Универзитет у Београду

Филозофски факултет
Одељење за историју

Аристотелов Атински устав као историјски извор

Београд 29.01.2022.
 Садржај

Аристотелов живот 4
Аристотелови списи 4
Порекло Атинског устава 5
Историјски део Атинског устава 6
Систематски део атинског устава 6
Библиографија 8
Аристотелов живот
Аристотел је хеленски филозоф и Платонов ученик. Рођен је 384. г.п.н.е. у Стагири на
полуострву Халкиди, са седамнаест година је отишао у Атину у Платонову Академију где
је стекао велика знања о филозофији и беседништву, стекао је статус и убрзо и сам постао
учитељ. Аристотел се оженио Хермијином ћерком Питијадом. На позив краља Филипа
отишао је у Мезију, ради васпитања наследника македонског престола,
тринаестогодишњег Александра. Филип је желео да му син буде свестрано образован.
Младог престолонаследника је подучавао филозофијом, политичким теоријама и
политичком животу, грчком културом, песништвом и Хомером. Александар је Аристотела
сматрао за свог духовног оца, кога је помагао, иако су им се погледи све више разилазили.
Након Александровог ступања на власт, Аристотел се повлачи. У Ликеју је Аристотел
отворио своју сопствену школу, у њој је доживео врхунац своје зрелости и самосталности
и написао је најзначанија дела. Школа је добила име Ликеј по вежбалишту посвећеном
Аполону Ликеју које се налазило у близини. Владао је свим наукама свог времена, док је
неке сам основао. Постојала су две врсте предавања: јутарња, која су била посвећена
филозофији и науци и која су слушали полазници школе и вечерња предавања, која су
била отворена за ширу јавност, где су се бавили дисциплинама изван филозофије као што
је беседништво. Аристотелу боравак у Атини више није био пријатан и он се склонио на
породично имање, где је убрзо умро. Бавио се писањем многих списа, а такође је написао
и Атински устав.
Аристотелови списи
Под Аристотеловим именом сачуван је зборник списа Corpus Arisotelicum, главно издање
овог зборника јесте издање Берлинске академије. Поред списа, у том зборнику је било и
других Аристотелових дела, али су они изгубљени. Аристотел је још у давним временима
превођен на сиријски, арапски и латински језик. Касније су Аристотелови списи подељени
у три врсте. Прва су ексотерички списи, они који су намењени ширем кругу читалаца тј.
они који су популарни. Бавили су се научним питањима, али се од осталих његових дела
разликују јер су били у облику дијалога. Најпознатији је Еудем или О души, О
философији, Опомене и други. Друга врста су хипомнематички и синагогички, односно
белешке и критике из научних списа и различите збирке у којима се налазило разно
градиво за научно проучавање. У сакупљању материјала су учествовали Аристотелови
ученици. Неки од радова су О добру, О идејама, белешке о тадашњим филозофима О
Питагоровцима, Против учења Ксенафанова и Изводи из Платонових закона... Један од
највећих зборника био је Државни устав из кога су сачувани само одломци. Трећа и
последња група су есотерички списи који представљају списе за ужи круг читалаца,
највећи број тих списа је сачуван, а главно издање је издање Берлинске академије.
Познатији су као учитељски или педагошки списи намењени потребама Аристотелове
школе. Они се деле на логичке (Органон), природњачке (Физика), метафизичке, етичке
(Етика Никомахова), политичке (Политика) и економске и естетичке (Реторика).
Порекло Атинског устава
Атински устав је део већег Аристотеловог дела Политије или Државни устави, зборника
устава 158 држава у 158 књига. Велики део Атинског устава је остао сачуван, осим
почетка. У Фајуму су пронађена два папируса која носе делове Атински устав и чувају се
у Египатском музеју у Берлину. Други скоро цео Атински устав пронађен је у Египту и
састоји се од четири свитка исписана са обе стране. Спис је на почетку оштећен, али је на
крају у потпуности сачуван. Записан је од стране четири преписивача, а двоје је додало
измене. Први га је прочиатао Фридрих Кеноа који га је и издао годину дана након
проналаска, након чека се нашао у преводима свих европских језика. Атински устав
састоји се из два дела, историјског и систематског. Када је спис написан нигде тачно није
назначено, међутим сматра се да је састављен негде између 329. и 325, свакако за време
Аристотеловог живота. Иако на папирусу није назначено име аутора дела, сматра се из
фрагмента и цитата да је аутор Аристотел, мада постоје нека мишљења да су га писали
Аристотелови ученици. У писању свог дела Државни устави, Аристотел је сигурно имао
помоћ својих ученика који су му помагали у сакупљању извора и грађе. Није лако
установити на основу којих извора је писан Атински устав, јер се они само помињу у
тексту. Користио је античке хронике, пре свега атиду коју је саставио Андротион, дела
Херодота и Тукидида, Солонове песме и један олигархијски спис, а за неке делове аутор
се ослањао на сопствено знање и познавање историјско-политичких дешавања. За
систематски део се сматра да Аристотел није користио никакве изворе већ се служио на
темељу пређашњег знања. Аристотел се највише служио цитатима Солона. Он се такође
служио и говором свог савременика Исократа.
Историјски део Атинског устава
Историјски део говори о историји и развитку државног уређења Атинског полиса.
Аристотел пише о уставу и како се хронолошки мењао, од најстаријег времена до његовог
времена, али и о стварима које су повезане са државном управом, као што су судови, мере,
тежине, помоћ угроженим грађанима. Историјски део обухвата од 1. до 41. поглавља и
може се поделити на пет делова. Први део говори о уставу и државном уређењу за време
монархистичког периода Атине и о Драконтовим и Солоновим реформама. Помиње како
су најстарије службе биле базилеји, полермах и архоти, такође и тесмотети. Аристотел
устав започиње причом о суђењу Алкемеонидима тј. чувеном греху који преставља први
доказан догађај у историји Атине. Такође можемо видети тешко стање становништва због
надмоћи аристократије, који су били дужни да дају приходе са обрађене земље да не би
пали у ропство. Други део говори о тиранији Пизистрата и његових синова и о пропасти
тираније. Трећи део почиње са Клистеновим реформама и говори о развитку и врхунцу
демократије у Атини, а завршава се Пизистратовом смрћу. У четвртом делу Аристотел
пише о уставним реформама након Пелопонеског рата, успостављању олигархије, власти
тридесет тирана и обнављању демократије. Када су у питању реформе самог суда, велика
прекретница свакако је била и увођење поротног суда, који је један од првих примера где
глас демоса има већу важност него иначе. Пети део је 41. поглавље у коме је дат преглед
развоја Атинског устава, кроз једанаест значајних промена.
Систематски део атинског устава
У систематском делу Аристотел говори о уставу и уређењу Атине његовог времена. Он се
дели на четири одељка. Скоро је упола мањи од првог дела. Први део чини 42. поглавље
које говори о грађанском праву. Грађанско право су могли да стекну сви они који су
имали преко осамнаест година и чији су родитељи били грађани Атине. Из овога јасно
видимо да је уведено регулисање права старосним добом. Други део се односи на уређење
већа од 500 чланова и народну скупштину, њихове надлежности и обавезе. У трећем делу
су наведене обавезе чиновника: благајника, коњаника, градитеља, надзорника, судија,
различитих војничких чиновника и описан је испит који се полаже пре примања службе.
Последњи одељак говори о суду, судијама и самом начину гласања и доношења одлуке.
Аристотелов устав Атински је извор од изванредне важности за историју Атине, која
представља један од најзначајнијих полиса поред Спарте. Као и остали извори из античког
периода поседује неке мање неправилности, али је хронологија прецизна и олакшава
процес датовања и реконструкције атинске историје.

Библиографија
Извори:
1. Аristotel, Ustav Atenski (prevod, uvod i beleške: Niko Majnarić), Izdavački zavod
jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti, Zagreb, 1948.
Литература:
2. Ђурић Милош, Историја хеленске књижевности, Завод за уџбенике, Београд 1971