1.

Увод
Лагање је неизоставни део наше свакодневнице и уткано је у наше друштво, много више
него што нам се то на први поглед чини. Потрага за истином стара је вероватно колико и
само човечанство, а још су Стари Грци добро увидели да вешта употреба језика уједно
значи и моћ. Од тада, па све до данас, успешно разликовање лажи од истине представља
једно од суштинских људских настојања, а истраживања базирана на самопроцени лагања
показала су да у случају нормалних, дневних активности, људи лажу у око 25% њихових
интеракција са другима ( DePaulo & Bell, 1996; DePaulo & Kashy 1998). Не постоји
јединствено и коначно одређење појма лагања, али је једна од истакнутијих дефиниција
она коју даје Пол Екман. Према њему: особа намерава да дезинформише другу особу,
чини то намерно, без претходног обавештења о својој намери и без експлицитне молбе
жртве да то учини (Екман, 1992). Лаж је, према његовом мишљењу, увек намерна, јер
особа која лаже намерава да дезинформише жртву. Интересантно је и одређење појма
лагања Алдерта Врија, који сматра да лажови понекад, иако имају јасну намеру да лажу,
не успевају у обмањивању, због чега лаж дефинише као успешан или неуспешан покушај,
без упозорења, да се код друге особе створи уверење које комуникатор сматра
неистинитим (Вриј, 2000). У горенаведеним одређењима појма лагања може се приметити
да је први и веома важан елемент лагања намера да се неко обмане. Међутим, да би се
могло говорити о лажи у правом смислу те речи, неопходно је да постоје и друга два
елемента: свест о нетачности и разликовање лажи од бајковитих, фантастичних исказа.
Ако особа сматра да је нешто видела, осетила или чула, иако то не одговара стварности,
заправо не даје лажан, већ погрешан исказ. Такође, уколико неко да неистиниту верзију
онога што се догодило због тога што је заборавио шта се заиста десило, он не лаже
(Ђуровић, 2021). Самим тим, можемо закључити да лаж као таква садржи три елемента:
преварну намеру, измишљену садржину, за коју је лажов свестан да је нетачна и свест о
правом стању ствари које он хоће да прикрије посредством производа сопствене фантазије
(Водинелић, 1962). Према Доспулову (Доспулов, 1976) лаж може да буде делимична и
потпуна. Потпуна лаж састоји се из саопштавања измишљеног, непостојећег чињеничног
стања, док се делимична лаж састоји у искључивању појединих елемената догађаја,
додавању измишљених елемената или замени појединих елемената догађаја измишљеним
детаљима. Још једна подела лажи, која се може надовезати на ову јесте она на „беле лажи“
и праве лажи. У овом случају, „беле лажи“ биле би друштвено прихватљива прећуткивања
или заобилажења истине, зарад виших циљева, усмерене на свеопшту добробит.
Користећи њих, смањујемо емотивну тензију, избегавамо непотребне свађе и расправе и
чувамо мир, али само до одређене границе јер „беле лажи“ могу врло лако постати и само
лажи. Када говоримо о разлици између „белих“ и стварних лажи, можемо рећи да се она
огледа у четири карактеристике. Прва је намера - код правих лажи намера је злонамерна,
док је код „белих лажи“ намера доброћудна. Следећа карактеристика је последица. Док су
последице истинитих лажи обично страшне, последице „белих лажи“ су обично прилично
тривијалне. Такође, важна разлика је и прималац. Праве лажи имају тенденцију да иду у
корист лажову, док „беле лажи“ имају тенденцију да користе особи коју лажете или вези.
Последња значајна карактеристика за разликовање ове две врсте лажи је степен обмане -
праве лажи су углавном лажне изјаве, док „беле лажи“ обично представљају једноставно
искривљавање истине.

1.1 Зашто лажемо?

Како би дао одговор на питање зашто људи лажу, Екман (Екман, 1992) је указао на
постојање девет различитих мотива за лагање, од којих се као најзначајнији могу
издвојити:
1. Да би се избегла казна.
2. Да би се добила награда коју на други начин није могуће добити.
3. Да би се задобило дивљење других.
4. Да се оствари моћ над другим, тако што се контролише информација коју жртва
има.
Један од најважнијих фактора за успешност обмањивања јесте сама личност лажљивца. Не
постоји нешто што би се могло назвати карактеристичним обрасцем обмањивања, као ни
универзални профил личности који би се могао приписати лажљивцу. Свака особа која
покушава да прибегне обмањивању користи властиту стратегију и комплетне
психофизичке потенцијале који су јој на располагању (Ђуровић, 2020). Ипак,
претпоставља се да постоје одређени фактори везани за личност који могу допринети
успешности обмањивања као што су: интелигенција, самопоуздање и ниво концентрације.
Такође, особе које су комуникативне и које лако ступају у контакт са другима
(екстраверти) могле би бити успешније у лагању у односу на особе које су повучене и
затворене (интроверти). Још једно интересантно запажање јесте и то да људи чешће лажу
колеге и пријатеље, него апсолутне незнанце за које сматрају да их више никада неће
видети у животу, зато што откривање сопствених слабости, мана или нечег лошег што смо
учинили особи коју не познајемо и више никада нећемо видети не доживљавамо као
претњу.