Sadržaj:

1. Uvod u ćelijsku smrt…….…………….…………………………………..……2

1.1. Klasifikacija…….…………………………………………….2
2. Putevi programirane ćelijske smrti…..……………………………………......3
2.1. Apoptoza……………………………………………………....3
2.2. Piroptoza………………………………………………………4
3. Putevi slučajne ćelijske smrti…..………………………………………………5
3.1. Nekroza………………………………………………………..5
3.2. Onkoza………………………………………………………...6
4. Autofagija………………………………………………………….……………6
5. Specificni putevi ćelijske smrti…..…………………………………………….7
5.1. Mitotička katastrofa…………..……….………………………7
5.2. Anoikiza……...………………………………………………..8
5.3. Ekscitotoksitet…………..………………………………….....8
5.4. Valarianova degradacija………………..……………………..8
5.5. Paraptoza……………………..……………………………….9
5.6. Put ‘povoljne’ ćelijske smrti – kornifikacija………………...10
6. Apoptoza biljnih sistema……………………………..……………………….10
7. Literatura……………………………………………………………………...12

1
1. Uvod u ćelijsku smrt

Smrt kao pojava fascinira čovečanstvo već vekovima. Od filozofa, preko teologa, pa do ćelijskih
biologa, definicija smrti varira. Biološki, smrt može da označava kraj jednog organizma, ali
takođe može učestvovati u samom razviću, kod biljnih sistema u većoj meri nego kod
životinjskih sistema, isto tako može predstavljati i jedan od puteva odbrane živog sistema od
raznih patogena.
Smatra se da je ćelijska smrt kakvu imamo danas “nastla’’ približno pre dve milijarde godina,
kada su od bakterije koja je bila inkorporirana kao endosimbiont sa eukariotskom ćelijom nastale
mitohondrije. Takva ćelija je sama po sebi živela ‘‘između života i smrti’’ jer je mitohondrija
zadražala svoje receptore za aktiviranje ćelijskog samoubistva. Proces je evoluirao tako da
počinje samo kada ćelija dobije signal, tako da je ovaj proces visoko regulisan.

1.1. Klasifikacija

Ne postoji jedan put ćelijske smrti, ona se može odvijati na više načina. Klasifikacija same
ćelijske smrti je jedna od stvari oko kojih se vodi velika debata – stara škola govori da postoje
dva modula – put programirane ćelijske smrti i put slučajne ćelijske smrti. Ali novi podaci nam
pokazuju da ovo nije korektno.
Da ne bismo u potpunosti odstupili od takve klasifikacije mi je samo možemo modifikovati tj.
ostaviti podelu na dve velike kategorije, ali i dodati treću kategoriju u kojoj će biti neke
specifične čelijske smrti. Pored ovih puteva izdvojićemo i autofagiju.

- Puteve programirane ćelijske smrti

- Putevi slučajne ćelijske smrti
- Specifični putevi ćelijske smrti

Programirana ćelijska smrt predstavlja genetskim ili ćelijskim signalom aktiviranu ćelijsku smrt.
Ovaj put ćelijske smrti odlikuje stalnost, odnosno jednoličnost. Drugim rečima. ovaj proces se
uvek odvija na isti način. Taj put zavisi od samog tipa ćelijske smrt – apoptoze, piroptoze…
Sa druge strane imamo slučajne ćelijske smrti – npr. nekroza, onkoza… To su ćelijske smrti za
koje se smatralo da nije potreban određen signal tj. da su neuređeni procesi koji se dešavaju
slučajno, ali novi podaci govore suprotno. Pod specifičnim tipovima ćelijske smrti razmatramo
mitotičku katastrofu, ekscitotoksitet, Valarianovu degradaciju kao i anoikizu. Najlakši način
samog studiranja puteva ćelijske smrti je preko njihove morfologije, biohemije i fiziološkog
impakta.

2
2. Putevi programirane ćelijske smrti

2.1. Apoptoza
(eng. Apoptosis)

Apoptoza1 je evolutivno konzerviran proces. Ona je takođe put ćelijske smrti koji se desava u
najvećem procentu. Ovaj proces može biti inhibiran inhibitorima sinteze proteina; tako možemo
zaključiti da su potrebni i određeni proteini za njegovu aktivaciju. Genetskim istraživanjima na
C. elegansu 2 ovo je i potvrđeno. Kod apoptoze se nekoliko bitnih događaja dešava na ćelijskom
nivou. Prvo što se desi je sam prekid komunikacije sa susednim ćelijama, kao i sa okoloćelijskim
matriksom. Ako apoptotsku ćeliju posmatramo na transmisionom elektronskom mikroskpu
(TEM), prvo možemo uočiti promene na nivou citoplazme – ćelija postaje tamnija, zatim dolazi
do kondenzacije hromatina i njegovog smeštanja uz nukleusni ovoj, ili se sam nukleus reformira
u takozvane mikronukleuse. Primetno je i raspadanje granulisanog endoplazminog retikuluma
(grER) na vezikule. Ono što se ne vidi pod TEM-om je izvrtanje ćelijske membrane pod
dejstvom flipaza. Fosfatidilserin koji se nalazi u intracelularnom sloju eksprimira se u
ekstracelularni sloj - navodno on služi kao obeleživač apoptotske ćelije. Još jedan događaj,
vidljiv na morfološkom nivou, je formiranje apoptotkih tela – delova ćelija koji su okruženi
membranom i koji u sebi sadrže mikronukleus, mitohondrije i ER. Ove morfološke promene su
posledice spleta biohemijskih događaja. Za početak apoptotskog načina umiranja neophodan je
signal smrti – genetske informacije, poremećeni balans jona, ekstracelularni signal itd. . Na
primer, kod hematopojetičkog ćelijskog tipa, kod kojeg rast zavisi od stalnog prisustva faktora
rasta, kada se faktor rasta ‘povuče’, ćelija dobija signal za apoptozu. Samim tim, faktor rasta je
ovde inhibitor apoptoze. Postoje i neki ćelijski tipovi koji su podložni stalnom ulaženju u
apoptotski put npr. eozinofilni granulociti. Proteini vršioci apoptoze se asembliraju kada dođe do
interakcije dva proteina (od njih jedan sa domenom nazvanim domenom smrti, a drugi sa
domenom efektor smrti) i tako asemblovani oni grade veliki proteinski kompleks koji je potreban
da regrutuje i aktiviraja specifične proteaze – kaspaze. Kaspaze formiraju kaskadu enzima -
kaspaze inicijatori, postoje i ‘‘nizvodne’’ kaspaze tj. egzekutori smrti. Kaspaze se nalaze u
intermembranskom prostoru mitohondrija, kao i u citosolu. Kada signal smrti dođe do
mitohondrije, kroz mitohondrijalne pore ili proteinske komplekse pora izlazi molekul smrti,
Citohrom-C (Cit-C), u citoplazmu. Tu se on sa APAF-1 3 i prokaspazom linkuje, preko domena
smrti uz prisustvo ATP-a, posto je apoptoza ATP-zavisan proces. Taj kompleks, koji podseća na
točak, izgrađen od Cit-C, APAF-1 i prokaspaze naziva se apoptozom. Kaspaze se aktiviraju
(inaktivni oblik kaspaza je prokaspaza) i otpočinju proces dezintegracije ćelijskih proteina (npr.
citoskeleta). To omogućava formiranje apoptotskih tela, aktinsku mrezu ‘seče’ kaspaza 3. Sledi
korak apoptotskih tela i autofagija tih apoptotskih tela od strane makrofaga ili pak, bivaju putem
egzocitoze uvučene od strane okolnih ćelija. Ako se to ne desi ćelije nastavljaju ćelijski put
modulom nekroze. Takav ćelijski put naziva se sekundarna nekroza. Ako posmatramo apoptozu
sa fiziološkog aspekta možemo doći do nekoliko zaključaka kao što su:
Apoptoza je lokalizovana na jednu ćeliju. Ona je indukovana različitim stimulsima – manjak
faktora rasta, hormonski, genetski stiumlisana. Kao što je već pomenuto, apoptotska tela
1
grčki apoptōsis – padati
programirana ćelijska smrt nije sinonim vec modul kojem pripada apoptoza
2
Caenorhabditis elegans – nematoda koja se često koristi u molekularno biološkim istraživanjima
3
Apoptotic peptidase activating factor 1

3
fagocituju ili makrofagi ili susedna ćelija. Bitno
je napomenuti i da za apoptozu nema
zapaljenskog odgovora.

 Proces apoptoze može biti prekinut,

odnosno stopiran, pre tačke bez povratka,
pri čemu se ćelija vraća u svoje normalno
fiziološko stanje.

Slika 1.N – normalna ćelija;

A – apoptotska ćelija

2.2. Piroptoza
(eng. Pyroptosis)

Ćelijska smrt usled infekcije. Svrstava se u programirane ćelijske smrti. Na morfološkom nivou
nasuprot apoptozi kod piroptoze vidimo swelling – tj. bubrenje ćelije kao i mitohondrija, na
ćelijskoj membrani na molekulskom nivou možemo uočiti formiranje pora. Faza terminacije
piroptoze se odlikuje gubljenjem integriteta biomembrane. Biohemijski gledano, piroptoza je
zavisna od kaspaze-1. Ova kaspaza se ne ‘‘regrutuje’’ u apoptozi. Kaspaza-1 ima funkciju da
prevede proforme citokina (IL-1B i IL-18) do njihovih aktivnih formi. Liza ćelije je brza tako da

4
aktivacija PARP-14 nije potrebna, kao ni fragmentacija DNK. Baš kao što i ime govori
(grcki. pyr - vatra), ova ćelijska smrt ima zapaljenski odgovor.

Slika 2. Mehanizam piroptotskog puta ćelijske smrti

3. Putevi slučajne ćelijske smrti

3.1. Nekroze
(eng. Necrosis)

Pre nazivana slučajnom ćelijskom smrću ali novi podaci govore suprotno, tj. da je ovaj proces
uistinu regulisan signalima kao i kataboličkim mehanizmom, tako da je čak ponuđeno i novo ime
za ovaj put – nekroptoza (specifična regulisana nekroza). Kada morfološki razmatramo nekrozu
prvo što uočavamo na TEM-u jeste swelling – bubrenje same ćelije, kao i posvetlelu boju ćelije
(koja dolazi od citolize, kao i od kariolize). Nekroze se okončavaju pucanjem ćelijske membrane
i izlivanjem sadržaja u ekstracelularnu sredinu. Postoje verovanja da pored mehanizma aktivacije
i krajnjeg događaja apoptoze i nekroze nema drugih razlika, tj. da je biohemijski put isti, a da se
razlikuje stimuls smrti, odnosno njegova jačina kao i brzina odigravanja procesa. Ali baš ta
jačina stimulsa i ne da da se ceo proces odvije tako. Naravno i druge kaspaze su aktivirane za
proces nekroze. Nekoroza moze otpočeti kod indukcije hemikalijama, tumora, fizičkih oštećenja
itd. Uglavnom zbog narušene homeostaze ćelije voda ulazi u ćeliju, sama ćelija kao i organele
natiču, tj. bubre. Kao posledica toga ćelija puca.

 Jedan zanimljiv primer u patologiji jeste nekroza adipoznog tkiva. Ona biva izazvana od
strane enzima pankreasa (enzimska nekroza adipoznog tkiva), usled trauma adipoznog

4
Poly (ADP-ribose) polymerase family, member 1

5
 tkiva, fizički ili operaciono. Posao lipaza jeste da oslobode masne kiseline koje posle
mogu da reaguju sa kalcijumom i tako daju detergent. Nekroza adipoznog tkiva može biti
povezana sa akutnim pankreatitisom.

Slika 3. Nekroza

3.2. Onkoza
(eng. Oncosis)

Jedan od manje proučenih ćelijskih puteva, po većini autora smatran srodnim nekrozi. Ovaj put
ćelijskog umiranja je kontrast apoptozi – ovde ćelija i organele bubre. Na ćelijskoj membrani se

6
dešava važan događaj za onkozu – jonske pumpe prestaju da funkcionišu. Proces onkoze se
završava pucanjem ćelije.
Kako sve to izgleda na molekularnom nivou? Onkoza može da se desi kao rezultat nekih
toksičnih agenasa koji utiču na ATPgenezu ili na trosenje ATP-a, teraju ćeliju da troši ATP
neprestano. Sa druge strane nivo Ca2+ jona isto tako može biti ‘trigger’ za onkozu. Povišena
koncentracija Ca2+ u citoplazmi može da aktivira cistein-proteaze i kroz citoskelet uništi ćelijski
integritet. Hidroliza biomembrane dovodi do krajnjeg stupnja onkoze – izlivanja ćelijskog
sastava u ekstracelularni prostor.

4. Autofagija
(eng. Autophagy)

Nespecifični put degradacije koji ćeliji pruža mogućnost recikliranja citoplazme i ćelijskih
organela, ali takođe i strategija u borbi protiv mikroorganizama. Glavna morfološka odlika jeste
formiranje autofagozoma tj. vakuole – koje najbolje možemo uočiti na TEM-u. Ove strukture
imaju duplu membranu, ili multimembransku strukturu. Zatim se one fuzionišu sa lizozomom
tako da nastane vezikula koja se naziva autofagolizozom.

Postoje tri opisana načina autofagije:

- Mikroautofagija – direktno apsorbovanje citoplazme u lizozom ili vakuolu

- Makroautofagija – apsorbovanje oblaganjem
- Šaperonska autofagija – aktivira se pod uticajem fiziološkog stresa kao npr. gladovanja –
lizozomski mehanizam razgradnje proteina koji je vezan za šaperon i tako odveden do
lizozomske membrane gde ulazi u lizozom

Autofagija je usko regulisan proces. Aktivira se posredstvom različitih stimulusa i zahteva

učestvovanje seta evolutivno konzerviranih gena.

Glavni ‘‘igrač’’ autofagijskog puta je enzim TOR (sisarsi – Target of rapamycin) koji može da
‘‘oseti’’ metaboličke i hormonske signale, tako je uključen u nekoliko regulatornih događaja koji
su povezani sa metabolizmom. Postoji još nekoliko enzima koji moraju da budu aktivni da bi
autofagija otpočela.

 Autofagija se, kao sto su Kuma et al (2004) potvrdili, masivno dešava odmah nakon
rođenja. Ona u ovom slučaju igra važnu ulogu u razviću – treba da osigura energetske
zalihe kada se dovod trans-placentalnih nutricijenta naprasno zaustavi.

Kao put ćelijskog umiranja razmatrali bi autofagiju čiji je razultat uništavanje cele ćelije, ali
dokazi da ovakav proces postoji nisu jos pronađeni. Samo posmatranje ćelije koja ima
autofagijske sposobnosti u oblasti dešavanja programirane ćelijske smrti su doveli do fraze
“autofagijska ćelijska smrt”. Još se ne zna da li autofagijska aktivnost ćelije koja umire zaista
izaziva njenu smrt ili da li se samo odvija kao proces ‘‘uz’’ nju. U određenim neurološkim

7
bolestima, u putu umiranja neurona možemo primetiti veći broj autofagozoma, ali sama veza
između ćelijske smrti i autofagije još nije poznata.

5. Specifični putevi ćelijske smrti

5.1. Mitotička katastrofa

(eng. Mitotic catastrophe)

Ovaj mehanizam ćelijske smrti je veoma sličan apoptozi. Mitotička katastrofa se odvija u toku
prelaza iz metafaze u anafazu usled aktivacije kaspaze-2 ili samim narušavanjem membrane
mitohondrija koje poseduju pro-apoptotske mediatore; sve to kako neki predlažu može biti
rezultat manjka kontrolnih tačaka, kao i oštećenja ćelije. Pretpostavlja se da je mitotička
katastrofa jedan od kontrolnih mehanizama mitoze. Pošto će se oštećene ćelije koje ne aktiviraju
apoptozu u najvećem broju slučajeva deliti asmetrično u sledećoj ‘‘rundi’’ ćelijske deobe, to
asimetrično deljenje je takođe praćeno aneuplodnim generacijama. Time bi mitotička katastrofa
mogla biti kontrolni mehanizam inhibicije aneupoldnosti. Mitotička katastrofa je regulisan, tj.
kontrolisan proces, mnogim molekulima kao sto su npr. kinaze specifične za ćelijski ciklus kao i
proteini kontrolnih tačaka.

5.2. Anoikiza
(eng. Anoikis)

Ako odstranimo ćeliju od ekstraćelijskog matriksa ili druge ćelije, izazvaćemo apoptozu. Taj
način indukovanja apoptoze naziva se anoikiza. Od apoptoze ovaj put ćelijske smrti jedino
razlikuje način idukcije. Samo iz histoloških razloga ovaj put ima drugo ime – još nije utvrđeno
da li postoji anoikiza koja se odlikuje nekrotskim putem. Treba naglasiti da ćelije tumora, za koje
znamo da gube svoj konakt sa matriksom i okolnim ćelijama, imaju sposobnost ‘izbegavanja’
anoikize, mada još nije utvrđeno kako.

5.3. Ekscitotoksitet
(eng. Excitotoxicity)

Ova ćelijska smrt je lokalizovana na neurone pod uticajem amino kiselina koje su karakteristične
za nervni sistem i koje se nazivaju neurotransmiterima, kao npr. glutamin, koji ima sposobnost
da se veže za receptore na neuronima što dovodi do otvaranja N-metil-D-asparat-Ca 2+-
permeabilnih kanala, što je praćeno nagomilavanjem Ca 2+ u citosolu i samim tim aktivacijom

8
ekzekutornog signala. Zavisno od jačine tog signala otpočinje apoptoza (ako je signal slabiji), ili
nekroza (jači). . Jedan od regulatora je azot monoksid (NO).

5.4. Valarianova degeneracija

(eng. Wallerian degradation)

Kao i prethodni put ćelijske smrti, i ovaj je lokalizovan u nervnom sistemu, kako u centralnom
nervnom sistemu tako i u perifernom nervnom sistemu. Valarianova degradacija zapravo i nije u
punom značenju reči prava ćelijska smrt vec samo degradacija delova nervne ćelije – jednog dela
neurona ili dela dugačkih citoplazmatskih nastavaka, aksona, bez ostećenja centralnog tela,
perikariona, tako da ćelija ostaje živa. Valarianova degradacija je praćena invazijom makrofaga
koji čiste ostatke aksona. Ovo je dalje uglavnom praćeno proliferacijom astrocita i povišenom
sintezom glijalnog fibrilnog kiselog proteina (GFAP) i njihovom polimerizacijom do glijalnih
filamenata kojma se popunjava prostor nastao od degradacije aksona i mijelina.

Slika 4. Valarianova degradacija

5.5. Paraptoza
(eng. Paraptosis)

Kao što i ime govori, paraptoza (grcki para - abnormalnost) je morfološki i biohemijski različita
od apoptoze. Uglavnom proucavana na 293T ćelijama kao i na embrionalnom fibroblastu,
indukovana preko receptora sličnog insulin-faktoru rasta. Fragmentacija nukleusa, kondenzacija
hromatina kao i apoptotska tela su odsutna, ali, sa druge strane, primećuje se vakuolizacija

9
citoplazme kao i swelling tj. bubrenje mitohondrija (jedina sličnost sa apoptozom). Još nije
potvrđeno da je paraptoza stvarno put ćelijske smrti koji je potpuno različit od drugih.

Slika 5. - Paraptoza
5.6. Put ‘‘povoljne’’ ćelijske smrti – kornifikacija
(eng. Cornification)

Iako češće svrstavan u program diferencijacije, kornifikacija je de facto visoko specijalizovan

‘‘povoljan’’ modul ćelijske smrti (morfološki i biohemijski različit od apoptoze). Kornifikacija
se odvija u epidermisu i veoma je bitan proces pošto pomaže zaštiti od UV zračenja i ostalih
spoljašnjih uticaja, i time štiti DNK i ostale ćelijske kompartamente od denuteracije. Krajnji
produkt ovog specijalizovanog puta ćelijske smrti su korneociti – oni su zapravo mrtvi
keratenociti koji sadrže miks različitih proteina i lipida. Korneociti predstavljaju orožnjali deo
epidermisa (stratum corneum). Zbog onih prethodno navedenih elemenata (proteina i lipida),
stratum corneum poseduje otpornost prema fizičkim oštećenjima, elastičnost, odbijanje vode,
kao i svoje strukturne karakteristike. Na molekularnom nivou kornifikacija je put specifičnih
mehanizama epitelijalne diferencijacije. Korneociti, kao što je navedeno, kao stratum corneum
štite tj. izoluju telo od spoljašnjih faktora. Kako od keratenicita dobijamo ovako visoko
specijalizovanu ćeliju? Odgovor je u ‘‘crosslinking’’ enzimu koji deluje na nekoliko supstrata,
kao i sinteza nekoliko specifičnih lipida, koji se u ekstracelularnom odseku kače za protein, i
protoaza koje su odgovorne za nepropustiljivost.

10
 Slika 6. - Kornifikacija

6. Apoptoza kod biljnih sistema

U biljnim sistemima apoptoza (kao i druge ćelijske smrti) može imati više uloga – odstranjivanje
stare ili oštećene ćelije, ali isto tako može imati veze sa promenom funkcije neke ćelije. Takvih
primera ima puno u samom razviću biljnih sistema. Apoptoza kod biljnih sistema je veoma
slična onoj kod animalnih, mada postoji nekoliko različitih događaja. Primećeno je da se
posredstvom inhibitora ekspresije gena isto tako inhibira i ćelijska smrt, što bi značilo da je za
otpočinjanje ćelijske smrti potrebna sinteza određenih proteina. Morfološki, ćelijska smrt kod
biljnih sistema podseća na onu kod animalnih, ali postojanje ćelijskog zida kod biljaka daje malo
drugačiju sliku celog događaja. Aktivnost proteaza, kao i pravilno sečenje DNK je tu i kod
biljnih sistema, ali uz pojedine razlike. Morfološki, kao i kod animalnih sistema ćelijska
membrana se izvrće, odnosno fosfatidilserin se eksprimira u ekstracelularni deo ćelijske
membrane. Fiziološki značaj ove pojave nije poznat pošto kod biljnih sistema ne postoje
makrofagne ćelije za koje bi to bio pretpostavljeni obeleživač apoptotske ćelije, kao što je
pretpostavljeno kod animalnih sistema. Kondenzacija citoplazme i njeno smanjivanje je
primećeno i kod biljnih sistema; kod nekih ćelija primećeno je čak i formiranje apoptotskih tela,
kao npr. kod paradajza. Kod većine. poslednja faza jeste odvajanje ćelijske membrane od
ćelijskog zida i curenje ćelijskog sadržaja u ekstracelularni prostor. Unutarćelijska mašinerija,
kao što je pre navedeno, podseća na onu kod animalnih sistema. Kod animalnih sistema je opšte
prihvaćena činjenica da grupa familija proteaza sa cisteinom (kaspaze) u aktivnom mestu seče
njihove proteine kao i DNK na određenim mestima. U ćeliji kaspaze se sintetišu u neaktivnoj
formi, u formi prokaspaze, koje uglavnom bivaju aktivirane od strane neke druge kaspaze. Taj
događaj se uglavnom u literaturi naziva kaskada kaspaza. Pre nekoliko godina Uren et al. (2000)
su otkrili gene koji kodiraju proteine koji podsećaju na kaspaze (eng. Caspase-like proteins,
metacapsase), odnosno metakaspaze. Homologija metakaspaza i kaspaza nije samo u primarnoj
strukturi, već i u sekundarnoj; takodje, katalitičko mesto sadrži diadu cisteina i histidina. Kao sto
je već napomenuto, ćelije biljnih sistema poseduju ćelijske zidove, koji kod njih sprečavaju
recikliranje materija preko apoptotskih tela, kao što se dešava kod animalnih sistema. Tako da

11
kod biljnih sistema imamo situaciju da se molekili mrtve ćelije razgrade do smeša malih
molekulskih masa tako da ih tada susedne ćelije mogu absorbovati. Ovakav proces, gde se ostatci
mrtve ćelije nalaze u intercelularnom prostoru, kod animalnih sistema bi izazvao zapaljinski
odgovor, ali kod biljaka se to ne dešava pošto one ne poseduju imuni odgovor.

Slika 7. – a. ćelijska smrt, b. usled diferencijacije i c. celijska smrt kod animalnih sistema

8. Literatura

1. Y. Xiao-Ming, D. Zheng (2003). Essentials of Apoptosis. Humana Press Totowa, New Jersey
2. G. Kroemer, L. Galluzzi, P. Vandenabeele, J. Abrams, E.S. Alnemri, EH Baehrecke, M.V. Blagosklonny,
W.S. El-Deiry, P. Golstein, D.R. Green, M. Hengartner, R.A. Knight, S. Kumar, S.A. Lipton, W.
Malorni, G. Nunez, M.E. Peter, J Tschopp, J. Yuan, M. Piacentini, B. Zhivotovsky and G. Melino
(2009) Classification of cell death: recommendations of the Nomenclature Committee on Cell
death 2009. Cell Death and Differentiation (2009) 16, 3–11
3. Vakifahmetoglu H, Olsson M, Zhivotovsky B. Death through a tragedy: mitotic catastrophe.
Cell Death Differ 2008; 15: 1153–1162.
4. Heath, M. (1998) Apoptosis, programmed cell death and the hypersensitive response. Eur. J. Plant
Pathol., 104, 117–124.
5. Elbaz, M., Avni, A. & Weil, M. (2002) Constitutive caspase-like machinery executes programmed cell
death in plant cells. Cell Death Differ., 9, 726–733.
6. Baehrecke EH. Autophagy: dual roles in life and death? Nat Rev Mol Cell Biol 2005; 6: 505–510.
7. Fink SL, Cookson BT. Pyroptosis and host cell death responses during Salmonella infection. Cell
microbiol 2007; 9: 2562–2570.
8. Raff MC, Whitmore AV, Finn JT. Axonal self-destruction and neurodegeneration. Science 2002; 296:
868–871.
9. Sperandio S, Poksay K, de Belle I, Lafuente MJ, Liu B, Nasir J et al. Paraptosis: mediation by MAP
kinases and inhibition by AIP-1/Alix. Cell Death Differ 2004; 11: 1066–1075.
10. Lippens S, Denecker G, Ovaere P, Vandenabeele P, Declercq W. Death penalty for keratinocytes:

12
apoptosis versus cornification. Cell Death Differ 2005; 12 (Suppl 2): 1497–1508.

13