Grupa za japanski jezik i knjizevnost

Filoloski fakultet Univerzitet u Beogradu

Predmet: Japan i Svet 2

Analiza srpskog i japanskog tradicionalnog plesa

Profesor: Student:
prof. dr Nada Sekulić Tamara Ćirić
Br. indeksa: 2022/0535
tamaraciric821@gmail.com

Beograd, 2023

1
 UVOD

Ono što svaku zemlju čini posebnom jeste njena tradicija. Tu tradiciju čine razni obredi,
dogadaji, jela, odeca i plesovi. Ta jela, odeća i plesovi su sastavni deo svih obreda i događaja,
bez njih oni ne bi bili potpuni. Jela, kao deo obreda, uglavnom se služe kao prilog za oproštaj
posmrtnoj duši. Kao deo nekog događaja, jelo, se poslužuje gostima, ili ostalim ljudima u koliko
je u pitanju neki festival, kao neka gozba. Odeća i ples veoma često idu u paru, ali i ne moraju.
Tradicionalna odeća se u nekim delovima zamalja i dalje redovno nosi, svakog dana. Dok se u
drugim delovima zemalja nose samo povodom nekog događaja, bilo da li je to neki festival ili
nešto drugo. U Srbiji narodna nošnja se sve manje ceni. Može se videti u nekim selima da ljudi
nose, ali uglavnom na slavama kada idu do crkve ili dočekuju goste. Još se može videti i na
nastupim (amatersko) kulturno umetničkih društava. U Japanu, tokom starijih vremena nošenje
kimona je bilo veoma prisutno i kod muškaraca i kod žena, a i dece. Kako je vreme odmicalo,
kimono više nose žene i to samo tokom nekih specijalnih dešavanja. Dok muškarci kimono nose
samo tokom nekih formalnih dešavasnja, kao na primer venčanje. Takođe, kao što smo već
spomenuli iznad, tradicionalna odeća, tačnije nošnja, se nosi i kao deo nastupa uz ples i muziku.
Tradicionalni plesovi, koji su nekada na početku svog postojanja bili veoma zastupljeni,
vremenom su polako počeli da izumiru. Oni se u današnje doba izvode na festivalima, kao
zabava za publiku. U nastavku ovog rada ću naglasiti razliku između srpskog folklora i
japanskog tradicionalnog plesa. U prvom delu rada predstaviću najvažnije aspekte folklora,
opisaću način odevanja, kao i same igre koje se igraju. Zatim ću predstaviti japanske igre, opisati
japansku nošnju. I na samom kraju ukazati na same sličnosti i razlike između ove dve kulture.

2
 SPRSKI TRADICIONALNI PLES

Srpski tradicionalni ples je u narodu poznat kao folklor. Ovaj terim postao je popularan
širom sveta sredinom prošlog veka. Nastao je od dve engleske reči folk, što znači narod, i lore,
što znači znanje, mudrost. Folklor kao termin ne vezuje se samo za igre, već i za tradiciju,
običaje, i ostale vrste narodne umetnosti. Iako se izrazom folklor uglavnom označavaju straije
tradicije, predanja, ovim termin mogu da se označavaju i narodna predanja koja su nastalo u
ovom veku. Što se tiče narodnih igara iz ovog veka, a iz predhodnih, su nastajali kombinacijom
ili po uzoru na ranije igre.
Pređimo sada na samo igranje. Folklor je zastupljen širom naše zemlje, koja je podeljena
na različite „delove“. Sa time, kao i svakom drugom plesu, javljaju se različiti stilovi igranja.
Međutim, ono što svi delovi srbije imaju zajedničko za igranje jeste, kolo. Kroz svakodnevni
život ljudi spominju reč kolo, uglavnom na svadbama ili nekim drugim veseljima. Ova reč je
uglavnom deo naziva mnogih koreografija, ili igara, kao na primer jedno od najpoznatijih Užičko
kolo. Mada reč kolo, za igrače, plesače, označava oblik igranja, formaciju. Kolo je osnovni oblik
igranja u narodu. Kolo igrače koji formiraju polu kružnu liniju i kreću se po njoj. Tu i dalje ima
raznih varijacija, gde igrači u toku ige mogu da obiđu ceo krug tokom igre, ili da formiraju krug,
u zavisnosti od koreografije, tačnije igre koja se igra. Naime postoje i tipovi kola. Osnovni tip
kola jeste sa neograničenim brojem igrača, tu spadaju zatvoreno i otvoreno kolo. Otvoreno kolo
je dominatnije nego zatvoreno. U formaciji kola najvažnije uloge imaju kolovođa i kec, i
uglavnom su igrači poređani pomešano, tačnije muško žensko muško i tako dalje... U ovom tipu
kola muškarci nikada neće stajati jedan pored drugog, opet zavisi od igre koja se igra pa po
koreografiji dolaze različite formacije, gde se žene i muškarci izdvajaju. Što se tiče solo igara i
parovnih igara, oni spadaju u kolo sa ograničenim brojem igračima. One su retke da se vide kao
posebne tačke, ali su veoma česti deo nekih koreografija (na primer Kraljice, Ciganske igre iz
Vojvodine, Bosilegradsko Krajište – na početku koreografije, Bosilegrad, igra se u parovima).
Postoji tip kola koji je kombinacija prva dva tipa, a postoje i još mnogi drugi tipovi. Druga
osnovna formacija, i kao česti sastav igara, jeste lesa. To je formacija gde igrači stoje u pravoj
liniji i kreću se tako, desno, levo, napred nazad.

3
 Tokom igranja postoje različiti načini povezanosti igrača, takoreći međusobno držanje
igrača. Najčešće držanje jeste držanje za ruke, gde muškarac daje ruku a devojka uzima, u
jednostavnijim rečima, muškarac drži devojčinu ruku. Drugi način držanja, jeste držanje za
pojas, i treći način je držanje pod ruku. Sam način držanja igrača zavisi iz kog dela Srbije su igre.
Stil igranja ili izvođački stil, jedna je od najbitnijih karakteristika igranja. Postoje dva
glavna stila igranja i to su igranje na celom stopalu 1 i igranje na prstima tzv. meko igranje 2. Kao
što smo već spomenuli, stil igranja zavisi od igara koje se igraju.
Osim različitih stilova igaranja, ima i različitih obrazaca koraka. Jedna od bitnih
karakteristika folklora jeste što je sve ritmički, odnosno podeljeno je na taktovo, obrazce. Dva
osnovna tipa obrazaca koraka su jednodelni i dvodelni. U jednodelan obrazac spada 4 takta (to su
šetnja, povoz, odmor itd, ili devojačko kolo od osam taktova (čačanka) i 2+2 (gajdice, kolubarac,
kriva itd.) 3, 5 taktova (trojanac)4, 8 taktova (u osam taktova spada kolo u tri, npr. moravac,
Žikino kolo, koko nješte ili koukou nješte, kriva kruška, šumadijsko kolo, igre uz vokalno-
instrumentalnu pratnju, i slično, i 4+4 – cigančica) 5 i 12 taktova (koso moja brenovana) 6. I
dvodelni obrazac, koji ima dva ritmička dela, i raznovrstan je. U prvom delu najčešće se
pojavljuje formalni tip polomke (2+2)7, dok u drugom delu se pojavljuju: 4+4 (kečerac) 8, 8+8
taktova (zavrzlama)9 i jedan od retkih slučajeva šesterac (1+1/2+1) 10. Takođe postoje osmica
(4+4/1+1+1)11, 8+8/2+2 (stara čegarka)12, 4+4/2+2 (panjevačko kolo)13, ovo su slučajevi obrnute
distribucije.
Kad smo već kod muzičkih obrazaca, sama muzika je jako bitna komponenta narodnih
igara. Ove dve zasebne celine zajedno se upotpunuju i čine jedu umetniču, stilsku celinu. Iako

1
Stil igranja na celom stopalu – ovaj stil igranja je krut i težak. Ovaj stil igre se uglavnom može videti u vlaškim
igrama, i igrama sa juga Srbije.
2
Stil mekog igranja – u ovom stilu igranja može se primetiti smena između prednjeg dela stopala i celog stopala, sa
mekim gibkim. Ovaj stil igranja se uglavnom može videti u Šumadiji i u severnom delu Srbije.
3
Ova klasifikacija se nalazi u radu Zdravko Ranisavljević, sa fakulteta Muzike umetnosti, rad se nalazi u privatnoj
biblioteci Ansambla Kola, nije objavljen u časopisima.
4
ibid.
5
ibid.
6
ibid.
7
ibid.
8
ibid.
9
ibid.
10
ibid.
11
ibid.
12
ibid.
13
ibid.

4
ove dve komponente uglavnom idu zajedno, postoje i igre koje se ivode bez muzičke pratnje i
igre uz pesmu. Igre bez muzičke pratnje su veoma retke i stare igre. Kod njih kao u samom
nazivu nema nikakve intrumentalne pratnje u pozadini, ali ni vokalnih. To su igre gde se igrači
oslanjaju na ritam koji dolazi iz njihovih koraka i zveckanja dukata kod devojaka. Ova vrsta
igranja zahteva jednakost svih igrača, oslanjanje njihovoh sluha. Tempo njihovog igranja zavisi
od samih njih, mogu da ga menjaju, tačnije usporavaju ili ubrzavaju, ili tempo može da ostane
isti od samog počtka igranja pa do kraja. Igre uz pesmu u današnje vreme nisu toliko česte, tek u
nekim delovima one su i dalje aktivne. U starije doba bile su veoma prisutne, međutim tokom
vremena većini igara se dodala pratnja instrumenata. Pevanje tokom igre može piti pojedinačno
ili grupno. Solo pevanje je retko, najčešće će jedan igrać započeti sa pesmom a ostali mu se
pridružiti. Tu je i naizmenično pevanje, između dva para, ili devojaka i momaka (Jeleno
devojko). Postoje i pesme koje će samo devojke da otpevaju. Muzička pratnja, koja je uglavno
kombinacija istrumenata i pesama, može biti i samo instrumentalna. Instrumentala pratnja, kao i
kod igara uz igru, može da bude grupna (sa više različitih instrumenata – narodni orkestar) i
pojedinačna (pratnja jednog instrumenta – harmonike). Kao što smo naveli gore, u staijim
vremenima igre uz pesmu su bile više zatupljenije od igara uz instrumentalnu pratnju. Tokom
vremena instrumenti su postajali sve više popularniji, i olakšavali su igru, dok je pevanje i
igranje uzimalo mnogo snage igračima.
Neki od najkorišćenijih instrumenata su bili, i danas su: udaraljke (u početku za ove
instrumente su se koristile tepsije, čije bi vibracije igračima tokom pevanja davali naročitu boju
glasa, u nekim delovima Bosne su se koristile kašike, čijim bi udaranje davao takt igračima, tek
kasnije ovi instrumenti su razvili. Takođe ritam igračima bi davalo pljeskanje rukama. Neki od
danas korišćenih udaraljki jesu razni bubnjevi – uglavnom imaju prateću ulogu za druge
instrumente; daire ili def – koriste se ili u sastavu orkestra ili za solo igranje. Rasprostranjene su
u južnim delovima Srbije, Bosni i Makedoniji; tarabuk – instrument orijentalnog tipa, može se
koristiti u orkestrima ili samostalno.)14; duvački instrumenti (svirala – u Srbiji još poznata koa
duduk i frula. Veliki broj instrumenata ima ovaj naziv, oni se prave od druveta, sastoje se od
šupljih cevi sa izbušenim rupicama; dvojnice – uglavnom se svira prilikom kretanja, „putnički
instrument. Nije uobičajeno da se koristi za pratnju igara, međutim to nije retkost u nekim
delovima zapadne Srbije; kaval ili supljeka, cevara – su instrumenti nalik na svirale, samo što za

14
Dr. Slobodan, Zečević, Srpske narodne igre, Savez amatera Srbije, Beograd, 1981

5
razliku od njih su šuplje od vrha do dna i zvuk se ne dobij duvanjem u pisak; zurle – se
upotrebljavaju sa tapanom. Zastupljene su u Makedoniji, nekim od južnih delova Srbije, u Bosni
i na Kosovu; diple – drveni instrument, može se svirati ustima ili vazdušnim rezervoarem od
kože. Zastupljene su u Hercegovini, Crnoj Gori, Dalmaciji i Istri; gajde – najstarij iinstrument.
Ima više vrsta gajdi. I proizvode dve vrste tona. Slični instrumenti gajdama su dude iz Hrvatske i
karabe u istočnoj Srbiji.)15; gudački instrumenti (kemene – ovaj instrument liči na gusle i smatra
se da je preteča violine. Za ovaj instrument se još upotrebljavaju nazivi lijerica (Hercegovina) i
vijalo (dubočko primorje). Pod nazivom kmene ili gusle, u delovima jugoistočne Srbije, kao
pratnja igrama)16; trzalački instrument (najraznovrsniji instrumenti, upotrebljavaju se i
samostalno i u grupama)17. Ovi stariji instrumenti, iako se i dalje koriste, bivaju zamenjeni od
strane novijih instrumenata kao što su: harmonika, violina, klarinet, itd18.
Jedan detalj koji treba naglasiti kako bi se bolje razumeo dalji deo teksta jesu neki od
osnovnih koraka. Osnovni koraci su pokreti od kojih su sačinjeni svi ostali koraci i koreografije.
Njih igrači uče u nižim grupama KUD-ova, pri samom početku njihovih karijera. Tada se takođe
uče i scenski izgred, odnosno ravno držanje, koje je veoma bitno, treptaj (kolena su meka, i
pojavljuje se sitna vibracija tela kod igrača), osmeh na licu. Istovremeno, tada, a i tokom čitave
njihove karijere igrača folklora, se razvijaju njihove pevačke, i malo glumačkih veština, jer je u
nekim koreografija ta „gluma“ prisutna (ciganske igre, igre iz Kumodraža – na početku
koreografije). Neki od osnovnih koraka su; trokorak (brzi pokreti nogu, brojanje trokoraka je 1,
2, 3 gde desna noga prva gazi, pa leva i onda opet desna, a leva noga ostaje u vazduhu gde se
naglašava treći takt i sledeći trokorak se počinje od nje po istom principu, u praksi je bolje za
objasniti. Postoje dve vrste trokoraka, na prstima (princip od gore), oni mogu biti na treći takt ili
na prvi (isti princim kao gore, samo što se naglašava prvi takt) i trokoraci na celom stopalu
(princip ovog trokoraka jeste obe, desna, leva.); poskok; sinkopa (slična je poskoku međutim
kraće traje, može biti na gore i na dole); preplet (pože da bude prednji – leva nogda ide ispred
desne, i zadnji – leva noga ide iza desne); zaplet (ukršteno kretanje, naizmenično se smenjuju
leva i desna noga, leva na početku uglavnom ide prvo iza desne); udarci, još se nazivaju i
ropotom (jeste u ritmu udaranje nogama); varalice i slično.

15
Dr. Slobodan, Zečević, Srpske naarodne igre, Savez amatera Srbije, Beograd, 1981
16
ibid.
17
ibid.
18
ibid.

6
 Stavke o kojima smo gore pričali su glavne karakteristike nardonih igara u Srbiji. Naime,
kao što smo već mnogo puta rekli, sve ove stavke zavise od regiona Srbije, tačnije iz kojeg dela
Srbije su igre. Svaki deo od ovih etnokoreoloških celina, ima poseban stil igranja, muzičke
obrasce i muzičku pratnju koji su tu zastupljemi, način držanja igrača,onda formacije koje su
najviše zastupljene tu i nošnju, o kojima ćemo nešto više kasnije pričati, koja je karakteristična
za taj deo Srbije. Ukratko ćemo ukazati na način igranja koji se pojavljuje u svakom delu. Prva
etnokoreloška celina Srbije je jugoistočna Srbija. U ovom delu Srbije dvodelni obrazac koreka se
može retko videti, međutim kad se nađu u koreografijama izvodi se u brzom ritmu po
simetrojskom principu 1+1+1 (katanka, zaječarka)19. Dok postoji više vrsta jednodelnog obrasca
koraka: 1 takt – samački (posame, katanka...) 20; 3 takta – lako kolo (1,2/2,1 – igre uz pesmu,
jednostranka, Eleno, mome, sa...)21; 4 takta – 2+2 (polomka, jednostranka/Cone mome...) i
pembe 422; 6 taktova – 3+3 (jovo mala jovo) 23; 8 taktova – kolo u tri (1,3+1,3 – igre uz pesmu,
Žikino kolo, Župsko kolo...) i 4,4 (četvorka, šestorka sitna itd. U ovo još spada čačak (3,2+1,2+2
– niški, sitan, krupan, piperana...), bugarka/vlasinka 2,3+2,3 (11 taktova – švrljig iz Vranjskog
polja; 12 taktova – trojanac, šestorka belopalančka, basara)) 24; 14 taktova25 i 16 taktova (rumenka
– na severu obrasci rumenke su od 8 taktova, dok su na jugu od po 10) 26. Formacije koje su
zastupljne u ovom delu Srbije jesu: Otvoreno kolo, vigujavo kolo (leskovac), posame (solo),
katanka27. Povezanost igrača je najčešće za pojas, onda povezanost igrača držanjem za ruke, i u
nekim igrama držanje za ruke, kod muškaraca za primer su u pembe, a kod žena ajde sunce zađe.
Muzička pratnja je vokalna, instrumentalna, i kombinacija ova dva, vokalno-instrumentalna. Stil
igranja je je na celom stopalu, međutim javljaju se vidovi pulsacije do kojih dolazi usled
fleksibilnih kolena, onda usled pravog držanja dolazi do izražaja vertikala, koraci koji doprinose
i ukrašavaju stil igranja jesu poskoci, prelpeti, zapleti, treperanje, pocupkivanje, zastasljkivanje,
varalice, udarci (ali ređe), podela četvrtina na osmine. U zapadnom delu Srbije obrazac koraka

19
Ova klasifikacija se nalazi u radu Zdravko Ranisavljević, sa fakulteta Muzike umetnosti, rad se nalazi u privatnoj
biblioteci Ansambla Kola, nije objavljen u časopisima.
20
ibid.
21
ibid.
22
ibid.
23
ibid.
24
ibid.
25
ibid.
26
ibid.
27
ibid.

7
jednostavnog tipa jesu na 4 takta – u šta spada povoz i 2+2 28; 5 taktova29; 8 taktova30 i 12
taktova31. Od muzičke pratnje zastupljeno su obe i vokalna i instrumentalna pratnja, a i neme
igre. Zastupljene su parovne igre, solo igre, i formacije koje dominiraju su kolo i lesa. Stil igranja
na zapadu je drugačiji od jugoistočne Srbije. Dok tamo igre se ugrašavaju prepletima, zapletima,
treperenjem, ovde to nije pristuno, ali dominira snašno i čvrsto igranje na savijenim kolenima.
Zapadni deo Srbije se deli na centralni deo i na južni deo. Oba ova dela imaju svoje
karakteristike igranja. Formacije kod Srba sa severoistoka je otvoreno kolo, dok se kod Vlaha
javlja izuzetak prilikom solo igranja. Vlasi su u kolu povezani najčešće držanjem za pojas, dok je
držanje za ruke velika retkost, za razliku od Srba koji se najčešće drže za ruke. I kod Srba i kod
Vlaha je prisutna instrumentalna pratnja, od muzičkie pranje tu je i solistički instrument i
instrumentalni ansambl.32 Stil igranja je čvrst kod obe zajednice, u koreografije se uključuju
poskoci, skokovi, treperenje, i kod Vlasa se javlja strndžanje. I karakteristike za severnu Srbiju
su: zatvoreno mešovito kolo, parovna igra, igra u troje, i solo igra, tokom parovnih igara
povezanost između muškarca i devojke je takav da muškarac drži ruke na kukovima, devojke
dok ona njemu ruke drži na ramenima, a u kolu devojke isto drže ruke na ramenima muškarca,
dok se muškarci međusobno povezani iza devojaka, muzička pratnja je instrumentalna (ansambl
i solo)33.
Nošnja, bitna karakteristika za tradicionalni ples svake zemlje. Tradicionalna odeća je ono
što razdvaja svaku zemlju od druge, iako kod nekih zemalja nošnja se činim istom, i dalje imaju
detalji koji ih razlikuju. Što se tiče naše narodne nošnje, ona je drugačija u različitim delovima
zemlje. Pošto ima mnogo vrsta nošnji, nećemu mnogo zalaziti u detalje, ali o njima bi moglo do
sutra da se priča. Osnovna stavka kod nošnje jeste bela košulja, za muškarce, i bela haljina za
devojke. Bele haljine kod devojaka krase šare raznih i divnih cvetova. Vunene čarape, koje nose
i devojke i muškarci, najčešće od crne vune, sa uvezanim šarenim cvetovima, za neke igre se
nose crvene čarape (Bosilegradsko Krajište). Jeleci, još jedna od bitnih delova nošnje, međutim
nisu prisutni u svim igrama. Mogu da budi raznih boja, sa zlatnim šarama kod devojaka, a kao
što smo već rekli u zavisnosti iz kog regiona su igre jeleci mogu na sebi da imaju samo izvezeno
28
ibid.
29
ibid.
30
ibid.
31
ibid.
32
Ova klasifikacija se nalazi u radu Zdravko Ranisavljević, sa fakulteta Muzike umetnosti, rad se nalazi u privatnoj
biblioteci Ansambla Kola, nije objavljen u časopisima.
33
ibid.

8
koncem, ne neke komplikovane šare (šopske igre), a i u nekim igrama jeleci nisu pristurni iako je
to veoma retko da e vidi. Opanci, svima dobro poznati, napravljeni od od kože. Najčešće viđeni
opanci jesu opanci sa kožnim kajšićem, koji se nose za igre mekog stila igranja (Šumadija).
Postoje još raznih opanaka, ali drugi najviđeniji jesu opanci za igranje na celom stopalu, za
razliku od opanaka koji se nose najčešće u Šumadiji, ovi opanci se najčešće nose za Vlaške igre.
Imaju tvrđi đon, zbog udaraca koji su prisutni u koreografijama, i u mesto kožnog kajšića, imaju
kanap koji se vezuje oko zgloba. Mušku i žensku nošnju razlikuju sitnice. Osim što muškarci
nose pantalone, u zavisnosti šta se igra pantalone mogu da budu jednobojne, ili sa šarama sa
strana nogavica, i toga što devojke noše suknje, različitih boja i šara, muškarci nose šajkače,
šubare, šešire, a devojke kao ukras imaju kecelje (i to ne u svim igrama). Pojas oko struka, je tu
da tokom igranja pričvrsti ostatak nošnje, oni su šareni, najčešće dominira crvena boja na njima.
Kao dodatne ukrase devojke pletu kikice koje ili ustavljaju spuštene pa na krajevima vezuju
crvene trakice, koje u nekim igrama idu i na ruke, a ako od kika prave krunu na glavi ona
stavljaju samo cvet. Takođe devojke nose dukate, i marame u nekim igrama.

9
 JPAPANSKI TRADICIONALNI PLES

Jpanaska istorija se mnogo vezuje za bogove. Kult obožavanja bogova, se može videti i u
njihovoj religiji. Čak veruju da je car božanskog porekla. S time dolazimo do priče boginje
Amaterasu, najuzvišenijeg božanstva u Japanu, koja se povukla u pećinu i 8 miliona bogova su
pokušali da je izvuku. U ovom delu japanske mitologije se prvi put susrećemo sa pojmom ples u
Japanu. Boginja Amaterasu, uplašena od svog brata Susanoa se povukla u pećinu na nebu.
Posledica njenog povlačenja u nebesku pećinu bila je tama koja je zavladala Nebeskim svetom.
Videvši sta se dešava, i zabrinuti za boginju i nebeski svet, 8 miliona bogova su se okupili da
izvuku boginju Amaterasu iz pećine. Pored svega što su doneli da bi je namamili iz pećine, jedna
od stvari jeste bila i ples. Ples je izvodila boginja Ame no Uzume, boginja cvetno kićene kose,
bila je svešenica, šamanka34. Čuvši smeh bogova, i videvši šta s usve doneli, boginja Amaterasu
je provirila iz pećine, i na kraju su je izvukli.
Prvi zapisi o japanskom plesu pokazuju da je on donet iz Kine. Tada ova neobična
umetnost zauzima mesto u japanu u ranom periodu. Međutim, iako je Bugaku, kineski religiozni
ples35 donetu u Japan pre hiljadu godina, Japan je tada bio okupiran sa mitologijom. Bugaku je
tek kasnije bio zapisan u istorijskim dokumentima. Prvi car koji je u školama uveo učenje
Bugaku plesa jeste bio car Mommu. Ipak prava istorija japanskog tradicionalnog plesa počinje u
Nara i Hejan periodima. Tada se javlja Kagura, ples izvodeđen u carskom dvoru. To je bio
najvažniji i religiozni ples čiji koreni vode od plesa koji se izvodi kako bi se boginja Amaterasu,
boginja sunca izvukla iz pećine. Izodio se uveče, kako bi podsećao na vreme kada se boginja
Amaterasu sakrila u pećinu. Ovaj ples se zovdio uz japansku tradicionalnu muziku sa elegantnim
pokretima. Vremenom ovom plesu su dodavani gracioznost i sofisticranost tradicionalnim
plesnim formama. Dalje, kako su proticale godine ovaj ples se razvijao pod raznim uticajima, i
nastajali su novi pod plesovi. Na primer pod uticajem budizma, nastali su Den-gaku i Saru-gaku.

34
Simonović, Simon, Kođiki: Zapisi o drevnim događajima, Jamasaki Vukelić, Hiroši; Vasić, Danijela; Kličković,
Dalibor; Glumac, Divna, Beograd, Tanesi, 2021, str. 44
35
Hincks, Marcelle, Azra, The Japanese dance, London, W. Heinemann, 1910.

10
U periodu Edo dolazi do procvata japanske umetnosti i kulture. Pleasovi su višerazvili , pa su čak
i osnovane plesne škole u različitim regionima Japana. U svakoj školi, u svakom regionu su se
učili različiti stilovi i tehnike plesa. Oni su se dalje prenosili godinama sledećim generacija i
očuvavali su tradiciju narodnog japanskog plesa. Svaki region Japana je razvio svoj specifični
stil narodnog igranja. Faktori koji su uticali na razvoj tih plesva jesu lokalni običaju, regionalne
karakteristike i narodne priče. Razvala se posebna vrsta plesa, koja posle postaje jedna od
glavnih vrsta kasnije, Odori. Reč odri na japanskom znač ples. On se izvodi na otvorenim
mestma u toku nekih festivala i proslava. Igrači u ovim plesovim su obučeni u tradicioanlnu
japasnku nošnju yukate (letnji kimono), obi (pojas), gete (drvene sandale). Muzička pratnja je u
vidu bubnjarskih grupa, koji takođe sadrže svirače šamisena (japanska gitara sa tri žice) i flaute.
U zavisnosti u kom regionu Japana se ovaj ples izvodi može imati drugačije stilove i
karakteristike izvođenja. Neki od njih su Awa Odori (ovo je zapravo vestival koji se održava u
Tokushimi, i traje četiri dana. Održava se u avgustu, od dvanaestog do petnaestog. Ples se izvodi
na ulicama grada i plesači u kimonu izvode sinhronizovane korake uz pranju muzike), Bon
Odori (izvodi se u različitim regionima kao deo Obon festival. Ovaj festival se održava u Julu
trinaestog, četrnaestog i petnaestog, u nekim delovima Japana. Obon festival je vesela
dobrodošlica druhovima njihovih pokojnika. Ovih dana budisti, a i šintoisti izvršavaju običaje,
kao što su posvećivanje gorobva preminulih osob, dekorišu ih i ostavljaju hranu kao
dobrodošlicu njihovim dušama. Plesači se za ovaj ples pripremaju satima, na festivalu nose
specijalno napravljene kape i kimonoe. Pleašu ili u parovima ili u grupama uz ritam bubnjeva.
Okreću se sve brže i brže kako ritam ide, u jednom trenutku ritam staje kao i oni i zadržavaju
pozu, nakon što se jedna igra završi kreće druga, i to može da traje dok sunce ne zađe.),
Nishimonai Bon Odori (Ugo, prefektura Akita). Karakteristika za ove plesove jeste što su
dovodili radost i dobru atmosferu, uz svoje pokrete raskošne kostime, rekvizite koje su koristili i
živahnu muziku. Pored Odori-a, javlja se i Mai kao glavna forma japanskog plesa. Karakteristika
za ovaj ples jeste što su pokreti kružni, telo je veoma blizu zemlje i energija tela je
koncentrična36.
U moderno doba za japanski narodni ples se javlja termin Buyo koji označava ples u celini.
Ovaj japanski tradicionalni ples se održao do danas. Predstavlja raznoliku istroiju, vezuje se za
religiju, svaki region Japana čini posebnim. Buyo je sastav kineskih karaktera za Odori i Mai.

36
Buckley, Sandra, Encyclopedia of Contemporary Japanese Culture, Routledge, 2009, str. 75.

11
 Neke od vrsta japanskih pleasova su: Kabuki – počeo je da se izvodi u sedamnaestom
veku. To je dramski stil, koji obuhvata osim plesa i muzike i glumu. Ovaj stil plesa je više
karakterističan za muškarce, koji igraju i ženske uloge. Muški glumci koji bi imali ženske uloge
se zove onnagata. Uz pomoć perika i šminke su sakrivane strukture muških tela. Ovaj stil
karakteriše, osim glume, i živopisni ostimi, scenski efekti koji su deo posebnih scena na kojima
se ovaj ples izvodi, i stilizovanim karakterima. Kabuki se smatra najvažnijim pleasom japanske
kulture. I dan danas je popularan stil igranja, izvodu se starom stil, međutim polako prima
karakteristike modernog doba; Noh mai – ovaj ples, isto kao i kabuki se izvodi u pozorištima
noh. Nastao je u četrnaestom veku. Uz pratnju oog plesa i muzička kao i vokalna pratnja.
Muškarci su i ovom plesu imali ženske uloge, međutim žene su počele da plešu u modernom
dobu. Kostimi ovog plesma su raznobojni , detaljni , sačinjen i od svilenih tkanina. Za ovaj ples
se koriste lepeze i mačevi kao rekviziti. U današnje dobra noh mai se smatra visokom
umetnošću, a noh pozorište je veoma cenjeno; Nihon buyo – ovaj ples je tradicionalni japanski
ples. On je nastao od kabuki-a i noh-a. Muzička pratnja ovog plesa je instrumentalna, i oni
uključuju flautu, bubanj, i šamisen. Stil ovog igranja sadrži elegantne pokrete, kao i ekspresije
rukama i irazima lica, fantomimom, koji dočaravaju radnju priče. Kostimi su raskošni i detaljn,
bogati su vezom, sa puno japanskih klasičnih dizajnova. Ovaj stil igranja se i danas izvodi, i
prenosi na nove generacije; Jiuta mai – naziv jiuta je povezan sa muzikom je bila popularna
među gejšama. Elementi ovog plesa su sofisticirani i elegantni, takođe imaju i kružne pokrete
koji predstavljaju mai ples. Kako bi publici preneli priču koriste pokrete telom, rukama i izraze
na licu, sve uz pratnju jiuta muzike. Kostimi koje plesačice nose su uglavnom tradicionalni
kimono ili yukate. Kako bi naglasile eleganciju ovog plesa plesačice uglavnom koriste rekvizite
kao što su lepeze ili svileni pojasevi. Mesto održavanja ovog plesa su ili u okviru gejša kuća, gde
se uglavnom održavaju tradicionalni događaju za zabavu, ili na posebnim scenskim prostorima.
Ovaj ples kao i svi ostali idalje je aktivan u današnje doba.

12
 SLIČNOSTI I RAZLIEK IZMEĐU SRPSKOG I JAPANSKOG
TRADICIONALNOG PLESA

Čitajući ovaj rad smo već mogli da primetimo neke sličnosti i razlike između ova dva
plesa. Svakako ću sada ukazati na neke od njih.
Sličnosti:
Za početak da ukažemo na neke sličnosti koje se mogu primetiti.
- Regionalna različitost: Oba ova tradicionalna plesa rasprostranjeni širom svojih
zemalja. Međutim, obe ove zemlje, i Srbija i Japan, su podeljene na regione, pa su tako
i plesovi. Iako je naziv za ples isti svugde u zemlji, stil igranja i nošnje nisu. U ranijem
tekstu smo za Srbiju ukazali karakteristike za svaki region, iako je to bilo malo teže za
Japan, spomenuli svo razvoj ovog plesa po regionima, kako se koji ples izvodi i z svaki
od njih njegove karakteristike.
- Muzička pratnja: Kao svugde u svetu oba ova plesa imaju muzičku pratnju. Kod
svakog od ovih plesova se koristi intrumentalna pratnja, isti intrumenti jesu bubnjevi.
Pored insturmentalne pratnje, neki od ovh plesova imaju i vokalnu pratnju.
- Koraci prate ritam melodije
- Element glume: Ovaj elemnt se ne javlja kod nas tako često koliko u japanskom
tradicionalnom plesu. Međutim oba ova narodna plesa ga sadrže, i kroz njega
dočaravaju publici iskustvo gledanja tačke.
- Razvijanje: Tokom godina oba ova plesa su se razvili u nekim aspektima. Takođe su
imali i uticaje sa strane. Međutim idalje su zadržali svoje korene, i nastavili da očuvaju
tradiciju, istoriju i da se prenose dalje na sledeće generacije.

Razlike:

13
- Stil igranja: Japanski plesovi tokom igranja koriste celo telo, i ruke i noge, i izraze lica
koji se menjaju. Dok u folkloru, ruke se retko kad koriste, uglavnom se igarči drže
jedni za druge njima, za pojas, vrta maramice itd. Najviše su aktivne noge, dok je
gornji deo tela čvrst, prav. Lice je uvek nasmejano, i tako ostaje od početka do kraja
tačke.
- Tradicionalna odeća: Odeća koja se nosi tokom izvođenja tačke je bitan aspekt svake
igre. Kao što smo pre spomenuli, svaka zemlja ima svoju tradicionalnu nošnju. To smo
i pre znali da se japanska i srpska tradicionalna nošnja razlikuju jedna od druge. Da ne
navodimo baš sve, na primer sada, kod nas u folkloru igrači nose obanke napravljene
od kože, dok u Japanu igrači nose drvene cipelice.
- Mesto izvođenja: Iako se neki plesovi u Japanu izvode u pozorištima, i na sceni, veliki
broj se izvodi napolju na ulicam tokom festivala ili nekh događaja, kao i ovi unutra.
Kod na, festivali kao u Japanu ne postoje, naše igre kada se izvode napolju su
uglavnom za slave ali retko, najviše se izvode na scenama, a ne na ulicama tokom
kretanja kroz njih.

14
 ZAKLJUČAK

Kroz ovaj tekst smo mogli da vidimo povezanost folklora i odoria sa istorijom i tradicijom
njihovih zemalja. Ova dva plesa prenose se daljim generacijama, i kroz njih se čuvaju važni
aspekti kulturnog nasleđa svojih naroda. Iako je to nasleđe bitno, oba ova plesa su podložna
promenama i inovacijama, kako bi se prilagodila modernom dobu. Uprkos novim stilovima
izvođenja, kreativnih inovacija, ovi plesovi i dalje čuvaju svoje korene, ali i ostavljaju prostor za
nove inerakcije sa drugim kulturama i novim vremenom.
I srpki i japanski tradicionalni ples predstavljaju dragoceni deo kulturnog nasleđa svojih
naroda. Oni reflektuju istoriju, duh zajednice, i estetiku kroz kostime, koreografije i muziku.
Kroz izvođenje ovih plesova čuva se deo tradicije i Srbije i Japana.

15
LITERATURA:
1. Hincks, Marcelle, Azra, The Japanese dance, London: W. Heinemann, 1910.

2. Ranisavljević, Zdravko, Etnokoreološke celine Srbije, fakultet Muzike umetnosti, rad se

nalazi u privatnoj biblioteci Ansambla Kola, nije objavljen u časopisima.

3. Dr. Slobodan, Zečević, Srpske narodne igre, Savez amatera Srbije, Beograd, 1981

4. Simonović, Simon, Kođiki: Zapisi o drevnim događajima, Jamasaki Vukelić, Hiroši;

Vasić, Danijela; Kličković, Dalibor; Glumac, Divna, Beograd, Tanesi, 2021.

5. Buckley, Sandra, Encyclopedia of Contemporary Japanese Culture, Routledge, 2009.

6. Epstein, Sam, A year of Japanese festivals, Champaign, III., Garrard pub. Co. 1974.

16