Методе заштите од корозије

Метал се може штитити од корозије: легирањем, наношењем

заштитних неметалних слојева, металним и неметалним
превлакама (премазима).
Неметални заштитни слојеви добијају се оксидацијом (оксидни
слој) или фосфатирањем (фосфатни слој). Улога им је да успоре
анодни процес растварања метала, тј. да повећају пасивност
површине матала.
За метално превлачење најчешће се користи цинк (поцинковање),
кадмијум (кадмирање), алуминијум (алитирање), калај (калаисање),
никл (никловање), хром (хромирање), силицијум (силицирање),
бакар (бакарисање) и др.
Превлаке се наносе различитим поступцима: топли поступак
(потапање у растопљени метал), дифузиона метализација
(распршивање), плакирање, галванизација итд.
Заштита галванским превлачењем заснива се на добијању
галванских превлака електролизом воденог раствора соли метала
који постаје превлака (поцинковање, кадмирање, калаисање,
никловање и хромирање).
Ако метал превлаке, на пример цинк, има нижи електродни
потенцијал од основног метала, на пример железа, та превлака
штити метал механички и електрохемијски, јер је анода. У случају
да метал превлаке, на пример калај или хром, има већи електродни
потенцијал од основног метала, нпр. железа, заштита има само
механички карактер (у случају оштећења превлаке, разара се
основни метал).
Заштита распршивањем састоји се у томе да се растопљени метал,
нпр. цинк или кадмијум, распршује ваздухом под притиском и у виду
струје ситних капљица усмерава ка површини производа (метала
који треба да се заштити). Користи се за површинску заштиту
производа великих димензија.
Плакирање се састоји у наношењу слоја метала у виду танког лима
на основни метал – ваљањем под великим притиском (нпр.
плакирање челика бакром).
Заштита неметалним превлакама, изводи се тако што се на
површину металног производа наноси слој боја, лакови и посебне
врсте мазива. Лакови су јевтинији и лако се наносе, али током
времена такве превлаке пуцају и пропуштају влагу, непоуздане су.