GREEK INFLUENCE ON LATIN SYNTAX

ROBER COLEMAN

Mnogi fenomeni kod bilingvista pripadaju promenjivom jeziku bilingvista i klasifikuju se

kao interferencija; retki od ovih fenomena ulaze u jezik unilingvista i zato se ne mogu
smatrati potpuno integrisanima u L1 ili L2.

U G-L odnosu značajna je difuzija i L1 L2 i L2L1

1.
L1L2
Imigracija iz G kolonija Jita u Lacij počinje u 8v, a od 200p priliv G robova je neprestan
u Italiju. Mnogi uče L od bilingvista čiji je L takođe nesavršen, pa se interferencija iz L1
stalno ponavalj i ojačava. Slabi su nam izvori, svakodnevni izvori (novine) su nestali, a i
da ih imamo bilo bi teško zaključiti da li se radi o stranoj interferenciji ili ne.

Relevantna situcaija L2  L1 je kada manjina čiji je L1 lat usvoji G kao jezik kulture.
Lukrecije se žali na patrii sermonis egestas; brojni su dokazi da smatraju da je L kao jezik
kulture manjkav. U učenoj klasi bilingvizam počinje u mladosti: Quindilijan preporučuje
da se od malih nogu počne sa G jer se L usvaja usu.
Dokazi za uticaj L2  L1 su u književnosti – složeni su i raznovrsni. Cic u pismima češće
menja kodove tours-de-force, ali u govorima i raspravama je veći purista. Ipak, na
njegovu sintaksu rečenice i periode znatno utiče isokratovska retorika atičkih govornika
4.v.

Žanrovi i metri u CL poeziji gotovo su svi G porekla i poetski registar prihvata više
grecizama od proze u leksici i gramatici. Ipak, ima upečatljivih idiolektičkih varijacija;
npr Prop ima mnogo više grecizama od Tib. Grecizam koji bismo mogli jasno odrediti
kao interferenciju u delu nekog autora može se ustaliti u tradicionalnom registru nekog
žanra i tako se integrisati u jezik. Vergilijevi grecizmi preuzeti su u poznijoj epici, pa čak
i u delima više proze poput Tacita. Neki Apulejevi grecizmi možda su ušli preko poezije
Avg doba.

Postojanje ova dva kanala uticaja značajna su zbog opšte pretpostavke da prevashodno
niži jezik pozajmljuje iz višeg (mada, u mnogim IE jezicima superiornijih mediteranskih
kultura nalazimo elemente nižih pokorenih naroda). Grku bi bilo korisno, društveno i
materijalno, da savršeno ovalda latinksim, u tom slučaju latinski je superioriniji jezik, a
interferencija L1L2 nesvesna i nenamerna. S druge strane, kulturna dominantnost G
jezika motiv je za usvajanje G i prihvatanje G termina u L; ovakav L2  L1 proces je
svestan i nameran, a usvojene reči će verovatno biti integrisane bar u izvesne registre, pre
svega tehničke i književne žanrove.

Razlika između interferencije i integracije zavisi od dijahroničke perspektive.Integracija

je istorijski proces i mora se proučavati istorijskom metodom, tj upoređivanjem pređašnje
i sadašnje faze u jeziku pa uočiti inovaciju ili integraciju. Jakobsonov aksiom je da jezik
prihvata strane elemente samo kada se oni ne protive njegovim tendencijama razovja. Ta
tendencija razvoja je značajna i s drugog aspekta; u kontaktnoj situaciji native fenomeni
mogu se ojačati pod uticajem stranog modela (Lofsted za delimične grecizme). Tu treba
razlikovati native elemente koji u trenutku interferencije nestaujuili se tek pojavljuju kao
inovacija. U prvom slučaju život reči se produžava nasuprot jezičkim native
tendencijama, u drugom termin se promoviše u skladu sa tim tendencijama

Za L je nemoguće precizno rekonstruisati bilo originalno stanje bilo razvojne tendnecije

kao nezavisni jezički sistem
Najraniji knjiž tekstovi inspirisani su i delom adaptirani prema G originalima. Dvojica
osnivača L knjiž – Livije Andronik i Enije- rođeni su u G-govorećim delovima Italije.
Ipak, Elije Stilon, Cic učitelj, hvali Plautov jezik (Musas Plautino sermone locuturas
fuisse si Latine loqui vellent kod Quint) a smor Julije Cezar se divi Terenciju jer je puri
sermonis amator (Donat Vita Terentii).
Rani natpisi omogućavaju poređenje, ako su malo duži. Duža dokumenta su:
- dekret Emilija Paula
- Senatus consultum de Bacchanalibus
- pismo L. Kornelija građanima Tibura (CIL l 2 614, 581, 586, iz perioda 190-
156.) – svi pripadaju žanru administrativne proze na koju je malo verovatno da je
uticao G jezik.
Najstariji L natpis Manios med fhefhaked Numasioi (Manius me fecit Numerio) 7v u
Prenesti – modeliran je na osnovu G zanatlijske formule. One obično imaju formu Philwn
me epioihsen; Murtw m’aneqhken tatqhnaiai; dodatak u dat ima paralelu u Solwn
Aqhaniois nomuos eqhke (Solon Atheniensibus leges instituit). Ako Manius me fecit
Numerio nije izvorno L konstrukcija, teško ćemo dokazati šta ona zaista predstavlja.

Ovo vodi drugom problemu: L i G, srodni jezici, dele veliki deo IE nasleđa u
sintaktičkom sistemu, pa sličnosti ne moraju biit posledica kontakta, već nezavisne
konzervacije starih elemenata. Neki zato tvrde da su, premda su pozajmljenice među
potpuno nesrodnim gramatičkim sistemima retke, IE jezici potpuno neprikladni za
kontaktne studije.

2
Whitney: skala jezičkih pozajmljenica:
1. leksičke jedinice: imenice, pridevi, glagoli, prilozi, predlozi, sveze i zamenice.
2. formativni elementi: prefiksi i sufiksi (prvi za derivaciju, drugi za infleksiju)
3. fundamentalni elementi gramatičke distinkcije – gramat aparat se bolje opire
intruziji jer je on najmanje materijalnji, a najviše formalni doe jezika

Lkesičke pozajmljenice su najučstalije i najlakše raspoznatljivi oblik uticaja. Postoje tri

kategorije (u L i drugim jezicima):
1. pozajmljenice – prelaz stranih leksema sa i bez fonetske i morfološke adaptacije u
sistemu recipientu. Reprezentativni u L su: poena od G poina; talentum od
talanton; ampulla – deminutiv od amp(h)ora od amforea acc; gubernator od
kubernatas. Upečatljivo je da je velik borj običnih ustaljenih L reči u VL
zamenjen G pozajmljenicama: ictus sa colpus od kolafos; lacertus sa bracchium
od braciwn, crus sa gamba od kamph, lapis sa petra od phtra; gladius sa spada od
 spaqh; quisque sa catunus etc. To je dokaz za masivi kumulativni efekat L1L2
uticaj ojačan generacijama imigranata. Neki elementi se više, neki manje
usvajaju: npr predlog koji određuje jedan od nekoliko padeža manje će se
vrovanto preneti nego imenica koja se slobodno javlja; kompleksnost odnosa
leksema prema sintaktičkom sistemu L1 od velikog je značaja za prihvatiljivost.
2. loan-shifts, pomoću kojih se semantičko polje leksema u jeziku recipientu
prilagođava tako da predstavlja repliku delimičnog ekvivalenta u jeziku izvoru.
(source i recipient language). Quint primećuje da je grecizam kod Salustija
upotreba amare u značenju ’uobičavam’ prema G modelu filein, sa kojim deli
opšte značenje ’voleti’. (ja – slovenački a veš Mojco?). Primeri obiluju u svim
periodima; uirtus i areth; casus i ptwsis; sera i oyia.
3. Kalkovi – složenice (compounding) leksičkog materijala u jeziku recipientu tako
da tvori repliku leksičke složenice (compound) u izvornom jeziku. Npr
anticipatio, praenotio za prolhyis; adiectivus za epiqeton – karakteristični su
primeri za to kako se formira native filozofski, gramatički i retorički vokabular.

Uvođenje stranih leksičkih i leksičko-gramatičkih formanata u produktivnu morfologiju

jezika zavisi od prethodne integracije pozajmljenica koje te formante sadrže. Npr u eng
latinsko dis- i re- iz pozajmljenica tipa discredit kasnije daju disbelief, replay isl.
Leksičko-gramatički formanti su oni elementi u tvorevini (composition) koje služe da se,
premda se one citiraju u rečniku a ne u gramatici, leksički koren svrsta u osobeni deo
govora. U eng parovi pridev-imenica kao curious, curiosity od Lat curiosus, curiositas,
daju model za odd, oddity; parovi imenica-pridev tipa peril, perilous odražavaju lat
periculum, periculosus, a model su za murder, murderous; parovu glagol-pridev :
provoce, provocative od provocare, prouocatiuus daju talk, talkative; parovu glagol-
imenica adorn, adornment odraz adornare, adornamentum, daju atone, atonement. Tako
refleksije stranih derivacionih sufikasa –ity, -ous, -tive, - ment postaju produktivni u
jeziku recipientu.

Uprkos velikom broju G leksičkih imporacija u L (za razliku od L-eng situacije) čini se
da se ni jedan tip formanta nije integrisao. Prvi tip ilustruje VL apoculare ’iziškati’ sa G
apo-; catunus je formacija od VG kaqeis (koje je, opet, adjektivizacija kaq’ ̔ena̔ ’jedan po
jedan’). Drugi tip je još ređi. –isso , odraz G glagolskog formanta – izw adaptirano je
fonološkom sistemu ranog L, prividno se ograničava na pozajmljenice u kojima se
prvobitno javlja, npr malacisso od malakizw; patrisso od patrizw. Retko se širi na native
korene npr exopinisso , uibrisso. Značajno je da kasnije pozajmljenice poput baptizo,
scandalizo nemaju staro –sso, već peregrinam literam Z. Jedan G formant, izvorno
makedonski, bio je jako produktivan u LL, i to ženski marker –issa. Uveden sa rečima
diaconissa, prophetissa etc, u sredv se širi i daje comitissa, ducissa etc otuda contessa,
duchesse i sl.

(Veliki priliv stranih reči može uticati na fonologiju jezika, ali za to nema dokaza kod G
uticaja na L. B i V se mešaju i u G i u L, ali nije verovatno da se to u L dešava pod
uticajem G; jer: a) u G to počinje tek u vizantijsko doba; b) u romanksim jezicima
inicijalno B i V se čuvaju, samo unutrašnje se izjednačava)
Uticaj na infleskioni sistem (pored idiolektičkog nivoa) redak je i zanemarljiv.
Dicam, nuntiabo :
- imaju istu morfemu: 1. sg. fut. ind. act.
- različit morf – am / -bo
Prava gramatička interferencija počinje od morf, ali mora uticati na klasu morfema. U
tom smislu gramatička interferencija se definiše:
- kao pirmena gramatičkih odnosa jezika A na B morfeme u B govoru ili
zanemarivanje odnosa u B za koji u A ne postoji prototip ili
- kao identifikaciju specifične B morfeme sa sepcifičnom A morfemom, što vodi
ekstenziji ili redukciji funkcija morfeme B .
Ovaj proces gramatički nije analogan uvođenju pozajmljenica u leksikon, već formaciji
kalkova: iz jezika izvora u jezik recipienta se ne prenosi materijal ili morf, već formalni
obrazac infleksionih relacija.

Karakteristična situacija je nestanak morfološke distinkcije pod uticajem sistema u kojem

ova distinkcija ne postoji. Moguće je i obrnuto: da kongruentni morfološki sistem pojača
distinkcije u jeziku recipientu koje su već bile na putu iščezavanja.

Mogući su razni obrasci gramatičkog uticaja.

Zamislimo La i Lb sa dve morfeme M1 i M2 sa kongruentnim funkcijama S1 i S2, ali i
sa trećom funkcijom S3 koja u La odgovara M1, i u Lb M2.

La M1 I M2
fja S1 I S3 I S2
Lb M1 I M2
Uticaj La na Lb može proizvesti slobodnu varijaciju u Lb, između M1 i M2 i funkcije S3.

Grčki genitiv I dativ

f-je S1 gen I S2 abl I S3 instr, lok I S4 dativ
Lat genitiv I ablativ I dativ

Možemo a priori predvideti da će G uticaj imati oblik transfera S2 funkcije na L genitiv i

S3 funkcije na dativ

Premda postoje dokazi o interferenciji u samo ovim oblastima, ipak postoje brojne
barijere integraciji ovakvih stranih uticaja. Prvi je morfološki. Premda se L gen i abl
morfe razlikuju u svim paradigmama, dativ i ablativ se razlikuju samo u četiri singularska
oblika: puellae /-a; pedi /-e; manui /-u; diei / -e. Pritom, poslednja dva pripadaju rekim
grupama imenica. Ablativ je dakle manje podložan stalnom encroachment iz genitiva,
nego iz dativa. Druga ograničenja su sintaktička. La genitiv i dativ obično se ne javljau u
predloškim konstrukcijama. Štaviše, u svim periodima u L postoji jaka tendencija ka
koncentraciji predloških konstrukcija oko acc i abl. Stoga postoji tek ograničen opseg G
upotrebe genitiva i dativa bez predloga koji su uticali na L genitiv i ablativ. Pritom,
donekle u književnom, a više u VL dativske f-je bivaju zamenjene sa ad+acc, genitivske
f-je sa de+abl, što čini dodatni otpor G uticaju.
Mogu se navesti brojni primeri sintaktičke interferencije na idiolektičkom nivou u
situaciji L1L2. Ako bi Srbin na osnovu rečenice u srp: Ja sam u Engleskoj od pre tri
meseca rekao: I am in England since before three weeks:
- since before – leksička interferencija
- am umesto have been – zadire u funkcionalni domen morfema za vreme, pa je
gramatička interferencija.
Hiperkorekcija je tip interferencije L1L2. Govornik, svestan toga da se f-je M1 u
njegovom L1 distribuišu na M2 i M1 u L2, proizvodi M2 tamo gde to nije prikladno – I
am listening every day to the radio um. I listen to the radio every day.

Integracija stranih sintaktičkih obrazaca nije tako učestala kako se tvrdi, i čak i opsežna
infiltracija pozajmljenica i morfoloških formanata u leksički sistem ne mora
prouzrokovati uticaj na sintaksu. Eng je pod jakim uticajem leksike L i romanske, a čini
se da gramatičkog uticaja nema. S druge strane, teško je verofvatno da će sintaktički
obrasci uticati na neki jezik a da ne izvršte znatan uticaj na leksikon.

3
Već smo naglasili značaj dijahroničkih istraživanja, u ostatku rada klasifikuje podatke u
tri osnovan dijahrona obrasca, od kojih svaki ima manje varijacije.

I kategorija
Jezik recipient Lr pokazuje u datoj sintaktičkoj funkciji dijahroniju S1>S2, kada S2
postoji i u Ls, izvornom jeziku u bilingvalnom kontaktu sa Lr

A) ako je S2 osvedočeno sa relevantnom f-jom kasnije u Ls nego u Lr, radi se o

paralelnom ali nezavisnom razvoju u dva jezika ili o povratnom uticaju Lr na Ls – tj kada
u G imamo latinizam. Naravno, moguće je da se konstrukcija pojavila u govornom obliku
Ls pre nego što je zapisana, i tako se prenela u ’tekući goovr bilingvalaca’ pre nego što je
postala zapisana u Lr. Do izvesne mere dijahronija samog Lx može poslužiti za proveru.
ako Ls pokazuje S3>S2 naspram S1>Sv i pozna promena se može prikladno motivisati
unutar samog Lr, onda je slabo verovatno da je već postojalo u Ls pre nego u Lr ali da
nije zapisano.

 piu bello cf pio kalos. Latinska sintetička komparacija prideva gotovo je potpuno u
romanskom zamenjena perifrazama tvorenim analitički: npr: fortior – plus fortis – piu
forte – plus fort etc. U G je kalliwn, kaluteros zamenjeno sa pleon kalos, otuda
savrem G pio kalos.
Nije moguće da je G razvoj modelovan po L. Kao prvo, romanski ne pokazuje jedan
obrazac perifraze, već dva (ograničena grupa direktnih refleksija sintetičkih oblika na
–ior npr migliore, meileeur, mejor od L melior(em) nas ne zanima). Tip plus fortis
reflektuje se u italijanskom, logodurijskom, romanš, francuskom i delu provensalkog.
Tip magis fortis u rumunskom, katalanskom, španskom i portugalskom. G uticaj je
dakle morao biti neobično selektivan. Štaviše, nove tvorbe mogu se lako pojasniti kao
posledica isključivo i tipično latinskih jezičkih procesa. Jš uklasično doba uobičajene
su perifraze za neke prideve npr magis antiquus, magis pius, i postojale su kao
analitički oblici pored učestalijih sintetičkih npr magis aptus, aptior; magis seuerus,
seuerior.

Semantička opozicija minus prema magis (više u kvalitetu) i plus (više u količini)
lako su mogli proizvesti pored postojećeg para minus/magis antiquus i novi par
minus/plus antiquus. Već kod Enija imamo plus miser, kod Plauta plus lubens, kod
Livija plus facunda. Razvoj magis kao adverzativne čestice koja zamenjuje potius (>
fra mais, ita ma etc) u nekim je oblastima možda podstaklo izbor plus u
komparativskoj f-ji, premda se refleksije magis katkada javljaju u obe upotrebe, npr
špa mas fuerte, ali mas’but’.

U G upotreba mallon sa jednostavnim pridevom nalazi se u perifrazi u svim

periodima, i nije široko raširena sve do H doba. I u savremenom G pio tip nije
uopšten do mere do koje su uopšteni plus i magis u romanskim jezicima. Pored pio
kalos ima i varijanta starijeg tipa kalhteros, čak i pio kalhteros. Samo u G dijalektima
J italije perifrastička forma je potisnula starije; možda podstaknuto latinskim plus.

 scriptum habeo – gegrammenon ecw –

Neki su smatrali da je L forma posledica G. Mogućnost nezavisnog razvoja dokazuje
perifrastički perfekata u Hetitskom od neutralnog pzp i glagola imati. S druge strane,
to što je samo bretonski od keltskih jezika razvio pf sa have, posledica je fra uticaja.

L fraza scriptum habeo istorijska je početna tačka za romanske perfekte tipa ho

scritoo, j’ai ecrit. Ovo nije uobičajeni način da se izrazi perfektivnost u CL periodu.
Izvorno habeo je imalo uobičajen posesivni smisao npr amicos conclusos habet
(Plaut); boves ...curatos habeto (Katon); ali već u CL doba se javljaju primeri gde je
habeo ne kazuje posesivnost uz glagol, već fraza mora kazivati perfektivnost: res
omnis relictas habeo (Plaut). Kod Cic uporedo postoje oba oblika.

Pojava ove perifrastičke konstrukcije ne mora biti posledica stranog uticaja. L

perfekat je morfološki mešavina nasleđenog perfekta i aorista i njegove f-je
obuhvataju i perfekatsku f-ju (sadašnje stanje) i svršenu prošlost : uenit = ovde je
sada; ili došao je u nekom trenutku u prošlosti. Najraniji L perfekatski sistem je bio:
act. pass.
A) epistolam scripsi epistola scripta est
= a) present perfect
b) past definite
B) scripsi scripta erat (fuit)
= c) past perfect
d) past past-definite
Oblik pf. pass imao je pzp na –tus sa nosiocem sadašnjeg vremena biti naspram
nosiocu prošlog vremena biti, koje je odgovaralo pqp-u.
Međutim, već kod Plauta ima primera restrukturacije pasiva:
a) scripta est = a) present perfect – biva (sad) pisano
b) scripta fuit = b) past definite – napisano je (nekada u prošlosti)
 c) scripta erat = c) past perfect – bila je pisana (trajno, u stanju pisanja)
d) scripta fuerat = d) past past-definite – bila je napisana u nekom trenutku
koje prethodi prošlom vremenu

Novina se javila kao posledica očuvanja starijeg bipartitnog sistema kroz sve
periode, ali potom se inovacija ograničava samo na ulogu intenzivnih varijanti b) i
d). Ipak, čini se da je kasniji razvoj u prozi pozne republike doprineo razvoju
habere konstrukcija, verovatno usled potrebe da se razlikuje sadašnje stanje od
prošle akcije kod pasivnih i neprelaznih glagola. 1Kako god, dva su razvoja jasno
komplementarna:

pass. act.
a) scripta est epistolam scriptam habeo
b) scripta fuit ... scripsit
c) scripta erat ... scriptam habebat (habuit)
d) scripta fuerat ... scripserat

U ovom sistemu koji leži u osnovi perfekatskih i preteritskih sistema većine

romanskih jezika, inovatorni elementi dovetail sa postojećim materijalom; novi
pasivi u b) i d) predstavljaju eksploataciju mogućnosti koje su već sadržane u
opsegu vremena pomoćnog glagola; novi aktivi a) i c) obrazac tvorbe
kongruentnije sa postojećim pasivima.

Moguće je da je pomeranje ka diferencijaciji present perfecta od past definita bilo

pod uticajem distinkcije perfekta i aorista u G, premda ima dokaza da je ova
distinkcija ozbiljno načeta u helenističkom periodu do uništenja perfekta.

U G se ova fraza javlja tek nakon 50 pne. Postojala je druga grupa konstrukcija
koja je ukazivala na perfektivnost, a činili su je aktivni pzp aorista ili ređe
perfekta + finitni oblici glagola ecw ili eimi (biti)
a) touto gegrafos (grayas) ecw – imam ga pošto sam ga napisao ili, verovatnije, ja
sam u stanju da sam upravo to napisao

1
- u L neprelazni glagoli su na posletku zamenili ambivalentne perfekatske oblike parom
koji se sastojao od starijeg perfekta (a) i funkcionisao kao past definite, i novog perfekta
tvorenog ne sa habet već sa est koje je prešlo sa deponentnih glagola

ueni > ueni = past definite

* uenutus sum = present perfect
cf. progressus sum

recipročno:
mortuus sum > * morii = past definite
*mortus sum = present perfect
cf. *morio umesto morior
Ovaj razvoj karakteristika je VL i protoromanskog.
 b) touto gegrafos (grayas) eimi – I am having written this

Prelazak glagola iz akt pzp koji se slaže sa subjektom u pasivni pzp koji se slaže
sa objektom (finitni glagol bi u touto gegrammenon ecw imao posesivno, a ne
stativno značenje) mora biti povezano sa širenjem perifrastičnog mediopasiva u G
perfekatskom sistemu. U atičkom od 5v 3.pl glasi gegrammenoi eisi (um
gegrafatai), a čitavi coni i optativ prave se tako : gegraptai (ind) ; gegrammenos h
– coni; eih – opt.
Do novozavetnog doba gegrammenos esti i gegraptai postoje paralelno u
perfekatskoj f-ji; pošto se jednom ustalilo touto gegrammenon esti, zamena touto
grayas (gegrafws) ecw sa touto gegrammenon ecw bila je znatno olakšana. Ipak,
postoji čudan distribucioni obrazac. U NZ G perifrastični pasivi su učestali, ali
ecw konstrukcije nema; shodno tome, kod autora u kojima se ecw konstrukcija
javlja prvi put (Diodor, Josif, Plutarh) ne koriste perifrastični pasiv u većoj meri.
Svi su ovi pisci bili dobri latinisti, pa je moguće da je usvajanje konstrukcije -
koja se nedavno razvila unutar samog G - u G književni registar ohrabreno
postojanjem paralelnih oblika koji su se bili više ustalili u L. Na isti način
obrazovani L govornici su, budući svesni starije upotrebe ecw+ akt. pzp u G
možda voljnije usvojili habeo + pzp pass, čija je f-ja bila slična. Primarna
motivacija je, ipak, u svakom od sistema, potekla iz vlastito morfosintaktičkog
sistema.

U ova dva primera možemo odbaciti G uticaj kao formativni činilac u paralelnom L
razvoju.

- G ecw legein ’mogu da kažem’ i L habeo dicere ’imam da kažem’ (koje je izvor
romanskih paradigmi za futur i kondicional). G konstrukcija je stara, ali L takođe
može biti proizašla iz native gramtičkog sistema i pokazuje funkcionalni opseg
koji grčkom odgovara samo delimično.

B) Čak i kada je S2 starije u Ls, to ne garantuje da je S2 u Lr posledica interferencije, ako

postoji dobar motiv za pormenu S1 > S2 u native morfosintaktičkoj strukturi Lr ili ako
funkcionalni opseg S2 u oblicima dva jezika čini nesavršeno pokalpanje. Ipak, ako je
promena S1 >S2 u Lr kasnija od promene u Ls i ako je ujedno prikladnije motivisana i
ustaljenija u Ls nego u Ls, imamo jak argument da je bilo uticaja.

Uticaj može imati razne oblike, može imati efekat okidača, tako da pokreće ili ubrazava
razvoje do kojih bi došlo nezavisno.

- ille discipulus – o̔ maqhths

Evolucija deiktičkih zamenica u član u VL vidi se iz upotrebe ille (u sardinijskom i
nekim delovma Sicilije ipse) kao određenog člana u romanskim refleksijama. To se
često pripisivalo G uticaju: hronološki, G se razvoj okončao pre no što imamo ijedan
osvedočeni oblik u L. (naprotiv, ekstenzija broja jedan u f-ju neodređenog člana javlja
se istovremeno u G i moda je razvoj nezavisan, cf. unus scriba za ̔eis grammteus u
Mat.8.19 ali propheta unus za profhths tis Lcu 9.19)
 Slabljenje deiktičkog značenja ille u značenje jako slično značenju anaforičkog is
vdidi se još u njegovim početnim fazama kod Plauta: quid illa faciemus concubina
quae domi est? i još više u upotrebi neutruma za nominalizaciju indeklinabilia, baš
kao G to npr illud ’stertit’ uolui dicere Plaut.
Činjenicu da se razvoj u funkciju člana ne može odvojiti pokazuje i nemogućnost da
se u prevodnoj književnosti nađe jedan jedini ekvivalent. (to ima veze sa opštom
konfuzijom zamenica u LL). Tako u Jov 20.4 etrecon de ̔̔̔oi duo ̔mou prevodi se kao
currebant autem duo simul (Vulg) ... ipsi duo Vet Lat; ̔o allos maqhths kao ille alius
discipulus; Rom 3.6 pws krinei o̔ qeos ton kosmon? kao quomodo iudicabit Deus
hunc mundum (Vulg). Pastor Hermae: illum nuntium = ton angelon; eidem pastori =
twi poimeni; istarum uirginum ) twn parqenwn. Ipak, obično se član izostavlja u
prevodu, sa nekim poznatim kolebanjima poput uirgo za ̔h parqenos (Mt 1.23) ; Deus
erat uerbum = qeos hn ̔o logos (Jov 1.1). U Jov 6.67 hipen oun ̔o Ihsous tois dwdeka
postaje dixit ergo Iesus ad duodecim u Vulg, ali Iesus illis duodecim u Vet lat.

Više je nego verovatno da je G član bio glavni činilac, ako ne i onaj glavni u L
razvoju. (Određeni član, takođe zameničkog porekla u poznom staroengleskom
verovatno nije postao pod uticajem G ili romanskog bilingvizma. Ipak, ako priznamo
mogućnost da je inovacija uvedena nezavisno, ipak je upadljivo da su jezici koji su
razvili određene članove oni koji čine tesan geografski blok – Romanski, germanski,
mađarski, bugarski, G i albanski). To da se uticaj može pripisati L1 L2 situaciji
ukazuje činjenica da u doba kada romanski jezici osvedočavaju svoju produktivnost,
srenjovekovni L pokazuje retke tragove inovacije. Radi se, dakle, o vulgarnom a n eo
književnom fenomenu; i to potvrđuje i veća učestalost članovskih ekvivalenata u Vet
Lat nego u Vulgata, jer Vet Lat i u drugim aspektima pokazuje tesnu vezu sa VL.

C) Uticaj može poprimiti oblik stimulisanja određenog izbora između dva rivala hitherto
in free variation:

Lr : S1 > S1 }
S2 } > S2

Ls: S2

Grčki dakle pruža model razvoja intaksi pzp u L, kao alternativu čitavom spektru
podređenih rečeničnih struktura. Stimulus teško da je mogao poteći iz L gramatičkog
sistema, jer, za razliku od G, L sistem pzp je oskudan. Rani L ima samo dva pzp,
imperfektivni aktiv i perfektivni pasiv, scribens, scriptus. (scripturus est ’he is on the
point of writing’ je gotovo futur, ali scripturus kao atribut u nefinitnoj frazi nije
osvedočen pre Cic. Naprotiv, u L je sistem infinitiva od ranog doba jako razvijen, dok je
u G oskudan). VL je imao samo ova dva pzp kroz čitavu svoju istoriju, i samo ova dva
pzp imaju refleksije u romanskom pzp sistemu.

Pritom je i sintaksa pzp praes slaba u ranom L; on se česšće koristi supstantivski, a ne

verbalno, npr amans, gerens, metuens + gen. , a ne + acc. Pzp neprelaznih glagola retko
imaju frazalni dodatak (viz. egredienti dixi v. ex aedibus egredienti dixi) pa čak i
tranzitivni pzp često imaju glagolske dodatke, ako izostavimo one elaborirane. suauis
homo, facundus ...secunda loquens in tempore...multa tenens antiqua sepulta (enn. Ann)
je netipično, čak i Cic mortem...omnibus horis impendentem timens qui poterit animo
consistere (Sen) je retka anticipacija upotrebe iz doba carstva. (tendencija carskog
književnog L da koristi –ns pzp kao rival –tor sufiksu u funkciji vršioca radnje (agens)
pre je odlika leksikona nego gramatike. Pridevska upotreba – abundans, constans,
učestala je u svim perioidma). U Cic Div – nec ii quidem contemptissimi sed in primis
acuti et consequentia et repugnantia uidentes, qui prope iam absoluti et perfecti putantur –
upotreba uidentes sa verbalnim dodatkom je još više G u tonu, ali grecizmi
nominilizovanog consequentia, repugnantia su ublaženi time što pored stoje 4 pridevsa –
tus participa.

Pzp pf je u ranom L više u upotrebi sa glagolskom f-jom. U osobitim obrascima fraza

imenica+pzp koji se slaže, katkada nerazlučiva semantički od imenice akcije+ genitiva
imenice (res publica perdita – reipublicae perditio) čini bazu za L idiome poput anno
urbis conditae, i najčešći tip apsolutne konstrukcije re publica perdita. Međutim, razrada
sintakse pzp, koja je sama po sebi G karakteristika, u L se odvija osobito u kontekstu
periodičke rečeničke strukture, koja je proizvod G retoričke teorije. Čak i gerundiv biva
primoran da preuzme f-ju pass pzp – labores aut iam exhaustos aut mox exhauriendos
(Liv). Nepostojanje pzp eksponenta prošlog aktivnog značenja predstavljao je veliki
hendikep. Otuda upotreba pzp praes u npr Mat 27.50 clamans...emissit spiritum (=
kracas ...afhken to pneuma) koje je predstavnik generalnog trenda u postklasičnom L.

D) Najzad, strani uticaj može užurbati razvoj koji je već počeo u Lr:

Lr : S1 > S1 }
S2 } > S2

Ls: S2 

dixi quod ueniebat – eipon o̔ti ercetai - u postklasičnom L jača tendencija ka zameni acl
u f-ji indirektnog govora klauzama koje uvode quod, quia (ređe quoniam i ut) koje su
izvor standardnih romanskih konstrukcija. Često se pretpostavljalo da je model za razvoj
stalna pojava o̔ti, ̔̔ws klauza sa paralelnom f-jom u G.

Ipak, često se zaboravlja da je upotreba acl bila u L jako ograničena osim u

najrudimentarnijim oblicima. Osim istoričara Cezara i Livija, retke su elaborirane forme;
Tacit je često koristi, ali retko proširuje. Uzroci su jasni: pravila o promeni padeža,
vremena i načina nezgodna su kada se primenjuju na složene rečeničke sturkture; pritom,
što je još važnije, nepostojanje svih vremena za coni i impf ograničavalo je krucijalne
semantičke distinckije u direktnom goovru, naročito ako je glavni galgol bio u
istorijskom vremenu. Pre Cezara, najelaboriraniji primer se nalazi u SC de Bacch iz 186g.
Možemo zaključiti da njegovo poreklo ne leži u književnoj, već administrativnoj tradiciji:
kao sredstvo za izveštavanje o odlukama senata i ediktima magistrata; otuda učestalost
kod Cezara i Livija, naročito u formalnim govorima.
Već u CL dve grupe glagola javljaju se u quod klauzi :
I. glagoli dodavanja i izuzimanaj – oni su svi prelazi, i quod klauza je stoga izvorno
relativna klauza koja zavisi od eksternog direktnog objekta id, koji se zadržava kao
nužni dodatak nakon nestanka zamenici: id omitto quod abiisti – izostavljam zašto
si otišao; omitto quod abiisti – izostavljam činjenicu da si otšao. Semantički sadržaj
quod klauze je faktički pa je njen glagol u ind. Bliskost smislu nolo referre te
abiisse ’neću da spomenem da si otišao (cf i addo quod abiisti sa praeterea affirmo
te abiisse) ukazuje na moguće linije ekstenzije quod klauze.
II. Glagoli koji iskazuju emociju – gaudeo, miror – obično su intraznitivni; quod
klauza je izvorno relativna prema id, koje je ili direktni unutrašnji objekat ili acc
eksterne reference, i čuva se nakon gubljenja zamenice kao kauzalna klauza (i to je
verovatno način na koji su se sve uzročne quod klauze razvile) ili kao opcionalni
dodatak:
id gaudeo quod aduenisti ’I am glad this gladness’ (interno) ili ’ I am glad
in respect of this (reference) in respect of which you have come’ > gaudeo quod
aduenisti ’I am glad that/because you have come’. Kada se ne iskazuje faktičnost
sadržaja uqod klauze, koristi se coni: gaudeo quod aduenerit ’I am glad that he has
come (ako je zaista došao)’. Dakle, od tri konstrukcije a) te aduenisse b) quod
aduenisti c) quod adueneris a) koje je neutralno u odnosu na faktičnost jeste primary
to glagolima izjašnjavanja b) i c) glagolima osećanja. Ipak, upotreba a) sa glagolima
osećanja ustalila se pre klasičnog perioda npr saluom te aduenisse gaudeo (Ter); si
quis ...forte miratur me... descendere (Cic). Odgovarajuća ekstenzija upotrebe b) i c)
sa glagolima izjašnjavanja ređa je pre kraja klasičnog perioda: npr sa quod klauzama
kao relativnima prema antecedentu acc. gnatus quod se adsimulat laetum id dicis?
(Ter); an ... nihil esse dictum umquam putas? ne hoc quidem quod.. Taurum ipse
tansisti (cic); i još ređe bez antecedenta: scio iam filius quod amet meus istanc
meretricem (Plaut) non commemoro quod draconis saeui sopiui impetum (Enn);
renuntiauerunt quod Pompeium in potestate haberent (ps-Caes); quid Athenis
exquisitum habeam et quod bonum sit illorum litteras inspicere...uincam (Cato).
Primeri iz Cezara i Plauta pokazuju originalnu distinkciju između coni i ind u quod
klauzama u kojima su glagoli osećanja već nestali. Primer iz Katona ukazuje na
verovatan uzrok: širenje coni koje je uobičajeno u indirektnim pitanjima i
zapovestima, scio quid amet ’znam zašto je zaljubljen’; admonet ut abeant ’upozorava
ih da odu’.

Postepeno širenje quod klauza u carskom L može dakle biti prirodni L razvoj.
Očuvanje varijanti quia i quoniam možda je zaista podstaknuto G modelom ̔̔̔ws i ̔oti,
koji se redovno koriste da uvedu kako uzročnu rečenicu, tako i indirektni govor, ali se
može smatrati i ostatkom tipa II) , varijacijom koju pokazuju glagoli osećanja u L
sintaktičkom sistemu. U prevodnoj književnosti izbor između infinitivskih i quod
predstavnika bio je pod uticajem G originala npr audistis quia antichristus uenit =
hkousate ̔oti antichristos ercetai (Vulg. Jov 2.18) što neki smatraju čistim grecizmom.
Međutim, dva detalja u L upotrebi otkrivaju suštinsku nezavisnost od G konstrukcije.
Prvi je redovna upotreba quod i quia sa glagolima opažanja, koji u G obično idu sa
pzp npr Petronije subolfacio quia nobis epulum daturus est; scis quod epulum dedi;
uides quod aliis leporem excitaui. Drugo, G ̔oti konstrukcije poput L i eng
 infinitivskih komplemenata obično čuvaju vreme direktnog govora, dok quod
konstrukcija podleže slaganju vremena koje je značajka L i eng indirektnog govora.

E he is coming 1. I said that he was coming

not 2. .... he is coming
3. I declared him to be coming
not 4. .... him to have been coming.

G ercetai 1. eipon ̔oti ercetai ili ercoito

not 2. ... hrceto
3. efhn auton erchesqai
not 4. ... elqein

L uenit 1. dixi quod ueniebat ili ueniret

not 2. uenit ili ueniat
3. dixi eum uenire
not 4. ... uenisse

Javljaju se sledeća poklapanja:

- semantički E1 = G1 = L1; E3 = G3 = L3
- sintaktički E1 = G2 = L1; E2 = G1 = L2 ; E3 = G3 = L3 ; E4 = G3 = L4.
Premda je E2 sintaktički paralela L2, ono se semantički razlikuje u tome što is coming
može biti oznaka za budućnost (I said that he is coming with us this afternoon) a dixit
quod uenit/ueniat nije prihvatljivo.Gotovo potpuno odsustvo primera interferencije G1 i
L1 čak i u prevodnoj literaturi potvrđuje da je konstrukcija sa quod i sl, premda je morala
biti pojačana narednim generacijama bilingvalizma, u suštini bila izvorno L razvoj.

II kategorija
Dijahronija Lr pokazuje S1 > S2. Uticaj S1 u Ls vodi bilo zadržavanju u Lr ili
iščezavanju S1 i S2, ili čak ponovnom oživljavanju nakon što je zaboravljeno. Uočiti ove
primere lakše je nego one iz prve kategoije, jer će ovaj fenomen biti varijanta sa
zaokretom (drift) u jeziku, i stoga neproduktivna, osim u registru gde postoje jaki lokalni
motivi da se prevaziće strukturalno opiranje upotrebi. Primeri koji slede svi pripadaju
književnom registru, i stoga ilustruju specifično L2  L1 smer interferencije. Ipak, nije
lako utvrditi da li je motiv želja za egzotičnim tonom ili puki arhaizam.

A) Morfema koja se realizuje pomoću distinktivnih morfs samo u nekoliko paradigmi

može se pojačati da ne iščezne preko uticaja kontaktnog jezika u kom
ekvivalentna morfema ima relativno veliki broj distinktivnih morefema.
a. vokativ
Nijedan IE jezik nema distinktivne morps u vokativu plurala, i vedetski
dokazuje da je još u PIE slaganje apozicije moglo biti sa nominativom. Otuda
i tu criminis auctor, nutritus duro, Romule, lacte lupae (Prop) može biti
smatrano arhaizmom, i samo delimično inspirisano paralelnnim nasleđenim
obrascem filos w Menelae (Il)
U L drugoj deklinaciji, gde je jedina razlika nom=voc pripada najveći broj
ličnih imena i prezimena. Tako se često javljaju kombinacije mi Olumpio, mi
lepus pa se voc ubrzo poistovećuje sa nom – meus dies. U VL ranog carstva
već je dovršen sinkretizam voc i nom. G narpotiv u mnogim paradigmama
čuva različit vokativ do H perioda. Tako je G podstakao čuvanje vokativa u L,
naročito u poeziji (Prop, Verg) gde to odgovara metričkim zahtevima.
b. caput percussus – thn kejalhn peplhgenos – upotreba akuzativa kao
dodatka pass glagolu deli se na bar tri grupe koje ilustruju tri Verg
primera:
i. floribus...crinis ornatus
ii. manus iuuenem ... reuinctum
iii. inscripti nomina regum
U prvoj grupi glagolski oblik ima medijalno značenje. Medij se semantički
gotovo zaboravio u L sistemu. Sačuvao se kod pzp pf glagola sa
značenjem ’obući, opremiti’ tipa indutum.. pallam, koji ima paralelu u
umbrijskom. Čak i ova upotreba je u CL arhaična i ograničena uglavnom
na poeziju; kod Livija iammo indutae uestem, ali Cic koji uz induit stavlja
acc, pored indutus esset koristi abl. Širenje konstrukcije na finitne
glagolsek oblike i na druge lekseme možemo pripisati G uticaju.
(galeam...induitur; latus..fultus hyacintho; expleri mentem nequit).
U drugoj grupi, naprotiv, subjekat pzp-a ili finitnog glagola nije agent
uzroka glagolskog stanja, već patient. Naspram floribus crinis ornatus (od
crinis suas ornauit) stavljamo manus iuuenem reuinctum (od manus
iuuenis (gen) ili iuueni (dat) aliquis reuinxit (ne – manus suas iuuenis
reuinxit). Ovde dakle nema traga mediju. Čini se da kod ove grupe deluje
jako leskičko ograniečnje; imenica u acc gotovo uvek označava deo tela ili
njegove sposobnosti. To ukazuje na precizniju derivaciju iz apozicione
upotrebe dva acc kao ’deo i celina’ dodatka aktivnom glagolu : iuuenem
aliquis reuinxit manus. U G su osvedočena sva tri stadijuma:
a) ̔hmeis suntetrimmenoi tas kefalas ’mi, dok su nam lomljene glave’
b) suntribomeqa tas kefalas
c) suntribei tis ̔hmas tas kefalas.
U L odgovarajuće finitne glagolske konstrukcije c) i b) jedva da nalazimo
pre Vergilija, kod kog nalazimo i aktivni i pasivni tip: Latagum
saxo..occupat os; uoltum sermone mouetur .
premda sama pzp konstrukcija nije osvedočena pre Katona: deuinctam
lumina somno, javlja se dva puta kod Cezara, što se teško može nazvati
grecizirajućim kontekstom. Leksička ograničenja za imenicu u acc i
hronologija ukazuju da se radi o zaboravljenom idiomu, koji je oživeo i
raširio se pod G uticajem naročito u pesničkim registrima.
U treću grupu spadaju upotrebe koje se ne mogu izvesti na prethodna dva
načina. Kao i sve ove pzp fraze, inscripti nomina flores može se smatrati
semantičkim ekvivalentom (ali ne i derivativom) fraze koju čine habens +
isti pzp u acc; otuda inscripta sibi nomina habentes. Uočičajene aktivne
 konstrukcije ovog glagola : inscripsit (deus) nomine flores ili inscripsit
nomen floribus proizvelo bi odgovarajuće pzp fraze inscripti nomine
flores ili flores quibus inscriptum est nomen. Vergilijeva verzija je dakle
kombinacija ova dva obrasca. Ipak, možda se radi o acc reference,
grecizmu koji odgovara mitskom kontekstu iz kog je uzet ovaj primer

Sva tri primera pripadaju književnom registru, gde katkada daju osoben G
ton i elegantne metrički prikladne varijante za konstrukcije koje su se
potpuno razvile u L sintaktičkom sistemu: crinibus ornatis floribus;
manibus reuinctis iuuenem; nominibus regum inscripti.

B) dulce loquitur - ̔hdu lalei – dve upotrebe acc sa finitnim glag oblicima u aktivu
zaslužuju pažnju. Prva je acc unutrašnjeg objekta, gde leksema koja je u acc
predstavlja nominalizaciju glagolske radnje ili stanja. Najočitiji primeri su u
srodnim akuzativima poput noxiamue noxit (12 tablica); pugnam pugnabo (Plaut);
preces precor (Katon).
a) Upotreba je gotovo izvesno izvorno L, i ima odraza u upotrebi acc kao priloga
(parum, melius) i u upotrebi pridevskog acc u priloškoj f-ji (magnum clamat umesto
magnopere; bellisimum futuerunt (CIL) umesto prilog bellissime, što ilustruje
opstanak ove upotebe u narodnom latinitetu). Čini se da se ova upotreba smanjila u
korist rivalske priloške i instrumentalno-ablativske konstrukcije.
Očuvanje se katkada može direktno pripisati G modelu: increpui hibernum kod Plauta
umesto hiberne prevod je Aristofana; Katon dulce ridentem do gelaisas imeroen
Sapfo; osobito ovo važi za pluralske oblike : Enije: multa manus tendebam – polla je
učestalo u priloškoj upotrebi.
b) tremit animum – tromei thn frena. Drugu grupu predstavlja tremit artus (Lucr),
quiescas cetera (Plaut) gde supstantiv acc dopunjavaju neprelazni glagol, ali se
emantički ne mogu smatrati nominalizacijom glagolskog stanja. Neki veruju da
upoteba potiče iz konstrukcije tipa indutus. Akuzativ upotrebljen kao veznik,
uerum, quod, quia ili kprilog partim; podupire pretpostavku da se radi o izvornom
L akuzativu reference, ali jasno je da G upotreba acc u ovoj f-ji ima uticaja,
naročito u L poetskom registru gde i nalazimo većinu primera.

C) formam pulcehrrimus – to eidos kallistos – acc sa pridevima javlja se u poeziji,

retko u govornom jeziku i prozi. G modeli se mogu nazreti: os umerosque deo
similis Verg: ommata kai kefalhn ikelos Dii (Hom); flaua comas (Ov) karh
xanqos (Hom). Opet L sistem ima dobro osvedočeni ekvivalent u instrumentalnoj
upotrebi abl, tako da je grecizirajuća konstrukcija neproduktivna izvan poetskog
registra. Redak izuzetak je Tibulovo saucius pectus, za koje Kvintilijan kaže da je
donekle vulgarno: ovde se radi o uticaju dolere + acc, koje često nalazimo u
medicinskim delima, a modelovano po G latus dolere od algein to sternon.

Osobeni tip adnominalnog genitiva jeste onaj sa neutrumom ili supstantiviziranim

pridevom. Neke od ovih upotreba su partitivne: in occultis ac reconditis templi; dok
druge npr per aduersa montium; strataque uiarum imaju semantičke ekvivalente per
aduersos montes; stratas uias. Neki od primera modelovani su po G: prima uirorum
(Lucr) – Aiginhtewn ta prota gde kombinacija neutruma i zavisnog genitiva nije
idiomatska u L ili ad summum montis, cuncta gignentium , gde obrazac još više odstupa
(umesto uobičajenog ad summum montem, cuncta gigentia). G uticaj ojačava i podstiče
širenje postojećeg idioma.

Artis peritus – episthmwn ths tecnhs: Neki primeri genitiva sa pridevima mogu se
smatrati L širenjem iz genitiva sa verbal nouns (deriviranim od jednostavnog acc+ finitni
glagol) : auri cupidus od auri cupido od aurum cupit ; prouidam rerum futurarum od
prouidentia rerum od res prouidet. Jo š u ranom L nalazimo ustaljeno konstrukciju –nt-
pzp sa genitivom kada se koriste pridevski. Ipak, ovo nije objašnjenej za upotrebu
konstrukcije sa pridevima poput diues, aeger, purus koji nisu tvoreni od glagolskih
korena. Možda to predstavlja izvornu L upotrebu genitiva da se naznači polje reference
uporedivo upotrebi sa glagolima poput damnare i bezličnim glagolima osećanja piget,
paenitet, etc. Ovo se retko javlja pre helenizirajućih registara literature Avg doba, što
ukazuje da je diues + gen umesto + abl grecizam. Čak i ako se radi o oživljavanju
zaboravljene upotrebe, opet je pod G uticajem.
Konstrukcija ima rivala – ablativ u endocentričkom odnosu prema pridevu. Dives pecoris
; donis dives pored uacui metu (abl instrum ili odvajanja) uacua ab omni periculo
(odvajanja). Aeger ide i sa animi i sa animo. Učestalost ablativa se širenju izvan registara
klasičnog stiha i pesničke proze.

rei publicae seruandae – tou thn politeian swzein: Namera se u L može kazati i genitivom
gerundiva: Aegyptum profiscitur cognoscendae antiquitatis (Tac). L gramaitčari
(Priscijan) smatraju da konstrukcija nastaje nestankom causa ili gratia iz učestalijeg
gerundiva koji kazuje nameru: populi seruandi od populi seruandi causa. Nalaze paralelu
u G upotrebi genitiva infinitiva za kazivanje namere : sunegraye tou mh tina zhtesai ; i
ono postaje nestankom ̔eneka tou ...zhtesai. Ipak, Priscijan ne tvrdi (a inače stalno
ponavlja) da je ovo grecizam. I ovo nije grecizam. Radi se o uticaju umbrijskog ritualnog
tehničkog registra, koji u CL predstavlja arhaizam, arhaični idiom zajednički svim
italskim jezicima.

Illi venit – autwi ercetai – dativ umestp predloga + acc uz glagole kretanja, slanja
I vedetski ima obe varijante. Ipak, u sva tri jezika, dat se koristi ili za živa bića, ili za
personifikacije. U L može i ad fratrem litteras misi i fratri litteras misi; ali samo ad
urbem, osim ako je urbs personifikovano. akuzativ označava fizički odnos ’ideš prema
bogovima etc’ a dativ apstraktniji odnos ’neka moja himna Višni (za / ka) poleti’
Vergilijevo multos Danaum dmeittimus Orco ; it clamor caelo – nije imitacija G poezije,
već oživljavanje arhaizma pod G uticajem. U G ima i u prozi, u L samo u CL
heleniziranoj uzvišenoj poeziji.
Ni arhaizam ni G uticaj nisu uzrok nn Bellum Hispanense, iz Verg doba: se recepit
castello. Još od Plauta vidimo rivalitet acc i dativa uz glagole kretanja i slanja – nuntiare
ad patrem / patri; me dedi ad mortem /morti. Ovo je početak procesa koji završava tkao
što je acc sa predlogom u svim upotrebama potisnuo dativ – VL je uobičajeno dicere ad +
acc (um dat) : Vulg dicit ad eum mulier; Mul Chir des ad eos manducare. Bell Hisp je
dakle, ili posledica konfuzije dat/ ad+acc ili pak hiperkorekcija kao ingressus est
discipulis (Peregr Eger); litori remeauit (Greg Tur).
U L se infectum-perfectum vremena i vidovi uvek razlikuju u finitnim i infinitnim
oblicima : facio:feci; faciam: fecerim ; facere:fecisse. U G razlika prezent-aorist postoji,
što se vremena tiče, samo u indikativu. Tako se povremena neutralizacija razlikovanja
vremena u L tumači G uticajem.

a) scripsisse uult – bouletai grayai

Razvoj acl za indirektni govor razvilo je vremensku razliku u infinitivu, na račun
vida. U G ide isti infinitiv s obzirom na vid – trajna ili svršena radnja - (inf praes/aor)
dok u L ide infinitiv s obzirom na pre/isto/poslevremenost.
Uz glagole volendi u L ide i inf praes i pf, bez razlikovanja vremena, već samo vida.
Ovakav je inf pf star – još SC de Bacch – ne quis ...Bacanal habuise uelet – što ne
može biti grecizirajući uticaj. Kasnije inf pf umesto praes nalazimo u poeziji Avg
doba – može biti i G uticaj i oživljavanje arhaizma; ipak, razlog će biti metrički.

b) ne feceris – mh poihshis
Razlika u vidovima prohibitativnog coni je nasleđena iz IE (i vedetski i G) – ne
facias, ne feceris. Distribucija dva tipa hronološki nije lako odrediva. Plaut preferira
ne fac, ne facias ali caue faxis/feceris; Cic preferira ne facias u pismima , ali u
formalnim spisima ne feceris, noli facere. Aspekat u CL nije značajan, što potvrđuje
Cic preferiranje pace tua dixerim umesto dicam.
Verovatno je da je očuvanje dva tipa posledica G modela, premda je nemoguće reći
da li to podstiče oživljavanje neke stare semantičke razlike u vidu. Katkada možemo
videti preciznu replikaciju G fraze : Hor:nullam seueris arborem – mhd’ en allo
futeushis dendrion (Alkej). Distinkcija izvesno iščezava u postklasičnom L, kako se
vidi iz slobodnog variranja dva tipa u prevodu G coni aor u Mk 10.19 ne audlteres, ne
occidas, ne fureris (svi praes), ne falsum testimonium dixeris, ne fraudem feceris (pf).

c) G gnomski aorist za kazivanje opštih istina. Jedina paralela je u srpskom, pa L

primeri verovatno nisu izvorno L, već pod G uticajem. Koristi se pf. Nalazi se
samo u heleniziranim registrima; Verg, Sen. Ep. L za generalizaciju koristi praes,
pa se pf kao strana upotreba nikada nije potpuno integrisao u jezik.

2. callidus dicere – deinos legein

Upotreba inf u endocentičnoj konstrukciji sa pridevom je verovatno IE. Ono je uvek
bilo govorna odlika, a ojančano je analoškim širenjem semantički bliskih glagola tipa
cupidus attingere od cupit attingere. Učestalos u poeziji ono je seigurno podstaknuto
učestalošću paralelnih G konstrukcija.

a) eum elegerunt pugnare – auton eilontai macesqai – infiniitv koji kazuje nameru ili
rezultat sa tranzivinim glagolom ili glagolskom frazom takođe je iz IE.
Konstrukcija se čuva u govornom L i javlja u književnom registru tek u
postklasičnom L. Širenje infinitiva u poeziji odaje G uticaj. Ovaj infinitiv menja
ad+ gerund(iv?) (ad pugnandum). Širenje ovog infinitiva u LL olakšano je
generalnom trendencijom, koja se naročito razvila u VL, zamene gerundivskih
konstrukcija infinitivom. ad diripiendum (CL) menja se sa ad diripere, ili samo
 diripere – vet lat: carnem dare ad manducare; vulg ad manducandum – G dounai
thn sarka fagein

III
U treću i poslednju kategoriju spadaju fenomeni koji se jasno mogu tumačiti kao strana
interferencija. Lr pokazuje dijahroniju S1>S2>S3. Pre pojave S2 imamo dokaz za S4 u Ls
koje se može smestiti u znatno drugačiji obrazac u dijahroniji. Uticaj Ls rezultira
pojavom S4 u Lr kao slobocne varijante S2, ali je bez značaja za kasniji razvoj Lr u toj
oblasti. U ovoj kategoriji mogu se napraviti dalje distinkcije između slučajeva gde S4 već
postoji u Lr u nekim funkcionalno različitim kontekstima (1), a ekstremniji primeri tramo
gde gramatički sistem Lr nema preteču (2) – presedan. Ima i nekih graničnih primera
(2A)

1.
a) Hor: subtilis iudex audtis; rexque paterque audisti – značenje ’nazivaju te pravednim
sudijom, kraljem i ocem; nominativ uz audio možemo zamisliti u navodnicima: Iane
audis – čuješ ’Jane’.
Ovo je poreklom od G akouein, kluein. Kod Enija, u ranim tragedijama i lirskim
odeljcima kod Plauta često nalazimo clueo, sacrdos clueo; Pacuv: hi cluentur hospitum
infidissimi ali semantičko polje clueo(r) ’smatraju me’ je ograničenije od G kluein.
Horacije replikuje semantičku relaciju kluein i akouein šireći arhajsku upotrebu clueo na
audio; upotrebivši prozaičniji glagol u tu f-ju postiže bizaran, satirični efekat; u prvom
slučaju da se naruga samoljubivom samoproglašenom poznavaocu G umetnosti, u
drugom u oslovljavanju Mecenata, kojem se Hor često obraća sa ironičnin
samopodaštavanjem, svestan, pritom, Mecenatovog helenofilstva.

b) voti gaudere – euchs cairein

Genitiv katkdada ide uz glagole osećanja koji obično u L imaju drugačiju
konstrukciju. To može biti IE osobina, a u L se čuva sa bezličnim glagolima pudet,
piget i sl. Kod Plauta imamo cupiunt tui,umesto cupiunt te, može biti grecizam po
epiqumein + gen ili, eventualno šrienje od tui cupidi sunt, cupientes tui (Enije). Uz
miror imamo genitiv kod Verg umeso de + ablativ, što je replika G konstrukcije.
Apulej uoti gaudeo umesto (de) uoto jasno je uticaj G cairein (a ne širenje sa arhaične
upotrebe genitiva u uoti damnor, koje pripada religijskom formulastičkom obrascu).
Bilo da su ovi genitivi oživljavanje drevnih fenomena, bilo da su pod uticajem G, to
što dominiraju u poeziji, dokaz je G inspiracije.
Hor: neque ille ciceris inuidit (um ciceri inuidere ili cicerem alicui inuidere) posledica
je u priči o dva miša kolokvijalne odlike dare sumere + gen. Ovo su grecizmi po
fqonein.

B) Tehbanis pugnare – macesqai tois Qhbaiois – dativ u pugnabis amori umesto cum+abl
je po uzoru na G dativ. Kod Propercija imamo niz varijanti: contendere mecum, ad
hydras, puellae. Presedan vidimo u dativu uz resistere, ali verovatnije je grecizam.
 C) Inf prezenta kao subejkat ili objekat L je konstrukcija. Cic: me hoc ipsum nihil
agere delectat, beate uiuere uestrum mogu biti evolucija ove f-je, koja eksploatiše i
verbalnu i imeničku prirodu morfeme:
a. beate uiuere od beate uiuunt, ne beatum uiuuere od beata uita , ali
b. uiuere uestrum od uita uestra
Ipak, ove upotrebe nema kod Livija i Cezara, a kod Cic je ograničena na
filozofska i retorička dela koja su pod jakim G uticajem. Pojava se širi u carskom L, i
posledica je G uticaja. U G imamo infinitiv sa članom u f-ji subjekta i objekta.
Još je očigledniji G uticaj u pojavi infinitiva u predloškim konstrukcijama npr inter
optime ualere et grauissime aegrotare (opet Cic filozofsko delo) . L nema člna koji bi se
mogao deklinirati i ukazati na padež supstavntiviziranog infinitiva, pa se zato okreće
gerundu ili drugim glagolskim imenicama u predloškim konstrukcijama – inter
accipiendum aurum, de bene beateque uiuendo.
U VL većina gerundivskih f-ja postepeno biva zamenjena infinitivom, dleimično usled
širenja upotrebe sa pridevima (auidus habere pored auidus habendi) delimično usled
rivaliteta pod G uticajem ad manducare i ad manducandum. Premda se ablativ gerunda
čuva u ita i fra (en chantant od in cantando) opšte uzev, romanska upotreba infinitiva u
predloškim frazama odražava dovršavanje ovog procesa.

D) neregularna upotreba NCL u L uz glagole dicendi i sentiendi i volendi grecizam

je.
dixit: illum celerrimum esse - ekeinon
se -II- - emauton
se - celerrimus esse – nepravilno - auton

2.
A)
a) desine quaerelarum; abstineto irarum – genitiv umesto ablativa sa ili bez predloga (a
quaerelis etc) Preteča pojave je u varijaciji partitivnog ili odnosnog genitiva i ablativa
odvajanja uz egere i indigere, ali s obzirom na registar, verovatnije je reč o grecizmu – G
upotrebi (ablativskog) genitiva sa pauesqai – prestati, apecesqai ’uzdržati se od’ i sl. Mala
gurpa ovih genitivskih konstrukcija pripada pravnog terminologije, gde je odnosni genitiv
izvorno L.
b) Glagoli vladam, gospodarim etc sa gen po uzoru na G nalaze se i kod Hor i Min Fel, a
naročito u Vet lat pa i u Vulg.
Jedina moguća preteča u L je gen uz potiri. Neki i ovo smatraju grecizmom, ali pošto
koristi Cezar, malo je verovatno. U ranom L ide sa acc i abl. Sve voe upotrebe mogu biti
IE. Nasleđena primena semantički diferenciranih acc i gen kao dodataka čuva seu L uz
nekolicinu glagola, npr memini, dare, bibere isl. i osvedočena je u postklasičnom L i u
romanskim jezicima npr sumito thuris boni (Mulom Chir) ili prenez le vin, du vin.
Ipak, u L je preovaladao acc, npr sa glagolima percepcije (sentiendi u širem smislu) uz
koje gen stoji u G, scst, germanski i slavonic, a u L gen se čuva samo uz memini i
oblivisci. Regnare+gen, dakle može biti, ali verovatno nije oživljeni arhaizam.
Premda regnare katakada u poeziji nalazimo u pasivu, aktiv je uvek neprelazan. G uticaj
je očitiji budući da bi u L imperare, dominari, preaeesse i sl očekivano trebalo da
prevagnu ka upotrebi dativa, a ne genitiva. Kod Hor se dakle radi o stilskom efektu, u
prevodnoj literaturi možda o slabom poznavanju bilo G bilo L, ili, verovatnjie, težnji da
se što vernije prenese origina
c) genitiv exclamationis – u G samo kod Hom i atičkih dramaturga; čisti je grecizam
u L i ima je podrugljivo kod Plauta: di immortales, mercimoni lepidi! i Prop
foederis heu taciti
d) drugi se grecizmi javljaju sporadično u prevodnoj literaturi. audire + gen kod
Avg. Ovakvi fenomeni ograničeni su na registre u kojima se prvi put javlaju i nisu
opšteproduktivni u L. Stoga ih možemo bez oklevanja svrstati u interferenciju.
e) maior eius est (Vet Lat) za meizwn aoutou estin u Mt 11.11 naspram normalnom
L abl maior est illo u Vulg.
Većina presedana koji se za ovo navode iluzorni su: partitivni gneitivi i sl. Ipak,
Vitruvijevo recte est constitutum et altitudinibus et crassitudinibus superiora
inferiorum fieri contractiora je izvesni precedent.
Uobičajeni L ekvivalent za G ablativski genitiv koji opisuje komparativne odnose tj
ablativ poređenja, javlja se ograničeno: u stereotipnim frazam, negacijama i
relativnim klauzama. Konstrukcija je IE; očuvanje u ovim određenim kategorijama
posledica je G uticaja.
Separativno značenje ovih ablativa se pojačava, kao i kod drugih upotreba padeža,
dodavanjem predloga. Od Avg doba imamo a te dignior, ali za to postoje drugi
osobeni razlozi a ne G uticaj. Od H doba u Vulg melior de; minus ab, što daje
refleskije u romanskom npr ita miglior di ili fra meillor de pored učestalijih refleksija
sa quam: meilleur que.
Učestala upotreba de+abl umesto genitiva u LL, što je izvorno vulgarizam ali već
ustaljen umesto pratitivnog značenja u CL dimidium de praeda, plerique ex hostibus,
možda vodi hiperkorekciji, tj zameni maius de his sa maius horum. Ali, ovkvi primeri
nalaze se u prevodnoj književnosti, i moraju se prirpisati G uticaju.

f) L apsolutni genitiv nalazimo u prevodima, katkada u Vet Lat. Interferencija se

javlja u doba kada getniti opada u svom funkcionalnom domenu, a njegove f-ju
uzurpiraju predloške konstrukcije sa abl (ili acc). Priotm, apsolutni ablativ
(izvorno abl društva) postaje anomalan i podložan modifikaciji – impleta tempora
cessit um impletis temporibus; benedicens nos episcopus profecti sumus (Egerija).
Stoga je G interferncija bila neproduktivna.

B) Sasvim drugačija je priroda dativa – neque plebi militia uolenti putabatur - koji
nalazimo pre svega u kalsičnoj istoriografji, a u drugim žanrovima katkada u
postklasičnom L. Plebi uolenti militia erant – nije klasični L dativ; najbliži je posesivnom
dativu koji semantički pripada drugom obrascu: plebi militia cordi (grata) erat; plebi
militia optata erat – ovde vidimo (u optata) motiv za usvajanje G obrasca, a to je to što
volo nema pasiv, pa ne može ići u oblik kao plebi militia ’volata’ (optata) erat .

C) futurus est + inf za opisivanje budućnosti u LL modelovano je po G mellei+inf, i ne

sadrži ništa L.
Zaključak
U obe situacije, sofisticiranom uticaju L2 na L1 i prostom uticaju L1 na L2 gentitiv se
pokazao podatinim za uticaje ablativskog semantičkog polja G sintetičkog genitiva, dok
je dativ pretrpeo mnogo manji stepen interferencije. Nijedan od ova dva uticaja nije igrao
značajnu ulogu u potonjoj dijahroniji L padeškog sistema zato što dva pomenuta padeža
gube sovje distinktivne f-je koje zaposeda de+abl ili ad + acc, naorčito u vulgarnim
jezičkim registrima. Naprotiv, oživaljavanje zaboravljenih distinkcija u medijopasivu i
aoristnom perfektu i elaboracija pzp morfosintaktičkog sistema bili su književni fenomeni
i nijedan nije uticao na VL, kao što nijedan nema refleksije u romanskom.
Kao i sve forme odstupanja od jezičke norme, grecizam nije monolitna kategorija, već
spektar koji podrazumeva niz manje ili više intenzivnih odstupanja (u radu počinje se sa
manjim, a kreće ka većim odstupanjima) .