора, са закључцима и препорукама,
представљају изванредан допринос бољем разумевању културе и културног наслеђа
Срба и Руса.
Тематски зборник радова – Русија и културно-историјско наслеђе на Балкану
представља значајану систематизацију личних, научних и истраживачких искустава

5
аутора, али и даје допунски допринос даљем развијању још садржајнијих и
квалитетнијих односа два неспорно блиска и пријатељска народа.
Такође, може се сматрати да ће овај тематски зборник научних радова аутора,
њихови закључци и препоруке по објављивању допринети бољем разумевању ове
области. И, не само то! Најзад, требало би да уврштени ауторски радови дају снажан
подстицај не само читаоцима већ и овдашњим и не само овдашњим научницима да
предузимају даља научна истраживања у још многим за сада неистраженим, а
ишчекиваним области.

***

Из истории культуры и цивилизации известно, что культура важна для

каждого человека, народа, государства и человечества в целом.Это касается культуры
и культурного наследия людей, живущих в Сербии, на Балканах, во всем современном
мире. Тематический сборник научных трудов Балканского научного центра РАЕН
состоит из предисловия и шестнадцати статей, разделенных и классифицированных
по темам. Представленные авторские научные статьи были тщательно подобраны,
подготовлены к публикации по тематической, научной и исследовательской
направленности и что, особенно важно, по типу и характеру - мультидисциплинарны.
В этот раз авторы, занимаясь исследованиями культуры и культурного наследия,
акцентировали свое внимание на влиянии культурно-исторического наследия России
в Республике Сербия. Следует отметить, что компетентные авторы научно,
профессионально и теоретически изложили различные аспекты российского вклада в
культурно-историческое наследие на Балканах, в частности, в Сербии.
В результате, представлен сборник научных работ, который раскрывает
множество новых фактов и подробностей из национальной и культурной истории о
событиях и людях, проживающих в разные столетия в этих регионах,
непосредственно связаных с Россией.
Несомненно, было необходимо тематически обработать и провести
мультидисциплинарное и сравнительное исследование состояния вклада России в
культурно-историческое наследие сербов, которое является частью их современной
культуры. И не только это! В данном тематическом сборнике научных статей сделан
значительный ретраспективный обзор обсуждаемой темы с оценкой дальнейщих
перспектив будущих исследований.
Не следует забывать, что только после Первой мировой войны в Сербию
приехало более 20 000 русских. Среди них профессора университетов,
высокообразованные инженеры, врачи, специалисты во многих других областях,
представители офицерского состава. Приехало 12 известных ученых, несколько
высших учебных заведений. было основано русскими. Приехавшие в Сербию русские
внесли большой вклад в развитие музыкальной и театральной культуры страны..
Учитывая вышеизложенное, а также наши исторические отношения в
прошлом, можно утверждать, что между государственными чиновниками и деятелями
культуры уже сложились устоявшиеся, развитые и дружеские отношения. Очень
важно их не только сохранить, но и преумножить в интересах всестороннего
сотрудничества двух близких и дружественных народов: сербов и русских.

6
 Всестороннее рассмотрение национального значения культуры и культурного
наследия Республики Сербии в современных международных отношениях, в том
числе в области успешной внешней политики и сегодняшней дипломатии,
актуальность рассматриваемых авторами тем, с их выводами и рекомендациями,
вносят выдающийся вклад в лучшее понимание культуры и культурного наследия
сербов и русских.
Тематический сборник трудов «Россия и культурно-историческое наследие на
Балканах» представляет собой законченную систематизацию личного, научного и
исследовательского опыта авторов и вносит существенный вклад в дальнейшее
развитие еще более содержательных и качественных отношений между двумя
бесспорно близкими и дружественными народами.
Вне сомнения, что этот тематический сборник научных работ авторов, их
выводы и рекомендации будут способствовать лучшему пониманию данной области
знания. И не только это! Наконец, включенные авторские работы должны дать
мощный импульс не только читателям, но и ученым для проведения дальнейших
научных исследований во многих других неизученных областях.

У Београду / Белград, Уредници / Редакторы

16. јун 2022. / 16 июня 2022 г.

7
 САДРЖАЈ - СОДЕРЖАНИЕ - CONTENTS

ПРЕДГОВОР / ПРЕДИСЛОВИЕ / FOREWORD 5

ПЛЕНАРНА СЕДНИЦА (ПОЗИВНИ РАДОВИ)
ПЛЕНАРНОЕ ЗАСЕДАНИЕ (ПРИГЛАШЕННЫЕ ДОКЛАДЫ)
PLENARY SESSION (INVITATION PAPERS)
Видоје Голубовић, Милован Радаковић, Петар Петковић 11
ОДНОС ДРЖАВНИХ, ПОЛИТИЧКИХ, МЕДИЈСКИХ И КУЛТУРНИХ
СУБЈЕКАТА РУСКЕ ФЕДЕРАЦИЈЕ ПРЕМА РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ
ОТНОШЕНИЕ ГОСУДАРСТВЕННЫХ, ПОЛИТИЧЕСКИХ, МЕДИЙНЫХ И
КУЛЬТУРНЫХ СУБЪЕКТОВ РОССИЙСКОЙ ФЕДЕРАЦИИ К РЕСПУБЛИКЕ
СЕРБИЯ
Драган Батавељић, Митар Лутовац, Андрија Петковић, 29
УТИЦАЈ РУСКЕ ПРАВНЕ НАУКЕ НА РАЗВОЈ СРПСКОГ ПРАВА
ВЛИЯНИЕ РОССИЙСКОЙ ПРАВОВОЙ НАУКИ НА РАЗВИТИЕ
СЕРБСКОГО ПРАВА
Радмила Бакочевић, Наташа Јовић Тривић, 43
УТИЦАЈ РУСКИХ УМЕТНИКА НА РАЗВОЈ ОПЕРЕ И БАЛETA НАРОДНОГ
ПОЗОРИШТА У БЕОГРАДУ
ВЛИЯНИЕ РОССИЙСКИХ АРТИСТОВ НА РАЗВИТИЕ ОПЕРЫ И БАЛЕТА
НАЦИОНАЛЬНОГО ТЕАТРА В БЕЛГРАДЕ
Драгутин А. Ђукић, 61
ЗАВЕСА ЛАЖИ НАД БАЛКАНОМ
ЗАНАВЕС НАД БАЛКАНАМИ
Саша Степанов, Никола Михајловић, Немања Степанов, 67
РУСКА СЕНКА НАД СРБИЈОМ И СРПСКО РУСКИ ОДНОСИ
РОССИЙСКАЯ ТЕНЬ НАД СЕРБИЕЙ И СЕРБСКО-РОССИЙСКИЕ ОТНОШЕНИЯ
Митар, Лутовац, Стефан Дамјановић, Миодраг Чукић, 85
УТИЦАЈ РУСИЈЕ НА СТВАРАЊЕ СРПСКИХ ДРЖАВА У IXX ВЕКУ
ВЛИЯНИЕ РОССИИ НА СОЗДАНИЕ СЕРБСКИХ ГОСУДАРСТВ В IXX В.
РАДОВИ СА КОНФЕРЕНЦИЈЕ - ДОКЛАДЫ КОНФЕРЕНЦИИ
CONFERENCE PAPERS
Бошко Антић, 93
ГРОБОВИ МОРНАРА ДУНАВСКЕ ФЛОТИЛЕ ЦРВЕНЕ АРМИЈЕ У
КАСАРНИ „АЛЕКСАНДАР БЕРИЋ“ У НОВОМ САДУ
МОГИЛЫ МОРЯКОВ ДУНАЙСКОЙ ФЛОТИЛИИ КРАСНОЙ АРМИИ В
КАЗАРМАХ "АЛЕКСАНДР БЕРИЧ" В НОВИ-САД
Биљана Живковић, 99
ЛИЧНОСТ СВ. ЦАРА НИКОЛАЈА ДРУГОГ РОМАНОВА У ИСТОРИЈИ И
ДУХОВНОСТИ СРПСКОГ НАРОДА
ЛИЧНОСТЬ СВЯТЕЙШЕГО ИМПЕРАТОРА НИКОЛАЯ ВТОРОГО РОМАНОВА В
ИСТОРИИ И ДУХОВНОСТИ СЕРБСКОГО НАРОДА
8
Драгутин А. Ђукић, 111
БАЛКАНСКИ БАСТИОН РУСИЈЕ
БАЛКАНСКИЙ БАСТИОН РОССИИ
Зоран Јеротијевић, Митар Лутовац, Душан Јеротијевић, 117
ЈАЧАЊЕ ЦАРСКЕ РУСИЈЕ И ПРОДОР НА ЦРНО МОРЕ У XVIII ВЕКУ
УКРЕПЛЕНИЕ ИМПЕРАТОРСКОЙ РОССИИ И ПРОНИКНОВЕНИЕ В ЧЕРНОЕ
МОРЕ В XVIII ВЕКЕ
Зоран Радовановић, 129
ПРИЛОГ БРАТСТВУ СА РУСИМА И ПРАВОСЛАВНОЈ ДУХОВНОСТИ
ПРИВЯЗАННОСТЬ К БРАТСТВУ С РУССКИМИ И ПРАВОСЛАВНОЙ
ДУХОВНОСТИ
Лука Кастратовић, 137
ДРУШТВЕНИ АСПЕКТИ АГРЕСИЈЕ КОЈА ТРАЈЕ - ПРОМЕНА СВИЈЕСТИ
СОЦИАЛЬНЫЕ АСПЕКТЫ ПРОДОЛЖАЮЩЕЙСЯ АГРЕССИИ - ИЗМЕНЕНИЕ
СОЗНАНИЯ
Бранислав Оташевић, 143
РУСИ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА РАЗВОЈ ШКОЛСТВА И ДУХОВНОСТИ У
ВАСОЈЕВИЋИМА
РУССКИЕ И ИХ ВЛИЯНИЕ НА РАЗВИТИЕ ОБРАЗОВАНИЯ И ДУХОВНОСТИ В
ВАСОЕВИЧАХ
Војислав Тодоровић, Драган Никодијевић, Момчило Јокић 159
КОМУНИКОЛОШКИ АСПЕКТИ РУСКЕ КУЛТУРЕ У СРБИЈИ
КОММУНИКАТИВНЫЕ АСПЕКТЫ РУССКОЙ КУЛЬТУРЫ В СЕРБИИ
Милан Младеновић, 173
РУСКА ЕМИГРАЦИЈА У СЛУЖБИ СРПСКОМ РОДУ У АЗБУКОВИЦИ
РУССКАЯ ЭМИГРАЦИЯ НА СЛУЖБЕ СЕРБСКОМУ НАРОДУ В АЗБУКОВИЦЕ
Горан Киковић, 179
РУСИЈA И ЦРНА ГОРА КРОЗ ВЈЕКОВЕ
РОССИЯ И ЧЕРНОГОРИЯ ЧЕРЕЗ ВЕКА

9
10
 ОДНОС ДРЖАВНИХ, ПОЛИТИЧКИХ, МЕДИЈСКИХ И КУЛТУРНИХ
СУБЈЕКАТА РУСКЕ ФЕДЕРАЦИЈЕ ПРЕМА РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ

ОТНОШЕНИЕ ГОСУДАРСТВЕННЫХ, ПОЛИТИЧЕСКИХ,

МЕДИЙНЫХ И КУЛЬТУРНЫХ СУБЪЕКТОВ РОССИЙСКОЙ
ФЕДЕРАЦИИ К РЕСПУБЛИКЕ СЕРБИЯ

Видоје Голубовић, др,1

Милован Радаковић, др,2
Петар Петковић, МА,3

Апстракт: Рад има за циљ да укаже на историјске везе и односе Руске Федерације и
Србије. Аутори су се посебно фокусирали на политичке и културне односе и
дешавања која су у овој области обележили историски период међусобне сарадње и
дипломатских односа. Посебан део односи се на односе после Другог светског рата и
догађаја након Инфорбироа као и период после 1955. године. Ти односи нису увек
били на завидном нивоу, и кретали су се од отворених сукоба и претњи до
специлалних односа који данас владају. Но и поред тога постоји потреба за даљом
сарадњом и унапређивањем односа на обострано задовољство.

Кључне речи: Руска федерација, култура, политика, економија, историја, медији,

Аннотация: В статье ставится задача указать на исторические связи и отношения

между Российской Федерацией и Сербией. Особое внимание авторы уделили
политическим и культурным отношениям и событиям, ознаменовавшим
исторический период взаимного сотрудничества и дипломатических отношений в
этой сфере. Отдельная часть статьипосвящена отношениям после Второй мировой
войны и событиям после Информбюро, а также периоду после 1955 года. Эти
отношения не всегда были на хорошем уровне и варьировались от открытых
конфликтов и угроз до особых отношений, которые преобладают сегодня. Но,
несмотря на это, остается потребность в дальнейшем сотрудничестве и улучшении
взаимоотношений

Ключевые слова: Российская Федерация, культура, политика, экономика, история.

1. УВОД

Русија је највећа држава на планети. Њени ресурси су једни од највећих

потенцијала планете. У великој мери, ти ресурси још увек нису коришћени, и
представљају велику резерву и гарант будућности не само Русији, већ и читавом

1
до одласка у пензију научни сарадник, Институт за међународну политику и привреду,
Београд,
2
научни сарадник, Институт за међународну политику и привреду, Београд (недавно
преминуо),
3
директор канцеларије за КиМ, истраживач сарадник, Институт за међународну политику и
привреду, Београд,
11
човечанству. Свако окретање главе од Русије, престављао би чин незрелости и
арогантности, који би се обио о главу не Русији, већ незрелима и арогантнима.4
Као што је познато, српска спољна политика заснована је на четири стуба. То
су партнерски односи са ЕУ, Русијом, САД и Кином. Односи са Русијом су врло
специфични. Они се разликују од односа са ЕУ, САД и Кином.5 Њихова специфичност
заснована је на словенском пореклу народа обе државе, истој религији, сличном
језику, сарадњи везаној за прошлост и очекивању исте такве у будућности.
На Балкану су се често преплитали интереси великих сила. Све велике силе на
Балкану су гледале само сопствене интересе, али су сличности са руским народом код
Срба створиле утисак да су они традиционални заштитници српских интереса, и да ће
то заувек остати. Сличности са Русијом створили су и осећај да је Русија та која
најбоље разуме интересе Србије, и да ће Москва увек и у свакој прилици бити гарант
спољнополитичких интереса Србије. На другој страни, роба произведена у Србији, 6
најбољи је пласман имала управо у Русији.7 И ова чињеница је учвршћивала став
Србије о блискости односа са Русијом. У привредној сарадњи између Западне Европе
Србије и Русије постојала је једна чињеница која се не може занемарити. Западна
Европа је још током шездесетих година прошлог века представљало развијено
тржиште на које је роба из Југославије (па тако и из Србије) наравно долазила, али
која због развоја земље није могла парирати производима из Западне Европе,
потпомогнуте и опорављене фондовима из „Маршаловог плана”. Са Русијом је
ситуација била другачија. Као земља која је највише страдала током Другог светског
рата, а која није имала никакве фондове осим сопствених ресурса, Русија је
представљала велико тржиште за све производе па тако и оне које су пристизали из
Југославије. Због тих чињеница су производи из Југославије, а данас Србије, лакше и
боље пролазили на тржишту Совјетског Савеза односно Русије. И коначно односи
Русије и Србије оптерећени су нечим што је готово незамисливо у међународним
односима, односима између држава, емоцијом. Односи између великих држава су
релативно једноставни наспрам оних између великих и малих. Мале државе су често
предмет самовоље великих, а у конкретном случају, мала држава која је некада и сама
била велика (време Цара Душана), често и превише очекује од велике Русије.
Када се данас говори о односу државних, политичких, медијских и културних
субјеката Руске Федерације према Републици Србији у области културе треба се
посматрати тај однос, како у прошлим-историјским, тако и савременим условима-
околностима. Но, историја међусобних односа недвосмислено показује да су
подједнако значајне (и политичке и економске), биле културне (културне, уметничке,
духовне, религиозне и црквене) везе два народа (свакако на овом месту несмe се
занемарити и научне везе, које су имале своје многостране специфичности и посебан,
ванредан значај).

4
Рад је писан 2010. године, и није до сада објављен
5
У односима са ЕУ, постоји доста елемената везаних и за простор на коме се Србија налази.
Као модерна европска држава она (треба) у извесном смислу (да) прати европске економске,
културне и друге токове. САД су као једина супер сила, већ и по томе један од приоритета
српске спољне политике. И коначно, Кина, која ће у блиској будућности вероватно бити нова
супер сила а са којом Србија већ сада жели да изгради што боље партнерске односе.
6
Раније Југославији.
7
Односно некадашњем Совјетском Савезу.
12
 Глобално, тај однос имао је успоне и падове и могуће га је посматрати са више
аспеката, а највише зависи од државне политике која апсолутно има директан одраз
на све остале субјекте. У овом тренутку треба издвојити однос који се формира на
основу руске државне политике али који у многоме зависи и од односа које има српско
руководство према Русији. Може се рећи да је то узрочно-последична веза укупних
односа. То није, када су у питању билатерални односи, једноставно и условљено је
низом обостраних потеза. Сигурно да посланици у области културе у многоме зависе
од званичне политике, али исто тако нам је познато да је у овој области увек било
простора сарадње и онда када су економски и политички односи били прекинути.
Важан став о односу Русије према Србији дао је руски председник Путин
рекавши да у Руској Федерацији, ни једна политичка партија, бар иоле значајна, нема
негативни став према Србији.
А као пример културних односа и утицаја државног врха види се кроз следећи
пример. Први светски рат и Октобарска револуција изазвали су прекид културне
сарадње нове државе Југославије са Совјетским Савезом. И ако се изузме руска
емиграција сви односи две државе су биле потпуно прекинути. Такав однос
произлазио је, осим из идеолошких разлика у односу на совјетску власт, и из
међународне политичке функције Југославије као дела „француског система“
безбедности у Европи.
Али већ 1934. године долази до приказивања првих филмова у тадашњој
Краљевини. И у том тренутку Руски емигранти били су својеврсни настављачи
традиционалних веза.8
Такође, није исто водити расправу о односу Руске Федерације (и царске
Русије) према Србији и Совјетског Савеза према Југославији.
Истовремено, до сада нису рађена истраживања јавности у Русији о односу
грађана према Србији, нити у Србији о Русији (бар није познато ауторима).

2. РУСКИ СПОЉНОПОЛИТИЧКИ КРУГОВИ

Некадашњи Совјетски Савез формално је имао своје унутрашње и спољне

границе. Унутрашње су биле заправо границе данашњих екс совјетских република, а
спољне државне границе социјалистичких источноевропских држава. Од тих граница,
данас постоји само граница Русије, односно Руске Федерације. Изградња нових
модерних односа који би можда довели до поновног учвршћивања језгра некадашњег
Совјетског Савеза, је заправо приоритет Русије. Овај спољнополитички циљ, је
заправо први унутрашњи прстен, а он би се заснивао на јачој вези између Москве и
Украјине, Москве и Казахстана и Москве и Балтичких република. 9 Други

8
Доласком Хитлера на власт, тадашњи СССР и Француска потписују споразум-пакт о
сарадњи 1935. године када и настаје идеолошко приближавање ове две земље и значајно
приближавање са истоком.
9
После Русије и Казахстана, Украјина је трећа по величини некадашња совјетска република.
Њена величина је нешто преко 600.000 квадратних километара, на којој живи око 44. милиона
људи. Украјина је била житница СССР-а. Од 190 милиона тона жита колико се годишње
производило у СССР-у, 40. милиона тона је произведено у Украјини. Казахстан је једина
бивша совјетска република у којој једна национална мањина заправо чини већину. Наиме
према последњим пописима у Казахстану живи 41% Руса, 36% Казаха и 6% Украјинаца. По
попису из 1999. а посебно непотпуног 2009. дошло је до извесне промене структуре
13
спољнополитички прстен односи се на односе Русије и САД. Традиционални ривали
и даље воде игру великих сила, у којој је у једном тренутку изгледало да је Вашингтон
победио (доба Горбачова и Јељцина) али је долазак Путина и Медведова, поново
вратио достојанство и подигао на ноге Русију а та обнова још траје. Још један
спољнополитички круг је врло значајан за Кремљ. Односи са Кином. Односи са Кином
су заправо огледало односа са Азијом. Демографски фактор који се састојао у
чињеници да се у залеђу слабо насељних руских територија на далеком истоку налази
многољудна али неразвијена Кина, из године у годину се смањује у корист Пекинга,
јер се Кина убрзано модернизује. Ови односи који нису били сјајни у време хладног
рата, сада добијају нову димензију. Уколико Руска дипломатија од Пекинга направи
савезника а не ривала, може доћи до снажног политичког, економског и војног блока
чији би „тас” светске моћи са простора Атлантика превагнуо ка Азији, односно
далеком истоку. Посебно ако би се том неформалном азијском савезу прикључила и
Индија. Коначно ту су и односи Европе и Русије. Они захтевају посебан осврт.
У временима хладног рата, као што смо напоменули, границе источноевропских
држава земље ткз. реал-социјализма су истовремено представљале и спољне границе
тадашњег Совјетског Савеза. Међутим, нестанак СССР-а и реал-социјалистичких
система у државама источне Европе, приближио је тржишне али и војне капацитете
западног света граници Русије. Наиме, по окончању хладног рата и пада Берлинског
зида, готово све државе источне Европе су затражиле пријем у ЕУ и НАТО. Данас су
готово све чланице ЕУ, а повезане су разним споразумима и са НАТО алијансом.
Изградња тржишних односа у државама источне Европе само по себи је добро за
Русију, собзиром да и она сама изграђује тржишну економију. Међутим
приближавање НАТО структура границама Русије може представљати известан
проблем. У Руској спољној политици не постоји јединствен образац. Непостоји
једнообразна руска спољна политика. Она је врло сложен механизам различитих
норми и прилично је вишедимензионална. Наиме, руска спољна политика у Европи,
разликује се од оне у Азији. А у прилог изнетом, следи и логична последица, као и
закључак да су њене парадигме потпуно другачије према подручју Јужне Америке,
Африке на Блиском Истоку или на простору Кариба.
У односу руске политике према Европи заступљен је регионални приступ.
Наиме Москва нијансира своје односе према Балтику, Црном мору, Скандинавији,
државама Западне и Источне Европе и Балкану.

становништва Казахстана, тако да се број Руса са око 35% пропорционално смањио у уделу
становништва на 30% 1999., а наводно 24% по непотпуним резултатима пописа 2009. Важно
је рећи да се тиме и словенско становништво са 35% смањило на 30% (по попису 1999 и
непотпуном 2009). Казахстану су велика постројења космичких и нуклеарних потенцијала
бившег СССР-а. У тренуцима највећих дезинтеграционих процеса СССР-а на територији
Казахстана налазило се 2.000 ракета са нуклеарном бојевом главом. Балтичке републике,
Естонија, Летонија и Литва, су према свом историјском пореклу, језику, културном наслеђу
и неким религијским а антрополошким карактеристикама становништва, ближи скандинавској
групи народа и земаља, него словенском становништву европског дела Русије. Међутим, с
обзиром на географски положај и величину, као и на стратешко-историјску потребу Русије да
у највећој мери својим копном изађе на Балтик, ове три државе су током своје историје биле
углавном под управом СССР-а или Русије. Милован Б. Радаковић, „Европа на раскршћу” МР,
Београд, 1995, стр. 6-26.
14
 3. СРБИЈА И РУСИЈА - ПОЛИТИЧКИ ОДНОСИ -

Односи између две земље трају вековима, али ћемо се овде осврнути на оне
актуелне (политичке) а почећемо разматрање од деведесетих година прошлог века.
Према југословенској кризи и грађанском рату који је букнуо 1992. године
Русија је од почетка имала принципијелан став: залагала се за очување целовитости
СФРЈ и за решавање спорова мирним путем политичким средствима, и то у оквирима
УН и европских институција и организација које се баве питањима безбедности на
континенту. Иако је повремено мењала правце у реализацији својих ставова, Русија је
остала доследна таквом приступу. У анализи руских односа према регионалним
сукобу на Балкану треба поћи од тезе да је Русија декларативно била принципијелна
у ставу решавања конфликата мирним путем и у оквирима светске организације, али
је у стварности мењала ставове прилагођавајући се политици својих западно
европских партнера.10
Тако је Русија почетком 1992. године признала самосталност Хрватске и
Словеније, а средином исте године и независност Македоније, односно Босне и
Херцеговине. Од самог почетка сукоба у бившој Југославији руска валдајућа
политичка елита није показивала наклоност према политици Србије и Црне Горе у
односу на ратове који су вођени у Хрватској и Босни и Херцеговини. У владајућим
политичким круговима тадашње СРЈ такав став званичне Москве био је окарактерисан
као напуштање вековних савезника, али и приклањање владајућих кругова у Русији
снагама ткз “светске завере”. У том периоду се нарочито инсистирало на миту о
Русији као вечном савезнику оживлена је митологизована идеја потреби уједињавања
словенских народа, о улози Србије као последњем одбранбеном зиду у походу Запада
према Русији и сл. Ове идеје без обзира како данас звуче нису биле наивне и биле су
присутне како у Србији, тако и у неким традиционалистички настројеним
интелектуалним круговима у Русији.11 Чињенице су пак биле другачије. Имајући у
виду промењене околности у Европи и у новој структури међународне заједнице, као
и у настојању да и на унутрашњем плану идентификује сопствени пут развоја, Русија
се удаљавала од Балкана.
Неоспорна је чињеница пак, да је руска спољна политика остала најдоследнија
када је реч о косовском проблему. Она се састоји од неколико најмаркантнијих
чињеница: (1) руски политички званичници и институције процењују да се некадашња
југословенска а сада српска страна залаже за праведније решење косовског проблема
од албанске стране; (2) даље, да је неприхватљив антисрпски став када је реч о Косову
и Метохији од стране западних земаља; (3) да је бомбардовање Косова и Метохије као
и других делова Србије неприхватљиво са позиције међународног права и да неможе
постати пракса у решавању европских етничких конфликата; (4) у складу са таквим
приступом Русија је настојала и настојаће да неутралише једнострани приступ
западних земаља и САД, и да реактивира позитиван дијалог Београда и других
западних партнера као и дијалог између Београда и Приштине; (5) иако је у многим
ситуацијама заузимала супротну позицију од Западне алијансе и САД, руска
дипломатија није ризиковала да јој се оштро супротстави.

10
др Јелица Курјак, Русија на Балкану, Хелшинске свеске, бр.3 Русија, Србија, Црна Гора,
Београд 2000, стр. 15.
11
Исто, стр.15.
15
 Један од најважнијих елемената који утичу на овакву спољнополитичку
позицију Русије према Србији односи се на ограниченост политичких, економских и
војних ресурса. У условима оштре економске и финансијске кризе, основни
спољнополитички проблем Русије је како да успостави и одржи финансијске односе
са међународним и западноевропским привредним токовима.

4. СРБИЈА И РУСИЈА - КУЛТУРНИ ОДНОСИ –

Поставља се питање какав однос имају у области културе (у наширем смислу)

руске државне институције, политички, медијски и културни субјекти Руске
Федерације према Републици Србије. Полазимо од претпоставке да је сфера културе
уско везана пре свега за политичко-идеолошке ставове. Поред тога неопходно је
видети и историјске аспекте вековних осноса Русије и Србије. На први поглед можемо
констатовати, да су се културне везе одвијале без условљавања, наметања ставова,
уцена. Ради разумевања и објашњења дате претпоставке послужићемо се
примерима.12
Руско – српске везе датирају од 12. века. До 18. века су биле углавном духовне
и књижевне. Од 18. бивају разноврсније да би се ојачале у 19. и 20. веку. Разноврсни
и богати културни садржаји, вишевековни контакти, обострани утицаји, размене
формирали су специфичан и препознатљив простор културног и духовног додира,
прожимања и преплитања.
Примера је много, и на овом месту истичемо оне који су карактеристични ради
схватања суштине односа тј. формирања мишљења, ставова, гледишта, деловања
државних, политичких медијских и културних субјеката Руске федерације према
Републици Србији.
Посматрајући једнострано само однос једне стране је немогуће управо због
вековних веза и свега онога што је управо створило тај специфичан и посебан однос.
Јер, када је у питању култура (у најширем значењу), тај однос није имао услове, он је
био одраз управо вековног контакта, сарадње, блиских односа и помоћи, разумевања.
Непознавајући на првом месту културне односе између Русије и Србије,
дешава се, да се чак и ти богати и значајни садржаји и аспекти међусобне културне и
духовне размене два народа, стављају у контекст снаге моћи и политике, најчешће
руске стране, до крајње поједностављених или глорификујућих ставова, оних који
негирају и одбацују, који поједностављују све оно што је позитивно и настало као
резултат потреба да се упозна култура Русије.
Први писани документи датирају из 12 века. Темељ српско-руског културног
и сваког другог дијалога, постављен је у далеком 12. веку сусретом Растка Немањића
и руских црноризаца и постригом Растковим у руском манастиру свети Пантелејмон,
а на Светој Гори Атонској. Затим у 13. веку, почев од Стефана Немање, преко
архиепископа Саве (чијом заслугом 1219. Српска Православна црква добија
аутокефалност) руски светогорски манастири бивају даривани црквеним утварима и

12
Више видети о утицају руске културе у текстовима: Мила Стојнић „Руска цивилизација“,
Геополитика, Београд, 1994.год.; и Драган Петровић „Русија и Европа“, део „Хришћансво као
културно-цивилизацијска одлика Руса“, стр. 71-75 и текст „Руска култура и Европа“ стр. 75-
82.
16
црквеним књигама. Тако се данас многе најраније српске књиге налазе у руским
светогорским манастирима.
Током 1550. године у Москву, одлази игуман манастира Хиландар – Пајсиј.
Цар Иван IV том приликом Манастиру Хиландар даје богате дарове и подворје у
Москви. Игуман Пајсиј је са собом понео Грамоту упућену турском султану којом
руски цар захтева од султана да ослободи данка православне манастире на Светој
Гори. То је прво дипломатско, писано заузимање за Србе пред Турцима.
Анализирајући ондашње догађаје, поред Турака, српски народ угрожаван је и
са запада. Веома офанзивни, био је католички прозелитизам. Католичка црква је преко
својих организација, (collegium Graecum, collegium Illyricum) Конгрегација за
пропаганду вере (congregatio de propaganda fide)-1622. и (collegium urbanum) -1627.
стално радила на унијаћењу православног живља у најзападнијим српским крајевима.
Из тих крајева многи монаси одлазе у Русију по помоћ. Тако је руски цар Алексеј
Романов 31.01.1651. године лепавинским калуђерима даровао Грамоту која им је
омогућавала да сваке седме године долазе у Русију по помоћ.
Српски народ је између турске и аустријске царевине био између чекића и
наковња, а и друге европске државе су све чешће виделе своје геополитичке интересе
на Балкану. Везе са Русијом су учвршћаване током целог 17. века, оне су биле
црквеног, духовног и књижевног карактера. Наши монаси, а и световна лица су у
Русију ишли најчешће по помоћ, али су тамо односили и многе наше књиге. Лако се
може закључити да су често били и у политичким мисијама.
Године 1726., у складу с молбом српског владике, у Сремским Карловцима се
отвара школа Максима Суворова, којег је послао Синод Руске цркве. Заједно с њим
беше послана велика количина руских књига. Тај догађај извршио је велик утицај на
унутрашњи живот Српске цркве: у 18 веку она мења свој богослужбени језик српско-
славјански у руско-славјански. Утицај руског језика постаје јак не само у цркви, него
и међу световним српским писцима (П. Јулинац, З. Орфелин, Ј. Рајиц). Руски језик у
том периоду српске историје постаје моћно средство које Србима омогућава да
сачувају своју културу, свој национални лик. У 18. веку активирају се свестрани
руско-српски односи: у време Петра I руске су младиће слали у српску поморску
школу у Перасту, а морнари из Котора служе у руској морнарици. У то време спада и
оснивање првих српских војних насеља на Северном Доњецу у Јужној Русији, која су
добила назив „Нова Сербија” и „Славјаносербија“.13
У првој трећини 18. века, тачније 1724. се десила прва организована сеоба
Срба из Аустрије у Русију, њих око хиљаду. Срби су били добро обучена војска
(шајкаши-крајишници), а официри технички образовани и добри стратези и као такви
су били интересантни за руску војску, те су насељавани као граничари. У руској војној
служби је 25 Срба добило чин генерала. Нова сеоба је била 1756/59. када се у Русију
доселило око 2500 лица. На десној обали Дњепра никло је насеље Нова Сербија, а
између Луганска и Бахмута, на левој обали Дона образована је Славјаносербија.
Сматра се да је у Русију током осамнаестог века пребегло 10.000 Срба.
Почетком 19. века 1803., проигуман манастира Хиландар, архимандрит
манастира Пиве хаџи-Арсеније Гаговић одлази у Русију како би руском цару пренео
молбу за помоћ Српском народу из Аустрије, Србије, Црне Горе и Херцеговине да

13
Више видети: др Никола Поповић, „Србија и царска Русија“, „Сл. лист СРЈ“, Београд, 1996.
17
оствари обновљену идеју ослобођења Славено-сербског царства на чијем престолу би
био један од руских великих кнезова.
Руски слависти су се све више бавили Првим српским устанком и ликом вожда
Карађорђа. За његов лик и српски епос се заинтересовао А.С. Пушкин који је после
сустрета са Карађорђевом кћерком, 1820. написао песму посвећену њој, а 1834.
Карађорђу.
Током XIX века у Русији расте интерес за јужнословенску историју и културу.
Отварају се славистичке катедре. На Балкан се шаљу познати филолози (О. М.
Бодјански, I. I. Срежњевски, В. I. Григоровиц и други). Појављују се многе
публикације посвећене Србији. Издаје се зборник у три тома „Српске народне песме”,
које је сабрао знаменити српски реформатор српског књижевног језика Вук
Стефановић Караџић. За тај рад српског научника исказао је особит интерес А. С.
Пушкин, који је превео две песме: „Сестра и браца” и „Славуј”. Вук Караџић има
сталну материјалну подршку из Русије, а од 1826. године, по декрету Николаја I -
доживотну пензију.
Руска влада марта 2010. године донирала је УНЕСКО-у два милиона долара за
обнову српских манастира Дечани, Грачаница, Пећка Патријаршија и цркве
Богородица Љевишка на Косову и Метохији, који су уписани и на Листу светске
баштине14.
Споразум о тој донацији потписале су у Паризу генерална директорка
УНЕСКО-а Ирина Бокова и стални делегат Русије при тој агенцији УН Елеонора
Митрофанова. Споразумом је предвиђено да се средства у износу од два милиона
долара искористе за обнову манастира Дечани, Грачаница, Пећка Патријаршија и
цркве Богородица Љевишка, у складу са пројектом који је саставни део уговора.
Амбасадорка Елеонора Митрофанова оценила је да је споразум изузетно
важан политички и хуманитарни корак.
Митрофанова је подсетила на важност и значај који ти споменици имају за
српски идентитет, као и за читав свет, а изразила је наду да ће обнова споменика
почети одмах, наведено је у саопштењу.
Данас о српко-руским везама и сарадњи, немамо довољно информација. Све
чешћи су контакти, што показује и потписани документ града Ниша и Курска. Током
2005 – 2006. године обављено је братимљење Ниша и Курска. У фебруару 2005.
године, тадашњи градоначелник Курска упутио је предлог Граду Нишу за
братимљење и званичну сарадњу. Скупштина града Ниша је 29. марта 2005. године
донела одлуку о прихватању Споразума о пријатељству и сарадњи између градова
Курска и Ниша, а у мају исте године Влада Републике Србије дала је сагласност на
ову Одлуку. 24. септембра 2006. потписан је Споразум о сарадњи између Града Ниша
и Курска. Циљ овог Споразума је учвршћивање и развијање пријатељства и
економских односа између градова, сарадња у области индустрије, малог и средњег
бизниса, науке, културе, туризма и других области, уз учешће привредних субјеката
доступних на територији градова. Током 2008. године дошло је до сарадње Града
Ниша и Руског центра за науку и културу „Руски дом“ из Београда: 11. јануара 2007.
године потписана је заједничка изјава амбасадора Руске федерације и градоначелника
Ниша о отварању Руског културног центра. 19. јуна 2007. потписан је споразум о
сарадњи Града и руског центра науке и културе у Београду. Споразумом је договорено

14
http://www.seecult.org/vest/donacija-rusije-unesko-u-za-spomenike-na-kosovu, (12.06.2011.)
18
отварање Руског културног центра у Нишу. Решењем Управе за имовину и
инспекцијске послове Града Ниша од 20.08.2008. године, пословни простор у улици
Орловића Павла 28а дат је у закуп Руском центру науке и културе. Овај пример
упозорава да држава мора хитно системски решити праћење веза и сарадње не само
са Русијом, већ са свим државама.
Када се анализира издавачка делатност књига у Србији током 2009. године,
(навешћемо податке проф. др Мирослава Јовановића у тексту „У сенци гаса и
политике: културни и духовни контакти, везе и сарадња Србије и Русије“) 15 од укупно
издатих 23.034 наслова монографских, преведених са неког од светских језика укупно
било је 4.697 (20%). Од тог броја по структури на поједина језичка подручја односи се:
са енглеског језика (америчких, британских, аустралијских, али и аутора из других
земаља) - 1.741 књига (37%), са француског 335 књига (7,1%), са руског 237 књига (5%
укупне продукције превода), са италијанског 205 (4,4%), са немачког 192 књиге (4,1 %), са
шпанског 82 књиге (1,7%), и са свих осталих језика по мање од једног процента. Ако
посматрамо представљање-промоцију дела масовне руске културе, оно је једва
видљиво. Данас познати руски уметници готово су у Србији непознати. Са руском
кинематографијом ситуација је нешто боља и у последње време су присутни на ФЕСТ-
у.
Такође, у преводилачкој делатности, ако се анализирају подаци Народне
библиотеке (ЦОБИСС), за временске дистанце од 1990-99 и 2000-09 примећује се
учесталост превођења појединих језика на српски: италијански за преко 143%,
енглески скоро 82%, француски 45%, немачки за 24% а руски само за 13%. 16
У анализи телевизијског програма, 11. марта 2010. године, од 768 сати
програма на 32 канала (од укупно преко 1.700 сати, на 75 телевизијских канала током
24 часа) – у готово 300 сати програма, није емитован ни један руски филм, емисија
или серија.17
Однос према руској култури током 19 вака био је поред свих већ познатих
изречених ставова израз потребе растерећен било каквом наметнутом руском
идеологијом. Но, постоји део код Ј. Скерлића у „Историји нове српске књижевности”
следећи опис расположења у револуционарно-демократским круговима:
„Реформатори 70-их година, на челу са Светозаром Марковићем, руски су ђаци, који
су се ослањали на руску књизевност, на руску свакодневницу. Сваки „нови човек“
обавезно је морао да зна руски језик - ново поколење се образовало искључиво из
руских књига!” Тада, велику популарност у Србији, Хрватској и Словенији уживала
су дела Л. Н. Толстоја и А. М. Горког. Она су се непрестано преводила на српски и
хрватски језик, те се у кратком периоду поново издавана.
Први светски рат и Октобарска револуција изазвали су прекид културне
сарадње нове државе Југославије са Совјетском Русијом
Много невоља на своме историјском путу морао је да издржи српски народ,
али због тога веза Србије и Русије није слабила, већ напротив - још је више јачала. Да
би се разумели узроци тако постојаних међусобних веза наших народа, треба се

15
Зборник радова, Односи Русије и Србије на почетку XXI века, ISAC Fond, Беoгrад, 2010.
стр. 185
16
Више детаља може се видети у раду др Горана Милорадовића, Зборник радова, Односи
Русије и Србије на почетку XXI века, ISAC Fond, Беoгrад, 2010. str. 193-201
17
Исто, стр. 187
19
пажљивије задубити у нашу историју. Тек тада ће постати јасно да је немогуће много
говорити о Србији а да се не спомене Русија, и обрнуто, руска је историја
многобројним нитима везана уз историју Србије.
Свакако, питање односа Руске Федерације и њених институција према Србији
захтева озбиљнији, свестранији и непристраснији приступ. Но, чак и површно и
делимично упознавање са историјском прошлошћу наших земаља поткрепљује наду
да ће веза два народа Србије и Русије остати непрекинута у наступајућем миленијуму.

5. ОДНОСИ ПОЛИТИЧКИХ СУБЈЕКАТА РУСКЕ ФЕДЕРАЦИЈЕ ПРЕМА

СРБИЈИ

Почетак савремених политичких промена у Русији који се везује за пад

комунизма и распад СССР-а 1991. године, може се окарактерисати као тешко искуство
новонасталих околности, које се у исто време поклапа и са распадом СФРЈ, па самим
тим и новим приступом руске спољне политике на Балкану. По речима Елене Гускове
„многи од балканских народа желели су да виде Русију као фактор објективности у
решавању многих проблема. Али, у то време Москва није претпостављала
неопходност спровођења озбиљне и осмишљене самосталне политике на подручју
Балкана. Руски министар спољних послова А. В. Козирев позвао се тада на
прагматизам у спољној политици. То нас је коштало многих промашаја на Балкану.
Ако и данас будемо на позицији чистог прагматизма, то ће растерати све наше
пријатеље и потенцијалне савезнике.“18
Иако руска државна политика гледа на Србију као на свог геостратешког
савезника али и партнера у области енергетике, од 1991. године Русија никада
директно није такво савезништво означила у политичким елитама држава на Балкану.
Својим доследним ставом поштовања суверенитета и територијалног интегритета
Србије на Косову и Метохији, Русија је половином прве деценије XXI века, по први
пут у новијој историји, указала на ексклузивитет односа на Балкану и то управо са
Србијом. С тим у вези, дугорочни обострани интереси, како Русије, тако и Србије,
огледају се и у односима политичких субјеката двеју држава, у овом случају односу
релевантних политичких партија у Руској Федерацији према Србији. 19
Забраном рада КПСС-а, нова етапа у историји политичког организовања и
деловања Русије, пре свега карактерише новостворени вишепартизам у спектру од
радикала, либерала до демократа. Таква понуда разноврсних идеолошких блокова
заметак су формирања будућих политичких организација које ће настојати да остваре
различите политичке интересе као начина постојања нове политичке сцене у Русији.
Иако до појаве различитих идеолошких партија улога Парламента у политичком
животу Русије још није заживела, имајући у виду реалност функционисања старог
сазива Врховног совјета, политичке партије су врло брзо развијале унутрашњу и
спољну политику сопствених страначких програма и тиме у јавним наступима
градиле атмосферу парламентаризма.

18
http://www.novopol.ru/-elena-guskova-sotrudnichestvo-mejdu-spravedlivoy-ross-
text81034.html/15/06/2011
19
Више видети у делу: Сава Живанов, „Русија у време Јељцина“, Факултет политичких наука
и „Сл. лист СРЈ“, Београд, 2000.
20
 Рад на економској реформи у Русији, као и одржани парламентарни избори
1993. године на којима је протопартизам доживео тежак слом, коначно је обликовао
политичку сцену. У 13. члану новоусвојеног Устава, донетог исте 1993. године на
референдуму, стоји да се Руској Федерацији признаје право на идеолошку
разноликост. На тадашњој сцени доминантни утицај имала је либерално-демократска
опција, као и опција демократа прозападно оријентисаних. Друга тзв. полуопозициона
тенденција, која је покушала да својим деловањем уједини крупни и банкарски
капитал и војну индустрију, у свом преамбициозном плану почела је временом да
нестаје, али ће из ње економски стасати нова класа која ће из сенке значајно утицати
на институције власти. Ту се истичу две политичке снаге, „Демократски центар“ и
блок „Стваралачке снаге“, које су се приближавале у идеји о социјаланој правди,
ослањајући се на средњи слој. Интеграција ових снага започета је формирањем
парламентарног блока „Руско јединство“. Ови блокови нису имали ни минимални
степен сагласности, што је утицало на формирање неочекиваних структура нејасне
политичке оријентације које се за период рада првог сазива државне Думе па све до
1995, могу поделити на демократе, уједињену десно-леву опозицију и центристе.
Од тада до данас државна Дума РФ променила је четири сазива, а садашњи
пети који траје од 2007. године формирају четири парламентарне партије: Јединствена
Русија са освојених 315 мандата, Праведна Русија са 37 мандата, Комунистичка
партија РФ са 57 мандата и Либерални-демократска партије Русије са 40 мандата.
Међутим, када је Србија у питању, супротни ставови руских политичких
партија, како најактуелнијих, тако и из ранијег периода, искључиво се могу тражити
у правцу методологије коју заступа одређена политичка оријентација, а никако у
правцу суштинске идеологије. Консензус који постоји у контексту спољне политике
као и културно-историјских и духовних веза са Србијом је много шири од политичког.
Кључне теме у Србији, као што су јужна српска покрајина Косово и Метохија, питање
Хашког трибунала, европских интеграција, војне неутралности, економског и
привредног развоја заокупљају пажњу руских партија са њиховим јасно
издефинисаним ставом. Подршка која иде у прилог националним интересима државе
Србије, своју вишеслојност показује нарочито у ставовима и изјавама представника
руских политичких партија од оних одмеренијих до директних и недвосмислених, у
зависности да ли са позиција власти или пак опозиције се износе.
Први институционални облик сарадње политичких субјеката Руске
Федерације и Србије покренут је потписивањем Споразума о сарадњи између
Јединствене Русије и Демократске странке Србије 2007. године, који је касније
продужен међустраначким протоколом за период до 2012. године. 20 Потписани
споразуми односили су се на сарадњу у области размена информација, образовања
кадрова, сарадњи општинских одбора и одговарајућих одбора Јединствене Русије као
и омладине ДСС и Јединствене Русије. 21 Сличан страначки билатерални споразум са
Јединственом Русијом склопила је и опозициона Српска напредна странка у Санкт
Петрограду 2010. године, чији је лидер том приликом истакао да „Блискост наших
двеју странака је заснована на заједничком разумевању важности пуне интеграције
руског и српског народа у европски културни, социјални, правни и економски

20
http://www.edinros.ru/text.shtml?13/3024/13/06/2011
21
http://www.srbijanet.rs/vesti/vesti-iz-zemlje/35652-kostunica-i-nikolic-na-kongresu-jedinstvene-
rusije.html/10/06/2011
21
простор“. 22 Истовремено, Јединствена Русија показала је своју наклоност за наступ и
одбрану у Хашком трибуналу лидера Српске радикалне странке. Свој однос
Јединствена Русија као владајућа политичка странка остварила је и са
Социјалистичком странком Србије и Демократском странком, пре свега кроз државне
функције лидера ових двеју станака. Последња службена посета Премијера Русије
Владимира Путина Србији у марту ове године, најбоље потврђује јаке српско-руске
везе: „Чини ми се да је потребно да се прошире контакти између парламената, као и
између свих политичких снага заступљених у нашим парламентима, од стране свих
странака и фракција“, додајући да „између народа наших земаља, између Русије и
Србије вековима постоји посебно поверење, близак однос“.23
Политичко увезивање на нивоу странака остварено је и између Српске
радикалне странке и Правдене Русије, једне од две владајуће странке у Русији, на
чијем челу је Сергеј Миронов председник Горњег дома РФ. Страначки споразум је
потписан у јануару 2010. године.24 Тадашњи шеф посланичке групе Праведне Русије
у државној Думи Николај Левичев рекао је да је Српска радикална странка данас
опозициона снага, „једна од најутицајнијих партија на српском политичком простору.
Ово је странка, која већ годинама доследно демонстрира најпозитивнији став према
Русији, заузимајући проруски став у парламенту.25
Осим садашњих опозиционих странака у српском парламенту које имају
страначке споразуме са руским партијама, и владајућа Социјалистичка партија Србије
је 2008. године, такође са Праведном Русијом у Москви потписала споразум о сарадњи
двеју партија. Том приликом лидер СПС-а се обратио делегатима Трећег конгреса
Праведне Русије, поручивши присутнима да је РФ, као и Србији, потребна једна јака,
модерна партија левице која ће се залагати за социјалну правду и водити рачуна о
обичном човеку и штитити његове интересе и права.. Србија је мала земља која не би
могла сама да одбрани своје државне и националне интересе да јој у томе не помаже
Руска Федерација.26
Сви ови споразуми на нивоу страначке сарадње односе се на договор о
међусобним консултацијама о актуелним политичким питањима, билатералним и
међународним односима, размени искустава у изградњи и организационом раду
партија, контролно-ревизионим активностима, учењу и обуци кадрова, као и учешћу
у делатностима органа законодавне и извршне власти, омладинске политике, сарадњи
у области културе, образовања, спорта, демографије и других области од обостраног
интереса. Партије се такође обавезују да ће под заједничким покровитељством
организовати билатералне и мултилатералне семинаре, конференције, округле
столове о најактуелнијим питањима српско-руских и међународних односа у којима
ће учествовати шири круг стручњака и јавности. Такође, акценат је и на активном
доприносу развија привредне сарадње две земље, као и развоју контаката између

22
http://www.edinros.ru/text.shtml?16/5047/13/06/2011
23
http://www.edinros.ru/text.shtml?19/3501/02/06/21-011
24
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:263536-Sporazum-o-saradnji-SRS-i-
Pravedne-Rusije/02/06/2011
25
http://www.spravedlivo.ru/news/anews/10503.php?highlight=%F1%E5%F0%E1%E8%FF/01/06/
26
http://www.naslovi.net/2008-04-26/gradjanski/sporazum-o-saradnji-sps-a-i-pravedne-
rusije/654099/01/06/2011
22
предузетничких, синдикалних, омладинских, женских, просветних и хуманитарних
организација.27
Остварену сарадњу, дуги низ година, Српска радикална странка има и са
Комунистичком партијом РФ, чији је председник Централног комитета партије
Генадиј Зјуганов својевремено честитао лидеру СРС Војиславу Шешељу на успешном
учинку првог круга председничких избора 2002. године. Приликом посете СРС
Москви, Генадиј је рекао да „нажалост, садашња руска извршна власт, Кремљ није
испунио своје обавезе ни према сопственом народу, ни према нашим историјским
савезницима и пријатељима. И том приликом, Зјуганов је истакао да ће његова партија
и даље настојати да Хашки суд буде распуштен, као нелегитиман, и да са те позиције,
званични руски представници би требало активније да иступају у међународним
организацијама.“28 Iзражена подршка свих политичких партија Србији постоји и када
је у питању здушна осуда бомбардовања Србије од стране НАТО алијансе 1999.
године. Већ неколико година, Либерално демократска партија Русије коју предводи
Владимир Жириновски, организује митинг сваког 24. марта у Москви, у знак сећања
на почетак бомбардовања Србије. На пријему у амбасади Србије у Москви
Жириновски је поводом десетогодишњице бомбардовања Србије рекао: „Тај рат био
је усмерен против Словена, уз подршку Албанаца. Борба је била против православних,
уз подршку муслимана. Борба против Русије, која је једина ступила у заштиту
Југославије. Борба да би се показао агресивни карактер НАТО блока. 24. март, 1999.
за Србе је исто што и за Русе 22. јун 1941.29
Различити политички субјекти у Русији, који се у овом раду помињу, у свом
односу према Србији, било на страначком или државном нивоу, изражавају уједначен,
позитиван став који извире из ширег контекста националних интереса РФ. Такав
приступ, који се везује за руске страначке програме, даје одређену сигурност
дугорочности и континуитета новије руске политике према Србији. Споразуми у
оквиру јаких политичких странака двеју земаља указују на реалност опсежне сарадње
првенствено инстутуционализованој у вековном, народном саосећању, на које се
често позивају обе стране. Додатно, инвестиционо присуство РФ у Србији најбољи је
показатељ конкретизације поменутих споразума, политичке, економске и културне
подршке Русије у даљем развију и јачању Србије.

ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА

Када се дају процене перспективе развоја спољно политичких односа Русије и

Србије, онда треба поћи прво од неоспорних чињеница. Неоспорна је чињеница да је
Русија једна од земаља, а којих нема пуно у свету, које разумеју и потпуно подржавају
српске државне и националне интересе. Москва дакле разуме наше ставове по питању
Косова и Метохије и у том смислу напомиње да Приштина не може учинити ништа
што се заједно или у обостраном интересу не би договорила са Београдом. То заправо

27
http://dss3.orion.rs/wp-content/uploads/downloads/2011/02/Sporazum-o-saradnji-DSS-i-
Sveruske-partije-JR.pdf/18/06/2011
28
http://kprf.ru/personal/zyuganov/zinterview/2299.html/15/06/2011
29
http://www.ldpr.ru/leader/speech/Speaking_at_the_picket_at_the_Embassy_of_Serbia/15/06/2011

23
значи да Русија сматра да су једина права решења за Косово и Метохију она која су
добра и за Београд и за Приштину. Други спољнополитички циљ Србије, прикључење
наше државе ЕУ, такође није споран за Москву. Небројано пута од руских званичника
је напоменуто да се Београд и Москва неће удаљити уколико Србија настави свој пут
ка европским интеграцијама. За Русију би једино био споран улазак Србије у НАТО,
али како наша држава не разматра ту могућност, односи са Москвом по овим
питањима су у складу са највишим степеном узајамног разумевања и пријатељства. У
политичком и војном смислу било би добро да Београд размотри колико Москва у
наредном периоду може да помогне у дијалогу са Приштином или у још конкретнијем
смислу, да ли Москва може јаче да утиче да се део српских војних и полицијских снага
врати у Покрајину, или у неке делове Покрајине, па макар њихов број био и
симболичан? Врло је важно даље деловање у циљу формирања најављеног Центра за
хуманитарно деловање у Нишу. Ниш је важан стратешки центар Србије па би
отварање овог Центра још више утицало на осетљив стратешки значај Ниша али и
целе Јужне Србије.
У привредном смислу, Србија има споразум са Русијом о слободној трговини.
Колико је познато од свих некадашњих југословенских република једино је Србија у
том трговинском статусу према Москви. Међутим, није јасно због чега, рецимо,
Словенија има јачи извоз на тржиште Русије. Дакле, још увек нисмо у могућности да
искористимо сопствене капацитете и могућности које нам омогућује дати уговор.
Изражена је потреба за формирањем заједничких предузећа у наступа на другим
тржиштима, као и веће учешће српских предузећа, али и српског капитала на руском
тржишту. Свакако да је најважнији аспект укупних економских односа између две
државе онај у погледу енергетских потенцијала. Ту треба напоменути важно учешће
српских компанија у НИС-у, затим отпочињање радова на складишту гаса у Банатском
Двору и наравно изградње гасовода Јужни ток који би решио проблем снабдевања
гасом Р. Србију друге државе у окружењу.
Требало би поставити питање да ли је уопште могуће говорити о руско-
српским културним односима у двадесетом веку, тј. у периоду од 1918. до 1991.
године. Постојање совјетске и југословенске државе, и њихове међународне улоге се
не поклапају са претходним и каснијим улогама Русије и Србије. С обзиром да је
културна сарадња повезана и условљена политичким односима, треба имати у виду да
су политика и идеологија Совјетског Савеза и Југославије различите од политика и
идеологија Русије и Србије. Утолико су руско-српски културни односи, с једне стране,
појам из дубље прошлости и могу се пратити почев од XVI века до краја Првог
светског рата, а с друге стране су сасвим нов феномен и могу се пратити тек током
последње две деценије.
Органски део српске „посебности“ представљају и односи с Русијом. Да би се
то уистину осетило, треба направити истраживање. Само тако се може оценити сва
дубина и постојаност позитивних опредељења у погледу наше земље, диктираних
историјским памћењем.
Истовремено, успешан економски продор Запада на тржиште Србије
природно повлачи за собом ништа мање успешну културну експанзију. Тако у Србији
већ поодавно и врло интензивно реализују своје програме Британски Савет, Гетеов
Институт, Сервантесов Институт, па чак и сличне структуре из Кине и Јапана. Њихова
делатност наилази на одзив од стране Срба, пре свега омладине, чије занимање за
стране језике је диктирано економским разлозима. При томе се у Београду тешко може
24
наћи књига на руском језику, није лако пронаћи ни преводе дела руских аутора на
српски, али је зато ту читаво мноштво западних, углавном англоамеричких издавача.
Срби не добијају у довољној мери објективне информације о животу савремене
Русије, и све више их замењују стереотипи раширени на Западу. Али су без обзира на
све руска култура и руски језик и даље изузетно тражени, као што је веома велико и
занимање за нашу земљу у целини.
Уопште, тренутно стање ствари у тој области се не може сматрати
прихватљивим. Данас се у односима Русије и Србије образовао одређени вакуум
информација, заједничких пројеката и нових идеја. Треба бити свестан да се, и поред
традиционално чврстих историјских веза између двеју земаља, тај пртљаг не може
бесконачно користити, ништа не чинећи за његово јачање. Услед нечињења Русије
може уследити постепено губљење културног утицаја, што ће се сместа одразити и у
политици, и у економији.
Садашњи тренутак пружа Русији јединствену могућност да на чврстом
историјском темељу гради нову зграду односа двеју страна, узимајући у обзир поново
стечено историјско искуство. Отварајући за себе данас Србију, можемо себи
допустити да се у пуној мери, не ограничавајући се оквирима идеологије, ослањамо
на историјско наслеђе предреволуционарног раздобља. Јер, значај Русије за Србију и
Србије за Русију био је увек, у разним историјским етапама до 1917. године, изузетно
висок. Русија је у више наврата под паролом заштите словенства прискакала Србији у
помоћ. Србија је у својој земљи пружила уточиште не једном таласу емиграната из
Русије, који су традиционално играли приметну улогу у културном животу те
балканске земље. Било да је реч о позоришту, школству, науци или војсци - свугде је
живо сећање на беле емигранте који су игром судбине били принуђени да стварају и
раде у туђини. И у том смислу је Србија за нас такође посебна земља. Довољно је
сетити се да је управо у Србији нашао своје последње прибежиште један од лидера
белог покрета барон Врангељ, а у Сремским створена је 1921. године Руска
Православна Црква у иностранству.
Неопходно је да они постану основ за културни повратак Русије у Србију -
ради остваривања културних, образовних пројеката, програма у области туризма,
уметности итд. Међудржавни међувладини односи морају бити допуњени контактима
на ступњу региона и градова, појединих друштвених организација. Било какво
проширење руског присуства у Србији би данас наишло на изванредан одзив и
обавезно дало позитивне плодове.

ЛИТЕРАТУРА

1. Berđajev Nikola, Ruska ideja, Prosveta, Beograd, 1987. Bovt Georgy, Between
Europe and Russia. Europes Eastern Partnership, EU-Russia Centre, may, 2009.
2. Borger Juilian, Moskow Signals Place in New World Order, The Guardian, April,
2007.
3. Гускова Јелена, Југословенска криза и Русија, документи, ИМПП, Београд,
1996.
4. Курјак Јелица, Русија на Балкану, у: Русија, Србија, Црна Гора, Хелшинске
свеске, бр.3, Београд, 2000.
5. Кнежевић Милош, Србија и Русија, ИПС, Београд, 2009.
6. Kisinđžer Henri, Diplomatija, Klub plus, Beograd, 2008.
25
7. Klare Michael, The New Geopolitics of Energy, The Nation, May, 2008.
8. Kurjak Jelica, Političke promene u Rusiji 1990-1996, IMPP, Beograd, 2000.
9. Lavrov Sergej, Russia and the World in the 21. Century, Russia and Global
Affairs, july-september 2008.
10. Luškov Jurij, Buđenje Rusije, Filip Višnjić, Beograd, 2008.
11. Medvedov Roj, Putin-povratak Rusije, Novosti, Beograd, 2007.
12. Mitić Miodrag, Diplomatija i spoljna politika u zakonodavstvu Ruske Federacije,
SL, Beograd, 2001.
13. Norrиs S. аnд Krиstеnsеn Hаns, Russиаn Nuclеаr Forcеs, Бullеtиn of Аtomиc
Scиеntиsts, july-авгust, 2004.
14. Поповић Ненад, Ондреј Јашко, Спољнотрговински односи и перспективе
привредне сарадње Руске Федерације и Републике Србије, Неwпресс,
Београд, 2010.
15. Петровић Драган, Русија на почетку XXI века. ИПС, Београд, 2007.
16. Поповић др Никола, „Србија и царска Русија“, „Сл. лист СРЈ“, Београд, 1996.
17. Сава Живанов, „Русија у време Јељцина“, Факултет политичких наука и „Сл.
лист СРЈ“, Београд, 2000.
18. Мила Стојнић „Руска цивилизација“, Геополитика, Београд, 1994.год.
19. Драган Петровић „Русија и Европа“, Геополитика, Београд, 1994.год.
20. SIPRI YЕАRБOOK 2002, Oxforд Unивеrsиty Prеss, 2002.
21. Зборник радова, Односи Русије и Србије на почетку XXI века, ISAC Fond,
Беoгrад, 2010.

Интернет извори:
1. http://www.novopol.ru/-elena-guskova-sotrudnichestvo-mejdu-spravedlivoy-ross-
text81034.html
2. http://www.edinros.ru
3. http://www.srbijanet.rs/vesti/vesti-iz-zemlje/35652-kostunica-i-nikolic-na-
kongresu-jedinstvene-rusije.html
4. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:263536-Sporazum-o-
saradnji-SRS-i-Pravedne-Rusije
5. http://www.spravedlivo.ru
6. http://www.naslovi.net/2008-04-26/gradjanski/sporazum-o-saradnji-sps-a-i-
pravedne-rusije/654099
7. http://dss3.orion.rs/wp-content/uploads/downloads/2011/02/Sporazum-o-saradnji-
DSS-i-Sveruske-partije-JR.pdf
8. http://kprf.ru
9. http://www.ldpr.ru

26
 ATTITUDE OF STATE, POLITICAL, MEDIA AND CULTURAL
SUBJECTS OF THE RUSSIAN FEDERATION TOWARDS THE
REPUBLIC OF SERBIA

Abstract: The paper aims to point out the historical ties and relations between the Russian
Federation and Serbia. The authors focused in particular on political and cultural relations
and developments in this area that marked the historical period of mutual cooperation and
diplomatic relations. A special part refers to the relations after the Second World War and
the events after the Inform Bureau, as well as the period after 1955. These relations were not
always at an enviable level, and ranged from open conflicts and threats to the special
relations that prevail today. But despite that, there is a need for further cooperation and
improvement of relations to the mutual satisfaction.

Key words: Russian Federation, culture, politics, economy, history, media,

27
28
 УТИЦАЈ РУСКЕ ПРАВНЕ НАУКЕ НА РАЗВОЈ СРПСКОГ ПРАВА

ВЛИЯНИЕ РОССИЙСКОЙ ПРАВОВОЙ НАУКИ НА РАЗВИТИЕ

СЕРБСКОГО ПРАВА

Драган Батавељић, Проф. др 30

Митар Лутовац, Академик проф. др 31
Андрија Петковић, др 32

Апстракт: Аутори у раду указују, најпре, на главне представнике совјетских правних

теорија, који су деловали крајем XIX и у првој половини XX века. Ту се мисли, пре
свега, на П.И. Стучку, Ј.Б. Пашуканиса, И. Разумовског и А.Ј. Вишинског, као и на
њихове студије, које су објављиване двадесетих година прошлог века (у трећој
деценији XX века), а које су заједно објављене у зборнику под називом "Совјетске
теорије права". Ово је тзв. "рана теорија права"(1917-1928), која је била и предмет
критике многих других теоретичара, супротних теоријских позиција, као што су, на
пример, Ханс Келзен (један од најзначајнијих грађанских правних теоретичара), Џон
Хазард, Умберто Черони и други. Ова теорија се бурно развијала само десетак година,
да би затим, упоредо са успостављањем и стабилизовањем Стаљинове власти била
оштро критикована и потискивана. Идеолошка блискост југословенских комуниста и
"прве земље социјализма", представљала је једну од најјачих спона сарадње
Југославије и Совјетског Савеза. Наиме, Комунистичка партија Југославије је, од
самог почетка свог деловања, била заснивана на темељу успеха идеја Октобарске
револуције 1917. године. Већ 1918. године, донет је Устав РСФСР, а после стварања
СССР-а 1922. године, донет је његов први Устав 1924. године.

Кључне речи: Русија, Србија, право, устав, совјетске теорије права, социјализам,
Југославија, револуција

Аннотация: Авторы выделяют, прежде всего, основных представителей советских

правовых теорий, активно работающих в конце XIX - первой половине XX века. Это
относится в первую очередь к П.И. Стучку, Я.Б. Пашуканису, И. Разумовскому и А.Ю.
Вишинскому, а также к их исследованиям, опубликованным в 1920-е годы (третье
десятилетие ХХ века) и совместно изданным в сборнике «Советские теории права».
Это так называемая «Ранняя теория права» (1917-1928), которая подвергалась критике
со стороны многих других теоретиков, противостоящих их позициям, таких как Ганс
Кельцен (один из важнейших теоретиков гражданского права), Джон Азар, Умберто
Черони и др. Эта теория бурно развивалась всего десять лет, а затем, параллельно с
установлением и стабилизацией сталинского правительства, подвергалась резкой
критике и пресекалась. Идеологическая близость югославских коммунистов и
«первой страны социализма» была одной из самых прочных связей между
Югославией и Советским Союзом. Именно Коммунистическая партия Югославии с
самого начала своей деятельности опиралась на успех идей Октябрьской революции

30
Правни факултет, Универзитет у Крагујевцу,
31
Универзитет Унион "Никола Тесла", Факултет за посао и индустријски менаџмент, Београд,
32
Педагошки клуб Тиват,
29
1917 года. Уже в 1918 году была принята Конституция РСФСР, а после образования
СССР в 1922 году его первая Конституция была принята в 1924 году.

Ключевые слова: Россия, Сербия, право, конституция, советские теории права,

социализм, Югославия, революция.

1. УВОД

Пре него што се дубље упустимо у анализу утицаја руске правне науке на развој
српског права, морамо сагледати, у најкраћим цртама, историјски развој совјетске
теорије права раног периода, која је прва решила вечиту дилему теорије права. Наиме,
ова дилема се састоји у питању шта треба узети као полазни критеријум испитивања
права, па је тако, утврђујући да је право објективна социјална појава и да оно, као
такво, не може да буде исцрпљено у норми (правилу), указивано на правни однос као
основну ћелију правног ткива. Међутим, ако се анализирају буржоаски закони, може
се закључити да они настоје да прикрију стварни карактер друштвених односа, с
обзиром да "у материјалној стварности односу припада примат над нормом"33. Оно
што су наглашавали представници совјетске теорије права (пре свега, Пашуканис),
јесте чињеница да "правни субјект има свој материјални супстрат, који закон не
ствара, него затиче", па је, отуда, усвојено мишљење да је извор правног односа
економски однос, који то постаје у свом реалном кретању. Зато се, као један од
основних постулата узимао став да се корен правне структуре налази у производним
односима и да држава, тј. њена власт, доношењем норми уноси у ову структуру
јасност и постојаност, с обзиром да је, управо, супротност приватних интереса
основна претпоставка правног регулисања.

2. НЕШТО О УТИЦАЈУ РУСКИХ ЕМИГРАНАТА И ЊИХОВОМ

ДОПРИНОСУ РАЗВОЈУ СРБИЈЕ У ПОДИЗАЊУ КВАЛИТЕТА
ЖИВОТА

Иако је основна тема нашег рада утицај руске правне науке на развој српског
права, не можемо, а да један мали део овог рада не посветимо и доприносу руских
емиграната, који су после грађанског рата у Русији, дошли у Србију и својим знањем,
искуством и несебичним залагањем, знатно допринели развоју Србије у свим
областима друштвеног живота, чији се допринос, као и трагови материјалне културе,
виде и дан-данас. Међутим, на овом месту морамо указати и на чињеницу да се тај
утицај протеже и осећа много векова раније, па се зато, с правом може рећи да,
нажалост, још увек нису у довољној мери и до детаља истражени српско-руски
односи, који су кроз историју били веома слојевити 34. Тако, на пример, мало ко од нас,
школујући се и изучавајући светску књижевност, није чуо за јунака Тараса Буљбу,
кога је, у својим делима, описао Николај Гогољ. Наиме, "Тарасови Козаци" су
долазили у Србију и заједно са српском браћом по оружју, почетком 1785. године, на

33
Стучка, П.И., Пашуканис, Ј.Б., Разумовски, И., Вишински, А.Ј., Совјетске теорије права,
Глобус, Загреб, 1984, стр. XVII.
34
Насељавање руске емиграције после Октобарске револуције и завршетка Првог светског рата
је, хвала Богу, доста добро изучено.
30
ободу (граници) Хабзбуршке монархије тражили свој нови дом, па су са Дњепра
стигли на Тису, међу Србе.
Међутим, треба рећи да су сећања на Русе у српским земљама много старија и
да се трагови руско-српских односа могу наћи далеко раније, тј. на почетку XV века,
када је Отоманска империја вршила продор на Балканско полуострво. Ту се, пре свега,
бележе прва досељавања у Србију са територије некадашње Кијевске Русије 35 и то су
била, углавном, појединачна досељавања, пре свега црквених и учених људи. Много
интензивније присуство Руса на нашим просторима, које је далеко више познато и
прецизно документовано, бележи се с почетка XVIII века када је, на пример, Петар
Велики, на молбу митрополита београдско-карловачког послао 200 књига (за српске
цркве) и 400 буквара, 100 граматика и 2 учитеља (за просвећивање српског народа).
Врло брзо по указу саме руске царице Катарине I у Србију је дошао руски свештеник
Максим Суворов и отворио школу, која је изнедрила прве српске учитеље, а они су
даље отварали нове школе широм Србије. Непуне две деценије касније у Карловачку
митрополију су стигли први иконописци (1743.), а одмах после тога и богослужбене
књиге, библије, житија и друга црквена литература, као и књиге из области
филозофије, беседништва, природних наука и слично.
Због ограничености простора у овом раду, као и саме теме којој је рад посвећен,
на овом месту нећемо писати о великој помоћи руског народа и саме државе Русије за
ослобођење православне браће – Срба, Бугара и Грка од вишевековног ропства под
Турцима36. Тај допринос је немерљив и захтева много више простора и времена (то би
се могло рећи, тек у неколико књига). Зато ћемо се овде фокусирати на период после
Октобарске револуције, када је Русију напустило преко 2.000.000 њиних грађана 37, а
у Србију дошло преко 40.000, од чега је трајно остало око 25.000 људи. Тај братски
однос два народа се одувек осећао, а посебно када су избеглице из тадашње Русије
дошле у Србију, где су, за разлику од осталих савезничких држава, дочекани "широм
раширених руку". Њима нису тражене визе, њихов улазак у Србију није био оптерећен
било каквим квотама, разноразним ограничењима, пасошима и другим
формалностима, које су постојале у европским и америчким земљама. Како је писао
историчар руске емиграције, Владимир Албинавич Мајевски, "то треба запамтити и
сећати се са захвалношћу".
Посебно је значајно нагласити, како је то много пута истицано, да је у тадашњу
Србију, после немилих догађаја у бољшевичкој Русији и тзв. "црвеног терора", дошао
велики број "белих Руса", који су представљали "крем" руског друштва и највећи део
њене интелигенције, коју су предводили генерал Петар Николаевич Врангел 38 и

35
То је прва источно-словенска држава, која је била формирана око града Кијева, у периоду од
краја IX до XII века, као највећа европска држава свога времена по површини, а по некима и
културно најнапреднија.
36
Тако је на почетку Српско-турског рата (1876-1878.), руски народ са одушевљењем желео да
пошаље своју војску да помогну Србима, међу којима је неколико хиљада добровољаца, на
челу са генералом Михаилом Черњајевим (лето 1876.), који добија српско држављанство и
постаје главнокомандујући српске војске на Моравском фронту (међу њима је било више од
700 руских официра).
37
Укупан број Руса који је живео изван Русије у време Лењина износио је више од 10.000.000.
38
Он је био приморан да се повуче са Крима, после борбе са надмоћнијим бошљевичким
снагама, тако да је новембра 1920. године, евакуисао 100.000 својих војника и 50.000 цивила, а
од овог укупног броја избеглих, око 22.000 се определило да дође у Краљевину СХС.
31
председник државне Думе, Михаил Владимирович Родзјанка. Поред њих, на ове
просторе се настанио целокупни свети Синод Руске православне цркве, бројни руски
академици, више стотина руских научника, уметника, сликара, лекара, инжењера,
официра и других. Са њима су дошли и начелник штаба Руске армије, Михаил
Алексеев, као и Митрополит Антоније, који се налазио на челу Синода. Већ се из свега
тога може закључити да је то био немерљиви људски потенцијал и огроман допринос,
који је извршио страховито велики утицај на саму Краљевину, али пре свега, на
свеукупни развој Србије у свим областима друштвеног живота, а пре свега, на пољу
културе, науке и уметности. Руски универзитетски професори и врхунски научници
радили су на нашим факултетима и оставили неизбрисиве трагове, због чега се
њихова имена с поштовањем помињу и дан-данас у Српској академији наука и
уметности. Посебан значај за тадашњу разорену и опустошену Србију, имао је долазак
435 руских лекара (међу њима је било 16 универзитетских професора), који су одмах
по доласку у нашу земљу, почели да раде (довољан је податак да је у ратовима од
1912-1918. године, Србија изгубила својих 147 лекара).
Свакако, морамо навести и чињеницу да су "бели Руси", својим огромним знањима
и искуствима, допринели развоју Српске краљевске академије (данас САНУ),
стварању југословенског ваздухопловства, хидро-енергетског система, развоју
позоришне и балетске уметности, опере, изградњи и пројектовању десетина вредних
здања, која су и данас у функцији, представљајући дела незаобилазне вредности. На
нашим просторима живели су, а многи су ту и остали, директни потомци Пушкина,
Суворова, Љермонтова, Булгакова и многих других значајних и угледних Руса, који
су задужили своју домовину Русију, а њихови потомци, своју другу отаџбину Србију.
Коначно, треба се сетити и свега онога што је последњи руски цар, Св. мученик
Николај II Романов (канонизован је 1981.) учинио за Србију и српски народ, који су
му се одужили подизањем споменика у центру Београда 2014. године. За њега се може
рећи да је био, скоро једини европски владар, који је у Првом балканском рату 1912.
године пружио пуну дипломатску заштиту хришћанских народа који су живели на
Балканском полуострву и који су се ујединили у борби против турског освајача.
Посебно је значајан његов допринос у томе што је упутио ултиматум савезницима да
изнемоглој српској војсци, која је преживела Албанску голготу, пружи помоћ у
прихватању, лечењу и опоравку, јер ће у супротном потписати сепаратни мир са
Немачком. На тај начин је, буквално, спасио Србију, која је била на корак од потпуног
уништења и могућег нестанка.

3. СОВЈЕТСКЕ ТЕОРИЈЕ ПРАВА – НАЈЗНАЧАЈНИЈИ ПРЕДСТАВНИЦИ

И ЊИХОВИ СТАВОВИ

Када говоримо о овим теоријама и схватањима њихових главних представника,

морамо најпре указати на чињеницу да је функција права реална, јер оно омогућава
несметано кретање друштвене производње и репродукције. Наведена функција се, у
робној производњи, најчешће врши путем уговора, што указује на нужност постојања
прописа, судова и свега осталог што је потребно за поштовање и извршавање ових
уговора. Представници наведених совјетских теорија су, својим анализама права, дали
значајан допринос објашњавању односа права и економије, тј. правних појава и
економских чињеница. То је тема која је заокупљала интересовање бројних правних
теоретичара, филозофа, социолога и других научника кроз досадашњу историју, који
32
због великих разлика у својим ставовима, ни до дана данашњег, нису нашли један
заједнички одговор. Зато се као једна заједничка нит, која се провлачи у схватањима
главних представника совјетских теорија права, може навести став да "економски
однос вредности даје кључ за разумевање правне и моралне структуре"39.
Поред овог односа између права и економије, једна од централних тема којом су се
бавили наведени представници (Стучка, Пашуканис, Разумски и Вишински), јесте и
однос између права и државе у коме се тзв. апарат државне принуде одваја од власти
и узима облик безличног апарата јавне власти, који је одвојен од самог друштва. Отуда
се "државна машина" стварно реализује као општа воља која је безлична, а не приватна
(субјективна), тако да се власт једног човека над другим човеком остварује као власт
непристрасне (објективне) норме, тј. као власт самог права.
Такође, када говоримо о тако значајном и толико проучаваном односу између права
и државе, коме је доста пажње било посвећено, управо, у периоду од 1917. до 1928.
године, који се везује за совјетске теорије права, не можемо, а да не кажемо неколико
речи и о проблему одумирања права, који је у наведеном раздобљу доста био
разматран. Наиме, П.И. Стучка је разматрајући овај проблем, писао да се наједнакост
међу људима заснива на постојању класа и да се, отуда, њиховим укидањем, укидају
и основи на којима ова неједнакост почива, с обзиром да су класе неједнаке и право
постаје неједнако, јер оно представља систем класних правила. Зато, укидањем класа,
долази се до могућности да се говори о одумирању права, али не о одумирању, тј.
укидању свих правила понашања, него само оних класних (ова класна правила
омогућавају класну владавину и експлоатацију која је заснована на приватној својини,
па се, зато, друштвена својина може сматрати основом за одумирање права). То се
објашњавало чињеницом да право нужно и да оно мора да посредује у случају
постојања неједнакости у нижој фази комунизма, која је изражена у принципу
"свакоме према раду". Само уз примену принципа "свакоме према потребама" у вишој
фази комунизма, право може да одумре.
Као што смо напред навели, Стучка, Пашуканис и Разумовски, представљају прве
марксистичке теоретичаре права и главне представнике совјетске ране правне теорије,
која је, била веома плодна и доживела свој почетни развој. Зато се и теоретичари права
слажу да, све до данас, није изграђена једна конзистентна и потпуна марксистичка
теорија права, с обзиром да је сам Маркс, иза себе оставио само фрагменте теоријских
размишљања о праву. Отуда је за настављаче његовог учења постављен један значајан
задатак - да путем спознавања друштвених појава и процеса 40 приступе проучавању
тог феномена, а као најзначајнији покушај у том смеру, до сада, може се навести тзв.
совјетска теорија права раног период (1917-1928.). Међутим, када је дошло до
успостављања и стабилизовања власти Јосифа Висарионовича Стаљина, дошло је и до
ликвидације претходно настале марксистичке теорије права, тако да је на овом
"фронту теорије права" дошло до обрачуна 41, где се посебно истицао А.Ј. Вишински
и његов рад под називом "О стању у области правне теорије".
Истраживање Вишинског и његова политичка интервенција представљали су
неслагање са ставовима совјетске теорије права раног периода и представљали су
најаву другог теоријског приступа у овој грани научног истраживања. По његовом

39
Стучка, П.И., Пашуканис, Ј.Б., Разумовски, И., Вишински, А.Ј., Нав. дело, стр. XXII.
40
То је била универзална Марксова метода.
41
У овом "обрачуну" коришћени су бројни начини и различите методе.
33
схватању, стваралачка снага социјалистичког права (социјалистичких закона) је у
СССР-у била изузетно велика, која је временом постала још снажнија и већа, посебно
после доношења новог Стаљиновог устава42, који се сматрао основним (темељним)
законом социјалистичке државе радника и сељака. Отуда се лако може закључити да
он, по својим схватањима, не припада напред наведеној "тројци" правних теоретичара,
јер је често у својим радовима, јавно критиковао научни рад Пашуканиса и његових
сарадника43, наводећи да су они проповедали антипартијске, штетне "теорије"
одумирања државе и права. Том приликом је наглашао да је циљ таквих покушаја
његових претходника, поткопавање државне снаге социјализма.

4. СОВЈЕТСКА УСТАВНОСТ ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТСКА РАТА

Ову епоху у развоју светске уставности карактеришу две особине: 1) на њеном

почетку се налази један, а на крају други светски рат; 2) по временском сегменту она
обухвата кратко раздобље, али по својој унутрашњој динамици и дубини промена
представља изванредно значајну етапу. Корени тих промена (као што је то било и
раније), лежали су, пре свега, у битно промењеним друштвеним условима. Капитали-
зам је престао да буде једини и универзални светски систем и започела је епоха со-
цијалистичких револуција. Социјализам је 1917. године победио у феудалној, царској
Русији, што је пресудно утицало на општи развој уставности у свету између два
светска рата. Такође, то је истакло као битну карактеристику овог раздобља нову,
социјалистичку уставност, коју су чинили: 1) Устав РСФСР из 1918. године; 2) Устав
Мађарске Совјетске Републике44 од 23. јуна 1919. године; 3) Устави СССР-а из 1924.
и 1936. године.
Први совјетски устав се појавио само непуну годину дана после Октобарске
револуције и преузимања власти, 10. јуна 1918. године, као Устав Руске
Социјалистичке Федеративне Совјетске Републике (Устав РСФСР), усвојен од стране
Петог сверуског конгреса совјета радничких, војничких и сељачких депутата 45. Значај
овог првог социјалистичког устава света види се, пре свега, у радикалном прекиду са
дотадашњом уставношћу, а донет је у крајње тешким условима за развој социјализма,
у земљи у којој је радничка класа представљала мањину становништва. Због тога је у
овом Уставу креиран нарочит изборни систем, који је и државно-правним мерама
требало да обезбеди руководећу улогу радничке класе. Отуда су експлоататори, према
одредбама овог Устава, били лишени бирачког права, које је припадало само

42
Устав СССР-а из 1936. године.
43
Њихов рад на подручју правних дисциплина, често је називао и "штеточинским".
44
Мађарска Совјетска Република је била краткотрајна социјалистичка држава, утемељена на
територији данашње Мађарске. Период постојања Мађарске Совјетске Републике познат је и
под именом Мађарска револуција 1919. За време трајања револуције, на власти је била
заједничка влада комуниста и социјалиста. Револуција је започела 21. марта, оставком Владе
Михаља Каролија, а укинута је 6. августа 1919. године, када је нову Владу образовао адмирал
Миклош Хорти.
45
Устав РСФСР је донет само за подручје Русије, јер је СССР створен крајем 1922. године, а
први устав целог СССР-а појавио се, тек, 1924. године. Устав РСФСР припада групи кратких
устава, а обухвата, осим начела већ изражених у Декларацији о правима радног и
експлоатисаног народа (чије одредбе сачињавају, у ствари, Уводни део Устава), још и општа
начела политичког система совјетске државе и организацију власти у њој.
34
радницима, сељацима и црвеноармејцима. Целокупан механизам власти био је
постављен тако да је израстао из основних совјета, у чијим рукама су биле
сконцентрисане све основне функције власти, а нарочито законодавна и извршна.
Врховни орган власти је био Сверуски конгрес совјета, са преко 1.000 депутата, с
једним редовним заседањем у две године (по својој структури, он је био једнодомно
представничко тело). Сверуски конгрес совјета је бирао из своје средине Централни
извршни комитет (ЦИК), који није био у сталном заседању (његове сесије су се
одржавале најмање једанпут годишње), већ је између два заседања, послове ЦИК-а
обављао његов Президијум, који, истовремено, имао и функцију колективног шефа
државе. Основни органи локалне власти били су територијални совјети, који су, у то
доба, имали самоуправни карактер, али принцип демократског централизма, на
основу кога је требало да буду обезбеђени односи између нижих и виших органа,
каснијом етатистичком деформацијом, брзо је био замењен административним,
бирократским централизмом.
Стварање низа нових социјалистичких република, довело је, 1922. го-дине, заједно
са РСФСР, до конституисања Савеза Совјетских Социјалистичких Република. Друго
заседање Сверуског конгреса совјета СССР-а, као врховног органа новоформиране
државе, усвојило је 1924. године први Устав СССР-а46, који је важио све до 1936.
године, када је донет нови Устав. Доследно примењујући принцип права народа на
само-опредељење, Устав СССР-а је садржавао и једну одредбу неуобичајену за уставе
федеративних држава - право савезних република на отцепљење од СССР-а. У оквиру
савезних република постојале су аутономне републике (које нису имале право на
иступање из СССР-а) и аутономне области47. Структура власти није била битно
промењена, јер су и даље постојали Конгрес 48, Централни извршни комитет (као
његов извршни орган)49 и Президијум, у чијој улози није било битнијих промена.
Врховни суд СССР-а је био највиша правосудна инстанца, са неким надлежностима 50
које асоцирају на уставно судство.
Децембра 1936. године, одржано је VIII ванредно заседање Свесавезног
конгреса совјета, на коме је усвојен Устав СССР-а, а који је, уз неке измене, остао на
снази све до 1977. године. Основна карактеристика овог Устава није била изражавање
програма који тек треба реализовати, него фиксирање постигнутог степена
друштвеног развоја, док су у његова основна начела спадала (као темељ самог
Устава): 1) државна социјалистичка својина; 2) ликвидација незапослености; 3) право
на рад и друга основна права грађана; 4) ликвидација антагонистичких класа; 5) равно-
правност народа и народности; 6) ликвидација свих привилегија и 7) обезбеђење свих
материјалних услова за реализацију наведених права.

46
У својим основним поставкама, Устав СССР-а из 1924. године, представљао је својеврсну
рецепцију Устава РСФСР, јер је, у целини, преузео његова битна решења и конструкцију
основних органа власти и управе. Као нове одредбе могу се навести оне, које су се односиле на
федерацију, која је постављена као израз слободне воље народа савезних република.
47
И аутономне републике, и аутономне области, представљале су нарочити облик политичко-
територијалне аутономије.
48
Сада Свесавезни, уместо Сверуски.
49
Док је Конгрес задржао једнодомну структуру, ЦИК, у складу са начелом федерализма, добио је
дводомну структуру, у којој је други дом био типични дом федерације.
50
Одлучивање о уставности републичких аката, расправљање сукоба надлежности између
република и друго.
35
 Устав СССР-а из 1936. године је имао 146 чланова, подељених на XIII
поглавља, а СССР је био социјалистичка држава радника и сељака, чију су базу
чинили Совјети, настали као израз ликвидације капитализма и успостављања
диктатуре пролетаријата. Економску основу земље су чинили социјалистички
економски односи, који су се изражавали у три основна својинска облика: 1) државна
социјалистичка својина, као основни и најважнији својински облик; 2) колхозна
својина и 3) лична својина. СССР је био федеративна држава добровољно уједињених
и равноправних народа, коју је сачињавало 15 република 51. Врховни законодавни
орган је био Врховни совјет, састављен од Савезног совјета и Совјета националности,
који су, као домови, били потпуно равноправни. Функцију колективног шефа државе
и супститута Врховног совјета између два заседања вршио је Президијум, кога је
бирао Врховни совјет, док је врховни орган државне управе био Министарски савет,
кога је, такође, бирао и разрешавао Врховни совјет52. Посебна пажња је била
посвећена улози Комунистичке партије у друштвеном животу.

5. СОВЈЕТСКА УСТАВНОСТ ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

Други светски рат (1939-1945.) представља почетак савремене фазе у развоју

светске уставности, која траје све до данашњег дана, јер друштвено-економске и
политичке промене, које су поводом овог рата и после њега наступиле, битно су
измениле слику света. Социјализам је обухватио већи број држава, а колонијални
систем на коме је почивала светска превласт најважнијих капиталистичких
метропола, потпуно је разбијен. Уместо њега, појавила се група новоослобођених
земаља, док је ударна песница империјализма - фашистичка аутократија, потпуно
уништена. Најзад, битно је промењена и слика односа у старим капиталистичким
земљама и повећан је општи значај и утицај радничке класе. Све то, као и други, непо-
менути фактори, довело је до ситуације да је начело уставности постало, са ретким
изузецима, готово универзално, а број писаних устава се вишеструко повећао. Од
скоро 200 независних држава света 53, данас је врло мали број оних које немају своје
уставе или њихови устави нису, бар, у фази доношења.
За потребе нашег рада, анализираћемо само социјалистичке уставе, с обзиром
да је одлика социјалистичких земаља тог периода, између осталог и то што је већина
њих добила своје прве уставе, већ у првим данима по завршетку Другог светског
рата54. То, нарочито, важи за све источноевропске земље, које, на први поглед,
испољавају велику сличност. У другој половини осамдесетих година започели су јаки
унутрашњи покрети у свим источноевропским социјалистичким земљама и у СССР-
у, који су захтевали суштинску друштвену реформу. Током 1989. и 1990. године

51
У оквиру савезних република постојале су аутономне републике и области, односно
национални окрузи, као аутономне јединице са различитим степеном аутономије.
52
У пракси, Министарски савет је био најмоћнији орган и стварно средиште најважнијих
политичких одлука.
53
Данас, у свету постоје 194 независне државе, од којих су 193 чланице Уједињених нација (све
државе осим Ватикана). У Европи постоје 44 независне државе, у Азији 47, у Африци 54, у
Америци 35 и у Океанији 14. Поред независних држава, у свету постоји још 70 зависних и
спорних територија, као и 1 протекторат Уједињених нација (Косово и Метохија).
54
Изузев Кине и Кубе.
36
срушен је у свим источноевропским земљама једнопартијски систем и неопозиво
напуштена оријентација тзв. "реалног социјализма".
У општем развитку тих земаља већина аутора 55 запажа два, односно три
периода општег развоја, који су, истовремено, карактеристични и за њихов уставни
развитак. Прва етапа, која почиње одмах после завршетка рата, завршава се,
отприлике 1949/1950. године. У њој се врше основне демократске реформе 56 и доносе
први устави. То је уследило у ФНР Југославији 1946, Албанији 1946, Бугарској и
Пољској 1947, Чехословачкој и Румунији 1948. године и у Мађарској 1949. године. Ти
устави изражавају већ споменуту концепцију "народне демократије" и, у домену
друштвено-економских односа, заснивају се на паралелном постојању три сектора
привреде: државном, задружном и приватном. У другој етапи развоја тих земаља
изражавају се, до највишег степена, елементи стаљинистичке деформације
социјализма. Већ 1950. године Албанија доноси нови устав, а Румунија и Пољска то
чине 1952. године. У периоду који отпочиње после 1956. године и који се може
сматрати трећом етапом, на почетку је било мало уставних промена, иако су
друштвени односи еволуирали и чињени су велики напори у правцу превазилажења
бирократских деформација. За ту епоху су карактеристични Устав Чехословачке из
1960. године и Устав Румуније из 1965. године, који напуштају превазиђену
концепцију "народне демократије" и у званичном називу земље користе назив "соција-
листичка република". Такође, уочљиво је и инсистирање на демократизацији државе
и друштва, на пуном обезбеђивању индивидуалних права и слобода, али и на
задржавању дотадашњег односа између централних и локалних власти (државно руко-
вођење привредом уз централистичко планирање).
У социјалистичке уставе те епохе спада и Устав Народне Републике Кине 57,
који је усвојен од стране Свекинеског националног конгреса 1954. године. Целим
животом земље доминирала је јака централизована државна машина, којом је
руководила Комунистичка партија Кине, без икаквог самоуправљања, нити
озбиљнијег разматрања проблема деетатизације. Устав је обухватао и једну листу
грађанских права и дужности, чији је значај јако релативизован, јер су, фактички,
извор права представљале политичке директиве. После тог првог Устава, Кина је
имала још велики број уставних промена, али је, истовремено, константно ширен
раскорак између нормативног и стварног. Коначно, ову групу устава завршавамо са
неколико напомена о уставном уређењу Кубе. Кубанска револуција, успешно
окончана 1. јануара 1959. године, довела је до успостављања прве социјалистичке
државе на читавој западној хемисфери, што је нарочито појачало њен значај, али и
донело изузетно велике спољно-политичке тешкоће. Иако релативно краткотрајан,
досадашњи развитак Кубе одликује врло жива уставотворна и, уопште, нормативна
делатност. Првобитни текст Устава је усвојен, већ после нешто више од месец дана од
преузимања власти.58 То је Основни закон Кубанске Републике, који је, у ствари,

55
Код нас је то први уочио проф. др Најдан Пашић, Упоредни политички системи, Институт за
политичке студије, Београд, 1981.
56
Аграрна реформа, национализација индустрије, изградња демократског политичког система и
ликвидација фашистичких елемената.
57
Путеви развоја кинеске револуције су били веома специфични, тако да се карактеристике
Устава Кине и њене друштвене и политичке структуре, не могу нигде на другом месту срести.
Ова револуција је, уствари, почела још 1912. године, а завршена је победом, тек, 1949. године.
58
Тачније речено, до усвајања овог Устава дошло је 7. фебруара 1950. године.
37
представљао текст демократског Устава из 1940. године, фактички анулираног за
време Батистине диктатуре. У том тексту извршено је неколико битних измена и то,
пре свега, ради омогућавања: 1) конфискације имовине контрареволуционара; 2)
експропријације поседа латифундиста, који су у својим рукама држали основна бо-
гатства Кубе и 3) национализације домаћег и страног капитала.

6. УТИЦАЈ СОВЈЕТСКЕ УСТАВНОСТИ НА ДОНОШЕЊЕ УСТАВА У

ПОСЛЕРАТНОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ

С обзиром да је Србија била саставни део све три југословенске државе, 59

утицај СССР-а и његове правне теорије (где је Русија имала одлучујућу улогу) је био,
посебно у првим годинама после Другог светског рата, изузетно велики на
југословенску (српску) уставност и правну науку. У утемељивању Организације
уједињених нација учествовала је и Југославија, која је подржавала СССР, као велику
светску силу, идеолошки најближу, на коју је и међународно била ослоњена, па је,
отуда, све до 1948. године (Резолуција Информбироа), зависно од држања ове силе
према ОУН-у, показивала извесну уздржаност у односу на ову светску организацију.
Имајући у виду да је у тадашњој Југославији (наравно, и Србији) постојао партијски
монизам (Комунисти су били једина политичка партија), по угледу на СССР и друге
земље социјалистичког блока, идеолошки рад КП Југославије је имао снажна обележја
совјетског утицаја. Отуда је и Стаљин сматран, поред Маркса, Енгелса и Лењина,
четвртим највећим представником марксизма, што је касније, после разлаза са
Информбироом у основи промењено.
У једнопартијским системима, теоријска и идеолошко-политичка активност,
принципијелно гледано полази од праксе такве државе и непосредних задатака
владајуће партије. Тако је било и у послератној Југославији и КПЈ (касније
преименованој у СКЈ). Наиме, постојање искуства СССР-а и идеализација његовог
уређења, а посебно идеолошко-политичка сличност (блискост) између Комунистичке
партије Југославије и Свесавезне комунистичке партије (бољшевика), имали су за
последицу да је постојао велики интерес за изградњу наше државе и економије по
угледу на совјетску државу и њену економију. Због тога је из Москве стизала
литература, која је била посвећена овим и другим питањима, коју су непосредно
анализирали и преносили своје искуство совјетски кадрови, који су боравили у нашој
земљи, док су југословенски руководиоци извесно време боравили у СССР-у и на
основу совјетске литературе доносили решења за многа питања послератног развоја.
То су, најчешће, биле анализе, интерпретације и глорификације совјетског искуства и
руководства на челу са Стаљином. Принцип демократског централизма је
представљао основу на коме је почивала организација југословенских комуниста, а
заснивао се на руковођењу из једног центра, што је довело до срашћивања партијске
и државне власти. Тако је КПЈ постала основна снага политичког система и носилац

59
Прва југословенска држава – Краљевина СХС, створена 1. децембра 1918. године, а променила
име у Краљевина Југославија 3. октобра 1929. године; Друга југословенска држава – ДФЈ,
добила име на Другом заседању АВНОЈ-а 29. новембра 1943. године, а променила име у ФНРЈ
29. новембра 1945. године, док је 1963. године добила име СФРЈ, које је задржала и Уставом из
1974. године; Трећа југословенска држава – СРЈ, створена 27. априла 1992. године и постојала
до 4. фебруара 2003. године, када је Уставном повељом створена државна заједница СЦГ.
38
огромне друштвене моћи и поред чињенице да она није споменута у првом
послератном уставу, Уставу ФНРЈ, донетом 1946. године.60
Овај Устав је успоставио систем, чији је општи узор био систем СССР-а, тако
што је извршено, практично, усвајање совјетских уставних и, уопште, политичко-
правних решења. Наиме, основна уставна концепција, као и неке институције,
преузети су из совјетског устава, тако да је држава (са својим органима) добила улогу
руководеће (неприкосновене) снаге целокупног друштвеног живота, а то је у пракси
довело до свемоћи државне и партијске бирократије. Централистичка структура
водеће (и једине) политичке организације – КПЈ, довело је до централистичког
устројства целог друштва.
Совјетски Савез је био идеализован као пример успешне изградње новог
друштвено-економског поретка, па је све то имало за последицу велики утицај
совјетског права на тадашње југословенско право. То значи и да је руска правна наука
имала велики значај за развој српског права, јер су Руска СФСР (данас Русија) и
Србија (раније, као чланица Југославије, а данас као самостална држава), увек имале
блиске односе и одржавале тесну сарадњу, пре свега, у друштвеним и природним
наукама, што је, данас, све више изражено. То се одразило и у области уставног права,
тако да су све земље тзв. Источног блока, већ у првим данима после Другог светског
рата, добиле своје прве уставе које су, уствари, биле копије Устава СССР-а из 1936.
године, што је настављено и касније, са Уставом СССР-а из 1977. године. Наравно,
утицај овог последњег Устава на друге уставе социјалистичких земаља је био мањи,
али ипак веома значајан, с тим што је временом слабио, све до слома социјализма
крајем 80-их година XX века, формирања независних држава и доношења њихових
нових устава.
На основу напред наведеног, може се закључити да је совјетска уставност
добровољно "пресађивана" у југословенску уставност, а то се односило и на
целокупну правну науку, као и на све друге области друштвеног живота. Међутим,
врло брзо се схватило да тај пресађени систем није омогућавао сопствену иницијативу
и да је робовао готовим решењима, подстичући догматски начин размишљања, што је
изазивало одређене (додуше, потмуле и нејасно дефинисане) отпоре у култури,
привреди, на селу и слично. Очигледно је да су утицаји, како совјетске теорије, тако
и њене праксе, били више него приметни, јер је јавно тужилаштво било
централизовано, Президијум Народне скупштине61 је био само обична декорација, док
су органи локалне самоуправе били извршиоци воље виших државних органа.
Народна скупштина ФНРЈ сазивана је, углавном, два пута годишње, а Влада је у
својим рукама (као извршни орган) имала законодавну иницијативу. Све је то довело
до јачања бирократизма на свим нивоима и свемоћи одређених лица која су
спроводила агитацију и пропаганду у култури и просвети, јачању администрације,
органа власти, спорости решавања из централних руководстава, гашења локалне
самоуправе и слично.
После сукоба југословенског руководства са совјетским руководством и
Резолуције Информбироа из 1948. године, дошло је до заокрета у унутрашњој и
спољној политици тадашње Југославије. Основни закон о управљању државним
предузећима и вишим привредним удружењима од стране радника из 1950. године,

60
То је четврти југословенски устав, а први социјалистички.
61
Овај Президијум је имао свој пандан у СССР-у и потпуно је личио на њега.
39
најавио је значајне промене у државној организацији и привредном систему,
озваничене Уставним законом о основама друштвеног и политичког уређења ФНРЈ и
савезним органима власти из 1953. године. Наиме, промене до којих је дошло у
области привредног, политичког и друштвеног уређења Југославије у периоду 1946-
1953. године, прво су регулисане законима, а затим и овим Уставним законом, који је
изменио и укинуо знатан део Устава из 1946. године (овај Устав није укинут у целини).
Те 1953. године постављени су нови односи између федерације и република, власт је
организована на другачијим основама, а Југославија је дефинисана као
социјалистичка демократска савезна држава суверених и равноправних народа.
Извршене су бројне промене, сагласно тренутку у коме се држава налазила, дата је
знатно већа власт савезној Народној скупштини, а све је то представљало основу за
доношење будућег Устава СФРЈ из 1963. године.62
У овим уставним документима, као и у Уставу из 1974. године, има много мање
утицаја совјетске уставности, јер је држава изграђивана на новим основама који,
додуше, нису у свим републикама прихваћени на одговарајући начин, а нека од
"решења", уграђених у наведене уставе (посебно у овај последњи из 1974. године, који
се често назива "Гробаром Друге Југославије"), нису била позната у упоредној
уставности или су била веома тешко спроводива, као на пример: делегатски систем,
друштвени договори и самоуправни споразуми, несвојинска концепција друштвене
својине (свачије и ничије), колективна одговорност, договорна економија и слично.
Крајем осамдесетих година дошло је до распада социјализма, изазваног револуцијом
у шест држава тадашњег Источног блока (Пољској, Мађарској, Источној Немачкој,
Бугарској, Чехословачкој и Румунији) 1989. године, после чега је дошло до распада
Совјетског Савеза и Југославије и пада комунистичког режима у Албанији – за ове
догађаје се користи израз "Пад комунизма у Источној Европи", с обзиром да
комунистичке владе још увек постоје у Кини, Северној Кореји, Куби и још неким
државама. Све је то утицало да се изврше значајне промене и у Републици Србији,
која је, озваничила фактичко стање и промене настале почетком осамдесетих. Тако је
Уставом СР Србије из 1990. године, уведен партијски плурализам и омогућен
вишепартијски систем, а после убрзаног одвајања и сецесије појединих бивших
југословенских република, Уставом из 1992. године формирана је Савезна Република
Југославија, као трећа југословенска држава, састављена само од две чланице – Србије
и Црне Горе. Напуштен је систем организације власти по принципу јединства власти
и прихваћено начело поделе власти. Направљена је нова организација законодавне и
извршне власти и извршене бројне промене, сагласно тренутку у коме се држава
нашла без утицаја совјетске или неке друге доктрине. Наравно, то не значи да је однос
са Русијом прекинут или сарадња онемогућена. Напротив, после бројних, великих
"тектонских" поремећаја на политичком плану Европе, неколико ратова, распада
бивших и формирања нових држава, Република Србија има изузетно плодотворну
сарадњу са Руском Федерацијом у скоро свим областима друштвеног живота, тако да
међусобни утицај, а посебно утицај Русије на Србију у циљу даљег развоја на свим
нивоима, постоји и данас.

62
Петрановић, Б., Историја Југославије 1918-1988, Трећа књига – Социјалистичка Југославија
1945-1988, Нолит, Београд, 1988.
40
 ЗАКЉУЧАК

На основу свега наведеног можемо закључити да је однос Русије и Србије као

православних земаља у којима живи већински руски и српски народ, одувек био
прожет сарадњом, узајамним разумевањем и помагањем, што само потврђује њихову
блискост у сваком погледу – језичком, културном, историјском, религијском, као и
научном. Према неким проценама, после Октобарске револуције из 1917. године је
око 2.000.000 Руса напустило своју земљу, док је скоро 40.000 њих дошло у
Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, највише у Београд и друге веће српске градове.
Они су дочекани раширених руку и са добродошлицом, због вишевековних братских
односа, а посебно због изузетног поштовања краља Александра Карађорђевића према
убијеном руском цару Николају, који му је био кум. Такође, краљ и принц Ђорђе су
били руски кадети, а руска царска породица је имала посебан однос према династији
Карађорђевић, поштујући оно што је Александар урадио за придошле руске
емигранте. Марија Фјодоровна, мајка цара Николаја, завештала је југословенском
монарху икону Пресвете богородице Филермоса, коју је насликао Св. Апостол Лука,
шаку Св. Јована Крститеља и делић часног крста. Ове светиње су предате краљу
Александру 1928. године, после смрти руске царице у Копенхагену. Имајући у виду
да је између два светска рата у Србију дошао изузетно велики руских научника,
уметника, војних лица, професора основних, средњих и високих школа, занатлија и
других, утицај Русије на развој Србије је био немарљив, посебно у ситуацији када је
Србија, после 1918. године, изашла исцрпљена и разорена из Балканских ратова и
Првог светског рата, у коме је доживела демографску катастрофу, изгубивши скоро
1,3 милиона становника. Тај утицај је био, такође, изузетно велики и у друштвеним
наукама, а посебно у развоју правне науке.

ЛИТЕРАТУРА

1. Пашић, Н., Упоредни политички системи, Институт за политичке студије,

Београд, 1981.
2. Петрановић, Б., Историја Југославије 1918-1988, Трећа књига –
Социјалистичка Југославија 1945-1988, Нолит, Београд, 1988.
3. Стучка, П.И., Пашуканис, Ј.Б., Разумовски, И., Вишински, А.Ј., Нав. дело, стр.
XXII.
4. Стучка, П.И., Пашуканис, Ј.Б., Разумовски, И., Вишински, А.Ј., Совјетске
теорије права, Глобус, Загреб, 1984, стр. XVII.
5. https://sr.m.wikipedia.org›sr-ec ›Ustav_SSSR Устав СССР — Википедија,
слободна енциклопедија
6. https://sr.m.wikipedia.org/sr-ec/Мађарска_Совјетска_Република
7. https://sr.m.wikipedia.org/sr-ec/Државе_чланице_Организације_уједињених_

41
 THE INFLUENCE OF RUSSIAN LEGAL SCIENCE ON THE
DEVELOPMENT OF SERBIAN LAW

Abstract: The authors point out, first of all, the main representatives of Soviet legal theories,
which were active at the end of the 19th and in the first half of the 20th century. This refers
primarily to P.I. Stučku, J.B. Пашуканиса, И. Razumovsky and A.Y. Višinski, as well as
their studies, which were published in the 1920s (in the third decade of the XX century), and
which were published together in a collection entitled "Soviet theories of law". This is the
so-called "Early Theory of Law" (1917-1928), which has been criticized by many other
theorists, opposing theoretical positions, such as Hans Kelzen (one of the most important
civil law theorists), John Hazard, Umberto Cheroni and others. . This theory developed
rapidly for only ten years, and then, in parallel with the establishment and stabilization of
Stalin's government, it was sharply criticized and suppressed. The ideological closeness of
the Yugoslav communists and the "first country of socialism" was one of the strongest ties
between Yugoslavia and the Soviet Union. Namely, the Communist Party of Yugoslavia,
from the very beginning of its activities, was based on the success of the ideas of the October
Revolution of 1917. Already in 1918, the Constitution of the RSFSR was adopted, and after
the creation of the USSR in 1922, its first Constitution was adopted in 1924.

Key words: Russia, Serbia, law, constitution, Soviet theories of law, socialism, Yugoslavia,
revolution

42
 УТИЦАЈ РУСКИХ УМЕТНИКА НА РАЗВОЈ ОПЕРЕ И БАЛETA
НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА У БЕОГРАДУ

ВЛИЯНИЕ РОССИЙСКИХ АРТИСТОВ НА РАЗВИТИЕ ОПЕРЫ И

БАЛЕТА НАЦИОНАЛЬНОГО ТЕАТРА В БЕЛГРАДЕ

Радмила Бакочевић, Проф.емеритус,63

Наташа Јовић Тривић, др.ум.64

Апстракт: Рад под називом Утицај руских уметника на развој Опере и Балета
Народног позоришта у Београду има за циљ да прикаже немерљив допринос који су
руски уметници имали у стварању и развоју Опере и Балета Националног театра, али
и оперске и балетске уметности у Србији.
Почетком прошлог века, промене, сукоби и пад Руског царства, покренули су више од
два милиона људи да нађу спас ван домовине, а велики број који се обрео у Србији је
оставио неизбрисив траг на свеобухватни развој земље, пре свега на пољу науке,
културе и уметности. У овом периоду Народно позориште доживљава значајне
промене доласком врхунских позоришних уметника са којима су постављени темељи
модерног сценског израза код нас. Опера Народног позоришта је отпочела своју
самосталну делатност 1919. године, а Балет је одиграо своју прву целовечерњу
представу 1923. године. Формирање ова два ансамбла је било незамисливо без руских
оперских певача и балетских играча, потоњих педагога који су заслужни за развој
оперске и балетске уметности у Србији.
Намера рада је да се систематичним истраживањем архивске грађе Народног
позоришта, методом анализе садржаја и историјским методом, истакне значај
стваралаштва руских уметника у Србији и њихово наслеђе сачува од заборава.

Кључне речи: уметност, култура, опера, балет

Аннотация: Работа под названием «Влияние русских артистов на развитие оперы и

балета Национального театра в Белграде» направлена на то, чтобы показать
неизмеримый вклад русских артистов в создание и развитие оперы и балета в
Национальном театре в Сербии. В начале прошлого века перемены, конфликты и
падение Российской империи переместили более двух миллионов человек на поиски
спасения за границу, а большое количество оставшихся в Сербии людейоставили
неизгладимый след во всестороннем развитии страны, особенно в науке, культуре и
искусстве. В этот период Национальный театр переживает значительные изменения с
приходом лучших театральных артистов, которыми были заложены основы
современного сценического самовыражения в нашей стране. Опера Национального
театра начала свою самостоятельную деятельность в 1919 году, а балет поставил свой
первый полнометражный спектакль в 1923 году. Формирование этих двух ансамблей
было немыслимо без русских оперных певцов и артистов балета, а позже и педагогов,
ответственных за развитие оперного и балетного искусства в Сербии. Цель статьи

63
Професор Емеритус Универзитет у Крагујевцу и почасни је Доктор наука Универзитета у
Сарајеву,
64
првакиња Опере Народног позоришта у Београду,
43
состоит в том, чтобы подчеркнуть важность произведений русских художников в
Сербии путем сохранения архивов Национального театра, метода контент-анализа и
исторического метода, а также сохранить их наследие от забвения.

Ключевые слова: искусство, культура, опера, балет

1. УВОД

„Њихов долазак био је велика несрећа за њих, али велика срећа за нас и нашу тек
створену, ратом разорену и опустошену земљу. Готово да није било дела града где
није доспео неки Рус, лекар или професор.“
Матија Бећковић

Србију и Русију повезују дуге историјске везе вековима уназад, нарочито од

времена Петра Великог, почетком 18.века. Интензивне политичке, привредне,
културне и духовне везе настају током 19. и 20.века 65, кадa су Први светски рат,
Октобарска револуција, Грађански рат и пад Руског царства, покренули више од два
милиона људи да спас нађу изван граница Русије.
Први већи таласи избеглица из Русије почели су у априлу 1919. и наставили се
у наредним годинама. Специфична социјална структура руских избеглица била је
особеност коју су истицали савеменици и каснији историчари, указујући на значај
руских избеглица на развој културе и уметности у земљама у којима су се задесили.
У годинама када је рурална, сиромашна, изгладнела и ратом изморена Србија,
била на тешком путу опоравка, појавила се група изузетно образованих појединаца,
који су у Русији припадали високим друштвеним слојевима. У то време у Србији је
недостајало квалификованог кадра у свим областима, па су руски стручњаци изузетно
добро прихваћени.
Србија је примила око 100.000 емиграната, а највећа руска заједница
формирана је у Београду. Захваљујући изузетном људском потенцијалу руских
емиграната, град је замениo обрисе оријенталног модерним изгледом европске
престонице. Развоју здравства, науке, архитектуре, привредног живота и научних и
културних установа, придружило се и Народно позориште у Београду које је
захваљујући руским уметницима постало установа европског ранга.
У историји Народног позоришта, први руски уметници се спомињу као гости
са путујућим трупама. Међу њима се појављује Александар Андрејев редитељ, учeник
Станиславског66 и члан Московског худежественог театра, кога је после гостовања

65
Мирослав Јовановић,Руска емиграција на Балкану (1920-1940),Чигоја штампа, Београд 2006.
66
Константи́н Серге́евич Станисла́вский (1863-1938), руски позоришни глумац, театролог и
режисер. Оснивач је Художественог театра у Москви 1898., уметнички руководилац и идеолог
тог позоришта до краја живота. Као велики позоришни иноватор имао је значајан утицај на
савременике. Развио је чувени „Систем“ који се фокусира на развој карактера на сцени.
44
путујуће трупе Лидије Јаворске67 у Београду, позвао тадашњи управник Милан Грол68
за главног редитеља Народног позоришта.69
Уметници и позоришни радници су се у то време сусретали са читавим низом
проблема, од неадекватног простора, мањка стручног особља, до публике чије
културне праксе и естетске навике нису блиско повезане са позориштем, а нарочито
са оперском и балетском уметношћу. Стога су ови уметници били уједно и мисионари,
едукатори и креатори културног живота српске престонице.

2. НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ У БЕОГРАДУ НА ПУТУ МОДЕРНОГ ТЕАТРА

Народно позориште у Београду је основано 1868.године и на репертоару су

биле углавном драмске представе, а касније „комади са певањем“. Ансамбл се
састојао од истакнутих глумаца већ постојећих професионалних театара са нашег
говорног подручја и од одабраних уметника из већих путујућих позоришних дружина.
Првих деценија, у неразвијеном Београду било је мало представа, а игране су са врло
скромним средствима. Глумци би научили текст и договарали међусобно мизасцен,
играли у неколико типизираних декора, а глумили у сопственим костимима. Глумице
су добијале мали додатак на плату да би могле да употпуне своју гардеробу за потребе
представа70.
У периоду непосредно пре Првог светског рата, Народно позориште
доживљава значајне промене, а пре свега формирање сценског израза и подизање
захтева у креирању репертоара као естетског идентитета које свако позориште мора
да има. Остварењу овог циља је умногоме допринео руски редитељ Александар
Андрејев уводећи Народно позориште у савремене европске токове. 71
Александар Иванович Андрејев (Алекса́ндр Ива́нович Андре́ев; 1875-1940).
Био је ученик К.Станиславског, глумац Московског худежественог театра од 1898. до
1906. године и члан Удружења за уметност и књижевност К.С.Станиславског. Радио
је као редитељ у позоришту Л.Б.Јаворске од 1907.до 1909.године, затим у Тбилисију,
Лондону и Београду. Након гостовања у Београду 1907.године, позвао га је тадашњи
управник Милан Грол, да се да се придружи ансамблу и преузме дужност главног
редитеља и директора позорнице Народног позоришта 72.
Андрејев је био први професионални редитељ у Народном позоришту, врло брзо је
научио српски језик и својим изузетним знањем створио велики ауторитет и
дисциплину у ансамблу. Први је увео књигу режије и приступао глумцима на сасвим
нов, до тад непознат начин: студиозно сагледавање ликова, њихових међусобних

67
У овом периоду су гостовале глумачке трупе из разних крајева Европе, а сматране су за
истински кадар преданих љубитеља драмских уметности и биле узор за формирање глумачких
ансамбала.
68
Милан Грол (1876-1952) српски и југословенски књижевник и политичар, председник
Демократске странке од 1940. године, дугогодишњи драматург и управник Народног
позоришта у Београду.
69
Цисана Мурусидзе, 125 година Народоног позоришта у Београду, (Српска академија наука
и уметности, Београд 1994. стр. 77)
70
Архив Народног позоришта у Београду,
71
Цисана Мурусидзе, 125 година Народног пооришта у Београду“,Српска академија наука и
уметности, Београд, 1994. стр. 77.
72
Рашко В. Јовановић, „Руски темељ српске сцене“, Печат, (Београд, август 2011.)
45
односа и проналажење заједничког глумачког стила.73 Режије Андрејева су биле
запажене као одраз редитељског стила художественика. Андрејев је увео двоструку
поделу улога, као и правила Станиславског да се укину кориснице, забрани улазак у
позоришну салу током представе и да публика не аплаудира пре краја представе.
Доласком Андрејева омогућен је одређени број костима из царских позоришта у
Петрограду.
Посебно занимљиве су биле две оперске режије: 1913. Вердијев Трубадур у
којој је „... једним махом прекинуто са традицијом и унесен живот на позорницу.“ 74 и
Маснеов Вертер који је уједно био и његова последња режија у Београду. Иако је у
Београду радио свега три сезоне, оставио је дубок траг у српском позоришном животу.
Владимир Владимирович Баљузек (Влади́мир Влади́мирович Баллюзек;
1881-1957), сликар и сценограф, дошао је по позиву Андрејева како би заједно
разрађивали и решавали сценски простор. Баљузек је рођен и школовао се у
Петрограду, а због учествовања у раду револуционарних кружока после 1905. године,
прогнан је из Русије. Отишао је у Немачку и продужио сликарско образовање, затим
у Париз где је радио у позоришним сликарницама и коначно се појављује у Народном
позоришту у Београду као први професионални сценограф.
На жалост, деловање Андрејева и Баљузека је прекинуло избијање Првог
светског рата и обојица су се вратила у домовину. Након повратка у домовину,
Андрејев се бавио педагошким радом у Позоришно-музичкој школи Римски –
Корсакова и Позоришном студију Јермолове, а документација о његовом раду се чува
у Музеју МХТ. Баљузек се прославио као истакнути филмски сценограф.
Након Великог рата делатност руских редитеља, сценографа, костимографа,
оперских и балетских уметника, обележила је позоришни живот Београда. Улога
руских глумаца у том погледу је нешто мања због језичке баријере. 75
Јуриј Љвович Ракитин (Юрий Львович Ракитин; 1882-1952), истакнути
глумац, редитељ, педагог и теоретичар позоришта и свакако један од најзначајнијих
руских уметника који су емигрирали у Србију после Октобарске револуције. Рођен је
у Харкову, а школовао се у Калуги, Иркутску, Москви и Петрограду. Током
Октобарске револуције напушта домовину, 1921. долази у Београд и до краја живота
остаје посвећен српском позоришту. Био је ученик Императорске театарске школе у
Петрограду и асистент чувеног авангардног руског редитеља Мејерхољда. 76
Ракитин је дао велики допринос развоју српског позоришта и пренео му
искуства из сарадње с Константином Станиславским и Всеволодом Мејерхољдом.
Међутим, највећи допринос српској театрологији Ракитин је дао својим оригиналним
уметничким поступком, који је током више од три деценије рада у Београду, Новом
Саду, Шапцу и Вршцу манифестовао у постављању више од 150 драма и опера,

73
Цисана Мурусидзе, „125 година Народног позоришта у Београду“, Српска академија наука
и уметности, Београд, 1994. стр.77.
74
Рашко В.Јовановић, „Руски темељ српске сцене“, Печат, Београд, август 2011.
75
Јовановић, М., „Руска емиграција на Балкану 1920-1940“, Чигоја штампа, Београд, 2008.
76
Все́волод Эми́льевич Мейерхо́льд (1974-1940), руски позоришни глумац, редитељ и
позоришни продуцент. Бавио се провокативним позоришим експериментима и симболизмом
у неконвенционалном позоришном окружењу и његов рад се сматра за темељ модерног
авангардног театра у свету. Током Велике чистке 1940. године је ухапшен, мучен и погубљен.
46
сарађујући с великим глумцима тога доба, попут Жанке Стокић 77, Пере
Добриновића 78, Раше Плаовића79 и других.
За све време живота и рада у Србији Ракитин је писао дневнике, нацрте за
неостварену замисао целокупног мемоарског дела, коментаре о познатим личностима
из света позоришта с којима је сарађивао или чији је рад пратио, утиске о комадима
које је сам режирао, као и о стваралачким постигнућима других редитеља. Бележио је
примедбе на књиге које је прочитао, писао чланке о различитим аспектима
позоришног живота за неколико домаћих и руских емигрантских часописа,
размишљања о друштвено - политичкој стварности његовог доба, а оставио је и писма
и текстове крајње интимног карактера, о породици и пријатељима, као и записе друге
провенијенције80
Прва Ракитинова представа у Народном позоришту је била опера Травијата
Ђ.Вердија 1921.године. Премда је ангажован као драмски редитељ, режирао је и
Фауста Шарла Гуноа, Офенбахове Хофманове приче и Бизеову Кармен, Сузанина
тајна Ермана-Волф Ферарија, Кнез Игор Бородина, Кнегиња Маја Петра Крстића,
Вањка кључар Николаја Черепњина81 и две опере Петра Иљича Чајковског Пикова
дама и Евгениј Оњегин82
Јуриј Ракитин је у Народном позоришту у Београду и у српском позоришту
уопштено, оставио немерљив траг преносећи читаву једну блиставу позоришну епоху,
несагледану у свим својим значењима ни до данас. Са доласком Ракитина у Београд и
његовим високим позоришним стандардима, позорница више није само простор за
игру где се догађају покрети и акције, већ је то позорница личности, а сцена неопходни
визуелни део која подиже ефекат глумчеве игре и наглашава идеју представе.
У позоришним годишњацима назив Сликарница Народног позоришта се
помиње први пут 1924. године а заслуга припада руском уметнику, емигранту.
Леониду Михајловићу Брајловском (Леони́д Миха́йлович Браило́вский (1868-1937),
архитекта, сликар, сценограф, декоратер и педагог, дипломирао је Архитектонски
одсек на Ликовној академији у Петрограду, био је позоришни сликар и један од пет
водећих сценографа у земљи. Са супругом Римом је напустио Русију 1917., а у Београд
дошао 1921. Ангажован је за шефа сликара, сценографа и костимографа у Народном
позоришту. Сценографије Браиловског су превасходно илузионистичке, богате

77
Живана - Жанка Стокић (1887 - 1947), српска глумица, позната по тумачењу ликова из
Нушићевих дела, невина жртва комунистичког режима 1947. године осуђена због сарадње са
окупатором, а 2009.године рехабилитована одлуком Окружног суда у Београду.
78
Петар - Пера Добриновић (1853-1923) глумац и редитељ Српског народног позоришта у
Новом Саду и Народног позоришта у Београду.
79
Радомир – Раша Плаовић (1899 - 1977) је био српски глумац, позоришни редитељ, писац
позоришних текстова, теоретичар и позоришни педагог.
80
Тамара М. Жељски, „Рукописна заоставштина Јурија Ракитина“, докторска дисертација,
Универзитет у Београду, Филолошки факултет, 2018.
81
Никола́й Никола́евич Черепни́н (1873-1945), диригент, композитор и педагог. Рођен у
Петрограду где је завршио Конзерваториј на коме је касније и радио. Дао је значајан
стваралачки допринос европској и светској музичкој баштини. Емигрирао је у Париз
1921.године где је живео до краја живота. У Београду је била светска праизведба његове опере
„Вањка кључар“ коју је овом приликом сам дириговао.
82
Надежда Мосусова, Српски музички театар, Српски музиколошки институт САНУ,
Београд, 2013.
47
сликарске палете, наглашених облика и бројних детаља. Био је одличан цртач, добар
познавалац епоха и стилова, поседовао је високи смисао и осећај за сценски простор.
Леонид Брајловски је уважавао и ценио у позоришту сликану декорацију и самим тим
се ослањао на позоришне сликаре изванредних вредности. 83
За сликарског помоћника и костимографа је ангажована супруга Бајловског
која се сматра за првог професионалног костимографа Народног позоришта. Рима
Никитична Брајловска, рођена Шмидт (Римма Никитична Браиловская; 1877-
1959), сликар, костимограф, декоратер. Сликала је самостално и са супругом,
омиљена техника је била акварел, али се бавила и занатским радом-шивењем,
везењем, израдом таписерија и украсних плоча.
Брачни пар Брајловски су напустили Србију и преселили се у Рим 1925.
године. Леонид је највећу славу стекао сликајући аквареле са мотивима древних
рушевина, архитектонских споменика, унутрашњости храмова и палата, док се у Риму
углавном бавио копирањем старих руских икона. Дела Браиловског се налазе у
Третјаковској галерији, Руском музеју, Музеју Сорбоне у Паризу, Ватиканском музеју
и другим. Одликован је орденом Св.Саве IV степена 1923. године.
Леонид Блрајовски је уважавао и ценио у позоришту сликану декорацију и
самим тим се ослањао на позоришне сликаре изванредних вредности. 84
Ананије Вербицки (Ананий Алексеевич Вербицкий; 1895-1974), школован у
Петрограду у Уметничкој школи на одсеку декоративног сликарства, признат као
један од најбољих позоришних сликара кога је до данас београдска школа имала.
Николај Исајев (Николай Александрович Исаев; 1891-1977), сликар,
графичар, сценограф, илустратор, рођен у Одеси где се школовао, а касније у Кракову
и Петрограду. Емигрирао је 1919. и прву самосталну изложбу је имао управо у
Београду 1924. године. Након преласка у Париз, уметничко деловање се проширило
па је излагао по целом свету. Његова дела се налазе у Музеју модерне уметности у
Паризу, Музејима у Цириху и Чикагу као и у приватним колекцијама.
Владимир Жедрински (Владимир Иванович Жедринский; 1899-1974),
сценограф, цртач, илустратор, карикатурист. Рођен у Москви, студије започиње у
Петрограду а наставља на Кијевској сликарској школи. У Београд долази као млад,
маштовит и талентован уметник те врло брзо почиње са самосталним сценографским
радом. За Народно позориште је израдио преко 150 сценографија.
На позив Брајловског за првог вајара-каширера долази Владимир
Загородњук (Владимир Павлович Загороднюк; 1889-1976), скулптор. Рођен је у Одеси
где је и завршио Уметничку школу, а вајарство у Паризу на Националној академији
ликовних уметности. Вратио се у домовину да би учествовао у Првом светском рату,
а касније 1920.године је емигрирао у Србију. Поред сценографија радио је портрете,
надгробне споменике, украсе на зградама укључујући и маузолеј Карађорђевића на
Опленцу, аутор је лика ратника на Споменику Ослободиоца Београда и друго. Након
одласка брачног пара Браиловски у Рим, постаје директор сликарске радионице.
Добар скулптор, познавалац стилова и сценске архитектуре, сцену је решавао

83
Владимир Маренић, Сликарница Народног позоришта, Народно позориште Београд 1997.,
стр. 200.
84
Исто,
48
скулпторски и све изводио својом руком.85 Током година рада у Народном позоришту,
направио је сценографије за 19 драмских и 12 оперских представа.
Станислав-Сташа Беложански (Станислав Беложанский; 1900-1992),
творац макетне сценографије, позорницу гради и дели на нивое повезаним
степеништима и косинама. Убраја се међу сценографе са архитектонским осећањем и
смислом за сценски простор. Бројним експериментима архитектонског
конструктивизма сценски простор је популарно назван декором, а обликовање
сценског простора се све више назива сценографија.86
Захваљујући овим уметницима, руска сликарска школа ће још дуго година
остати узор и начин рада у београдској сликарници, а са овако добро утемељеним
основним елементима сваке позоришне представе, Народно позориште је имало
могућност да даље расте и иде у корак са савременим европским позориштима.

3. СТВАРАЊЕ ОПЕРЕ НА ВИСОКИМ ЕВРОПСКИМ КРИТЕРИЈУМИМА

Први покушаји приказивања оперских представа на сцени Народног

позоришта у Београду су били са ансамблом регрутованим из редова драмских
глумаца-певача, који су вокално-техничка искуства стицали у популарним „комадима
са певањем“, са малим позоришним хором и оркестром војних музичара.
Непосредно након завршетка Првог светског рата постоје јасне тежње да се
иде у корак са Европом, почетком сезоне 1919/20. се оснива сектор Народног
позоришта Опера са ангажованим солистима, оперским хором, оркестром и почецима
Балета.
Први агажовани Рус у Опери је био Владимир Александрович Нелидов
(Владимир Александрович Нелидов; 1869-1926). У Народном позоришту је био
ангажован као корепетитор, а радио је и као новинар и музички критичар. Завршио је
композицију код Болеслава Јаворског и аутор је сценске музике за више комада које
је поставио Ракитин. Написао је оперу Смрт мајке Југовића, међутим рукопис је
изгубљен. Посветио је живот позоришту, па је тако једном приликом „ускочио“ у
улогу Алфија у опери Кавалерија Рустикана, да би спасао представу.
Други врло значајан корепетитор је Александар Руч (Александр Ручь; 1878-
?), одличан пијаниста, познавалац вокалне технике и оперске извођачке праксе, био је
душа оперског извођачког апарата, а нарочито солистичког. Студирао је опере са
солистима и предавао их спремне за извођење. Ако је нешто било прецизно урађено и
сигурно постављено, то је онда било оно што је урадио Александа Руч. 87
На самом старту извођачке активности Опере у облику сценског постављања
оперске режије, први импулс је дао Војислав Турински88 створивши основне услове

85
Исто,
86
Владимир Маренић, Сликарница Народног позоришта, Народно позориште Београд 1997.,
стр. 200.
87
Зборник радова. Један век Народног позоришта у Београду 1868-1968., (Народно
позориште у Београду, 1968., стр. 115.)
88
Војислав Турински (1884-1933), један од пионира Опере Народног позоришта у Београду,
рођен у Врњеву у Војводини, као аустро-угарски војник пребегао је у Србију и учествовао као
српски војник у Балканским ратовима и у Првом светском рату. Са српском војском је прешао
Албанију и дошао на Крф, одакле је пребачен у Рим да се школује као певач на
Конзерваторијуму. По оснивању Опере Народног позоришта, певао је тенорске улоге првог
49
за сценско извођење оперских представа и тако стицајем околности постао први
оперски редитељ.
Међутим, даљи корак у оперској режији чини Теофан Павловски (Теофан
Бенедиктович Павловски; 1880-1936). Оперски и концертни певач, драмски баритон,
нарочито успешан у извођењу Вагнерових опера, учествовао је у извођењу
симфонијске поеме „Звона“ Сергеја Рахмањинова, под диригентском палицом самог
аутора. Био је солиста Бољшог театра у Москви. Након Октобарске револуције долази
у Београд, где се представља у операма Риголето и Евгениј Оњегин, а врло брзо је
напустио певање и посветио се оперској режији.
Скоро једну деценију је био главни оперски редитељ и током тог времена
поставио 20 оперских представа разних стилова: Пикова дама, Царска невеста, Борис
Годунов, Цар Салтан, Продана невеста, Пољубац, Јенуфа, Дон Пасквале, Бал под
маскама, Аида, Кармен, Манон, Хофманове приче, Јеврејка, Фра Диаволо, Веселе
жене Винсдорске, Холанђанин луталица, Вилин вео, Сутон, Зулумћар.
Павловски је донео богато стечено искуство на реномираним руским
оперским сценама и широко познавање стандардног руског и италијанског
репертоара. Његове режије су биле прилагођене малом хетерогеном ансамблу какав је
био ансамбл Опере Народног позоришта у свом повоју. Његов традиционалистички
орјентисан режијски стандард, заснован на принципима сценског реализма је имао
јасан систем, сигурне методе поступка, дисциплину рада, инсистирао је на
спровођењу основних интенција па су представе у његовој режији имале одређени
извођачки ниво. Теофан Павловски је поставио темељ оперске режије на београдској
оперској сцени, на којој су даље кораке могли развијати, експериментисати, уводити
нове идеје и примењивати нове поступке, потоњи драмски и оперски редитељи који
су уградили свој рад у историју оперске сцене наше куће.
Прва званична сезона Опере Народног позоришта 1920/21 броји између 30 и
40 чланова оркестра припадника руске емиграције, што показује да је прилив руских
уметника био од виталног значаја за београдску оперу. Стеван Христић89 директор
Опере од 1925.до 1935.године, схватао је значај ангажовања руских уметника.
Иља Слатин (Илья́ Ильи́ч Слати́н; 1888-?), пијаниста и диригент, најстарији
од три сина чувеног руског диригента и педагога Иље Слатина. Са браћом
Владимиром виолистом (Владимир Ильи́ч Слати́н; 1889-?) и Александром
виолончелистом (Александр Ильи́ч Слати́н; 1891-?) члановима оркестра Опере,
основао је Руски трио који је био врло познат и концертно активан у то време. У Опери
Народног позоришта у Београду био је ангажован као диригент и први Христићев
сарадник.
Оперски хор као тело са веома важном улогом, био је формиран од бивших
чланова певачких друштава и руских певача са здравим, звучним гласовима и
природном музикалношћу. Међутим, хор није имао руководиоца који би са њима
израђивао хорске партије па се овај део ансамбла сводио на аматерски ентузијазам.

фаха, а режирао је опере „Мадам Баатерфлај“, „Мињон“ и „Боеми“. Оснивач је Дечијег

позоришта У Београду.
89
Стеван Христић (1885-1958) је био српски композитор, диригент педагог и музички
писац. Истакнути је представник позно романтичарске стилске оријентације у српској музици
прве половине 20. века. Један од оснивача Београдске филхармоније, Музичке академије у
Београду и Удружења композитора Србије, члан САНУ и руководилац Музиколошког
института
50
 Прекретницу у третману оперског хора представља долазак Николаја
Васиљева (Николай Матвеевич Васильев;-?) непосредно пред Други светски рат. То
је први пут да овај важан колектив добије стручног руководиоца. Одличан музичар,
изванредни познавалац вокалне технике са израђеним смислом за хорски звук,
Васиљев је пре свега завео строгу дисциплину рада. Настојао је да постепено и
систематски унапреди хорску вокалну технику, да постигне хомогеност звука и
детаљније изнијансирану динамику. Васиљев је дисао и живео са хором. Знао је да се
хитро обуче и нашминка, изађе на сцену и у одлучном тренутку интервенише дајући
знак или интонацију за наступ. Контролисао је радни учинак сваког члана хора
понаособ, да после сваке грешке на представи одмах заказивао казнену пробу за сутра
ујутро, како би се осетљиво место студирало и исправљало90. Резултати таквог рада
почели су се видно одражавати на квалитет хорског доприноса на представама.
Краљ Александар I сматран је највећим пријатељем Руса, будући да се велики
део емиграната након грађанског рата и револуције у Русији настанио у Србији
захваљујући посебно благонаклоној политици Краља. Руском народу у избеглиштву
је требало помоћи са једне стране због државне политике, а са друге стране због
великих међусобних симпатија српског и руског народа, вековима уназад. Из ових
разлога су се управе разних институција трудиле да отварају радна места и
запошаљавају што већи број руских избеглица.
Почетком 20-их година на домаћој сцени није било довољно домаћих
оперских певача па је појава руских избеглица значајно допринела
институционализовању и популаризацији опере у Београду 91 Велики број руских
певача се школовао у домовини или у Италији, а пре емиграције многи од њих су
стекли искуства на разним оперским сценама широм света. Међутим, било је и оних
који су завршавали друге факултете, али захваљујући образовању и таленту, парче
хлеба су успели да нађу на оперској сцени у Београду и направили лепе каријере
оперских уметника.
Са стваралаштвом руских оперских уметника, српска опера је подигнута на
изузетан ниво. Певачи су са собом донели италијанску школу певања и руски
извођачки стил, који је био узор српским уметницима. Захваљујући руским
уметницима репертоар Опере Народног позоришта је обогатио класичним и
савременим оперским репртоаром. Од 1920. до 1941. постављено је 156 опера и
балета, а у 136 су играли руски уметници.
Већ прве сезоне 2019/20. у Народном позоришту гостовала је сопран Јелена
Ловшинска (Елена Ловшинскя;-?) наговештавајући знатно веће потоње ангажовање
руских певача у Опери. Освојила је београдску публику кристалним сопраном: „
...која поред снажног, сигурног и лепо школованог гласа има врло много драмског
акцента и врло много умешности у игри.“92
Лизавета Ивановна Попова (Лизаветы Ивановна Попова; 1889-1967), после
завршеног школовања на конзерваторијуму у Петрограду, примљена је у Марински

90
Зборник радова, Један век Народног позоришта у Београду 1868-1968., Народно позориште
у Београду, 1968.
91
Мирослав Јовановић, Руска емиграција на Балкану (1920-1940), Београд, Чигоја штампа
стр. 428.
92
Слободан Турлаков. Историја Опере и Балета Народног позоришта (до 1941), Београд,
Чигоја штампа, 2005, стр. 67 - Милојевић, Мадам Батерфлај, Политика 12. фебруар 1920.
51
театар где је дебитовала са улогом Татјане, а касније преузела сопрански репертоар
првог фаха. 1919.године напушта Русију са супругом, баритоном Михаилом
Каракашем (Михаи́л Никола́евич Карака́ш; 1887-1937). Певала је са великим успехом
у Италији, Шпанији, Француској и тадашњој Југославији. Лиза Попова и Михаил
Каракаш имали су београдски деби 20.јануара 1922. у Оњегину и одмах су постали
миљеници Београда. Обоје сјајни певачи, изврсни уметници и наочити људи, имали
су пуну подршку публике, управе и критике; „...Једна сетна љупкост са чежњом у
очима. Била је мазна са финим осећањем мере, љупка до поетичности. Мињон гђе
Попове је једно ремек дело најчистије и најплеменитије врсте. Идите, гледајте је,
слушајте је и бићете сведоци стварања једне велике уметности. “93 „ ...Када се
г.Каракаш појави, одмах видите да пред собом имате џентлмена. Његова је појава
елегантна, он зна да се облачи и што је још драгоценије, зна да се креће. Надајмо се
да ћемо ускоро имати прилике да га чујемо као Марсела, Фигара, Силвија и сл.“94
Много се значајних имена руских певача појавило на сцени Опере Народног
позоришта од којих морамо издвојити: Евгенија Димитријевна Валијани (Евгения
Дмитриевна Вальяни; 1901-1962), мецосопран, певала је улоге Амнерис, Ацучену,
Кармен, Олгу, Марину, Полину, Грофицу у Пиковој даме и друге мецосопранске улоге
првог фаха.
Неонила Волевач (Неонила Григорьевна Вольевач; 1892-?) колоратурни
сопран, београдској публици се први пут представила са улогом Ђилде, а касније ју је
пратило обожавање у свим ролама које је даривала захвалној публици. Као Виолета
Валери доживљава прави тријумф на премијери 5.септембра 1921. „ ... пет изазивања
после првог и шест после четвртог чина....горњи ми бе мол, на крају велике арије,
изазвао је буру одушевљења.“95
Софија Драусал (София Рудольфовна Драусаль; 1893-1991) предивна Розина,
Микаела, Ђилда и многе друге улоге лирико-колоратурног фаха, из Београда прави
европску каријеру и одлази у Француску, Шпанију, Мароко, Канарска острва, након
чега се настањује у Новом Саду.
Дарија Захарова (Дарьи Федоровна Захарова; 1887-1963) мецосопран,
поседовала је велики глас широког дијапазона. Певала је улоге Амнерис, Кармен,
Далилу, Марину, Марфу и друге.
Евгенија Лучезарскаја (Евгения Владимировна Лучезарская; 1881-1968),
такође мецосопран, певала је исти фах у алтернацији са Захаровом. Након Београда је
отишла у Румунију, затим у Италију и Француску где је преминула у 87. години.
Певачица са великим искуством пре емиграције Александра Емељанова
Ростовцева (Александра Емельяновна Ростовцева; 1872-1941) први пут на сцени
наше оперске куће је певала Њању у опери Евгениј Оњегин П.И. Чајковског. По
доласку у Београд, врло брзо је напустила оперску сцену и отворила одсек соло-
певања у Музичкој школи „Станковић“ која је уједно и прва школа соло-певања у
Србији.

93
Исто, стр. 127. - Милојевић, Севиљски берберин, политика, 21. октобар 1922.
94
Исто, стр. 97 - Велмож, Из Опере, Новости, 2. фебруар 1922.
95
Слободан Турлаков. Историја Опере и Балета Народног позоришта (до 1941), Београд,
Чигоја, 2005., стр.95 - Владимир Нелидов, Гостовање гђе Јелене Сандовен, Политика, 1.
децембар 1925.
52
 Мецосопран европског реномеа Јелена Садовен (Елена Алексеевна Садовен;
?-1978) је у Београду певала од 1925. године, улоге Кармен, Љубаше, Амнерис и
Шарлоте: „Њен диван мецосопран, пун метала и свежине, са сјајном и пуном висином,
необично је фино култивисан. Особита музичка култура гђе Садовен уздиже још више
вредност томе гласу. Америс гђе Садовен је сва од крви и распламсале страси, али и
бескрајно снажне господске гордости. Пуно позориште срдачно је одобравало
уметници, изражавајући јој бурно своје симпатије.“ 96
Ксенија Роговска –Христић (Ксения Ефимовна Роговская-Христич; 1896-
1961), завршила је конзерваториј у Милану и дебитовала у Миланској скали 1916.
године са Лучијом од Ламермура, после чега се вратила у Русију и певала у Бољшом
театру у Москви. На сцени Народног позоришта у Београду је дебитовала са улогом
Татјане у Оњегину за коју је добила изванредне критике и велико поштовање публике.
„... Татјана је стигла....права Пушкинова Татјана, лепа и замишљена...Гђа спада у виши
ранг и као певачица и као уметница. Она располаже меким, звучним сопраном, пуним
звонкости и светлости. Она регенерише цео ансамбл својом креацијом. “ „ И по трећи
пут госпођа Роговска заслужује, не само да јој се да хвала, већ апотеоза.... Она је
дубоко руска душа, која страда. Њено страдање је дубоко сугестивно и дирљиво.... У
њој смо виђали оно нешто што Гете зове вечна женственост. “ Истакла се у улогама
Виолете, Аиде, Мими, Јарославне. 1929. године се удала за Стевана Христића.
Павел Холодков (Павел Федорович Холодков; 1888-1967), школовао сe у
Петрограду и Москви, a у Београд је дошао са већ значајним оперским искуством. По
мишљењу публике и критике увек је био беспрекоран, истицао се као Риголето,
Оњегин, Ескамиљо, Јаго, Жермон, Валентин, Кнез Игор и другим. „... Он сав пева...о
Холоткову као Оњегину могла би се написати читава једна свеска. Оњегин који има
руску душу и руску крв.... Оњегин који се каје, који би хтео да прашта. Г. Холотков
мора остати код нас.“ 97
Лав Зиновљев (Льв Борисович Зиновьев; 1876- 1927), драмски тенор,
образовао се у Одеси, наступао у Кијеву, а даљу каријеру је правио широм Европе и
Америке. Емигрирао је 1917. године. У Опери Народног позоришта је наступао од
1921. до 1926., а нарочито је био чувен у улози Радамеса у опери Аида.
Георги Матвејевич Јурењев (Георгий Матвеевич Юренев; 1891-1963),
драмски баритон, солиста Бољшог театра у Москви, након емиграције је певао у
Италији и Француској, а у Београду од 1928.године. Наступао је са великим успехом
у операма Аида, Фауст, Тоска, Риголето, Борис Годунов, Царска невеста, Пајаци и
другим.
Александар Балабан (Александр Аркадьевич Балабан; ?-1950), драмски
баритон о коме се мало зна, осим да је певао четири сезоне у Опери Народног
позоришта у Београду са великим успехом и то улоге Амонасра, Жермона, Силвиа,
Алфиа, Ескамиља и друге.
Евгениј Маријашец (Евгений Семенович Марьяшец; 1883-1953), певач,
редитељ, педагог, одиграо је велику улогу у оснивању и првим корацима Опере
Народног позоришта у Београду. Поставио је инсценацију за Севиљског берберина и

96
Исто, стр. 215 - Велмож, Почетак сезоне у Београдској опери, Новости, 13. септембар.
1921.
97
Слободан Турлаков, Историја Опере и Балета Народног позоришта (до 1941), Београд,
Чигоја штампа, 2005., стр. 81 - М.СВ., Гостовање г.Холодкова, Епоха, 4. март 1921.
53
играо је улогу Дон Базилиа, режирао оперу Риголето а певао улогу Спарафучилеа,
био је и Варлам у Борису Годунову, Гремин у Евгенију Оњегину и тако даље.
Борис Попов (Борис Павлович Попов;1888-?), бас-баритон, певач моковског
Бољшог театра, врхунски уметник прекрасне боје гласа и изузетне музикалности, су
само неке од речи хвале које су га пратиле током каријере.
Значајни певачи који су уткали своје стваралаштво у темеље Опере Народног
позоришта у Београду су и: Георгие Андреевич Бакланов, Нерсес Гукасов, Евгений
Виттинг, Иосиф Степневский, Александр Веселовский, Александр Викинский,
Валентинов, Смирнов, Третьяков, Федор Рич, Александр Риг, Т. Батранец, В.
Старицкой, К. Оневского, С. Залесского, Лидия Липковскя, Юлию Мозгова и Ада
Полякова98
Два узвишена и свечана дана новембра 1935., који ће остати да блистају као
два драгуља у историји Опере Народног позоришта, су представе Дон Кихот и Борис
Годунов са Фјодором Шаљапином у насловним улогама.99
Фјодор Иванович Шаљапин (Фёдор Ива́нович Шаля́пин; 1873-1938) један од
највећих оперских певача свих времена, бас, певач великог распона гласа, префињене
музикалности и сјајних глумачких вештина. Београдска критика је писала: „Оно што
он на сцени чини пре залази у област чуда и пред том појавом се заборавља на све
овоземаљске слабости овога јединственог уметника“.100

4. ИЗ КОЛЕВКЕ БАЛЕТА НА СЦЕНУ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА У

БЕОГРАДУ

Ако се за појаву руских оперских уметника може рећи да је била важан, али
не и пресудан моменат у процесу институционализовања београдске опере, за
оснивање Балета се мора констатовати да је био пресудан долазак балерине Клаудије
Исаченко, а касније Јелене Пољакове101.
Програми првих оперских представа сведоче да је био заступљен и балет у
представама Евгеније Оњегин и Травијата, а поуздано се зна да је само Mарија
Бологовска имала праву балетску спрему. У првим балетским наступима у оквиру
опера Марија Бологовска (Мария Бологовская; ?) је била кореограф и прва
играчица, спремна „да у истом комаду одигра и сасвим споредне улоге, јер су се наше
балерине, које су знале да играју на прстима, на прсте могле пребројати. Спремала је
са снажним крупним хористкињама, које никада нису заиграле у животу, циганску
игру за Мињон у јесен исте године. Трудила се да их научи првим корацима и плакала
беспомоћно због неуспеха“.102

98
В.И.Косик, Художественное творчество русских на Балканах (конец XIX — начало XXI
века), Институт славяноведения, Российская академия наук, Москва 2010., стр. 243.)
99
Слободан Турлаков, Историја Опере и Балета Народног позоришта (до 1941), Београд,
Чигоја штампа, 2005., стр. 608.
100
Слободан Турлаков, Историја Опере и Балета Народног позоришта (до 1941), Београд,
Чигоја штампа, 2005., стр. 609.
101
Мирослав Јовановић, Руска емиграција на Балкану (1920-1940), Београд, Чигоја штампа,
стр. 433.
102
Марија Петричевић, Зачеци балетске уметности и утемељење Балета Народног
позоришта у Београду (1919/20.1922/23), Зборник радова, Универзитет у Бањалуци, Академија
умјетности, 2015.,стр.4
54
 Опера Мињон Амброаза Тома, премијерно је изведена 24. септембра 1920.
била је друга по реду опера на сцени Народног позоришта у којој је изведена и
балетска целина. Осим што је наступила у тој балетској целини Марија Бологовска је
урадила и кореографију, односно режију, како се тада говорило. У том тренутку у
Народном позоришту осим Марије Бологовске још увек није било ни једне
професионалне балерине ни кореографа који би могли да припреме тај наступ. Убрзо
су почеле да пристижу и друге уметнице и већ у другој половини ове исте сезоне на
премијерној изведби прве наредне опере која у себи има балет, појављује се и мали
ансамбл учених балерина. Овај први балетски ансамбл је формирала Клаудија
Исаченко и састављен је од седам балерина, од којих су четири биле Рускиње: Марија
Бологовска, Нина Хитрово, Ана Јурењева и Татјана Кружалова. О овим
балеринама, на жалост, не постоји више података осим имена наведених у
годишњацима Народног позоришта.
Свесна да се проблем балетског кадра мора темељније решавати, Управа
Народног позоришта ангажује Клаудију Исаченко (Клавдия Лукьяновны Исаченко;
1884-1951), представницу пластичног балета, за првог редитеља, односно кореографа.
Клаудија Исаченко се школовала у Русији и Немачкој, а након рођења другог детета
је напустила игру и посветила се кореографском и педагошком раду, као и проучавању
пластичне игре. Карактеристика њене школе био је плес извођен са лакоћом,
безбрижно уз минималан утрошак мишићне енергије са инсистирањем на
експресивности и скулптуралности.
Важан потез Управе Народног позоришта је био да поред балетског ансамбла
формира и Балетску школу Народног позоришта. Ова „Мала балетска школа“ је прве
резултате дала већ 4.марта 1924.године, када је Клаудија Исаченко са својим
ученицима приредила Вече пластичних игара у „Мањежу“.
У том периоду су за развој балетске уметности код нас, од изузетног значаја
била гостовања Маргарите Фроман са члановима трупе. Критике су писале: „Са
трупом Фроман балет стоји на одиста завидној и достојној висини, тело је постало
један од најсавршенијих и најлепших музичких симбола и изражаја, душа и њени
догађаји претворили су се у ритам, и тај ритам је у своје неслућене и невидљиве везе
похватао све звезде, он је загосподарио светом, постао универзалан....Чланови тупе
Фроман су Руси. Руси имају свој високи и сјајан балет. Они имају своје велико и
дубоко људско позориште. Заједно са осталим Словенима ми не треба да губимо из
вида запад, али треба да окренемо срдца и душе Истоку. Част Русима.“ 103
Маргарита Петровна Фроман (Маргарита Петровна Фроман; 1890-1970),
примабалерина, кореограф, балетски педагог и оперски редитељ, школовала се у
Москви и као врло млада добила ангажман у Бољшом театру. Сергеј Дјагиљев ју је
узео у своју трупу са којом је обишла Европу и Америку, играјући са великим именима
попут Нижинског. Емигрирала је 1917.године, једно време је радила у Београду, а
затим се настанила у Загребу и упризорила 28 балета. Преселила се 1950.године у САД
где се до краја живота бавила педагошким активностима.
Ангажовање Јелене Пољакове (Елена Дмитриевна Полякова; 1884-1972)
представљало је важан корак у развоју Балета Народног позоришта, јер је са њеним

103
Милица Јовановић, Првих седамдесет година Балета Народног позоришта, (Народно
позориште, Београд, 1994., стр.20.)
55
доласком стигла личност која ће имати довољно знања, искуства и храбрости да са
тако малим ансамблом направи прву целовечерњу балетску представу.
Јелена Пољакова свестрани балетски уметник, виртуозна балерина, кореограф
и врхунски педагог, завршила је балетску школу у Петрограду и добила ангажман у
Маринском театру, где је остварила низ улога. Радила је са Маријусом Петипа 104 и
Михаилом Фокином105 који су о њој говорили са највећим поштовањем. Прикључила
се трупи Ане Павлове са којом је играла по целој Европи. У Београд је стигла
1922.године где је оставила неизбрисив траг у српском балету. Између осталог, њене
педагошке активности омогућавају стасавање прве генерације домаћих балетских
уметника.
Прво дело класичне балетске уметности, делови балета „Крцко Орашчић“
Петра Иљича Чајковског одржано је 22.јануара 1923.године захваљујући руским
уметницима. У режији и кореографији Јелене Пољакове, под диригентским вођством
Илије Слатина, у сценографији и костимима брачног пара Браиловски, са играчима
Сергејем Стрешњевим, Аном Јурењевом, Маријом Бологовском, Јеленом Пољаковом,
Маријом Олењином и другим, београдска публика је имала прилику да види лепоту
руског балета у пуном сјају.
Новембра 1923.године у Београд је стигла Нина Кирсанова и после првог
наступа је прихваћена као: „....одлична уметница, живахна, лака, пуна темперамента,
грациозна, са сигурно техником, а у извесним тренуцима подсећа на славну Ану
Павлову у својим најбољим креацијама. Она лети, прелеће преко позорнице, тако рећи
не додирујући под! “106
Нина Васиљевна Кирсанова (Нина Васильевна Кирсанова; 1898-1989), је била
једна од најзначајнијих балетских уметница у Београду, исказујући се као врхунска
примабалерина, кореограф, шеф балета и балетски педагог. Поред тога, била је и
болничарка, археолог и глумица.
Нина Васиљевна Кирсанова рођена је 1898.године у Москви, у породици
Василија и Зинаиде Ванер. Име „Кирсанова” користила је као уметничко. Нина је
балетско школовање започела доста касно, тек у 13-ој години, због противљења оца.
На Московској позоришној школи 1919.године завршила је виши студијски одсек и
исте године удала се за Бориса Попова, оперског солисту Бољшог театра. На његов
наговор, Нина се пријављује и пролази аудицију у Бољшом театру, но никада није
заиграла на сцени чувеног позоришта, јер је већ 1920.године избегла са мужем
у Пољску, а одатле у Београд 1923.године.
Привремено одлази у Париз, придружује се трупи Ане Павлове у којој наступа
као примабалерина на свим континетнима. У Београд се враћа 1931.године и у
Народном позоришту постаје шеф балета и кореограф. Током ратних година успевала
је да одржи балетски ансамбл Народног позоришта на окупу, иако је зграда позоришта
била тешко оштећена приликом бобмбардовања 1941. По уласку Црвене армије у
Београд, многи руски уметници, из страха од одмазде, отишли су из њега. Међутим,

104
Мариус Иванович Петипа (1818-1910), француски и руски балетски играч, кореограф и
педагог, отац „белог балета“. По њему се и данас раде многе кореографије.
105
Михаил Михаилович Фокин (1880-1942), руски и амерички балетски уметник, кореограф,
педагог, сматра се за реформатора класичног балета.
106
Милица Јовановић, Првих седамдесет година Балета Народног позоришта, (Народно
позориште, Београд, 1994., стр.28.- Балетско вече гђе Кирсанове, Политика, 08.11.1923.)
56
Нина Кирсанова се ангажовала као болничарка, превијајући рањенике и асистирајући
у операционим салама. Од детињства је била добро упућена у медицину, јер јој је
мајка била лекар.
После рата, оснива балетски студио у позоришту, који је заједно са Балетским
одсеком на Музичкој академији прерастао у Државну балетску школу. Тако је Нина
Кирсанова била један од оснивача и утемељивача Средње балетске школе у Београду.
Њен балетски ангажман у Народном позоришту окончан је 18. децембра 1951.године,
извођењем опроштајне представе „Лабудово језеро“, коју је Нина поставила као
кореограф и редитељ. Тада је прославила 35 година рада и последњи пут наступила
као примабалерина.
Маријана Петровна Олењина (Марьяна Петровна Оленина; 1907-1963),
рођена у Москви где је са девет година уписала балетску школу, а након емиграције
са родитељима, наставила школовање у Београду код Јелене Пољакове. Учествовала
је у Народноослободилачкој борби, радила у илегали и била у партизанима. Након
повратка из војске ангажована је као главни кореограф Народног позоришта,
уметнички директор и балетска уметница.
Значај руских балетских уметника за настанак Балета Народног позоришта у
Београду, за његов развој и опстанак, је несагледив. Без разлике да ли су само
пролазили кроз Београд, задржавали се на неколико позоришних сезона или остајали
до краја живота у српској престоници, руски балетски уметници су основали балет на
изузетно високим извођачким и естетским стандардима. У овом раду је недовољно
простора да би се посветила пажња свим значајним балетским уметницима, али смо
свакако дужни споменути најзначајније:
Играчи и кореографи: Ксения Грундт-Дюме, Сергей Стрешнев, Анатолий
Михайлович Жуковскй, Михаил Николаевич Панаев, Елена Корбе;
Играчи: В. Титова, Л. Вальчевская, Н. Рахманова, М. Арсеньева, А. Каренина, И.
Слупская, Н. Поль, А. Максимова, М. Каржинская, А. Проскурникова, М. Шуминская,
В. Воробьева, Л. Иващенко, М. Зыбина, В. Лебедев, А. Мирный, Н. Тарановский
Интернационалне балетске звезде које су долазиле у Београд са великим
поштовањем: Анна Павлова, Тамара Карсавина, Александр и Клотильда Сахаровы,
Антон Романовский, Елена Никольская и други.

ЗАКЉУЧАК

У години када Народно позориште у Београду обележава 150 година

постојања и 100 година од оснивања Опере, морамо се сетити руских уметника који
су уложили своје стваралаштво, знање, искуство, енергију, креативност и ентузијазам
у темеље наше куће.
Народно позориште се у том периоду развило у велику уметничку установу
европске вредности, савременом организацијом, бољим и садржајнијим репертоаром,
солиднијом поставком комада на сцени, доласком стручних редитеља, сликара-
сценографа, музичара, саставом и уметничком вредношћу оперских и балетских
уметника. Нови редитељи су упућивали глумце на савремени глумачки стил који је
подразумевао већу посвећеност у припремању улога ради студиозне и дубоке
психологизације ликова, што је утицало и на мењање целокупног приступа свих
осталих уметности у сценском приказивању.

57
 Највећи допринос руске уметничке емиграције се састоји у важном убрзању
до ког је дошло на сцени Народног позоришта. Дошли су у погодном тренутку када
се њихово знање и искуство могло применити и лако асимилирати. Две културе и две
традиције које су имале заједничке корене су се сусреле у правом тренутку и плодови
су били обимни јер су обе стране, домаћи уметници и избеглице, били спремни за
заједнички рад, лако су се споразумевали и прихватали једни друге.
Руски емигранти донели су концепте оперских и балетских представа које
биле доминантне у Европи и Русији. Било је важно да су постављали нове идеје и
захтеве, а не само да се држе старих и устаљених. Њихов професионализам је био
најбољи пример који су могли понудити домаћим колегама и то је омогућило
постизање високог нивоа извођења које је инспирисало на даљи напредак.
Не смемо заборавити да су руски уметници чинили једну трећину од укупног
броја оперских солиста и хора Народног позоришта, а да није било руских певача не
би били остварени велики успеси Опере Народног позоришта између два светска рата.
Својом истакнутом улогом у подизању извођачког нивоа, Руси су индиректно
утицали на настанак неколико балетских и оперских домаћих дела као што су
Охридска легеднда и Сутон, Стевана Христића, Коштана и Кнез од Зете Петра
Коњовића, Собарева метла балет Милоја Милојевића и друга значајна дела из тог
периода.
Њихов допринос отварању уметничких школа, образовању и усавршавању
уметничког кадра, високо постављеним извођачким и естетским критеријумима,
развоју репертоара и целокупног културног живота, нас и данас обавезује и мотивише
да негујемо и штитимо културно наслеђе као тековину развоја нашег Националног
театра.

ЛИТЕРАТУРА

1. Арсеньев, Алексей. „Жизнь русских эмигрантов в Сербии“. Опубликовано в

журнале Новый Журнал, номер 259, 2010
2. Група аутора. Сто година Народног позоришта, Београд, Народно позориште
1968.
3. Група аутора. Један век Народног позоришта у Београду (1868-1968). Београд,
Нолит, 1968.
4. Жељски, Тамара М. Рукописна заоставштина редитеља Јурија Ракитина,
докторска дисертација 2018., Универзитет у Београду, Филолошки факултет.
5. Зборник радова. Српска музичка сцена, Београд, Музиколошки институт САНУ,
1995.
6. Зборник радова. Руска емиграција у српској култури 20.века, Београд, Филолошки
факултет, 1994.
7. Јовановић, Милица. Првих седамдесет година Балет Народног позоришта,
Београд, Народно позориште, 1994.
8. Јовановић Мирослав. Руска емиграција на Балкану (1920-1940), Београд, Чигоја
штампа, 2006.
9. Јелачић, Алексеј. Историја Русије. Београд, Завод за уџбенике и наставна
средства, 1989.

58
10. Косик, В.И. Художественное творчество русских на Балканах (конец XIX —
начало XXI века). Институт славяноведения, Российская академия наук, Москва
2010.
11. Milin, Melita. The Russian Musical Emigration in Yugoslavia after 1917. This paper
was presented at the 17th IMS Congress in Leuven in August 2002.
12. Мосусова, Надежда. Српски музички театар, Историјски фрагменти. Београд,
Музиколошки институт САНУ, 2013.
13. Петричевић, Марија. Зачеци балетске уметности и утемељење Балета Народног
позоришта у Београду. Рад је излаган на научном скупу „Дани Владе
С.Милошевића- Традиција као инспирација“ 17. и 18. Април 2015. Универзитет у
Бањалуци- Академија умјетности Бања Лука, Република Српска; објављен у
зборнику овог скупа.
14. Шукуљевић-Марковић, Ксенија. Јелена Дмитријева Пољакова, Београд, Музеј
позоришне уметности 1995.
15. Шукуљевић-Марковић, Ксенија. Нина Кирсанова, Београд, Музеј позоришне
уметности, 1999.
16. Турлаков, Слободан. Дневни репертоар београдске опере 1920-1926. Посебан
отисак из Годишњака града Београда, 1988.
17. Турлаков, Слободан. Историја опере и Балета Народног позоришта у Београду
(до 1941), I и II том. Београд, Чигоја штампа, 2005.

THE INFLUENCE OF RUSSIAN ARTISTS ON THE DEVELOPMENT OF

THE OPERA AND BALLET OF THE NATIONAL THEATER IN
BELGRADE

Abstract: This article aims to show the immeasurable contribution that Russian artists have
made to the creation and development of the Opera and Ballet of the National Theater, as
well as to the opera and ballet arts in Serbia.
At the beginning of the last century, the changes, conflicts and the fall of the Russian Empire
forced more than two million people to leave their homeland and the large number of those
who found refuge in Serbia have left an indelible mark on the overall development of the
country, primarily in the fields of science, culture and art. During this period, the National
Theater underwent significant changes with the arrival of top theater artists with whom the
foundations of modern stage expression were laid with us. The National Theater Opera
began its autonomous activity in 1919, while the Ballet staged its first full-length
performance in 1923. The formation of these two ensembles was unthinkable without
Russian opera singers and ballet players, who would become educators responsible for the
development of opera and ballet art in Serbia.
The purpose of this work was to emphasize the importance of the creativity of Russian artists
in Serbia and preserve their heritage from oblivion through a systematic research of the
archive material of the National Theater that was subjected to content analysis and historical
investigation.

Key words: art, culture, opera, ballet

59
60
 ЗАВЕСА ЛАЖИ НАД БАЛКАНОМ

ЗАНАВЕС НАД БАЛКАНАМИ

Драгутин А. Ђукић, Проф. др,107

''Свећа гори, гори, гори,....'',

а Јура ''пише, пише, пише, ...,
свакога дана као да му је последњи'',
да истину саопшти што пре,
и да је буде што више.

''Пише када је сит или гладан,

када је болестан,
рањен или здрав,
после одмора или после битке,
када је топло или хладно,''
када је сув или мокар сав.

1. УВОД

Зато што је издаја највеће људско зло, како пише у Библији, Јуриј Михајлович
Хамкин, руски војни стручњак, књижевник и новинар из Самаре, решио је да
непосредним учешћем у биткама у Босни и Херцеговини (БиХ) и Републици Српској
Крајини, као борац и новниар, помогне у развејавању смрдљиве завесе лажи о Србима
и догађајима на Балкану, па и о улози факира Козирјева са ''друговима'' из Кремља и
лакејских ''независних'' медија.
О његовој улози као борца нека сведоче његови ратни другови, командири и
команданти, а како је испунио свој други задатак – Развејавање ''смрдљиве завесе лажи
над Балканом'' – сведочимо ми овим делимичним освртом на његову књигу ''Уезжай
и умри за Сербию'' (Пођи и умри за Србију).
Хамкин, као војни стручњак (капетан), аутор приповедака и новела, а пре свега
као новинар, врло аргументовано и проницљиво разоткирва перфидне планове НАТО,
Ватикана и ''демократског света'' за рушење једне словенске државе и сатанизовање
српског народа, са крајњим циљем да се расточи некадашњи СССР, односно, Руска
федерација.
Хамкин пише о ономе што види сопственим очима и што чује сопственим
ушима. Он пише о узроцима и последицама рата, о механизмима ширења конфликта,
о почетку оружаних борби и о геноциду као варијанти демократије.

2. УЗРОЦИ И ПОСЛЕДИЦЕ РАТА

Такви ратови, каже Јура, почињу на пијацама, на свечаностима, на трговима, у

објектима културе. Ни овај рат на Балкану није изузетак. Крајем фебруара 1992.

107
Балкански научни центар Руске академије природних наука, Београд,
61
године српска сватовска поворка кретала се према православној цркви која се
налазила у муслиманском делу Сарајева – на Башчаршији. На повратку је пуцано и
убијен је младожењин отац Никола Градовић – прва жртва рата, а било је и рањених.
У овом чину све је било злонамерно: богохулнички пуцати у свадбену поворку,
богохулнички убијати на прагу цркве. Убице су познате (Рамиз Дељанић, Емин и Зијо
Швракић). Међутим, органи унутрашњих послова, са 90% муслимана, нису ништа
предузели. Следећег дана муслимански квартови града су били окружени српским
барикадама, што се и могло очекивати од народа који је преживео 500-годишњи
геноцид од стране османлија, који је изгубио 1,5 милиона синова и кћери у току
хрватско-усташког покоља од 1941-1945. године. То су одлично знали они који су под
заставом независности и демократије планирали нови покољ на простору БиХ и
Хрватске.
Сваки конфликт има своју специфичност. Конфликт у БиХ није
међунационални и етнички, јер сва три народа - Срби, Хрвати и Бошњаци – који чине
једну етничку целину, говоре истим језиком, али се различито моле, различитим
боговима. Дакле, конфликт је верски? По форми сличан, да. Али не смо по форми.
Заиста, многи Срби сматрају да је православље основна морална снага нације,
њена темељна кичма која обезбеђује опстанак народа, уз све перипетије трагичне и
крваве историје.
Католичка интелигенција сматра себе носиоцем вредности западне
цивилизације на Балкану, а муслиманско друштво се поноси што је усвојило не само
богату културу Истока, већ и прихватљиве вредности Запада.
Свако од ових становишта има законско и аргументовано право на постојање и
она, сама по себи, нису подстакла сукобе. Па, ипак, одређени облици екстремизма
изазвали су конфликте.
Крајем 1991. године, када се грожђе конфликта жестоко наливало отровним
соком, еманциповане муслиманске наставнице виших и средњих школа Сарајева су
одједном, као по команди, навукле фереџу, иако су сарајлије већ биле заборавиле шта
је то фереџа. Због тога, наравно, није почело да пуца, иако су, и без тога, обе стране у
пуној мери припремале оружје.
С друге стране, католици и муслимани су у овом конфликту били савезници.
Савез, наравно, није био монолитан. Оба ''савезника'' су стално била на опрезу.
Спорове су повремено решавали оружјем, али не тако често.
Четрдесетогодишња доминација ''ратних атеиста'' није прошла забадава: међу
сва три народа намножили су се они који нису веровали ни у Бога, ни у ђавола.
Према томе, конфликт није ни национални, ни етнички, а, у суштини, није ни
религиозни. Група прљавих политиканата је увукла народе у рат? Ово гледиште је
сада врло популарно, али је наивно. Масе Хрвата и Бошњака активно учествују у
конфликту и ја би их, уз опрез, могао назвати ''овновима'' које су у рат послали
политички авантуристи. Што се тиче Срба, они нису имали избора – штитили су своје
куће. Овде политике уопште нема: бивши конобар ресторана ''Панорама'' седи у
бункеру иза митраљеза на 100 м од своје куће. Гдје је ту политика? И присилити
поменутог грађанина да живи у несрпској држави и да се потчињава законима који му
се не свиђају – провидна је политика, и агресивна.
У земљи се води грађански рат, који се потхрањује једноставном околношћу:
одређени слојеви хрватског и бошњачког становништва су поверовали (у то су их
убедили) да ће се стварањем самосталних држава живети боље и богатије од Срба, да
62
ће имати масније парче меса и дебљи слој маслаца на хлебу. Достићи ће, кажу,
''западни квалитет живота'', али без тамо неких. Потребно је, једноставно, променити
друштво: уместо Срба – Немце, Турке и друге. Клупко је веома сложено, мада је, у
основи, машта о слатком животу. Постоје, наравно, и историјске рачунице између
народа и то се, такође, зна. Колико дуго ће тињати ватра? Све дотле док се масе Хрвата
и Бошњака на сопственом горком искуству не увере да их пожари, експлозије и мржња
неће уздићи ни сада, ни убудуће, и да нови другови нису заиста другови. Они ће дати,
али не колико се жели.
И све док постоји нада у ''паразитирање'', рат ће трајати. Његов циљ не треба
маскирати: успостављање политичке и економске доминације Хрвата и Бошњака над
српским становништвом. Оба циља су потпуно нереална.

3. МЕХАНИЗМИ ШИРЕЊА КОНФЛИКТА

Приближно две године пре него што су пале прве жртве на сарајевским
мостовима, средства масовних информација (СМИ) БиХ су постепено прелазила на
тоталну критику ''тоталитарног режима''. Данас је свима познато да су комунисти, који
су успоставили диктатуру бирократије, достојни најсуровије критике. Питање је,
само, како и са којим циљем критиковати. На пример, како су критичари могли
''заборавити'' да се комунисти нису налазили само међу Србима, већ и међу Хрватима
и Бошњацима у великом броју (сам Тито је Хрват). Окривљујући Београд за
''империјалну диктатуру'', ''забораља'' се да није Тито створио Југославију – заједничку
домовину тих народа, већ сами ти народи 1921. године, када за Тита нико није знао.
У центру било каквих дебата неизоставно се налазила реч ''демократија'', као и
тврдња како би се боље живело да није Срба, како су Хрвати и Бошњаци талентовани,
па и запитаност: зашто смо ми лошији од Немаца и Енглеза? Итд и томе слично, из
дана у дан... 1987, 1988, 1989, 1990...
Идеолошка обрада становништва у сличном духу је алфа и омега за подстицање
грађанског конфликта. Неповерење се разливало као мрља. Раније добре комшије
међусобно се окривљују, њихова деца се туку.
А затим следе све учесталије акције:
- подло, вечерње и усред белог дана, скрнављење култних грађевина, гробаља и
споменика (пре свега партизанских);
- појављивање на улицама и у кафанама младића са усташким и фашистичким
одличјима, и певање неприличних фашистичких песама и слично;
- разарање гробова, уклањање споменика, минирање цркава;
- преметачина и незаконито одузимање приватних аутомобила од стране
патрола некаквих партија;
- различите врсте атака на станове и паљење кућа;
- пуцњаве (уз непрекидно прикупљање оружја) итд.
Посебно треба истаћи терорисање ЈНА, које се одвија сасвим упоредо са већ
описаним ''мерама''.
Овде је неопходно истаћи и:
- пропагандно-клеветничку кампању;
- хулиганске нападе на српске официре и чланове њихових породица;
- спречавање позивања у армију;
- економска блокада војних градова, квартова и објеката;
63
 - крађа оружја, муниције и моторних возила;
- прелажење официра неспрске националности ''на страну демократије и
слободе'';
- оружани напади на војне објекте, опсада касарни итд.
Све наведене ''мере'' вршене су ''демократским снагама'', са потпуно утврђеним
редоследом. Сигнал за почетак дејства, на пример, на пункту 2 био је успешно
(некажњено) деловање на пункту 1.

4. ПОЧЕТАК ОРУЖАНЕ БОРБЕ

Српско становништво БиХ (а пре годину дана и Хрватске) искусило је на себи

читави вражји механизам распаљивања конфликта. Али, за разлику од Хрватске, овде
су Срби били на опрезу. Због тога је реакција на пуцње у цркви била тако брза и
одлучна. При постављању барикада српско становништво није рушило материјалне
објекте – на улице су извезли аутомобиле и са њима преградили све путеве у
муслиманске квартове. Па ипак, била је изражена велика жеља да се конфликт реши
мирним путем. Са таквом агитацијом на улице су изашли представници умерених
партија. Почетком марта улице су биле очишћене и људи су се вратили кући.
Милосрђе Срба је неисцрпно!? Али не, све има своје границе.
Ноћу 3/4 април бошњачки екстремисти су убили милиционера Петра Петровића
и заузели зграду милиције. То је означило почетак рата. Барикадама је поново
опкољен муслимански део града, али у том моменту су, истовремено са њиховим
постављањем, плануле уличне борбе. Срби су прешли у напад, атакујући на кључне
објекте у граду. Није било јединствене команде, ни јединствене организације. Посебно
су активни били чланови неких политичких партија посебно СДС (Српска
демократска странка). Непосредна борбена дејства су изводили они који су за то били
способни. Устаници, у групама од по 3,5,10 људи (по правилу суседи), наоружани
које-чиме, стремили су објекту на својој територији који је, по њиховом мишљењу,
био важан. Командир групе се наметао спонтано. Заузиумајући суседне улице и куће,
људи су опкољавали објекат. Почело се појављивати јединствено командовање. Као
пример таквих дејстава може да послужи заузимање школе ''Мијо Керошевић''.
Окупирану школу, у којој су се налазили српски, хрватски и муслимански ученици,
устаниаци су заузели без иједног пуцња, потпуно спонтано, без јединствене команде,
каже Момир Пандуревић.
Сарајево се нашло у окружењу српских снага. Сеоски одреди су журили да
помогну грађанима. Спонтано је дошло до класичне операције опсаде престонице,
истовремено са свих страна. Хрватске и муслиманске формације нашле су се у клопци.
Оне су се утврдиле у Старом граду и у централним квартовима, али, рекло би се, да
су биле отсечене од главних снага самопроглашене ''јединствене суверене
демократске'' републике БиХ са војском Српске Републике БиХ.
Обе ''републике'' су прогласиле општу мобилизацију. Бошњачке борбене
формације различитих екстремистичких партија у почетној етапи борбе биле су боље
наоружане, имале су бољу организацију и јединствену команду. Њихова дејства су
била усмерена на опсаду и заузимање објеката ЈНА.
У почетку је ЈНА служила за раздвајање зараћених страна, нашавши се, при
томе, често, у унакрсној ватри, да би касније, због неодговорног односа

64
Председништва државе, које није примењивало Закон о заштити војника и официра
од моралне и физичке тортуре, иста била распуштена.
Убрзо је Република Српска прогласила свеопшту мобилизацију и формирала
сопствену армију у коју је ступио велики број муслимана. У Херцеговини, где сам у
почетку служио, каже Јура, у чети се налазило 70% муслимана, хрвате нисам сретао,
али говоре да их има.
Војска Републике Српске (ВРС) има све одлике регуларне армије: јединстсвену
команду, јасну организациону структуру, неопходну повезаност, позадинско
снабдевање. У неким репортажама назвао сам је ''снаге самоодбране'', јер је
командовање попримило територијални принцип формирања водова и чета:
становници одређеног места (градске области) служе заједно и боре се на прагу својих
кућа.
Крајем априла 1992. године у Сарајеву су почеле борбене операције за
ослобађање територија са већинским српским становништвом и од октобра исте
године ВРС је прешла на снажну одбрану.

5. ГЕНОЦИД КАО ВАРИЈАНТА ДЕМОКРАТИЈЕ

Хрватска средства информисања су се добрано и даровито потрудила да

пласирају своју верзију рата у очима ''цивилизованог света''. У том циљу су разрадили
неколико легенди:
1. Суверена Храватска се бори против комунистичке агресије Београда ради
увођења вредности западне демократије и цивилизације у републике бивше СФРЈ.
[Хрватски војник штити демократију, а у стварности стари Србин штити своју кућу и
могућност да у њој живи по својим законима].
2. Хрватско-муслиманска армија се бори за јединстсвену демократску БиХ у
којој ће три равноправна народа живети заједно и срећно. [Док реком Дрином пливају
лешеви Срба и корпе са извађеним српским очима].
3. Српске наоружане формације врше геноцид против мирног хрватског и
муслиманског становништва, док се од стране ''заштитника демократије'' дешавају
''одређени ексцеси''. [А Срби воде битке у насељеним пунктовима у којима је пре рата
живео само незнатан број хрватских и муслиманских породица.].
4. ''Ужасни'', ''неподношљиви'' и ''нељудски'' услови живота заробљених и
интернираних у српским ''концентрационим логорима и затворима''. [А у српском
''концентрационом логору'' Бутмир библиотека, три различита оброка на дан и редовне
радне активности; а на српском фронту једва оброк дневно] .

65
 THE CURTAIN OF LIES OVER THE BALKANS

"The candle burns, burns, burns, ...."

and Jura '' writes, writes, writes, ...,
every day is like his last '',
to tell the truth as soon as possible,
and to be as much as possible.

'' He writes when he's full or hungry,

when he is sick,
wounded or healthy,
after a break or after a battle,
when it's hot or cold, ''
when dry or wet all.

66
 РУСКА СЕНКА НАД СРБИЈОМ И СРПСКО РУСКИ ОДНОСИ

РОССИЙСКАЯ ТЕНЬ НАД СЕРБИЕЙ И СЕРБСКО-РОССИЙСКИЕ

ОТНОШЕНИЯ

Саша Степанов, Проф. др 108

Никола Михајловић, МА 109
Немања Степанов, МА110

Апстракт: Историја српско руских односа дубока је и сеже 2000 година у прошлости.
Судбина, блискост и међусобно прожимање државотворне политичке, културне и
духовне судбине између ова два народа повезана је на начин који нема чак ни
сличности у аналогији са било којим другим европским народима, зато ни мало не
чуди што дежурни „еврофили“ и НАТО лобисти у Србији чине све да то братство и те
узајамне везе што више минимизирају и обесмисле. Више него икада у историји
дежурне “лучоноше“ европске “еманципације“ Србије заступају тезу како нам Русија
никада у својој историји није озбиљно помогла и како су јој србски интереси увек
служили за политичку трговину у циљу остварења сопствених – руских интереса.

Кључне речи: Србија, Русија, култура, духовност,

Аннотация: История сербско-российских отношений глубока и насчитывает более

2000 лет. Судьба, близость и взаимопроникновение государственно-политической,
культурной и духовной жизни между этими двумя народами связаны так, как не с
любым другим европейским народом, и поэтому неудивительно, что по долгу
службы» Еврофилы» и лоббисты НАТО в Сербии делают все, чтобы либосвести к
минимуму, либо сделать это братство и взаимные связи как можно более
нестабильными. Более чем когда-либо в истории дежурные «светоносцы»
европейского «освобождения» Сербии отстаивают тезис о том, что Россия никогда
всерьез не помогала нам и что сербские интересы всегда служили ей для политической
торговли с целью достижения собственных интересов.

Ключевые слова: Сербия, Россия, культура, духовность,

1. УВОД

Русија и Србија одувек су имале посебне односе проткане дубоким

разумевањем, често бурне, веома страсне, крајње емотивне, беспоштедне, велике, и
верне до краја. Везе два народа исте вере и духовности трају вековима. Историјски
догађаји условљавали су њихово повезивање и заједничку судбину. У најтежим
догађањима помагали су једни друге. Повезивање српског и руског народа догађало се
у свим сферама људског битисања, у свим временским периодима, почев од Светог

108
МЕФ, Факултет за примењени менаџмент, економију и финансије, Београд,
109
Факултету за менаџмент, Зајечар,
110
Факультет мировой экономики и мировой политики, Москва, Россия,
67
Саве до данашњих дана. Није случајно да су у свим областима културе и науке ова два
народа била упућена један на други.
Руски трагови у Србији видљиви су и данас, а довољно је погледати зграду Скупштине
Србије, Палату Владе Србије, Министарство спољних послова, Архив Србије 111,
Руски дом112, хотел Москва113, Храм Светог Саве114, Руску цркву Свете Тројице 115,
Цркву Ружицу116, Цркву Свете Тројице у Горњем Адровцу117, Споменик на Чегру код
Ниша118, и још мноштво историских здања које су дела руских неимара или су урађена
уз помоћ Русије.

Слика 1. Руски трагови архитектуре у Србији

111
Немогуће је замислити како би Београд изгледао да руски неимар Николај Петрович
Краснов један од најзначајнијих архитеката који је својим стваралаштвом, како у области
архитектуре и урбанизма, тако и у области ентеријера и примењене уметности оставио
значајан траг у изгледу Београда
112
Руски дом изграђен je новцем руских емиграната и власти Југославије, а аутор је војни
инжењер Василиј Баумгартен, који је пројектовао и Стари генералштаб у Улици кнеза
Милоша у Београду. Руски дом императора Николаја отворен је 9. априла 1933. године и до
данас је остао један од највећих духовних руских центара у иностранству.
113
Хотел Москва, некадашња Палата Росија, је хотел и некадашња зграда осигуравајућег
друштва Росија-Фонсиер у Београду, зграду су пројектовали архитекта Јован Илкић и група
архитеката из Санкт Петербурга, градња палате је отпочела у пролеће 1905. године, а свечано
је отворена 14. јануара 1908.
114
највећи православни храм на Балкану, са 15.000 квадрата осликаних фрескама које су
радили 300 најбољих руских и белоруских уметника предвођених чувеним иконописцем
Николајем Мухином
115
Руска црква Свете Тројице на Ташмајдану изграђена је 1924. године према плановима
Валерија Сташевског, а у темељ су белогардејци положили грумен руске земље. У цркви се
чува део шала Светог мученика царевића Алексеја Романова што су му га сестре исплеле док
је још био у мајчиној утроби, а који је носио свих 13 година живота.
116
Цркву је живописао руски академски сликар Андреј Биценко,
117
Цркву Свете Тројице у Горњем Адровцу народ назива „шарена”, „руска” или „црква
љубави”, а подигнута је 1903. године на земљи коју је купила краљица Наталија.
118
Споменик је изграђен по пројекту руског архитекте, емигранта Јулијана Љ. Дјупона.
Архитектура споменика је уједно архитектура карактеристична за период између два светска
века, када су чести спојеви романтизма и декоративних елемената националне средњовековне
архитектуре.
68
Историја Руса у Србији поциње 1725 године, када, по указу Катарине I, долази у
Србију руски свештеник Максим Суворов. У Карловцима (данас Сремски Карловци),
он отвара “Прву руско-словенску сколу”, (касније ће му се придружити и брат Петар),
која је дала прве српске учитеље, који ће касније отворити нове школе руско
словенског правца по свим вечим местима у Србији. Те школе су истиснуле старе
вековне спско словенске школе..
Руска присутност у Србији није се само огледала у њиховом доприносу
културног наслеђа већ и њеном сталном жељом да помогне Српском народу како у
свим ратовима тако и у мирнодобским условима живота. Поред историјских чињеница
до почетка двадесетог века и области књижевности коју смо пратили кроз систем
образовања, нажалост, период између два светска рата када је и Србија показала
словенску братску љубав. То је период када је Србија прихватила руску емиграцију
након Октобарске револуције, период када је Србија помогла Русима у њиховој новој
отаџбини, период када су Руси узвратили помоћ градећи ратом разорену Србију.
Суштина и садржај српско-руских односа током историје много су
комплекснији и значајнији него што се то представља у широј јавности. Постоји
навика да се српско-руски односи и везе посматрају само кроз политичку призму (у
најширем смислу те речи), док се о њиховом сложеном, цивилизацијском значају,
много мање води рачуна. Поред свог изузетног утицаја на свеукупан процес
приближавања, упознавања и узајамног помагања (на свим пољима) Срба и Руса,
поменути односи на одређен начин утицали су и на неке историјске процесе од ширег
(европског) значаја.

2. НОВИ, СТАРИ РИЗИЦИ И ПРЕТЊЕ КРОЗ ПРОШЛОСТ И

САДАШЊОСТ АЛИ И БУДУЋНОСТ

Несумњиво је да се Западни Балкан налази пред новим ризицима и претњама

безбедности у којима регионалне и светске силе имају пресудан утицај. Војна
интервенција у Украјуни, избегличка криза, бројни национални и конфесионални
спорови и даље представљају „пуно буре балканског барута“. У таквим условима
Република Србија мора да мисли на своју безбедност и заштиту националних
интереса. Сарадња са Европом али не по сваку цену, добри братски односи са Русијом
и политика неутралности су пут који преставља будућност Србије. 119
Да кренимо редом, од данашњих дана па уназад кроз историју, до тих давних
дана раног средњег века кроз руско српске односе. Најсвежији пример у коме нам је
Русија несебично помогла и стала у одбрану српских позиција на Балкану, јесте
блокирање резолуције о Сребреници коју је предложила Велика Британија. Ова
резуолуција била је посебно опасна по Србију и Републику Српску, као и цео српски
народ на Балкану, јер је Србију третирала као директно одговорну за дешавања у
Сребреници у лето 1995. године. По тој резолуцији наводни “геноцид“ у Сребреници
означен је као директно смишљена и циљано испланирана стреатегија Србије за
чишћење подриња од муслиманског становништва, док је Република Српска била
извођач радова на терену. У такозваном поимању ствари целокупни српски народ
означен је као по свом природном менталном склопу склон чињењу прогона, злочина

119
Михајловић, Н., Лутовац, М., Степанов, С., Геополитика управљивог хаоса I, монографија,
Beograd, 2021.
69
и геноцида над другим народима. Одатле логички и природно произилази да српски
народ треба ставити под неку врсту политичког карантина и спољне управе. Да Русија
није ту резолуцију блокирала, сличне резолуције би биле донесене за “геноцид“ над
Хрватима у периоду 1945 – 1947 и “геноцид“ над Хрватима у Републици Српској
Крајни, за шта би им као доказ послужио Вуковар, за геноцид над Шиптарима на
Косову у првом балканском рату и преиоду 1998 – 1999 и “геноцид“ над Шиптарима у
Македонији. Ово са Македонијом је и најдаље отишло јер је већ донета такозвана
„тиранска платформа“ којом се такозвана “међународна заједница“ позива да осуди
“геноцид“ над Албанцима у Македонији од 1946 до 1953. године који су наводно
спроводиле власти ФНРЈ. Све ово било би реализовано и изгласано у УН, да није
Русија ставила вето на иницијалну резолуцију о “геноциду“ у Сребреници. Да су тачне
тврдње овдашњих „натофила“ како је Русија увек трговала у своју корист српским
интересима, требало је да се деси следеће: да Русија при гласању буде уздржана или
гласа против, али без улагања вета, да за узврат добије прећутно признање анексије
крима од стране запада или „истргује“ неке друге интересе у Украјини. Захваљујући
уложеном вету руски представник у УН Виталији Чуркин добио је споменик у
Републици Српској. Убрзо након што је уложио вето Виталији Чуркин изненада умире
од срчаног удара. Колико је та изненадна смрт последица срчаних проблема, а колико
последица неке друге природе као на пример могуће употребе радиоталасног оружја,
до данас није утврђено.
Русија је и ако крајње ослабљена и растрзана изнутра смогла снаге да се
политички у међународним институцијама супротстави агресији НАТО-а 1999.године.
Сама доказ да је Русија била спремна да брани Србију свим расположивим
политичким средствима јесте то што је агресија изведена без америчког покушаја
давања легитимитета тој агресији кроз УН, јер је било очигледно да ће Русија по том
питању први пут од распада СССР-а употребити право вета. Такође сви се добро
сећамо окретања авијона изнад Атлантика назад за Москву, као геста изузетно јаког
дипломатског протеста од стране тадашњег премијера Русије Јевгенија Примакова. Да
ли је те 1999 Русија могла више да уради за помоћ Србији не знамо јер немамо све
потребне документе и приступ тајним архивима, али покушајмо да дамо сами себи
одговор на то питање. Непосредно пред агресију НАТО-а на Србију 1997. године
Русија је фактички изгубила рат у Чеченији. Чеченско питање је још од почетка 1994.
године било полуинтернационализовано. Тачније сви лидери западних земаља давали
су себи за право да коментаришу сукоб у Чеченији, бране “недужне“ и
“мирољубиве“ Чечене од “злих“ Руса и позивају на дијалог и политичко решење. Тај
дијалог и политичко решење онако како су га на западу видели подразумевало је неку
врсту признања независности или макар полунезависности Чеченије о томе су лидери
запада отворено говорили. Руско чеченски рат трајао је од 1994 – 1997. године, почео
је општом побуном у Грозном, главноом граду Чеченске Аутономне Републике, врло
брзо по почетку побуне руска војска и полиција избачене су из Чеченије, а у њој
фактичку власт стичу исламстичке банде. Неколико покушаја ослобођења Чеченије од
исламских терорисата завршили су се неуспешно, са великим људским губицима у
руској војсци. Главни разлог томе нису били велика војничка вештина или храброст
исламских терориста, већ потпуни распад осећаја за државотворност и патриотиизам
у редовима руских војника. Какада су схватили да су западни агенти и исламски
терористи успели да врбују и поткупе руске команданте на терену за своје циљеве.
Чеченски рат био је те 1997. године де факто изгубљен, уследио је најпре
70
Хасанјуртски, а потом и Московски споразум. Московски споразум био је фактичка
капитулација Русије и индиректно признавање независности Чеченије. Да је то тако
говори нам нај пре сам почетак преамбула споразума која дефинише да се преговори
и споразум спроводе и деоносе у складу са међународним ратним правом. Само
признање такве дефиниције формата преговора и споразума од стране Москве говори
о прихватању Чеченије као независног међународног субјекта, што је драстично
променило правни контекст дефинисања рата у Чеченији као међудржавног сукоба, а
не исламистичко – терористичке побуне са циљем сецесије једног дела територије
Руске Федерације. Друга тачка споразума предвиђала је да се обе стране уздржавају
од примене насиља у међусобним односима, што је представљало фактичко признање
легитимности исламских терористичких фаланги и њихово суштинско продизање на
статус званичне и легитимне војне силе. Такође Русија и Чеченија се саглашавају да
ће своје даље односе успостављати и усклађивати са међународним правом. Сама
чињеница да су потписници споразума с руске стране Јелцин а са чеченске њихов
самопроглашени председник Аслам Масхадов говори да се де факто радило о
признању међународно правног легитимитета и независности Чеченије. Било је
предвиђено потпуно повлачење свих руских снага из Чеченије и гашење свих руских
савезних државних институција на територији Чеченије. Споразум је још предвиђао
да ће се коначни статус међународног положаја чеченије решити до 31.12.2001. године.
Заправо таји датума индиректно, али врло јасно за сваког политички писменог човека
био је одређен као датум званичног проглашења независности Чеченије и признања те
независности од стране других држава. Дакле Русије је без директне спољне агресије
и санкција сама полудобровољно прихватила оцепљење дела своје територије, под
готово идентичним условима и у веома сличној правној форми какву су нама нудили
у Рамбијеу. Идентичност одредби ултиматума у Рамбујеу и московског споразума
напросто је фасцинантна. И у једном и у другом документу дефинише се да се
преговори спроводе, а споразум доноси по правилима међународног права, као да се
ради о преговорима између две међународно признате, суверене, али зараћене стране.
И у једном и у другом документу помиње се демонтажа институција матичне земље
на територијама сепаратистичких региона. Коначно, и у једном и у другом документу
индиректно, али веома јасно говори се о крајњем року за коначно признање
независности отцепљених територија. У случају Косова* то је било помињање
референдума о независности након три године, а у случају Чеченије одредба да ће се
њен коначни статус дефинисати до краја 2001. године. Сад погледајмо однос снага
шиптарских терориста према српским снагама и однос снага чеченских терориста
према руским снагама.
У то време на Косову* је живело милион и петсто хиљада шиптара, дакле
говоримо о максимално могућем броју, док бројни стручњаци за демографска питања
сматрају да их није било више од милион и двеста хиљада. Површина Косова* је
10.908 КМ квадратних. Чеченија по подацима пописа за 2014. годину има 1.346.438
становника и површину од 17.300 КМ квадратних. Дакле Чеченија је нешто већа по
територији, али је број становника приближно једнак броју Шиптара на Косову* у
1998. години. Узмимо у обзир бројност, логистичку и технолошко опремљеност руске
војске без обзира на све проблеме у земљи и бројност, логистику и технолошку
опремљеност српске војске 1998 и 1999 године. Треба само још у овој анализи узети и
околност да је Србија непосредно пре тога изашла из два озбиљна рата у Хрватској и
Босни. Српска војска и полиција уз сва ограничења наметнута од стране такозваних
71
међународних посматрача и верификатора успева да војно полицијском офанзивом
порази терористе на војном плану и поново успостави контролу над Косовом и
Метохијом. Ако упоређујемо оружануи и војну моћ УЧК 1998 – 1999. год и војну моћ
исламских терориста у Чеченији, можемо закључити да су обе терористичке
формације биле сличне величине по бројности и наоружане сличним врстама оружја.
И у једној и у другој формацији доминирало је лако и средње пешадијсњко оружје,
аутоматске пушке, митраљези, минобацачи и ограниче број против оклопних и
противавијонских лаких пешадијских ручних лансера. Ипак српска војска српска
војска успева у крајње неповољним околностима да порази терористе у два наврата: у
лето и јесен 1998 и пролеће 1999. године под бомбама НАТО-а. Акао с друге стране
гледамо губитке српске војске и полиције у односу на губитке руске војске и полиције
у укупном износу и процентуално у односу на број ангажованих снага, у оба случаја
руски губици у чеченији били су знатно већи. Управо из свега наведеног Русија 1999.
год није могла да помогне Србији, јер није није била у стању да тада помогне ни самој
себи. Русија је тих година била разбијена изнутра од стране утицаја моћних тајкуна
повезаних са западним обавештајним службама попут Березовског, Ходорковског и
многих других. У самом врху руске политике инфилтрирали су се отворени издајници
попут Козирјева и Черномирдина. Управо захваљујући готово несхванљивој
свеобухватности страних агената у највиталније државне институције, централну
банку, министарству финансија у коме је седело више америчких и западних саветника
него што је било службеника пореклом руса долази до банкроота руске државе 1998.
године и распада економије. У време време деведесетих бројне западне компаније из
сфере енергетике добиле су од стране корумпираних појединаца у власти право на
експлоатацију руских природних ресурса уз симболичне ренте каквих није било ни у
нај горе корумпираним „банана републикама“. Тек када су прве бомбе те 1999 пале на
Србију сам Борис Јелцин схвата да Русију запад никад неће прихватити као једну од
себи равних и достојних држава, да никад неће прихватити легитимност постојања
руских националних и државних интереса и да ће на њу гледати као на територију која
је дужна да западу заувек у будућности буде оперативни сервис јевтиних природних
ресурса и режиште за западне производе, без права на своју сопствену економију и
неучно – технолошки развој. Када је то схватио Јелцин је покушао да пружи макар
симболички отпор западу покушајем успостављања контроле над аеродромом у
Приштини и формирањем руског сектора на КиМ у претежно српским срединама. То
је Јелцину од стране западних лидера било обећано, под условом да “сломи“
Милошевића и приволи га на повлачење српске војске са Косова и Метохије. Тај
прљави посао припао је Виктору Черномирдину, а запад је поново по ко зна који пут
изиграо обећање дато Јелцину о руском сектору на К и М, забранивши прелет руским
снагама преко НАТО држава. Никада до краја још годинама у будућности нећемо
разумети шта се у дипломатским договорима све дешавало у лето 1999. год по
повлачењу српске војске са К и М. Непобитне чињенице су следеће:
- Черномирдин није имао мандат руске владе за овакву врсту војно техничког
споразума о доласку окупационих НАТО трупа на Косово и Метохију.
- У првобитном споразуму са НАТО-ом гарантован је останак српске војске у
претежно српским срединама и дуж граничне линије.
- Реорганизација локалне полиције која је требало такође да остане на К и М уз
повлачење специјалних антитерористичких јединица.

72
 - Долазак КФОР-а на К и М који би био одговоран за опстанак мира и интервенисао
против оне стране која нарушава мир.
- Разоружање свих наоружаних самоорганизованих група.
- Започињање процеса преговора о изради статута и институција које ће обезбедити
суштинску аутономију К и М.
- Признање косова као дела Србије.
Овакав споразум како тако прихватљив за Србију Ахтисари и Черномирдин су
лично изменили, а Черномирдин презентовао Милошевићу другачији споразум далеко
неповољнији. Треба напоменути да је Черномирдин ово урадио самоиницијативно, без
одобрења руске владе искористивши тренутак и проблем у доступности
информацијама од стране српских безбедоносних служби. Шта је он лично за узврат
добио и чииме је све трговао са западом остаће непознаница док се не отворе све
архиве. Оно што је познато преко незваничних канала информација и што се након тих
догађаја појављуивало у неким медијским извештајима, јесте да се по повратку
Черномирдина у Русију припремало његово хапшење и оптужница за издају, а да се од
тога одустало, јер би то била велика срамота за државу која претендује на статус
светске силе. Треба се сетити и чувене уплате на рачун Јелцинове Ћерке од стране
Беџета Пацолија од 20.000.000 долара.
Ипак на сам дан дочека 2000-те године 31.12.1999 у 19.30 увече обавештени
смо на другом дневнику РТС-а о оставци Бориса Јелцина и именовању владимира
Путиа на место вршиоца дужности председника. Колико је ово била последица личног
преиспитивања резултата своје владавине, а колико су му у овој одлуци помогле руске
патриотске снаге и ФСБ-а схвативши да је „враг“ већ увелико однео шалу, а „дара
поприлично појела меру“, сазнаћемо када нам буду доступна архивска документа из
тог времена. Одмах по ступању на дужност председника Владимира Путина дочекује
инвазија чеченских исламиста на Дагестан. Ова терористичка офанзива била је за
кратко време веома успешна, терористи за само две недеље зааузимају готово цео
Дагестан укључујући и главни град, успостављају апсолутну контролу над
железничким и друмским комуникацијама. Тек с доласком Владимира Путина бива нај
пре покренута консолидација и реорганизација војске, која поново постаје налик
некадашњој. Тек тада започиње права антитерористичка операција против чеченских
терориста, а рат против Чеченије током 2001. године имао је све атрибуте рата између
две суседне независне државе. Дежурни натофили овде у Србији, као један од
аргуменазта како нам Русија није никад помогла када нам је било нај потребније
истичу случај повлачења руских припадника КФОР-а са К и М. Тачно је руски
припадници КФОР-а су се повукли јер је споразум између Русије и НАТО-а прекршен.
Русији није био дат сектор на К и М, руски припадници КФОР-а нису били чак ни под
својом командом, већ под командом неке од НАТО чланица, дакле руски припадници
КФОР-а у француском сектору били су под командом француског команданта, у
некачком сектору под командом немачког команданта и тако редом. То је било крајње
понижавајуће за Русију. Руске обавештајне службе су већ знале да се припрема и 17.
март и проглашење независности Косова*, једноставно нису желели да на К и М буду
присутни у тренутку тих догађаја, а да немају никаквих могућности да насиље над
Србима и проглашење независности спрече. Њихово присуство на КиМ, немогућност
деловања у тим околностима руска влада сматрала је за давање индиректног
легитимитета тим догађајима.

73
 Ма да је руско присуство на Косову* после 2001. године сведено на
симболичну меру и такво присуство сметало је западу, јер руски војници можда нису
били у стању да ишта ураде и спрече западне планове за 17. март и проглашење
независности, али би могли бити веома незгодни сведоци и хроничари припрема тих
догађаја. Зато је на власт ДОС-а у Србији извршен притисак да при посети
председника Путина 2003. године од њега траже да повуче руске припаднике КФОР-а
са К и М под изговором да би то помогло убрзање евроинтеграција. Убрзо након прве
посете Владимира Путина новим досовским властима стигло је обавештење о
повлачењу руске војске.
Русија Србији није могла активно помагати деведесетих и раних
двехиљадитих, јер је и сама после разбијања СССР-а од стране обавештајних агентура
запада и домаћих издајника била у тешком положају. 120 Људи у Србији не знају да
проблема није било само у Чеченији, многи руски региони функционисали су
средином деведесетих као полу независне територије, престали су да уплаћују
доприносе у савезни буџет. Нај проблематичнији региони били су Република
Татарстан, која је дословно функционисала као независна држава, без међународног
признања и Далекоисточни регион, чији је гувернер средином деведесетих изјављивао
како ће он направити савез са Јапаном, како га баш брига за централне власти и како
ће Јапану дати концесије на експлоатацију и истраживање природног богатства овог
региона. Русија је тада изгубила себе, свој идентитет, национални понос, достојанство,
постала је супротност себи самој и свему што је била кроз историју. Окупирана својим
проблемима била је принуђена да због западне финансијске “помоћи“ гласа за увођење
санкција Србији 1992. године, на исти начин како је тридесет година касније, ове 2022.
године Србија била уцењена нафтним ембаргом да гласа за искључење Русије из
савета за људска права УН.
Да би људи разумели шта се догађало деведесетих година са Русијом и
Србијом најбоље је направити поређење између два брата који имају кућу једну до
друге и ватреном стихијом која захвата обе куће. Сваки брат, без обзира на то колико
волоео овог другог и колико му тешко било да гледа како страда овај други, ипак нај
пре гаси своју кућу и спасава своју породицу. То се десило деведесетих “обе куће
гореле су истовремено“ и једноставно није могло ништа да се уради.
Односи пре деведесетих између СФРЈ и СССР-а били су у већем периоду
сарадња са одређеном дистанцом. 121 Значајније тачке сарадње у том периоду биле су
у области војне технике, а за то време савремено наоружање највише у области
ваздухопловства и ПВО система набављано је од СССР-а. Постоји једна прича никада
потврђена, али никад ни званично демантована која је постала својеврсна политичка
и урбана легенда. Тиче се Маспока и догађаја уочи самог избијања побуне у Хрватској.
По тој урбаној легенди совјетске обавештајне службе откриле су детаљни и добро
разрађени план хрватских националиста из руководства ЦК. Хрватске, финансијски
потпомогнутих усташком емиграциом о насилном издвајању из Југославију,
свеопштом народном побуном и пучем хрватске републичке полиције која је требало
да блокира касарне ЈНА и административну границу према Србији. Већ су биле
пописане касарне и гарнизони чији команданти нису били Хрвати. По тој урбаној

120
Балкански чвор, или Русија и „југословенски фактор“ у контексту политике великих сила на
Балкану у 20. веку, Москва, 2005.
121
Јаковшевић Р., Русија код Србије, Београд, 2004.
74
легенди совјетски обавештајци су покушали званичним каналима информације да
упозоре Тита, али да је он по пријаму те информације одмах преко Крајачића тражио
информације о томе од стране хрватске обавештајне службе којој је веровао више него
савезној – Југословенској. Хрватска служба званично је саопштила да нема никакве
податке, а цео случај оцењен је као политичка “уидурма“ совјетских служби. По
избијању првих демонстрација у Хрватској редовном путничком линијом Аерофлота
на релацији Београд – Москва слетео је авијон са само неколико прутника. Био је то
Леонид Брежњев са својим обезбеђењем, непосредно пред сретање Маршалу је из
совјетске амбасаде јављено да га председник Брежњев очекује на београдском
аеродрому, за разговор у „четири ока“. Тада је Титу лично Брежњев образложио план
побуне и етапе како ће се она развијати. На последку Брежњев је поручио или ћеш ти
ово да решиш или ја. Одатле и потиче термин „Брежњевљева доктрина“. Што се тиче
ове урбане легенде ради се о личним сазнањима писца од човека који је радио као
обезбеђење на београдском аеродрому. Ако је ова прича тчна Брежњев и СССР су у
том тренутку спасили Југославију од озбиљног грађанског рата.
Озбиљне несугласице између ФНРЈ и СССР-а настале су резолуциом
инфобироа у Букурешту. Међутим, овдашњој јавности нико никада није званично
рекао шта је био срж критике КПЈ. Основна критика рада и делатности КПЈ од стране
СССР-а била је политика обавезног откупа и одузимања земље преко 10 хектара
сељацима, као и насилна колективизација. Управо је ове догађаје СССР нај оштрије
осудио у резолуцији инфобироа образлажући суштинске разлике између кулака у
СССР-у и сељака домаћина у Југославији. У тој резолуцији СССР упозорава КПЈ да
се насилном колективизациом, обавезним откупом и одузимањем имовине преко 10
хектара подстичу антиреволуционарна осећања, урушава стабилност и
самоодрживост прехрамбене безбедности земље.
Од нормализације односа са СССР ом Југославија и СССР су индиректно
сарађивали у процесу деколонизације, мање или више координишући своје
активности и помоћ покретима за независност.
У време другог светског рата СССР је одржавао везу са оба антифашистичка
покрета у Југославији ЈВУО и Партизанским покретом.
Негде до почетка рата СССР је био веома непријатељски орјентисан према
Краљевини Југославији. Од револуције 1917. године Краљевина Југославија прима
велики број избеглица од нових власти Совјета. Управо су ти високо образовани људ
и врхунски стручњаци из својих области: архитекти, инжењери, лекари, физичари,
хемичари и људи из уметности заузели високе позиције у државној администрацији
Краљевине Југославије коју су просто препородили. Многи припадници „Беле
армије“ нашли су своје уточиште у Краљевини Југославији и она је била једина земља
која је „Белој армији“ пружила статус избегличке војске на својој територији. Све ово
је Краљевина Југославија радила из захвалности царској Русији и великом Цару
Николају другом који је ушао у рат због Србије и личним ултиматумом запретио
французима и енглезима да морају спасити српску војску са обала Албаније. Тада је
елики Цар Николај нашим наводним “западним савезницима“ поставио ултиматум:
„Или ћете спасити српску војску и њен рарод или ће Русија склопити сепаратни мир
са централним силама“, када већ нема Србије нема ни смисла останку Русије у рату у
кога је ушла због Србије“. Србија је тих година непосредно пред рат и пре него што је
у рат ушла Бугарска на страни централних сила, од Русије конвојима кроз дунав
добијала значајну материјалну и војну помоћ. Одмах по упућивању ултиматума од
75
стране Аустро – Угарске Русија је максимално подигла свој ниво политичке –
диоломатског утицаја и притиска на црно – жуту монархију, претећи отворено уласком
у рат Аустро – Угарска нападне Србију. Убрзо након што је Гаврило Принцип убио
Франца Фердинанда у Сарајеву на видовдан 1914. године, Русија на основу својих
обавештајних података о скорој припреми Аустро – Угарскеинвазије шаље у Србију
чувену „експедицију за посебне намене“. Експедицију је предводио руски морнарички
капетан Висјолкин, који је након успеха дотурања војне и материјалне помоћи
дунавском рутом унапређен у чин контраадмирала. Већина овог транспорта одвијала
се из руске луке Рани, Дунавом до српских лука прахово и радујевац. Саставни део
операције посебних намена био је и долазак специјално обучених минера мора
иречних вода од 106 припадника. Минери су представљали специјалан одред у саставу
руске ратне морнарице. На основу њиховог доласка, обуке и искуства Србија успева
да у првим месецима рата формира одред „Заповедно речно минерство. Овим одредом
командовао је руски командант Јурији Волховицки. Доставе оружја и опреме
настављене су све до уласка Бугарске у рат. Тако је пуковник Весјолкин допремио
дунавском рутом 23.10.1914. године значајну количину савренеог оружја које је Србији
недостајало у том тренутку којнвој је чинило шеснаест баржи и седам пароброда.
Како је Југославија била главно стециште руске реакције двадесетих и
тридесетих година двадесетог века Коминтерна је преузимала крајње непријатељске
акције према краљевини. Најчувенија од свих непријатељских акција била је
дрезденски конгрес КПЈ, на коме је званично донет закључак о неопходности насилног
рушењеа и разбијања Краљевине Југославије. Израђен је план дробљења њене
територије на независне републике.
У периоду двадесетих и тридесетих година политика утицаја СССР-а на
Краљевину Југославију ослањала се на хрватски фактор и подршку хрватском
револуционарном национализму. Такав став СССР-а задржао се све до напада Немачке
на СССР. После априлског слома обавештајци СССР-а у Краљевини Југославији
обавестили су Стаљина и владу СССР-а о томе да су у априлском рату једини отпор
Немцима пружиле оне јединице у којима су претежно доминирали Срби и чији су
команданти били Срби. Како Немци у заробљеништво терају само војнике Српске
националности док остале пуштају. Такође до Москве су стигли детаљни и опширни
извештаји о томе како су немачке снаге дочекане у Хрватској и од скоро 90% хрватског
становништва које се искрено радовало немачким тенковима на улицама хрватских
градова.
Став према унутрашњој послератној организацији Југославије додатно се
променио након окупације Украјине, формирања нацистичких јединица од стране
Степана Бандере и готово идентичног дочека немачких јединица у многим
украјинским градовима који се мало по чему разликовао од оног у Хрватској. Такође,
сличност у етничкој мржњи и монструозност злочина над српским народом у НДХ и
етничко чишћење украјинских градова од руског и рускоговорећег становништва били
су идентични. Тада геополитички стратези у СССР-у почињу са припремом нове
платформе унутрашњег организовања послератне Југославије као унитарне
социјалистичке републике на идеологији интегралне југословенске нације. Било је у
плану стварање совјетске социјалистичке републике Југославије која је требало да
постане „Пијемонт“ стварања „мини Совјетског Саврза на Балкану“, као
социјалистичког савеза балканских совјетских република. Треба напоменути да су
сличне идеје које су укључивале Југославију и Балкан постојале између два рата и да
76
су прављене од стране западних сила, пре свега Француске и Британије. То су биле
идеје великог „Интермаријума“ и „Мале Антанте“. Француска је између два рата
желела да од Краљевине Југославије направи европску тврђаву против продора
Совјетског утицаја.
У балканским ратовима, нарочито у Првом балканском рату Русија је имала
значајну улогу у политичкој подршци Србији њеним тежњама за коначно ослобођење
и уједињење свих српских крајева. Савез балканских држава створен је уз активни
политички утицај Русије, посао формирања савеза балканских православних држава
поверен је руском министру спољних послова Сергеју Димитријевичу Сезонову.
Првобитно, Русија је Балкански савез замислила као противтежу даљем јачању
утицаја Аустроугарске на Балкан, а не изворно против Турске. Треба нагласити да је у
периоду непосредно пред стварање Балканског савеза и након отпочињања рата за
ослобођење свих балакнских територија од турске окупације Русија помагала,
обучавала и наоружавала војске свих балканских држава. У Србију су од 1910 – 1912
године допренмане значајне количине ратне технике и муниције, а такође упућена је и
група руских војних стручњака за обуку српског командног кадра. Ова, овако издашна
помоћ допремана је у Србију нарочито захваљујући тадашњем амбасадору Руске
Империје у Србији Николају Хартвингу, који је у очи првог светског рата умро под
неразјашњеним околностима у Аустријској амбасади у Београду, наводно од срчаног
удара усред преговора. Након што је Србија ослободила своје јужне крајеве и заузела
готово целу албанску обалу анектирајући албанску територију и прогласивши је
српским проморијем, на Србију је уследио заједнички притисак свих европских сила
да се повуче из Албаније. Територију Албаније су још на Берлинском конгресу све
европске силе ма колико биле међусобно супротстављене и завађене планирале као
својеврсну танпон зону јачању српског и пре свега колективно православног фактора
на Балкану. Албанија је требало да постане тај клин који би израстао у новог ривала
православним народима и спречавао њихову пуну и ефективну контролу балканске
територије. Како би спровеле свој план европске силе су упутиле ултиматум
Краљевини Србији да повуче своје снаге са албанског приморија запретивши
међународном војном интервенцијом, обратите само пажњу на ту реторику запада
колико дуго сеже у прошлост и по чему се ништа није разликовала од ултиматума из
Ранбујеа. Иницијатор те „међународне“ интервенције била је Велика Британија која је
и била најгласнија у захтевима за безусловно повлачење српске војске са албанске
обале, тврдећи како је вома опасно “по безбедност Балкана“ да Србија има приступ
мору. Још једна невероватна сличност у историји говора мржње, цинизма и
нетрпељивости Англосаксонаца према Србији и православљу. Како би Србији
запретили и приморали је на повлачење ка албанској обали упућене су заједничке
Британске и Аустро – Угарске поморске снаге које су чак и отвориле ватру са својих
крстарица на српке положаје на самој обали. Исцрпљена и измучена ратним сукобима
Србија без отпора прихвата ултиматум такозваног „Лондонског мира“ и повлачи своје
снаге из Албаније. Ни Црној Гори није било дозвољено да задржи Скадар иако је у том
тренутку готово целокупно становништво тог града било српског или црногорског
порекла. Једина држава која је отворено и доследно бранила право Србије и Црне горе
на територију данашње Албаније била је Русија која се залагала да Србија задржи
делове северне Албаније са изласком на море, а Црна гора Скадар са делтом реке
Бојане и да скадарско језеро тиме остане комплетно у Црној Гори. Ипак све западне
европске силе биле су против и захтевале су моментално повлачење војски балканских
77
савезника из Албаније. Треба напоменути да је свака од европских сила тада ту
територију и тај народ видела као садашњу или потенцијално будућу сферу утицаја и
„обуздавања православног фактора на Балкану. При томе на пример Британији у том
тренутку није било претерано важно што ће на чело те новостворене државе доћи
немачки принц Вилхелм од Вида, једноставно су се све западне земље држале
прећутне логике: „да ми заједнички створимо Албанију, нека она постоји, а о томе ко
ће од нас када над њом у будућности имати утицаја и како ће је користити за своје
политичке циљеве међусобно ћемо се раскусуравати када за то дође време“.
Други Балкански рат био је за Русију велики шок и то је тадшње руководство
Русије вома тешко чак и лично поднело. Видевши како се балкански православни
народи међусобно убијају, тиме вративши Турску поново на Балкан и знатно
ослабивши могућност поновног савезништва против продора Аустро – Угарске на
Балкан, Русија је нај пре учинила све да посредује између балканских савезника. Циљ
Русије био је решавање територијалних спорова мирним путем и задржавање
пријатељства између балканских народа који су сада ојачани и осокољени својим
успехом против Турака требали да буду озбиљна противтежа моћи централних сила,
али то су ови народи могли једино заједно и недостатак било ког од тих народа у
Балканском савезу значио би и немогућност супротстављања аустро – угарском
утицају. Увидевши своју прилику за стварање трајног раздора међу балканским
савезницима` аустро – угарска тајна диломатија ступа у везу са Бугарском влашћу
подржавајући њене територијалне претензије на територије које су ослободиле Србија
и Грчка. Бугарској је била обећана помоћ у војној опреми и политичка подршка ако
дође до сукоба са осталим чланицама Балканског Савеза. Осокољена том подршком
Бугарска поставља максималистичке захтеве осталим балаканским савезницама, а
потом напушта преговоре и покреће рат. Други балкански рат био је крвавији и по
броју жртава већи него Први балкански рат. Бугарска убрзо бива тотално потучена и
прихвата мир са осталим балканским савезницама који је по свом карактеру више
личио на безусловну капитулацију. Од тада бугарска почиње да се за своје интересе и
у својој политици ослања централне силе. Ово нимало не чуди јер су кнежеви и
краљеви Бугарске постављени након берлинског конгреса за суверене те земље били
пореклом аустријски грофови, нај пре Александар први Батенберги, а потом
Фердинанд Први.
Русија је србији помогла у првом и другом Српско – турском рату. Први рат
био је по Србију неуспешан јер је у рат ушла сама без претходног обезбеђења
логистике и потребних војних припрема. Ипак током овог рата Русија је у Србију слала
добровољце, материјалну, медицинску и војну помоћ. Када су турци опасно запретили
сломом Србије после пораза српске војске на Јужној морави и код Ђуниса руски конзул
у Истамбулу извршио је притисак на турску да моментално обустави офанзивна
дејства против Србије и повуче своје снаге на предходну линију разграничења. Мир је
потписан у Истамбулу 28.02.1877. године, а Србија је само захваљујући руском
притисаку на порту успела да задржи своје претходне границе. Русија је активно
помагала српску борбу у овом периоду. Одмах пошто је почео рат између Русије и
Турске Србија објављује рат Турској. У тадашњој српској војсци било је много руских
добровољаца који су организовано пристизали у Србију. Нај познатији је био руски
генерал Черњајев који је командовао дивизијом која је из правца Алексинца наступала
према Нишу. Он се нарочито истакао у битци код Шуматовца поразивши турске снаге
и наневши им озбиљне губитке, том приликом погинуло је и 35 руских официра
78
добровољаца. Још један чувени руски војсковођа – добровољац пуковник Рајевски
гине код места Адровац и управо он је послужио Толстоју за лик Вроњског из Ане
Карењине.
Омиљена тема овдашњих прозападних идеолога о издаји Србије и трговини
српским националним интересима од стране Русије јесте и чувени Сан стефански мир
и стварање Сан стефанске Бугарске. Шта је заправо била Сан Стефанскка Бугарска. То
је била територија војно ослобођена од стране руске војске у Руско -турском рату.
Након што је Бугарски народ подигао устанак, а турци га силом угушили Русија
објављује рат Турској и започиње офанзиву на балканске територије под турском
влашћу. Убрзо и Србија објављује рат Турској. Турска војска бива поражена, Србија
увећава ослобођену територију, као и Црна Гора. Међутим територија коју су војнички
заузели Руси бива проглашена за Сан стефанску Бугарску. Гледајући из позиција
Србије тај мир био је заиста неповољан по њу, многе територије претежно насељене
Србима требало су да уђу у састав велике Бугарске. То су били делови нишког округа
без града Ниша, Пиротски и Врањски округ, цела Македонија, делови Албаније и
делови данашње Грчке. Ово је изазвало револт у Србији, међутим погледајмо шта је
Сан стефански мир предвиђао у будућности. Предвиђао је за босну статус
полунезависне кнежевине, с правом да самостално уређује своје унутрашње и
спољнополитичке односе, право на одређене војне снаге и повлачење турских
гарнизона. Погледајмо сада Сан стефански мир из угла саме русије која посматра
Балкан као једну целину и планира шта би било најбоље и каква би била Даља
стратегоија ослобађања и уједињења ових тероиторија. План је био да се на балкану
створе три моћне православне државе: Велика Бугарска у првој етапи, потом Велика
Србија у наредној етапи распада „болесника са Босфора и велика Грчка. Сан
стефански мир сматран је само првим кораком у том правцу, стварањем велике
Бугарске у другом кораку требало је да настане велика Србија која би обухватила
тадашњу територију Србије уз припајање рашког, косовског округа и доброг дела
данашње Албаније. Такође било је у плану да се босна присаједини Србији као својој
природној матици, а херцеговина Црној гори. Потом би се Србија и Црна Гора као две
самосталне државе међусобно ујединиле и тиме би српско питање на Балкану било
коначно решено. Предност овакве стратегије била би у томе што би албански фактор
био потпуно минимизиоран, подељен у три велике православне државе које су
међусобно повезане чвстим савезом, такође исламистички фактор у Босни и
Херцеговини био би значајно умањен као потенцијални извор дестабилизације и
могући портал за пробој аустријеког или британског утицаја на Балкан. Санстефански
мир је одредио будуће правце ширења српске државе на наведене терирторије по
етапама како буде то геополитичка ситуација у свету дозвољавала и како даље буде
слабила отоманска моћ. У даљој перспективи тада са сан стефанским миром Русија је
желела да положи темеље будућег моћног православног савезништва на Балкану
усмереног ка супротстављању интересима, моћи и утицају Аустро – Угарске.
Берлински конгрес је само површно гледано био у интересу Србије. Тачно је Србија је
ту добила територијално више него по Сан стефанском миру, међутим Аустро –
Угарска је добила право на окупацију Босне и Херцеговине и њену анексију, такође
добила је и право да држи војне јединице у Рашкој тиме формирајући природну
баријеру између Србије и Црне горе. Србија је морала да се помири са политичким
губитком права на Босну и већи део Албаније, јер су те територије по званичним
мировним уговорима одређене као територије по посебном статусу. Босна је
79
анектирана, а за Албанију је предвиђена нека врста протектората под патронатом
великих сила до коначног уређења њеног статуса и граница. Дакле Србији је на
Берлинском конгресу јасно речено да на те територије не сме полагати никакво право
што су европске силе и доказале деценију касније у Балканским ратовима. Над
Србијом је од стране Беча успостављен такозвани „режим капитулације“ који је
подразумевао да су бечки економски интереси на територији Србије важнији од самих
српских интереса на сопственој територији. Такође Србија је прихватила обавезу да о
ничему у спољној политици неће доносити одлуке без консултације са Бечом. Гледано
даље у будућност, да је опстао Сан стефански мир, можда не би дошло до Првог
светског рата или би он по Србију био мање трагичан. Србија би тада први светски
рат дочекала са Бугарском као својом савезницом, не би српској војсци био пресечен
коридор за повладење долином Вардара и не би скоро половина становништва Србије
изгинула. Аустро – Угарска би морала тада озбиљно да се запита да ли би кренула на
здружене и уједињене балканске државе иза којих стоји Русија као заштитник. Овако
искоришћено је незадовољство Бугарске и чињеница да су након берлинског конгреса
на њено чело за кнежеве, а потом и краљеве постављени аустријски грофови да се
одвуче на страну централних сила. Планови Русије при стварању Сан стефанског мира
били су да се једног тренутка уђе у сукоб са Бечом, а даље ширење територија
балканских држава у том развоју ситуације био би на рачун хазбуршке територије.
Србија би се по тим геостратешким плановима ширила западно од Босне и северно од
београда где год има српског становништва, док би Румунија ишла ка централним
деловима Хазбуршке монархије.
Русија је Србији значајно помогла у Првом српском устанку. Одмах пошто је
устанак избио русија је слала добровољце у Србију и војну помоћ српским
устаницима. Убрзо по избијању устанка Русија објављује рат Турској и бележи
значајне победе. Осокољени успесима Руске војске и чињеницом да су тиме Руси
заробили главнину окупационих турских трупа које би биле упућене на Србију
устаници нижу бројне победе и стварају независну Србију. Захваљујући руском
ангажовању устаничка власт у Србији и њена самосталнодст од Турске опстају читаву
деценију. Треба се сетити да ни тада Русија није издала Србију како овдашњи
„натофили“ неретко говоре. Да би смо се подсетили истине треба рећи да је Русија
билса приморана да склопи мир са Турском зато што је доживела инвазију
Наполеонове Франсуске. Истог оног Наполеона који је из дубробника упутио помоћ
турским трупама у борби против српских устаника при опсади Сарајева. Идући кроз
хрцеговину заједно турска и француска војска певале су марсељезу и правиле
стратегију потискивања српских устаника који су већ продрли на територију Босне.
Русија је потписала мир са Турском тек када су тадашњи турски савезници Французи
ушли у руско – турски рат на страни Турске и продрли све до Москве. Тада је било
јасно да је сама Русија у великом проблему и да је пресечена природна веза за
могућност подршке српским устаницима. Ипак у одредбама мира Русија је успела да
издејствује у виду званичне форме политичке уступке за Србију. Ти уступци су
подразумевали да Србија постане аутономна наследна кнежевина са својим
безбедносним снагама, да турци неће прогонити и хапсити организаторе и учеснике
устанка, да неће спроводити зверства и освету. То што Турска није испоштовала
одредбе мира са Русијом није кривица Русије, већ тадашњих турских савезника на
западу, једноставно Турској се тада могло га не испоштује одредбе мира са Русијом
без политичких последица и уз прећутну сагласност Западне Европе. Одредбе мира
80
између Русије и Турске и дефинисање позиција српске аутономије на начин како је тим
миром предвиђено реализоване су након Другог српског устанка, када је већ било
могуће политички притиснути Турску д те одредбе испуни. Русија је тада за то могла
да се заложи јер је у међувремену клопљен мир између ње и Француске.

ЗАКЉУЧАК

Није исправно стално мерити и набрајати када и колико је Русија помогла

Србији, и Србија Русији. Такво размишљање полази од претпоставке да су Русија и
Србија две различите државе са два различита народа, које онда једна према другој
испољавају интересе, пријатељство, братство… Последњих дана и година, Запад пред
очима света раскринкава своју злу суштину, али и системску кризу. Притом, западно
зло је хистерично усмерено највише према Русима и Србима. Дакле, суштинско зло,
против суштинског добра. Зато православним верницима ни у Русији, ни у Србији, не
треба прича кад је ко коме помогао. Они знају да смо ми – једно. 122
Русија је кроз историју много помагала Србији кад год је то могла и помагала
је максимално својим тренутним геополитичким утицајем. Није могла да помогне
Србији онда када је и сама била у озбиљним проблемима. На жалост Србије историјске
околности су често доносиле такве ситуације.
Православни Срби и Руси су слободни људи са развијеним осећањем за
заједницу и друштвену правду. То осећање је код њих далеко јаче од свих греховних
тежњи ка личном богатству, моћи и телесном уживању. Стога су, у Русији и Србији
последњих векова, сувише отвореним ка западном утицају, многи Руси и Срби, баш
због своје православне суштине, изабрали социјалистичке, па чак и револуционарне
идеологије, као пречицу ка правди.
Историјат наших односа и грађење традиционално пријатељских веза двају
народа датира још од Кнежа Милоша. За почетак дипломатских односа узима се
састанак српског кнеза Милоша Обреновића са руским конзулом Герасимом
Васиљевичем Вашченком у кнежевој резиденцији у Крагујевцу 23. фебруара 1838.
године. Овај догађај представља обнављање веза између два народа и две државе у
пуном капацитету у оквиру вишевековне заједничке историје, коју спајају словенско
порекло, исти културно-цивилизацијски корени, духовно сродство и верске везе. Све
ово је утицало на обликовање братског карактера односа наших народа, без обзира на
велику географску удаљеност. Од тада па све до данашњих дана, сарадња наших
земаља превазилази уобичајене оквире међудржавних односа.
Русија, као једна од три највеће светске силе данашњице можда и има
привилегију да се двоуми и да промишља ШТА је и КОЛИКИ је Руски свет. Ми у
Србији, као мали народ који је практично под окупацијом последњих година, већином
окружен непријатељским нацијама и потпуно окружен НАТО пактом – ту привилегију
немамо. За српски народ данас, припадност «Руском миру» је практично питање
опстанка. Тамо где Русија постави и препозна границе свог мира – тамо ће и бити
линија њене одбране.
Историјски посматрано – Русија и Србија су део истог «света» већ више од
хиљаду година. Ми данас чак немамо потребе да било шта о томе промишљамо. Ово
питање су за нас одавно решили наши преци. Исти «православни свет» нас окупља

122
https://balkanist.rs/sta-su-srbi-ucinili-za-ruse-kroz-istoriju-i-zasto-je-njihovo-jedinstvo-vazno/
81
већ вековима иако се тежиште и назив тог «света» мењао кроз векове у односу на
тренутни геополитички однос снага.

ЛИТЕРАТУРА:

22. Богетић, Д., Југословенско-совјетски односи почетком 60.-тих година, УДК

327(497.1:47)“196“. Доступно на: https://istorija.rs>2011-3-13-Bogetic
23. Балканский узел, или Россия и „югославский фактор“ в контексте политики
великих держав на Балканах в ХХ веке, Москва, 2005.
24. Войцеховский А. А., Ткаченко Г. С., Украинский фашизм, Киев, 2004.
25. Герои Советского Союза: Краткий биографический словарь, Москва, 1988.
26. Залесский К. А., Империя Сталина. Биографический энциклопедический
словарь, Москва, Вече, 2000.
27. Зундхаузен Х., Историја Србије од 19. до 21. века, Београд, 2009.
28. Јаковљевић Р., Руси у Србији, Београд, 2004.
29. Јовановић М., Досељавање руских избеглица у Краљевину СХС 1919–1924,
Београд, 1996.
30. Јовановић М., Руска емиграција на Балкану 1920–1940, Београд, 2006.
31. Качаки Ј., Руске избеглице у Краљевини СХС/Југославији. Библиографија
радова 1920–1944. Покушај реконструкције, Београд, 2003
32. Куљић Т., Превладавање прошлости: узроци и правци промене слике
историје крајем XX века, Београд, 2002.
33. Ковач, М., Интереси великих сила на простору Балкана, Зборник радова
Научни скуп ,,Србија и стратегијска раскршћа” ИСИКС-2016, септембар
2016, Београд, 2016.
34. Лейкинд О. Л., Махров К. В., Северюхин Д. Я., Художники русского
зарубежья. 1917–1939. Биографический словарь, Санкт-Петербург, 1999.
35. Липатов П., Униформа Красной Армии. Знаки различия, обмундирование,
снаряжение сухопутных войск Красной Армии и войск НКВД 1936– 1945
г.г., Москва, 2001.
36. Михајловић, Н., Лутовац, М., Степанов, С., Геополитика управљивог хаоса,
монографија, Beograd, 2021.
37. Петковић Тодор и Петковић Мирко, Геополитика и геостратегија великих
сила и Србија, Београд, 2018.
38. Старков Б., „Панславянская идея в Советской России. Новые документы,
новые подходы“, Европа и Срби, зборник радова са мећународног научног
скупа, Београд, 1996.
39. Шкаровский М. В., „Русская церковная эмиграция на Балканах в конце 1930
– 1945 гг“, Зарубежная Россия. 1917–1939, Санкт-Петербург, 2003.
40. Богетић, Д., Југословенско-совјетски односи почетком 60.-тих година, УДК
327(497.1:47)“196“. Доступно на: https://istorija.rs>2011-3-13-Bogetic

82
 RUSSIAN SHADOW OVER SERBIA AND SERBIAN RUSSIAN
RELATIONS

Abstract: The history of Serbian-Russian relations is deep and dates back 2,000 years. The
destiny, closeness and mutual permeation of the state-building political, cultural and spiritual
destiny between these two nations is connected in a way that is not even similar in analogy
to any other European nations, so it is not surprising that on-duty "Europhiles" and NATO
lobbyists in Serbia they do everything to minimize and make that brotherhood and those
mutual connections as meaningless as possible. More than ever in the history of the state,
the "European" emancipation of Serbia advocates the thesis that Russia has never seriously
helped us in its history and that Serbian interests have always served it for political trade in
order to achieve its own - Russian interests.

Key words: Serbia, Russia, culture, spirituality,

83
84
 УТИЦАЈ РУСИЈЕ НА СТВАРАЊЕ СРПСКИХ ДРЖАВА У IXX ВЕКУ

ВЛИЯНИЕ РОССИИ НА СОЗДАНИЕ СЕРБСКИХ ГОСУДАРСТВ

В IXX В.

Митар, Лутовац, Академик, проф. др,123

Стефан Дамјановић,124
Миодраг Чукић,125

Апстракт: Овај рад се односи на утицај Русије на стварање српске државе у

деветнаестом веку првенствено кроз посматрање спољнополитичких односа Србије и
Русије у овом периоду. Наиме, кроз велике турбуленције, како на макро, тако и микро
плану у овом тзв. „дугом“ IXX веку, Србија је успела да се избори за самосталност,
проширење, али и духовни и културни процват. Са друге стране, перцепција Русије
као „велике заштитнице српских интереса“ у јавности оног времена значајно је
утицала на вођење спољне политике према њој, а овај процес је ишао и у супротном
смеру. Русија је у својој улози „велике заштитнице“ Балкана била главни екстерни
фактор који је наметао своје интересе кад год је то било потребно. Након Берлинског
конгреса 1878. почиње разочарење услед превеликих очекивања од Русије, која након
овог догађаја одлучује да препусти Србију одлукама Хабзбуршког царства, ометена
сопственим губицима.

Кључне речи: Србија, Русија, спољна политика, држава, подршка, сукоби.

Аннотация: В данной статье речь идет о влиянии России на создание сербского

государства в девятнадцатом веке, прежде всего через наблюдение за
внешнеполитическими отношениями между Сербией и Россией в этот период. А
именно, через большую турбулентность, как на макро, так и на микроуровне в этом
так называемом «долгом» IXX веке, Сербии удалось бороться за независимость,
расширение, а также духовное и культурное процветание. С другой стороны,
восприятие России как «великой защитницы сербских интересов» в обществе того
временизначительно повлияло на руководство внешней политикой по отношению к
ней, и этот процесс шел в противоположнном направлении. Роль России как
«великого защитника» Балкан была основным фактором, который использовался в ее
интересах, когда это было ей необходимо. После Берлинского конгресса 1878 г.,
Россия из-за собственных потерьрешила оставить Сербию империи Габсбургов ,в
результате чего ее завышенные ожидания помощи не оправдались.

Ключевые слова: Сербия, Россия, внешняя политика, государство, поддержка,

конфликты.

123
Балкански научни Центар Руске Академије Природних Наука, Београд, Србија,
124
СКАНУ,
125
Центар за стручно учење, Београд, Србија,
85
 1. УВОД

У поређењу са другим делима друштвених наука, као што су историја или

филозофија, теорија спољнополитичких односа је нова дисциплина. Њена експанзија
и значај настају из последица Првог светског рата и тражења могућих решења за
свеопште побољшање односа између светских држава126. Са друге стране, посматрано
из садашње историјске перспективе, релације између држава, трагање за интересима
и у складу са тим подржавање и оспоравање одређених политичких потеза постоји
далеко пре методолошке дефинисаности ове дисциплине.
Један конзистентан, али истовремено и проблематичан фактор у суштини
нарације "Исток против Запада" је претпоставка конзистентног историјског
пријатељства између Србије и Русије. У том смислу треба посматрати и геополитичке
и економске односе између Србије и Русије као један велики део свеукупне историје
обеју земаља. Наиме, почеци руске политике на Балкану сежу у 15. Век. 127 Такође, не
може се порећи и својеврсна мистификација ових односа, која је покренула многе
спекулације, различита тумачења и мишљења опште и стручне јавности која у
многоме ове односе посматра само у крајностима црно-белог. И данас је веома
актуелна тема приближавања Русије и Србије, што због њене подршке у спречавању
независности Косова,128 што због економско енергетске сарадње која је евидентна у
делу нафтно-гасне привреде.
Без обзира на то, у овом раду ће се анализирати период руског политичког
утицаја на Балкану, посебно у Србији, током 19. века, односно у кључно време
стварања модерне српске државе.

2. РУСКО-СРПСКИ ОДНОСИ И ПЕРЦЕПЦИЈА РУСИЈЕ

Већ напоменути широки историјски оквир руско-српских релација, није

обухватао само сарадњу, већ и различите врсте покровитељства, али и
супротстављања интереса и сукоба. У складу са тим, доношење важних одлука на
Балкану није могло заобићи учествовање Русије која је у том процесу заступала
властите интересе. Наравно, и са друге стране је било често молби да на сваки могући
начин, од финансијског, војног, политичког, просветног или духовног припомогне у
борби за ослобођење од Турака или заштити их од католичког притиска хабзбуршке
власти.
У том смислу, Москва или „Трећи Рим“129 постала је митолошка узданица
базирана на религиозној идеји великом делу српског народа и није потпуно напуштена
ни у каснијим временима. Елемент правослаља значио је и неку врсту уточишта или
друге домовине. У том тренутку, у првој половини и средином 18. века Русија и
Хабзбуршка монархија су на други начин развијале спољнополитичке односе,
односно учествовале у превирањима заполитички утицај на Балкану. На тај начин, као

126
Brown, C., Ainley, K. (2005) Understanding International Relations, Palgrave MacMillan, s. 12.
127
Петровић, Ж. (ур.) (2010) Односи Русије и Србије на почетку 21. века, Зборник радова,
ISACfond.
128
Исто.
129
Суботић, М. (2011) Москва као трећи Рим: Прилог историји руског месијанизма (Први
део), Филозофија и друштво, 1, 167-192.
86
покровитељ православних народа на овом простору, она успева да однесе победу када
је закључен мир у Кучук-Кајнарџију 1774. Године.130
Нови век је значио и нови почетак односа са Русијом. Свакако, на то је утицала
и чињеница да је ово век буђења национализације и осамостаљивања европских
држава. Као и век, пробуђено словенство је Србију већинским залагањем преокренуло
ка Русији. Сама идеја Првог српског устанка, а затим и његова реализација покренута
је очекивањем суштинске подршке Русије. Кључне фигуре у овом процесу су биле
прота Матеја Ненадовић, који је и званично крајем 1804. кренуо у Петербуг по
званичну потврду подршке, али и митрополит Стефан Стратимировић и бачки
епископ Јован Јовановић који су преговарали за неку врсту протектората над Србијом
са царом Александром Првим.131 Када је уследило потписивање Букурешког мира
1812., улога Русије као заштитнице Србије је постала званина и потрајала скоро до
краја овог века, са мање или више успеха. У том смислу, не може се рећи да је у
потпуности задовољавала српска очекивања, али и да су та очекивања у многоме била
нереална.
Било како било, улога Москве у погледу српских званичника је кључна за
преговоре, али реално, њена улога у званичним везама Руске империје опада.
Свакако,као духовни центар, она је апсолутни синоним за Русију. У том смислу, она
постаје покретач српског питања у руској јавности.132
Важно је у овом делу споменути међународну ситуацију која се одвијала 1870 - тих.
Слабљење Турске империје је једно од дешавања који су обележили 19. - ти век, али
пресудан за победу Србије, и њеног ослабађања од исте. Сама источна криза састојала
се од испреплетаних интереса неколико европских земаља, од којих је Турска, рекло
би се извукла „најдебљи крај“. Наиме, у периоду између 1875 - 1878. године суочавале
су се Србија, Турска и Русија, док је Аустроугарска водила „тиху“ то јест, стратешку
борбу са циљем окупације Босне и Херцеговине. Ратни сукоби у овом периоду
завршавали су губицима на десетине хиљада живота, и ако у већини случајева циљ и
није постигнут, често из разлога јер суkoбљене стране постигну мировни договор из
унапред испланираних разлога, који су део стратегије једне земље.
Србија је у овом периоду још увек била под турским окриљем, али је била
увелико стабилна земља, чија је политика имала сопствене планове који су указивали
на независност, а народ на ослобођење од Турске. Српски становници у Босни и
Херцеговини, и уопштено ван саме Србије, били су окренути и сагласни за уједињење
са Србијом и Црном Гором. За то време, средином деветнаестог века, Аустро - Угарска
је силно желела, да припоји себи Босну и Херцеговину, не мислећи на српски народ
који тамо живи и има другачија хтења, зато је покренула своју пропаганду. Најпре
преко католичке цркве, а онда и путем досадашњег повољног односа са срским

130
Konitzer, A. (2010) Serbia Between East And West: Bratstvo, Balancing, And Business On
Europe’s Frontier. The National Council for Eurasian and East European Research.
131
Pavlowitch, S. (2002). Serbia: The History behind the Name. London: Hurst.
132
То је резултирало важним културним последицалма: основан је Московски словенски
комитет 1859.; објављен рад К сербам. Послание из Москви. А. С. Хомјакова; Сверуска
етнографска изложба 1867.; Подворје СПЦ у Москви и организовање помоћи Москве за
време Источне кризе 1875-1878. Извор: Москва–Србија, Београд–Русија = Москва–Сербия,
Белград–Россия: документа и материјали. Том II. Друштвене и политичке везе 1804-1878,
(Председник редакције и Приређивач са Алексејем Тимофејевом, Људмилом Кузмичовом и
Екатерином Ивановом), Београд – Москва 2011. 939.
87
народом који је „штитила“ од турских непријатељских страна у разноразним
нападима. Како то пишу Зоран Јеротијевић и Милан Палевић 133 у једном од својих
радова, Аустро - Угарска је је на рачун дешавања у односу Црне Горе и Србије са
Турском увидела своју шансу за окупацију. Њени спољњи циљеви, према грофу
Андрашију били су засновани на тврдњи да се не сме дозволити стварање снажне
српске државе. Међутим, Србија је одлучно ишла ка свом циљу, и борила се за
независност. У томе су јој одмагале друге земље, најпре Аустро - Угарска и Русија.
Русија као једна од чланица Великих сила, наизглед се чинила као пријатељска
земља Србији која је била нестабилна у односу на њу, али праве намере скривали су
њени лидери што ће се показати касније. Како бисмо разумели начин на који је Русија
утицала на Србију и формирање српских држава у 19. - том веку, морамо се најпре
упознати са разлозима.
Наиме, због положаја Далмације, Аустро Угарска је изнела став да ће тражити
проширење на исток што доводи до сукоба католичког становништва и муслимана.
Али да наставимо са српско - руским односима. Период након Сан-Стефанског мира
је преокренуотај период руских гаранција услед политичких разилажења српске и
руске политике.134 Наиме, након Берлинског конгреса 1878., Србија стиче
независност, али и потпада под сферу аустријског утицаја, а руске амбиције прелазе
на другу балканску државу, Бугарску. Свакако, у тренуцима када се демистификује
исувише глорификована улога Русије, српско друштво испољава русофобију,
односно, први пут различито виђење Русије од почетка сарадње са том државом.
Незадовољство од стране српске државе је било неизбежно све до почетка 20. века,
тачније 1903. године када династија Карађорђевић долази на власт. Њени блиски
односи са руским царским домом и јачање фигуре Николе Пашића, превладали су ова
разочарења.

3. УЛОГА РУСИЈЕ У НАСТАНКУ СРПСКЕ ДРЖАВЕ

Геополитички положај Русије, као и њено природно стратешко опредељење

умерило је њену спољну политику према европскимевроазијским просторима.
Историјско-политички контекст 19. века, такође је утицао на њену позицију унутар
светског поретка. Наиме, рат Европе против Наполена завршен 1814-1815. Бечким
конгресом и Кримски рат с половине века (1853-1855) поставиле су Русију у
потчињен, другоразредни положај, како на Париској конференцији (1856), тако и на
Берлинском конгресу 1878. године.
Владавина Николаја Првог (1825-1855) је била кључна за постављање Русије
у позицију чувара Европе, и на основу ове претпоставке, Николај I је имао слободу да
војним интервенцијама и ван своје територије ратује против револуције и
ослободилачких покрета – његових изворних непријатеља. 135 Заправо, након неколико
успеха вођених овом идејом (интервенција при гушењу мађарске револуције 1849),

133
Зоран Јеротијевић, Милан Палевић „Источна криза 1875-78. године и место Србије у њој“,
Часопис НИР, Брчко, 2012.
134
Петровић, Ж. (ур.) (2010) Односи Русије и Србије на почетку 21. века, Зборник радова,
ISACfond.
135
Живанов, С. (2002) Русија на прелому векова, Београд.
88
даљи покушаји остварења планова за демонстрацију силе завршили су се
катастрофом.
Русија је након Кримског рата осетила последице земљем „губитника“, а услед
евидентног разочарења јавности, апсолутистички начин владања је изашао на видело
као непожељан, изолационистички и регресиван. Када је нови цар, Александар II
поново размотрио питање спољне политике, питање саветника и противника је такође
покренуто, а ситуација у земљи таква да се власт концентрисала на веће приоритете у
односу на Балкан. Проблеми ипак, настају нешто касније када последице рата Русије
са Турском (1877-1878)136 нме испадну како је Србија очекивала, по питању доласка
Хабзуршпке монархије у Босну и Херцеговину. Као тежак пораз руске политике,
преусмеравања Србије, Бугарске и Румуније нашла су спасу Немачкој и Аустро-
Угарској.
Догађаји Првог балканског рата, када су некадашњи „штићеници“ Русије
пресудили османској доминацији у Европи, могу да се посматрају као тријумф ове
политике. Још једна од особина руске политике тог доба на Балкану била је скоро
потпуно одсуство економског покрића односа Русије према Балкану. Трговински
пресек руско-српских, руско-бугарских, руско-црногорских и руско-грчких односа и
његова улога у привредном балансу ових земаља била је исто тако занемарљива
почетком двадесетог као и крајем осамнаестог века. Једино тежња Русије да
контролише мореузе Босфор и Дарданеле може се донекле повезати са економским
интересима. 137.
У погледу експанзионизма, ово друго раздобље руске политике на Балкану
завршило се потпуним неуспехом. Међутим, ако би циљ био покушај стварања
независних православних држава на Балкану, пријатељских према Русији, мора се
признати да су ови циљеви били скоро потпуно остварени.
Наиме, водећи историографи тумачеПрви српски устанак (1804-13) као прву
фазу ка независној и неизбежној државности. Заједно са Хаџи-Продановомбуном
(1815) и Другим српским устанком (1815-17), овенасилне епизоде одражавају основе
српске револуције које су на крајууспоставилеКнежевину Србију и на тај начин
условиле организациони камен темељац за будућност проширене и независне Српске
државе.138
Ипак, овако економско, културно, инфраструктурно, индустријски слаб
ентитет не би могао да изазове Османско царство и на крају оствари пуну независност,
али и утиче на шире тектонске геополитичке промене без адекватне подршке. И
Хабсбушко-отомански (1787-91) и Руско-турски (1787-92) ратови су имали велики
утицај на Балкан. Иако се Османско царство опоравило доста од својих првих
губитака у односу на Хабзбуршко царство, укључујући и већину српске територије,
њен рат са Русијом изазвао је много веће територијалне губитке. Директна последица
ових ратова било је руско присаједињење Крима и већи ангажман унутар балканских
послова. Руско интересовање за Балкан је такође условило обраћање пажње од стране
Хабзбурговаца на овај регион.

136
Поповић, Н. (1999) Подударност интереса Русије и СРбије (1878-1914), у Руска политика
на Балкану, ИМПП, Београд, 19-25.
137
Петровић, Ж. (ур.) (2010) Односи Русије и Србије на почетку 21. века, Зборник радова,
ISACfond.
138
Pavlowitch, S. (2002). Serbia: The History behind the Name. London: Hurst.
89
 У исто време, убрзана организациона трансформација српске државе је такође
била под снажним утицајем ширих геополитичких промена. Овако мали и слаб
ентитет не би имао шансе за дугорочни опстанак у окружењу где су империјални
суседи у константном развоју сопствених војних и економских капацитета. Без обзира
на то, не треба занемарити да је постојао још један окидач за развој српске државе, а
то је интерни конфликт међу ново створеном полиичком елитом. С обзиром на
недостатак традиционалне аристократије, вође двају устанака Ђорђе Петровић и
Милош Обреновић постају оснивачи две водеће, али и супротстављене и дубоко
непријатељске династије.
Њихова дубока међусобна нетрпељивости проузроковала је и интензивирала
политичку мобилизацију и подршку, и изнутра и споља. Главна база спољне
подршкеје у првим годинама прешла са Порте до Хабсбурговаца, с обзиром да су обе
династије прво градиле, па онда раскидале савезе са овим царствима.139 Када улогу
преузима Русија, поново се у оба смера залагало за њену подршку. Фокус обе
династије је била изградња потребних институционалних канала за установљење
дугорочног заузимања Русије за Србију. Поред тога, за спречавање конкурентских
сукоба, организациони и идеолошки механизми за ширу социјалну и политичку
мобилизацију морали су бити обезбеђени.
Другим речима, нови владари су морали да дођу до подршке, не само од
политичке и економске елите, већ и од већинске популације сељака. За то, Србији је
било потребно више препрогатива државне власти, али и образованије становништво,
путеве, језичко и културно диференцирање, итд.
Ипак, као што је речено и у претходном поглављу, по питању преусмерења и
лоших одлука руских власти по питању Кримског рата, последице по српску власт су
такође биле неизбежне. Тако је и Александар Карађорђевић уклоњен са трона након
одлуке да подржи цара у овом рату 1858. године и доласка на престо Михаила
Обреновића

ЗАКЉУЧАК

Стварање српске државе има много узрока и последица, али када се ради о
тежњи за установљавање јединствене и снажне власти, као мотиву за проширење
државе, ова претпосавка је тачна. У том смислу, стварање и успон српске државе
током 19, а испоставиће се касније и почетком 20. века, не тражи пуно објашњења. То
је директан резултат комбинације јаког и широко распрострањеног националистичког
сентимента подједнако расподељеног код свих Срба на Балкану, али и неспорне
подршке, или боље речено, интересовања Русије за овај регион.
Коначно, свеукупно разматрање географије, заједно са историјским
економским разликама између Истока и Запада, ставља Србију у ситуацију у којој је
остао највећи део њене привреде повезане са "западом" да ли у виду Хабсбуршке
империје, Немачке или данашње ЕУ. Овај фактор је касније умањио могућност Русије
да постане ексклузивна политичка и економска "алтернатива" током различитих
историјских тачака када Санкт-Петербург узима у обзир просрпске територијалне и
политичке узроке . Тако, док је Русија периодично нудила Србији нека средства да

139
Malešević, S. (2017), The mirage of Balkan Piedmong: state formation and Serbian nationalisms
in the nineteenth and early twentieth centuries, Nations and Nationalism 23 (1), 129-150.
90
успостави своју независност, одржи интегритет својих граница и постигне даље
територијално ширење, никада није дала убедљив пут просперитету. Ово доприноси
релативно конзистентном обрасцу (контингента у делу о способности Русије да
поступа) о ближим везама са Русијом током периода кризе затим нанос према западу
током стабилније ере.
Чињеница је да компликован однос између ове две државе представља један од
стубова стварања српске државе, али и неких њених даљих потешкоћа, као што је на
пример, руско противљење Милошевом Сретењском уставу из 1835, или препуштање
питања Срба у БиХ након Берлинског конгреса. Ипак, досадашњи ток историје је имао
своје разлоге, и Србија данас има стабилну сарадњу са овом државом. Најважније од
свега је неопходност заузимаања објективног става према својим савезницима и
спољнополитичким партнерима, па тако и према Русији, која мора бити у потпуности
демистификована у свести уже и шире српске јавности.

ЛИТЕРАТУРА

1) Brown, C., Ainley, K. (2005) Understanding International Relations, Palgrave

MacMillan.
2) Живанов, С. (2002) Русија на прелому векова, Београд.
3) Konitzer, A. (2010) Serbia Between East And West: Bratstvo, Balancing, And
Business On Europe’s Frontier. The National Council for Eurasian and East
European Research.
4) Malešević, S. (2017) The mirage of Balkan Piedmong: state formation and Serbian
nationalisms in the nineteenth and early twentieth centuries, Nations and
Nationalism 23 (1), 129-150.
5) Москва–Србија, Београд–Русија = Москва–Сербия, Белград–Россия:
документа и материјали. Том II. Друштвене и политичке везе 1804-1878,
(Председник редакције и Приређивач са Алексејем Тимофејевом, Људмилом
Кузмичовом и Екатерином Ивановом), Београд – Москва 2011.
6) Pavlowitch, S. (2002). Serbia: The History behind the Name. London: Hurst.
7) Петровић, Ж. (ур.) (2010) Односи Русије и Србије на почетку 21. века,
Зборник радова, ISACfond.
8) Зоран Јеротијевић, Милан Палевић „ИСТОЧНА КРИЗА 1875-78. ГОДИНЕ И
МЕСТО СРБИЈЕ У ЊОЈ“ , Часопис НИР, Брчко, 2012.
9) Поповић, Н. (1999) Подударност интереса Русије и СРбије (1878-1914), у
Руска политика на Балкану, ИМПП, Београд, 19-25.
10) Суботић, М. (2011) Москва као трећи Рим: Прилог историји руског
месијанизма (Први део), Филозофија и друштво, 1, 167-192.

91
RUSSIA'S INFLUENCE ON THE CREATION OF SERBIAN STATE IN THE IXX
CENTURY

Abstract: This article refers to Russia's influence on the creation of the Serbian state in the
nineteenth century, primarily through observation of Serbia's foreign relations of Russia
during this period. In fact, the great turbulence, both are at the macro and micro level in the
so-called "long" IXX century, Serbia has managed to fight for independence, the expansion,
but also the spiritual and cultural flowering. On the other hand, the perception of Russia as
a "great patron of Serbian interests" to the public at that time significantly influenced the
conduct of foreign policy towards her, and this process is followed, and in the opposite
direction. Russia is in its role as the "great patron" of the Balkans was the main external
factor that has imposed its interests whenever necessary. After the Berlin Congress in 1878,
due to disappointing starts from too high expectations from Russia, which after the event
decided to leave Serbia and gives it to theHabsburg Empire to make with Serbia, , hampered
by its own losses.

Key words: Serbia, Russia, foreign policy, state, support, conflicts.

92
 ГРОБОВИ МОРНАРА ДУНАВСКЕ ФЛОТИЛЕ ЦРВЕНЕ АРМИЈЕ У
КАСАРНИ „АЛЕКСАНДАР БЕРИЋ“ У
НОВОМ САДУ

МОГИЛЫ МОРЯКОВ ДУНАЙСКОЙ ФЛОТИЛИИ КРАСНОЙ АРМИИ

В КАЗАРМАХ "АЛЕКСАНДР БЕРИЧ" В
НОВИ-САД

Бошко Антић, контраадмирал у пензији 140

Апстракт: Поред споменика Црвеноармејцима у Београду, Батини, Врбасу, Новом

Бечеју, Злоту код Бора, Зрењанину, Белосавцима код Тополе, Јагодини, Нишу,
Крушевцу, Зајечару, Рготини, Бору..., налази се још једно мало познато обележје
посвећено Црвеноармејцима који су дали своје животе у борбама на нашем делу
Дунава. У новосадској касарни Речне флотиле „Александар Берић“ више од седам
деценија касарнски круг је место почивалишта шесторице припадника Црвене армије:
капетана трећег ранга Павела Ивановича Денисова (1918-1945), Григорија Ивановича
Печерског (1926-1945), Алексеја Стољарева (1918-1944), Вјачаслава Жука (1926-
1944) и још двојице неименованих припадника црвеноармејске Речне флотиле,
Краснофлотилаца, изнад чијих се гробница налазе пирамиде са звездом петокраком.
Речна флотила одржава њихове гробове и споменике и приликом свечаности полаже
венце, а свешетник држи опело погинулим Црвеноармејцима.

Кључне речи: Црвена армија, речна флотила, Дунав, ослобођење Југославије

Аннотация: Кроме памятников Красной Армии в Белграде, Батине, Врбасе, Новом

Бечее, Злоте под Бором, Зренянине, Белосавцах под Тополы, Ягодине, Нише,
Крушеваце, Заечаре, Рготине, Боре, есть еще один небольшой -известный памятник,
посвященный красноармейцам, отдавшим свои жизни в боях на нашей части Дуная.
В Нови-Садских казармах Речной флотилии «Александр Берич» уже более семи
десятилетий казарменный круг является местом упокоения шести красноармейцев:
капитана третьего ранга Павла Ивановича Денисова (1918-1945), Григория Ивановича
Печерского (1926-1945), Алексея Столярова (1918-1944), Вячеслав Жука (1926-1944)
и еще два неизвестных члена Речной флотилии Красной Армии, Красного Флота, над
могилами которых установлены пирамиды с пятиконечной звездой. Речная флотилия
ухаживает за их могилами и памятниками и возлагает венки во время церемонии, а
священник проводит панихиду по погибшим красноармейцам.

Ключевые слова: Красная Армия, речная флотилия, Дунай, освобождение

Югославии.

140
У чин поморског потпоручника произведен је 1966, а унапређен у чин поручника корвете
1969, поручника фрегате 1972, поручника бојног брода 1974. (превремено), капетана корвете
1978, капетана фрегате 1983, капетана бојног брода 1989. и контраадмирала 1999. године
(ванредно).
93
 Слика 1: Почивалиште шесторице припадника Дунавске флотиле Црвене армије

1. УВОД

После успешних дејстава на јужном крилу совјетско-немачког фронта,

припремано је проширење совјетских операција на дунавски базен где је постојала
опасност од мина. Наредбом комесара Ратне морнарице априла 1944. године
расформирана је Азовска флотила, у чији су састав ушли бродови Дунавске флотиле
после њеног расформирања 1941. године, и од ње поново формирана Дунавска
флотила - непосредно потчињена Црноморској флоти. За команданта је постављен
контраадмирал Горшков.
После садејства флотиле јединицама 46. армије при форсирању Дњестарског
лимана, Дунавска флотила се поново нашла на Дунаву извршивши успешно
форсирање његовог ушћа.
Немачка флота на Дунаву и Црном мору била је приморана да се повлачи
Дунавом. Формирана борбена група Zieb се под борбом са румунским снагама и
прогоњена од Дунавске флотиле Црвене армије успела пробити до Прахова, где је,
због немогућности пробоја кроз Железна врата, потопљена од властите посаде 6.
септембра 1944. године. Дунавска флотила Црвене армије је стигла на тромеђу
Јуославије, Румуније и Бугарске.

2. ДУНАВСКА ФЛОТИЛА У ЗАВРШНИМ ОПЕРАЦИЈАМА ЗА

ОСЛОБОЂЕЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

Двадесет осмог септембра постигнут је споразум о заједничком учешћу

Црвене армије и НОВЈ у ослобађању источних крајева Југославије и Београда.
Концентрација јединица 3. украјинског фронта на источној обали реке Тимок
завршена је 28. септембра 1944. године, а на левој обали Немци су организовали
снажне отпорне тачке Радујевац, Прахово, Неготин, Рготина и Штубик, а то подручје
затварао је Дунав и пут ка Београду. Да би се омогућио даљи продор, Дунавска
флотила је добила задатак да изврши десант на Радујевац и Прахово, заузме та
пристаништа и прекине непријатељу повлачење приобалним путевима. Сви ти задаци

94
су успешно извршени: десантом Радујевац је ослобођен 29. сепремабар 1944. године,
док је Прахово на исти начин ослобођено дан аксније.
У времену од 1. до 8. октобра Дунавска флотила је концентрисала своје
бродове у Турну Северину, одакле је требало форсирати Железна врата и пробити се
у рејон ушћа Мораве. У пробоју кроз Ђердап велику помоћ пружили су југословенски
пељари и већ 12. октобра донешена је одлука да Дунавска флотила садејствује снагама
које су продирале на правцу ка Смедереву и Београду.
У зору 14. октобра, на ватреним положајима иза Смедеревске аде,
концентрисана је бригада оклопних чамаца. На јужној обали тог острва налазила се
осматрачница која је омогућила оклопним чамцима да туку Смедерево. У току 14. и
15. октобра оклопни чамци су пружали систематску подршку јединицама 75. корпуса
и неутралисали ватрене тачке на обали. Истог дана чамци су неколико пута продрли
у пристаниште ради извиђања и при том су отварали ватру.
Петнаестог октобра наређено је Флотили да искрца десант западно од
Смедерева и тако пресече приобалну комуникуцију Смедерево-Београд. Оклопни
чамци, савлађујући ватру артиљерије и минобацача са обале, пробили су се уз Дунав
и у пола ноћи искрцали десант један километар узводно од Смедерева, а потом су
тукли ватрене тачке у пристаништу да би одвукли пажњу од десанта који је продирао
цестом Смедерево-Гроцка. Смедерево је убрзо ослобођено, а Немци су се повукли и
из Гроцке, па је предстојао пробој ка Београду. Пробој је био веома тежак јер су десну
обалу држали Немци, а Дунав је био пун мина. Времена за припрему продора било је
врло мало.
Петнаестог октобра у 21.10 час испловило је осам оклопних чамаца из рукавца
иза Смедеревске аде и пловећи уз леву обалу стигло до рукавца Иваново без борби,
где су се маскирали, а дању 17. октобра бродови су заузели ватрене положаје поред
острва Ада Хуја. Први задатак био је да се непријатељу пресече саобраћај преко
Савског моста ка Земуну, уз истовремену подршку јединицама које дејствују у
источном делу града, а да затим изврши искрцавање десанта на Велико ратно острво.
Продор оклопних чамаца ка Великом ратном острву био је отежан, јер је
порушени део моста према Панчеву запречио пловни пут. У току 18. и 19. октобра
оклопни чамци и батерије систематски су тукли артиљеријском ватром циљеве на које
су им указивале јединице копнене војске, држали су под ватром пут Београд-Земун и
Велико ратно острво.
Први се испод железничког моста пробио одред оклопних чамаца поручника
фрегате Соколова и заузео положаје иза Великог ратног острва. Затим се пробио и
други одред. Оба одреда су дејствовала по јединицама које су се повлачиле из
Београда према Земуну. Двадесетог октобра Београд је био слободан, а следећа два
дана бригада оклопних чамаца пружала је подршку јединицама које су се бориле за
Земун.
По старој руској традицији да се јединицама које су се истакле у борбама
додељују медаље и почасна имена, због изузетног ангажмана и храбрости у борбама
за Београд поједине јединице добиле су назив "Београд" у свом имену. Једна од њих
је Први београдски дивизион речних оклопних чамаца.
По завршетку борби за ослобођење Београда, Дунавска флотила подељена је
на два дела. Део бродова упутио се према северу и придружио главнини руских снага
у Мађарској, а део је остао као подршка партизанима у наставку борби за ослобођење
земље. Једна од посебно тешких борби био је десант на Вуковар. База дивизиона била
95
је до лета 1953. у Бечу, а затим је дислоциран у Украјину, у Исмаил, а одатле 1995.
године на Крим. Из Севастопоља прешли су на Каспијско језеро.
Дивизион је ушао у састав бригаде за заштиту водног рејона, а у последњој
реорганизацији, почасна титула "Београдски" пренета је на виши ранг - на бригаду.
Зато сада руска ратна морнарица у Каспијској флотили у свом саставу има 327.
београдску бригаду. Дакле, Београдска бригада данас је део Каспијске флотиле која је
терористима у Сирији нанела огромне губитке.
После ослобођења Новог Сада, 1. бригада речних бродова и њој оперативно
потчињена 83. бригада морнаричке пешадије и шест самоходних оруђа Пратећег
одреда концентришу се у рејону Бездана, а 2. бригада речних бродова остала је у
рејону Новог Сада.
Десну обалу Дунава држао је непријатељ, од ушћа Драве до Илока, пролаз
бродова Дунавом био је немогућ, донешена је одлука да оклопни чамци прођу Тисом
и Великим бачким каналом у рејон Бездана. Тај тежак пут савладан је за 10 дана и 27.
новембра у Баји је концентрисано 19 оклопних чамаца, јер је претходно совјетска
армија извршила овде десант и ослободила десну обалу Дунавa.
У исто време извршен је десант на Илок и Опатовац, а затим на Вуковар.
У децембарским дејствима значајан допринос борбама на сремском фронту
дала је и Дунавска флотила. Она је својом 2. бригадом речних бродова, под командом
капетана фрегате Аржавкина, са 16 оклопних чамаца, 3 монитора и 16 чамаца-
миноловаца, подржавала на сремском фронту дејства 68. корпуса и 1. гардијског
утврђеног рејона Црвене армије, 3. и 5. бригаду 36. дивизије Главног штаба НОВ и
ПО Војводине и 1. бугарску армију. Флоту је подржавао Пратећи обалски
артиљеријски одред са 10 артиљеријских оруђа. Другој бригади речних бродова,
поред њених формацијских јединица, били су потчињени и један батаљон 83.
самосталне бригаде морнаричке пешадије, 508. артиљеријска батерија с четири
хаубице 122 мм и чета морнаричке пешадије из Пратећег обалског одреда подршке.
Друга бригада речних бродова с потчињеним јединицама претрпела је веома велике
губитке. Само у борбама за вуковарски мостобран, имала је 527 војника избачених из
строја, док су јој потопљена два оклопна чамца.

3. РАЗМИНИРАЊЕ ДРАВЕ, САВЕ И ДУНАВА

Одмах наком ослобођења појединих сектора река прилазило се њиховом

чишћењу од мина које је положио непријатељ при повлачењу или су то учнили
савезници ради ометања саобраћаја и повлачења немачких снага са Доњег Дунава. Та
дејства наставила су се све до 1950. године.
Разминирању Драве приступљено је већ 1945. године. Дунавска флотила
извршила је овај задатак у дужини до 19 километара док је наша Прва база Речне ратне
флотиле то извршила на дужини од 63 километра. Због постојања сумње да има још
мина у Драви, Дунавска флотила је поново извршила разминирање Драве 1947. године
до километра 105. Разминирање Драве је настаљено и 1948. гдоине.
Разминирање Саве почело је 1945. године. Извршила га је Дунавска флотила,
у дужини од 283 километра, а на 91 километар извршено је контролно разминиарање,
Задаци су завршени 23. августа 1945. године.
Разминирање Дунава извршила је Дунавска флотила, док је контролно
разминирање дунавских рукаваца извршила наша Речна ратна флотила.
96
 4. ГРОБОВИ МОРНАРА ДУНАВСКЕ ФЛОТИЛЕ У КАСАРНИ
„АЛЕКСАНДАР БЕРИЋ“

Више од седам деценија касарнски круг је место почивалишта шесторице

припадника Дунавске флотиле Црвене армије, капетана трећег ранга Павела
Ивановича Денисова (1918-1945), Григорија Ивановича Печерског (1926-1945),
Алексеја Стољарева (1918-1944), Вјачаслава Жука (1926-1944) и још двојице
неименованих припадника црвеноармејске Речне флотиле, „краснофлотилаца”, изнад
чијих се гробница налазе пирамиде са звездом петокраком.
Морнари Црвене армије страдали су у операцијама разминирања Дунава.
У Речној флотили забележено је да је последњи контакт са породицама
сахрањених бораца остварен је 1960. године, а да је војни аташе из тадашње амбасаде
СССР у Београду последњи пут званично положио цвеће 1966. године.
Поводом 23. октобра, Дана ослобођења Новог Сада у Другом светском рату,
представници Изасланства одбране Руске Федерације су у новосадској касарни Речне
флотиле „Александар Берић“ обишли гробове шесторице морнара Црвене армије који
су дали своје животе током борби за ослобођење града и чишћења Дунава од
заосталих мина.

Слика 2: Представници Изасланства одбране Руске Федерације

Пуковник Владимир Алексејевич Корењенков и потпуковник Гергиј

Викторович Клебан положили су цвеће на гробове својих сународника. Венац на
гробове „краснофлотилаца” положила је и делегација Министарства одбране
Републике Србије коју су чинили капетан бојног брода Андрија Андрић командант
Речне флотиле, пуковник Драган Бојић заменик команданта Речне флотиле и капетан
бојног брода Венко Механџиски, начелник Штаба. Помен руским морнарима
погинулим за слободу Новог Сада служио је војни свештеник Речне флотиле капетан
Селимир Вагић.
- Није ово само традиција, то је осећај руско-српске душе. Када је тешко Русији
долазила је помоћ из Србије, када је тешко Србији долазила би помоћ из Русије. Тако
је било кроз историју, надам се да ће тако бити и у будућности. Оваква заједничка
спомен обележја нашим борцима који су у борби заједнички губили животе разлог су
више да увек будемо на истој страни. То је веома важно како за ове, тако нарочито и
97
за будуће генерације обе земље. - рекао је пуковник Владимир Алексејевич
Корењенков након обиласка спомен собе Речне флотиле и православног храма у кругу
касарне.
Припадници Речне флотиле не препуштају забораву погинулe колеге, па се на
хумкама готово увек може видети по који букет цвећа. Тако за време обележавања
славе храма посвећеног светитељу, деспоту и капетану Шаајкепке флотиле Стефану
Штиљановићу, у касарни "Александар Берић" у Новом Саду, литија госте славе
одводи до гроба сахрањених Руса, где свештеник одржава опело.
Полагањем венаца и паљењем свећа почаст погинулим припадницима Црвене
армије одају и представници „Патриотског фронта“ и удружења „Душа паорска“, као
гест вечне захвалности земљи савезници, која је допринела највећим бројем жртава
ослобођењу наше земље, као и већег дела Европе од фашизма у Другом светском
рату.

ЛИТЕРАТУРА:

1. Локтионов, Дунавска флотила у великом отаџбинском рату, Војно дело,

Београд, 1966.
2. Радиша Савић, Дејства на пловним рекама у НОР-у, Поморска библиотека
„Морнаричког глааника“ свеска 28, Београд 1977.
3. Бошко Антић, Рта на рекама кроз векове, Поморска библиотека „Морнаричког
гласника“, свеска 35, Београд, 1986.
4. Бошко Антић, Речна ратна флотила Натродноослободилачке војске
Југославије, Војноиздавачки новински центар, Београд, 1991.
5. Бошко Антић, Противмински рат на рекама, Морнарички гласник 2/1978.
6. Бошко Антић/ Драган Спаосјевић, Речна фчотила 1915-2015, Медија центар
„Одбрана“, Београд, 2017.

THE GRAVES OF THE RIVER ARMY DANUBE FLOOR SAILORS IN

THE BARRACKS "ALEKSANDAR BERIĆ" IN NOVI SAD

Abstract: In addition to the monuments to the Red Army in Belgrade, Batina, Vrbas, Novi
Becej, Zlot near Bor, Zrenjanin, Belosavci near Topola, Jagodina, Nis, Krusevac, Zajecar,
Rgotina, Bor ..., there is another little known monument dedicated to the Red Army who
gave their lives in the fighting on our part of the Danube.
In the Novi Sad barracks of the River Flotilla "Aleksandar Berić" for more than seven
decades, the barracks circle is the resting place of six members of the Red Army: Captain of
the third rank Pavel Ivanovich Denisov (1918-1945), Grigory Ivanovich Pechersky (1926-
1945), Alexei Stolyarev (1918-1944). ), Vyacheslav Zhuk (1926-1944) and two other
unnamed members of the Red Army River Flotilla, the Red Fleet, above whose tombs are
pyramids with a five-pointed star.
The river flotilla maintains their graves and monuments and lays wreaths during the
ceremony, and the priest holds a memorial service for the fallen Red Army soldiers.

Key words: red army, river flotilla, Danube, liberation of Yugoslavia

98
 ЛИЧНОСТ СВ. ЦАРА НИКОЛАЈА ДРУГОГ РОМАНОВА У
ИСТОРИЈИ И ДУХОВНОСТИ СРПСКОГ НАРОДА

ЛИЧНОСТЬ СВЯТЕЙШЕГО ИМПЕРАТОРА НИКОЛАЯ ВТОРОГО

РОМАНОВА В ИСТОРИИ И ДУХОВНОСТИ СЕРБСКОГО НАРОДА

Биљана Живковић, 141

Апстракт: На лично залагање свог цара, Русија се одлучила да уђе у рат против
Аустроугарске, ако буде нападнута Србија. Николај II је инсистирао на одбрани
Србије, иако је опомињан од својих генерала да Русија није спремна за рат са
Немачком. Није се обазирао на упозорења да то може да резултира неуспехом и
могућим социјалним немирима. Током рата, Русија је слала братској Србији велике
количине муниције, санитетске помоћи, храну и добровољце, али је такође притискала
савезнике Антанте да и они помогну српској војсци. Руски цар Николај II је
представљао снажног српског савезника. Он је најзаслужнији за преживљавање
српске војске током њеног повлачења ка Грчкој. Најзаслужнији је што ми, Срби, данас
живимо и постојимо!

Кључне речи: Русија, Србија, руски цар Николај Други Романов, Први свети рат,
Аустроугарска, рат са Немачком.

Аннотация: Благодаря личному приказу царя, Россия решила войти в войну против
Австро-Венгрии, в случае если будет атакована Сербия. Николай II настаивал на
защите Сербии, вопреки тому, что генералы предупреждали его, что Россия не готова
для войны с Германией. Он не обращал внимания на предупреждения, и на то, что это
может привести к поражению и возникновению возможных социальных беспорядков.
В течение войны, Россия отправляла братской Сербии большие количества
боеприпасов, медицинской помощи, продовольствия и добровольцев, но также
оказывала давление на союзников Антанты, чтобы они помоглисербской армии.
Русский царь Николай II являлся сильным сербским союзником. Он обеспечил
выживание сербской армии во время ее отступления в Грецию. Благодаря ему, мы,
сербы, живем и существуем сегодня!!

Ключевые слова: Россия, Сербия, царь Николай Второй Романов, Первая мировая
война, Австро-Венгрия, война с Германией

1. СЕЋАЊЕ КОЈЕ БОЛИ

Ужасно је било ритуално убиство царских мученика у дому Ипатијевих.

Оставили су синови пакла кабалистичку поруку... Убили су најплеменитијег, најбољег
сина и цара Русије, чије је срце до последњег часа куцало за Бога, православни народ
и Русију. Наблиставија православна породица, која је икада постојала.... Руси су били
наивни, Богу непокорни, у заносу, опчињени сновима о братству и једнакости,

141
сарадник Института за истраживања српских страдња у 20. веку,
99
заваравао их је Лењин, финансиран од Енглеза, САД... Звер у људском обличју са
Свердловим, наредио је смрт Романових... код Јекатеринбурга. У јаму Ганину
побацали су остатке њихових спаљених тела. Ужас, због којег данас плаче покајана
Русија... Због чега се каје сваки Рус и онај који тек треба да се роди....
Царску породицу 26. априла 1918. пребацују је у Јекатеринбург у кућу
инжењера Ипатијева, пошто су се бољшевици плашили да ће напредна бела армија
ослободити заробљенике. Режим је пооштрен: шетње су забрањене, врата просторија
се не затварају - обезбеђење је могло ући у било које време. Дана 16. јула из Москве
је примљен криптограм са налогом за погубљење Романова. У ноћи између 16. и 17.
јула, заробљенике су спустили у подрум под изговором брзог пребацивања, затим су
се одједном појавили војници са пушкама, брзо је прочитана „казна“, а стражари су
одмах отворили ватру. Пуцњава је била беспризорна - војницима су пре тога давали
вотку - па су они масакрирали бајонетима без милости царске мученике, после
стрељања. Слуге су побијене заједно са царском породицом: доктор Евгениј Боткин,
слушкиња Ана Демидова, кувар Иван Кхаритонов и лакирани тројац, који су им
остали верни до краја. После погубљења, тела су извучена из града у напуштену јаму
у делу Ганина Јама, где су тела дуго уништавали сумпорном киселином и бензином и
гранатама. Вјерује се да је убиство било ритуално, о чему свједоче и графити на соби
у којој су умрли мученици.142
Поменимо крвнике: Јанкељ Хаимович Јуровски, Никулин, Степан Ваганов,
Павел Спиридонович Медведев,Лаонис Горват, Анзељм Фишер, Изидор Ендељштејн,
Емиљ Фекете, Виктор Гринфељд, Имре Нађ и Андреас Вергази (плаћеници – Мађари).
Сваки од крвника имао је револвер наган са седам метака. Јуровски је имао и маузер,
а двојица – пушке са бајонетима. Сваки убица је унапред изабрао своју жртву. Тако је
Горват одабрао доктора Боткина. Јуровски је свима забранио да пуцају у Господара
Цара и Царевића: хтео је (можда му било наређено) да сопственом руком убије руског
православног цара и његовог наследника. Кроз прозор се зачула бука мотора камиона
од четири тоне „Фиат”, спремног за превоз тела. Стрељали су уз буку мотора, камиона
да би се пригушили пуцњи. Подсетимо, године 1613. се руски народ, преко својих
најбољих црквених и друштвених представника, заклео на верност лози Романова
(тачније Михаилу) у Ипатјевом манастиру. А Романови су погубљени у Ипатијевом
дому. Онај који је срушио кућу у којој је убијен последњи руски Цар, зато што је
постала поклоничко место где су се сабирали православни са свих страна Русије, звао
се Борис Јељцин. Рушење је обавио као шеф уралског обласног комитета КП СССР
1977. године.
За убиство. царске породице, цара Николаја Другог и Царице Александре,
њихове смерне деце, васпитаване по високим назорима православних принципа и
велике љубави према Русији: Олге, Татјане, Марије, Анастасије, Алексеја младог
царевића, народ дуго није знао. А царевић је био дете! Милиони Руса су, после
страдалне смрти свога цара и породице царске... кренули његовим, мученичким
путем... у паклу комунизма, нестајали су људи мучки, јавно, тајно, у логорима.
Уништена су села, сељак, породица, богата Русија, њен спокој, мир и тихост. Моћну,
непрегледну Родину самлела је сатанска нога Лењина и његових западњачких

142
Књига: Олег Казаков, „Поштујемо ли ли Светог цара.“ Сатис, СП-б, 2002. стр. 31.

100
налагодаваца из масонских јазбина Велике Британије, САД, Немачке. Десетине
хиљада свештеника, монаха, монахиња, митрополита и других црквених
великодостојника је мученички страдало.... на милионе војника, сељака, деце, жена,
честитих људи, интелектуалаца, учених људи, песника, писаца, руског племства, а сви
они су били православци... Време пакла на светој руској земљи деценијама је сатирало
руски народ и православље... Језива тама комунизма претворила је Русију у гробницу.
А највећа рана је мученичка смрт цара и његове благочестиве породице, ту у Русији,
међу својим народом. Народом који, у омами, скоро ништа није учинио да би
заштитио помазаника Господњег и његову породицу. Бескрајна туга, због које
данашња обожена и покајана Русија плаче.
Наводна тела цара, царице и три кнегиње сахрањени су 17. јула 1998. у Санкт
Петербургу у саборној цркви светог Петра и Павла, тачно 80 година од масакра. Руска
црква никада није признала да су то остаци св. Царске породице. Руска Загранична
Црква је, 1981. године, канонизовала царску породицу, заједно са мноштвом других
новомученика побијених од стране комунистичке власти. Московска Патријаршија је
такође то учинила и 2000. године уврстила породицу Романов у календар Цркве.
А, ми Срби, према цару Николају Другом Романовом велику захвалност...
Тако ће бити докле дишемо. Његово Руско Царско Величанство је братском љубављу
заштитило Србе у годинама Голготе Првог светског рата. Од тада се још више
распламсала дубока историјска повезаност Срба и Руса. Она је постала бесмртна. У
том смислу, цар Николај Други је поставио неразрушив темељ. Дубоко у души
саучествовао је са патњама српског народа, разапетог на крст. Срби су крварили за
своју слободу, нападнути од истих, демонизованих синова запада, у Првом св. рату
(1914-1918). Штитио је Србе, у време када се борио за опстанак своје православне
Русије. Његове речи и данас одзвањају у срцу сваког Србина.
Србија суочена са претњама Аустроугарске обраћа се руском цару Николају
Другом за помоћ. У јулу 1914. регент Александар Карађорђевић шаље један од својих
првих телеграма цару Николају Другом: „У овим мучним тренуцима ја износим
осећаје свога народа, који преклиње Ваше величанство да се заинтересује за судбину
Краљевине Србије”
Одговор цара Николаја Другог стигао је 27. јула, дан уочи објаве рата. Николај
Други се у одговору залаже за мирно решење сукоба, али каже: „Ако пак не успем,
упркос наше најискреније жеље, нека Ваше величанство буде уверено да у томе
случају Русија неће напустити Србију”.
На лично залагање цара, Русија се одлучила да уђе у рат против
Аустроугарске, ако буде нападнута Србија. Николај Други је инсистирао на одбрани
Србије, иако је опомињан од својих генерала да Русија није спремна за рат са
Немачком. Није се обазирао на упозорења да то може да резултира неуспехом и
могућим социјалним немирима. Током рата, Русија је слала братској Србији велике
количине муниције, санитетске помоћи, храну и добровољце, али је такође притискала
савезнике Антанте да и они помогну српској војсци. Руски цар Николај Други је
представљао снажног српског савезника. Он је најзаслужнији за преживљавање
српске војске током њеног повлачења ка Грчкој. Најзаслужнији је што ми, Срби, данас
живимо и постојимо! Док су исцрпљени и промрзли српски војници стизали на
јадранску обалу, француска штампа је писала „како нема сврхе превозити људе који
су већ практично мртви”. У сећању на та дешавања остало је чувено ултимативно
писмо које је руски цар упутио савезницима. У писму је запретио да ће Русија
101
иступити из рата и потписати сепаратни мир са Немачком, ако савезници, а пре свих
Италија и Француска, не пошаљу своје бродове и превезу српске војнике на сигурно.
Енергично је и кратко писмо цара Николаја Другог: „Уколико се српска војска одмах
не избави из Албаније, Русија раскида савез са Антантом и склапа сепаратни мир са
Немачком”.
Данас и Срби и Руси певају заједно „Креће се лађа француска”. Тих лађа не би
било без цара Николаја, који је приморао Французе да су понашају као савезници и
људска бића.
О искреној бризи цара Николаја Другог Романова за Србе сведоче речи
министра иностраних послова Сергеја Сазонова, који је у пролеће 1915. пренео
српским дипломатама речи руског цара: „Нећете ми замерити, господо, што сам пре
свега Рус и што су ми најближи интереси Русије! Али вас уверавам да сам одмах после
тога Србин и да су ми најближи интереси српског народа”.
„Патња Србије је и руска патња, радост српског народа је и руска радост -
говорио је Свети Цар Николај Други Романов.
''Док постоји макар и најмања нада да се избегне крвопролиће, ми ћемо
деловати у том правцу. Ако, упркос нашој искреној жељи, уложени напори не буду
имали успеха, Ваше Височанство може бити уверено у то, да Русија ни у ком случају
неће остати равнодушна према судбини Србије'' (из писма Његовог Императорског
Величанства Цара Николаја II Романова од Русије, Његовом Краљевском Височанству
Престолонаследнику Александру Карађорђевићу од Србије, од 14. јула 1914). 143

„Највиши манифест
Божијом милошћу Ми, НИКОЛАЈ ДРУГИ,
Император и Самодржац Сверуски,
Цар Пољски, Велики Кнез Фински
и друго, и друго, и друго.

Објављујем свим верним Нашим поданицима:

Следећи историјским својим заветима, Русија, један (народ) по вери и крви са

словенским народима, никада није посматрала на њихову судбину незаинтересовано.
Са пуним једнодушјем и посебном снагом пробудила су се братска осећања руског
народа према словенима последњих дана, када је Аустро-Угарска објавила Србији
очигледно неприхватљиве захтеве за Државу. Презревши уступљиви и мирољубиви
одговор Србске владе, одбацивши добронамерно посредовање Русије, Аустрија је
журно кренула у оружани напад, почевши бомбардовање незаштићеног Београда.
Прунуђени услед насталих услова да донесемо неопходне мере
предострожности, Ми смо наредили да се доведу армија и флота у ратно стање, али,
стрепећи за крв и имање Наших поданика, улагали смо све напоре ка мирном исходу
започетих преговора. Услед дружествених односа, савезница Аустрије Немачка,

из писма Његовог Императорског Величанства Цара Николаја II Романова од Русије,

143

Његовом Краљевском Височанству Престолонаследнику Александру Карађорђевићу од

Србије, од 14. јула 1914.
102
упркос Нашим надама на вековно добро суседство и не верујући Нашим уверавањима,
да донете мере никако немају према њој непријатељске циљеве, почела је тражити
хитно њихово укидање, и добивши отказ у том требовању, изненадно је објавила
Русији рат.
Сада предстоји већ не заступати се за неправедно окривљену родну Нама
земљу, већ оградити част, достојанство, целовитост Русије и њен положај међу
Великим Државама.
Ми непоколебиво верујемо, да ће у заштиту Руске земље дружно и
самопожртвовано устати сви верни Наши поданици.
У грозни час искушења нека буду заборављене унутарње распре. Да се укрепи
још тешње јединство Цара са Његовим народом, и да одбије Русија, подигавши се као
један човек, дрзки напад врага.
Ево, са дубоком вером у исправност Нашег дела и смиреном надом на
Свемогући Промисао, Ми молитвено призивамо на Свету Русију и храбру војску
Нашу – Божији благослов.
Дано у Санкт-Петербургу, у двадесети дан јула, у лето од Рождества
Христовог хиљаду деветсо четрнаесто, а Царствовања Нашег двадесето. 144
(На оригиналу Сопственом Императорског Величанства руком подписано:
„Николај“. 21. 07. 1914).

2. НА СТОТУ ГОДИШЊИЦУ

Русији, на стогодишњицу од ритуалног убиства и масакра царске породице, на

сами дан, у раскошној светињи посвећеној св. царским мученицима, заједно се моле
Руси и Срби. Празнична литургија. Служи чудесан свештеник, отац Алексије
Гомонов, који као да је стигао из давних времена. Само у машти смо могли да
замислимо таквог баћушку; московски протојереј Алексије, настојатељ храма Успења
Пресвете Богородице у Путинкама у Мосви, и када вас гледа очима пуним љубави, не
гледа вас – него испитује душу. Црква св. Царских мученика је препуна. Стигли су
Руси из целе Русије, али и са Кавказа, Поткавказја... Абхазије, Казахстана... Украјине,
белог света.... Белоруси... Све је окупио свети руски цар Николај Други Романов.
Дан посвећен светим Царским мученицима... у цркви и у порти народ... хорови
... свештенство и монаштво. Молитва се слива у тиху реку која тече свом извору - Руси
и Срби се моле царском мученицима. И плачу. Заједно се моле и причешћују они које
је цар највише волео.
Тешко је бити Рус – јер, убијен је Божји помазаник у својој вољеној Русији,
цар Николај, христољубиви, богоугодни цар. У свом народу! Страшан је то осећај! И
историјска одговорност!
Али, величанствено је бити Рус... заштићен својим бескрајним небом и
степама, тајгама, моћном земљом, највећом на свету, народ којег штити Богородица.
И зато не може Русији да се супростави нико и ништа на свету.
На 100-годишњицу од убиства царске породице, два тренутка су била
величанствена, и говоре о односу српског народа према личности светог руског цара
Николаја Другог Романова. Наиме, после литургије, млади Срби су Св. Царске

144
На оригиналу Сопственом Императорског Величанства руком подписано: „Николај“. 21.
07. 1914
103
мученике прихватили за своју Крсну Славу и по древној традицији српског народа,
припремили су славски колач, жито, вино, свећу и икону. И тако су Св. царски
мученици постали Слава Срба, а у близини олтара, цркве посвећене Св. царском
мученицима, Срби и Руси, заједно држећи славски колач, појали су тихо у славу Св.
царске породице. Тенутак који одлази у небо, записује се у историју. Свештеник Дејан
Антић из Београда је даривао цркви Св. царских мученика у Аљаухову, честице
моштију Пребиловачких мученика. И опет историјска спона два народа, кроз
мучеништво.
Не може сваки цар да на себе преузме страдње свог великог народа, за такву
нацију као што је Русија. Био је то преварени народ! И не само да се цар жртвовао за
народ, већ и за православну веру. Мученичка смрт Цара Николаја Другог и његове
породице се упоређује мучеништвом Исуса Христа и страдао је за свој народ,
жртвујући себе и своју прододицу, за такве грехе, као што су одступање од вере, од
цара, богохуљење и незаконито кршење завета за верност краљевској породици коју
је благословио Бог. Била је то жртва коју је он принео Божјем помазанику .
„Ја сам се родио на Дан великог страдалника Јова, и знам да сам већ рођењем
предодређен за страдање. Пуног сам уверења да сам предодређен страшним
испитивањима и да, овде, на земљи нећу добити награду. Можда је моја жртва
потребна за спас Русије. Ја знам да ћу бити та жртва. Нека се изврши Господња воља!
За Русију, на њену срећу, спреман сам све да дам и престо и живот.”(Из писама цара
цара Николе Другог.) 145
Прошло је 151 година од рођења племенитог цара, који је прихватио
мучеништво за цео руски народ. Свети цар Николај био је велики руски цар, Божји
помазаник, и заштитник свих православних народа!
Цар Николај Александрович рођен је на дан Св. Јова, често понављајући да то
није случајно: цар је, по многима, предвидео несрећу која ће пасти на његову царску
породицу. У последњој години живота Николај Други кротко је подносио муке, тугу,
понижења, сличио древним праведницима.
„Руска земља не познаје највећи хришћански подвиг и жртвену љубав коју је
показао цар-мученик. Они још увек не разумеју суштину подвига цара Николе. И
његов крст! Заједно са Царем, сви чланови његове породице носили су исти крст. У
притвору, чланови царске породице и цар Николај Други Романов, били су
подвргнути сталном понижавању, малтретирању, стражари су уживали у томе.
Царски затвореници су доживели посебне тешке тренутке, падајући у руке мржње и
бруталности бољшевика. У исто време, држали су се непромењиве смирености и
злобе, чинило се да су потпуно неосетљиви на угњетавање и увреде. И најсуровји
стражари, суочени са кротошћу „бившег“ цара и његове породице, убрзо би осетили
саосећање са њима, па су власти често морале да их мењају. У заточеништву, царска
породица није остављала молитву, читајући Свето писмо. 146

145
Санкт Петербург - Сто година после руске револуције, колекција необјављених докумената
царске породице Романов у којој има писама, фотографија и цртежа, вратила су се у Русију.
Ту архиву су у Европу однели ; чланови царске породице који су бежали од немира и прогона
током Револуције 1917. а касније су била у приватној колекцији у Лондону. Документе је
купила за више од 70.000 евра руска државна банка Сбербанк у јулу, и сада су се нашли у својој
земљи порекла и изложени су у музеју у Царском селу, бившој летњој резиденцији царева, на
периферији Санкт Петербурга.
146
Архимандрит Петр Кучер из Боголюбово, 2006 года, стр. 365, 367.
104
 Према сећањима сведока злочина, затвореници су импресионирали све -
својом религиозношћу. Исповедник, свештеник сведочи о невероватној моралној
висини на којој су се налазили царски мученици, посебно деца, као да су потпуно туђи
свим земаљским прљавштинама. Из дневника и писама царске породице видљиво је
да су не мале патње проузроковале и њихове сопствене несреће, на пример, сталне
болести деце. А судбина невине царске породиве дешавала се пред очима Русије.
Наизглед спокојно цар је написао: "Најбоље време за мене је ноћ када могу бар мало
заборавим." (Олег Казаков, књига „Да ли поштујемо Светог цара, Сатисъ, Санкт-
Петербург, 2002. СП-б, - 31 стр.)“.147
„Неће се само једно покољење Руса питати, зашто многомилионска Русија
није заштитила свог цара и Његову породицу. Како је могла да их преда на масакр? 148

3. ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

Огромна духовна, историјска фигура и светиељ у српском народу, Св. Николај

Велимировић је личност која је дала снажан и неизбрисив печат у још јачем
зближавању светости цара Николаја Другог Романова и српског народа. У историји
Срба речи владике охридског Николаја остаће као завештање. Св. Николај је до
последњег даха волео Бога, Србију и Русију. Упокојио се Руском Тихоновском
монастиру (Пенсилванија) 18. марта 1956. године, далеко од свог завичаја, са
молитвом на уснама.
Владика Велимировић путовао је по Русији и дуже боравио, између 1910. и
1914. године у „Мисионарским писмима“, пише да је био у Русији, да ју је упознао и
да је веома заволео. После два или три дана у Москви - обилазећи цркве,
присуствујући литургији, осетио је дубоку руску љубав и духовну снагу светих:
Серафима Саровског, Сергија Радоњешког, Св. Александра Невског, Св.
равноапостолске књегиње руске Олге и осталих руских светитеља. После боравка у
највећој православној земљи на свету, упијајући сву снагу и раскош руске духовности
Владика Николај Велимировић се вратио у Србију као потпуно други човек. О томе
је неколико пута писао и често говорио на својим проповедима. Али, владика је био и
семинариста Духовне академије у Петербургу, тако да је имао могућности да се ближе
упозна са царском моћном, правослвном, братском Русијом. Целог свог живота је
носио неугасиву и непоновљиву искру раскоши и љубави царске Русије.
Владика Николај је из дубине душе заволео Русији, ону царску, јаку,
серафимовску, подвижничку, топлу и православну... можда се та његова љубав родила
приликом његовог првог боравка, са познанствима руских духовника, монаха,
архијереја, али и волшебним духом руског народа. Посебно су важни његови сусрети
са Св. Јоваом Шангајским... Као и сав српски народ и Владика Николај Велимировић
је дубоко преживљавао трагедију која је задесила царску Русију 1918. године, убиство
једине царске православне породице у свету, која је живела истински православни -
хришћански живот. Зверско убиство помазаника Божијег цара Николаја Другог

147
Олег Казаков, книга „Чтим ли мы святого Царя, 2002 года, Издательство: Сатисъ, Санкт-
Петербург".
148
Книга Верные, Ольга Чернова, ООО „Русский хронографь” Москва, 2018, стр, 23-25.

105
Романова, који се никада није одрекао свога престола и његове породице, је један од
најужаснијх злочина који се десио у човечанству!
Владика је, нама Србима, оставио неку врсту тастамента. Често је писао и
говорио, да ми Срби, све дугујемо Богу и Русији. Да је руски Цар Св. Николај Романов
заложио свој живот, породицу, Русију, за опстанак српског народа у Првом светском
рату. Завештао је - да смо дужни да своје животе положимо за Русију, и да је руска
срећа наша срећа и руска туга наша туга. Та владикина љубав према царској Русији и
цару Николају Другом Раманову, данас живи у срцима православних Срба.
Свети Владика је волео свом душом Србију, свој паћенички, злу непокорни и
храбри, срчани српски народ. Народ са топлом душом. Волео је исто толико и Русију,
у којој је заиграло живо Христово срце. Тек је у Русији, како је говорио - осетио је
истинску и дубоку љубав, величанственост православља и схватио и сагледао мисију
руског народа. После Првог св. рата, велике Голготе српске, страдња руске царске
породице, а потом и целе Русије, схватио је да Европа живи без Христа, огрезла у
блуду, материјализму, пакости, зависти, изопаченсти. Писао је отворено да се Западу
више ништа не може веровати. Питали су га на Западу, како он то верује у Бога, а он
им је одговорио: „Не само да верујем, ја знам да Бог постоји”!
У Лондону је владика изградио црву посвећену Св. Сави српском, створио
велику библиотеку за Србе и српску децу, читаоницу, купио земљу за српско гробље...
све поставио... за свој народ који тамо живи... и тихо отишао даље. Али, Бог је хтео
да се православље, оплемењено бесмртношћу царске Русије, расеје по далеком
Западу. Велики крст мисионарења носио је владика Николај Велимировић. Мучен
великом носталгијом за Србијом, годинама је молитвено живео у руским светињама,
изграђеним у Америци, после трагичног грађанског рата, такозване октобарске
револуције, која је однела преко 20 милиона живота у Русији. Управо ту, у руским
манастирима написао је Свети Владика на десетине књига... неке за живота, а многе
су штампане после његовог упокојења. Данас његова дела преводи цео хришћански
свет. Па и римокатолички!
Верујем да би Св. Владика Николај српски био срећан када би видео како је
Русија стасала у дубоко молитвену земљу, владимирску, серафимовску, радоњежску,
александро-невску, земљу св. Мароне, св. Ксеније, св. Луке војно-јасенцког, св. Петра
и Фервоније... Руски народ је покајани и чврсто верујући - све оно за чим је он толико
чезнуо, и Богу се молио, заједно са Св. Јованом Кронштатским.
Колико је Владика Николај Велимировић волео и поштовао руски народ и
цара Светог Николаја Другог Романова, најбоље говори његова беседа у Беогрдау 15
/ 28 јула 1932. године.
„Савест наша нас приморава да плачемо када Руси плачу и да се радујемо када
се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може
и народ народу. Али дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године тако је
огроман, да њега не могу вратити ни векови, ни покољења. То је дуг љубави, која
свезаних очију иде у смрт спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави него ко
положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски цар и руски народ,
неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати да иду у
смрт.Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се
уплашила смрти. Смемо ли ми икада заборавити, да је руски цар са децом својом и
милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа? Смемо ли прећутати
пред Небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас?
106
Морал светског рата, нејасан, сумњив и са разних страна оспораван, испољава се у
руској жртви за Србе у јеванђељској јасности, несумњивости и неоспоривости. А
мотив самоодрицања, неземно морални осећај при жртвовању за другог – није ли то
прилепљење к Царству небеском? Руси су у наше дане поновили косовску драму. Да
се цар Николај прилепио к царству земном, царству егоистичних мотива и ситних
рачуница, он би, највероватније, и данас седео на свом престолу у Петрограду. Али он
се прилепио к Царству небеском, к Царству небеских жртава и јевангељског морала;
због тога се лишио главе и он сам и његова чеда, и милиони сабраће његове. Још један
Лазар и још једно Косово! Та нова косовска епопеја открива ново морално богатство
Словена. Ако је неко на свету способан и дужан то да разуме, то Срби могу и обавезни
су да разумеју. Блажени ви, плачући у те дане са Русијом, јер ћете се с њом утешити!
Блажени ви, тугујући сада са Русијом, јер ћете се са њом ускоро и радовати.” 149
Цар Николај Други Романов био је у души српског владике - светитељ. И
засигирно је прва икона Св. цара мученика у историји православног хришћанства
рођена у Србији по жељи владике Николаја Велимировића, који је тада био епископ
жички, а срцем и руком двојице знаменитих Руса, који су морали да напусте Родину
у време несрећних година, када су бољшевици бедушно убијали и уништавали се што
је руско и православно и царско. Наиме, прелепа, прва икона св. Цара Николаја је
насликана 1937. године у тада новоизграђеној цркви Светог Саве у манастиру Жича.
Фреске и иконостас су осликали руски емигрантски уметници, барон Николај
Мејендорф, који је урадио живопис, а Иван Мељников је осликао иконопис. Владика
Николај је волео Русе, саживљавао се са њиховом тугом и указивао част многима.
Тако је у Србију, стигао и барон Мајендорф, који је цркву Св. Саве осликао. Фреска
св. цара Николаја Другог је була дуго сакривена и чувана од очију комуниста. Тек,
после земљотреса који се десио у Краљеву, марта 2015. године, откривена је током
рестаурације оштећених фрески у манстиру Жича. Интересантно, Црква Светог Саве
у Жичи никада није била отворена за јавност.
„У цркви Светог Саве манастирa Жича, надомак Краљева, почела је рестаурација
фресака које су оштећене у земљотресу 2010. године (преноси веб-портал „Royal
Russia).” Поред осталих фресака биће обновљена и фреска цара Николаја Другог.
После седам деценија, фреска цара Николаја Другог поново ће засијати старим сјајем,
а црква ће бити отворена за јавност. Због бојазни да би ту фреску и фреске других
руских светаца могли да униште комунисти, 1945. године – сакривене су... Монахиње
су прекриле фреске специјалном хартијом која је затим обојена плавом бојом, како би
имитирала голи зид. Једини живи сведок догађаја из 1945. је мати Доротеја:„Фреске
нико није могао да види. Било је немогуће уопште говорити о њиховом постојању.
Прекривене су специјалном плавом хартијом и заборавили смо да су икада биле ту.
Фреску су 1945. године покрили духовник манастира отац Доситеј и тада, млади
монах отац Герасим..”150
Руска православна црква у избеглиштву канонизовала је Николаја Романова
1981. године. Званична руска црква учинила је то деветнаест година касније. Царска
породица је, захваљујући Николају Велимировићу, имала је свој духовни дом у Жичи
много раније.

149
Беседа владике Николаја Велимировића у Београду, 15 / 28 јула 1932. године,
150
Четвртак, 26. март 2015. Royal Russia“.
107
 4. ЛИЧНОСТ ЦАРА И СРБИ

Личност цара Николаја Романова је дубоко уткана у историјску и духовну

свест српског народа. Годинама је у Србији, оргнизују крсни ходови посвећени Св.
руском цару Николају Другом. На тим походима, у календару СПЦ остаће уписана и
извесна чуда, попут мироточења, за које званична наука нема логичан одговор, а
теолошка у томе види знамења. Тако је, рецимо у манастиру Лешје, промиротичила
икона светог руског цара.
Уочи Покрова Превесте Богоридице у том манастиру је остало
записано:„Радосна вест, на бденију уочи Покрова Пресвете Богородице 2017, за време
читања акатиста Покрову, у манастиру Лешје промироточила је икона св. Цара
Николаја Другог, која је учествовала и у литији центром Београда. По речима атамана
Сергија, који носи ову светињу, ово је јасан знак од Господа да је примио наше
трудове на земљи србској и да Му је угодно ово што радимо. Вата са прикупљеним
миром је предата настојатељу манастира, о. Јовану.”
У среду 26. септембра 2018. године управа нишког Саборног храма Силаска
Светог Духа на Апостоле организовала је свечани дочек чудотворне мироточиве
иконе светог цара Николаја Другог Романова. Икона је из манастира Светог Духа у
Тимашеву (Краснодарска област) у Русији, а до данас - у крсном ходу по Русији и
другим православним земљама прешла више од 400.000 километара.
„Ове године, по пети пут, пролази кроз многа места у Србији, кренула је из
Београда 14. септембра, борави у великом броју храмова и манастира наше цркве... у
Чачку, Ваљеву, Београду, Пироту, Нишу ... а крајње одредиште крсног хода је Косово
и Метохија и манастир Грачаница“. (Записано је 26. септембра 2018. године у управи
нишког Саборног храма Силаска Светог Духа на Апостоле).
Српски народ жели да се на најлепши начин одужи св. цару Николају и да та
захвалност буде печат садашњих и будућих времена. У част Светог цара Николаја,
српски народ је саградио величанствен споменик у срцу Београда.
„Споменик који се после сто година појављује у главном граду Србије,
представља поклон Руске Федерације, мада је још Никола Пашић, док је био премијер
у време Првог светског рата, у свом тестаменту издвојио одређену суму новца и
завештао потомцима да је морају новац да дају за изградњу споменика српском
доброчинитељу – цару Николају Другом Романову. Споменик је тежак преко 40 тона,
висок око 7,5 метара, а сама скулптура висока је око 3,5 метра. Према речима вајара
Андреја Коваљчука, споменик цару Николају рађен је више од пола године, и он се
заједно са академиком Генадијем Правоторовим потрудио да ову композицију
укомпонује са околним амбијентом. На Ђурђиц, 3.(16) новембра 2014. у Београду, на
великој свечаности, освештан је споменик Светом Цару-Мученику и Страстотерпцу
Императору Николају Другом Романову од Русије. Споменик је постављен на месту
где се некеда налазило руско Царско посланство, срушено у нацистичком
бомбардовању Београда 1941. године. Сада је један од најлепших споменике, који
данас красе град. Споменик Светом Цару Николају освештао је Његова Светост
Патријарх Mосковски и Све Русије Кирил Први, у присуству Његове Светости
Иринеја Архиепископа Пећког, Митрополита Београдско-карловачког и Патријарха
Српског. Поглавар Руске Православне Цркве је истакао и да је први споменик у част
Цара, у Европи ван Русије, подигнут управо у Србији. Овај споменик је лик и
великомученика, који је као хришћанин помогао нашем народу током Великог рата –
108
истакао је Патријарх Иринеј и захвалио свима, који су помогли да споменик буде
подигнут у центру Беогарда и да нас подсећа на велико доба, велико дело руског Цара,
које је равно највећим хришћанским делима”.151 Изграђен је, такође и споменик
Светом краљу у Бања Луци, у Републици Српској. Недавно је почела градња великог
храма у Бања Луци који је посвећен Светом цару Николају Романову. 152
Спомен-биста руском цару Николају Другом откривена је 30. септембра 2017.
у суботу у селу Ритешић код Добоја, у присуству руског амбасадора у БиХ Петра
Иванцова, представника председника и владе Републике Српске, народног посланика
и почасног конзула Белорусије у Београду Драгомира Карића, удружења српско-
руског пријатељства и бројних грађана.153
Поводом 150. годишњице рођења цара Николе Другог Романова, 19. маја 2018.
године, у оквиру манастира Дајбабе у Црној Гори, посвећено је спомен-обележје
Светим царским мученицима. Ова манифестација и догађаји обележили су век од
патње Свете царске породице. Жива љубав светог цара Николе међу Србима!

ЛИТЕРАТУРА

1. Архимандрит Петр Кучер - Свято-Боголюбский женский монастырь.

Боголюбово, 2006 года, С. 365, 367.
2. Николај Велимировић, Беседа владике у Београду, Архив СПЦ Београд, 15 /
28 јула 1932. године.
3. Документа царске породице Романов, музеј Царско село, Петербург
4. Протоиере Георгия Вахромеева, Повиг царского Служения, Храм Св.Троици,
Москва 2018, стр 7,9,143.
5. Ольга Чернова, книга Верные, ООО „Русский хронографь” Москва, 2018, Ст,
23-25).
6. Олег Казаков, „Поштујемо ли ли Светог цара.” Сатисъ, Санкт- Петербург,
2002. СП-б, - 31 стр.
7. Писма Његовог Императорског Величанства Цара Николаја II Романова од
Русије, Његовом Краљевском Височанству Престолонаследнику Александру
Карађорђевићу од Србије, од 14. јула 1914.
8. Royal Russia, Москва. 26. Март, 2015.
9. http://vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=10&idnovost=105422
&Projekat-Rusko-srpskog-hrama-u-Banjaluci-predstavljen-na-Svetskom-fes)

151
РТ, На Ђурђиц, 3.(16) новембра 2014. године
152
Вијести БН, Република Српска Недјеља, 22.06.2014. | 18:01 Откривен споменик Цару
Николају
153
http://vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=10&idnovost=105422&Projekat-
Rusko-srpskog-hrama-u-Banjaluci-predstavljen-na-Svetskom-fes
109
PERSONALITY OF ST. EMPEROR NICHOLAS THE SECOND NOVEL IN
THE HISTORY AND SPIRITUALITY OF THE SERBIAN PEOPLE

Abstract: At the personal request of its emperor, Russia decided to enter the war against
Austria-Hungary if Serbia was attacked. Nikolai II insisted on the defense of Serbia, though
he was warned by his generals that Russia was not ready for war with Germany. He ignored
warnings that this could result in failure and possible social unrest. During the war, Russia
sent large quantities of ammunition, medical aid, food, and volunteers to fraternal Serbia,
but it also pressured Entente's allies to help the Serbian army as well. Russian Tsar Nikolai
II represented a powerful Serbian ally. He has the greatest credit for the survival of the
Serbian army during its withdrawal to Greece. He is most deserving of the fact that we Serbs
live and exist today!

Key words: Russia, Serbia, Russian Tsar Nikolai II Romanov, World War I, Austria-
Hungary, war with Germany.

110
 БАЛКАНСКИ БАСТИОН РУСИЈЕ

БАЛКАНСКИЙ БАСТИОН РОССИИ

Драгутин А. Ђукић, Проф. др,154

Апстракт: Из ушушкане Самаре у врлетне и непознате балканске планине Јурија

Михајловича Хамкина је одвео презрив однос официјелних медија Русије, који су
сервилно прихватили хајку Запада против српског народа. Циничном изопачењу
чињеница подвргнуо је све: прави узроци, циљеви, виновници и механизам
подстицања конфликта, односно, рата.
У друштвену свест народа Русије трудили су се да уграде велики број митова.
Фашистички национализам Хрвата и исламски фундаментализам Бошњака
приказивали су као ''младе изданке демокатије'', крваве сепаратистичке побуне као
''национално-ослободилачки покрет'' против империјалног диктата Београда'',
масовне тортуре, убиства и етничка чишћења територија као ''појединачне ексцесе''
младе демократије, а саме Србе као оваплоћење сатанизма.

Кључне речи: Србија, Русија, мит, врата балкана

Аннотация: Из далекой Самары в крутые и неведомые Балканские горы Юрия

Михайловича Хамкина занесло пренебрежительное отношение официальных СМИ
России, рабски принявших сторону Запада на гонения сербского народа. Циничному
искажению фактов он подвергал все: настоящие причины, цели, виновников и
механизм разжигания конфликта, то есть войны.
Они пытались внедрить в общественное сознание народа России большое количество
мифов. Фашистский национализм хорватов и исламский фундаментализм боснийцев
изображались как «молодые ростки демократии», кровавые сепаратистские восстания
— как «национально-освободительное движение» против имперского диктата
Белграда, массовые пытки, убийства и этнические чистки — как «индивидуальные
эксцессы». молодые демократии, а сами сербы как воплощение сатанизма..

Ключевые слова: Сербия, Россия, миф, Балканские ворота.

1. УВОД

Шта је данас остало од тих клишеа? Зар само један – да су ''Војници ОУН
миротворци''? Али и он је урушен: одавно већ није тајна да је конвојима ОУН, уместо
''хуманитарне помоћи'', превожено оружје (то су Срби тврдили од почетка рата, али
им нико није веровао), да ''миротворци'' наводе авионе НАТО-а на српске положаје,
да из такозваних ''демилитаризованих зона'', иза леђа ''миротвораца'' усташе изводе
''муњевите ударе'', а када наиђу на отпор – скривају се иза тих истих леђа.
Данас је већ све очиглендо. ''Гајдеровске'' 1992. године брижљиво је испланиран
информативни рат ''цивилизованих земаља'' против Србије. Сејано је отровно семе зла

154
БНЦ РАЕН, Балкански научни центар Руске академије природних наука, Београд,
111
– оправдавана је кажњавајућа политика Запада, његова тежња да се учврсти на
Балкану, као стратешкој раскрсници Европе.
Вишевековни атаци ислама и католичанства на православље учврстили су у
геному сваког Руса осећање историјске одговорности за судбину балканских народа.
У условима када се у Русији на власти нашла алијанса алкохоличара, лажова и
издајника, зауставити геноцид над Србима може само грађански активизам сваког
часног човека.
''И шта, заиста, радити? – није питање само за новинаре. Важно је писати истину.
Иди и пиши!'', каже Јура.
А Јура је разговарао са старцима, избеглицама, министрима, писцима и
војницима (који су били ђаци, студенти, занатлије, радници, сељаци, учитељи,
официри, директори урушених предузећа, председници некада успешних компанија и
др.) и писао под отвореним небом – у рову, бункеру, оклопоном возилу, затвору,
логору, болници и штабу, уз светло месеца, ломача кућа у пламену, свећа из
порушених цркава и уз истовремено сетно обраћање својој матушки Русији:

''Ти си сада далеко, далеко.

Између нас су наноси мрака.
До тебе ми није доћи лако,
а до смрити само два корака''.

Када су сазнали да је новинар, каже Јура, лично су му говорили: ''Ви све лажете!
– Ви сте нахушкали читави свет на Србију!'' Тек након првих репортажа положај му
се променио: почели су да ми доносе нотесе, копир-папир, свежњеве оловака и др.
''Био сам на два фронта. Ја знам истину'', каже Јура Хамкин.
''Против Срба се води тотални информативни рат. О њима је исфабриковано
неколико митова''.

2. ПРВИ МИТ

Први мит је најгнуснији – о суровости Срба, о ''геноциду'', пљачкањима,

насиљима, концентрационим логорима... Од њих праве монструме. Нећу доказивати
да су то људи са високим хришћанским моралом, јер ко данас верује у морал?! Радије
ћу навести голе чињенице: битке се воде искључиво у местима са компактним
српским живљем, према томе, ''геноцид'' против непријатељског становништва се не
може изводити јер он не постоји. Након што ослободи сва српска села на одређеној
територији војска подиже утврђења и даље не иде.

3. ДРУГИ МИТ

Други мит је да се војни успеси Срба у Хрватској и БиХ објашњавају мешањем

''снажне војне државе Југославије''. То је, наравно, лаж. Војни успеси Срба
објашњавају се храброшћу војника и прфесионалном вештином и знањем официра.
Навешћу само једну једноставну чињеницу. Дошавши у Сарајево, након 10 дана,
тражио сам од командира купатило и замену рубља. Рекао ми је да ће ми то
обезбедити, иако ту службу немају, да сам ја једини добровољац, да су сви из локала
и да војују на праговима својих кућа, купају се у својим кућама или код рођака. Они
112
муницију, медикаменте и жито добијају из Југославије. А откуда све то добијају
Муслимани и Хрвати? – из Турске, Немачке и других земаља. Наоружање бивше
Демократске Републике Немачке (НДР) је код Хрвата. НДР је, као што је познато,
сматрана за ''предстражу социјализма'' и припремала се, заједно са нама, за трећи
светски рат. Зато су њени арсенали бесконачни. Откуда усташама тенк Т-72?
Међутим, у рату је, као и увек, главна снага – човек. 10.000 Срба држи у
окружењу у Сарајеву 40.000 бошњака, а у Херцеговини против сваке српске бригаде
постављено је пет хрватских.

4. ТРЕЋИ МИТ

Трећи мит је да код Срба доминира тешко наоружање. Тврдим да га нема.

Специјално сам прошао дуж фронта (25 км) у Поповом Пољу (Херцеговина) и тенкове
нисам видео. У Сарајеву тенкова има (Т-55), али не више од десетак.

5. ЧЕТВРТИ МИТ

Четврти мит је да су Срби војно и бројчано надмоћнији, а није истина, јер Срба
је несхватљиво мање, јер битке води локално српско становништво, а њих је у БиХ
три пута мање, него Хрвата и Бошњака. Осим тога, у БиХ ратује регуларна армија
државе Хрватске која је призната од стране ОУН. Она не ратује на Хрватској
територији, тј. према свим међународним законима Хрватска је агресор. Истовремено,
светска дипломатија је прогнала ЈНА преко Дрине у Југославију, на чијој се граници
у ''тојотама'' непрекидно врзмају посматрачи ОУН.
Митова је много: мит о Србима-комунистима'', мит о ''младој хрватској
демократији'', мит о ''миротворној улози ОУН'' итд. и томе слично. И последњи мит о
''руским најамницима'' и ''хиљадама козака''.
Ја сам за то да тамо буде на ''хиљаде козака'', али онога чега нема, тога нема.
Тамо се бори неколико десетина наших другова, од којих ми је половина позната. Што
се тиче ''најамника'', ми добијамо војничку плату у динарима, за коју се може купити
8 флаша ракије или 40 векни хлеба или, рецимо, 20 сапуна. Земља у рату и под
блокадом не може више платити.
Козирјев и компанија бацају у блато руско име у Србији, а ми га тамо својом
крвљу перемо. Ми бранимо част Русије, јер рат ће се кад-тад завршити и наступиће
историја. Тада ће историчари почети да увиђају где је била Русија у, за Србе, тешком
тренутку. И откриће се ко је био у праву: добровољац Хамкин или министар Козирјев.
Да, нас је мало, али то није исто, као кад нас неби уопште било.

6. СРБИЈА – ВРАТА БАЛКАНА

Корени тог жестоког рата и мржње сежу у далеку прошлост. Балкан је вратница
према Истоку и Африци, рскрсница многих религија: тамо су и Ватикан, и
Православље, и Мухамеданство. Он је увек био поприште жестоких сукоба. У Првом
светском рату погинуо је сваки трећи Србин, а у Другом светском рату – у
фашистичкој (Усташкој) држави трећина Срба је убијена, трећина одведена у
концентрационе логоре, а трећина покатоличена.

113
 Сада је почео нови круг пакла, чији је непосредни узрок – уједињена Немачка,
која заузима простор између Балтичког и Средоземног мора...
Само од новембра 1992. до маја 1993. године са балканског ратишта у етар и
новине Хамкин је предао око 50 информативних саопштења, репортажа, прегледа,
прича и аналитичких материјала, који су, на крају, ушли у његову књигу Пођи и умри
за Србију (запажања добровољца), а која је публикована у Русији (Самара) 1994.
године, али, на жалост, не и код нас.
Ипак, признаје Хамкин, тек сада ми је постало јасно, да у то време нисам схватао
основну истину (суштину) тих догађаја. Сасвим је јасно да не треба сумњати у:
Немачку експанзију на Јадранско море, подстрекавање сукоба од стране Турске,
интриге Ватикана, патолшку мржњу ''западних демократија'' према сваком облику
друштвеног живота који није западни, САД као самозваног ''гаранта'' ''новог светског
поретка'' итд.
У рововима Херцеговине и бункерима Сарајева нисам схватао да су извори и
корени тих догађаја били много дубљи, мада сви Срби – од младог војника у рову до
зрелог интелектуалца – нису престајали да тврде да све ово, у највећој мери, није
њихова ствар, већ да су они само полигон и мостобран преко кога ће доћи до вас, Руса.
Пустите да нас растргну те звери и исто ћете добити код вас – у Русији.
''Још увек се са стидом сећам свог самоувереног смешка, уз тврдњу да је то код
нас немогуће'', каже Јура.
Истину сам спознао тек овде, у Русији, након повратка: пад рубље, заустављене
фабрике, распродаја ресурса, циљано уништавање тешке индустрије, опште
осиромашење становништва. То је могуће само у условима рата. У Србији, која се већ
четири године налази у условима тоталне блокаде од стране ''светске заједнице'',
ничега сличног нема! Асортиман роба у продавницама је, без обзира на блокаду, 4-5
пута већи, него код нас.
До октобра 1993. године постојала је бојажљива нада да ће се талас насиља
зауставити на случају нестабилности Таџикистан - Молдавија. Међутим,
гранатирањем Дома Совјета отворен је нашим исконским непријатељима пут у срце
земље. Џин насиља раскинуо је обруч дȳге нестабилности и почео је да шета по
Русији. Не обмањујте се, Чеченија је само почетак. Становништво се постепено
навикава на нужду даљег крвопролића и учвршћивања криминалне диктатуре.
Па ипак, непријатељима Русије, који су прослављали у октобру 1993. године,
победа је далеко. Пожурили су да на Црвени трг позову Растроповича са америчким
оркестром.
Све док Срби одолевају присику ''светске заједнице'', Русија ће бити у стању да
се брани и да гаси сепаратистичке побуне чеченског типа. Али само док се држи
балкански бастион Русије.
Срби су заштитили Русију – то је непобитна суштина и истина о том рату, коју
1992. године нијесам схватио, а 1995. године сам се чудио свом слепилу. А све је било
огољено (очигледно). СФРЈ је према државном уређењу била модел СССР, тј. идеалан
полигон за испитивање теоријских разрада уништавања ''империје зла'': заузимање
средстава информисања (медија) од стране националних ''демократа'' – клеветање
прошлости – растурање армије – сепаратистичка побуна.
Западним ''демократама'' све је текло као по лоју, све док, опоравивши се од
покоља и ''етничког чишћења'', Срби нису почели узвраћати. Српско, а једним делом
и муслиманско становништво Хрватске и БиХ, наоружавало се и самоорганизовало,
114
наносећи неофашистима и фундаменталистима разорне поразе на свим фронтовима.
Рат је попримио позициони и, практично, бесперспективни карактер. Насилна
концепција уништавања СССР није прошла практични (припремни) испит.
Крајем 1990-те године балкански ''блицкриг'' се трајно заглибио. ''Југословенски
сценарио'' је сменила теорија ''дириговане катастрофе''. Па, ипак, да би се она
релизовала у пуној мери сметња су били својеглави Срби. Они не само да су
приковали значајан део снага, које су непријатељи Русије, већ и, што је важније,
повремено скидају маске са ''крстоноша слободе'', приказујући својим грађанима, али
не само њима, осведочене доказе, фото- и видеодокументе о масовним
''кажњавањима'', концентрационим логорима, уништавању православних храмова,
споменика, националних светилишта и др.

ЗАКЉУЧАК

Сада сваком Русу мора бити јасно да је рат на Балкану – рат на даљем предграђу
Москве.
Осим тога, теорија о томе да је Русија ''увек спасавала Србију'', благо речено,
некоректна је. У моментима смртне опасности за Русију, Србија је навлачила на себе
значајне снаге противника, полажући на олтар Победе више него сви остали
савезници заједно. Тако је било у време турске експанзије и у време два светска рата,
па и у овом потоњем.
Не верујте ни једној речи пакосне олоши која је преплавила банке и медије.
Помозите Србији, како ко може. Ако си способан да се бориш – стани раме уз раме са
српском браћом, ако си новниар – напиши макар реч у заштиту Срба, ако си
бизнисмен – пошаљи им новац, ако не радиш – пошаљи им разгледницу са речима
подршке. Организујте се! Идите на митинге! Не прикривај се фразом – ''а шта ја ту
могу учинити?!''

''Живот је један
и смрт је једна'',

закључује Ј.М. Хамкин

115
 BALKAN BASION OF RUSSIA

Abstract: From the tucked away Samara to the steep and unknown Balkan mountains, Yuri
Mikhailovich Khamkin was taken away by the contemptuous attitude of the official media
of Russia, which servilely accepted the West's chase against the Serbian people. He
subjected everything to the cynical distortion of facts: the real causes, goals, culprits and the
mechanism for inciting conflict, that is, war.
They tried to incorporate a large number of myths into the social consciousness of the people
of Russia. Fascist nationalism of Croats and Islamic fundamentalism of Bosniaks were
portrayed as "young shoots of democracy", bloody separatist uprisings as a "national
liberation movement" against the imperial dictates of Belgrade, mass torture, killings and
ethnic cleansing as "individual excesses". "young democracies, and the Serbs themselves as
the embodiment of Satanism.

Key words: Serbia, Russia, myth, the door to the Balkans

116
 ЈАЧАЊЕ ЦАРСКЕ РУСИЈЕ И ПРОДОР НА ЦРНО МОРЕ У
XVIII ВЕКУ

УКРЕПЛЕНИЕ ИМПЕРАТОРСКОЙ РОССИИ И ПРОНИКНОВЕНИЕ В

ЧЕРНОЕ МОРЕ В XVIII ВЕКЕ

Зоран Јеротијевић, Проф. др,155

Митар Лутовац, Проф. др,156
Душан Јеротијевић, Доц. др,157

Апстракт: Уздизање моћи руске империје у време Петра Великог, отворило је пут
повратка Русије на њене древне просторе, али и продора на далеки исток. Иако је било
више сукоба око престола, Руска империја је неумољиво ширила своје границе,
развијала привреду, трговину, просвету, дипломатију и нарочито војну силу. У XVIII
после смрти Петра Великогпосебно су на растућу моћ Русије утицале две царице,
Јелисавета и Катарина II (Велика). Извршене су велике реформе у државној
организацији, а крајем XVIII спроведена је и вакцинација против малих богиња. У
овом веку догодила се и сеоба значајног дела Срба у Русију. Због погоршања положаја
српских граничара у Аустрији(посебно у Угарској) уз подршку руског посланика у
Бечу Бестужева и одобрење царице Јелисавете, неколико српских официра повело је
велики број Срба у Русију, где су основане две српске области Новаја Сербија и знатно
већа Славјаносербија. Уз све ове промене треба додати да је Русија у овом веку
започела колонизацију америчког континента и створила своју колонију Аљаску.

Кључне речи: Петар Велики, империја, ширење, реформе, царица Јелисавета, царица
Катарина II.

Аннотация: Подъем власти Российской империи во времена Петра Великого

подготовил почву для возвращения России на ее древние территории, а также для ее
проникновения на Дальний Восток. Хотя из-за трона произошло несколько
конфликтов, Российская империя неумолимо расширяла свои границы, развивала
экономику, торговлю, образование, дипломатию и особенно военную мощь. В 18 веке
после смерти Петра Великого на российскую империю особенно повлияли две
императрицы, Елисавета и Екатерина II (Великие). Были проведены крупные
реформы в государственной организации, и в конце 18 века была проведена
вакцинация против оспы. Значительная часть сербов также переехала в Россию в
течение этого столетия. Из-за ухудшающегося положения сербских пограничников в
Австрии (особенно в Венгрии), при поддержке российского посла в Вене Бестужева и
одобрения императрицы Елизаветы, несколько сербских офицеров вывезли большое
количество сербов в Россию, где были основаны два сербских района, Новая Сербия
и значительно более крупная славянская Сербия. Ко всем этим изменениям следует

155
Редовни професор, Пословни и правни факултет Београд, Универзитет Унион – Никола
Тесла Београд,
156
проф. др Митар Лутовац ,члан президијума РАЕН
157
Доцент, Пословни и правни факултет Београд, Универзитет Унион-Никола Тесла Београд,
117
добавитьто, что в этом веке Россия начала колонизацию американского континента и
создала собственную колонию Аляска.

Ключевые слова: Петр Великий, империя, экспансия, реформы, императрица

Елизавета, императрица Екатерина II.

1. УВОД

Катарина II ( Екатерина Алексеевна), рођена је 2. маја 1729. живела до 17.

новембар 1796. године, позната и као Катарина Велика (Екатерина Великая), рођена
као принцеза Софи Анхалт-Зербст, била је царица Русије од 1762. до 1796. године,
жена која је најдуже владала у овој земљи. Занимљиво је порекло презимена Зербст,
јер значи Србиште. То је крај који су насељавали Срби (Лужички Срби). Они су
великим делом германизовани па постоји индиција да је царица Катарина Велика била
српског порекла. Катарина је дошла на власт после државног удара који је
организовала и када је њој лојална војска збацила са власти њеног мужа Петра III. Под
њеном владавином Русија је доживела процват, постајала је све већа и јача, и постала
једна од великих сила Европе.
У свом приступу власти и владавини царством, Катарина се често ослањала на
своје племените миљенике, од којих су најпознатији Григориј Орлов и Григориј
Потемкин. Велики значај за њене војне и дипломатске успехе имали су и изузетно
способни генерали и адмирали као што су били Александар Суворов, Петар Румјанцев
и Фјодор Ушаков. Катарина II је владала у време када се Руско Царство брзо ширило
војним акцијама и дипломатијом.
У то време је на југу Кримски ханат срушен после победа над Османским
царством у руско-турским ратовима, а Русија је ослободила територије Новоросије
дуж обала Црног и Азовског мора. На западу је Пољско-литвански Савез, којим је
владао бивши Катаринин љубавник, краљ Станислав II Август Поњатовски, на крају
подељен, а Руско царство је добило највећи удео. На истоку је Русија почела да
колонизује Аљаску, стварајући руску Америку.
Катарина II је реформисала управу руских губернија, а по њеном налогу
основани су многи нови градови. Како јој је узор био Петар Велики, Катарина је
наставила са модернизацијом Русије по угледу на западну (централну) Европу.
Међутим, војна моћ и економија и даље су добрим делом зависили од пољопривреде
и сељака. У време њене владавине избио је и устанак Јемељана Пугачова( син ситног
козачког земљопоседника), који се представљао као Петар III.
Период владавине Катарине Велике, Катаринска ера, сматра се златним веком Русије
у којем су решена многа питања која су мучила руску државу дуги низ година. У овом
раду биће речи укратко о животу ове велике царице као и о продору Русије на Црно
море.

2. РУСИЈА У ВРЕМЕ ВЛАДАВИНЕ ПЕТРА ВЕЛИКОГ

Петар Велики (1672–1725) учврстио аутократију у Русију и одиграо велику

улогу у увођењу своје земље у ,,европску породицу држава“. Русија је сада постала
највећа земља на свету, која се протезала од Балтичког мора до Тихог океана. Велика
део земље није био насељен, а путовање је било споро. Ширење Руског царства
118
посебно је било изражено у XVII. веку, а кулминирало је првим руским насељивањем
обала Тихог океана средином XVII. века, поновним освајањем Кијева и смиривањем
сибирских племена158. Треба нагласити да је тада, само 14 милиона становника живело
на том огромном простору. Уз кратку сезону погодну за житарице, њихов принос је
знатно заостајао у односу на западну Европу. Гајење кромпира је било тек у зачетку.
Као резултат, велика већина радне снаге становништва била је заузета
пољопривредом. Русија је остала изолована од поморске трговине, а њена унутрашња
трговина, комуникација и производња били су сезонски зависни.
Петрови први војни напори били су усмерени против османских Турака. Циљ
му је био да успостави руско упориште на Црном мору заузимањем града Азова. Иако
је заузео ову тврђаву, касније је мировним споразумом враћен Турској. Затим је
пажњу усмерио на север. Петру је још увек недостајало сигурно северно морско
пристаниште, осим Архангелска на Белом мору, чија је лука била смрзнута девет
месеци у години. Приступ Балтику је блокирала Шведска, чија је територија била
затворена са три стране. Петрове амбиције за „прозор у море“ навеле су га 1699.
године да склопи тајни савез са Пољско-литванском заједницом и Данском против
Шведске што је резултирало Великим северним ратом.
Рат је окончан 1721. године, када је Шведска поражена и тиме је изгубила
доминацију на Балтику. Петар је стекао четири провинције смештене јужно и источно
од Финског залива, чиме је осигурао свој завештени приступ мору. Тамо је 1703.
године већ основао град који ће постати нова престоница Русије, Санкт Петербург,
као „прозор отворен ка Европи“ који ће заменити Москву, као руски културни центар.
Руска интервенција у Комонвелту означила је, тихим сејмом, почетак 200-годишње
доминације Русије над тим регионом. Прослављајући своја освајања, Петар је преузео
титулу императора. Санкт Петербург је постао престоница 1713.године
Петер је реорганизовао владу по најновијим западним моделима, обликујући Русију у
апсолутистичку државу. Заменио је стару бојарску Думу (племићки савет)
деветочланим Сенатом, заправо врховним државним саветом. Сеоски крајеви такође
су подељени на нове покрајине и округе. Петер је рекао сенату да је његова мисија
била да прикупља порезне приходе. Заузврат, порезни приходи утростручили су се
током његове владавине.159
Оно што је посебно битно за владавину Петра Великог је рад на унапређењу
пољопривреде, увођење нових култура и нових оруђа. Најзначајније промене у
привреди тичу се индустријализације. Подижу се топионице на Уралу, а до краја
Петрове владавине у Русији ради преко двеста предузећа у индустрији. 160

158
Черников Татјана Вишњаков Јарослав, Историја Русије, Београд, Еволута, 2019, стр. 212.
159
Hughes Lindsey, Russia in the Age of Peter the Great, Yale University Press, ,2000, p. 89.
160
Живојиновић Драгољуб, Успон Европе, Матица српска, Нови Сад, 1985, стр. 487.
119
 Слика 1. Руска експанзија у Евроазији између 1533.-1896. године.161

Петар Велики је умро 1725. године, оставивши моћну државу. Русија је до

краја његове владавине постала велика сила. Петра I наследила је његова друга
супруга Катарина I (1725-1727), која је била само глава моћне групе високих
званичника, затим малолетног унука Петра II (1727-1730). Затим на власт долази
нећака Ане (1730–1740), ћерка цара Ивана V. Наследница Ана убрзо је свргнута у
државном удару, а Јелисавета, ћерка Петра I, владала је од 1741. до 1762. За време
њене владавине, Русија је учествовала у Седмогодишњем рату.

3. ЛИЧНОСТ КАТАРИНЕ ВЕЛИКЕ

Софи Фредерика Августа вон Анхалт-Зербст, била је кћи немачког принца,

Кристијана Аугуста вон Анхалт-Зербста, али била је преко мајке у роду с војводама
Холштајн. Са 14 година изабрана је за жену Карла Улриха, војводе Холштајна-
Готорпа, унука Петра Великог и наследника царског престола Русије као великог
војводе Петра. Током 1744. године Катарина је стигла у Русију, преузела титулу
велике војвоткиње Катарине Алексејевне, а следеће године се удала за свог младог
рођака. Брак је био веома лош, па је следећих 18 година њен живот био испуњено
разочарањем и понижавањем.
Русијом је у то време владала ћерка Петра Великог, царица Јелисавета, чија је 20-
годишња владавина увелико стабилизовала монархију. Јелисавета је волела раскош и
луксуз, па је много учинила на изгледу дворова и палата, што је царевини давало још
већи ауторитет.
На тај начин је и припремила пут за долазак будуће царице Катарине, која није
била потомак Петра Великог, али је била сви свијим бићем окренута према његовој
владавини. Катарина, међутим, не би постала царица да је њен супруг био психички
нормална и стабилна личност.Петар III је био изузетно неуротичан, бунтован, готово
алкохоличар и, оно што је најбитније, фанатични поштовалац Фридриха II Пруског,
непријатеља царице Јелисавете. Катарина је, насупрот томе, била бистра и
амбициозна. Њена интелигенција, флексибилност карактера и љубав према Русији
стекли су велику подршку.
Била је понижена и на њу су сумњичаво гледала, али је нашла утеху у томе што је
читала доста припремајући се за своју будућу улогу царице. Иако није била лепотица,

161
Извор: https://www.marxists.org/glossary/places/r/u.htm (приступљено, 06.12.2019.)
120
Катарина је поседовала значајан шарм, живахну интелигенцију и изузетну енергију.
Током живота свог супруга имала је најмање три љубавника, спорно је да ли је њен
супруг био отац неког од њене троје деце, чак и наследник Павле. Међутим, њена
права страст била је жеља да напредује на двору и заузме што значајнију улогу. Пошто
је Петар био неспособан да влада, прилично рано је видела могућност да га
елиминише и сама управља Русијом.
У време владавине царице Јелисавете збили су се неки важни догађаји, који су
дугорочно зближили српски и руски народ. Све је почело због погоршања положаја
Срба у Аустрији, у првој половини XVIII века у време царице Марије Терезије, што
се поклопило и са несрећним сеобам Срба са подручја јужно од Саве и Дунава. У
периоду од 1751 до 1753.године долази до највећег исељавања Срба у Русију, око
100000 (иако су Срби одлазили тамо и раније у мањем броју). 162Први озбиљнији
доласци Срба у Русију, повезани су са њиховим војним ангажовањем. Тако је српски
капетан Јован Албанез са српским одредом учествовао у бици на Пруту.
Претпоставља се да је наиницијативу Јована Албанеза у Русију дошло 1724.године
1000 Срба, а да се тај број касније повећавао, па је формиран Српски хусарски пук. 163
Далеко највећи број Срба долази после наведеног погоршања положаја Срба
у Аустрији, пре свега Срба граничара. Ову сеоба је била подржана директно од царице
Јелисавете, а преко њеног блиског сарадника, руског посланика у Бечу, Михаила
Бестужева Рјумина. На челу досељеника налазили су се истакнути српски официри:
Јован Шевић, Рајко Прерадовић, Јован Хорват и Јован Чарнојевић. 164 Јован Хорват је
образовао једну насеобину, Нову Србију(Новая Сербия) на десној обали Дњепра, око
тврђаве Св. Јелисавете (Јелисаветград), учијој близини Срби подигоше и насеље Нови
Миргород.165Даље на исток Срби су добили област између Бахмута и Луганска да се
населе и ова област је названа Словено Србија (Славянская Сербия). 166Ове Србе су
водили Рајко Прерадовић и Јован Шевић. Да напоменемо да у овој области и данас
постоји град Славјаносербск. Срби су у Русији напредовали врло успешно у војној
служби. Тако је чин генерала добило 25 Срба, 17
пуковника, 8 потпуковника и 37 мајора.167
Царица Јелисавета умрла је 25. децембра 1761. године, док је Русија, у савезу
с Аустријом и Француском, била умешана у Седмогодишњи рат против Прусије.
Убрзо након Јелисаветине смрти, Петар, сада цар, окончао је учешће Русије у рату и
склопио савез са Фридрихом II Пруским. Није покушао да сакрије мржњу према
Русији и љубав према родној Немачкој. Својим поступцима се потпуно
дискредитовао, а спремао се и да физички уклони своју жену. То је натерало Катарину
да крене у против напад. Имала је подршку војске, нарочито пукова у Санкт
Петербургу, где је био стациониран Григорије Орлов, њен љубавник. Јавно мњење у
обе престонице (Москва и Санкт Петербург) је било на њеној страни. Подржавали су
је и „просветљени“ елементи аристократског друштва, пошто је била позната по

162
Вујадиновић Стеван,,Сремски Карловци-српска метропола (II део)“, Зборник, Земља и
људи, Српско геог. друштво, Београд, 1976, стр. 96.
163
Поповић Никола, Србија и Царска Русија, Службени гласник, Београд, 2007, стр. 18-19.
164
Ибид., стр.19.
165
Илијић, Ј.Д., Братска књига, штампарија Јужноруског деоничарског друштва, Одеса, 1917
стр.15.
166
Ибид., стр.16-18
167
Поповић Никола, Србија и Царска Русија, Службени гласник, Београд, 2007., стр. 19.
121
својим либералним мишљењима и обожавана као једна од најкултивисанијих особа у
Русији.
Катарина је 28. јуна 1762. године уз подршку оданих војних јединица које су
се окупиле у Санкт Петербургу извршила државни удар и прогласила се царицом у
Казанској саборној цркви. Петар III је абдицирао и био је убијен осам дана касније.
Иако Катарина вероватно није наредила Петерово убиство, починиле су га њене
присталице, а јавно мњење је њу сматрало одговорном. У септембру 1762. године она
је крунисана на великој церемонији у Москви, древној царској престоници, и започела
је владавину која је трајала 34 године као царица Русије, под називом Катарина II.
Као што је већ речено доба у коме је владала Катарина II сматра се златним добом
Русије. За време њене владавине је срушен Кримски ханат након победа над
Отаманским царством током руско–турских ратова. Русија је у то време повратила
своје старе територије Новорусије уз обале Црног и Азовског мора. После поделе
Пољско–литванског Савеза, Русија добија највећи део ове територије (некадашње
Кијевске Русије и делове централне Пољске), а на америчком континенту Русија
почиње да колонизује Аљаску.

Слика 2. Катарина Велика, уље на платну Ричард Бромптон, 1782 у збирци Државног
музеја Ермитаж Санкт Петерсбург 83×69 цм.168

Осим тога Катарина II је успела да реформише управа руских губернеја и

извршила је модернизацију Русије. Манифест о слободи племства, издат за време
кратке владавине Петра III потврђен је од стране Катарине, ослободио је руске
племиће од обавезне војне или државне службе. Изградња многих властелинских
поседа и палата, у класичном стилу које је царица подржала, променила је лице земље.
Одушевљено је подржавала идеале просветитељства и често је сматрана
просветљеним деспотом 169. Као покровитељица уметности она је била водећа личност
епохе руског просветитељства, укључујући оснивање Смољни института за
племените сестре, прве високошколске установе за девојке.
Катарина је одлучила да се вакцинише против малих богиња са британским
доктором Томасом Димсдалом. Иако се у то време вакцинација сматрала

168
Извор: https://www.britannica.com/biography/Catherine-the-Great, приступљено, 05.12.2019.
169
Alexander T John, Catherine the Great: Life and Legend, New York, Oxford University Press, 1988, p. 45.
122
контроверзном методом, успела је. Њен син Павле касније је такође вакцинисан.
Својим примером царица је хтела да спасе од смрти своје поданике, који су се
устручавали да прихвате овај нови метод лечења тешких болести. Царица је рекла ,,не
знајући вредност ове технике и плашећи је се, остају у опасности“. 170 До 1800. године
у Руском царству је извршено приближно 2 милиона вакцинација (скоро 6%
становништва).

4. РУСИЈА У ВРЕМЕ КАТАРИНЕ ВЕЛИКЕ И ПРОДОР РУСИЈЕ НА ЦРНО

МОРЕ

Прошло је готово четрдесет година пре него што се на руском престолу

појавио један веома амбициозни владар. Не може се рећи да царица Јелисавета није
дала значајан допринос за унапређење руске државе, али је њена наследница успела
да оконча неке важне започете државне послове. Катарина Велика је била окренута
променама на многим пољима. Она је са одушевљењем подржавала идеале
просветитељства, стекавши тако статус просветљеног апсолутисте (сматрам да руско
самодржавље као специфичан однос царске власти, РПЦ и народа не представља
апсолутизам већ један изузетно позитиван вид односа унутар државе). Подржавала је
уметност, науку и учење. Доприносила је препороду руског племства које је започело
након смрти Петра Великог. Катарина је прогласила повељу којом је потврдила права
и слободе руског племства и укинула обавезну државну службу.
Катарина је много трошила на промоцију експанзионистичке спољне
политике. Она је проширила руску политичку контролу над пољско-литванском
Заједницом различитим дипломатским акцијама које су се повољно одвијалеза Русију.
Нарочито у првој половини њене владавине појавило се доста самозванаца, који су се
издавали за цара. Један од таквих је био бивши козак Пугачов, син ситног
земљопоседника, који је подигао устанак против крупних земљопоседника и врховне
власт. Ова побуна је била енергично угушена од стране царице Катарине Велике,
захваљујући њеној чврстој и организованој власти.Попут осталих просветљених
деспота Европе, Катарина се уверила у своју моћ и склопила савез са племством. 171
Катарина је успешно водила рат против Османског царства, које више није
имало снаге да продире дубље у европу као 100 година раније. Успела је да прошири
територију Русије до Црног мора. Затим је, склапајући савез са владарима Аустрије и
Прусије, прикључила територије пољско-литванске Заједнице на којима је после века
руске владавине превладавало некатоличко, углавном православно становништво
током подела Пољске, померајући руске границе западно према средњој Европи. У
складу са споразумом који је Русија потписала са Грузијом како би их заштитила од
сваке нове инвазије њихових персијских непријатеља и даљих политичких
аспирација, Катарина је водила нови рат против Персије 1796. године,међутим руске
трупе нису могле да се учврсте у Грузији још три године. Тек после Катаринине смрти,
Русија је имала потпуну контролу над Грузијом и онемогућила је продор непријатеља
на грузијску територију.

170
Јелачић Алексеј, Историја Русије, Београд, Романов, 2008 стр. 102.
171
Stanford, Ј. Shaw, History of the Ottoman Empire and Modern Turkey, Cambridge University Press, 2012
pp. 253–255.
123
 Све до своје смрти Катарина Велика је успешно спроводила политику ширења
Руске Империје. У периоду њене владавине Русија је увећана за преко пола милиона
квадратних километара. Посебан значај има овладавање северном обалом Црног мора,
деоба Пољске и продор преко Кавказа.

4.1. РУСКО – ТУРСКИ РАТОВИ И ПРОДОР НА ЦРНО МОРЕ

Први велики руско-турски рат (1768–74) почео је након што је Турска

затражила да се руска царица Катарина II Велика, уздржи од мешања у унутрашње
ствари Пољске. Руси су постигли значајне победе над Турцима. Заузели су Азов, Крим
и Бесарабију. Под фелдмаршалом П.А. Румјанцевим су од Турака заузели Молдавију
и такође потукли Турке у Бугарској. Турци су били приморани да траже мир. Тада је
закључен Кучук Кајнаџирски мир 21. јула 1774 године. Овај уговор је Кримски канат
учинио независним од турског султана. То је представљало само први корак ка
потпуном преузимању Крима од стране Русије. Русији је дато право да држи флоту на
Црном мору. Поред тога Русији су дата права да штити хришћанске поданике турског
султана н а Балкану.
Русија је сада искористила много пвољнији геостратешки положај да се
прошири, па је 1783. године Катарина анектирала Кримско полуострво потпуно. Рат
је поново избио 1787. године, а Аустрија је поново била на страни Русије све до
1791.године. Под генералом А.В. Суворовом, Руси су остварили неколико победа које
су им давале контролу над рекама Доњи Дњестар и Дунав, а даљи руски успеси
приморали су Турке да 9. јануара 1792. потпишу уговор у Јашију. Црноморска обала
(од Керчког теснаца према западу до ушћа Дњестра) је припала Русији.
Када је Турска свргла русофилске гувернере у Молдавији и Влашкој 1806.
године, поново је избио рат, јер Русија није била вољна да концентрише велике снаге
против Турске, док су њени односи са Наполеоновом Француском били толико
неизвесни. То је на жалост спречило веће ангажовање Русије у Првом српском
устанку, који је успешно водио Карађорђе, јер да није било француске опасности за
Русију, врло је вероватно да би устанак захватио цео српски народ и околне територије
и можда би већ тада Турска била избачена са Балкана. Међутим 1811. године, са
велико вероватноћом француско-руског рата, Русија је тражила брзу одлуку о својој
јужној граници. Руски фелдмаршал М.И. Кутузов својом побдничком кампањом
током 1811–12. гоидне присилио је Турке да уступе Бесарабију Русији споразумом из
Букурешта (28. маја 1812).
Русија је до тада осигурала целу северну обалу Црног мора. Њени каснији
ратови с Турском водили су се да задобије утицај на Османском Балкану, стекне
контролу над мореузима Дарданели и Босфор и прошири се на Кавказ. Борба Грка за
независност изазвала је руско-турски рат 1828–29, у којем су руске снаге напредовале
у Бугарску, Кавказ и североисточну Анадолију пре него што су Турци поднели молбу
за мир. Резултат ове кампање је био Једренски уговор 14. септембра 1829. године. Он
дао је Русији већи део источне обале Црног мора, а Турска је признала руски
суверенитет над Грузијом и деловима данашње Јерменије. Поред тога Русија је
тражила и формирањ Српске кнежевине у Османском царству са свим подручјима
ослобођеним у Првом српском устанку.
Током 1769. године Руси су, као своју експедицију, послали Готлобa Хеинрихa
вон Тотлебенa, на југ у Грузију са ограниченим војним снагама. Он је опколио је Поти
124
на обали Црног мора, али операција је била лоше вођена, а руске трупе су повучене у
пролеће 1772. године. То је било први пут да су руске трупе прешле Кавказ. У степема
северно од планина, Матвеј Платов козачки атаман са Дона(касније генерал руске
војске) и 2000 људи борили су се око 25000 Турака и Кримских Татара. Козачко село
Наур одбрањено је од 8000 Турака.172

Слика 3. Руско – турски ратови173

Слика 4. Европа пре руско – турских ратова174

Два века су две велике силе ,Царска Русије и Османске Турске, водиле борбу
за доминацију на Црном мору и његовим приморским регионима. У почетку је циљ
Русије био да добије контролу над Црним морем и његовим мореузима и на тај начин
осигура приступ на Средоземном мору. Руски експанзионизам био је повезан са
одбраном свих православних хришћана, које је Турска окупирала на Балкану и
ослобађањем балканских народа од турског јарма. Поред тог руски циљ је био и

172
Черников Татјана, Вишњаков Јарослав, Историја Русије, Београд, Еволута, 2019, стр. 215.
173
Извор: https://en.wikipedia.org/wiki/Russo-Turkish_War_(1768%E2%80%931774),
приступљено, 06.12.2019.
174
Извор: Исто,
125
спречавање турских и кримско татарских налета и пљачки у јужној Русији. Турска је
настојала да заштитити и задржи своје поседе у Европи. Од друге половине XVIII.
века руско-турски ратови били су повезани са постепеним распадом Отоманског
царства.

Слика 5. Један од похода на Црно море у руско – турским ратовима175

ЗАКЉУЧАК

Руско-турски рат који је започео 25. септембра 1768. године био је један од
најзначајнијих ратова између Руске и Османске империје, услед чега су Керч,
Јеникале и Кинбурн, земље између Дњепра и Буга биле припојене Русија и Кримски
канат је стекао независност под заштитом Русије.
Руско-турски рат 1768-1774. године наставио је борбу Русије за приступ
Црном мору, а против дотадашње агресивне политике Отоманског царства. Русија је
желела да прошири своје поседе на територије око Црног мора и на Кавказу, као и да
заузме Астрахан. Турска је такође била против консолидације руског утицаја у
Пољској, где је 1764. године престо заузео руски штићеник Станислав Август
Поњатовски.
У ово време Русијом је владала царица Катарина Велика која се својим амбицијама и
храброшћу није устезала да одбрани своју државу од Отоманске империје и да
прошири утицај своје државе према већем делу евроазије. Она је започела заузимање
обала Црног мора које су касније проширине и учвршћене.
Изласком Русије на Црно море се отвара њен пут ка контроли овог дела света
и ствара могућност за њено ширење али и борбу против Турске која је у ово време под
својом управом држала највећи део црноморске обале и југоисточну Европу. Катарина
Велика је имала визију да створи јаку државу и да свом становништву омогући бољи
стандард живота. То је показивала и кроз друге своје активности које су се у то време
сматрале контраверзним.
Ратови које је Русија водила у ово време се сматрају великим преседаном
имајући на уму чињеницу да је Отоманско царство више векова контролисало овај део

Извор:http://www.encyclopediaofukraine.com/display.asp?linkpath=pages%5CR%5CU%5CRus
175

so6Turkish.htm, (приступљено, 06.12.2019.)

126
света и онемогућавало другим народима да оснују своје државе и организују се
слободно. Ратови које су започели Петар Велики и касније Катарина Велика су
значили и крај Отоманског царства и његову вишевековну владавину југоисточном
Европом, деловима централне Европе, црноморском обалом и Закавказјем. Сви ови
догађаји и јачање Русије излазом на Црно море су утицали и на судбину држава којесу
се налазе на Балкану више стотина година окупиране од стране Турске. Тако је и
Србија после још једног од ових ратова добила своју независност 1878. године на
Берлинском конгресу.

ЛИТЕРАТУРА

1. Alexander T. John, Catherine the Great: Life and Legend, New York, Oxford University
Press, 1988.
2. Вујадиновић Стеван,,Сремски Карловци-српска метропола(II део), Зборник, Земља
и људи, Српско географско друштво, Београд, 1976.
3. Živojinović Dragoljub, Uspon Evrope, Matica srpska, Novi Sad, 1985
4. Илијић, Ј.Д., Братска књига, штампарија Јужноруског деоничарског друштва,
Одеса, 1917.
5. Јелачић Алексеј, Историја Русије, Београд, Романов, 2008.
6.Поповић Никола, Србија и Царска Русија, Службени гласник, Београд, 2007.
7. Stanford, Ј. Shaw. History of the Ottoman Empire and Modern Turkey, Cambridge
University Press, 2012. pp- 253–255.
8. Hughes, Lidsey. Russia in the Age of Peter the Great, Yale, University Press, 2000.
9. Черников Татјана, Вишњаков Јарослав. (2019) Историја Русије. Београд: Еволута.
10. https://www.britannica.com/biography/Catherine-the-Great,
11. https://www.marxists.org/glossary/places/r/u.htm,
12. https://en.wikipedia.org/wiki/Russo-Turkish_War_(1768%E2%80%931774),
13. http://www.encyclopediaofukraine.com/display.asp?linkpath=pages%5CR%5CU%

127
 STRENGTHENING OF EMPEROR RUSSIA AND PENETRATION TO
THE BLACK SEA IN THE XVIII CENTURY

Abstract: The rise of the power of the Russian Empire in the time of Peter the Great, opened
the way for Russia to return to its ancient lands, but also to penetrate the Far East. Although
there were several conflicts over the throne, the Russian Empire inexorably expanded its
borders, developed the economy, trade, education, diplomacy and especially military power.
In the 18th century, after the death of Peter the Great, two empresses, Elizabeth and
Catherine II (the Great), had a special influence on the growing power of Russia. Major
reforms in the state organization were carried out, and at the end of the 18th century,
vaccination against smallpox was carried out. In this century, a significant part of Serbs
moved to Russia. Due to the deteriorating position of Serbian border guards in Austria
(especially Hungary) with the support of Russian Ambassador to Vienna Bestuzhev and the
approval of Empress Elizabeth, several Serbian officers led large numbers of Serbs to Russia,
where two Serb districts, New Serbia and much larger Slav Serbia, were founded. In addition
to all these changes, it should be added that Russia began the colonization of the American
continent in this century and created its own colony, Alaska.

Key words: Peter the Great, empire, expansion, reforms, Empress Elizabeth, Empress
Catherine II.

128
 ПРИЛОГ БРАТСТВУ СА РУСИМА И ПРАВОСЛАВНОЈ
ДУХОВНОСТИ

ПРИВЯЗАННОСТЬ К БРАТСТВУ С РУССКИМИ И ПРАВОСЛАВНОЙ

ДУХОВНОСТИ

Зоран Радовановић,176

Апстракт: Овај рад говори о руским емигрантима и њиховом великом угледу у

српском народу; о њиховом опстајању кроз векове до данас, и посебној улози ових
духовних бића у очувању вере и истоветности српског народа на овим просторима.
Он треба да буде подсећање нама потомцима на те људе који су врло често били
народне вође, народни учитељи и истински припадници народа из кога су потекли.
Огромна група искрених духовника, неуморних проповедника православља и
убеђених припадника православног света руског порекла са историјским задатком да
очува своју веру је прошла кроз нашу средину.
Нажалост, о томе је мало писано, а поводом протеклих деценија пропуштена је
прилика да се објаве свеобухватнији садржаји. Указала се потреба да се осветли пут
свих оних који су, бежећи од бољшевичке револуције, духовно оплемењивали ове
просторе.
Надам се да ће читалац овог рада наћи одговоре на нека питања у вези са етничком,
културном и духовном блискошћу Срба и Руса и готово истом историјском
судбином, као и путоказе који ће га навести да дубоко размисли о проблемима који
су и данас присутни и који су од суштинске важности за битисање српског народа, и
да ће овај пример допринети нашем националном отрежњењу.
Нека овај скромни прилог у срцима нових поколења пробуди захвалност и неугасиво
сећање на наше братство са Русима и православну духовност.

Кључне речи: братство, Руси, духовност, Сава, руско гробље, насип

Аннотация: В статье рассказывается о русских эмигрантах и их высокой репутации

среди сербского народа; об ихжизни на протяжении несколькихвеков до наших дней
и особой роли этих духовных людей в сохранении веры и самобытности сербского
народа.
Это должно быть напоминанием нам, потомкам о тех людях, которые очень часто
были лидерами народа, учителями народа и истинными членами народа, из которого
они произошли. Среди них была огромная группа искренних священнослужителей,
неутомимых проповедников Православия и убежденных представителей
православного мира русского происхождения с исторической задачей сохранения
своей веры.
К сожалению, об этом мало что было написано, а в связи с прошлыми десятилетиями
была упущена возможность опубликовать более полный контент. Необходимо было
осветить путь всем тем, кто, спасаясь от большевистской революции, духовно
обогатил эти области.

хроничар села Дреновца и Шеварица код Шапца, учитељ – професор разредне наставе из
176

Дреновца, аутор неколико члана и књига.

129
Я надеюсь, что читатель этой статьи найдет ответы на некоторые вопросы,
касающиеся этнической, культурной и духовной близости сербов и русских и почти
той же исторической судьбы, а также дорожные знаки, которые заставят его глубоко
задуматься о проблемах,которые все еще существуют сегодня и которые важны для
становления сербского народа, и что этот пример будет способствовать нашему
национальному отрезвлению.
Пусть этот скромный вклад пробудит в сердцах новых поколений благодарность и
неугасимую память о нашем братстве с русскими и православной духовности.

Ключевые слова: братство, русские, духовность, Савва, русское кладбище,

набережная.

1. РЕЧ ПРИРЕЂИВАЧА

На почетку да поменемo да је недавно на локацији о којој се приповеда

изграђен савремени асвалтни пут који целом својом трасом пролази поред
одбрамбеног насипа од реке Саве. Само једним својим делом пут се пење на насип,
заобилазећи при том Руско гробље, да не би реметио мир вечног покоја руске браће и
српског живља.
У тексту постоје извесна наслагања око имена браће. Једно од њих је да
приповедач помиње Николаја, Сашу и Владимира, док су на споменицима уклесана
имена Николе (Николаја), Александра (Саше) и Ивана. Поуздано се са њихових
вечних белега може утврдити да је први машиниста црпне станице био Иван, а његов
помагач брат Александар. Владимир се уопште не помиње. Велика је вероватноћа да
је писац овог текста заменио имена Ивана са Владимиром.
Такође се може прочитати да нико од браће није могао заћи у осму деценију
живота, већ су преминули у шестој деценији, изузев Александра који је према
подацима са спомена погинуо 1945. године у Другом светском рату.
Међутим, и поред тога, ова прича представља знак пишчевог схватања
вредности оваквих записа и његовог труда око изналажења потребних података
везаних за заједничке моменте два братска народа. Зато се, из дубоког поштовања
према творцу ове приче, приређивач ових редова одлучио да наведену беседу пренесе
изворно и у целости.

2. БАЛАЛАЈКА НА САВИ

Дође један мој друг из детињства на одмор из Француске. Срдачно се

поздрависмо, и после дужег разговора ја га упитах зар му није тешко у туђини. На то
ми он одговори: „За мене је дом и завичај тамо где је мени добро“. Ја му рекох да свој
родни крај не бих напустио ни за каква блага овога света. 177
Цитирах му стихове Алексе Шантића „Остајте овде“, он се нађе увређен и
растасмо се, не баш срдачно.

Прича Милића Тодоровића (1928) из књиге „Мачва у сновима“, издање „Маратона“ из

177

Мачванске Митровице, „Офсет атеље“ Нови Сад 2001. године.

130
 Суштина моје приче се односи на човека који је силом прилика морао да
напусти своју домовину. У близини црпне станице, у месту Чеврнтија, са десне стране
одбрамбеног насипа према Сави, налази се омање гробље. Житељи, којих је ту било
двадесетак кућа, зову га Руско гробље.

Слика 1: Руско гробље

Једном приликом, када сам пролазио тим насипом, застадох и сиђох са

бицикла, да погледам. Било је ту неколико споменика, који су већ били зарасли у
шибље и коров, са уклесаним руским именима.

Слика 2: Два споменика са уклесаним руским именима

131
 После Првог светског рата, сагради држава ту црпну станицу да би спасавала
тај део мачванске земље од пролећних поплава. Требало је наћи способног човека који
ће то одржавати.
Србија, тек изашла из дугогодишњих ратова, није имала школованог кадра, па
доведоше једног руског емигранта, који је избегао испред бољшевичке револуције. Он
доведе са собом и два млађа брата, па пошто је био завршио машинску школу,
успешно је обављао поверени му посао. Њему је било име Николај, млађем брату
Владимир, а трећем Саша. Родитељи и још две сестре су им просто нестали у метежу
револуције, тако да никада нису сазнали шта им се догодило.
Никола, глава остатка породице, водио је рачуна о њима. Када би у мајским
вечерима утихли мотори, он би излазио на обалу реке, узимао у руке музички
инструмент, звани балалајка, уз чије звуке би потекла сетна песма. Људи би долазили
да слушају. Мада су тешко разумели смисао песме, схватили су да пева о своме
родном крају, о реци Волги, о изгубљеној љубави. Глас му је дрхтао, а на лицу се
оцртавала туга. Када би се завршила седељка, погледао би према истоку, три пута би
се прекрстио и лаганим кораком упутио према станици.
Пролазиле су године, они су већ течно говорили српски. Млађи брат се
оженио, а Николи, када би га упитали зашто се не жени, очи би заискриле и тужно би
одмахнуо главом: „Не могу погазити дату реч мојој Настасии, јер знам да ме она чека
на обали Волге“.
А на питање зашто се крсти, гледајући према истоку, одговорио би: „Молим
се Богу да ми услиши молбу, ако већ не могу своје тело тамо оставити, да макар
дозволи да ми душа нађе тамо мира“.
Прошао је и Други светски рат, покушавао је да добије пасош да се врати у
родни крај, али увек је одбијан.
Био је већ зашао у осму деценију живота. Брат му је водио рачуна о црпној
станици. Једнога дана, устаде сав озарен, нису били навикли да га таквог виде, па су
се чудили. А он, пошто попи кафу, рече: „Волођа, ја ускоро путујем за Русију, немојте
се љутити“. Брат га је сажаљиво гледао, мислио је да је шенуо – како може путовати
без пасоша.
„Не брини, има ко се стара о томе“ – прекрсти се и погледа према небу, чије
се плаветнило назирало кроз крошње старе јабуке, где су седели. И додаде: „Пошто
сам ја постао забораван, немој да заборавим да понесем балалајку, јер ми је ноћас
Настасија строго напоменула да без ње не долазим. Жели да јој свирам као некада“.
Тога дана био је пун некаквог ишчекивања. Сутрадан, изјутра, испустио је
душу, чврсто у руци држећи балалајку.
Сахранили су га по свим православним обичајима. Ти људи, који су живели
тамо, клели су се да су још извесно време чули на обали реке у вечерњим сатима тиху,
сетну песму уз звуке тог инструмента, као да је говорила о растанку. И све је, ето пало
у заборав, па и то мало гробље о којем нико не води рачуна.
Запитах се, гледајући у његов споменик да ли му је душа напустила овај крај,
и пожелех од свег срца да му се то испуни.

132
Слика 3: Заједнички споменик браће Ивана и Александра Трејгута сахрањених у
Руском гробљу на којем је записано: „Овде почива ИВАН ТРЕЈГУТ, I. машинист
П.В.З. рођ. 2/VII 1898 + 1/X 1952 брат АЛЕКСАНДАР, техничар П.В.З. рођ. 22/II
1895 пог. 7/II 1945. Спомен подиже ожалошћена супруга и сна са децом“.

Слика 4: Слике са заједничког споменика браће Ивана и Александра Трејгута

133
 Слика 5: Заједнички споменик Марије Мишћенко и Николе на којем пише:
„МИШЋЕНКО МАРИЈА 1896 – 1955
НИКОЛА 1900 – 1957.
Спомен диже кћи Ирена са унуцима“. 178

Слика 6: Слике са заједничког споменика Марије Мишћенко и Николе

ЗАКЉУЧАК

Бежећи од постреволуционарног режима бившег Совјетског савеза у нову

домовину донели знање и дукате, а изградњом одбрамбеног бедема крај Саве, вечно
нас задужили.

178
Без државног обележја - Глас Подриња, https://www.glaspodrinja.rs,
134
 Мало је оних који знају да на граници салашког и шеваричког атара Чеврнтија
постоји српско – руско гробље. Густо шибље и сасушена трава скривају мале
споменике, последње трагове битисања на Чеврнтији, крај новог пута Шабац-Сремска
Митровица. Временом је Чеврнтија опустела, куће и колебе су напуштене, а гробље
зарасло јер се живот преселио у околна места. Споменици су остали да чувају причу
о другачијем времену и животу који се некада одвијао у овом атару. 179
Временом Чеврнтија је опустела, куће и колебе су напуштене, а гробље зарасло, живот
се преселио у околна места. Споменици су остали да чувају причу о другачијем
времену и животу који се некада одвијао у једном салашком атару.
Нажалост у званичном списку руских гробља у Србији, ово на Чеврнтији није
уписано.

ЛИТЕРАТУРА

1. Милић Тодоровића (1928) из књиге „Мачва у сновима“, издање „Маратона“ из

Мачванске Митровице, „Офсет атеље“ Нови Сад 2001 године.
2. Глас Подриња, https://www.glaspodrinja.rs,
3. Сремске новине, https://www.sremskenovine.co.rs.

CONTRIBUTION TO THE BROTHERHOOD WITH THE RUSSIANS AND

ORTHODOX SPIRITUALITY

Abstract: This paper talks about Russian emigrants and their great reputation in the Serbian
people; about their survival through the centuries until today, and the special role of these
spiritual beings in preserving the faith and identity of the Serbian people in this area.
It should be a reminder to us descendants of those people who were very often people's
leaders, people's teachers and true members of the people from when they came. A huge
group of sincere clergymen, tireless preachers of Orthodoxy and convinced members of the
Orthodox world of Russian origin with the historical task of preserving their faith has passed
through our environment.
Unfortunately, little has been written about it, and on the occasion of the past decades, the
opportunity to publish more comprehensive content was missed. There was a need to light
the way for all those who, fleeing the Bolshevik revolution, spiritually enriched these areas.
I hope that the reader of this paper will find answers to some questions regarding the ethnic,
cultural and spiritual closeness of Serbs and Russians and almost the same historical destiny,
as well as roadmaps that will lead him to think deeply about the problems that are present
today. essential for the existence of the Serbian people, and that this example will contribute
to our national alienation.
May this humble contribution awaken in the hearts of new generations gratitude and
inextinguishable memory of our brotherhood with the Russians and Orthodox spirituality.

Key words: brotherhood, Russians, spirituality, Sava, Russian cemetery, embankment

179
Сремске новине, 27. Април 2018. године.
135
136
 ДРУШТВЕНИ АСПЕКТИ АГРЕСИЈЕ КОЈА ТРАЈЕ
- ПРОМЕНА СВИЈЕСТИ

СОЦИАЛЬНЫЕ АСПЕКТЫ ПРОДОЛЖАЮЩЕЙСЯ АГРЕССИИ

- ИЗМЕНЕНИЕ СОЗНАНИЯ

Лука Кастратовић, др, 180

Апстракт: Крајем двадесетог века разбијањем Совјетског савеза, СФР Југославије и

других земаља САД су кренуле са уређењем Новог свјетског поредка. Као ''глобална
сила'' промовисала је нове вриједности по мјери својих интереса. На међународну
заједницу гледале су као на ''глобално село'' гдје треба растеретити- олабавити
(брисати) државне границе и развијати демоkратске односе, људска права и слободе
на добробит свх грађана свијета, у складу са њеним схватањима демократије, људских
права и слобода.
Промовисали су ''идеје'' (пароле) о бољем социјалном положају грађана, о
равноправном приступу природним богатствима и слично. Истицали су да није
праведно, да например Сибир са огромним природним богатствима припада само
Русима, већ цијелом свијету.

Кључне речи: разбијање Југославије, НАТО агресија, Србија

Аннотация: В конце ХХ века, с распадом Советского Союза, СФР Югославии и

других стран, США приступили к организации Нового Мирового Порядка. Как
«глобальная держава» они продвигала новые ценности, отвечающие ее интересам.
Они рассматривали международное сообщество как «глобальную деревню», где
необходимо разрушить(стереть) государственные границы и развивать
демократические отношения, права и свободы человекав соответствии с их
представлениями об этом.
Они продвигали «идеи» (лозунги) о лучшем социальном положении граждан, равном
доступе к природным ресурсам и тому подобное. Они указывали на несправедливость,
что, например, Сибирь с огромными природными ресурсами принадлежит только
русским, а невсему миру.

Ключевые слова: распад Югославии, агрессия НАТО, Сербия.

1. УВОД

Истицана је идеја о развоју-напредку друштвених односа, о повезивању

друштвених дјелатности за добробит грађана свијета, о развијању колективне
свијести грађана, о организацији регија у циљу ефикаснијег коришћења природних,
друштвених и ''људских ресурса''. А као идеал тих нових вриједности истицане су
вриједности западне демократије, слобде и људских права. Све је то било усмјерено
на прихватање америчких вриједности и Америке као спасиоца човјечанства.

180
Генерал-мајор у пензији
137
 На том путу нијесу имали присталице код земаља које, на бази сопствених
искустава, томе нијесу вјеровале. Али, Американци су истицали тезу да треба радити
на томе да помогну земљама које то не разумију. Покренули су посијле рушења
Берлинског зида181 акцију ''подијели па владај'', а нацисти су прије другог свјетског
рата примјењивали принцип ''завади па владај''. Подјеле су инициране по наводном
принципу самоопределења до отцепљења. Помоћ се најчешће одвијала у три фазе.
Пружана је економска помоћ и подмићивање на свим нивоима, наравно уз ''
демократске'' преговоре и договоре. Ако не успије ''економска помоћ'' интензивирају
се преговори и смјене руководстава земаља, чак и уз тајну ликвидацију личности које
сметају на путу пмоћи – дисциплиновања. И, на крају ако не успију покрећу трћу фазу
– оружану акцију, односну агресију. Зато су, умјесто да послије рушења Берлинског
зида распусте НАТО американци су га јачали и активирали Здружене стратегијске
команде орожаних снага за све континенте и Тихи океан, наравно са ордеђеним
војним саставима (јединицама). Послије ових акција САД су проводиле политичке
активности да ''објасне'' како је то било оправдано и суптилно примјењивале
психолошке активноси на промјену свијести, односно на прихватању њихове
''истине''. Циљне групе су млада генерација и друштвене структуре које које гаје
слична мишљења и схватања.

2. РАЗБИЈАНЈЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ, ДУГОРОЧНИ ПЛАН ЗАПАДА

Све ове фазе прошла је СФР Југославија и СР Југославија-Србија.

Разбијање СФРЈ је био дугорочан план Запада. То је дио Програма – плана
прекомпоновања југоистока Европе, разрађиван 1976. и 1977. године (преко лета), код
Министра одбране Немачке. У изради Плана учествовали су представници САД,
Француске, Енглеске и Ватикана. У оквиру тог плана психолошко-пропагандна
активност за разбијање СФРЈ отпочела је 1984. године. На челу СКЈ и Република
довођени су истомишљеници Запда, а задњи Трјански коњ је би председник СИВ-а
1988. године. Запад је формирао у Рпубликама и Покрајинама странке, које су потом
озакоњене у оквиру преласка на вишестраначки систем. Програми странака су радиле
поједине западне земље, које су имале приоритетан задатак разбијање земље и све
активности су усмеравале. Како се планиране активности нијесу одвијале
предвиђеним током подржано је разбијање оружаним путем превазилажења
супротности и помирења , код нових генерација обновљена је мржња. У разбијању
СФРЈ Србија и Црна Гора се нијесу повиновале диктату Запада ( САД), већ су
формирале СРЈ.
За ратове на простору Југославије Запад (САД) је оптужио Србију (СРЈ),
исценирао разне злочине ( ...Маркале,.., Рачак...) и 1999. године НАТО је кренуо у
агресију. Тада је кршећи све хумане, људске, међународне правне и друге норме, 19
најачих земаља евроатланске алијансе на челу са САД 79 дана бјесомучно сијала смрт
и разарала материјална добра Србије користећи и мницију са осиромашеним
уранијумом контаминирајући животну срдину чије последице из године у годину све
више осјећамо.

181
Француски генерал Пјер Мари Галуа је истицао да Берлински зид није срушен, него
помјерен пет хиљада километара на Исток
138
 Да трегедија и безочност буду већи светски моћници у свеопштем покушају
прекрајања историје, нас – жртве агресије и геноцида настоје приказати геноцидним
народом и избрисати истину о узроцима, циљевима и последицама злочиначке
агресије на нашу земљу.
У својим земљама служили су се лажима да би оправдали агресију без одлуке
СБ ОУН и у супротности са својим уставима, а и Статутом НАТО. Немачка је први
пут послије Другог свјетског рата, када је била кажњена, упутила своју војску –
борбену авијацију на нашу земљу – покушавајући да покаже како се поново буди џин
из Првог и Другог свјетског рата.
У САД су истицали (МО Вилијам Коен) да су Срби убили 100.000 Албанаца
на КиМ, у Енглеској 10.000, а УН су манипулисале податком од 44. ооо, да је рудник
Трепча пун лешева, што се наравно, касније, показало да је нетачно.
Зато су у агресији извршили 34.ооо авиополетања, са циљем да нас казне и
униште. Уочи 17-те г-це НАТО агресије, марта 2016. године,бивши генерални
секретар НАТО Хавијер Солана, који је покренуо агресију , поред осталог је
констатовао да је Запад из рата у бившој Југославији научио да треба превентивно
деловати, да је бомбардовање заборављено. Протјерали су Србе са вјековних
огњишта, уништили бројне средњовјековне споменике материјалне културе, једном
ријечју извршили су етничко чешћење, незапамћено на крају 20-ог вијека. А са каквом
иронијом Весли Кларк, командант НАТО за вријеме агресије, говори о агресији:
''Нијесмо жељели да убијемо никога. Нијесмо жељели ни да бомбардујемо, ми смо
само хтјели да престане етничко чишћње'' 182
Актуелни генерални секретар НАТО, Јенс Столтенберг новембра 2016. године
у Бриселу је изразио жаљење због жртава бомбардовања речима: ''губитак живота
невиних људи био је трагедија и због тога дубоко жалим'', али је ипак нагласио да је
''сврха и циљ ваздушних акција НАТО 19999. године била заштита цивила, у чему се
успјело''. Коментар оваквом лицемерју није потребан.
Дволичност Запада таакође јасно показује гласање у Генералној скупштини
УН за Резолуцију о борби против величања нацизма и неонацизма. Резолуција је
усвојена, али су против Резолуције гласале САД и Украјина, а земље, чланице
Европске уније, као и земље у нашем окружењу биле су уздржане.
Како НАТО у агресији 1999. године није остварио ни један постављени циљ, а
требало је да нас окупирају за три до пет дана, као поклон јубиларном заседању
НАТО, наставили су агресију другим средствима, што данас и не покушавају да
прикрију, производећи нове изазове којим нема краја.
Неке акције САДи ЕУу агресији послије агресије, односно агресији која траје:
- игнорисали су Резолуцију Савјета безбиједности ОУН број 1244, према којојје СР
Југославија суверена држава у чијем је саставу Аутономна покрајина Косово и
Метохија. Постепено су прећуткивали све њене одредбе, да би на крају поступали
супротно,
- изградили су војну базу Бонстил, највећу војну базу изграђену послије Другог
свјетског рата, ван територије САД,
- дозволили су (односно планирали) погром преосталог српског становништва на
КиМ ,17. марта 2004. године, када су, поред цивилних жртава, разорили домаћинства

182
''Полиика'', 16. маја 20018. године
139
и споменике српске материјалне културе – уништили су укупно 34 цркве и манастира
Српске православне цркве,
- нијесу дозволили повратак Одреда војске и полиције на КиМ,
- нијесу дозволили повратак 250 000 прогнаних Срба са КиМ,
- формирали су Државну заједницу Србија и Црна Гора , као прелазно рјешење за
отцепљење Црне Горе, која је у међувремену примљена у члансво НАТО, супротно
вољи већине грађана, без провођења демократске процедуре, за коју се САД свесрдно
(формално) залажу,
- активно су учествовали у тзв. реорганизацији Војске СРЈ-Србије, када је
уништено (претопљеноу жељезари Седерево) бројно наоружање и техника,
- покрајина Косовом и Метохија је прроглашена државом, тзв. држава Косово,
- нијесу уложени напори да се расвијетле случајеви несталих и отетих Срба,
- није спроведена истрага за отете Србе којима су узети органи за трансплатацију,
- покушавају да изврше ревизију Дејтонског споразума,
- активно усмјеравају рад тзв. Хашког трибунала,
- прећутно се прелази преко нелегалног формирања Војске тзв. Косова, као и свим
предузетим нелегалним, економским и другим мјерам према Србији и српском
народу, итд.
Овдје треба нагласити да се за формирање војске тзв. Косова људство обучава
и припрема управо на Западу. Такође, САД и друге земље тзв.држави Косово
допремају наоружање и опрему. Предсјдник привремених институција тзв. Косова
истиче да је ''Косово најамеричкија држава на свијету'' 183
Треба, такође, истаћи шта још САД стално истичу као повод за агресију? У
циљу наводне заштите цивила и спречавања геноцида над Албанцима исценирали су,
15. 1. 1999. године, у селу Рачак, на К и М злочин над Албанцима. Наиме, пронађена
су тијела 45 Албанаца, за чије су убиство без доказа оптужене српске снаге
безбиједности, а што је био и директан повод за бомбардовање. Те оптужбе је изрекао
тадашњи шеф мисије Оебса на К и М Вилијам Вокер које су биле ''пресудне'' за одлуку
НАТО-а да се СР Југославија-Србија бомбардује два мјесеца касније. Форезничке
екипе СР Југославије, Белорусије и Финске су утврдиле да то нијесу цивили, већ
терористи – Албанци погинули у борбеним дејствима. Послије изношења доказа на
суђењу предсједнику Слободану Милошевићу, прд хашким трибуналом, из оптужбе
против генерала Небојше Павковића и осталих, случај Рачак је избрисан.
Стално се потенцира перманентно негативан однос Срба према Шиптарима,
односно, касније, према Албанцима. Истиче се и мишљење да Срби нису били
довољно одговорни да разумију жеље Албанаца
Свејтски моћници и наши историчри знају, али, мислим, да дио наших грађана, а
поготово у свијету, гдје многи и не знају гдје се налази Србија и КиМ, не знају шта су
Срби и Србија радили на афирмацији албанског становништва, као ни шта су радили
за афирмацију Албаније.
Од ослобођења КиМ у Првом балканском рату 1912. години Србија је, као и
Југославија, имала хуман, позитиван однос у рјешавању права Албанаца на КиМ.
Навео бих само неколико карактеристичних примјера. Имали су право на албански
језик, школовање на албанском језику од основног до универзитетског образовања,
односно формирање свих школских, културних и другигих институција, као и широку

183
''Политика'', 9. децембра 2018. године
140
аутономију. Послије Другог свјетског рата Србима и Црногорцима, који су прогнани
са својих огњишта од стране фашистичког окупатора, није био дозвољен повратак
ради насељавања Албанаца... Издвајана су ванредна материјална средства, кроз Фонд
за недовољно развијене републике и покрајине, за развој КиМ и тако даље. Такође,
однос Србије и Југославије према сусједној Албанији био је пријатељски. Напримјер,
послије Другог свјетског рата од откупа жита, иако је Србија била гладна, дио жита је
упућиван Албанији за прехрану свог становништва. Србија је демонтирала шине са
својих пруга да би Албанија градила прве километре пруга.
За узврат, Албанија није гајила добросусједске односе према Србији већ је, са
свјетским моћницима, помагала албанско становништво на КиМ да се непријатељски
понаша према Србији и Србима, као као што то и амерички филозоф Ноам Чомски
истиче ''да су Албанци највећа брука модерне Европе, јер су дозволили да уклоне
домаћина који их је примио да од већине направе мањину'', и оштро напао Албанце ''
да су као.....племе прихваћени од Срба на Косову, а да је то племе потом насиљем
протерало домаћина и прогласило своје, што је срамотно''. 184
За свјетску јавност моћници Запада наводно се залажу за мирно, демократско
рјешавање односа Београда и Приштине. Смјењују се обећања, подршка и похвале за
напредак на путу ка ЕУ са критикама и захтјевима, посредује се у преговорима, дају
разни прихватљиви или неприхватљиви предлози за рјешавање проблема, пријети се
одређеним мјерма – санкцијама, па опет повољни предлози, обећања и похвале за
мирно рјешавање, методом топло –хладно.
Крајњи и једини циљ свих активности је оправдање НАТО агресије и признање
тзв. државе Косово, односно одрицање Србије од дијела своје територије. То је стање
контролисане кризе којом треба уништавати самосвијест Срба, а Србију непрекидно
понижавати, исцрпљивати и довести у замку да би на крају била присиљена да испуни
све захтјеве САД.
Овакви и нови (никаад предвидиви) захтјеви су изазови који угрожавају
безбиједност Србије, па и мир у региону.
У ери заоштрених међународних односа и повратка на хладноратовске
позиције неминовно долази перид када се од држава енергичније и безусловно тражи
изјашњавање на чијој је страни? Да ли Србија има довољно маневарског простора и
мудрости да се сама опредијели, у складу са интересима Срије и српског народа или
ће рјршење бити наметнуто, вријеме ће показати. У сваком случају живимо у периоду
поремећених људских вриједности, напетости и неизвјесности.
Задивили смо свијет прије 20 година, супроставили смо се немерљиво
надмоћнијем непријатељу и очували достојанство. Мислио је Запад да нас покори за
три до пет дана, а није успио ни за 79 дана. Народ и Војска били су заједно, пружили
су достојанствен отпор . Народ је пркосио непријатељу. Даноноћно се окупљао на
трговима и мостовима, пјесмом бодрио своју Војску. Војска је одлично познавала
стретегију, карактеристике њиховог оружја и могућности. Захваљујући тој спознаји
адекватно се супроставила , спијечила да је НАТО разбије и оствари планиране
циљеве. Између осталог предузела је стратегијске мјере маскирања, што је западне
војне стручњаке и политичре, посебно Американце, изненадило и разбијеснило.
Војска није поражена, није истакла бијелу заставу, није потписала никакав акт
о капитулацији, није положила оружје, није одведена у заробљеништво, није у земљи

184
''Политика'', 21. јануар 2018. године
141
успостављена окупациона власт, није измијењен друштвени систем, није дозволила
да се ратом разбије СРЈ, нити да се ратом окупира КиМ. Обезбиједила је повољне
услове држави за усвајање Резолуције 1244 СБ ОУН и тиме рјешавање питања КиМ
враћено у надлежност ОУН. Нисмо проти преговарања, али сматрамо да тзв. државу
Косово треба посматрати као привремено запосједнуту, односно окупирану
територију, тим прије што је Косово и Метохија, према Резолуцији 1244 СБ ОУН,
саставни дио територије Србије.
САД не крију да у својој стратегији ''дисциплиновања свијета'' имају ''зону
важних'', ''зону животних'' и ''зону животно важних интереса''.
У украјинској кризи на Србију врше притисак да уведе санкције Русији, да
призна лажну државу Косово, да се одрекне Републике Српске, а у западној
пропаганди против Русије ових дана огласио се и командант НАТО у агресији на СРЈ
Васли Кларк, објашњавајући да је агресија на СРЈ била оправдана.
САД данас упорно трагају за новим методама за ширење свог утицаја у
свијету. Поред подршке појединим државама да умјесто њих ратују против Русије и
свих који не прихватају њихову политику доминације настоје да се њихова идеологија
учини примамљивијом и да се прихвати (усвоји) као правдена. Да се прихвати њихово
поимање демократије, социјалне правде, људских права и слобода. Свјесни смо да
на рјешење утичу данашња снага Србије и геополитички односи у свијету, али и
чињенице да национално достојанство и национална слобода треба да су испред
европских и других понуђених вриједности.

SOCIAL ASPECTS OF LASTING AGGRESSION - CHANGE OF

CONSCIOUSNESS

Abstract: At the end of the twentieth century, with the breakup of the Soviet Union, SFR
Yugoslavia and other countries, the United States began to organize the New World Order.
As a "global power", it has promoted new values tailored to its interests. They saw the
international community as a "global village" where state borders should be unburdened and
erased and democratic relations, human rights and freedoms developed for the benefit of all
citizens of the world, in accordance with its understanding of democracy, human rights and
freedoms.
They promoted "ideas" (slogans) about a better social position of citizens, equal access to
natural resources and the like. They pointed out that it is not fair, that, for example, Siberia
with huge natural resources belongs only to the Russians, but to the whole world

Key words: Keywords: breaking up Yugoslavia, NATO aggression, Serbia

142
РУСИ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА РАЗВОЈ ШКОЛСТВА И ДУХОВНОСТИ
У ВАСОЈЕВИЋИМА

РУССКИЕ И ИХ ВЛИЯНИЕ НА РАЗВИТИЕ ОБРАЗОВАНИЯ И

ДУХОВНОСТИ В ВАСОЕВИЧАХ

Бранислав Оташевић, новинар 185

Апстракт: Проучавање политичких, историјских и културних веза између Русије и

Црне Горе одувијек је привлачило пажњу историчара, дипломата, путописаца,
публициста...Ти процеси нијесу могли заобићи ни Васојевиће, област на
сјевероистоку данашње Црне Горе. И поред великог интересовања научне и стручне
јавности ова проблематика још није научно исцрпљена, да би се на њено истраживање
могла ставити тачка. Циљ овог рада је да се расвијетли улога руских политичких
емиграната који су послије Октобарске револуције нашли уточиште у Беранама,
Андријевици, Плаву и Гусињу. Они су, несумњиво, дали велики допринос
описмењавању и развоју школства и духовности уопште, не само у Васојевићима, него
и на ширем простору Црне Горе.

Кључне ријечи: руски емигранти, Васојевићи, Гмназија у Беранама, Учитељска

школа, духовност.

Аннотация: Изучение политических и историко-культурных связей между Россией и

Черногорией всегда привлекало внимание историков, дипломатов, писателей-
путешественников, публицистов. Не остались без внимания и Васоевичи - район на
северо-востоке сегодняшней Черногории. Несмотря на большой интерес научной и
профессиональной общественности, эта проблема до конца еще не исчерпана с
научной точки зрения, чтобы на ее изучении могла быть поставлена точка. было. Цель
данной статьи – пролить свет на роль русских политэмигрантов, нашедших убежище
в Беране, Андриевиче, Плаве и Гусинье после Октябрьской революции, так как
именно они внесли большой вклад в развитие образования и духовности в целом не
только в Васоевичах, но и во всей Черногории.

Ключевые слова: русские эмигранты, Васоевичи, гимназия в Беране, учительская

школа, духовность.

1. УВОД

Област Васојевића заузима доста велики простор данашње сјевероисточне

Црне Горе. Име јој је изведено од имена племена Васојевићи које је као етничка
цјелина најприје заузимало простор Лијеве ријеке у сливу ријеке Мораче и насеља на
горњем току Таре, западно од планина Комови и Трешњевик, а затим се проширивало
на много пространије предјеле на горњем току Лима. Насеље васојевичког племена
протеже се од Вјетерника, мање планине која одваја Васојевиће од Братонжића, на

185
Новинар и публицуста из Црне Горе.
143
југозападу, до ријеке Љешнице, односно до Бихора, на сјеверу, и од Матешева, на
западу, до Брезојевица, (до манастира Свете Тројице), ушћа Величке ријеке у Лим и
Новшића близу Плава и планина Чакора, Мокре и Цмиљевице, на истоку.
Интересовање Руса за „највеће српско племе на Балкану“, тј. Васојевиће,
почиње од времена цара Петра Великог. Од тога времена руски дипломати прате с
посебном пажњом и интересовањем, не само Васојевиће него и друга црногорска и
брдско-црногорска племена. Тада на ове просторе долазе учени људи, пажљиво прате
ослободилачки покрет у Црној Гори и около ње. Интересовање Русије и руске
дипломатије за Васојевиће било је нарочито велико за вријеме друге половине
деветнаестог вијека, када је 1853. и 1854. године избио снажан устанак у долини Лима,
али и страдала српска села у Плавској жупи (тада нахији Омерагића и Пашића). Руски
пуковник Јетор Коваљевски тада је израдио тајни план по којему је требало да
Васојевићи послуже као база за ширење устанка у Старој Србији и да постану спона
између Србије и Црне Горе. Руски конзули у Скадру и Дубровнику поуздано су
извјештавали Петроград о збивањима у долини Лима. Њихови извјештаји пуни су
детаља у којима с нескривеним симпатијама говоре о борби Васојевића и осталог
рпског становништва у Старој Србији и данашњој Сјеверној и Сјевероисточној Црној
Гори. Ти су документи утолико драгоцјенији што дубље залазе, не само у политичке,
него и у социјалне, културне и вјерске узроке појединих акција збивања на овом
простору.
Односи Руса и Срба, а потом Србије и Црне Горе, са Русијом имали су дугу
непрекинуту историју која се протеже дубоко у вјекове. О томе свједоче обимна и
садржајна архивска документа, музејски предмети, старе и ријетке књиге и други
историјски извори, који се чувају у руским, српским, црногорским и југословенским
архивима, библиотекама, црквама, манастирима и другим институцијама. На ову тему
објављено је неколико зборника докумената, приказане архивске и музејске изложбе
у Србији, Црној Гори, Русији и одржавани су научни скупови. Руси су долазили и у
долину Лима, на територију Васојевића, у манастир Ђурђеви Ступови и манастир у
Кошутићима, испод Кома. У овај манастир је навраћао цар Душан Силни. Према
писаним документима Васојевићи су се упознали са руским писцем Иларионом.
У ранијим периодима контакти руских духовника и њихових пријатеља
Васојевића из долине Лима и Метохије, били су чести захваљујући монашком
братству из Хиландара, а појачани с обнављањем Пећке Патријаршије и избором
српског патријарха 1557. године и сарадњом са малобројним братством манастира
Свете Тројице у Брезојевицама код Плава, на изворишту ријеке Лима. То се види из
записа руског конзула у Призрену и Скадру, Јастребова. Од Руса је стизала помоћ за
српске цркве и манастире, међу којима и за манастир Свете Тројице у Брезојевицама
код Плава. Као помоћ су биле књиге руске редакције, рукописне и штампане, као и
новчана помоћ која није била мала.
Књиге, писане и преписиване, нађене су у руским манастирима, гдје се види
улога манастира Шудикове у очувању националне културе и свијести, али и о сарадњи
с руским монасима. Васојевићи и други Срби одлазили су у Русију и тамо радили на
тамошњем духовном напретку Срба и Руса.
Ширење просвјетитељства и словенске културе вршено је слањем руских
учитеља у српске земље и издавањем књига чији су аутори Срби, као и одлазак
српских младића на школовање у Русији, међу којима је завидан број из Васојевића.
Руски дипломатски представници, црквени поглавари и свештеници водили су рачуна
144
о Васојевићима који су се налазили између Старе Србије и Црне Горе и играли
значајну улогу у остваривању руских интереса на овом дијелу Балкана. Руска влада је
природно помагала сваки локални покрет у Васојевићима и Црној Гори.
Важним правцем ширења Црне Горе Руска влада је сматрала да то буде у
долини Лима на простору Васојевића, што се поклапа са тајним планом Јагора
Петровича Коваљевског, односно, то ширење је требало да буде на простору Старе
Србије и албанских племена, те на простору Плава и Гусиња. Русија је подржавала
ширење Црне Горе на овим просторима. Она је зазирала од замаха ослободилачког
покрета у пограничним крајевима Црне Горе, плашећи се да га не искористе друге
велике силе које су биле у повољнијем спољно-политичком положају од ње.
Руски представници су узели активног учешћа у разграничењу Црне Горе и
Турске у долини Лима и горњем току ријеке Таре, као и заштити српског
становништва у Велици послије дивљачког напада Турака на Велику 1859.године.
На вијести о страдању становништва Црне Горе за вријеме великих похода
Турске војске на Црну Гору Руска влада је омогућавала да се Срби, Црногорци, могу
преселити у Русију, гдје ће им бити дато довољно земље за обрађивање, а способни су
могли рачунати на ступање у руску војску, цивилну службу и добијање плате. Прва
идеја о пресељењу Срба и Црногораца у Русију саопштена је приликом посјете
владике Данила, око 1711.године Русији. 186 Везе са Русијом, које је успоставио
владика Данило, нијесу прекидане, и ако до 1742.године није било контаката све док
владика Сава Петровић није посјетио Русију носећи писмо царици Јелисавети
Петровној, у коме је Црногорци моле за општу милост, изражавајући бескрајну
оданост њеном царском величанству и спремност царског народа да лије крв за
Русију. Док је митрополит Василије боравио у Русији преселиле су се мање групе
Црногораца у Русију

2. БОРАВАК РУСА У ВАСОЈЕВИЋИМА И ЦРНОЈ ГОРИ ДО ПРВОГ

СВЈЕТСКОГ РАТА

Црна Гора и Васојевићи су више од два вијека своју историјску судбину

везивали за Русију и велико руско царство и била директно зависна у спољној и
унутрашњој политици од Русије.
Од Руса су на простору Васојевића боравили: пуковник Коваљевски, сјајан
научник, писац и публициста, Павел Аполонович Ровински, научник, публициста и
писац. Оставио је четворотомно дјело о Црној Гори, у коме има значајан број података
о Васојевићима и њиховој историји, обичајима, култури, народној књижевности и
епској поезији. Значајне податке оставио је о Боју на Новчићу 1879. године, у коме је
и сам био учесник. Око шест мјесеци боравио је на Мурини. Из Хана Пуца
Ђорђијевића на средокраћи од Плава до Андријевице пратио је ситуацију прије и
послије Новшићког боја, сусрео се са полимским ратницима Ђолем и Трифуном
Лабаном, командантом Полимског батаљона, имао директан контакт са војводом
Миљаном Вуковим и његовим млађим сином, бригадиром, Тодором. Ровински је у
Црној Гори боравио двадесет седам година, од 1879. до 1916.године. Прошао је Црну

186
Академик Миомир Дашић: Исељавање Црногораца у Руско царство до краја педесетих
година осамнаестог вијека, Посебан тисак из Гласника Одјељења друштвених наука бр. 15,
Подгорица, 2003.год, стр. 17.
145
Гору са краја на крај, био је у тијсној вези са народом. У Васојевићима је боравио око
шест мјесеци, за читаво вријеме плавско-гусињске војне експедиције и бојева на
Новшићу и Мурини, пратећи бојеве удружене црногорске војске против Арнаута и
Турака, и у том нераздвојном животу с народом и војском пропратио је у својим
појединостима ратни живот Срба и Црногораца, од припрема за бој, у самом боју и
послије њега. Те појединости је П.А.Ровински скупио и представио у неколико
писаних прегледа и специјалних извјештаја са ратишта, објављених у руском
„Куриру“, руском часопису „Руска мисао“. Тај материјал се чува у Народној
библиотеци „М.Ј. Салтикова-Шчедрина“ у Санкт Петербурбу.187
Долазак руског конзула Ивана Степановича Јастребова представљао је велики
значј за Србе у Призрену, Метохији, али и Васојевићима, плаво-гусињски крај и
уопште за све Србе. Гдје год се налазио Јастребов је волио Србе и штитио их од рђавих
поступака турских власти. Познавао је арбанашки језик, а одлично је владао и
турским. Био је толерантан у идејама и обзиран у понашању. Имао је широк круг
добрих познавалаца и поштовалаца код Срба, Турака и Арбанаса. Јастребов је
припадао реду најактивнијих руских дипломата. Мало који странац је учинио толико
много за Србе као Јастребов. Припадао је оном кругу сјајних руских дипломата,
образованих и духовно радозналих, који су цио свој вијек провели на раду у
балканским земљама. Тиме су постајали изванредни стручњаци за Балкан,
проучавајући не само политичке, вјерске и социјалне прилике Балкана и дјелатност
својих великих супарника или противника, историју народа, етнографију, културно
стање, обичаје и народну традицију, језик, менталитет – једном ријечју као народни
живот. Због тога дјело Ивана Стјепановича Јастребова има драгоцјене историјске
изворе за историјску науку и данас.
Веома су занимљиви подаци које је у Васојевићима Јастребов оставио о
манастиру Свете Тројице, на ушћу ријеке Комораче у Лим, смјештеном у тишини брда
Градац у атару села Брезојевице код Плава и манастиру Ђурђеви Ступови, давао је
помоћ основним школама у Гусињу, Велици, о чему пише Илија Вучетић, рођен у
Велици, који је уједно један од првих наставника Богословско-учитељске школе
„Свети Кирил и Методиј“ у Призрену. 188
Јастребов је познавао Илију Вучетића из Велике, који је у Херсону завршио
учитељску школу, а у Теодосији педагошки институт. Вучетић је о Јастребову
написао: „Јастребов је Србима уливао дух одважности и самопрегорења“. Из тог
Вучетићевог рада се види да је Јастребов својим укупним дјеловањем и радом у Старој
Србији и данашњој источној Црној Гори, гдје припадају Васојевићи, допринио, како
свакодневном дипломатском активношћу на заштити Срба и православља, тако и
јачању њиховог националног идентитета.
Васојевиће је Јастребов задужио презентирањем података о Будимљанској и
Плавској жупи, помињању и помагању манастира Свете Тројице у Брезојевицама,
основне школе у Велици, основане 1864. године, гдје је први учитељ био Стеван
Михајловић, Србин из Пећи, основне школе у Андријевици и веома важном
сагледавању положаја српског народа у Старој Србији, Црној Гори, Метохији,
околини Скадра и др. Његови тадашњи ставови интересантни су и данас.

187
Б. Оташевић, Руси у Васојевићима, „Пегаз“ Бијело Поље, 2011.год. страна 9.
188
Илија Д. Вучетић рођен 1846. године у Велици. Значајно дјело му је „Утицај руских конзула
на становништво Старе Србије“, Санкт Петебург 1875.год. О Јастребову страна 145-150.
146
 Један од оних Руса који су безусловно држали да је заштита словенских и
српских интереса спровођење интереса велике Русије према заштити словенске браће
свакако је правни писац, публициста, политички и јавни радник, словенофил по
убјеђењу, Александар Александрович Башмаков. 189
Башмаков је сматрао да је просто да су Срби природни и историјски савезник
Руса, те да је дужност руске политике, државне мисли и јавности да српски опстанак
сматра видом опстанка руског народа.
У тешком времену је боравио у Сјверној Албанији, Плаву и Гусињу. Том
приликом је посјетио цркву у Гусињу, манастир Свете Тројице у Брезојевицама,
Велику и Шекулар и свуда је пружио новчану помоћ. Изучио је могућности за
изградњу жељезничке пруге која би повезала Србију са морем. Пројекат овог за
свесрпство спасоносног излаза на море био је предмет живе расправе у руској штампи
и круговима који се занимају за словенство, а који је настао као природан отпор
замислима грофа Ерентала, који је намјеравао да изгради аустријску пругу преко
Санџака с циљем да раздвоји Србију и Црну Гору, и аустријском окупацијом Старе
Србије.
Пројекат Јадранске пруге између краја деветнаестог вијека и почетка
двадесетог, постао је предмет пажње цијеле Европе. Радило се од неколико
паралелних варијанти. Како обично бива у таквим случајевима, међународна
дипломатија и високи финансијски кругови почели су да траже формулу с некаквим
средњим рјешењем, резултантом свих и интереса, очигледно непомирљивих.
Башмаков је хтио да заштити Словене који су страдали. Видио је да је суштина
драме остала иста дуги временски период. По аустроугарским интересима и вољи
јасно се видјело „српско племе мора лећи у гроб“. Башмаков је осјетио да је
самосталност Црне Горе најважније од свега да се установи правац којим ће бити
трасирана пруга која би повезивала Србију, Метохију, источну Црну Гору са
Јадранским морем. Посао овог истраживача, али и вриједног публицисте, био је веома
тежак. Он је знао да је простор Сјеверне Албаније беспутан, уз то је знао да њено
становништво не цијени православце, а најмање Србе и Русе. Схватио је колико
пролазак руског истраживача може бити користан, толико је у исто вријеме опасан и
ризичан за самог истраживача. Башмаков је посјетио Гусиње, гдје посебно није био
одушевљен,190 Плав, гдје се састао с Хасом Феровићем, плавским велможом, коме није
хтио да уђе у кућу, а овај није хтио са њим да се фотографише, манастир Свете Тројице
и попа Шћепана Поповића. Манастир и попа је даровао златницима. Са попом
Шћепаном Поповићем на Приједолској глави срео се са величким учитељем Јевтом
Поповићем и дао му златника за куповину учила и књига за ђаке величке основне
школе. Одатле је преко Мокре, кроз руговска села стигао у Пећ и ноћио у
Патријаршији, а наредни дан присуствовао сахрани главе шекуларског јунака Јосипа
Радића-Спалевића, кога су убили злогласни Руговци, главу однијели и поставили на
колац, а од турских власти је откупили Срби из Пећи.

189
Александар Башмаков рођен је 1858.године. Студирао је правне науке на Универзитетима
у Петрограду и Одеси, у Црну Гору је дошао 1908.године са задатком да прикупи податке и
нађе пројектанте за пројектовање пруге Београд-Пећ-Приморје (Бар или Улцињ).
190
Башмаков, А., „Преко Црне Горе у земљу Гега“, ЦИД Подгорица 1996.год. стр.107.
147
 Башмаков пише да су га Срби у Метохији срдачно дочекали, док у Плаву и
Гусињу, сем свештеника, нијесу смјели од побјешњелих Арнаута и локалних турских
власти, ни случајно да се сретну са њиме. 191
Идејни пројекат који је на основу обиласка терена, и поред великих опасности
по њега и његову пратњу, никада није заживио, јер се таквој идеји енергично
супротставила са пројектом трансбалканске жељезнице Сарајево-Прибој-Пријепоље-
Нови Пазар-Кос.Митровица-Скопље.
Посебно је интересантна мисија Јегора Петровича Коваљевског, руског
пуковника, инжењера рударско-геолошких наука, чији је задатак био да истражи
рудно богатство у ондашњој Црној Гори. Он је у Црној Гори и Васојевићима боравио
за вријеме Петра II Петровића, у народу познатог као „Владика Раде“. Боравио је два
дана на Комовима, био у друштву војводе Миљана, игумана Мојсије Зечевића и
Николе Милошевића, тада енглеског конзула у Новом Пазару, који је имао намјеру да
створи српску државу Холмију од територије Васојевића, горњег тока Лима, Бихора
и црногорских брда. Коваљевски се одушевио црногорским планинама, бистрим
ријекама и језерима, сиромашним али гордим црногорским становницима,
непокорним људима и вјечитим ратницима, чудио се њиховом сиромаштву, али и
гостопримству, слободољубљу и јунаштву. Чуо је многе приче, народне пјесме и
легенде о Комовима, Вилујевом колу и Кладенцима. Забиљежио је више легенди и
народних пјесама које је објавио када се вратио у Русију и надахнуто причао шта је
видио у Васојевићима и Црној Гори, али и о сложеним и драматичним временима,
бунама и ратовима, о којима су му говорили игуман манастира Ђурђеви ступови,
Мојсије Зечевић. Забиљежено је народно предање, које се чува до данашњих дана.
Коваљевски је до танчина разрадио тајни план по коме је требало да
Васојевићи послуже као база за ширење устанка у Старој Србији и постану спона
између Црне Горе и Србије, јер је њихова улога била утолико значајнија пошто су се
Васојевићи налазили између Црне Горе и Србије, пошто су се граничили са албанским
племенима и њихов географско-стратегијски положај био веома значајан за
остваривање руских планова на овом дијелу Балкана, па се зато њихова борба
спомиње, што је Коваљевски, као сјајан интелектуалац, осјетио, али и један други
Васојевић, руски инжењер и официр, енглески конзул у Новом Пазару, звани „Никола
конзул“, који се међусобно нијесу слагали.
Коваљевски је посјетио Верушу и у пијеску поред Таре пронашао честице
злата. И на томе се, на истраживању руда на подручју Црне Горе стало, што се њега
лично тиче. О тешком животу у Полимљу Коваљевски је оставио карактеристично
свједочанство. Оставио је занимљив опис прекокомских Васојевића и Горњег
Полимља.192
Коваљевски је описао драматичну борбу Васојевића за слободу, одбрану
Комова и катуна на њима. Стаза од Веруше до Комова открила му је језиву судбину
људи у овим крајевима. Примијетио је крајпуташе гдје су за слободу гинули

191
Исто,
192
Владимир Сињенко, Злато Црне Горе, Цетиње-Београд, Обод и Просвеета 1976. год, стр.
198-211.
Јегор Коваљевски, Црна Гора и словенске земље, ЦИД Подгорица 1999, страна 91-94.
Миомир Дашић, Васојевићи од помена до 1860.године, Београд, Народна књига 1986.год.
148
Васојевићи али и њихови противници. Све то може да се види у његовом раду “Црна
Гора и словенске земље“.

3. РУСИ У НАСТАВИ У ОСНОВНИМ И СРЕДЊИМ ШКОЛАМА У

ВАСОЈЕВИЋИМА

У вријеме између два свјетска рата у Беранама и уопште Васојевићима је

боравио већи број Руса који су послије Октобарске револуције емигрирали из своје
домовине и скрасили се у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Највећи број њих
предавао је у Беранској гимназији и Учитељској школи, док су неки радили на
изградњи путева, мостова или били љекари, апотекари и сл.
Алексеј Владимирович Николај предавао је у Гимназији пјевање и свирање и
био пословођа гимназије.193 Послије тога напушта Гимназију, и исте предмете које је
предавао у њој предаје у Учитељској школи.
Био је савјестан предавач, омиљен у народу, имао је присан однос према
ученицима. Дружио се са локалним првацима и ријетким интелектуалцима.
Захваљујући добро савладаном српском језику узео је видно учешће у културном и
друштвеном животу Берана. Имао је огроман утицај на развој музичког живота у
Беранама. Био је хоровођа првог варошког пјевачког друштва „Лимски вал“ у
Беранама и први музичар који се широј јавности представио свирањем на виолини
музичког дјела „Сањања“ при мјесном народном универзитету. Након стицања
поданства Краљевине СХС, односно Краљевине Југославије престао је да се бави
просвјетно-педагошким радом и струком и прешао са службом, најприје за писара, а
потом за судског приправника првостепеног суда. У Беранама се задржао до 1936.
године. Алексејеви су напустили Беране 1936. године, када је Николај прешао у
Пријепоље за судију Окружног суда, а након тога је био и предсједник Окружног суда
у Пријепољу. Умро је 6. фебруара 1940. године и сахрањен на православном гробљу
у Пријепољу. Његова супруга Алексејев Николаја Загорка, рођена Милинковић,
Српкиња из Пљеваља радила је као стручна учитељица гимназије 194 и остала на том
послу до 19. новембра 1929. године. Школске 1929/30. године била је ангажована на
раду у женској радничкој школи. Предавала је женски ручни рад, као основни предмет
а цртање као споредни. По потреби службе, повремено је била ангажована за предмете
вјеронауке и вјештина писања.
Брачни пар Алексеј оставио је видног трага у Беранама, како у просвјетно-
педагошком раду, тако и у културно-умјетничком дјеловању.
Њихово људско понашање, лична култура и образовање, присан и пријатељски
став и однос према људима, остали су у пријатном сјећању, не само варошког слоја у
Беранама, него и код сељака и газда у околини ондашњих Берана.

193
Алексеј Владимирович Николај рођен је у околини Одесе у Бриховетској области. На
Одеском универзитету завршио је Правни факултет и Вишу музичку школу. Након
емигрирања у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца прво постављење у државној служби
добио је 5. септембра 1924. године у Колашинској гимназији. У Беране је дошао 25. августа
1926. године.
194
Загорка Милинковић рођена је у трговачкој породици Јована Милинковића 13. фебруара
1895. године. Завршила је Вишу дјевојачку занатску школу у Скопљу и радила као учитељица
вјештина у Беранској гимназији.
149
 Контраактуелни суплент латинског језика Гимназије у Беранама био је Аљтов
Ивана Василиј и његова супруга Аљтов Василија Зорка, ћерка Ужичанина Милутина
Оцокољића, предметног учитеља историје, такође у Беранској гимназији. Дали су
достојан допринос раду ове значајне образовне институције.
Аљтов Ивана Василије, натурализовани поданик Краљевине Југославије
родио се 1. децембра 1896. године у Козлову, у тамбовској губернији у чиновничкој
породици. Основну школу похађао је у Великом Алашову 1906. године, Духовну
школу 1911. године, и Богословију завршио је у Тамбову. Студије је наставио на
историјско-филолошком факултету у Ростову на Дону, гдје је положио дипломски
испит 1919. године и исте године окончао једногодишњи педагошки курс за спремање
професора средњих школа. На простору Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца дошао
је 7. јуна 1921. године и пријемом југословенског држављанства посветио се
просвјетно педагошком раду и педагошком позиву. Просвјетним радом почео се
бавити у гимназији у Ћуприји у звању контрактуелног суплента гимназије у Ћуприји.
Септембра 1925. године добио је премјештај за рад у Пљеваљској гимназији, гдје се
задржао до 1928. године када је премјештен на службу у Беранску гимназију, у звање
контраактуелног суплента гимназије. На ту дужност постављен је 10. јула 1928.
године. У Беранској гимназији предавао је латински језик, филозовску приподевтику,
историју, писање, гимнастику, а школске 1928/29. године историју и писање. Био је
неоспорно спреман и савјестан наставник, Рад у наставио је био правилан. У односу
према ученицима био је строг.
Аљтов Василиј се стално усавршавао. Уписао је Филозофски факултет
Универзитета у Београду и на истом дипломирао 1936. године из дванаесте групе
наука: историја, класична група језика (латински и грчки). Испит за професора
средњих школа положио је у Београду почетком новембра 1938. године. Послије
Берана службовао је на Цетињу, Дубровнику, гдје је предавао у гимназијама, у
Оребићу, Билећи и Ваљеву.
Његова супруга Аљтов Зорака, рођена Оцокољић, из Ужица, ћерка столарског
радника, такође је радила у Беранској гимназији и предавала историју. Просвјетну
каријеру започела је у Пљевљима 1926.године. За вријеме просвјетно-педагошког
рада у Беранама оставили су, обоје, добар утисак и као предавачи и као људи. Њихови
ученици су их цијенили као и мјештани Берана и околине. 195
Као професор хемије и физике Беранске гимназије, оснивач Метеоролошке
станице у Беранама, једне од првих у Зетској бановини и утемељивач школске
лабораторије за хемију био је руски емигрант, официр царске војске Черновољски
Михаила Александар, рођен 30. августа 1989. године у у Русији, у свештеничкој
породици. Осморазредну гимназију завршио је 1917. године у Полтави. По доласку у
Краљевину СХС уписао је Филозофски факултет на Универзитету у Београду, на
групи наука Хемија и Физика, као главне и споредне струке Физичку хемију.
Дипломирао је на трећој групи наука хемија, експериментална физика и физичка
хемија. Након завршених студија, једну годину је провео на техничком факултету.
Професорски испит је полагао пред сталном испитном комисијом у Београду крајем
децембра 1932. године из шесте групе предмета: хемија и физика као главни,
математика као споредни предмет, живи језик руски. Испит је положио с највећој

Милић С. Петровић, Пљеваска гимназија 1901-2001.године, стр. 300., Бранислав Оташевић,

195

Руси у Васојевићима, Бијело Поље, Пегаз 2011.године, стр. 47-49.

150
оцјеном. У звање професора постављен је 29. јануара 1933. године. Заклетву за
вјерност положио је 10. октобра 1934. године. Просвјетну каријеру започео је као
контраактуелни суплент Гимназије у Беранама 24. септембра 1928. године. Суплентом
је постао 17. септембра наредне године. На служби је провео 13 година. Предавао је
хемију и физику.
Черновољски се нарочито истицао у ваннаставним активностима. Његовом
заслугом формирана је хемијска лабораторија у школи, којој је лично руководио и био
задужен за њен рад. Био је чувар збирке за минералогију и геологију, био је повјереник
Јадранске страже (1930-1931) и Трезвене младећи (1931-1932). Сматра се оснивачем
метеоролошке службе и првим осматрачем на станици коју је сам самоиницијативно
инсталирао 1928. године у школском дворишту, са источне стране зграде Гимназије,
а касније пренио на Богавско брдо. Потребне инструменте и уређаје добио је од
метеоролошке опсерваторије из Београда, коју је лично пренио у Беране, због чега му
треба одати посебну захвалност.
Својом динамичношћу, са израженим смислом за креативност, разликовао се
по много чему од својих сународника. Српским језиком потпуно је овладао, био
сувереног понашања, како у школи тако и у вароши. У његовим предавањима,
извођењу експеримената, као и у испитивању ученика осјећала се темељитост и
сигурност. Говорило се да чита ученикове мисли. Извјештаји школских инспекција
истичу све најљепше о њему и његовом раду: „Врло савјестан, одликује се
озбиљношћу и скромношћу. Примјерног владања и за сваку похвалу. Има лијеп такт
и поступак с ученицима, својим предавањима побудио је нарочито интересовање
ученика за физику и предмете које је предавао, што је за сваку похвалу.“ 196
Један број руских официра послије Октобарске револуције емигрирао је из
Русије и стицајем околности нашао се у Васојевићима и радили су као привремени
или стални контраактуелни учитељи или наставници. Један од таквих је Глушченко
Александра Михаило, сликар, инжењер архитектуре, учитељ вјештина цртања, руски
политички емигрант. Родио се 1888. године у Кијеву, у Украјини. Од школских
квалификација завршио је реалну основну школу, нижу војну инжењерску академију
и академију умјетности. Главна струка му је била цртање, сликарство и архитектура,
а споредни руски језик. Испит спремности за наставнике стране народности положио
је 23. фебруара 1928. године. Његово име први пут се помиње у Алманаху Краљевине
СХС за 1920/21. годину у звању привременог инжењера треће класе при грађевинској
секцији у Андријевици. Просвјетну струку засновао је у Краљеву 1921.године, гдје је
предавао цртање у гимназији и организовао сликарске курсеве. Службовао је као
учитељ вјештина у Штипу, Куршумлији, Бијелом Пољу, Беранама, гдје је за актуелног
учитеља вјештина постављен 11.октобра 1931.године и на тој дужности остао до
истека уговора, 26.маја 1932.године. У Беранској гимназији предавао је цртање као
главни предмет, писање и гимнастику, као споредне, а у вишим разредима и њемачки
језик. Његови писани документи представљају ремек дјело калиграфије. Послијератна
документа помињу га као присталицу Информбироа због чега је неко вријеме провео
на Голом отоку. Службена гласила га помињу као инжењера помилованог
голооточког затвореника. Умро је 23. децембра и сахрањен на Топчидерском гробљу.

196
ДАЦГ, ФМПЦП, Службени лист/Бановински, Ф249 број 19.
Архив Југославије АЈ-ФМПКЈ, СН,66: К1159-1470, материјали са професорских испита.
151
 Други руски емигрант који је био контраактуелни суплент математике и
физике Беранске гимназије је Казменков Александра Николај. Овај Рус рођен је у
Донској области 7. маја 1905. године. Студирао је у Југославији Тенички, а потом се
преписао на Филозофски факултет Универзитета у Београду, на првој групи наука:
теоријска математика, реционална механика и теоријска физика. Дипломирао је
новембра 1932. године. Са звањем Више реалне гиммназије почео је да ради 1933.
године. На дужности у гимназији провео је преко четири године и током читавог
периода предавао је математику и физику. Ништа га није интересовало осим
математике. Никада није примио југословенско држављанство. Био је добар и
племенит човјек, солидан предавач који се максимално трудио да што више знања из
математике и физике пренесе својим васпитаницима.
Био је њемачки заробљеник. Умро је у највећој биједи и сиромаштву.
Кравченко Пантелија Алексије, официр царске руске војске у чину официра
капетана II класе. Био је наставник цртања и гимнастике Гимназије у Беранама. Рођен
је у мјесту Андрејевка код Одесе у Херсонској области. Основно образовање стекао је
у родном мјесту, завршио је Херсонску државну духовну семинарију, сликарство код
академика Н. Кравченка и Николајевску војну академију. У Краљевину СХС дошао је
1919. године. Југословенско држављанство примио је 1929. године. По пријему у
државну службу завршио је курс соколске гимнастике и положио испит спремности
за наставничку службу на државном (српском) језику у Подгорици. Испит је положио
1924. године са врлодобрим успјехом. Наставничку службу је обављао у Колашину,
Даниловграду, Беранама, Новом Пазару и Пећи.
За контраактуелног нставника вјештина цртања и гимнастике хонорарно од
часа у Беранској гимназији постављен је 22. септембра 1932. године, и остао на
дужности до 22.септембра 1935.године. Поред просвјетно-педагошког рада истицао
се у ваншколским активностима, организовању јавних соколских слетова, ликовних
изложби ученичких радова крајем школских година. Својим свеукупним просвјетно-
педагошким и друштвено-културним радом у Беранама, и другим мјестима гдје је
радио и службовао допринио је да му се име не заборави. Према школским
карактеристикама директора Беранске гимназије стоји да је био „способан и тачан
наставник, руковао збирком за цртање, био вјежбач у соколовском друштву.
Приредио изложбу ученичких цртежа 5. јуна 1933. године. Током НОР-а био је у Пећи
и био изложен невиђеној тортури од Шиптара. Имао је више руских одликовања. Од
тешке физичке тортуре шиптарских злочинаца умро је 17. фебруара 1944. године и
сахрањен на православном гробљу у Пећи.
У Беранама су извјесно вријеме радили контраактивни супленти
Крастиљевски Ивана Леонид и Крижановски Александар и били наставници
Гимназије и савјесно се бавили просвјетно-педагошким радом. Крастиљевски Ивана
Леонид радио је прво у учитељској школи, а потом у Беранској гимназији. Био је
артиљерски пуковник Туркменске армије, а у Беранама је био стални хонорарни
наставник Беранске гимназије и Педагошког одјељења Учитељске школе. Један је од
првих од шест руских емиграната на служби у Беранској гимназији двадесетих година
прошлог вијека.197

197
Крастиљевски Ивана Леонид родио се 3. јануара 1866.године у Угличу-Јарославска
губернија. Завршио је четврти московски кадетски корпус, Трећу Александровску војну
академију, Трећи допунски курс Михајловске артиљеријске академије. На Варшавском
152
 Крастиљевски је био омиљен у Беранама, како код ђака Беранске гимназије и
Учитељске школе, тако и грађанства. Био је изванредан професор, оставио је снажан
утисак и као професор, а држао се изузетно војнички, прав, крхкога корака. Био је
уредан и чист, због тога су га у граду вољели и ако је у град ријетко излазио.
Други официр по струци, потпуковник по чину, хонорарни наставник
вјештине цртања и пјевања у Беранској гимназији био је Крижановски Александар.
Предавао је и у Учитељској школи. Предавао је више предмета: цртање, писање,
математику, јестаственицу, а у Учитељској школи пјевање, руски језик, цртање и
калиграфију, а по потреби математику, јестаственицу. Био је савјестан просвјетни
радник, трудио се да научи српски језик, али због поодмаклих година то му је било
тешко.
Машкевич Васиљевич Николај и Сотников Симеуна Константин, обојица
руски емигранти са широким спектром образовања били су наставници математике у
Беранској гимназији и Учитељској школи.
Машкевич-Васиљевић Александар у Беранама је предавао математику и
физику, као главне, и француски језик као споредни предмет. При педагошком
одјељењу Учитељске школе у Беранама предавао је школске 1923/24. године
математику. У свом раду био је марљив и тачан. Говорио је, сем руског, француски и
њемачки, а добро познавао латински језик.
Сотњиков Александар био је контраактуелни суплент Беранске гимназије.
Између осталог завршио је Математички факултет у Харкову на групи наука:
математика, као главни, и физика као споредни предмет. Као политички емигрант
дошао је у Краљевину СХС 1920.године. У Беранама је постављен 11. септембра 1926.
године и радио, уз краће прекиде, до 30.маја 1930.године. Поред математике, као
главног предмета, предавао је физику, географију, земљопис и цртање. У службеним
документима истичу се његове позитивне и негативне карактеристике. Рад правилан,
врло добре стручне спреме, језик српски прилично добро савладао, итд.

4. РУСКИ ЉЕКАРИ У ВАСОЈЕВИЋИМА

Међу руским емигрантима у Васојевићима било је и љекара. По својим

стручним и људским квалитетима били су посебно запажени Новицки А. Др Симеон
и Ошмјански Констатинович Евгеније, који се осим свакодневних активности бавио
и научно-истраживачким радом, а једно вријеме радио и као наставник хигијене у
Беранској гимназији, а обојица су били школски љекари. Невицки је дошао у Беране
10. августа 1938.године, а септембра исте године унапријеђен је у звање здравственог
пристава Дома народног здравља у Беранама. У Гимназији је био школски љекар и
наставник хигијене током периода од 14. септембра 1938. године до 25. јуна 1941.
године. У Беранама је остао до 1. марта 1943. године, када му је у својству управника
Дома народног здравља у Беранама престала служба, уз претходно усвојену оставку.
Новицки је поред свакодневних обавеза у Дому здравља у Беранама и наставника
хигијене активно учествовао у раду Црвеног крста. Организовао је више курсева за

универзитету студирао је физичко-математички факултет. Државни стручни испит положио је

на Петроградском универзитету из групе математика као главни и хемија као споредни
предмет. У Русији је радио као наставник Михајловске војне академије. У чин пуковника
пиротехничке војне службе унапријеђен је септембра 1912. године.
153
указивање прве помоћи и оспособљавање женске омладине за пружање прве помоћи.
Био је савјестан љекар, омиљен у Дому народног здравља, код ученика Гимназије.
Послије 1943. године губи се сваки траг о овом добродушном и поштеном човјеку и
његовом даљем животном путу.
Школски љекар и хонорарни наставник хигијене Беранске гимназије био је и
царски официр и руски емигрант Ошмјански Констатинович др Георгије. Осим
љекарског позива бавио се научно-истраживачким радом из области медицинских
наука, проучавао народну медицину и љековито биље, кога на подручју Васојевића
има у изобиљу. Ошмјански потиче из племићке официрске породице. Завршио је
војну академију и у чину капетана царске руске војске учествовао у борбеним
операцијама, гдје је показао велику љубав према домовини и чувао углед царског
руског официра и патриоте. Побједом руске Октобарске револуције напустио је земљу
и почетком 1920. године дошао у Краљевину СХС. Уписао студије на Медицинском
факултету Универзитета у Београду. Дипломирао је новембра 1929. године. Од 1930.
до 1933.године наставио је специјализацију дерматовенерологије, коју је завршио 10.
фебруара 1934. године, када му је одобрено звање специјалисте за кожне и венеричне
болести. Државну службу започео је у Зетској бановини 1934.године као чиновнички
приправник здравствене станице у Бијелом Пољу. Са тог мјеста по потреби службе
16. фебруара 1935.године премјештен је у Дом народног здравља у Беранама, гдје је
након кратког времена постављен за вршиоца дужности управника ове здравствене
установе. У Беранама је службовао у периоду од 16. фебруара 1935.године до 6.маја
1938.године. Радио је као школски љекар у Беранској гимназији и предавао у звању
хонорарног наставника хигијену. Према званичним документима за рад у гимназији
није примао плату, нити у било ком односу хонорар. Као личност је био цијењен, како
код ученика гимназије, тако и грађана Берана и мјестима гдје је радио.

5. ГРАДИТЕЉ МОСТОВА И ПУТЕВА

Руски емигрант, грађевински инжењер, Иван Јеторович Сукуренко(в) у

Полимље је дошао 1921.године. Доласком у Андријевицу радио је на поправци пута
Андријевица-Матешево, примио југословенско држављанство.198 По препоруци
Министарства грађевина Краљевине СХС прво је водио надзор, а од Мурине до Пећи
изводио радове на путу Андријевица-Пећ. Послије завршетка пута Андријевица-Пећ
и његове предаје на употребу 17. Октобра 1925. године Сукуренко је радио са групом
стручњака на урбанизовању града Пећи, заштити и санацији спољних зидова Пећке
Патријаршије и манастиру Високи Дечани. Крајем 1931.године вратио се на Мурину
и вршио припреме за изградњу моста на Лиму. Сукуренко је волио планинарење и
шетњу. Обишао је слив ријеке Лим, од извора до ушћа, и клисуру Сућеска. Измјерио
је водостај средином прољећа у јесен, када је највећи и најмањи. Мост су гађали
Њемци 1944.године, незнатно га оштетили, а коначно су га срушили НАТО зликовци,
дјелимично 30. априла 1999.године, а коначно 10. маја исте године. Камени мост на
Лиму, једини од изворишта Лима до његовог ушћа у Дрину, дјело великог стручњака
Ивана Јегоревића Сукуренка чува се на фотографијама и умјетничким сликама.

198
Сукуренко је рођен 1888.године у Одеси, гдје је на Одеском универзитету завршио студије
грађевине и архитектуре. Бавио се умјетничком фотографијом. Убијен је 1944.године од
стране Балиста и сахрањен на српском православном гробљу у Пећи.
154
 Пошто је предао на употребу мост на Лиму Сукуренко се поздравио са
Полимљанима и Величанима и преселио се у град Пећ, а радио је у Пећи, Дечанима и
Истоку. Три пута је организовао изложбе умјетничких фотографија у Пећи.
Посјећивао Богословско-учитељску школу „Свети Кирил и Методије“ у Призрену и
материјално је помагао, у границама својих могућности. Слабо се и у Пећи, као и у
Полимљу, дружио. Предано је радио свој посао и скромно живио. Био је изузетно
образован и свестран, много је патио за својом домовином. Није нам познато да ли се
женио и формирао породицу и потомство. Сахрањен је у Пећи на Српском
православном гробљу. Убијен је од стране балиста.

ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА

Краљ Александар I Карађорђевић дао је уточиште Русима који су почетком

тридесетих година двадесетог вијека почели да пристижу у Краљевину СХС. Били су
то официри Царске руске војске, високи интелектуалци, професори, инжењери,
техничари, љекари, умјетници, и Руси других професија. Имајући у виду
вишевјековно пријатељство Русије и Црне Горе, а у склопу ње и Васојевића са
околином, покушали смо да сакупимо податке о руским политичким емигрантима
који су игром случаја и зле судбине, послије Октобарске револуције нашли уточиште
у Васојевићима, а највише у Андријевици и Беранама, Плавско-гусињском крају,
Мурини, Пећи и тд.
Гимназија у Беранама основана је 1913.године. Према историјској улози
ширења духовности и писмености, не само у Васојевићима, него и сјевероисточним
дјеловима данашње Црне Горе, одиграла је велику историјску улогу. Њеном раду на
васпитавању бројних генерација дали су достојан допринос руски политички
емигранти између два свјетска рата, који су почели да долазе у ове крајеве послије
1920.године. Они су, с обзиром да су били образовани, различитих професија,
структура наставног кадра је побољшана, а тиме број ученика је побољшан, као и
квалитет наставе, њена редовност, зачеци научно-истраживачког рада, побољшана је
здравствена заштита становништва, ширење културе, спорта, рад Црвеног крста,
формирају се културно-умјетничка друштва, спортски тимови итд.
Руси у Беранама нијесу само предавали у Гимназији, већ и у њеном
педагошком одјељењу које је заузимањем доктора Павла Чубровића отворено при
гримназији 1919.године, а 1925. претворено у Учитељску школу, која је радила до
1929.године.
Значајан допринос дали су Јегор Коваљевски, Павле Аполонович Ровински,
Иван Степанович Јастребов, Александар Башмаков, Гилфердинг и многи други руски
научници, дипломате, путописци који су руској јавности дали шири спектар сазнања
о Васојевићима и Црној Гори. Руски дипломате у Цариграду, Скадру, Сарајеву,
Дубровнику, у својим дипломатским мисијама штитили су интересе Црне Горе и
Србије у тешким временима робовања под Турском и Аустроугарском царевином.
Руси иако раскућени људи, политички емигранти, поштоали су генетско и
каузално објашњење црногорског морала и схватили да морал није могуће одвојити
од историјског бића народне заједнице. С обзиром да су образовани људи, било да су
официри, или других професија и звања, изворе својих сазнања црпили су
проучавајући нашу историјску прошлост, литературу, посебно српске писце
Доментијана, Теодосија, Пахонија Собина. Упознали су предкосовски, косовски и
155
покосовски живот Срба у Старој Рашкој, деспотовинама Бранковића и Лазаревића из
дјела Глигорија Цамблака.
Руси који су боравили у Беранама, Андријевици и другим мјестима Васојевића
и Црне Горе цијенили су традиционалне вриједности, јер су их схватили као производ
развитка друштвеног живота чије је учешће нужно у појединим сегментима културе
чији је континуитет у тадашњим друштвеним кретањима непобитан.
Већина Руса је схватила да се свијест у Васојевићима постепено формирала да
би временом постала база сваке конкретне ангажованости, стекла обиљежје закона
који изнутра са срца заповиједа и не трпи противљење својој максими. Допринос
руских емиграната наставника у Беранској гимназији, Учитељској школи и занатским
школама је велики. Реноме Беранске гимназије је порастао, тако да је Беранска
гимназија између два свјетска рата сврстана у ред најбољих школа (гимназија) у
држави.
Осим што су руски емигранти дали допринос свеукупном развоју школства,
они су допринијели, који мање, који више, развоју умјетности, музике, спорта, науке,
здравствене заштите у Гимназији, Учитељској, и занатским школама хигијене.
Просвјетни прописи наметнули су свакој средњој школи обавезу да има сталног
школског љекара. Они су бринули о здравственој заштити ученика од самог поласка
у школу и њиховом здравственом просвјећивању.
Цијенећи велики допринос руских научника, просвјетара, публициста,
грађевинара, љекара, ми смо овим прилогом покушали да бар за догледно вријеме
њихова имена и дјело отргнемо од заборава и одамо им дужну захвалност за све оно
што су научно, стручно, просвјетно-педагошки урадили у Васојевићима и шире.

ЛИТЕРАТУРА

1. Бранислав Оташевић, Руси у Васојевићима, ПЕГАЗ, Бијело Поље, 2011.

2. Дашић Миомир, Исељавање Црногораца у Руско царство до краја педесетих
година ХVIII вијека, Гласник одељења друштвених наука, број 15. Подгорица,
2003.
3. Иван Степанович Јастребов, Призренски округ, општина Призрен „Зборник
радова, Историјски институт САНУ, , Призрен, Научни скуп 31.октобра и
1.новембра у Призрену 1996.
4. Владимир Сињенко, Злато Црне Горе, Обод Цетиње, Просвета Београд 1976.
5. Јегор Коваљевски, Црна Гора и словенске земље, ЦИД Подгорица 1999.
6. Павел Аполонович Ровински, Црна Гора у прошлости и садашњости, ЦНБ
„Ђурђе Чарнојевич“ Цетиње 1993.
7. Александар Башмаков, Преко Црне Горе у земљу Гега, ЦИД Подгорица 1996.
8. Јозеф Јан Сватек, Црна Гора и Скадар, Подгорица 2000.године.

156
 RUSSIANS AND THEIR INFLUENCE ON THE DEVELOPMENT OF
EDUCATION AND SPIRITUALITY IN VASOJEVIĆI

Abstract: The study of political, historical and cultural ties between Russia and Montenegro
has always attracted the attention of historians, diplomats, travel writers, publicists... These
processes could not bypass Vasojević, an area in the northeast of today's Montenegro.
Despite the great interest of the scientific and professional public, this issue has not yet been
scientifically exhausted, so that its research could be put to an end. The aim of this paper is
to shed light on the role of Russian political emigrants who found refuge in Berane,
Andrijevica, Plav and Gusinje after the October Revolution. Undoubtedly, they have made
a great contribution to literacy and the development of education and spirituality in general,
not only in Vasojevići, but also in the wider area of Montenegro.

Key words: Russian emigrant and, Vasojevići, Gymnasium in Berane, Teacher's School,
spirituality

157
158
 КОМУНИКОЛОШКИ АСПЕКТИ РУСКЕ КУЛТУРЕ У СРБИЈИ

КОММУНИКАТИВНЫЕ АСПЕКТЫ РУССКОЙ КУЛЬТУРЫ В

СЕРБИИ

Војислав Тодоровић 199

Драган Никодијевић 200
Момчило Јокић 201

Апстракт: У овом раду се приказују домени руске културе у Србији кроз

комуниколошке аспекте. Основна хипотеза рада се односи на утемељење руске
културе у Србији у односу на извештавање медијских организација (веб-портала)
руске продукције. Циљ рада је да се прикаже значај руских медија у промоцији
модерних ствараоца културе у области књижевности, сликарства, као и на који начин
се врши извештавање о значају културног наслеђа Русије у Србији. Приказом
релевантних комуниколошких теорија, научне и медијске јавности, указујемо на
значај повезаности дигиталних медија и културе у процесу очувања православне
духовне вертикале два народа на овим просторима. Квалитативним методолошким
приступом верификујемо културолошке домене руских медија у нашој земљи у
односу на актуелне политичко-друштвене моменте. Такође у раду указујемо на утицај
западних структура моћи да кроз њихове медије наруше вековне културолошке везе
два православна народа, нарочито након почетка специјалне војне операције Руске
федерације у Украјини. Примат дајемо садашњем времену анализирајући медијску и
научну јавност у односу на културне и ктиторске подухвате Руске федерације у
очувању православних храмова на простору Србије.

Кључне речи: комуникологија, руска култура, Република Србија

Аннотация: В статье представлены области русской культуры в Сербии через

коммуникативные аспекты. Основная гипотеза статьи касается становления русской
культуры в Сербии согласно сообщениям медиа-организаций (веб-порталов)
российского производства. Цель данной статьи - показать значение российских СМИ
в продвижении современных деятелей культуры в области литературы, живописи, а
также в том как представлена ими важность культурного наследия России в
Сербии.Используя современные коммуникативные теории, научные и медиа
пространства, мы раскрываем важность связи цифровых медиа и культуры в процессе
сохранения православной духовной вертикали двух народов в этой сфере. Используя
качественный методологический подход, мы верифицируем культурные области
российских СМИ в нашей стране с учетом текущих политических и социальных
условий. Также указываем на влияние западных властных структур через свои СМИ
на разрыв многовековых культурных связей между двумя православными народами,
особенно после начала специальной военной операции РФ на Украине. Мы отдаем
приоритет настоящему времени, анализируя средства массовой информации и мнение

199
Факултет за културу и медије, Мегатренд универзитет, Београд,
200
Факултет за културу и медије, Мегатренд универзитет, Београд,
201
Факултет за културу и медије, Мегатренд универзитет, Београд,
159
научной общественности по отношении культурных и финансовых усилий
Российской Федерации по сохранению православных храмов в Сербии.

Ключевые слова: коммуникативная наука, русская культура, Республика Сербия.

1. ТЕОРИЈЕ КОМУНИЦИРАЊА И КУЛТУРА

У периоду након 2009. године долази до наглог развоја масовних медија кроз
процес дигитализације. И у нашој земљи овај процес је имао за циљ да унапреди
функционисање медија, али и других друштвених и приватних организација.
„Настанак и развој дигиталних медија условљен је економским, политичким и
културним факторима и представља фазу у развоју глобалног капитализма, који
ствара умрежено глобално друштво јер то одговара кружењу финансијског капитала
у глобалним финансијским мрежама”.202 Велики број теорија из области социолошких
наука објашњава начин на који медијски садржаји утичу на појединца и друштване
групе, њихове ставове и осећања. Једна од социолошких наука која се на темељан
начин бави утицајем медија на људску популацију је комуникологија.
Комуникологија као релативно млада наука (своје утемељење доживљава у првој
половини XX века), поред изучавања начина комуницирања, састављена је из низа
теорија о комуницирању. Произашла из социолошких наука, она има свој
интердисциплинарни приступ. На њу још утичу и филозофија, историја, психологија,
политикологија. У непоседној вези је и с педагогијом, и изучавањем педагошког
комуницирања. Тома Ђорђевић, Мирољуб Радојковић, Мирко Милетић истичу се на
простору Србије у области комуникологије у научним круговима. 203 Тома Ђорђевић,
родоначелник комуникологије у бившој СФРЈ, у својој књизи „Естетика:
комуниколошки аспект”204, даје потпуно објашњење како се путем медија пласира
уметничка фомра (слике, скулптуре, ешалон покретног и непокретног културног
наслеђа) и на који начин субјект доживљава њену вредност у односу на формирање
ставова и осећања. Мирко Милетић даје велики број речи и израза битних за
разумевање комуникологије као науке кроз „Комуниколошки лексикон”.205 Ово дело
је прва лексикографска публикација о комуницирању на српском језику. Садржи пет
стотина одредница које се директно или индиректно односе на феномен
комуницирања и комуникациону праксу човека. 206 У последњих двадесетак година
комуникологија све више заузима место у образовном плану и програму, како
универзитета, тако и средњих школа. Она своју основну улогу у модерном времену
има кроз изучавање деловања медија на различите друштвене групе нарочито у

202
Јелена Вучковић, „Дигитални медији и медијско закаонодавство Републике Србије”, у
Ирена Пејић (ур.), Зборник радова Правног факултета у Нишу, 92, год. LX, Правни факултет
Универзитета у Нишу, Ниш, 2021, 195–217, стр. 201.
203
У комуниколошким наукама, термин научни кругови се могу посматрати и кроз термин
научна јавност.
204
Toma Đorđević, Estetika: komunikološki aspekt, Institut za političke studije, Beograd, 2006.
205
Мирко Милетић, Невена Милетић, Комуниколошки лексикон, Мегатренд универзитет,
Београд, 2012.
206
Извор:
http://www.mirkomiletic.rs/doc/Komunikoloski%20leksikon%20Sajt/Komunikoloski%20leksikon
%20Predgovor.pdf, (посета 26. 4. 2022.)
160
области културе, економије и политике. Нова технолошка достигнућа медија, као и
све већа употреба интернета, подстичу нас на размишљање да је за пласирање
одређених медијских садржаја потребно и разумевање комуниколошких теорија.
Навешћемо неколико комуниколошких научних области које се и саме формирају од
одређеног броја социолошких теорија. Такође, навешћемо и пар сродних научних
области које се индиректно користе за тумачење комуникологије као науке.
1. Комуникационе стратегије као научна области и део комуниколошких наука
имају за циљ да путем масовних медија и интерперсонално комуницирање
утичу на ставове појединца. Ти ставови зависе од друштвене области које
медији обрађују у својим садржајима и начином на који дисеминирају одређен
број порука кроз простор и време. Наведене стратегије зависе од циљева и
друштвених области у којима се спроводе. Области у којима се формирају
комуникационе стратегије су политика, култура, економија, забава. Велики
број медијских организација дистрибуира медијске садржаје који се баве
културом и културним стваралаштвом. Ове организације свакодневно раде на
стратегијама како да њихове поруке персуазивним деловањем утичу на
мишљење прималаца. Да ли је баш тако у области културе и њене промоције?
Да не постоји одређена стратегија медија којом би се утицало на позитивне
ставове младих људи поводом очувања средњовековног културног наслеђа на
простору Косова и Метохије, показало је истраживање из 2015. и 2016. године
спроведено под називом „Медији и њихов утицај на ставове омладине Србије
о културном наслеђу на Косову и Метохији”. 207 То засигирно не значи да у
овдашњем времену и 2022. години и неким другим областима које медији
промовишу не постоји добра стратегија. Она је промењива у односу на
актуелне друштвене моменте, владајућу класу итд. Комуникационе стратегије
се деле на:
А. Стратегије у интерперсоналном комуницирању;
Б. Стратегије с различитим публикама;
Ц. Стратегије у масовном комуницирању.
У разматрању комуниколошких аспеката и начина на који се руска култура
пласира у Србији највише се ослањамо на стратегије у масовном
комуницирању и теорије на којима ове стратегије почивају. Теорија коју су
конципирали Брус Вестли (Bruce Westley) и Малком Маклин (Malcom
McLean) јесте Општи комуникациони X-A-C-B модел.208 Ова теорија се ослања
на три система који су међузависни, први чине адвокатске улоге (advocacu
system roles), друге преносилачке (channel system roles), а трећу улоге
понашања (behavior system roles). Овакав модел се може применити и код
тумачаења рада и деловања страних продукација у нашој земљи. Постоје
власници капитала који формирају одређене медије, путем уредништва
пласирају своје идеје кроз одређене садржаје, а након тога следи њихово

207
Миљојко Базић и Војислав Тодоровић, „Медији и њихов утицај на ставове омладине Србије
о културном наслеђу на Косову и Метохији”, у Живојин Ђурић (ур.), Српска политичка мисао,
број 1/2018. год. 25. vol. 59, Београд, стр. 265–278.
208
Мирко Милетић, „Комуникационе стратегије – покушај теоријске концептуализације”, у
Мирко Милетић (ур.), Годишњак Факултета за културу и медије, Факултет за културу и
медије Мегатренд универзитета, Београд, Број 3, 2011, 13–32.
161
 емитовање којем је изложен неограничен број појединаца и припадника
одређених друштвених група.
2. У комуникологији се издваја „Теорија чувања капија у масовном
комуницирању”, која је описана у радовима Курта Левина (Kurt Lewin). 209 Он
наводи да садржаји који се пласирају мас-медијима морају бити у складу са
идеологијом владајућег система. У савременом свету на скоро свим
меридијанима медији су изложени утицају владајућих система, њиховој
идеологији. У зависности од идеологије владајућег система зависи и
присуство културе у јавној сфери.
3. „Теорији модерног дискурса”, научна дисциплина која проучава језик медија,
али исто тако и историју самих друштава и њихових идеологија који су
одговорни за тзв. адвокатске улоге, тј. идеолошке димензије оних који
управљају медијима. Колико и на који начин медији својим извештавањем и
добром стратегијом могу утицати на утемељење културних вредности једног
наорода или културног правца, управо објашњава теорија модерног дискурса
(често се користи и термин студије модерног дискурса). Деловање медија се
посматра на нивоу идеологије владајуће класе и историјском утемељењу
филозофске школе на коме почива дато друштво (рационализма – француско
друштво, романтизма – немачко друштво, емпиризма – енглеско друштво).
Један од утемељивача ове теорије на нашим просторима је проф. др Милан
Брдар. Дело које нам кроз судар мегаидеологија даје простор за размишљање
које су границе једног друштва у процесу његовог напредка, културних
интеграција јесте „Узалудан позив: социологија знања између идеологије и
саморефлексије: случај Карла Манхајма и просветитељства”.210
4. Француски филозоф и академик Режис Дебре (Jules Régis Debray), тумачећи
медије кроз простор и време, као део комуниколошких теорија утемељиио је
нову грану – медиологију“211. Он каже да се трансмисијом преноси порука
кроз време, а комуникација преноси поруку кроз простор. Колективно
памћење, према мишљењу Дебреа, може бити везано за трансмисију, а
комуникација за простор у садашњем времену. Овде долазимо до могућности
да разумемо како се тумачење културе и културног стваралаштва потпуно
другачије доживљава некада и сада уз присуство нових дигиталних медија.
Данас уз нове медије култура је свеприсутна, она се стално развија и оставља
сасвим другачије ставове на младу популацију кроз подкултуру, тј. музику,
интерактивне (on-line) изложбе, концерте, представе.

2. РУСКИ МЕДИЈИ У СРБИЈИ

Значај православља као религије која даје руском народу слободу у облику
светога духа и бића, чинећи је аутентичном у овом делу света, наводи Михаил

209
Извор: https://infed.org/kurt-lewin-groups-experiential-learning-and-action-research/, (посета:
27. 4. 2022.),
210
Milan Brdar, Uzaludan poziv: sociologija znanja između ideologije i samorefleksije: slučaj Karla
Manhajma i prosvetiteljstva, Stylos, Novi Sad, 2005.
211
Дебре Режис, Увод у медиологију, Clio, Београд, 2000.
162
Епштејн (Mikhail Naumovich Epstein) у свом делу „Руска култура на раскршћу”. 212 На
то се надовезује и мишљење др Јована Јањића, који даје прецизне релације о слободи
појединца, његовом бићу унутар православне вере, кроз своју књигу„Косовски завет,
српски савез са Богом”. 213 Управо оба аутора наводе значај једне вере на које се
надовезује и култура оба народа. Јер, навелико је познато да је у конфликту између
Турске империје и њеног јаког исламског фактора који је продирао с југа, с једне
стране, и католичког дискурса у иделогији Аустријског царства, где се пресецао
рационалистички и романтичарски филозофски оквир, продирући са запада, с друге,
Србија тежила да се што виши приближи Русији, коју су тада бројне државе Европе
сматрале за непријатеља. Наиме, велики број држава тог времена у Европи оформио
је савез против Русије покушавајући да прошири своју територију и геостратешки се
боље постави наспрам Русије.
Данас велике силе воде ратове на другачији начин, односно своје политичке
циљеве промовишу кроз медије. Тако се и култура путем модерних дигиталних медија
стално промовише, она је свакодневно присутна у медијском етру, надограђује се и
има велико едукативно дејство на друштвене групе. Објашњење како масовни медији
промовишу културу на најбољи начин даје др Нада Зграбљић Ротар (Nada Zgrabljić
Rotar) у свом научном делу „Нови медији дигиталног доба“, напомињући да постоје
најјмање четири типа културних подручја који се путем масовних медија могу
пласирати, а то су: традиционална култура, елитна култура, масовна култура,
дигитална култура.214 Традиционална култура се базира на фолклорном наслеђу, као
и историји једног народа. Елитна култура промовише нове књижевне покрете,
савремену музику (нпр. јazz), масовна култура се ослања на продукцију радија,
телевизије, иде ка модерном добу, делује насупрот конзервативним идејама. Сваки од
ових видова културе је на врло квалитетан начин интегрисан у дигиталну културу, у
којој постоји есенција од сваке наведене културе.
Сви светски медији све више прелазе на дигиталне оквире емитовања, па је такав
случај и с медијима у Србији, како домаћим, тако и руским медијима који пласирају
своје домене код нас. Руска култура, носећи у себи не само своју аутохтону културу
него и елементе словенске културе и заједничку историје са српском културом,
присутна је вековима на просторима Србије. Данас се приближавање ове две културе
и промоција саме руске културе у Србији дешава кроз медије. Постоји више портала
које се баве приближавањем руске и српске културе. Од руских медија истичу се три
потрала који извештавају на дневном нивоу о свим актуелним друштвеним темам на
нивоу Русије, Европе, света. Сва три портала имају и своје културне рубрике које на
врло квлитетан начин описију све културно-историјске догађаје, као и модерна
културна дешавања. Овде мислимо на Спутњик, Восотк, Russia beyond Serbia.
Поред медија, постоји још пар битних руских институција које промовишу руску
културу и наслеђе у Србији. Издвајамо Руски дом, као центар за науку и културу иза
кога стоји представништво Федералне агенције ,,Россотрудничество” у Републици

212
Михаил Епштајн, Руска култура на раскршћу, Народна књига, Београд, 1999.
213
Јован Јањић, Косовски завет – српски савез са Богом, Институт за српску културу,
Никшић, Црна Гора, 2019.
214
Nada Zgrabljić Rotar, „Novi mediji digitalnog doba”, у Ljubica Josić (ur.), Informacijska
tehnologija i mediji 2016, Sveučilištvo u Zagrebu, Hrvatski studiji, Zagreb, 2017, стр. 57.
163
Србији.215 Осмишљен је с циљем да негује пријатељство два братска народа.
Искључиво се бави културним вредностима, промовише културу руског и српског
народа, негује историјске тековине народноослободилачке борбе против фашизма, а
такође великим делом приказује и културно богатсво царске Русије. Руски дом
поседује свој сајт, који се редовно ажурира и где се налази и списак великог броја дела
што поседује библиотека Руског дома. Руски дом поседује преко 61.000 књига које
негују руску културу, науку и историју. Поред великог боја организација које
подржавају руско-српско пријатељство, једну од водећих улога у српском друштву од
2019. године има и Руска академија природних наука (РАПН). 216 Ова организација
обједињује научнике из свих области, има своја одељења, научне часописе. Сама
академија има статус непрофитне научне организације која је регистрована при
Уједињеним нацијама, тачније у специјалном саветодавном статусу при Економском
и социјалном већу Уједињених нација. И ова акдемија поседује врло прецизно и
методолошко ажуриран сајт.
Поред руских медија у Србији, и сами српски медији промовишу руску
културу. У томе предњаче дневни листови Политика и Вечерње новости, који се често
баве руском историјом и њеним културним наслеђем на просторима Србије и
Балканског полуострва, подсећајући на историјске везе два блиска народа, нарочито
видљиве у заједничкој духовној вертикали, што кроз религијски оквир православља
повезује оба народа. Неки од тих културно-идеолошких савезништва који су били
значајни у историји оба народа јесу:
 Кримски рат;
 Први светски рат;
 Други светски рат;
 ратови на простору бивше СФРЈ;
 период након 2000. године, када почиње стратешко партнерство две државе,
Руске федерације и Србије. Ово партнерство се огледа кроз области
еконимије, туризма, геополитике и најбитнијег дела друштвености, а то је
култура.
Дневни лист Политика у чланку од 15. новембра 2016. године, аутора Бојана
Билбије, под називом „Српски траг у Кримском рату“, темељно даје анализу на који
начин је Кримски рат индиректно утицао на савез Србије и Русије, као и колико је,
према мишљењу руског историчара Сергеја Пинчука Галанија, то учврстило српско-
руски савез. 217
На тему Кримског ратова пишу и Вечерње новости 19. априла 2022. године у
чланку „Пре 239 година Крим је постао део Руског: Катарина Велика потписала указ
којим је преузела власт”.218 И овде се показује колико је Кримски рат утицао да се
у периоду XIX века створи потпуно нова геополитичка слика, која ће касније
довести до ослобађања Србије и Балкана од Турске империје.

215
Извор: https://ruskidom.rs/sr/, (посета: 1. 5. 2022.),
216
Извор: http://www.raen-bnc.info/akademija.php, (посета: 1. 5. 2022.),
217
Извор: https://www.politika.rs/scc/clanak/367793/Srpski-trag-u-Krimskom-ratu/, (посета: 15.
11. 2016, 26. 4. 2022.),
218
Извор:https://www.novosti.rs/c/planeta/svet/1108499/krim-katarina-velika-rusko-carstvo,
(посета: 27. 4. 2022.),
164
На који начин се врши очување поменутог културно-идеолошког савеза две земље
говори и чланак Вечерњих новости од 1. јуна 2021. године, где се приказује тежња
Србије и Русије да оформе центар који ће неговати тековине слободарске борбе и
супротставити се новим покушајима земаља ЕУ да врше прекрајање и поништавање
модерне историје, у односу на Први и Други светски рат, под насловом „Историјски
додатак – атак на очување памћења: Србија и Русија на мети званичних верзија држава
ЕУ о уласку у Први и Други светски рат”.219 Ту читамо да у поништавању модерне
историје предњаче првенствено медији ЕУ, као и европска литература која се бави
прекрајањем историје и оптужује Србију за почетак Првог светског рата, а тадашњу
царску Русија као логистичку подршку том чину. У чланку се помиње и главни аутор
„допуњене“ историје – Kристофер Кларк (Christopher Clark), који на директан начин
прекраја историјске чињенице налазећи везу и одговорност Србије и Русије за почетак
оба светска рата кроз своје дело „Месечари: Како је Европа ушла у рат 1914”(„Die
Schlafwandler: Wie Europa in den Ersten Weltkrieg zog”).220
Можемо слободно рећи да се од Кримског рата, па до 2015. године и руског вета у
савету безбедности УН у покушају да се српски народ оптужи за геноцид у
Сребреници, види константан утицај Русије (директно или индиректно) да се одбране
српски национални интереси, а самим тим и очува руска културе, која је вековима
присутна на нашој територији још од Велике сеобе Срба 1690. године. О моћи Руске
федерације након распада Совјетског Савеза говори Милован Суботић у свом
научном раду „Трансформација руске моћи у глобалном контексту и на примеру
Србије”.221 Наследница бившег Совјетског Савеза, Руска федерација је крај прошлог
века дочекала као значајно дестабилизована земља у многим аспектима: политичком,
војном, економском, територијалном, популационом. Ипак, по доласку Владимира
Владимировича Путина на власт долази до стабилизације Руске федерације у свим
поменутим аспектима. Русија као земља с највећим природним богатствима у облику
гаса, нафте, злата, потпуно је самостална у одржавању своје економије, војске,
друштвеног система. Самим јачањем самосталности, долази и до већег утицаја на
међународну политику.
Јачање медијске продукције Русије у Србији нарочито је изражен након 2019.
године, те од пандемије ковида. С друге стране, тада свој опозициони став све јаче
почињу да износе и медији с територије ЕУ који имају своје продукције на овим
просторима. Тако колумниста „Дојче веле“ (Deutsche Welle) Томас Брај (Dr. Thomas
Brey M. A.) износи свој лични став да руски медији користе Србију као простор за
промоцију своје идеологије, представљајући Запад као нешто лоше и непродуктивно
за Србију, у чланку од 7. новембра 2021. под насловом „Спутњиково спиновање”. 222
Ово нас доводи до питања: Колико су западни медији који извештавају у Србији у
прилици да разумеју став српског народа поводом политике ЕУ и покушаја атланских
интеграција, нарочито након НАТО агресије на Савезну Републику Југославију? Живо

219
Извор: https://www.novosti.rs/drustvo/vesti/1011539/istorijski-dodatak-atak-ocuvanje-
pamcenja-srbija-rusija-meti-zvanicnih-verzija-drzava-ulasku-prvi-drugi-svetski-rat, (посета: 3. 5.
2022.),
220
Christopher Clark, Die Schlafwandler: Wie Europa in den Ersten Weltkrieg zog, DVA, 2013.
221
Милован Суботић, „Трансформација руске моћи у глобалном контексту и на примеру
Србије“, у Радослав Гаћиновић (ур.), Политика националне безбедности, год. X, бр. 17,
2/2019, Институт за политичке студије, Београд, 2019, 109–132.
222
Извор: https://www.dw.com/sr/sputnjikovo-spinovanje/a-59741780, (посета: 4. 5. 2022.),
165
се сећамо да је, без дозволе Савета безбедности УН, НАТО извршио агресију на
суверену земљу 1999. године, што је за будуће генерације у Србији и Црној Гори
оставило дозу великог презира и сумње у приступ Србије ЕУ и НАТО.
Наиме, постоји велико неразумевање са становишта проучавања медија и
културе зашто је бомбардована хришћанска Србија зарад помоћи исламско-
терористичкој формацији попут ОВК. Дарко Танасковић и сарадници у делу
„Тероризам и вехабизам“, указују на проблем с терористичком ОВК и на ћутање
Запада и њихових медија колико оваква параформација утиче на уништавање
хришћанске културе и историје на просторима Балкана.223 У том периоду након 2000.
године, Russia today, један од најјачих европских медија, указивала је да је
уништавање српске средњовековне баштине на Косову и Метохији у директоној вези
са уништавањем словенске православне кутлуре. 224 Овакву тезу потврђује и долазак
руског председника Владимира Владимировича Путина у Београд 18. јануара 2019.
године, и руска политике према КиМ, као и однос Руске федерације према српској
православној цркви, где имамо директне донације за изградњу Храма Св. Саве у
Београду, гарантоване од самог руског председника Путина.
У свом извештавању о културној кризи на простору Косова и Метохије, ни
сами западни медији немају консензус. Наиме, како смо већ напоменули, теорија
модерног дискурса нам даје могућност да на основу историјско-филозофских релација
разумемо извештавање западних медија. Тако је за један од водећи француски
дневних листова Ла Фигаро (Le Figaro) поменута ОВК – терористичка организација,
док је за један од водећих немачких дневних листова Шпигл (Der Spiegel) тзв. ОВК –
ослободилачка организација.225 Овакви дијаметрално супротни ставови могу се
тумачити и сударом француског рационализма насупрот немачког романтизма. Обе
државе имају потпуно другачији поглед на решавање кризе на простору Косова и
Метохије. Унутар неолибералног корпуса ЕУ налазе се и земље које разумеју потребу
да се културолошки сарађује са земљама које негују конзервативне културне
вредности, а пример је савезништво Русије, Србије и Француске. Све три земље су
водеће у борби против екстремизма и фашизма.
Слично је и с почетком специјалне војне операције у Украјини коју је покренула Руска
федерација. Она је у минут до дванаест предухитрила фашистичке формације
Украјине да у садејству са НАТО изврше инвазију Доњецке и Луганске Народне
Републике и поново окупирају Кримско полуострво. Водећи српски културолог др
Јован Јањић у емисији Актуелности, ТВ Happy, 23. априла 2022, указује да је на делу
Културни рат, који се води између неолибералног света и традиционалних вредности
умереног конзервативизма.226 Културолшки рат, како наводи др Јањић, наиме је рат
против традиционалне културе, која се огледа у истини, правди и љубав. На удару
неолибералног таласа је систем на коме почива праведан свет.

223
Дарко Трифуновић, Горан Стојаковић и Милинко Врачар, Тероризам и вехабизам, Филип
Вишњић, Београд, 2011, стр. 25.
224
Извор: https://www.rt.com/news/449079-putin-serbia-church-nato/, (посета: 3. 5. 2022.),
225
Извор: https://www.lefigaro.fr/vox/monde/2015/11/09/31002-20151109ARTFIG00125-colonel-
jacques-hogard-le-scandale-du-kosovo-a-l-unesco.php, (посета: 28. 4. 2022.),
226
Извор: https://www.youtube.com/watch?v=E8blBqb_EJI, (посета 24. 4. 2022.),
166
 3. МЕТОДОЛОГИЈА ИСТРАЖИВАЊА

За ову врсту истраживања користили смо мешовит облик: делимично квантитативну,

делимично квалитативну анализу садржаја.227 Квалитативна анализа заснивала се на
издвојеном, разврстаном и пребројаном културном садржају руских медија у односу
на три водећа руска портала у Србији:
 Спутњик,
 Rusia beyond Srbija,
 Восток.
Квалитативна анализа се огледала у одабиру примера који је чинила култура, тј.
начин на који руски медији у Србији извештавају о својој култури. Као кључна реч
за анализу садржаја користила се синтагма „руска култура”. Главна хипотеза рада
гласи: „Руска култура је више утемељена у Србији уколико је извештавање медија
руске продукције обимније”. Циљ истраживања је да се, поред историјског приказа
руске културе, прикаже и веза српског и руског народа, а такође и да се изврши
научна верификација утицаја руске културе на српску културу путем медија.
Временско одређење истраживања обухватало је период од 12 месеци, тачније од
априла 2021. године до маја 2022. године. 228 Укупно је анализирано 363 наслова, са
сва три интернет портала. Сви наслови су доведени у директну или индиректну
промоцију руских културних вредности. Такође у току истраживачког процеса узели
смо у обзир и почетак специјалне војне операције Руске федерације у Украјини, као
и значај тог догађаја за извештавање ових портала о култури.

4. РЕЗУЛТАТИ ИСТРАЖИВАЊА

У периоду од поменутих годину, од укупно 363 наслова, по броју текстова о култури

три руска портала заузимају следећи редослед:
 Russia beyond Serbia: 233 наслова,
 Спутник: 74 наслова,
 Восток: 56 наслова.

Sputnik Russia beyond Восток

Serbia
74 233 56
20,38 % 64,18% 15,42%
Табела 1.

Продукција Спутњик, њен веб-портал, имала је значајан број чланака које се

баве промоцијом руске културе у Србији. У периоду од априла 2021. године па до маја

227
Србобран Бранковић, Методи искуственог истраживања друштвених појава, Мегатренд
универзитет, Београд, 2009.
228
На наш истраживачки поступак индиректно су утицали и догађаји у Украјини. Постојали
су велики проблеми у приступу порталима који се баве руском културом. Првенствено у
емитовању портала Russia today. Због поменутих проблема фокусирали смо се на портале :
Восток, Спутњик и Russia beyond Serbia.
167
2022, портал Спутњик је пренео чак 74 текста који се баве промоцијом руске културе
у Србији. Издвајамо неколико наслова.
Чланак од 8. децембра 2021. године „Петнаест година едиције ’Сто словенских
романа’”.229 Ова едиција се бави најбољим романима писаним словенским језиком
након пада Берлинског зида. Наиме, култура је жива ствар и развија се и у нашим
временима можда и бржим темпом него што је то било у XIX и XX веку. Такође је
интересантан чланак који говори како се у духовном правцу руска култура
представила кроз изложбу под називом „Руски иконописци из 17. века у Смедереву:
Дарови хиландарске руске лавре пред нашом публиком”. 230 Оваква изложба је имала
за циљ обнову руских уметничких дела, првенствено икона.
Изложба је била веома посећена, а по први пут су представљени акварели
познатог академског уметника Дмитрија Васиљевича Вележева. 231 Треба споменути и
чланак од 24. априла 2022, под насловом „Ђорђе Кадијевић: Русија мора да заустави
антиљудску стратегију Запада”.232 Овде нам српски прослављени редитељ указује
како је на Западу покушај уништавања и изопштавања руске културе и свега што је
руско било и раније, наводећи да недавни покушаји да се слике из руских музеја
заплене нису први такви покушаји, односно да таквих „атавизми” и нису новост.
Сајт Восток се врло темељно бави руском културом. Један од наслова који иде у
прилог блискости два народа објављен је 4. марта 2022. године под насловом „У
Москви одржана премијера документарног филма о блискости Руса и Срба”. 233 Филм
Алексеја Бондаренка и Елене Алферове носи назив „Сродство туђинаца”. Бондаренко
за медије даје одговор шта је то што привлачи руску и српску културу: „Нисмо добили
јасан одговор, али чини ми се да то лежи негде на менталном плану. Многи стручњаци
и познати људи, конкретно, Емир Кустурица је рекао да се ради о својеврсној
метафизичкој повезаности која се манифестује код нас у одређеним периодима
историје”.234 Такође поменути чланак доноси и мишљење Филипа Кудрјашова да је у
овом времену за одбрану руске културе на свим пољима неопходна помоћ Србије. У
прилог да руска култура оставља свој траг у српском друштву иде и наслов од 24.
децембра 2021. године „Руски језик, култура и образовање доприносе развоју
друштва: У Србији одржан „Форум дипломаца руских и совјетских педагошких

229
Извор: https://rs.sputniknews.com/20211208/petnaest-godina-edicije-sto-slovenskih-romana-
1132256755.html, (посета: 1. 4. 2022.),
230
Извор: https://rs.sputniknews.com/20220405/ruski-ikonopisci-iz-17-veka-u-smederevu-darovi-
hilandarske-ruske-lavre-pred-nasom-publikom--1136171751.html, (посета: 1. 5. 2022.),
231
Извор: https://artchive.ru/artists/16692~Dmitrij_Vasil'evich_Velezhev, (посета 3. 3. 2022.),
232
Извор: https://rs.sputniknews.com/20220424/djordje-kadijevic-rusija-mora-da-zaustavi-
antiljudsku-strategiju-zapada-1136624884.html, (посета: 3. 5. 2022.),
233
Извор:
https://www.vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=10&idnovost=135334&U-
Moskvi-odrzana-premijera-dokumentarnog-filma-o-bliskosti-Rusa-i-Srba, (посета: 3. 5. 2022.),
234
Ibid.
168
универзитета”235. Форум је организовало Министарство просвете Руске федерације и
фондације за сарадњу Русије и Србије. 236
У фокусу сајта Восток је и специјална операција Руске федерације у Украјини
која је изазвала и кризу културе. Наиме, текст који је објавиo портал Russia today сајт
Восток преноси под називом „Финска запленила слике и скулптуре из Ермитажа и
других руских музеја”.237 Ту се наводи да је Финска запленила уметничка дела у
вредности од преко 46 милиона долара које су власништво Третјаковске галерије,
Ермитажа и других руских музеја.
Духовну повезаност два народа кроз културу, као и приказ како се кроз медијску
димензију врши утемељење руског духовног културног наслеђа у Србији, даје и
наслов на сајту Russia beyond Serbia oд 25. априла 2022. године „Како Руска
православна црква прославља Васкрс 2022.”238 Овај наслов долази до друштвених
група у Србији у јеку великих промена у Европи у односу на судар великих
мегаидеологија у облику неолиберализма и умереног конзервативнизма. Чланак
обилује сликовним приказима како се у далеком Владиводстоку на крајњем истоку
Руске федерације прославља васкрсење Исуса Христа. Остали културни текстови овог
сајта задиру дубље у руску културу с обрисима евро-азијске димензије и простора.
Један од интересантних текстова од 12. априла 2022. године носи назив „Николај II у
очима страних уметника”.239 Западни друштво је у раном XX веку имало врло
респектабилан поглед ка руској уметности. То се огледа и у данском уметнику Лауриц
Туксену (Laurits Tuxen), који је осликао породицу Романов, као и код Ернста
Лимпхарта, који је осликао цара Николаја II. Russia beyond Serbia иде и даље
приказивајући модерну руску уметност, описујући модеран балет, говорећи и да је
Волга најјомиљенија река руских сликара. Коначно, колика је повезнаност и
утемељеност руске културе у Србији чак и у празницима два праволавна народа,
видимо у наслову од 22. априла 2022. године „Дванаест великих празника у Руској
православној цркви (осим Васкрса)”. 240

ДИСКУСИЈА И ЗАКЉУЧАК

У поменутој мешовитој анализи садржаја, показало се да три наведене руске

продукцијске куће у Србији у периоду од годину дана имају 363 наслова који се

235
Извор:
https://www.vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=10&idnovost=134319&Ruski-
jezik,-kultura-i-obrazovanje-doprinose-razvoju-drustva:-U-Srbiji- (посета: 2. 4. 2022.),
236
„Форум дипломаца руских и совјетских педагошких универзитета: Alma mater-
педагошки”, https://ruskidom.rs/sr/dogadjaj/forum-vypusknikov-rossijskih-i-sovetskih-
pedagogicheskih-vuzov-alma-mater-pedagogicheskij/, (посета: 4. 4. 2022.),
237
Извор:
https://www.vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=10&idnovost=135985&RT:-
Finska-zaplenila-slike-i-skulpture-iz-Ermitaza-i-drugih-ruskih-muzeja, (посета: 3. 5. 2022.), У
анализи медијских садржаја нисмо могли да рачунамо на сајт Russia Today јер је у одређеном
периоду било онемогућено његово емитовање у Србији због специјалне операције Русије у
Украјини.
238
Извор: https://rs.rbth.com/arts/94542-rpc-vaskrs-2022/25.04.2022, (посета: 27. 4. 2022.),
239
Извор: https://rs.rbth.com/arts/94509-nikolaj-drugi-ocima-umetnika, (посета: 1. 5. 2022.),
240
Извор: https://rs.rbth.com/arts/94539-veliki-pravoslavni-praznici-rusija, (посета: 1. 5. 2022.),
169
директно и индиректно баве промоцијом руских културних вредности. Оволики број
наслова иде у прилог постављеној хипотези. Највише културног медијског садржаја
има сајт Russia beyond Serbia 233 (64,18%), затим следи Спутњик 74 (20,38%), док
најмање наслова има Восток 56 (15,42%). У анализи садржаја портала Спутњик
видљиви су наслови о руској историји и култури, кроз промотивне активнпости
Руског дома, разних изложби, представљање књижевних едиција итд. Али је и
приметно да након почетка Руске специјалне операције у Украјини, портал Спутњик
има текстове који укаузују да је на делу покушај поништавања руске слободарске
историје и културе од стране западних медија. Модерна култура и наслеђе
свакодневно се приказују на поменутим медијима. Оваква извештавања остављају
одређене ставове, емоције код масовне публике сличних културолошких димензија
као руски народ (религија, обичаји...). Свеобухватно културолошко истраживање из
периода 2015–2016. године под насловом „Утицај медија на ставове омладине Србије
о очувању културног наслеђа на Косову и Метохији” указује да млади људи имају
негативан став према медијима с националном фреквенцијом, јер они недовољно
извештавају о средњовековној култури српског народа (мали број наслова у распону
од скоро четири године који се баве очувањем културног наслеђа). За разлику од тог
времена у 2022. години руски медији имају у годину дана врло велики број наслова
који описују руску, а једним делом и српску културу и њихову историју. Ово можемо
тумачити тренутном културолошком кризом и медијском ситуацијом у Европи.
Западни неолиберални свет свој медијски дискурс након кризе у бившој СРФЈ
рефлектује на просторе некадашњег СССР-а. Такође, Русија види Србију као свог
савезника и у културној, а самим тим и у медијској сфери и понуђене садржаје може
пласирати публици у Србији.

ЛИТЕРАТУРА

1. Базић Миљојко, Тодоровић Војислав, „Медији и њихов утицај на ставове

омладине Србије о културном наслеђу на Косову и Метохији“, Српска
политичка мисао, број 1/2018. год. 25. vol. 59, Институт за политичке студије,
Београд, стр. 265–278.
2. Бранковић, Србобран, Методи искуственог истраживања друштвених
појава, Мегатренд универзитет, Београд, 2009.
3. Brdar, Milan, „VINDICAE CONTRA TYRANNOS Apologija države kao
medijuma društvene integracije”, у Зоран Јевтовић (ур.), Napredak, 1 (3),
Институт друштвених наука, Београд, 2020, 35–56.
4. Вучковић, Јелена, „Дигитални медији и медијско закаонодавство Републике
Србије”, у Ирена Пејић (ур.), Зборник радова Правног факултета у Нишу, 92,
год. LX, Правни факултет Универзитета у Нишу, Ниш, 2021, 195–217, стр. 201.
5. Деспотовић, Љубиша, Јевтовић, Зоран, Геополитика и медији, Култура
полиса, Нови Сад, 2010.
6. Епштајн, Михаил, Руска култура на раскршћу, Народна књига, Београд, 1999.
7. Јањић, Јован, Косовски завет – српски савез са Богом, Институт за српску
културу, Никшић, Црна Гора, 2019.
8. Clark, Christopher, Die Schlafwandler: Wie Europa in den Ersten Weltkrieg zog.
DVA, 2013.

170
 9. Мирко Милетић, „Комуникационе стратегије – покушај теоријске
концептуализације”, у Мирко Милетић (ур.), Годишњак Факултета за
културу и медије, Факултет за културу и медије Мегатренд универзитета,
Београд, Број 3, 2011, 13–32.
10. Милетић Мирко, Милетић Невена, Комуниколошки лексикон, Мегатренд
универзитет, Београд, 2012.
11. Režis, Debre, Uvod u mediologiju, Clio, Београд, 2000.
12. Rotar Zgrabljić, Nada, „Novi mediji digitalnog doba”, у Ljubica Josić (ur.),
Informacijska tehnologija i mediji 2016, Sveučilištvo u Zagrebu, Hrvatski studiji,
Zagreb, 2017, str. 57.
13. Суботић, Милован „Трансформација руске моћи у глобалном контексту и на
примеру Србије“, Политика националне безбедности, Институт за политичке
студије, Београд, 2019, 109–132.
14. Тодоровић, Војислав, Утицај медија на ставове омладине Србије о очувању
културног наслеђа на Косову и Метохији, Мегатренд универзитет, Београд,
2017.
15. Трифуновић, Дарко, Стојаковић, Горан, Врачар, Милинко, Тероризам и
вехабизам, Филип Вишњић, Београд, 2011, 25.
Вебографија:
1. https://artchive.ru/artists/16692~Dmitrij_Vasil'evich_Velezhev;
2. https://infed.org/kurt-lewin-groups-experiential-learning-and-action-research/;
3. https://rs.rbth.com/arts/94509-nikolaj-drugi-ocima-umetnika;
4. https://rs.rbth.com/arts/94542-rpc-vaskrs-2022/25.04.2022;
5. https://rs.sputniknews.com/20211208/petnaest-godina-edicije-sto-slovenskih-
romana-1132256755.html;
6. https://rs.sputniknews.com/20220405/ruski-ikonopisci-iz-17-veka-u-smederevu-
darovi-hilandarske-ruske-lavre-pred-nasom-publikom--1136171751.html;
7. https://rs.sputniknews.com/20220424/djordje-kadijevic-rusija-mora-da-zaustavi-
antiljudsku-strategiju-zapada-1136624884.html;
8. https://ruskidom.rs/sr/;
9. https://ruskidom.rs/sr/dogadjaj/forum-vypusknikov-rossijskih-i-sovetskih-
pedagogicheskih-vuzov-alma-mater-pedagogicheskij/;
10. https://vulovic.rs/bvstudy/mmk/pdf/XIII%20predavanje.pdf;
11. https://www.dw.com/sr/sputnjikovo-spinovanje/a-59741780;
12. https://www.lefigaro.fr/vox/monde/2015/11/09/31002-20151109ARTFIG00125-
colonel-jacques-hogard-le-scandale-du-kosovo-a-l-unesco.php;
13. https://www.novosti.rs/c/planeta/svet/1108499/krim-katarina-velika-rusko-carstvo;
14. https://www.politika.rs/scc/clanak/367793/Srpski-trag-u-Krimskom-ratu/;
15. https://www.rt.com/news/449079-putin-serbia-church-nato/;
16. https://www.rts.rs/page/stories/sr/story/9/politika/1971066/rusija-ulozila-veto-na-
rezoluciju-o-srebrenici.html;
17. https://www.vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=10&idnovost=1
35334&U-Moskvi-odrzana-premijera-dokumentarnog-filma-o-bliskosti-Rusa-i-
Srba;
18. https://www.vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=10&idnovost=1
35985&RT:-Finska-zaplenila-slike-i-skulpture-iz-Ermitaza-i-drugih-ruskih-
muzeja;
171
 19. https://www.vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=10&idnovost=1
34319&Ruski-jezik,-kultura-i-obrazovanje-doprinose-razvoju-drustva:-U-Srbiji-
odrzan-%E2%80%9EForum-diplomaca-ruskih-i-sovjetskih-pedagoskih-
univerziteta%E2%80%9D;
20. https://rs.rbth.com/arts/94539-veliki-pravoslavni-praznici-rusija.

COMMUNICATION ASPECTS OF RUSSIAN CULTURE IN SERBIA

Abstract: This paper presents the domains of Russian culture in Serbia through
communicative aspects. The basic hypothesis of the paper refers to the establishment of
Russian culture in Serbia in relation to the reporting of media organizations (web portals) of
Russian production. The aim of this paper is to show the importance of Russian media in the
promotion of modern cultural creators in the field of literature, painting, as well as how to
report on the importance of Russia's cultural heritage in Serbia. By presenting relevant
communication theories, scientific and media public, we point out the importance of the
connection between digital media and culture in the process of preserving the Orthodox
spiritual vertical of the two peoples in this area. With a qualitative methodological approach,
we verify the cultural domains of the Russian media in our country in relation to current
political and social moments. We also point out the influence of Western power structures
through their media to disrupt centuries-old cultural ties between the two Orthodox nations,
especially after the beginning of the special military operation of the Russian Federation in
Ukraine. We give priority to the present time by analyzing the media and scientific public in
relation to the cultural and fundraising efforts of the Russian Federation in the preservation
of Orthodox churches in Serbia.

Key words: communication science, Russian culture, Republic of Serbia

172
 РУСКА ЕМИГРАЦИЈА У СЛУЖБИ СРПСКОМ РОДУ У
АЗБУКОВИЦИ

РУССКАЯ ЭМИГРАЦИЯ НА СЛУЖБЕ СЕРБСКОМУ НАРОДУ В

АЗБУКОВИЦЕ

Из књиге Храм Преображења Господњег у Љубовији (1940-2020)

Аутора Милана Младеновића, 2020. Љубовија,

Река избеглица, тих изнурених и изгубљених људи, која је потекла после

Октобарске револуције и трогодишњег грађанског рата у Русији, обрела се у Србији.
Они су овде пронашли дом и уточиште а Србима су донели имиџ царске Русије, коју
су толико волели и због чије су пропасти толико жалили. Међу избеглим људима
било је припадника различитих друштвених група, многих истакнутих личности из
културе, науке, политике, генерала, чланова думе... Значајан део интелектуалне елите
Руске империје спас од бољшевичког прогона потражио је у емиграцији. Њих око
40.000 населило се на територију Краљевине Југославије и дало значајан
интелектуални допринос српском друштву.
Према сазнању мр Милоја Николића, историчара из Ваљева (родом из
Дубоког, Љубовија), у нашу земљу дошло је око хиљаду и двеста инжењера, што је
чинило 40 посто свих руских инжењера миграната. Средином 1922. године поред
Друштва руских инжењера, основано је и Друштво руских архитеката. Руски
стручњаци су били запослени у државним органима, окружним и среским управама.
Немерљиво је оно што је руски школовани кадар донео у Србију, у области здравства,
науке, архитектуре, културе... У наредних пар година у свим већим градовима у
Србији су оријентални обриси замењени модерним изгледом савремених европских
градова.
Октобарска револуција која је избила у Петрограду 1917. године бацила је
Русију на колена, покренувши бројне друштвене процесе са несагледивим
последицама. У земљи је настао хаос, а потом започео трогодишњи грађански рат који
је однео стотине хиљада живота. Победници у рату беху комунисти, односно
бољшевици који су и после рата наставили да сатиру неистомишљенике, односно
представнике царистичког система.
Грађански рат и поратни бољшевички терор покренули су огромну реку
избеглица која се разлила по целом свету. Ипак их је највише завршило у европским
државама. Значајан број руских избеглица, према неким подацима и до четрдесет
хиљада душа склонио се у Краљевину Срба Хрвата и Словенаца. Међу њима је било
највише академски образованих лица: инжењера (архитекти, машинци,
електротехничари, геометри и други), економиста, лекара, песника, сликара,
музичара, диригената, оперских певача, балерина и балетана, професора различитих
струка и осталих. Не мали број избеглица припадао је црквеним лицима - монаси,
свештенослужитељи и архијереји.
Приспеле несрећне руске избеглице ублажиле су штету коју је претпела наша
интелектуалан елита током ослободилачких ратова Србије од 1912. до 1918. године.
Придошли Руси, пре свега водећи архитекти, ставили су свој печат и заувек
променили изглед већих градова Краљевине, пре свега Београда, Ниша, Скопља и

173
других. Универзитетски професори машинских струка препородили су наш
Машински факултет у Београду. Они су поред осталог основали и катедру за флуиде
која је и данас на светског гласу по резултатима. Гладна и жељна публика уживала је
у позоришним, оперским и балетским представама у Београду и другим градовима.
У то доба било је тешко пронаћи варошицу без бар неколико запослених
руских избеглица. Тако су се појавили и маленој и сиромашној Љубовији.

ИЗ КЊИГЕ ХРАМ ПРЕОБРАЖЕЊА ГОСПОДЊЕГ У Љубовији (1940-2020)

аутора Милана С. Младеновића, урађена 2020.године

РУСКА ЕМИГРАЦИЈА ПРИ ГРАДЊИ ЦРКВЕ У ЉУБОВИЈИ 241

Александар Козлов из Љубовије, дугогодишњи свештеник у Азбуковици (од

1921-1943.) и архијерејски намесник азбуковачки (1925-1943), био је покретач,
инцијатор и председник Одбора за грању цркве у Љубовији. Први свештеник
новосаграђене цркве у Љубовији (од 1939.) и члан Епархијског савета Шабачко-
ваљевске епархије. Веома образован и речит, човек од речи и дела, био је вољен и
омиљен међу својим парохијанима а цењен и поштован међу својим колегама и
руским емигрантима.
Василије (Михаилович) Андросов из Београда, архитекта у Министарству
грађевине, један је од најплоднијих стваралаца у области црквеног градитељства.
Пројектовао је преко 60 цркава широм бивше Југославије, многа спомен обележја и
јавне грађевине. У Љубовији је 1932. године урадио ситуациони план а потом
пројектовао (уступио пројекат) за цркву у Љубовији.
Василије Козлов из Русије, својим прилогом уписан као добротвор
новосаграђене цркве у Љубовији.
Борис Теплов, инжењер грађевине и геодезије, главни надзорни орган за
зидање и завршетак цркве у Љубовији. Набавио грађу за кровну конструкцију и
приложио два пута по 1.000 динара. Током 1931. године пројектовао улице ка
Буковици, Љубовиђи и Читлуку и пројектовао два моста у Љубовији.
Александар Сељанко из Београда, руски иконописац, осликао 1939. године
иконе на иконостасу и уметничке иконе на јеловој дасци у унутрашњости цркве.
Александар Реткин из Београда, као инвалид, 1939. године урадио и
изрезбарио у српско - византијском стилу иконостас у славонском храсту цркве у
Љубовији.
Иван (Петрович) Дикиј, руски академски сликар, осликао велики број цркава
и манастира у Србији, урадио 1938. године идејно решење унутрашњости цркве и
осликао поједине иконе на иконостасу цркве у Љубовији.
Евгеније А. Зајцев, практични техничар у Министарству грађевине који је
надгледао и надзирао градњу темеља у Љубовији.
Владимир Гансон, архитекта у Министарству грађевине, урадио 1932. године
предрачун радова и материјала за цркву у Љубовији.
Сергеј (Николајевич) Смирнов, инжињер грађевине, организовао и вршио
попис спомениак културе и средњевековног наслеђа у Србији (Подрињу(и
Азбуковици).

241
Руска емиграција при градњи цркве у Љубовији, стр. 229-231.
174
 Петар Дупкон из Београда, приложио израђене крстове на прозорима и
прозоре на цркви у Љубовији, вредности 365 динара.
Николај Блажовски, столар из Београда, обезбедио сав неопходан
изрезбарени црквени инвентар (певницу, сталак, сточић), један део износа приложио
као прилог цркви у Љубовији.
Алекс Сластијанов из Београда, техничар из Министарства грађевине,
приложио 15 и 20 динара за градњу цркве у Љубовији.
Тодор Турковски из Салаша Црнобарског, свештеник, приложио 20 динара
за градњу цркве у Љубовији.
Анатолије Батенко из Лопатња, свештеник храма у Лопатњу, приложио 25
динара за градњу храма у Љубовији.
Тит Стефанов из Царине, дугогодишњи свештеник цркве у Скадру,
приложио 15 динара за градњу цркве у Љубовији.
Јероним Половина, сабрат манастира Радовашница, приложио 15 динара за
градњу цркве у Љубовији.
Антоније Бојленко из Осечине, свештеник цркве у Осечини, приложио 15
динара за градњу цркве у Љубовији.
Јован Свјатославски из Беле Цркве, свештеник цркве у Белој Цркви,
приложио 20 динара за градњу цркве у Љубовији.
Глигорије Бараников из вароши Лешнице, капелан у цркви у Лозници,
приложио 25 динара за градњу цркве у Љубовији.
Михаил Бударин из Љубовије, грађевински техничар, приложио 100 динара
за градњу цркве у Љубовији.
Виктор Поточки, школски надзорник, приложио 80 динара за градњу цркве
у Љубовији.
Борис Јаковљев из Скопља, чиновник среза у Скопљу, приложио 30 динара
за градњу цркве у Љубовији.
Алекс Котљаров из Љубовије, срески писар 1932. године у Срезу
азбуковачком са седиштем у Љубовији.
Г. Кочаров из Љубовије, заменик среског начелника Среза азбуковачког у
Љубовији током 1934. године, у име среске власти дочекао 4. јуна 1934. године Краља
Александра при доласку у Љубовију.
Илија Строгонов из Београда, власник књижаре „Возрождење“ 1932.
године, бесплатно оштампао 1.000 прогласа Одбора за градњу цркве у Љубовији.
Жилов, инжењер грађевине у Министарству грађевине пројектовао 1923.
године гвоздени мост на Дрини код Љубовије.
Јефрем П. Јаковљев, инжињер геодезије, својим прилогом из 1965. године,
уписан као добротвор цркве у Љубовији, једини руски емигрант након Октобарске
револуције чији мушки потомци и данас живе и раде у Љубовији.
Бајлук Иван, рођен 1888. године у месту Ново Неховцко, досељен 1927.
године у Читлук, где је живео до другог светског рата.242

РУСКИ СВЕШТЕНИЦИ У АЗБУКОВАЧКОМ НАМЕСНИШТВУ243

АЈ, Министарство грађевине, АС Министарство унутрашњих дела, Министарство

242

просвете и црквених дела

243
Руски свештеници у Азбуковачком намесништву стр. 231-234.
175
 Тодор Карасјов, рођен 18. априла 1895. у месту Гниловода у Курској области.
Завршио је Курску духовну академију, рукоположен 25. и 26. јуна 1926. и постављен
за пароха у Доњој Оровици, где је остао до смрти 1967. године. Одликован је чином
протојереја. Био је архијерејски намесник азбуковачки од 1955. до 1967. године.
Александар Козлов, рођен 21. фебруара 1890. године у месту Вдаускоје,
област Арзамас, царска Русија, пребегао у Србију током Октобарске револуције у
Русији 1917. године. Обављао дужност свештеника у Горњотрешњичкој парохији од
1921. до почетка 1923. године, када је постављен за пароха цркве у Горњој Љубовиђи.
Као љубовиђски свештеник повремено обављао дужност свештеника оровичког од 5.
марта 1923. до 28. маја 1925. године. и читлучког од 23. марта 1923. До 12. октобра
1943. године. Одлуком Епископа шабачко–ваљевског др Симеона, постављен је за
пароха новосаграђене цркве у Љубовији и дужност обављао од 21. септембра 1940. до
12. Октобра 1943. године. За архијерејског намесника азбуковачког постављен је 14.
децембра 1925. и ту дужност је обављао до 12. октобра 1943. године када је емигрирао
у Лос Анђелес, у Америку. Одликован је правом ношења црквеног појаса 23. априла
1926, а 21. Септембра 1940. произведен у чин протојереја.

Слика 1: Дар свештеника Александар Козлова, Икона Александра Невског,

1939. године

Александар Шамрај, рођен 1890, а рукоположен 1920. године. Био је парох

горњотрешњички од 1922. до 1923, потом од 1927. до 1932. године у Селанцу. Отишао
је за пароха у Руњане, где је 8. јуна 1934. лишен свештеничког чина.
Арсеније Јежов, рођен 1893. године, замонашен 1923, а потом 1924. добио
чин јеромонаха и службовао у Манастиру Радовашница. За пароха у Селанцу
постављен је 14. децембра 1924. и дужност обављао до 4. марта 1926. године. Потом
га је пут одвео у манастир Чокешину, затим у Петковицу и Грабовац. Постављен је
18. марта 1927. за пароха у Миличиници до 1. маја 1927, када је распоређен у
Причевић, а током следеће године био је парох на Ставама. Потом одлази у Захумско-
херцеговачку епархију, где је био парох у Љубушком. Учесник Другог светског рата
и као пензионер живео до око 1960. године у Суботици.

176
 Николај Вислевски (Базилевски), служио је током 1932. године у Селанцу.
Отишао је у Бања Луку где је умро.
Анатолиј Батенко, рођен 1906. године у Попутнаји у Русији, рукоположен
24. јуна 1929. у Лопатњу, где је опслуживао парохију до 17. августа 1940, када је
постављен за пароха у Метлићу. Током 1942. и 1943. године у више махова
опслуживао је парохију у Оровици. После добијања канонског отпуста, напустио је
Шабачку епархију.
Михаил Слуцки, рођен 1895. године, рукоположен 1922. године. Опслуживао
је цркву у Горњој Љубовиђи и Доњу Оровицу од 1922. до 1923. године. Нема других
података о њему нити о његовој служби.

Слика 2: Руски свештеници и капелани у Азбуковачком намесништву 1930-их

година

Алексије Јефремов, рођен 17. марта 1872. у Стракину, Русија. Завршио је

Курску духовну академију, рукоположен у чин ђакона 1893, а у чин свештеника 24.
маја 1894. године. За пароха оровичког постављен 19. јуна 1921, потом исте године
постављен је за свештеника парохије у Селанцу. Опслуживао Горњољубовиђску
парохију од 1922. до 1923. године. Као свештеник обављао дужност у парохијама у
Добрићу, Глоговцу и Дубљу. Од 10. фебруара 1934. био је парох цркве у Лозници све
до смрти 25. септембра 1955. године.
Климент Копилов, рукоположен 1923. и опслуживао цркву у Грачаници од
јануара 1925. до 19. августа исте године. Нема других података о њему нити о његовој
служби.
Тит (Нићифор) Стефанов, рођен 1. априла 1903. у Хутору Голубинском,
Русија, рукоположен 1927. године. Умро 1989. године у Земуну. Дугогодишњи парох
царинске цркве у Скадру.
Јеромонах Андроник, рођен је 1900. године у Гомирију у Русији. Након
доласка у Шабачку епархију, постао је сабрат Манастира Радовашница, као јеромонах
боравио је у манастирима Троноша и Боговађа. По потреби службе опслуживао је

177
поједине парохије услед недостатка свештеника, тако је од 1923. до 1926. године
службовао у Парохији селаначкој.
Србислав Р. Блажиђереј, у Епархију шабачку дошао је као избеглица током
лета 1942. године, постављен 12. октобра 1942. за пароха доњотрешњичког и ту
дужност је обављао до 5. новембра 1945. године. Током службовања у Доњој
Трешњици променио је презиме у Блажић.
Николај (Иван) Рафаелски, рођен 1882. у Русији, рукоположен 1912. године.
Постављен 1921. године за пароха у Недељицама, потом службовао у селима
Цветановац, Миличиница, Грабовац, Комирић и Драчић. За пароха Врањанске
парохије постављен је средином 1937, где остаје до смрти 26. маја 1938. године. Као
парох читлучки-љубовиђски дужност је обављао од краја 1923. до 3. марта 1924.
године.
Павел Деркаћ, рођен 5. новембра 1876. у Русији, рукоположен 27. новембра
1927. за свештеника и постављен за пароха у Равњу. Потом је 1931. опслуживао
парохије у Засавици, Криваји, Бадовинцима, Узвећу и од 15. марта 1933. у
Шеварицама. За пароха у Доњој Трешњици постављен је 2. марта 1935. и ту дужност
је обављао до 22. маја 1936. године, када се вратио у службу Руске заграничне цркве.
Глигорије Бараников, руски свештеник, дужност капелана оровичке цркве
обављао је током 1932. године. Пре тога обављао је дужност капелана у Лозници, а
из Доње Оровице је отишао у непознато место.
Међу свештеницима на стотине њих нашло се на простору Шабачко-ваљевске
епархије, а њих 15-ак службовало је краћи или дужи период у црквама у Намесништву
азбуковачком. Најутицајнија личност од руских свештеника у Азбуковица је
Александар Козлов, образован, речит и свештеник од дела, изградио је цркву у
Љубовији, реновирао црквену кућу и цркву у Читлуку. Био је стожер окупљања руске
емиграције након Октобарске револуције у овом делу Подриња. Велики допринос у
очувању српских светиња и српске духовности допринео је дугогодишњи свештеник
оровички Тодор Карасјов, који је након смрти кости оставио у црквеној порти међу
вољеним Оровичанима. Као образован свештенички кадар, веома су се брзо уклопили
у духовни и црквени живот српског народа у Азбуковици, поштујући њихове обичаје
и традицију и приметно је да су црквама прилагали велики број богослужбених књига
и црквевених часописа и литературе на руском језику и икона урађених на
просторима бивше царске Русије. Руски свештеници дали су велики допринос у
унапређењу и очувању културне, духовне и верске традиције.

RUSSIAN EMIGRATION IN THE SERVICE OF THE SERBIAN FAMILY

IN AZBUKOVICA

From the book The Temple of the Transfiguration of the Lord in Love (1940-2020)
Author Milan Mladenović, 2020 Ljubovija

178
 РУСИЈA И ЦРНА ГОРА КРОЗ ВЈЕКОВЕ

РОССИЯ И ЧЕРНОГОРИЯ ЧЕРЕЗ ВЕКА

Горан Киковић, историчар244

Апстракт: Овај рад је настао на прилозима и докуменатима са жељом да успоставим

паралелу између прошлости и садашњости у односима између Русије и Црне Горе
односно да надвладам најраспрострањенију савремену лаж у Црној Гори која се јавно
изговара повишеним гласом који је саобразан са глупошћу њеног садржаја - како нам
Русија никад није помагала. Моје истраживање је кренуло анализом драгоцјене књиге
''Црногорске финансије'' др Мирчете Ђуровића, који је документовао велику
финансијску помоћ Русије држави Црној Гори у времену од 1711. до 1916. (Мој
фељтон на ову тему објавио је дневни лист ''Дан''). Истина је да је пуна два вијека
Русија давала бесповратну помоћ Црној Гори и без устезања сам овој књизи додао
објашњење које одговара историјској истини – да руске помоћи и заштите није било
ни Црне Горе било не би.
Треба овдје подсјетити и на Албанску голготу и да је она смањена захваљујући Руској
интервенцији. Наиме руски Цар Николај Други Романов спасио је Србе од тоталног
погрома у Првом свјетском рату, а у питању је један свијетли примјер безусловне
помоћи браће Русâ српском народу и краљевини Србији 1914-1916. године . Цар
Николај Други Романов ушао је у овај глобални конфликт у Први свјетски рат само
због Србије, иако је његова држава била потпуно неспремна за то; још увијек нијесу
биле залијечене ране револуције из 1905. године, што ће резултирати Фебруарском и
Октобарском револуцијом 1917. године чиме су Романови збачени са власти.
Важно је напоменути и то да су Руси упутили ултиматум Британији и Француској да
мора да прихвати и збрине српску војску која се повлачила преко Албаније ка Скадру
крајем 1915. и почетком 1916. године, иначе Русија излази из рата, јер нема сврхе да
у њему остаје ако више нема Србије, због које је у сукоб и ушла. Лондон и Париз, иако
су претходно хтјели да оставе Србе на цједилу, брже-боље су прискочили у помоћ.

Кључне речи: Русија, Црна Гора, Руси, Црногорци, Срби, Петровићи, Романови

Аннотация: Данная работа основана на статьях и документах с целью установления

параллели между прошлым и настоящим в отношениях между Россией и
Черногорией, т.е. с целью преодоления самой распространенной в современной
Черногории лжи, которая публично произносится на повышенных тонах в из-за
тупости его содержания - Россия никогда нам не помогала. Мое исследование
началось с анализа ценнейшей книги «Финансы Черногории» доктора Мирчеты
Джурович, в которой задокументирована большая финансовая помощь России
государству Черногории в период с 1711 по 1916 год (Моястатья на эту тему
былаопубликована в ежедневной газете «Дан»). Известно, что Россия два века
оказывает безвозвратную помощь Черногории, и я не долго думая добавил в эту книгу
пояснение, соответствующее исторической истине - не будь российской помощи и
покровительства, не было бы и Черногории.

244
Српско историјско- културно друштво ''Никола Васојевић'' - Беране
179
Здесь следует напомнить об Албанской Голгофе и о том, как она была подавлена
благодаря российскомувмешательству. Именно русский царь Николай II Романов
спас сербов от тотального погрома в Первую мировую войну, и это яркий пример
безвозмездной помощи русских братьев сербскому народу и Сербскому королевству
1914-1916 гг. годы . Царь Николай II Романов вступил в этот глобальный конфликт в
Первую мировую войну только из-за Сербии, хотя его страна была к этому
совершенно не готоваиз-за незаживших ран после революции 1905 г,которая привела
к Февральской и Октябрьской революциям 1917 года, свергнувшим Романовых.
Важно отметить, что русские направили Британии и Франции ультиматум о том, что
она должна помочь и позаботиться о сербской армии, которая отступала через
Албанию в Шкодер в конце 1915 и начале 1916 годов, иначе Россия выходит из войны,
потому что нет смысла там оставатьсяесли больше не будет Сербии, из-за которой она
вступила в конфликт. Лондон и Париж, хотя ранее и хотели оставить сербов в
затруднительном положении, тем не менее пришли на помощь.

Ключевые слова: Россия, Черногория, русские, черногорцы, сербы, петровицы,

римляне.

Слика 1: Српска пословица

1. УВОД

Како пишу многи хроничари и историчари Црна Гора се у руским изворима први
пут помиње на самом крају 17. вијека, 1698. године, када је руски државник Толстој,
на путу за Италију, у Боки посјетио младе руске племиће који су се ту обучавалим
поморским вјештинама (и који су касније постали генерали, адмирали, дипломате…).
Он је у свом дневнику записао да недалеко од Котора и Пераста живе људи
који се називају Црногорцима, да су хришћанске вјере и словенскога језика, да их је
мало, да никоме не служе и да повремено укрштају сабље са Турцима, те ратују са
Венецијом.
Већ 1711., у вријеме Владике Данила, почињу дипломатски односи између
Црне Горе и Русије. Додуше, то је више нека ad hoc дипломатија (тек након

180
Берлинског конгреса, од 1878. године, можемо говорити о модерној дипломатији у
Црној Гори).
На позив Петра Великог у заједничку борбу против Турака, Владика Данило
је казао Црногорцима: ''Ми смо чули да постоји хришћански цар у сјеверном дијелу
свијета, Бог зна, како далеко… Али, како смо ми у овим брдима затворени са свију
страна… чинило нам се да он о нама, као о шачици малог народа, сакривеног између
змија и шкорпиона, не може ништа да зна… Али, ево данас, хвала Богу, ми видимо
његове посланике и имамо у рукама његову царску грамату… Ми хоћемо да се Русима,
а Руси нама, с Божјом помоћу, приближимо, да не бисмо једни од других били тако
далеко. И Руси и ми смо исте крви и истог језика. Дакле, наоружајте се, браћо моја,
Црногорци. Спреман сам и ја, не жалећи ни имање ни живот свој, да пођем с вама у
службу цару хришћанскоме и нашем отачеству''. Ускоро је Владика Данило
отпутовао у Русију и донио позамашну помоћ манастирима и сиромашном
црногорском народу.
Отада па све до данашњих дана односи црногорског и руског народа су
братски. Било је искушења у дипломатским односима двају држава, и како пише Јован
Пламенац између ''мале црногорске и велике руске, чак и у вријеме Светог Петра
Цетињског, посебно у вријеме књаза и потом краља Николе. Међутим, братска
љубав два народа, једнокрвна и једновјерна, ужегнута прије три вијека, никада се није
гасила''.
Он истиче да се ''није мали број Црногораца школовао у Русији. Није се мали
број Црногораца одселио у Русију. У руској војсци било је 30 генерала и адмирала,
досељеника из Црне Горе. Непосредно након Октобарске револуције, велики број
руских емиграната обрео се у ондашњој Краљевини Југославији. Око 70 000 их се
искрацало у Зеленики, међу њима и 70 генерала и адмирала руске царске војске. Многи
су отишли даље, широм Краљевине, али дио њих је остао. Црна Гора је тако добила
љекаре, инжињере… Многима су и кости похрањене у земљи данашње Црне Горе;
многи Руси управо овдје чекају Други Христов долазак. Као, уосталом, и многи
Црногорци у Русији. Међу њима и један владика, Василије Петровић''.
О односима Русије и Црне Горе Јован Пламенац каже: ''Русија јесте обилно
помагала Црној Гори. И данас, када је црногорска привреда униште-на, најзначајнији
живи новац доносе нам Руси. А Црна Гора је својевремно Јапану објавила рат због
Русије. У ово вријеме Црна Гора је Русима била широм отворила врата, учинила себе
њиховим другим домом. А онда – искушење! Можда чак веће него икада до сада''.
Ево зашто су нам, не толико ради земаљских добара, него са аспекта есхатона,
будућег вијека, вјечног живота, потребни Руси и Русија: над цивилизацијом се надвио
отровни дим порицања хришћанских вриједности живљења. Из кухиње зла овог
свијета, чији пипци преко којих се храни сежу у дубине Луциферовог
богоодступништва, силом новца и војне технике намећу нам лажну демократију
(демократију као превару) и људска права као средство за доминацију, а преко њих
хедонизам, педерастију, опијате, растакање породице, сексуалне слободе, абортус и
контрацептивна средства, еутаназију, па све до ''гранд шоуа'' и медија као индустрије
шпекулације и релативизарања истине. Тај дим је толико погубан за душу, колико је
онај чернобиљски био погубан за тијело.
А ми, Црногорци, како да се заштитимо? Како да се одбрани ћевап на тањиру
аждаје? Зато су наше очи упрте у Русију, као на великог брата. Ко то данас, која сила
може да се одупре поплави зла овога свијета? Русија! И само Русија!
181
 Пламенац истиче: ''Ко то данас, као што је оно прије настанка свијета,
супротставивши се Сатани и његовој војсци демона, Архангел Михаило стао пред
војском анђела и громко узвикнуо: ''Вонмем! Стојмо смјерно пред нашим Творцем и
не мислимо што је супротно Богу'', може стати пред демонском силом овога
свијета?''
Ја сматрам, само – Владимир Путин! Као што је оно, 1380., Димитрије Донски
на Куликовом пољу стао пред Златном хордом. Клетва Светог Петра Цетињског, тог
тајновидца који је чистотом своје подвижничке и страдалне душе сагледавао вјекове,
у ствари је брига о душама Црногораца! Он је и свом насљеднику на трону
црногорских митрополита, Петру Другом Петровићу Његошу, оставио завјештање:
''Моли се Богу и држи се Русије''. Ове ријечи већ скоро два вијека котрљају се по
црногорском камењу и одјекују. ''Русије се и данас држе они Црногорци који се Богу
моле, коју у Бога вјерују и који Богу вјерују!''- каже Пламенац.
Свеосвештени митрополит господин Сава Петровић, пошто се завладичио,
ишао је у Русију ради тражења помоћи У то је вријеме на престолу била императорица
Јелисавета Петровна, која га је благонаклоно примила и царски сваким црквеним
потрепштинама обдарила. Томе је придодала и једну грамату црногорскоме народу,
којом изјављује своју благонаклоност и признање за заслуге њеном бесмртног сјећања
родитељу учињене. А ево и копије те грамате:
"Божјом милошћу, МИ ЈЕЛИСАВЕТА ПРВА, Императорица и Самодржица
Сверосијска, и проч., и проч, и проч.:
Благородној и поштованој господи Српских земаља у Македонији,
Скендерији, Црној Гори и Приморју, Црногорскога Народа Губернаторима,
Војводама, Кнежевима и Капетанима, а такође и другим духовним и световним
Главарима - НАША ИМПЕРАТОРСКА благонаклоност!
Однедавно пристигли овамо из Црне Горе Преосвештени Сава, митрополит
Скендеријски, Приморски и Црногорски, настављајући раније указану Црногорског
народа НАШЕМУ најљубазнијему родитељу, блаженоме и вјечнодостојноме сјећања
Господару Императору ПЕТРУ Великоме вјерну и усрдну службу, указујући на своје
и ваше опште нужне потребе - молио је да бисмо Ми, Велика Господарица, Наше
Императорско Величан-ство, пазили на ваше потребе и на обнављање за славословље
Божјих светих цркава и Манастира и да се награде новчаном сумом, а за
свештенослужење Архијерејским облачењем и одеждама и црквеним сасудама и
књигама. Ми, Велика Господарица, Наше Императорско Величанство, ту молбу смо
благонаклоно примили и саизволили, и по Нашој Императорској најмилости-вијој
благонаклоности он што је добијано за раније указану усрдност према Његовом
Императорском Величанству, блаженом и високославном достојном сјећања
НАШЕМУ Господару Родитељу од стране Црногорског народа, и слато из НАШЕ
благајне, вишепоменутом Преосвештеном Митрополиту Сави дајемо за вас награду,
и за обнављање светих Цркава и манастира - у износу од три хиљаде рубаља. Истом
митрополиту предата је одређеном измољеном граматом родитеља НАШЕГА 1715.
год. дана рожденственском Цетињском у Црној Гори Манастиру милостиња за све
прошле године до 1743, и то три хиљаде и пет стотина рубаља. Уз то смо по
Митрополиту у Црну Гору послали архијерејско облачење као и одежде за свештенике
и ђаконе, а такође и црквене сасуде сребрне, и довољан број књига, чему се прилаже
регистар. А самом Митрополиту учињене овамошње путне трош-кове и издржавање
и њега и његових пратиоца и за повратак дато је хиљаду рубаља. Тако је Митрополит
182
са овом граматом НАШЕГА Императорскога Величанства и с поменутом помоћи
упућен у Црну Гору као и раније. Надамо се, МИ, ВЕЛИКА Господарица, да ћете све
то примити са захвалношћу, а НАША Императорска помоћ Вама биће обезбјеђивана
и убудуће.
Дато у Москви 10. маја 1744. године
По најмилостивијем Указу Њеног Величанства
Државни Вицеканцелар
Гроф Алексеј Бестужев Рјумин".
(М.П.)
А на коверти пише:
"Благородној и поштованој господи Српских земаља у Македонији,
Скендерији, Црној Гори и Приморју, Црногорскога народа Губернаторима,
Војводама, Кнежевима и Капетанима, као и другим духовним и свјетовним
главарима".
Често се последњих година чује код необавијештених грађана злонамјерна и
нетачна прича ''Русија нас никад није помагала''. Па, де да видимо, кренимо редом!
Др Мирчета Ђуровић у књизи ''Црногорске финансије'' документовано
илуструје да то није тако. Приходи Црне Горе из унутрашњих извора, нијесу били
довољни за подмирење државних потреба. О томе колико су чинили укупни приходи
од непосредних и посредних пореза биће ријечи касније. Засад је довољно истаћи да
они нијесу били довољни да покрију државне потребе. Црна Гора се у периоду о коме
је ријеч налазила у времену максималних напора свих друштвено-политичких снага
да се земља извуче из заосталости и да се побољшају привредне прилике и уреди
држава. Развитак привреде, државног механизма, просвјете и уопште свих области
живота изискивао је не само велике напоре већ и знатна средства. Поред тога, што
посебно треба истаћи, Црна Гора у овом периоду води интензивне борбе са Турцима,
у одсудној борби за коначно ослобођење и еманципацију од Турске, што је такође
изискивало огромна средства. Ако се томе дода двор и његове потребе, онда је јасно
да је то изискивало знатна средства. А њих није било могућно обезбиједити из
домаћих извора. Морали су се тражити извори на страни.
Како истиче др Ђуровић, најважнију помоћ са стране Црна Гора је добијала од
Русије. Руска помоћ је претстављала један од значајнијих финансијских извора Црне
Горе. Због тога ћу се на овом мјесту углавном задржати на руској субвенцији,
ограничавајући се у претходном разматрању само на најбитније моменте, како би се
добила што потпунија слика ове проблемати-ке у периоду о коме је овдје ријеч.
Помоћ Русије Црној Гори датира још од раније, од времена Петра Великог.
Руска влада је још 1715. године одобрила редовну помоћ Црној Гори од 500 златних
рубаља, с тим да се исплаћује сваке треће године. Али, помоћ није редовно
исплаћивана. Како се кретала руска помоћ Црној Гори у току 18. вријека, тешко је
утврдити. Она постаје нешто редовника од краја 18. вијека. Почетком 1799. године
цар Павле је на молбу владике Петра I од 19. маја 1797. године наредио да се Црној
Гори шаље сваке године помоћ од 1000 златника. Тиме је поново санкционисана
одлука Петра Великог о помоћи Црној Гори. Али ни ова помоћ није редовно
исплаћивана. Није прошло ни неколико година а помоћ је обустављена. Од 1807.
године руска помоћ није исплаћивана за наредних неколико година. У борбама у Боки
Которској Црногорци су имали огромне губитке. Али Руси нијесу дали готово никакву

183
накнаду за то. Узалуд је владика Петар I годинама тражио накнаду за претрп-љене
жртве у Боки. Он није доживио да је добије.
До кад је била обустављена субвенција послије 1807. године, тешко је из
постојећег материјала утврдити. Из података се види да су почетком октобра 1823.
године упућена два чека од по 7930 рубаља на име помоћи за 1821. годину. У неколико
наредних година помоћ владици Петру I је исплаћивана, иако неуредно и са
закашњењем. Захваљујући промјене на руском пријестолу, 1826. године је ријешено
''да се обнови црногорском народу годишња помоћ од 300 дуката годишње''. Отада је
помоћ владици Петру I редовно исплаћивана све до његове смрти 1830. године. Помоћ
је исплаћи-вана у четворомјесечним ратама, три пута годишње.
Како пише др Мирчета Ђуровић у својој књизи ''Црногорске финан-сије''
''Русија је послије смрти Петра I наставила да шаље исту помоћ – 1000 златника
народу и 300 за личне потребе владици. Приликом доставе чека за личну помоћ Петру
I у децембру 1830. године, наглашено је да се она уручи његовом законитом
насљеднику. Тако је Петар II у првим годинама примао руску помоћ у висини како је
била одређена 1826. године. Међутим, Његош је био боље среће од свог претходника.
1832. године поново је покренуто пита-ње исплате заостале помоћи Црној Гори. Та
сума је износила 17 000 златника. Почетком марта 1833. године руски конзул у
Дубровнику, Гагић, обавије-штен је да је цар наредио да се Црној Гори исплати
заостала помоћ коју је био одредио цар Павле I и да се у ту сврху, као прва рата,
шаље пет чекова у износу од 27 505 папирних рубаља. Тако је Петар II до јануара
1834., поред редовне помоћи, примио на име заостале субвенције – рачунајући и 7200
златника које је донио у Црну Гору Иван Вукотић – 15 400 златника. Овим је знатно
био побољшан материјални положај Црне Горе, што је олакшало Његошу да се
позабави унутрашњеим уређењем земље.
Иако је помоћ углавном уредно примана, Његош њоме није био задовољан. Он
је предузео мјере да се субвенција повећа. Почетком 1837. године Његош је затражио
да му се дозволи да дође у Петроград да би, поред оста-лог, затражио повећање
помоћи. Овај Његошев корак није остао без резултата. И поред неких негативних
мишљења о томе, Његош је успио да извојује повећање субвенције. Крајем октобра
1837. године руски посланик у Бечу, Татишчев, обавијестио је Гагића да је Црној Гори
дата годишња помоћ од 80 000 папирних рубаља, под условом, да се троши на
унутрашње уређење земље и на корист народа. Истовремено га обавјештава да је
први четворомјесечни износ од 26 666,66 рубаља достављен преко Озерцковског и да
се за наредни квартал шање чек на исто толики износ. Тако је Његош од 1837. године,
поред редовне помоћи од 1 000 златника (око 2 900 сребрних рубаља или око 4 300
фиорина), добијао све до своје смрти и 80 000 рубаља (у папирном новцу).
Уза све то, руски цар је црногорском народу средином 1838. године, због
неродице, поклонио 10 000 четврти жита. Од овога је Црној Гори за неколико
наредних година испоручено 3480 четврти. Његош је тражио да се остатак, умјесто
у житу, дâ у новцу. Цар је уважио Његошев приједлог и наредио да се умјесто
преосталих 6 520 четврти жита изда 20 000 сребрних рубаља (око 30000 фиорина),
у двије рате по 10 000 рубаља, с тим да се новац искључиво употријеби за исту сврху.
Захваљујући свему томе, Његош није оскудијевао у материјалним
средствима. Њему је чак нешто и преостајало, што је било депоновано у Русији и
неким аустријским банкарским кућама, а нађено је и нешто готовине у каси на
Цетињу. Његош је још 1842. године депоновао у Русији, код Тргоачке банке у
184
Петрограду, 50 552,15 сребрних рубаља. Приликом Његошеве смрти затекло се
новца у износу од 332 583 фиорина. Овај новац је Његош чувао да би ваљало у нужди
црногорском народу, што је и у својој опоруци нагласио.
Послије Његошеве смрти Русија је и даље слала помоћ Црној Гори у истој
висини као и раније – 80 000 папирних рубаља и 1 000 дуката. За прва два
четворомјесечја 1851. године новац је на вријеме стигао, а последња рата тек у
септембру наредне 1852. године заједно са првом ратом за 1852 годину. За неколико
наредних година субвенција је углавном редовно исплаћивана. Међутим, ускоро је
исплата обустављена. У току 1856. године нормално су исплаћене само прве двије
рате; трећа рата је задржана. У то вријеме дошло је до затегнутих односа са
Русијом, па је због тога исплата субвенције за једно кратно вријеме обустављена.
Истовремено је ријешено да се од обустављене субвенције даје помоћ црногорским
емигрантима Ђорђију Петровићу, Медаковићу и њиховим присталицама са
породицама (сердару Милу Мартиновићу, барјактару Ивановићу и др.) Емигранти су
примали помоћ од средстава црногорске субвенције до јула 1859. године, а отада из
других фондова. Од јула 1859. године Црна Гора је поново примала пут износ
субвенције, и то углавном редовно. Тако је Црна гора за вријеме владавине књаза
Данила, иако нередовно и са затезањем, добијала помоћ од Русије као и за вријеме
Петра II - 9 000 златника (1 000 лично књазу и 8 000 држави), што је чинило око 42
000 фиорина'', износи Др Мирчета Ђуровић у књизи ''Црногорске финансије''.

Слика 2: Књаз Данило Петровић

Исти износ Русија је давала и послије смрти књаза Данила, у првим годинама
владавине књаза Николе. Али ни књаз Никола није прошао без сметњи. Већ послије
неколико година субвенција је привремено била задржана, док се не добије извјештај
о Црној Гори. Због тога помоћ није исплаћена у току 1863. и 1864. године. Тек у
новембру 1864. године одобрено је да се исплати помоћ Црној Гори за 1863. годину,
и то само двије трећине (15 000 рубаља), а остатак да се депонује код једне руске
банке. И ова опструкција руске владе била је слична оној из времена књаза Данила,
1857. године. Ако је Црна Гора и покушала да потражи ослонац на другој страни,

185
одмах је долазила у опасност да јој руска влада укине субвенцију. Такве појаве,
видјећемо, нијесу биле ријетке и нијесу остале без посљедица по Црну Гору.
Помоћ додијељена Његошу 1837. године, у износу од 80 000 папирних рубаља,
по свему судећи, била је дата на 30 година. Јер, 1867. године поставило се питање
њеног продужења. Царском одлуком почетком 1867. године одобрена је исплата
субвенције Црној Гори за наредних пет година, у истом износу како је и дотада
исплаћивана – 22 857 сребрних рубаља. Тако је продужена субвенција од 80 000
папирних рубаља до 1873. године. Међутим, 1869. године Русија је дала посебну
субвенцију за двије средње школе у Црној Гори. Приликом свог боравка у Русији књаз
Никола је успио да издејствује помоћ за Цетињску богословију и Дјевојачки институт.
Цетињска богословија добијала је 8 000, а Дјевојачки институт 5 500 сребрних рубаља.
Тако су од помоћи из Русије била обезбије-ђена материјална средства за прве двије
средње школе у Црној Гори. Захваљујући томе школе су нормално радиле и показале
су веома добре резултате.
У периоду до рата 1876-1878 године Русија је још једанпут повећала помоћ
Црној Гори. Како је 1872. године истицао рок продужењу субвенције из 1869. године,
књаз Никола је искористио прилику да затражи повећање помоћи. Он је преко књаза
Горчакова упознао руског цара са тешким материјалним приликама у земљи и тражио
повећање субвенције. Цар је узео у обзир тешкоће Црне Горе и ријешио да се помоћ
Црној Гори повећа. О томе је Горчаков обавијестио књаза Николу у новембру 1872.
године. Горчаков у писму наводи да је цар дао налог да се новчана помоћ Црној Гори
удвостручи и да се од 1. јануара 1873. године умјесто 23 000 исплаћује 46 000 сребрних
рубаља. Из писма се види да је ово повећање било намијењено лично књазу Николи,
јер се у писму наглашава да се новац њему исплаћује и да га он употребљава према
свом нахођењу. Тиме је субвенција из Русије знатно повећана. Од 1873. године, не
рачунајући оно што се давало као помоћ појединцима (Даринки и др.), субвенција је
износила преко 62 000 рубаља – 46 000 држави и књазу, 8 000 Богословији, 5 500
Дјевојачком институту и око 3 000 рубаља (1 000 златника) цркви. То је у оно вријеме
износило око 80 000 фиорина. Овај износ Црна Гора је примала до ратова 1876-1878,
па и касније. Субвенција је исплаћивана у четворомјесечним ратама, три пута
годишње, и то углавном редовно.
Поред субвенције од Русије, Црна Гора је добијала помоћ и од других земаља.
Али то је тешко тачно утврдити. Док је о руској помоћи сачувано подоста података,
тако да се она углавном може континуирано пратити, о другим помоћима има врло
мало трага у архивском материјалу. Уколико је и било неке помоћи, она није имала
трајнији карактер. У том смислу једино се издваја помоћ од Аустрије, која је давана
на име одржавања путева.
Средином 1870. године књаз Никола је покренуо код аустријске владе питање
изградње пута од Котора до Цетиња и Ријеке Црнојевића. За изградњу путева књаз је
тражио кредит од 500 000 фиорина. Али аустријска влада је одуговлачила ово питање,
па је књаз био приморан да се изнова обраћа Бечу. Око тога су дуго вођени преговори
и тек у прољеће 1873. године су привредени крају. Аустријска влада је нашла за
најпогодније да се за изградњу путева уа Црној Гори даје редовно годишње 30 000
фиорина. Прва рата предата је књазу приликом његовог боравка у Бечу у мају 1873.
године. Субвенција за одржавање путева углавном је редовно исплаћивана, не само
до Берлинског конгреса него и касније. И поред тога што је примана субвенција, пут

186
од аустријске границе до Ријеке Црнојевића изграђен је тек послије Берлинског
конгреса, од 1879-1884.

Како Ђуровић пише: ''Осим субвенције од Русије Црна Гора није у периоду
послије берлинског конгреса трајније примала неку значајнију помоћ са стране. У том
погледу једино вриједи поменути помоћ од Аустрије''.
У првом дијелу рада истакнуто је да је Аустрија давала Црној Гори годишњу
помоћ на име одржавања путева у износу од 30 000 фиорина. Ова помоћ је настављена
и послије Берлинског конгреса. Помоћ је редовно исплаћивана, преко аустријског
посланства на Цетињу, два пута годишње, по 15 000 фиорина. Аустрија је редовно
давала ову помоћ до краја 1891. Како се види из једног телеграма министра Гавра
Вуковића црногорском посланику у Цариграду Бакићу, аустријска влада је 1892.
године обуставила ову помоћ Црној Гори.
Међутим, црногорска влада се у септембру 1895. године обратила Аустрији за
помоћ у изградњи пута Рисан-Никшић. Аустрија је изгледа прихватила молбу
црногорске владе. Почетком октобра је примљено ''као додатак субвенције за
путеве'', како стоји записано у протоколу, 20000 фиорина.
Др Ђуровић у свом коментару истиче да ''да ли је тада још што примљено од
Аустрије на име изградње овог пута, нијесам могао утврдити, али претпостављам
да није. Пут Никшић-Рисан није изграђен овом приликом. Од овог пута није било
изграђено до Балканског рата ни десет километара. Интензивнија изградња пута
отпочела је тек 1912. године. Пошто је Аустрија била заинтересована за овај пут,
утврђен је споразум између двије владе да Аустрија да помоћ у износу од 400 000
перпера. Пут је рађен током 1912. године, све до избијања рата. Од предвиђене суме
Аустрија је исплатила 250 000 перпера, али радови нијесу настављени послије
свршетка Балканског рата – пут није био изграђен до краја постојања црногорске
државе''.
На томе се завршила аустријска помоћ Црној Гори за изградњу и одражавање
путева. Она је донекле допринијела изградњи неких путева у Црној Гори, али у
цјелини, није имала битнијег утицаја на црногорске финан-сије. Ипак, Аустрија је
била веома заинтересована за изградњу и одржавање пута Ријека Црнојевића-Котор.
Пут је требало да послужи као основна саобраћајна артерија између Црне Горе и
Аустрије и између једног дијела Турске и Боке Которске. Овим путем требало је да се
одвија црногорски извоз за Аустрију (од чега је умногоме зависило аустријско
тржиште и становништво у Боки) и да олакша увоз аустријске робе у Црну Гору.
Што се тиче помоћи од Француске, она је више имала повремени карактер.
Нешто више помоћи од Француске добила је Црна Гора за вријеме књаза Данила.
Колико је износила помоћ тешко је утврдити, јер о томе постоје веома противурјечни
подаци. Но без обзира на то, француска помоћ Црној Гори није имала трајнији
карактер.
За Црну Гору и њене финансије нијесу биле без значаја ни друге повремене и
једнократне помоћи. Црна Гора је повремено добијала помоћ не само од Русије,
Аустрије и Француске, него и од многих других земаља: Србије, Италије, Грчке итд.
Помоћ појединих земаља била је не само у новцу него и у житу, оружју, одијелу и
другом материјалу. Повремена помоћ била је од посебног значаја нарочито у ратним
приликама и гладним годинама, о чему је сачувано пуно података.

187
 У цјелини руска субвенција и разне друге помоћи биле су важан фактор за
црногорске финансије. Руска субвенција, која је од 1837. знатно повећана и углавном
била редовна, значила је много за оскудну државну касу Црне Горе. Она је била веома
важна допуна унутрашњим финансијским изворима земље. На њу се рачунало као на
сигуран финансијски извор, па је она у извјесном смислу била коректура финансијског
дебаланса и тиме је компезирала донекле перманентни дефицит Црне Горе.
Али, помоћи су имале и другу страну медаље. Преко субвенције и разних
помоћи поједине стране силе хтјеле су да остваре свој утицај у Црној Гори, да је вежу
за себе и потчине је својим интересима. То је у крајњој линији, наравно, била сврха
помоћи, ма од које стране она долазила. Интереси Русије и других сила често су се
разилазили са тежњама Црне Горе. У том погледу Црна Гора се налазила у незавидном
положају. Требало је сачувати наклоност Русије или неке друге силе, а спроводити
своју основну концепцију - развијати ослободилачку борбу и обрачунавати се са
Турском. На тој линији је чсто долазило, и морало је долазити, до сукоба између Црне
Горе и појединих страних сила, јер су њихови захтјеви често били супротни интере-
сима Црне Горе. Требало је, често много воље и упорности, и много такта, да се
паралише утицај са стране и отклони све оно што би ишло на штету црногорског
народа и његових основних циљева.
С обзиром на све то, помоћи су имале двојаку улогу. Оне су, с једне стране,
биле важна допуна црногорских финансија, а с друге стране препрека слободне
активности Црне Горе. Руска помоћ, и материјална и друга, била је важан фактор у
развитку ослободилачке борбе црногорског народа, у процесу стварања државе и
уређења земље. То је нарочито долазило до изражаја онда када се основна тежња
црногорског народа налазила на линији руске политике и када је то Русији посебно
конвенирало. Али, било је момената када Русији није ишла у рачун борба Црне Горе
и кад су Руси настојали да се она смири. У таквим приликама руска политика морала
је имати лоших посљедица по Црну Гору. Какав је карактер имала руска субвенција и
друге помоћи за Црну Гору, још боље ће се моћи сагледати приликом анализе периода
послије Берлинског конгреса.

У првом дијелу било је ријечи о руској субвенцији до рата 1876-1878, а овдје

ћемо се задржати на период од Берлинског конгреса до Првог свјетског рата.
Претходно треба напоменути да је Русија, поред редовне субвенције, давала у току
ослободилачког рата, и даље до 1880. године, знатну ванредну помоћ за набавку
оружја и другог ратног матери-јала. Руска помоћ је умногоме олакшала Црној Гори да
успјешно оконча борбу и изађе као побједник из овог тешког рата. Поред тога, Русија
је ради наоружања црногорске војске дала зајам Црној Гори, у јесен 1879. године, у
износу од 900 000 рубаља (око 1 100 000 фиорина), о чему ће бити више ријечи у
поглављу о зајмовима.
Послије закључења мира и сређивања ратних прилика, Русија је наставила да
даје редовну помоћ Црној Гори у истом износу као прије рата 1876-1878, тј. према
одлуци руског цара крајем 1872. године. Продужена субвенција је износила: 46 000
рубаља црногорској влади и књазу Николи, 8 000 Богословији, 5 500 Дјевојачком
институту којег је основала Руска царица Марија Александровна и 1 000 златника (око
3 000 рубаља) – цркви. Овоме се од 1879. године придружује и редовна помоћ болници
Данила I на Цетињу у износу од 2 500 рубаља, што је додијелио Црвени крст Русије.
Овај новац је у ствари био интерес на капитал од 500 000 рубаља, депонован на име
188
цетињске болнице код једне руске банке. Тако је послије рата Црна Гора добијала из
Русије на име редовне помоћи 64 000 рубаља (око 80 000 фиорина).
Иако су се прилике у Црној Гори послије Берлинског конгреса знатно
измијениле и увећале потребе земље, Русија није повећавала субвенцију Црној Гори.
Др Ђуровић прецизира.'' За првих десет година послије рата субвенција је остала на
нивоу из 1873. године, изузев што је од 1. јануара 1888. повећана годишња помоћ
Дјевојачком институту са 5 700 рубаља на 10 000 фиорина. Тек 1889. године дошло је
до измјене, што је било условљено посебним околностима. Десетак година послије
Берлинског конгреса Црна Гора је запала у дугове. На молбу књаза Николе руски цар
је у августу 1889. године ријешио да санира дуговања Црне Горе. Отписан је дуг Црне
Горе банци у Петрограду и руској државној благајни, а за исплату дуговања у
Аустрији учињен је нов зајам од 900 000 рубаља, на 20 година уз 5% камате, с тим
што би се ануитети наплаћивали од руске субвенције која се даје Црној Гори.
Међутим, од субвенције која је давана Црној Гори – 46 000 рубаља – није се могао
надокнадити ни годишњи интерес, а камоли амортизације главнице. Годишњи
ануитети зајам износила су 80 000 рубаља. Пошто ранија субвенција није била
довољна за покриће ануитета, руска влада је ријешила да се годишња помоћ Црној
Гори повећа од 46 000 на 100 000 рубаља, с тим да се од повећаног износа одбија 80
000 рубаља за отплату зајма Државној банци у Петрограду, а 20 000 рубаља да иде као
годишња помоћ црногорској влади.
Овом трансакцијом Црна Гора се ослободила бечких дугова, али је то смањило
примање из Русије и свело субвенцију држави на 20 000 рубаља. За наредних шест
година, до 1896., црногорска влада је добијала полугодишње по 10 000 рубаља. Пошто
је од руске субвенције 50 000 рубаља припадало непосредно књазу Николи, тај износ
је државна каса редовно надокнађивала.
Од 1896. године Русија даје посебну субвенцију за издржавање стајаће војске.
(У почетку је стајаћа војска имала 500 официра и војника пјешадије и једну
полубатерију од 4 топа са 56 војника). Управо, још средином 1895. године руска влада
је послала 67 612 фиорина за изградњу војних станова и формирање стајаће војске.
Исте године је одлучено да се од 1. јануара 1896. године даје на име одржавања
црногорске стајаће војске помоћ у износу од 82 000 рубаља, што је износило, зависно
од курса, око 104 000 фиорина. Субвенција је исплаћивана у четворомјесечним
ратама, три пута годишње по око 34 500 фиорина. Овај износ је био намијењен
искључиво за одржавање војске и за друго није могао бити употријебљен. Црногорска
влада се обавезала да ће одржати одређени контингент војске, па су ова средства ишла
као саставни дио буџета Министарства војног. Ова помоћ је значила пуно за
црногорску војску, али је мало помогла црногорским финансијама, јер је у потпуности
трошена за редовну војску.
Наредне, 1897. године, додијељена је помоћ сину Књаза Николе, књазу Данилу
од 20 000 рубаља годишње чиме је увећана субвенција двору на 70 000 рубаља.
Тако је Црна Гора од 1896. укупно добијала годишње помоћи од Русије нешто
преко 220 000 рубаља, од чега је 80 000 рубаља ишло на отплату зајма Државној руској
банци у Петрограду. Ако се узме у обзир одбијање за амортизацију зајма и трошкове
око издржавања војске, онда се може претпоставити колико су мало користи имале
црногорске финансије од руске помоћи крајем 18. вијека. Истина, помоћ је
растерећивала црногорски буџет од неких обавеза, али није непосредно много утицала
на побољшање финансија Црне Горе.''
189
 Али ни ово није дуго потрајало. Пред крај 19. вијека Црна Гора је запала у
веома тешку финансијску кризу. Принуђена околностима, црногорска влада је
узимала средства од новчаних упутница које су уплаћиване за рачун аустријских
пошта. Тако је црногорска влада запала у дуг према аустријским поштама за око 1 200
000 круна. Аустријска влада није пропустила прилику да изврши притисак на Црну
Гору. Мобилисала је сва средства да компромитује Црну Гору, пријетећи чак и
окупацијом једног дијела њене територије. Због свега тога црногорска влада се нашла
у веома незгодном положају. Пошто се није могло наћи излаза на другој страни, књаз
Никола се обратио за помоћ Русији, тражећи један већи дугорочни или један мањи
једнократни зајам. С обзиром на компликованост ситуације, руска влада је одлучила
да Црној Гори дâ један мањи зајам у износу од 750 000 рубаља, под истим условима
као што су били ранији на 20 година уз 5% камате. Овим средствима – два милиона
франака – црногорска влада је могла ликвидирати поштански дуг и подмирити неке
друге неопходне обавезе.
Али за отплату зајма петроградској банци руска влада је обезбиједила средства
из субвенције. Пошто је 80 000 рубаља од субвенције црногорској влади већ било
ангажовано за отплату зајма из 1889. године, сада је дошао ред на смањење помоћи
војсци. Руска влада је одобрила овај зајам од 750 000 рубаља (2 000 000 франака), с
тим да се отплата одбија од субвенције. Отплата зајма износила је годишње 60 000
рубаља. Због тога је одређено да се обустави и последњих 20 000 рубаља које су слате
на име помоћи црногорској влади и 40 000 рубаља од субвенције војсци. Тако је читава
субвенција црногорској влади – 100 000 рубаља – ишла на отплату зајмова
петроградској банци, а субвенција за стојећу војску је смањена од 82 000 на 42 000
рубаља. Црногорска влада је била обавезна да и даље одржава ранији контингент
редовне војске.
Све ово сазнајемо из писма руског министра финансија, Сергија Вита, књазу
Николи средином новембра 1900. године и реферата Министарства финансија, који је
достављен као прилог уз писмо. Приложени реферат се заснива на Милеровом
извјештају, који је као високи финансијски стручњак почетком 1900. године прегледао
црногорске финансије. Поред општег стања црногорских финансија, у реферату је дат
и историјат руских зајмова и помоћи Црној Гори. Према изнесеном прегледу Русија
је крајем 1900. године давала сљедеће помоћи Црној Гори:

Министарству војном за војску 82 000 рубаља

Црногорској влади 20 000 рубаља
Отплата дуга банци у Петрограду 80 000 рубаља
Књазу Данилу 20 000 рубаља
Дјевојачком институту (10 000 фиорина) 9 376 рубаља
Цетињској богословији 8 000 рубаља
Начелници Дјевојачког института – плата 750 рубаља
укупно: 220 126 рубаља

Овдје није урачунат износ који је Друштво Црвеног крста давало за цетињску
болницу од 2 500 рубаља и још неке мање помоћи, чиме би се укупни износ повећао
за неколике хиљаде. Послије 1900. године од укупне субвенције одбијано је 140 000
рубаља за отплату зајмова, па је на тај начин примање из Русије износило свега нешто
више од 80 00 рубаља – око 100 000 фиорина. Од тога је требало одржавати редовну
190
војску (преко 550 људи), Цетињску богословију и Дјевојачки институт, а требало је
надокнадити и субвенцију двору.
Током 1901. године Црна Гора није примила ниједне рубље на име субвенције
влади, а на име одржавања војске примљено је свега 42 000 рубаља, три пута по 14
000. Остале помоћи – за Богословију, Дјевојачки институт и болницу – нормално су
примане у пуном износу. Али, тако није могло дуго остати. Већ 1902. године дошло
је до промјене, до повећања руске субвенције Црној Гори.
Почетком 20. вијека извршене су многе реформе државног уређења Црне Горе.
На тој линији припремане су и реформе црногорске војске. Пошто држава није имала
сопствених средстава, књаз Никола се обратио за помоћ руском цару. У овом писму
књаз је изнио да му је за реорганизацију црногорске војске потребна годишња помоћ
од 249 000 рубаља, и то:
за реорганизацију милиције 100 000 рубаља
за вјежбе и маневре 35 000 рубаља
за установ. Другог батаљона стајаће војске 82 000 рубаља
за двије батерије 32 000 рубаља
укупно: 249 000 рубаља

Цар је углавном усвојио књажев предлог. Рјешењем од 19. априла 1902. године
цар је одобрио да се помоћ Црној Гори може поваћати до 500 000 рубаља. До тада је
субвенција износила, како се наводи у истом документу, 222 938 рубаља. То значи да
је повећање износило 277 062 рубље. Истим рјешењем одређена је намјена средстава,
а измијењен је и начин отплате дуга петроградској банци. Од увећане суме од 277 062
рубље намијењено је за реорганизацију војске 249 000 рубаља. Остатак од 28 062
рубље одређен је за повећање помоћи црногорској влади. У рјешењу се изричито
наглашава да се средства намијењена војсци морају трошити према намјени одређеној
у писму књаза Николе руском цару, чији је извод приложен овом акту. Истовремено
је ријешено да се од 1. јануара 1903. године не обуставља од субвенције црногорској
војсци сума од 40 000 рубаља, што је ишло на отплату зајма Државној банци у
Петрограду. Исплату дуга преузела је на себе државна благајна Русије.
На тај начин, повећање субвенције 1902. године углавном је дато на рачун
војске. Отада је руска помоћ за црногорску војску износила 331 000 рубаља (82 000 +
249 000), што износи око 835 000 круна. Остала помоћ у износу од 169 000 рубаља
давана је књазу и влади (128 062), књазу Данилу (20 000), Богословији (8 000) и
Дјевојачком институту (12 938). Од помоћи црногорској влади и даље је одбијано 80
000 рубаља за дуг Државној руској банци на име зајма из 1889. године. Због тога
црногорска влада није примала годишње ни пуних 50 000 рубаља – око 121 000 круна,
колико је и уношено у буџете од 1903. године.
Тако је од почетка 1903. године Русија повећала субвенцију Црној Гори на 500
000 рубаља, од чега је чисто примано 420 000 (80 000 је ишло на отплату зајма
Државној банци у Петрограду). Уствари, укупно је субвенција износила 560 000
рубаља, јер је руска државна благајна отплаћивала и дуг петроградској банци из 1900.
године 60 000 рубаља годишње.
Ова висина субвенције остала је за неколико наредних година. Помоћ је
редовно исплаћивана у одређеним роковима. Руси су строго водили рачуна да се
средства троше према намјени, нарочито средства намијењена црногорској војсци, за
што су они највише били заинтересовани.
191
 Но, и поред тога што је субвенција за војску 1902. године повећана на 331 000
рубаља (око 835 000 круна), то није било довољно за њену реорганизацију и
модерниза-цију. За савремено уређење црногорске војске била су неопходна много
већа средстава. Зато је књаз Никола приликом боравка у Русији, у прољеће 1908.
године, поставио захтјев да се повећа новчана и материјална помоћ за црногорску
војску. Захтјев је био прилично обиман. По замисли црногорске владе и књаза Николе,
Русија је требало да дâ за реорганизацију црногорске војске у 1909. години 1 331 000
рубаља, а од 1910. године још и 1 750 000 рубаља годишње. Осим тога, тражен је новац
за опрему и друге сврхе. У току 1910–1912 чак 6 300 000 рубаља. Овако велике износе
руска влада није хтјела издати. У августу 1909. године саопштено је да овој молби
није могућно удовољити, већ ће се дати само материјална помоћ.
Али, иако није успио да добије повећање субвенције за војску, књаз Никола се
није вратио празних шака из Русије. Царевим рјешењем од 25. априла 1908. године
дата је књазу једнократна помоћ од 100 000 рубаља и одређена лична годишња
субвенција, почевши од 1. јануара 1908., у износу од 80 000 рубаља. Идуће године
(1909.) повећана је субвенција и престолонасљеднику Данилу са 20 000 на 30 000
рубаља. Тако је црногорски двор сада примао годишњу помоћ из Русије у износу од
110 000 рубаља, што чини око 270 000 перпера.
Иако 1909. године није удовољено захтјеву црногорске владе о повећању
субвенција за црногорску војску, ствар се није тиме завршила. Црна Гора је и даље
инсистирала на томе, па је 1910. године и дошло до повећања војне субвенције. Крајем
1910. године склопљена је војна конвенција између Црне Горе и Русије. Посебним
актом, који је претстављао саставни дио конвенције, регулисано је питање руске
помоћи и снабдијевање црногорске војске. Овим актом руска субвенција за
црногорску војску повећана је од 1. јануара 1911. године од 331 000 на 600 000 рубаља
(у акту се наводи до 600 000).
Тако је од 1911. године субвенција за војску готово удвостручена. Сада је она
износила око милион и пô перпера, што је значило много за ондашње финансијске
прилике Црне Горе. Остале помоћи нијесу повећане; оне су остале на истом нивоу као
што су биле раније. Тако је пред Балкански рат руска годишња субвенција Црној Гори
износила 859 000 рубаља; војсци 600 000, црногорској влади 128 062 (од тога је 80 000
ишло на отплату зајма Државној банци у Петрограду), краљу Николи 80 000 књазу
Данилу 30 000, Цетињској богословији 8 000 и Дјевојачком институту 12 938 рубаља.
Уз то је од руског Друштва Црвеног крста слато болници Данила I на Цетињу 2 500
рубаља, а државна благајна Русије отплаћивала је и зајам петроградској банци, из
1900. у износу од 60 000 рубаља. На тај начин укупно годишње давање Русије Црној
Гори износило је пред Балкански рат 921 500 рубаља. Од тога је 140 000 рубаља ишло
на отплату зајмова, а примано је 781 500 рубаља.
Црна Гора је, значи, годину и пô пред Балкански рат примала помоћ од Русије
близу два милиона перпера, од чега је отпадало на војску преко милион и пô перпера.
Како је било и колико је износила помоћ у току и послије Балканског рата нијесам
могао утврдити, јер недостају подаци. Према постојећем материјалу може се
претпоставити да субвенција није повећана, сем ако није непосредно пред Први
свјетски рат, када су вршени преговори да Русија учествује у наоружању црногорске
војске са пет и пô милиона перпера. Војном конвенцијом 1910. године Русија је била
примила обавезу да испоручи одређену количину оружја. Али оружје није у
потпуности било испоручено ни у току рата ни до краја 1913. године. Најзначајнија
192
помоћ била је када је Русија почетком 1913. године упутила у Црну Гору, као царев
поклон, око десет милиона килограма жита и брашна, што је много помогло ратом
исцрпљеном народу.
Из наведеног материјала се види како се кретала руска новчана помоћ Црној
Гори. О томе др Мирчета Ђуровић пише : ''Ограничио сам се на редовну новчану
субвенцију, јер је она највише утицала на црногорске финансије. Повремено и
материјална помоћ била је такође значајна. Али, то је питање које треба посебно
разматрати и које излази из оквира овога рада. За наше посматрање од посебног је
интереса помоћ која је имала трајнији карактер, па је о томе углавном и било
највише ријечи.''
Руска субвенција Црној Гори значајнију улогу у финансијском систему Црне
Горе добија тек од времена Петра II, тачније од 1837. године, откада је помоћ повећана
и углавном била редовна. Руска помоћ је била важна у процесу стварања државе и
организације државног апарата. У то вријеме била су прилично оскудна финансијска
средства земље, па је субвенција представљала важан финансијски извор и један од
одлучујућих фактора у финансијском систему Црне Горе.
Међутим, послије Берлинског конгреса ситуација се умногоме измијенила.
Унутрашњи финансијски приходи Црне Горе су знатно увећани, па је субвенција
релативно била мање важан финансијски извор државе. Она је представљала само
незнатан дио укупних финансијских прихода Црне Горе. Смањењем примања од
Русије 1889. године ради отплате милионског зајма у Петрограду, када је субвенција
црногорској влади сведена на 20 000 рубаља, још више је смањена улога субвенције.
Управо. Руска субвенција постаје значајнији фактор у црногорским финансијама тек
почетком 20. вијека (од 1902.), када је Русија повећала своје давање на 560 000 рубаља,
а када је Црна Гора чисто примала 420 000 рубаља, односно нешто више од милион
круна. То је у 1903. години било једнако пловини, а 1907. години трећина буџетских
прихода Црне Горе. У 1911. години примање из Русије је износило око два милиона
перпера, што је било једнако половини укупних буџетских прихода у тој години.
Али, за посматрање улоге руске субвенције у финансијском систему Црне
Горе треба обратити пажњу на њену структуру. Почетком 20. вијека око двије трећине
руске помоћи било је намијењено одржавању црногорске војске. Новац намијењен
војсци није улазио у буџет Црне Горе, што је у једној клаузули конвенције из 1910.
године, на захтјев Русије, посебно наглашено. Црногорска влада је имала обавезу да
одржава редовну војску, па се читав износ морао искључиво трошити на војне
потгребе, о чему су Руси строго водили рачуна. На тај начин била је ограничена улога
руске помоћи у црногорским финансијама. Она је највећим дијелом трошена у војне
сврхе; оно што је ишло на друге потребе било је много мање – свега једна четвртина
укупних примања субвенције. Руска субвенција је била једнострана. Због тога
субвенција није могла битније утицати на финансије Црне Горе. Истина, захваљујући
руској субвенцији државни буџет је био растерећен издатака на војску и то је било
велико олакшање за црногорске финансије. Али, таква намјена ограничавала је улогу
руске помоћи у финансијском систему Црне Горе, чинила је једностраном и крајње
непродуктивном.
Уза све то руска субвенција није остала без посљедица и у другом погледу.
Онаква структура и намјена субвенције произилазила је из одређених политичких
тенденција ондашње Русије. Прије свега, Русија је давала помоћ да би могла остварити
свој уплив у Црној Гори, да би Црну Гору могла везати за себе и користити је за своје
193
политичке и војне планове. На тој линији је и даван највећио дио помоћи за
црногорску војску, која је требало да одигра одређену улогу у склопу општих планова
руске политике, што је много пута наглашено у појединим инструкцијама руског
генералштаба. А ако је црногорска влада учинила макар и најмањи покрет који није
конвенирао Русији услиједила је пријет-ња о укидању помоћи што није била ријекта
појава, нарочито почетком 20. вијека.
Таква политика Русије скучавала је слободну активност Црне Горе и често
везала руке црногорској влади у њеној дјелатности и на унутрашњем и на спољном
плану. У том смислу руска помоћ је представљала политички терет; она је била
препрека слободне политичке активности Црне Горе.
Теденције руске политике у односу на Црну Гору јасно су дошле до изражаја
приликом закључења војне конвенције 1910. године. Овим уговором црногорска
војска је једноставно потчињена руском генералштабу, одузето јој је право самосталне
акције, а њено дејство оријентисано искључиво према руским плановима. Црногорска
војска као да није постојала за Црну Гору. Конвенција је јасно указала на с врху руске
помоћи и на претензије Русије у односу на Црну Гору. Она је афирмисала
дугогодишњу руску политику према Црној гори и на веома драстичан начин испољила
позадину те политике.
Колико је тешко падало Црној Гори руска помоћ и колико су се краљ Никола
и црногорска влада морали борити против руских тенденција, најбоље говори писмо
краља Николе руском посланику на Цетињу, Арсењеву. Руска влада је преко свог
посланика крајем 1910. захтијевала од Црне Горе да одмах откаже гостопримство
емигрантима из Албаније, пријетећи да ће јој, иначе, укинути субвенцију. То је веома
увриједило краља Николу па је руском посланику упутио протестно писмо, жалећи се
на поступке руске владе и њене претензије да путем субвенције загосподари Црном
Гором и њеном политиком. Ево неколико мјеста из тог писма:
''Запријетили сте с укидањем субвенције руске Црној Гори, ако се ова превари
да се не повинује вољи Русије. Исповиједам Вам да не могу успјети да схватим значај
те пријетње. Да ли веледушна помоћ једне велике славјанске државе, богате и
напредне, коју даје једној малој држави исте расе и исте вјере, која потребује ту
помоћ може без разлога бити укинута? Је ли то по условности судбе? Или је то глас
господара, који изгледа да виче најамнику: ''Изврши моје наредбе, или нећеш пара''.
Не, господине министре, крв се црногорска не продаје, и забиљежите ово што ћу Вам
рећи. Нека Русија прекине помоћ давати Црној Гори или не прекине, ова ће јој једнако
остати вјерна и одана, јер чувства која је с њоме вежу и вјековна предања, то су оне
најчвршће везе – везе расе и вјере а не паре. Чувајте Ваше новце за кукавице, ако ћете,
који су готови да продају њихове душе и деснице. Давно су Црногорци доказали, чини
ми се, да не припадају тој раси јадника. Чинећи планирати над нама пријетњу на
укидање субвенције, Ваш министар спољних послова мислио је можда да се адресира
чељадима која се купују. Преварио се''. Краљ Никола завршава писмо следећим
ријечима: ''Куку ти Црна Горо, куку и мени истоме, ако смо дошли дотле да се метне
под цијену рубља наша стара вјерност и оданост Русији''.
Војна конвенција из 1910. и ово књажево писмо јасно одређују карактер и
суштину руске помоћи Црној Гори. Они говоре о томе какав је притисак Црна Гора
морала због руске субвенције трпјети и како је то имало негативних посљедица на
њену политику, како се морала борити и одупирати утицају и плановима царистичке
Русије. Све је то дошло до изражаја у овим документима, који су јасно изнијели на
194
површину дугогодишњу политику Русије према Црној гори и открили њене
претензије. Овим је непосредно изражено све оно што је та политика у себи још
отпочетка носила.
У својој дугој историји Црна Гора је била увијек захвална Русији за помоћ.
Никада Црна Гора није припадала неком војно-политичком савезу који је био
непријетељски расположен према Русији. У контексту овога посебно је интересантна
компетентна изјава предсједника Русије Владимира Владимировича Путина: ''Мале
земље у НАТО нико не пита за мишљење, него се доносе одлуке које су по жељи
моћних чланица. Евентуална одлука о размјештању ракета на територије
новопримљених земаља у НАТО била би пријетња за безбедност Русије и она би била
приморана да предузме војне мјере како би отклонила ту војну пријетњу. Не против
земље на чијој су територији ракете, него против ракета'' . Каква би историјска
срамота била да заратимо са Русијом! Не би било Црне Горе без помоћи братске
Русије. Па зар да са Русијом - заратимо! Мало ли нам је све муке, па нам је потребан
и овакав ризик?
Морамо овдје навести и последње ријечи Mитрополита Петра I Петровића
његовом насљеднику Петру II Петровићу Његошу су биле ''моли се Богу и држ` се
Русије''. Занимљиво је подсјетити и на аманет Светог Петра Цетињског, који је на
самртном часу бацио анатему на све који не вјерују у његове последње ријечи и
препоруке и на онога који ''не би све тако послушао''. ''Ако би се ко нашао у народу
нашему да не пријми ове моје потоње ријечи и препоруке за истините, или ако не би
све тако послушао како ова књига изговара, него би какву смутњу и раздор међу
народом усудио се чинити словом или дјелом, тога свакојега, ко би гођ он био, мирскиј
или духовниј, ја на самертниј час мој вјечноме проклетству и анатеми предајем, како
њега тако и његов род и пород, да му се и траг и дом ископа и утре! Исто тако да
Бог дâ и ономе, кои би вас од вјерности к благочестивој и Христољубивој Русии
отлучити поискао и свакојему ако би се кои из вас Церногорацах и Берђанах нашао
да помисли отступити од покровитељства и нâда на једнородну и јединовјерну нама
Русију, да Бог да јакиј те од њега живога месо одпадало и свако добро временито и
вјечно отступило! Свијема, пак, добријема, вјернијема и кои гођ ово моје потоње
писмо послушају и саверше да буде најусердније моје отеческо и Архијерејско
благословеније от рода в род родов и во вјеки вјеков! Амин.''
Да ли ће ова клетва и анатема сустићи прекршиоца - остаје да се види?
Међутим, након отцјепљења од Србије и признања лажне државе ''Косово'' званична
Црна Гора је починила још једну историјску издају: увела је санкције братској Русији.
Црна Гора је заједно са Албанијом, Андором, Луксембургом, Исландом и
Молдавијом, све у складу са Споразумом о стабилизацији и придруживању, усвојила
европске санкције према Русији, које укључују забрану путовања и замрзавање рачунâ
низу руских и кримских функционера. Овим актом вјековно пријатељство и братство
између Црне Горе и Русије трпи највеће искушење у историји, а евроатлантска Црна
Гора заборавља да ју је Русија помагала двеста година односно од 1711. до 1916.
године. То најбоље потврђује књига ''Црногорске финансије'' др Мирчете Ђуровића,
гдје је аутор описао како је Русија и војно и финансијски 200 година помагала Црну
Гору, закључивши ''да није било руске помоћи не би било ни Црне Горе''.
Руска ЦАРИЦА ЈЕЛИСАВЕТА I упутила је, 8.маја 1754.г. грамату
"благородној и часној господи СРПСКЕ земље у Македонији, Скендерији, Црној Гори
и Приморју, губернатора, војводама, кнежевима и капетанима монтенегринскога
195
народа ..." (Политички и културни односи са југословенским земљама у XVIII в.,
Москва, 1984, стр.199).
Руска ЦАРИЦА КАТАРИНА се обраћа 1766, "племенитој и часној господи
СРПСКИХ земаља у Македонији, Албанији, Црној Гори и приморским странама ..."
(Ј.Ренах, Срнија и Црна Гора, Париз, 1876)
У писму ГРОФА ДЕ КАТАНЕА о Шћепану Малом, датираном, 6. јануара
1769, у Венецији, стоји:
"... Он (Шћепан Мали) је веома знао да том народу више одговара слобода него
потчињеност. Осим тога када се отпор могао пружати било коме са одважним,
поносним и тврдоглавим духом, увек жељним да оживи СТАРУ СРБСКУ
ЦАРЕВИНУ... Народ који је познат у свету, али који од најлошијег човјека може
направити краља ... " (Оригинал на француском језику налази се у централном
државном архиву старих докумената, Москва, ф.149, ех.-78,1.105-114). (Са овим би се
сложио и у примеру мафијаша Ђукановића, мада га бегом чине Албанци, "Хрвати",
"Бошњаци" и "Црногорци" са неким Брђанима, приморцима, Бокељима ...)
У пројекту грамате (одговора) руског ЦАРА ПАВЛА, од 30. априла 1798, у
вези са поздравом црногорских и брдских главара, каже се:
"...Благородној и часној господи гувернадурима, војводама, кнежевима,
сердарима црногорске и брдске словеноСРПСКЕ области, а такође и другим духовним
и световним службеницима, наша царска милост и воља. Добили смо ваше писмо
упућено нама, с поздравима од цијеле црногорске и брдско словеноСРПСКЕ
заједнице, поводом мог крунисања и устоличавању на прародитељски царски
престо..." (Архив спољних послова Русије, Односи Русије са Црном Гором, д.29,1.117-
118).
Руски историчар, ПАВЛЕ РОВИНСКИ, пише у свом делу "Црна Гора у
прошлости и садашњости" (1897), уз остало:
"... До десетог стољећа...било је окончано насељавање тог краја (Зета)
СРПСКИМ ПЛЕМЕНИМА. У њих је отпочео политички живот који се у XI веку
толико био развио да је дао потстрек ОБЈЕДИЊАВАЊУ СРПСКОГА НАРОДА У
ЈЕДНУ ВЕЛИКУ ДРЖАВУ..."
Ровински назива дотадашње НАСЕЉАВАЊЕ СРБА У ЗЕТИ "ПРВИМ
таласом". "Други талас" сачињавају досељавања "изазвана падом Српског Царства и
највише су се одиграла у другој половини XV века, када је изгубила самосталност
Босна и Херцеговина и Зета остала јединственим убјежиштем слободног
СРПСТВА..."
"Уопште, састав становништва Црне Горе своди се на овај главни тип: то су
СРБИ јужног говора, који спада у херцеговачко наречје".
Ровински је, уз остало, забиљежио, путујући по Црној Гори, бројне чињенице
о КУЛТУ СВЕТОГ САВЕ: светитељев име носе многи локалитети, постоје многе
легенде о чудотворствима и мудростима Светог Саве. Црногорци су многе природне
појаве и своје умијеће везали за Светог Саву.
"Многе скаске, које се препричавају у Србији или Босни" - пише Ровински -
"препричавају се и у Црној Гори; то се исто односи и на ... пословице и пјесме. У Црној
Гори се пјева о Цару Душану, о Марку Краљевићу, о котарским сердарима, о војевању
Карађорђа, о Ђорђу Кастриоту (Ровински тврди да Скендер-бег "има исти значај за
арбанашки и српски народ" па га и пјесма српска опева заједно са српским јунацима,
и шта више држи га за Србина)... То се исто може рећи и за лирске...пјесме".
196
 Рус С. БОГОЈАВЉЕНСКИ, ПРОФЕСОР ИСТОРИЈЕ, пише, поред
осталог, у чланку, "Из РУСКО-СРПСКИХ односа у време ПЕТРА I", ("Питања
историје", 1946., Москва):
"... На крају XVII и почетком XVIII века, СРБИ су били раздељени у три групе:
1. Србија, Босна и Херцеговина - налазиле су се под турском влашћу
2. СРБИ - који су живјели у тешко доступним планинама ЦРНЕ ГОРЕ, с муком су
бранили своју независност од са три стране опкољавајућих Турака, а на западу од
Венецијанаца који су успијели освојити значајан део Балкана на Побрежју Јадранског
мора.
3. Срби, који су живјели у Мађарској. Те три групе су живјеле посебним животом, но
чували су своју ЈЕДИНСТВЕНОСТ У ЈЕЗИКУ, КУЛТУРИ И РЕЛИГИЈИ..."
Аутор каже да се путовањем митрополита Данила Петровића Његоша у
Русију, "засновало савезништво Руса и СРБА у рату против Турака."
У Историји Југославије, коју је издала Академија наука СССР у Москви 1963,
уз остало, каже се:
"У XI веку центар борбе за политичку независност СРПСКИХ ЗЕМАЉА и
њихово државно обједињавање преместило се из унутрашњих рејона Србије на
југозапад, у СРБИМА насељеним ПРИМОРСКЕ ОБЛАСТИ - Дукљу (Зета, Црна
Гора), Травунију и Захумље (сада Херцеговина и дио Црне Горе)... ДУКЉА (која се у
XI-XII веку стала називати Зетом), и прикључена њој са сјеверозапада Травунија и
Захумље у IX и X веку, једно време налазила се под влашћу жупана Рашке... "Говори
се и о СРПСКОМ КРАЉУ МИХАИЛУ ВОЈИСАВЉЕВИЋУ који је добио краљевску
титулу од римског папе. Каже се да је у XI веку"у СРПСКИМ ЗЕМЉАМА била
оформљена, у значајној мери, феудална класа".
За време Бодина, Дукљанске ДРЖАВА је укључивала у свој састав СВЕ
СРПСКЕ ЗЕМЉЕ: Зету, Рашку, Травунију, Захумље И БОСНУ."
"Крајем XI века, када је Дукљанска држава стала слабити, центром борбе
СРБА за државну независност поново је постала Рашка. Рашки велики жупан је
раширио своју власт на Зету и друге СРПСКИ ЗЕМЉЕ..."
О периоду после Косовског боја, у књизи су, уз остало, каже: "... У јужном
делу СРПСКИХ ЗЕМАЉА, посебно у зетском ПРИМОРЈУ, већина феудалаца
оријентисала се на Венецију у борби с Турцима." Његош и његов "Горски вијенац",
представљају, по ауторима књиге, врхунац епохе романтизма у "тадашњој СРПСКОЈ
ЛИТЕРАТУРИ".
За књаза Николу се каже, да је "ступивши на престо после убиства Данила
сматрао... да је црногорска династија Петровић Његош дужна да изврши историјску
мисију ОСЛОБОЂЕЊА И УЈЕДИЊЕЊА СРПСКИХ ЗЕМАЉА".
У књизи се говори о активностима Црне Горе, тј. Књаза Николе, у раду
УЈЕДИЊЕНЕ ОМЛАДИНЕ СРПСКЕ. Тако је, 1869, НА ЦЕТИЊУ ФОРМИРАН
КОМИТЕТ УЈЕДИЊЕНЕ ОМЛАДИНЕ СРПСКЕ, аа Цетињу је основана ''Дружина за
уједињење и ослобођење СРПСКИХ НАРОДА".
У СССР-у је, дакле, и после Другог светског рата - поштована историјска
истина о Црној Гори, као СРПСКОЈ ЗЕМЉИ, и о ЦРНОГОРЦИМА, КАО СРБИМА,
док је у ФНРЈ - СФРЈ, од 1946, Титовом одлуком фалсификована историја Црне Горе
и Црногораца - што је било у служби великохрватског програма смањења броја Срба,
по сваку цену.

197
 2. МЕЂУСОБНИ ОДНОСИ РУСИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ КРОЗ ВЈЕКОВЕ

О почетку политичких веза између Црне Горе и Русије,како пише књижевник

Влајко Ћулафић, наша историографија датира 1711. годином, када је, 3. марта,
руски цар Петар Велики издао Грамату којом је позвао све хришћане на оружје
против Турака, а она је, умножена, стигла и овдје, у Ђурђеве Ступове и Шудикову,
као и у руке народних главара, изазвала велико одушевљење и дигла Србе на устанак,
те су напали и разорили турске градове Плав и Гусиње и разбили турску војску која
је била кренула из Босне ка Пруту, главном руско-турском ратишту у рату који је
Турска била започела против Русије крајем 1710. године.
Али, не може бити да наших међусобних веза није било и у оних неколико вјекова
прије 18. Јер, просто, да их није било, да Русија, овдје, није одувијек сматрана нашом
прадомовином а Руси нашом браћом, не би ни Грамата цара Петра наишла на пријем
на какав је наишла, нити би покорени српски живаљ дизао устанак на позив руског
цара без дубоко укоријењене свијести о томе и вјере у снагу руског народа, чије је
Царство веће од сваког царства на свијету, како је говорио Владика Данило. Не би,
рецимо и то, ни Шћепан Мали, као незнанац и извањац, седам година владао Црном
Гором, да се није казивао избјеглим руским царем Петром III.
Прича о нашим политичким везама, које су, од тих првих година 18. вијека до
ових дана, имале своје успоне и падове, свијетле стране али и тамне мрље, одвела би
нас предалеко, те је, цијеним, умјесније и примјереније овом чину, да се присјетимо
бар неких Руса који су животом и радом били везани и за овај крај, за област
Васојевића, а, потом, и оних који су одавде а који су били везани за Русију, руски народ,
његову историју и културу, што би могло бити нека врста скице за слику бар дјелића
цјелине наших међусобних односа.
Политичке и привредне везе међу државама, најчешће, нијесу мјерило осјећања
међу народима који у њима живе, а ту истину треба имати у виду и данас, и знати
да се у нашим душама, с обје стране, ништа није промијенило већ вјековима, и да ће
љубав међу нама, Србима и Русима, трајати док и ми будемо трајали, па било шта
да се збива у политичким односима наших земаља.
Црногорци који су у доба Шћепана Малог отишли у Русију, уживали су
статус донских козака
Митрополит Василије је 1750 – тих година тражио од Русије сагласност да
пресели цјелокупни црногорски живаљ у Русију, али то нијесу дозволиле руске
власти…
О миграцијама Црногораца у XIX вијеку др Ђорђије Ђоко Д. Пејовић написао
је докторску дисертацију, у којој је, између осталог, обрадио њихово насељавање у
Русији.
Ускоро послије првих црногорско-руских контаката (1711) и напада
Ћуприлићевог на Црну Гору, 1714, митрополит Данило Петровић – Његош се
обратио руској влади да пружи помоћ пострадалом црногорском народу.
На тај захтјев руска влада се одазвала почетком 1715. године и издала
указ да ће свима који буду ступили у руску војну службу дати, према чину, земљу
у азовској и кијевској губернији.
Овом приликом није, међутим, дошло до сеобе, јер црногорски главари нијесу
могли оставити народ на милост судбини. Касније је руска влада, послије 1750,
настојала да и Црногорце врбује ради насељавања јужних крајева Русије.
198
 У љето 1752. руски капетан Стеван Петровић ишао је преко Осијека у Црну
Гору “да спроведе један транспорт Црногораца за Русију”. Сметње у пресељењу
Црногораца правиле су, међутим, млетачке и аустријске власти, примјењујући
репресивне мјере у циљу паралисања ових миграторних кретања.
Стога је митрополит Василије Петровић молио руски Сенат да интервенише
код аустријских власти да дају сагласност црногорским породицама да се преко
њихове територије преселе у Русију. Иако је црно-горски митрополит био свјестан да
ће сељењем, поготову млађих људи, слабити одбрамбена моћ Црне Горе, и даље је
правио планове за, штавише, масовније колонизовање становништва из сиромашне и
одасвуд “притуснуте” спољним непријатељима Црне Горе.
За релативно кратко вријеме владици Василију уз помоћ главара пошло
је за руком да за одлазак у Русију придобије око 500 за оружје способних људи,
мада су настојали да број пријављених добровољаца буде још толики.
Митрополит Василије је 1750 – тих година тражио од Русије сагласност да
пресели цјелокупни црногорски живаљ у Русију, али то нијесу дозволиле руске
власти. Одобрен је прелазак само за око стотињак породица преко Славоније и
Баната. Требало је доста напора, уз помоћ руских представника, Пучкова и др, да се
организује превоз исељеника. За превоз из Будве до Ријеке или Трста бродовласници
су им тражили знатније новчане износе за трансфер него обичним путницима. Уз то,
Млечани су подмићивали утицајне појединце у циљу ометања исељеничких
групација. Од 1756. до 1759. године Црногорци су ишли у Русију у пет група, преко
Кијева у Оренбург и Москву. У првој групи је било 86 људи и жена и 13 – оро
малољетне дјеце (свега 99 лица); у другој 105 људи и жена и 56 – оро дјеце (укупно
161); у трећој 152 и 10 – оро дјеце (162); у четвртој 432 одраслих у 510 – оро дјеце
(942) и у петој 45 одраслих и 90 малољетних (135). Тако је за непуне четири године
пресељено 1499 лица. Руска влада је за њихово пресељење дала 42168 рубаља. Од
707 одраслих Црногораца, по својој жељи, 688 је распоређено у Нову Сербију, а
17 у Славеносербију. (За вријеме пресељавања 36 лица је умрло.)
Због малог броја досељених Црногораца способних за оружје, није се
могао организовати засебни црногорски пук, већ је досељене требало
прикључити јединицама раније досељених Срба и Хрвата из Аустрије, због чега
је код већине завладало незадовољство па су одбили да положе заклетву и да
приме руско држављанство. Тридестак се 1759. вратило преко Љубљане у Црну
Гору. Од других је са досељеницима из Србије 1760. године основан
“новомиргородски гарнизон”. Тако се завршила прва сеоба Црногораца у Русију у
вријеме Василија Петровића – Његоша.
Касније, за владавине Шћепана Малог, нема помена да је било групних
исељавања Црногораца у Русију. Било је само индивидуалних. Појединци су ступали
у руску службу, од којих су неки стицали грофовске титуле и велика имања у
Харковском округу. Према подацима др Бранка Павићевића, тада су досељеници из
Црне Горе били привилеговани – имали су статус донских козака.
Крајем 18. вијека јаки турски напади на Црну Гору (Махмут – пашин поход
1785) изазвали су страховито тешко стање, а уз то завладале су и гладне године.
Посебно су тешке прилике биле у земљи 1786 – 87. године. Око 200 требјешких
породица, послије неуспјелог напада на Никшић (Оногошт), остало је без крова над
главом, ''на ништа, без ништа'', изложено турским одмаздама. Привремено су били

199
склоњени прво у Доњој, а потом у Горњој Морачи, живећи под врло тешким
материјалним условима и стално ратујући са Турцима.
Руси су почетком 19. вијека имали идеју да се Црногорци колективно
населе у Бесарабији
Црногорске миграције, од Русије до Америке, саставни су дио усуда који
вјековима искушава црногорско национално биће; али, гдје год су ишли,
Црногорци су постајали заслужни грађани и заузимали истакнуте положаје;
Душан Мартиновић у својој студији, коју је објавио подгорички ЦИД, пише о
Црногорцима који су се у Русији успињали до највиших војних врхова Преписка о
пресељењу Требјешана у Русију (владика Петар Први, морачки главар Мина
Лазаревић и др) трајала је деценију и по, од 1788. до 1804. године. До исељења
Требјешана дошло је тек октобра 1804.
Те године су мигрирале само 22 породице, са преко 100 чланова, и
населиле се 1805. године у Тираспољском срезу. Свака породица је добила по 150
десјатина земље и по 150 рубаља помоћи. Према неким подацима, средином 1805.
године руским бродом је пошла још једна група од 50 породица, са око 250 чланова.
Господар Црне Горе митрополит Петар Први је у освит XИX стољећа имао више
контаката са званичницима Русије, истичући потребу за пресељењем већег броја
црногорских породица у ту земљу. Штавише, мислио је да би ваљало преселити цио
народ у ''једнородну'' о чему је 1813. писао руском цару. Та његова замисао, ипак, није
била реална.
С руске стране, постојала је реалнија идеја: да се ''20000 до 25000 црногорских
породица, вриједних земљорадника и сточара и добрих ратника, привржених Русији''
насели у Бесарабији, добијеној Букурешким мировним уговором, и на ареалу између
Дњепра, Ситохе и Буга. И ова замисао остала је само пука идеја.
Средином 1815. године 20 црногорских породица, по утврђеној маршрути,
отпутовало је бродом из Котора за Крим, а затим 16 породица са 90 чланова
једним енглеским бродом преко Цариграда за Одесу. Ускоро је Петар Први
отправио у Русију и 85 лица из Хумаца поред Цетиња. Крајем априла и током
маја 1817. године три лађе (грчко – руска, аустријска и енглеска) превезле су
црногорске исељенике из Котора до Црног мора. На првој лађи укрцана су 303,
на другој 200 и на трећој 835 лица. Према истраживањима др Ђока Пејовића, на
једној лађи отпутовала су свега 192 (Бјелица 21, Цетињана 131 и Његуша 30), и то 94
мушкарца и 98 односно 88 жена, а на другој 340 (из Његуша 24, Цетиња 14, Бјелица
123, Цуца 20 и Ћеклића 159, или 188 м. и 152 ж) Тада су у Русију кренули сви
Доњокрајци искрај Цетиња, осим 8 породица. Поред ових, пошла је и једна породица
за коју је требало да Петар Први плати трошкове превоза. Путовање до Цариграда
трајало је два пуна мјесеца, без елементарних услова. Умјесто хљеба путници су јели
пшеницу у зрну; на броду је владала епидемија тифуса и др, од које су страдала 24
лица, највише старци и дјеца, и након што су умирали бацани су у море. Из Цариграда
су сви мигранти враћени јер, наводно, нијесу имали уредну пасошку документацију.
Тако су повратници ''зли и гори'', послије дугог ломатања по Средоземљу, враћени у
матичну луку, одакле су пошли.
Повратници су прије одласка на неизвјесни пут били распродали сав свој
сиромашни иметак – куће и имања, па су по повратку од сусједа и повјерилаца
тражили да им врате имања која су им продали за багателне цијене, због чега је
долазило до свађа и погоршавања ионако у сваком погледу тешке
200
ситуације… Такав је био епилог ове колонистичке црногорске струје у Русију, пуне
драматичних и језивих збивања са трагичним консеквенцама. Ова неуспјела сеоба
имала је и бројне друге посљедице и разочарења. (За миграцију у Русију је било још
спремно око 1000 лица из Цуца и Бјелица; ови су чекали да се претходна група тамо
насели, па да и они крену у ''обећану'' земљу). И наредних година, до поткрај живота,
чинио је покушаје владика Петар Први да један дио становнштва Црне Горе пресели
у Русију. Обраћао се руском императору и другим руским великодостојницима и
моћницима да изађу у сусрет насушним потребама пресељења црногорских породица.
Ипак, његови су апели остали узалудни.
Петар Други Петровић – Његош ишао је стопама свог великог
претходника. И он је био принуђен да се обраћа Русији, с молбом да омогући
насељење већег броја Црногораца на својој територији. Почетком 1836. године
Његош је послао руској влади меморандум о тешком стању у коме се Црна Гора
налази, истичући да 10000 становника Катунске нахије не може опстати и
сачувати биолошку супстанцу.
Неки земаљски главари су предлагали Његошу “да бар пола гладног
становништва Катунске нахије пресели у Русију или неку другу земљу, да би се она
друга половина прехранила, док су се други томе супротстављали, плашећи се да би
исељењем оволиког броја људи, одбрана Црне Горе од честих турских напада била
знатно ослабљена. У изузетно тешкој ситуацији – материјалној, унутрашње – и
спољнополитичкој – изгледало је да једино исељавањем становништва Црна Гора
може скапулати.
Његош је нудио Москви да проблем кавкаске границе ријеши насељавањем
Црногораца.
Русија није имала довољно разумијевања за овај егзистенцијални проблем
црногорски. По свему судећи, Црногорци су и овога пута били потребнији Русији у
Црној Гори него у њој самој.
Године 1841. из Котора је било јављено у Задар да се у Црној Гори врше
припреме за исељење у Русију до 1000 породица на Кавказ. Одиста, Његош је настојао
да своју замисао “о пресељењу неколико хиљада житеља” из Црне Горе оствари и
1844. године, па је тим поводом ишао у Беч. Али, до тога није дошло. У другој
половини 1846. Његош је слао једног свог делегата у Одесу и Владикавказ, књазу
Воронцову, да му изложи потребу за насељењем већег броја породица из Црне Горе
дуж границе према кавкаским племенима која су у то вријеме задавала велику бригу
Руској царској војсци. До већих сеоба црногорских породица ни овом приликом није
дошло. Ових година могло је, међутим, доћи до одласка појединаца у Русију,
благодарећи и залагању њихових сродника који су већ успјели да тамо стекну статус
иностраних дворјана и да на тај начин поправе свој материјални положај (у Херсону
и другдје). Тако су се неколика Његошева покушаја, предузета у крајњој нужди, да
већем броју породица обезб-иједи сношљивији живот, макар и у граничним
подручјима Русије, завршила неуспјехом, слично покушајима његовог претходника.
У току краткотрајне владавине књаза Данила Првог било је само неколико покушаја
усељавања Црногораца у Русију. Први покушај се десио послије првог Омер
пашиног напада на Црну Гору 1852 – 53. године, који је становништву нанио
огромне материјалне штете. Руски делегат Коваљевски, посредник за обуставу
непријатељстава, највише настрадалим породицама понудио је да се преселе у Русију,
али се на овај његов позив нико није одазвао. Јануара 1860. руски император је
201
потписао одлуку Комитета четворице министара (унутрашњих и спољних
послова, финансија и државних имања) о могућностима насељења до 100
црногорских породица, које су претходно биле изразиле жељу да се преселе у
Русију и које су биле вољне да приме руско држављанство. Било је планирано да
се досељеницима даде по 8 десјатина земље по мушкој глави и то у једном срезу, ради
лакшег управљања.
Прописано је било да се досељеници ослободе војних обавеза за шест година
а плаћања пореза, натуралних и новчаних дажбина за осам година. Требало је да свака
породица добије по 35 рубаља и да државна благајна снесе и њихове путне трошкове
приликом досељења, као и да их снабдије земљорадничким алаткама, запрежном
стоком, сјеменом, намирницама и осталим што је потребно за домаћинство. Да ли је
реализована поменута одлука највиших руских власти – није научно утврђено! У
другој половини 1860. дато је одобрење Марку Божовићу из Његуша и Саву и Николи
Мартиновићу из Бајица, да се могу населити с породицама у Јужној Русији, под
условима који су били дати у закључку четворице министара. Непосредно по њиховом
одласку, у Русију су се преселиле још двије породице са 17 чланова.
За будуће досељенике из Црне Горе одређене су Херсонска, Јекатаринославска и
Тавричка губернија и јужна страна Кримског полуострва. Допуштало се да
досељеници могу долазити и у мањем броју, а не искључиво у групама од 25 – 30
породица, како је то било раније прописано. Потреба за пресељавањем већег броја
породица у Русију била је још већа наредне 1861. године. Због велике глади у Црној
Гори неколико стотина породица изразило је жељу да се пресели у Русију. Од
црногорског књаза тражен је списак породица са подацима о броју чланова, полној
структури и др. Већ 21. августа, 50 породица имало је књажеву дозволу за одлазак у
Русију.
Према подацима др Ђока Пејовића, било је из Цуца 6 породица, од којих 3 са
31 чланом (само 13 способних за рад); из Чева 5, од којих једна са 11 чланова (само 5
способних за рад), а друга са 8 чланова (3 способна за рад), свега 11 породица са 50
чланова (мушких 29 и женских 21, млађих од 10 година 14, способних за рад 21); из
Роваца 5 породица, од којих 2 са 19 чланова (11 м, 8 ж, испод 10 година 6, за рад
способних 6); из Црмнице – 9; из Ријечке нахије – 3, итд.
Занимљиво је навести да је читаво становништво Пипера изразило спремност
да напушти своја вјековна огњишта и да се пресели у Русију, што црногорски суверен
није допустио из одбрамбених разлога. Ни овом приликом није дошло до већег
пресељења. Вођена је званична преписка наредних година; ишле су и неке делегације,
али конкретног рјешења није било.
Црногорци су почетком 20. вијека масовно радили као печалбари – од
Крима до Сибира. Други Омер пашин напад на Црну Гору омео је сваки даљи рад
око пресељавања породица у Русију. Тек идуће године новоросијски и бесарабијски
генералгубернатори одобрили су насељавање у рату страдалог становиштва.
И поред привлачних услова није се одазвао већи број породица из Црне Горе;
спомињу се неколико Мартиновића, неки Кусовац и један Влаховић из Роваца; затим
Анто Даковић, Филип Ђурашковић, Стефан и Илија Божовић, Раде Радоњић из
Његуша, три Почека из Доњег Краја. Сем ових, било је породица из пограничних
крајева црногорских: Побора, Грбља, Боке, Кривошија, Херцеговине и др. Према
пасошкој књизи за године 1866– 1878. утврђено је да је у Русију пошло 76 лица (28

202
Катуњана, од којих само 2 с породицама, 20 Граховљана, 8 Цеклињана, од којих 1 с
породицом и др).
Непосредно послије ''Вељег рата'' (1876 – 1878), иако је Црна Гора на
Берлинском конгресу (1878) стекла независност и двоструко повећала своју
територију, више породица из Црне горе је настојало да добије земљу у Русији и
насели је, позивајући се на заслуге стечену у борби против Турака.
Тако је, на примјер, неколико породица Мартиновића, из Бајица, и 17
породица Ивановића, из Доњег Краја (са 46 мушких глава), тражило по 50 десјатина
земље. Поред ових, ишле су и друге угледне породице које су се могле позвати на
своје племићко поријекло (Ђурашковићи, Даковићи, Церовићи, Војводићи и др.).
Ове породице су тражиле да их населе на југу Русије (Берђански срез Тавричке
губерније, у Херсонској, Јекатаринославској и Бесарабијској губернији, на Кавказу,
Кубану и др), гдје су се раније населили њихови рођаци и племеници. Па, ипак, за
неколико година послије ослободилачких црногорских ратова број исељеника није
прелазио 30.
Чињен је покушај да се оснује црногорска колонија и тако се трајније ријеши
питање црногорских досељеника. Но, у томе се није успјело, јер су постојали све мањи
изгледи да се у једној губернији европске Русије насели већи број земљорадничких
породица.
Према проучавању др Ђ. Пејовића, пасошке књиге показују да динамика
црногорских досељавања у периоду 1882. – 1905. изгледа овако: 1882 – 3 (2 из Цуца
и 1 из Цеклина – у Баку и Батум); 1883. – 7, од којих 1 с породицом и 1 ученик; 1884
– 12 (7 Катуњана, 3 Граховљанина и по 1 из Бањана и Цеклина); 1885 – 3 (2 из Бајица
и 1 из Љуботиња); 1886 – 6 (4 из Катунске нахије и по 1 из Цеклина и Црмнице); 1887
– 7 (4 из Катунске нахије, 2 из Цеклина и 1 из Никшића); 1888. – 3; 1889 – 8 (4
Катуњана, 3 Дробњака и 1 Пипер); 1890 – 12 (9 Катуњана, 2 Бајице и 1 Граховљанин);
1891 – 6 Катуњана; 1892 – 5 (1 Катуњанин са 6 чланова породице, остали Пипери и
ђаци). Преко Цариграда су од 1897. до 1905. године пошла су свега 43 из разних
крајева Црне Горе. У свему су директно из Црне Горе, у раздобљу 1882–1892. године,
пошла 72 (свега 115). Сем повремених миграционих кретања Црногораца у
Русију, мањег или већег интензитета, у групама и појединачно, и печалбари
црногорски, који су најчешће одлазили ''трбухом за крухом'', највећма у Цариград,
крајем XIX и почетком XX вијека прелазили су, с времена на вријеме, поготову када
би остајали тамо без посла, у сусједне руске индустријско – рударске крајеве – Батум
и његова околна мјеста, Кутаиси итд, прелазећи на Кубан, у Тифлис (Тбилиси),
Владикавказ и разна друга кавкаска мјеста.
У јужноруским крајевима радили су чиновници – на грађењу Батумске
жељезнице, жељезничке пруге Улунханлу – персијска граница, Александропоље –
Јереван и другдје (у Дагестану, Ташкенту, Самарканду, Новоросијску и другим
мјестима средњоазијским у Русији). Рађе су се, међутим, одлучивали за рад у
пристанишним мјестима црногорским – у Одеси, Севастопољу и другим мјестима
Кримског полуострва. Било их је и у Ростову на Дону, у Минитопољу; на изградњи
Сибирске жељезнице.
Послије окончања руско – јапанског рата (1904 – 1905), у којему је
учествовало више Црногораца, у Владивостоку је радила већа група печалбара из
Црне Горе (из Загорича, Подгорице, Пипера, Цетиња и Бара). Имали су своје друштво
и радили су на паробродима. Било је и власника имања, на Шкотострву и другдје (из
203
Доњег Краја код Цетиња, из Цеклина, Грађана, Бјелопавлића, Добрљана и др.). Радили
су у Никољску – Усуријском, у забајкалској области.

3. БЕЗ РУСА НИЈЕ НИ КРЕНУЛА ''ЛАЂА ФРАНЦУСКА''

Није увијек лако објаснити неком странцу зашто Срби толико воле Русију.
Руси су кроз вјекове помагали наш сиромашни народ, тјешили га, спасавали га од
глади, слали оружје и муницију, школовали нам младе људе и бранили нас од разних
непријатеља, јер смо били народ који је жртвован. Русија никад није остала
равнодушна према судбини Срба. Била је наш храст, велики, моћан и јак, на који смо
се ослањали као танка биљка која је почела да се криви у висини. Наши преци су
чекали да јутарње сунце са истока донесе нови дан. Данас ми сунце тражимо на западу
а умјесто дана дочекамо ноћ.
У пјесми ''Креће се лађа француска'' говори се да су њихове лађе преузеле
српску војску и народ након преласка Албаније на Јонско море. Међутим, истина је
сасвим друга. Кад је евакуација изнемогле српске војске која је прешла голготу
Албаније, била подређена политичким калкулацијама неких наших савезника,
масовно умирала, гдје је сваки дан значио губитак стотине живота, савезници, а међу
њима и Француска нијесу за то марили док цар Николај Други Романов није послао
ултиматум савезницима, да у колико неки од савезничких бродова не предузму ништа
по питању спасавања измучене српске војске, царска Русија ће потписати сепаратни
мир са Њемачком. Тек тада савезници, у овом случају Французи, су похитали у помоћ
српској војсци. Тако је цар Николај практично спасио српску војску од уништења.
Код Срба је стално постојао континуитет служења народу и држави, а час
служења народу и држави непорјецива је дужност, обавеза и одговорност. Увијек су
имали задатак да памте и узврате свакоме ономе ко им је помогао да се ово оствари.
Цара Николаја Другог Романова Срби су вољели јер су од њега увијек имали
несебичну помоћ. Зато је 50 000 руских војника, официра и цивила послије Првог
свјетског рата са југа Русије благодарна Србија позвала и указала им помоћ. Уточиште
су нашли у Краљевини СХС, уживајући велику подршку краља Александра
Карађорђевића. Срем, Банат, Бачка и Барања, због економских повољности и визуелне
сличности са степама Русије су опредјељења толиког броја Руса. У Војводини
1923.године, руска емиграција живи у 80 градова и села. Најважнија два града у том
смислу су били Сремски Карловци и Бела Црква.
Подизањем споменика руском цару Николају Другом Романову у Београду
Србија је коначно одужила дуг предака великом пријатељу српског народа. Никад
није касно. Цар Николај је ушао у рат да би помогао Србији и поред тога што руска
војска није била спремна.
Нераскидива братска веза Срба и Руса стално је трајала. Без Русије није ни
кренула ''лађа француска''-пише Мирко Вукићевић, публициста и пјесник.

204
 УМЈЕСТО ЗАКЉУЧКА

АМАНЕТ СВЕТОГ ПЕТРА ЦЕТИЊСКОГ

(ИЛИ: РУСИЈЕ СЕ ДРЖЕ И ДАНАС ОНИ ЦРНОГОРЦИ КОЈИ СЕ БОГУ МОЛЕ,
КОЈИ У БОГА ВЈЕРУЈУ И КОЈИ БОГУ ВЈЕРУЈУ!)
Поштовани читаоци!
Црна Гора је постала чланица НАТО пакта - ово је вијест која је обишла цијелу
куглу земаљску. Таква одлука је донесена у тзв. Скупштини Црне Горе, без одлуке
грађана и референдума, али што каже свештеник Јован Пламенац ''Русије се и данас
држе они Црногорци који се Богу моле, коју у Бога вјерују и који Богу вјерују!''.
Ови други Црногорци ''попиће'' клетву Светог Петра Цетињског, који је чистотом
своје подвижничке и страдалне душе сагледавао вјекове, у посвећеној бризи о душама
Црногораца! Треба стално подсјећати да је Свети Петар Цетињски свом наседнику на
трону црногорских митрополита, Петру Другом Петровићу Његошу, оставио
завјештање: ''Моли се Богу и држи се Русије''. Ове ријечи већ скоро два вијека
котрљају се по црногорском камењу и одјекују. И завјет су многих Црногораца и
Брђана. У славу и част такве неусахле вјере и данас подсјећамо на аманет Светог
Петра Цетињског, који је на самртном часу бацио анатему на све који не вјерују у
његове последње ријечи и препоруке или на онога који ''не би све тако послушао''.
“Ако би се ко нашао у народу нашему да не пријми ове моје потоње ријечи
и препоруке за истините, или ако не би све тако послушао како сва књига
изговара, него би какву смутњу и раздор међу народом усудио се чинити словом
или дјелом, тога свакојега, ко би гођ он био, мирскиј или духовниј, ја на
самертниј час мој вјечноме проклетству и анатеми предајем, како њега тако и
његов род и пород, да му се и траг и дом ископа и утре! Исто тако да Бог да и
ономе, кои би вас од вјерности к благочестивој и Христољубивој Русии отлучити
поискао и свакојему ако би се кои из вас Церногорацах и Берђанах нашао да
помисли отступити од покровитељства и нада на једнородну и јединовјерну нама
Русију, да Бог дајакиј те од њега живога месо одпадало и свако добро временито
и вјечно отступило! Свијема, пак, добријема, вјернијема и кои гођ ово моје
потоње писмо послушају и саверше да буде најусердније моје отеческо и
Архијерејско благословеније от рода в род родов и во вјеки вјеков! Амин“.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

1. Лазар Томановић, ''Педесет година на престолу Црне Горе 1860-1910'',

Цетиње, 1910.
2. Јагош Јовановић, ''Историја Црне Горе'', Подгорица, 2001.
3. Марко Це мовић, ''Васојевићи'', Београд, 1992.
4. Бакић Митар, ''Црна Гора под управом владика'', Подгорица 1995.
5. Драговић Живко, ''Кратка историја Црне Горе'', Цетиње 1910.
6. Драговић Марко, ''Историја Црне Горе'', Подгорица 1935.
7. Дурковић-Јакшић Љубомир, ''Његош и Ловћен'', Београд 1971.
8. Ђорђевић Владан, ''Црна Гора и Русија 1914''.
9. Јовановић Јагош, ''Историја Црне Горе'', Цетиње 1948.
10. Петровић Василије, ''Историја о Черној Гори'', Москва 1754.

205
11. Ровински Аполонович Павле, ''Црна Гора у прошлости и садашњости'', том
I-IV, Подгорица 1996.
12. Станојевић Станоје, ''Историја српског народа'', Београд 1926.
13. Цвијић Јован, ''Балканско полуострво и јужнословенске земље'', Београд.
1966.
14.Ћоровић Владимир, ''Историја Југославије'', Београд 1931.
15. Предраг Вукић''Српство у Црној Гори'', збирка докумената, Цетиње 2004.
16. Горан Киковић, ''Преци и потомци'', Беране 2014.
17. „Црна Гора у руској дипломатској преписци 1910-1917“, приредио Слободан
Б. Медојевић, Матица црногорска, Подгорица 2016,
18. Међународни научни скуп ''Русија и Балкан''-током посљедња три стољећа-
Подгорица- Москва 2012.
19. ''Глас Холмије'', часопис за књижевност, историју и културу - Беране (више
бројева)
20. ''Српске новине'', мјесечник Српског националног Савјета Црне Горе (више
бројева)

206
 ДОДАТАК - ПРИЛОЖЕНИЕ
APPENDIX
Прилог А: Аутори - коаутори по азбучном реду
Приложение А: Авторы - соавторы в алфавитном порядке
Appendix A: Authors - co-authors in alphabetical order
Ред. бр. АУТОР – КОАУТОР АВТОР - СОАВТОР
А
1. Антић, Б.
Б
2. Бакочевић, Р.
3. Батавељић, Д.
Г
4. Голубовић, В.
Д
5. Дамјановић, С
Ђ
6. Ђукић, Д.
Ж
7. Живковић, Б.
Ј
8. Јеротијевић, Д.
9. Јеротијевић, З.
10. Јовић, Тривић, Н.
11. Јокић, М.
К
12. Кастратовић, Л.
13. Киковић, Г.
Л
14. Лутовац, М
М
15. Михајловић, Н.
16. Младеновић, М.
Н
17. Никодијевић, Д.
О
18. Оташевић, Б.
П
19. Петковић, А.
20. Петковић, П.
Р
21. Радовановић, З.
22. Радаковић, М.
С
23. Степанов, Н.
24. Степанов, С.
Т
25. Тодоровић, В.
Ч
26. Чукић, М.
207
ЦИП – Каталогизација у публикацији - Народна библиотека Србије, Београд

ЛУТОВАЦ, Митар, 1962-,

– КУЛТУРНО-ИСТОРИЈСКО НАСЛЕЂЕ РУСИЈЕ НА БАЛКАНУ – Тематски зборник
радова – КУЛЬТУРНО-ИСТОРИЧЕСКОЕ НАСЛЕДИЕ РОССИИ НА БАЛКАНАХ –
Тематический разбирательство –
1.издање,– Балкански научни центар Руске Академије Природних Наука, БНЦ РАЕН,
Российская Академия Естественных Наук, РАЕН, Москва, Универзитет “Унион – Никола
Тесла“, Факултет за менаџмент, Сремски Карловци, Србија 2022.,
(СаТЦИП Врњачка бања). – 208 стр.: граф. прикази, табеле; 25 цм

Тираж 100. Предговор: стр. 5. – Напомене и библиографске референце уз текст. стр. 207
ИСБН 978-86-
а) Геополитика – Зборници б) Геостратегија – Одрживи развој – Зборници в) Економија –
Зборници г) Технолошки развој – Зборници д) култура – Зборници
ЦОБИСС.СР-ИД

Сва права су задржана. Није дозвољено да било који део ове монографије буде
снимљен, емитован или репродукован у било ком облику, електронски,
механички, фотокопирањем, снимањем или на било који начин, без претходне
писмене дозволе аутора.

208