ДОБРИЦА ЋОСИЋ

Добрица Ћосић, савремени писац, у првом реду романсијер који ће обе лежити
послератни период (другу половину двадесетог века), прво се јавља ро- маном Далеко је
сунце (1951), са темом из револуције у којој је учествовао као политички комесар. Иако
је завршио само пољопривредну школу, захваљујући књижевном таленту, ратном
искуству и изузетном познавању како колективне психологије свога народа тако и
појединачних ћуди појединаца са којима се сусретао, успева да напише роман који се
разликовао од свих дотадашњих романао револуцији. У њему се јављају борци,
романтични по херојству и неустрашивости, предани слободи и борби, али су присутни
и борци идеолози (политички комесари) који, сем идеје за коју се боре, друго као да
ништа не запажају. Али међуњима има и оних који, поред потпуне оданости идеји
(комунистичкој), поред основног циља да се треба борити до победе,виде и нешто
више: народ који непријатељ сатире, пали села, стреља, веша. То су појединци који
почињу да сумњају у извршење постављених идеала по цену толиких жртава, питајући
се коме је потребна слобода ако је толико живота изгубљено и ако ће ко зна још колико
страдати, и треба ли мртвима слобода. Наравно, то је у тим драматичним исто- ријским
данима доносило и друге драме: неспоразуме и сукобе међу људима истих опредељења
(партизани), затим драму у самим људима и деобе, велике деобе у самом народу на
браниоце (партизане) и издајице (четнике), чиме се историјска драма српскога народа
још више увећава. Тему револуције, сумње, дилеме и деобе које су наговештене у
роману Далеко је сунце он ће пренети у велики роман Деобе (1961), исписујући једну
врсту нашег Тихог Дона, по величини националних деоба и масовних међусобних
убијања. После рата, врло ангажован, као човек политичар, много ради на свом
социолошком, филозофском и свестраном хуманистичком уздизању. Покреће разна
питања, разматра нове теме које су обележиле ново друштво и наставља с новим
писањем. Суочен са догмом владајуће елите која равноправност (економску, људску и
верску) претвара у маску, лаж и обману, устаје у одбрану права свога народа, указује на
егзодус Срба на Косову, који је почео још шездесетих година; указује на фаворизацију
свега што је шиптарско и на сатирање српског и историјског, на цепање српског
јединственог простора и минимизирање његових светлих тековина, због чега бива
политички анатемисан и искључен из јавног живота. Али пре него што ће се то десити,
он је већ написао још један роман који ће постати темељ модерног српског послератног
романа, написао је роман Корени (1954), са којим су дошла и велика признања. Када је
дошло до сукоба између њега и постојећих власти, повучен у себе и своју тишину,
Ћосић започиње са стварањем романа који ће чинити низ од вишетомних дела. Заметак
и почетна идеја свих тих дела је у роману Корени, чији сепотомци јављају и у великој
прози Деобе. Историјски простор између Корена, који говоре о коренима (појави)
српског грађанског друштва с краја 19. и почетка 20. века, и Деоба, Добрица Ћосић
попуниће великом прозом Време смрти
(четири књиге), објављеном у периоду од 1972. до 1975. године, чиме је генеалошка
веза између Корена и Деоба успостављена. Јунаци из Корена, чланови породице који
носе тај роман, наћи ће своје место и у роману Време смрти, чији је предмет
приповедања Први светски рат, борба, страдање и трагедија српског народа. Затим су
дошла нова дела да попуне међупростор између Првог и Другог светског рата, време
комунистичког покрета Коминтерне и међусобних чистки, под називом Време зла:
Верник (1984), Грешник (1985) и Ошпадник (1986), у којима чланови породичног
стабла из Корена и овде бивају активни. На крају, као круна свега, долази дело Време
власти (1995) да обележи сва политичка устројства, политичке игре и жртве у
послератном периоду. Све ове романе, Корени, Време смрти, Време зла, Деобе, Време
власти везује след хронолошких догађаја (на једне догађаје надовезују се други), али су
сви они повезани и породичним стаблима, појединцима, њиховим потомцима, чије
судбине досежу до наших, послератних дана, откривајући нам се као утемељитељи
породица, као људи великих идеја, заблуда, пораза и страдања.Из овог контекста
издвајају се дела Далеко је сунце и парабола о човеку и Ђаволу Бајка (1966), затим
филозофске медитације Моћ и стрепња (1971),Стварно и могуће (1982). Стваралачки
гигантизам Добрице Ћосића је непревазиђен, не само по броју дела и њиховом обиму,
него и по временском опсегу и уланчавању људских судбина, пролазећи пут писца од
поетског реализма, са низом модерних припо- ведачких поступака, па све до последњих
прозних остварења у којима је компонента филозофских и политичких промишљања у
првом плану у односу на неодољиво поетско, тако присутно у претходним делима. У
томе треба, вероватно, видети потребу писца да промисли и укаже на неке корене
погубне политике, као и на неке антрополошке (људске) проблеме тако одређујуће и
битне за српски народ и његову судбину. У питању није само прошлост и њена
раскошна поетизација, него и филозофска визија, онеспокојавајућа визија српског
народа, која се тиче и његове будућности.