Beograd, 2018.

Za tatu - istinskog džentlmena kog su mnogi voleli i

obožavali.
Zauvek će mi nedostajati tvoj nestašni osmeh i sjaj u
oku.
 PRVO POGLAVLJ E

Deni Makena stajala je na kamenom stepeništu Plesne

škole Vida, ne znajući koje od dva zla je manje: da
pobegne sa prvog zadatka i tako uništi novinarsku
karijeru ili da zaroni u svet tanga i ispliva sa bolnim
uspomenama. Pogledavši u nebesko sivilo, Deni je
poželela da se raspevani hor anđela spusti na
svetlosnom zraku i donese joj odgovor u srebrnoj kutiji
sa plavom mašnom. Umesto toga je dobila goluba koji
joj je proleteo iznad glave i upoganio se tik uz nove
crvene cipele.
„Baš lepo.“ Uzdahnula je zlovoljno i gurnula teška
drvena vrata da se oslobodi benzinskih isparenja
autobusa, sirena koje su izazivale glavobolju i zagušljive
podnevne vreline. Provela je dva dana u Buenos Ajresu,
ali i dalje nije znala zašto ovaj grad nazivaju Američkim
Parizom.
Deni je ispitivački zakoračila u skupoceni hol gde je
praiskonski mermer prekrivao pod, a balustrada od
kovanog gvožđa krivudala uz široko stepenište. Hladan
vazduh prijao je vreloj koži, pa je opustila ramena,
srećna što se oslobodila ludila koje je vladalo napolju,
uključujući i pomahnitale golubove.
Balansirala je na svojim prelepim, ali neverovatno
neudobnim cipelama na štiklu dok je popravljala belu
svilenu košulju i gurala sveže izblajhane, plave kovrdže
iza uveta. Više je volela iznošene farmerice, baletanke i
stare majice, ali ovaj zadatak zahtevao je da se obuče
kao profesionalac uprkos činjenici da se osećala kao
prevarant. Deni je čvrsto sklopila oči podsećajući se
koliko je novca potrošila na garderobu. Ako sve ide po
planu, novom odećom ubediće ceo svet, ali i sebe, da je
više nego sposobna za ovaj posao - tako se barem
nadala.
Dašak vetra zazveckao je vratima koja su vodila ka
ulici. I dalje je mogla da pobegne. Sve kolege iz časopisa
možda su bile u pravu - misija je bila osuđena na
propast. Odlučila je da zanemari upozorenja, mada je
osoba koju je planirala da intervjuiše, Karlos Eskudero,
mrzeo novinare strastvenije nego što je igrao tango.
Njegovo odbijanje da u javnosti razgovara o
saobraćajnoj nezgodi koja mu je okončala plesnu
karijeru i uništila vezu sa plesnom partnerkom samo je
motivisalo novinare da kopaju sve dublje. Bili su odlučni
da saznaju šta se krije iza dobro uvežbanih izjava
rastavljenog para. Zasad su svi napori novinara bili
smrskani o zid besa i tišine.
Uzdahnuvši još jednom, dugo i duboko, podesila je
kaiš torbe na ramenu. Koliko god da je želela saznati šta
se dogodilo tog sudbonosnog dana, Deni nije bila naivna
niti je mislila da će uspeti u nečemu što mnogim
iskusnijim novinarima nije pošlo za rukom. Ali nije došla
zbog njegovog privatnog života. Zadatak je bio da
Karlosa Eskudera intervjuiše za seriju članaka o istoriji
tanga. Ništa više.
Spustila je glavu i odmahnula. Zaista? Sad sam počela
i sebe da lažem?
Priče o istoriji tanga bile su važne - karijera joj je
zavisila od toga - i rešavanje misterije o nesreći na
motoru primamljivo, ali ništa nije moglo da se poredi sa
prilikom da sazna nešto više o mentoru Karlosa
Eskudera, Ajris Kenedi. On je bio svedok one Ajris koju
ostatak sveta nije imao priliku da vidi, a koju je Deni
silno želela da dokuči. Ako bi razumela strast koja je
Ajris naterala da napusti supruga i petogodišnju ćerku
da bi postala diva tanga na svetskoj plesnoj sceni, Deni
bi možda konačno mogla da se oslobodi demona koji su
je proganjali od detinjstva. Nije imala nameru da je nađe
ili da se sastane sa nedostižnom Ajris, jer je bol i nakon
dve decenije bio svež. Jedino bi preko Karlosa Deni
možda mogla da razume postupke majke.
Sumnjičavo je pogledala ka starom liftu. Koliko god
puta da se prekorila zbog toga, Deni nije mogla da uđe u
jednu od tih kutija, a da je ne zapljusnu uspomene na
poslednju vatrenu raspravu između roditelja. Nijedno
dete ne želi da bude svedok takvog sukoba, posebno
kada je u pitanju porodica. Zakoračila je na prvi
mermerni stepenik dok ju je um ubeđivao kako je
mnogo pametnije da, još uvek neprimećena, izjuri
napolje. Možda bi bilo bolje da ništa ne zna o Ajris, s
obzirom na to da je istina pretila da joj slomi srce. Koliko
god se trudila da porekne, sudbina se pobrinula da Deni
dođe u Argentinu i ponudila joj priliku da izgradi svoju
karijeru i zaceli stare rane - ili da ih dodatno produbi.
„Ma, nek ide život.“
Deni je požurila uz stepenice i stigla do osmog sprata.
Zadihana, obrisala je znoj sa čela nadlanicom, a zatim je
očistila o svoje mornarskoplave lanene pantalone. Nije
spustila pogled, iz straha da će videti trag od šminke na
skupom materijalu. Deni je uhvatila ukrašenu metalnu
kvaku, ali se zaledila čuvši tiho zavijanje bandoneona
koje se provlačilo kroz šupljine oko vrata. Instrument
sličan harmonici imao je na hiljade, možda i na milione
ljubitelja širom sveta, ali na Deni je muzika bandoneona
ostavljala utisak poput grebanja noktima po školskoj
tabli.
Namrštila se, okrenula se i brzo se vratila do ivice
stepeništa. Potpuno su je obuzele emocije koje su se
uskovitlale u njoj - strah od neuspeha, decenije bola,
besa, tuge, zbunjenosti…
 Hitno je morala da udahne vazduh, bio zagađen ili ne,
pa je krenula niz stepenice, ali joj se štikla nove cipele
zaglavila u maloj rupi na starom daščanom podu.
Uhvatila se za balustradu kako bi održala ravnotežu.
Torbica joj je ispala na pod i prosula se prilikom pada.
Spustila se na kolena i skupljala sa poda sjaj za usne,
polupojedenu čokoladicu, zalihe raznobojnih flomastera i
samolepljive podsetnike koje je kupila u obližnjoj
prodavnici.
Teška drvena vrata širom su se otvorila.
„Hola1!“, duboki, veseli glas odjeknuo je hodnikom.
Podigla je glavu i ugledala Karlosa Eskudera na
dovratku. Bio je blago nagnut ulevo dok se oslanjao
rukom na drveni štap. Ramena su mu bila široka i
snažna, frizura savršeno stilizovana, a koža zanosne
maslinaste boje.
Gospode, još je lepši uživo.
Retko je koristila reč lep u opisivanju muškaraca, ali
njemu je pristajala. Te tamne oči skrivale su tajne koje je
očajnički želela da otkrije. Morala je da se ugrize za usnu
kako bi sprečila sebe da postavi hiljade pitanja koja su
pretila da se oslobode.
Pošto je i poslednji komad prosutog sadržaja vratila u
torbu, pokušala je da ustane kada se on primakao i
pružio joj ruku. Dopustivši njegovim toplim prstima da
se prepletu sa njenim, Deni je ustala i vratila torbu na
rame. Vrelina joj je pojurila preko vrata i zapalila obraze.
„Hvala.“
„Jeste li povređeni?“ Zabrinutost mu se ocrtala na
lepom licu.
„Dobro sam, zaista.“ Deni je zagladila kosu i poželela
da je obula ravne cipele umesto glupih visokih štikli. Ali
izgledale su tako dobro.
Karlos je pogledao u njene cipele: „Pravo su
umetničko delo.“
 „Hvala.“ Rečitost ju je ovog puta izneverila.
„Molim vas, uđite.“ Sitne bore pojavile su se oko očiju
kada se osmehnuo i dao znak rukom da ga prati dok je
šepao ka vratima. Uzdahnuvši duboko, marširala je za
njim i ukočila se kada je ušla u studio. Bogata dnevna
svetlost prolazila je kroz lučne prozore na istočnoj strani
prostorije, a izbrazdane podne daske otkrivale su dugu
istoriju strastvenih priča koje su se ispredale po njima.
Tango muzika dopirala je sa malih zvučnika dok je mladi
par lebdeo po podu i uspomene na njene roditelje iz
srećnih vremena isplivale su na površinu. Stomak joj se
stegao od tuge.
Karlos ju je uputio ka udobnom kauču, gde se smestila
dok je on stajao pored zvučnika u uglu prostorije. Deni je
zaustila nešto, ali je nežno podigao ruku i pokazao na
plesače čija su se stopala i noge kretali sa savršenom
preciznošću. Pesma se završila nekoliko trenutaka
kasnije i par se rastao. Brisali su se peškirima i dugo
ispijali vodu u velikim gutljajima.
Uzevši ajpod, Karlos Eskudero prevlačio je prstom
preko ekrana, a onda se zagledao u nju. Deni se
promeškoljila na sofi i čvrsto držala torbu znojavim
prstima.
„Molim vas, izvinite, ali čas će kasniti. Nadam se da
vam ne smeta da sačekate malo. Jeste li sigurni da se
niste povredili?“
„Dobro sam, zaista.“
„Moram da nađem jednu pesmu…“, ponovo se
koncentrisao na ajpod.
Pitala se zašto su ljudi pričali loše stvari o ovom
čoveku. Nije bilo ni traga od grubog i neprijateljskog
ponašanja na koje su je upozorili. „Vi ste Karlos
Eskudero, zar ne?“
„Naravno da jesam! A vi želite da naučite tango, sp.
Razgovaraćemo o nastavnom planu i ceni kada završim
sa ovim učenicima. Važi?“
 „Zapravo, nisam ovde zbog časova plesa.“ Ustala je i
osmehnula se najljubaznije što je umela. Nadala se da
nije čuo blagi drhtaj u glasu.
Karlos je prestao da lista ajpod i spustio ga. Uzvratio
joj je osmeh, ali srdačnosti više nije bilo. Denino srce
zalupalo je jače, jer je bila svesna da taj trenutak može
promeniti sve. Razmišljaj, Makena!
„Zašto ste onda ovde?“ Prekrstio je ruke, a obline
njegovih snažnih bicepsa nazirale su se kroz crnu
košulju.
„Verujem da ste bili deo Uneskove kampanje da se
tango nađe na listi Nematerijalnog kulturnog nasleđa
čovečanstva.“ Rečenica joj se učinila previše
komplikovanom.
„Sí.“
„Ja sam Deni Makena. Ovde sam u poseti Turističkoj
organizaciji Argentine i pišem članke…“
„Ne mogu da vam pomognem.“
„Ali ne znate ni šta želim da vas pitam.“
„Dosta mi je novinara. Obični paraziti“, prosiktao je
kroza zube. Konačno se pojavio Karlos Eskudera kakvog
su joj opisivali.
Osetila je peckanje inata u stomaku. „Čisto da znate,
ja nisam…“
„Ne.“
Šta je on umislio? Da je bilo ko drugi bio u pitanju,
otišla bi istog trenutka i našla novu ličnost za intervju.
Ali niko nije imao toliko iskustva i znanja o tangu, i niko
nije poznavao Ajris kao on. Nije imala izbora. Morala je
da ostane i trpi njegovu nepristojnost.
Karlos je uperio prstom ka njoj. „Pleši.“
„Molim? Ah, ne.“ Odmahnula je glavom i zakoračila
unazad. „Imam dva leva stopala kada je u pitanju…“
„Gluposti!“ Pokazao je ka mladiću koji je zurio u nju
razrogačenih očiju.
„Srce“, rekao je Karlos.
 „Šta?“
„Srce. Ovo.“ Udario se pesnicom po grudima. „Plesači
moraju da usmere srce jedno prema drugom.“ Naterao
ju je da stane ispred studenta, grudi uz grudi. „Horhe će
pomoći.“
Je li to bilo mučenje kroz koje su prolazili svi novinari
koji su mu se našli na putu? Zauzela je naznačenu
poziciju iznervirana tom argentinskom arogancijom. Dok
god bude stajala na plesnom podijumu, i dalje će imati
priliku da dobije ono što želi.
„Nije bitno šta stopala rade“, rekao je. „Nevažno je.
Niste dva plesača - vi ste jedno srce.“ Kitnjaste reči
kosile su se sa neotesanim ophođenjem.
„Ali ja ne znam…“
„Basta!2 Naučićeš. Otvori dušu muzici i pusti je
unutra. Dopusti melodiji, ne ritmu, da diktira ples. Zato
je tango jedinstven. A sad, zaplešite!“
Karlos je odšepao do ajpoda priključenog na zvučnike,
uključio je muziku i okrenuo se ka paru koji je oklevao.
Podigao je obrve kada je Deni pustila Horhea. Naslonila
je ruke na kukove i kao odgovor Karlosu podigla obrve.
„Dakle, odbijaš da igraš?“ Napućila je usne.
„U redu. Zbogom.“ Odmahnuo je rukom ka vratima i
okrenuo se ka svom stereo-uređaju.
Želela je da pokaže zgroženost, ali je uspela da se
suzdrži. „Dobro. Plesaću. Ali ne očekujte Džindžer
Rodžers.“
Muzika je počela, a melanholične note razlile su se
studijom izazivajući joj žmarce po čitavom telu.
Horhe joj se nežno osmehnuo. „Ne brini, pomoći ću
ti.“
„Nadam se da činiš čuda“, rekla je.
Ispružio je ruku i Deni ju je prihvatila. Prsti su im se
isprepletali u nespretnom stisku. Želela je da izbegne
poniženje, ali Horhe ju je ljubaznim pogledom umirivao.
 „Pleši!“ viknuo je Karlos.
Deni se štrecnula, a onda ispravila ramena. Horhe ju
je zagrlio oko struka i nežnim pokretima je vodio u
biranom pravcu. Opojna kombinacija violine i klavira
obuzela ju je, pa je počela da uživa u lepoti. Kada je
zasvirao bandoneon, stegla je vilice. Deni je zažmurila i
pokušala da se usredsredi na melodiju ostalih
instrumenata i na strastveni glas pevača. Osetila je da
se Horhe pomera blago ulevo i pratila ga je pažljivo
premeštajući stopala. Koliko god da je želela da mrzi
tango, ona je…
„Mierda!3“
Naglo je otvorila oči na Horheovu psovku. „Žao mi je!“
Karlos je kucnuo štapom o pod. „Nastavite!“
Horhe ju je pustio, protrljao stopalo, a onda opet
zagrlio. Odlučnost mu se vratila. Kretali su se udesno.
Deni je sada držala oči otvorene. Zakoračila je
oklevajući, povukla se unazad, a onda nagnula napred i
glave su im se sudarile.
„Jao!“ Horhe je trljao čelo.
„O bože, žao mi je!“ Okrenula se ka Karlosu. „Ne
mogu ovo. Završiće u bolnici do kraja pesme. Slušajte
me, nisam došla na časove plesa. Samo želim da
postavim nekoliko pitanja…“
Karlosove usne razvukle su se u osmeh, a oči su mu
svetlucale. Zatim se nasmejao grohotom.
„Šta je sad?“
„Nikada nisam verovao da će doći dan“, govorio je
Karlos između naleta smeha, „kada ću upoznati osobu
koja ima dve leve noge.“
„Jako duhovito“, nije se trudila da prikrije sarkazam.
„Pokušala sam da objasnim kako ne umem da igram, ali
niste me slušali.“
„Slušao sam i čuo sam, ali sam odbio da poverujem.
Zabavna si. Reci mi kako se zoveš.“
 „Deni Makena.“ Da si slušao zaista, znao bi, jer sam
već rekla.
„Deni je nadimak za Danijela, sí?“ Trljao je bradu
palcem i kažiprstom.
Klimnula je glavom.
„Danijela je lepo ime. Sa tim imenom si se rodila. Tako
ću te zvati.“
Želela je da se pobuni, ali nije joj se objašnjavalo
zašto prezire svoje ime. Tuga se svila oko Deni dok su joj
u glavi odjekivale poslednje majčine reči. Uvek ću te
voleti, Danijela.
„Jesi li trenirala borilačke veštine?“ pitao je Karlos i
tako je sprečio da padne u poznati bunar tuge.
„Ne. Kakve to veze ima sa tangom?“
„U borilačkim sportovima uvek moraš da se fokusiraš
na partnera. Moraš da se prilagodiš i da obraćaš pažnju
na sve što protivnik radi. Svaki gubitak pažnje znači
poraz i neizbežan bol. Tako je i u tangu.“
„Ali rekli ste da je tango susret dva srca. Otkud sad
protivnik?“
„Tango je, kao i ljubav, komplikovan. Reci mi, Danijela
Makena, zašto bi trebalo da razgovaram sa tobom?“
„Radim za jedan časopis, a Turistička organizacija
Argentine sponzorisala me je da pišem o evoluciji tanga
u proteklih sto godina.“
„Nisam zainteresovan.“
„Zašto?“
„Nisam zainteresovan.“
„To je sve?“ Uspaničila se zbog mogućnosti da su joj
karijera i lično zaceljenje krenuli klizavom stazom
propasti.
„Reći ću ti ovo - strani novinari misle da je tango samo
seks, seks i seks.“ Udario je pesnicom o zid i Deni se
trgla, nervozna zbog njegovog besa. Ili je to bila strast?
„Nije u pitanju seks. U pitanju je susret duša. Nema veze
sa fizičkim već sa duhovnim svetom, ali vi to ne
razumete.“
„Ja nisam kao drugi novinari.“ Naravno da nije bila.
Drugi novinari ne bi trpeli ponižavanje. Možda joj je
ispitivao odlučnost. „Želim da se upustim u izučavanje
kulture tanga i da razumem zašto su ljudi širom sveta
očarani ovim plesom i muzikom. Moji članci pokazaće
šta zaista znači živeti, disati i voleti tango.“ Onda ću
možda konačno i razumeti zašto je majka uradila to što
je uradila.
„Ne.“
„Jeste li uvek ovako naporni ili samo kad razgovarate
sa novinarima?“ pitala je, a on je slegnuo ramenima. To
što nisu razumeli tango nije bio dovoljno dobar razlog da
tolikom snagom mrzi novinare. „Ako uopšte niste
planirali da mi pomognete, zašto ste me terali da
plešem?“
Usne su mu se izvile u podrugljivi osmeh, a Deni je
zgrabila svoju torbu i odmarširala ka izlazu.
„Vratiću se“, dobacila je preko ramena.
„A ja ću zaključati vrata.“

Deni je sedela u hotelskoj sobi i zurila u laptop. Željno je

iščekivala zvuk koji će označiti da joj je stigao mejl.
Poslala je poruku Adamu pre nekoliko minuta. Mada nije
očekivala da će odgovoriti odmah, želela je da se to
dogodi.
Naslonila se na jastuke i proučavala skupine crvenog
cveća utisnute na bledozlatnim tapetama. Nekako ju je
ta soba u retro stilu tešila.
Zvuk sa laptopa se oglasio, a srce joj je poskočilo i
zalupalo u grudima kada je pročitala ime ispisano
masnim slovima. Gad je i dalje imao uticaj na njen život.
Kliknula je na pristiglu poštu i udahnula kroz stisnute
zube.
 Deni,
Nadam se da se osećaš bolje nego
poslednjegputa kad smo se čuli. Ne znam kako
da ti se izvinim. Voleo bih da možeš da uvidiš
zašto je ovo dobro za sve i nadam se da ćeš
jednog dana razumeti moje postupke.
Kako ide pisanje? Uveren sam da te u
Argentini tretiraju kao kraljicu. Iskoristi svoj tečni
španski da oduševiš lokalce, pokupi najbolje
vesti i napiši mi ubistvene članke. Dopada mi se
ideja da bolje istražiš Eskudera. Ali, kao što smo
već rekli, izuzetno je težak za saradnju, a ja
nisam siguran da ti možeš da izađeš na kraj sa
njim. Ne bi mi smetalo da dokažeš da nisam u
pravu.
Toliko dugo si mi zvocala što ti nisam davao
nikakve zadatke. Nemoj sad da zabrljaš. Oboje
znamo da ti kuvanje kafe ne ide. Iskoristi
pametno vreme koje provodiš tamo i napiši
najbolji članak. Nateraj Eskudera da progovori.
Pametna si cura. Snaći ćeš se nekako.
Pozdrav,
Adam

Zurila je u reč pozdrav. Vilica joj se stegla, a suze

pekle u očima. Pozdrav? Pozdrav? Otkad koristi pozdrav
u komunikaciji sa njom? Pozdrav se koristi za prijatelje ili
kolege sa posla, ili… Ah! Pa, tehnički gledano, ona je
sada bila samo njegov zaposleni i ništa više. Život joj se
prebrzo zakomplikovao, mada je bila zahvalna svojoj
dobroj vili što se izvukla na vreme.
Deni je prstima prešla preko praznog mesta na prstu
gde je nekada ponosno stajao verenički prsten. Bilo joj
je malo lakše nakon što je njim gađala Adama u glavu,
ali i dalje se nije navikla da gleda ogoljeni prst.
 Mada je bila svedok propasti braka roditelja i mada su
njeni ljubavni neuspesi bili krajnje patetični, dozvolila je
Adamu da je šarmira i primila ga je u život. Tada je bio
rastavljen od žene i deteta. Opekao ju je osećaj krivice,
jer je bila jedan od razloga zašto se Adam nije ranije
pomirio sa ženom. Ipak je najbolje znala kako je kada
roditelj ode i ostavi dete koje se pita šta je skrivilo. Nije
se čak ni razbesnela kada se Adam vratio porodici.
Povredilo ju je kako je to uradio. Ko još ode da kaže
bivšoj da se ženi drugom, a onda - ups! - slučajno spava
sa pomenutom i odluči da joj se vrati?
Jedini razlog zbog kog joj je Adam dao ovaj zadatak
bila je krivica koju je osećao jer ju je ostavio i vratio se
ženi. Verovatno je mislio da će Deni napustiti časopis
čim se afirmiše kao dopisnica. To bi bilo lakše nego da
izmisli razlog da je otpusti. Dao je Deni tri sedmice za
istraživanje i pisanje članaka, što je mnogo više nego
što su ostali novinari u časopisu dobijali. Sumnjala je da
to ima veze sa činjenicom da joj je ovo prvi zadatak i da
joj je potrebno dodatno vreme da usavrši priče. Adam joj
je verovatno dao više vremena kako ne bi morao da je
sreće svaki dan u kancelariji. Deni je trenutno bila više
nego zadovoljna takvom odlukom.
Kliknula je opet na bankovni račun i proverila stanje, a
onda još jednom pročitala Adamov mejl. Pogrešila je što
se javila bivšem.
Izlogovala se i zalupila laptop. Karlos Eskudero još to
nije znao, ali naišao je na sebi ravnog.
 DRUGO POGLAVLJ E

Deni je sedela na izbledeloj, smaragdnozelenoj

brokatnoj sofi i trudila se da ne cupka kolenom.
Pogledom je prešla preko lučnih prozora i mnogobrojnih
fotografija koje su visile na zidu plesnog studija. Na
mnogima se nalazio Karlos sa raznim plesnim
partnerima, ali ni na jednoj nije bio sa ozloglašenom
Sesilijom Ortiz, bivšom verenicom. Deni je vesto
izbegavala da gleda pravo u tog čoveka. Umela je da
pročita ljude i znala je da je takve najbolje ostaviti da
saberu misli pre nego što progovore. Ostavio je vrata
otključana kada se vratila, što joj je ulilo tračak nade.
„Zanimljiva ponuda.“ Zavalio se u naslon stolice, a
vratom naslonio na šake.
„Je li to da?“
„Ne.“
Gospode, koliko je mrzela tu reč. Želela je da mu
prodrma ramena i da vrisne: Šta da uradim da kažeš da?
Umesto toga je spustila prekrštene šake na krilo i
zadržala smiren izraz lica.
„Novac koji sam ponudila nije dovoljan?“, pitala je ne
mogavši da poveruje da je pohlepan.
„Nije novac u pitanju, ali, ako želiš da ponudiš još…“
„Ne.“ Ah, to je prijalo. „Ne mogu.“
Naravno da nije mogla. Ako bi ga nekim čudom
ubedila da sarađuje, stvorila bi ogroman minus na
bankovnom računu. Novinarstvo i čekovna knjižica ne
idu dobro jedno sa drugim, ali smatrala je ovo
ulaganjem u budućnost. Ako bi pristao da joj odgovori
na pitanja, napisala bi priče i svi problemi nestali bi kao
rukom odneseni. Dobro, ne baš svi, ali barem je mogla
da napreduje u novinarskoj karijeri i da dokaže babi da
napuštanje posla nastavnice engleskog jezika nije bila
potpuna ludost. Kada bi samo uspela da se domogne
informacija o Ajris…
„U redu“, rekao je. Dakle, mogao je da kaže nešto
drugo osim ne.
„Ali?“, pitala je predosetivši da postoji začkoljica.
„Svota je u redu. Dobra je, zapravo.“
Dođavola. Trebalo je da ponudi manje za početak.
„Hoću još.“
„Rekao si da je svota dobra. Rekao si…“
„Ako ti pomognem da napišeš ove članke, uradićemo
to pod mojim uslovima. Umoran sam od novinara koji
piskaraju šta žele. Moja dužnost je da zaštitim reputaciju
prethodnih generacija plesača tanga. Ti i ja radićemo
zajedno i ispričaćemo pravu priču o tangu.“
Prezirala je da joj se neko meša u pisanje, ali mogla je
to kasnije da izbegne ako bude neophodno. Novinarski
integritet za Deni je bio više od slogana, ali trenutno nije
imala vremena da raspravlja o stanju modernog
novinarstva.
„Možda“, rekla je. Ha! A prijatelji su je sažaljevali što
nije umela da igra šah na koledžu. „Postoji još nešto.“
O, ne. Klimnula je glavom dajući mu znak da nastavi.
„Idemo na ples večeras.“
„Ali…“
„Ne možeš da pišeš o tangu ako ga ne igraš. Za svaki
naučeni korak odgovoriću na jedno pitanje.“
„Zar se ne sećaš mojih pokušaja od juče?“ Opet se
postidela i pitala se da li jadni Horhe sada hramlje kao
njegov instruktor.
„Sećam se.“
 „Zašto misliš da bi mogao da me naučiš? U ovom
dogovoru jedna strana ima više koristi. Želiš novac,
kontrolu nad mojim pričama i još moram da plešem da
bih dobila odgovore.“ Sadista. Bio je toliko opasan igrač
da se zapitala je li Karlos Eskudero zahvaljujući svom
iskustvu sa novinarima mogao da vidi koliko je zelena u
ovom poslu.
„Uzmi ili ostavi“, rekao je.
Ah, trebalo bi da ostavi. Očajnički je želela da ostavi.
Ali nije mogla. Nikada joj nije bila potrebnija nečija
pomoć u životu. Iako se nalazila u užasnoj poziciji, znala
je da bi još gore bilo u Njujorku. Zamislila je kako
snuždena sedi za stolom u uredništvu časopisa i setila
se stana praznog bez Adama. Nevoljno je zadrhtala.
„Hladno ti je?“ Karlos joj je ponudio jaknu.
„Ne treba, hvala“. Ha! Dakle, umeo je da bude i
kavaljer. „Ne znam kako da pristanem na tvoje uslove.
Ako želiš da naučim korake kao deo dogovora, moraću
da odbijem.“ Koliko je samo želela da je nasledila majčin
talenat za tango.
„Nisam sigurno proputovao svet kao profesionalni
plesač tanga, jer sam loš u tome. Nemam plesni studio,
zato što sam loš instruktor. Ako te ja budem učio da
plešeš, nećeš ni ti biti loša.“
Pitala se kako izgleda živeti u svetu Karlosa Eskudera.
Sumnjala je da nema mnogo mesta pored naduvanog
ega. Mada je zbog tog samopouzdanja gotovo
poverovala da bi zaista mogao da je nauči nekoliko
koraka. Zatim se vratila u stvarnost i odmahnula
glavom.
„Mogu ja to, samo moraš da mi veruješ.“ Spustio je
bradu i pogledao je pravo u oči. „Veruj sebi.“
Divila se njegovoj upornosti i zahvaljivala nebesima
što Karlos nije imao pojma ko joj je majka. U suprotnom
bi morala da istrpi poniženje objašnjavajući zašto ju je
gen za ples zaobišao u širokom luku. Takođe je želela da
izbegne sva pitanja koja bi usledila kada bi se otkrila
povezanost sa Ajris. Niko osim familije nije znao ko joj je
majka, niti je ona planirala da bilo kome to otkrije. Deni
je nekako morala da razume Ajrisin mentalni sklop i
strast preko Karlosa. Učenje tanga moglo bi da bude
najlakši deo zadatka.
„I dalje smatram da je ovakav dogovor nepravedan.“
„Nijedan moj učenik nikada nije napustio studio, a da
nije znao barem osnovne korake.“
„Nikada nisi imao mene za učenika.“
„Sad imam.“
„Zašto si siguran da ću pristati?“
„Nemaš izbora.“
Vilica joj je pala od zaprepašćenja i uzalud je
pokušavala da natera svoj mozak da reaguje.
„Dogovorili smo se, zar ne?“
Klimnula je glavom, iako nije želela da se složi.
„Čekaj ovde. Idem da se osvežim, pa ćemo preći u
plesnu salu prdctica gde su odeća i držanje opušteni. Tu
učenici vežbaju tango dok ne pređu na sledeći nivo,
milonga, mnogo ozbiljniji, stroži i pun pravila. Ali u obe
sale videćeš šta znači živeti i disati za tango.“ Ustao je i
odšepao u kancelariju. Zatvorio je vrata za sobom.
Nekoliko trenutaka kasnije zvuk tekuće vode razbio je
tišinu.
Naslonila se na sofu, iscrpljena. Osećala se kao da mu
nije dala nadoknadu za konsultacije, već da ga je
podmitila, ali je bila spremna na sve što bi pomoglo.
Obično je umela da pridobije ljude, no sehor Eskudero je
bio imun na njen šarm. Sumnjala je u svoje
profesionalne sposobnosti pošto je platila ispitaniku za
saradnju. Bude li tako radila prilikom svakog intervjua,
bankrotiraće do kraja godine. Pod uslovom da uopšte
dobije još članaka nakon ovoga. Sve je zavisilo od
Karlosove pomoći.
 Pošto je morala da skrene misli, Deni se zagledala u
razbacana dokumenta po stočiću za kafu. Zatim je
prešla pogledom preko izbledelih, plavih zidnih ukrasa
ispod plafona, proučavala savršenu simetriju lučnih
prozora i luster na kom je nedostajalo nekoliko kristala.
Zgrada je odisala rustičnim šarmom, što se moglo reći i
za Karlosa. Negde ispod njegove grube spoljašnosti
ležale su stotine priča koje će ostati skrivene zauvek.
Možda se Karlos i ona ipak nisu razlikovali previše.
Deni se opet zagledala u dokumenta. Nije mogla da
odoli njihovoj privlačnoj sili. Vrhom crvene cipele
gurnula je fasciklu iz koje je izletela pregršt crnobelih
fotografija i rasula se po stolu i podu.
„O bože, ne bi smele da budu tako razbacane. Mogle
bi da se oštete ili izgube.“ Nagnula se ka stočiću,
otvorila fasciklu i ubacila fotografije unutra. Bacila je
pogled ka zatvorenim vratima kancelarija i oslušnula
zvuk vode, a zatim je brzo prelistala gomilu hartija. U
pitanju su bile samo stare fotografije, a ne strogo
poverljivi planovi o osvajanju sveta. Kome bi škodilo da
pogleda?
Fotografije iz prošlog veka blesnule su pred njom.
Brkati muškarci u odelima i žene u dekoltiranim
haljinama sa bogatim suknjama naslonjeni jedni na
druge u zavodljivim pozama. U ušima su joj zujali tango
muzika i prigušeni razgovori iz davnina. Nežno je
prelistavala fotografije sa požutelim i oštećenim
ivicama, svesna istorije koja joj je ležala u rukama. Ovi
originalni snimci bez sumnje su bili neprocenljivi, ali
zašto ih je Karlos nemarno ostavio na stolu?
U mislima je odlutala do lične zbirke fotografija u
hotelskoj sobi. Godinama je Deni skupljala slike majke i
skrivala ih od babe, jer je pomen tanga u njihovoj kući
bio zabranjen onog dana kada je Ajris napustila
porodicu.
 Pretvaranje da tango ne postoji nije bilo teško, jer niko
nije želeo da se priseća plesa koji je ukrao Deninu
majku, ali, kako je Deni odrastala, tako je rasla i njena
želja da razume majčine postupke. Raskid sa Adamom
bio je uzrok da Deni potraži odgovore o Ajris. Kako je
Deni mogla da ima vezu sa partnerom ako nije razumela
sebe ili sopstvenu porodicu? Stoga, kada joj je Adam
predložio da ode u Argentinu usled krivice koju je
osećao zbog idiotskih postupaka, nije bilo šanse da Deni
kaže ne.
Odbijajući da se iznova razvlači po užarenom uglju
ličnog bola, Deni je prelistala još nekoliko fotografija dok
joj pažnju nije privukao par koji je ličio na oca i ćerku.
Tamnooki čovek strogog i ozbiljnog izraza lica sedeo je
na stolici. Iza njega je stajala mlada žena koja mu je
opušteno spustila ruke na ramena. Svetla, talasasta
kosa bila joj je podignuta u neurednu punđu, a izrez
haljine koja je pratila obline otkrivao je bujno poprsje.
Ženin prćast nos i svetlucavi pogled nagoveštavali su
slobodan duh. Izgledala joj je poznato, ali Deni su ljudi
često delovali poznato. Pitala se da li će to biti blagoslov
ili kletva kada je u pitanju istraživačko novinarstvo.
Vrata su se otvorila, a praznina u grudima joj je
eksplodirala. Kada je podigla pogled, zatekla je
namrgođenog Karlosa sa prekrštenim rukama
naslonjenog na vrata. Uprkos ljutitoj pozi i mrkom
pogledu, oko njega je lebdela izmaglica seksepila koji je
dodatno istakla njegova tamna, zalizana kosa.
„Šta to radiš?“, zarežao je na nju i došepao do sofe.
„Bile su razbacane, pa…“
Istrgao joj je fotografiju iz ruke i posvetio se
uređivanju fascikle. „Svi vi novinari ste isti. Zašto
morate u sve da dirate?“
„Karlose, izvini. Ja…“
„Nema izgovora! Ako ne poštuješ moju privatnost, ne
možemo da radimo zajedno.“
 Krivica joj se kovitlala u stomaku. „Izvinjavam se. Nije
trebalo da diram fotografije. Ali bile su tako lepe…
Stvarno mi je žao. Bila je to početnička greška.“ Nije
mogla ništa da izgubi priznavši svoje neiskustvo u
novinarskom poslu, pošto je verovatno već sve
upropastila.
Pogledao ju je popreko i nakrivio glavu. „Ovo ti je prvi
zadatak?“
„Da.“
„Nikad ne bih rekao. Tvrdoglava si kao i novinari koji
imaju godine iskustva iza sebe. Možda ti odgovara ova
profesija.“
Stisla je usne u tanku liniju, dok je Karlos zurio u nju
dovoljno dugo da joj postane neprijatno. Denini prsti
pronašli su rub košulje i počeli su da se igraju porubom.
„Ne.“ Sekao ju je prodornim pogledom.
„Šta ne?“ Postajala je razdražena.
„Ne, neću da ti pomažem. Imala si priliku. Iako si
novinar-početnik, trebalo bi da znaš da je preturanje po
tuđim stvarima nepristojno.“
„Izvini, Karlose. Stvarno mi je žao. Ako ne napišem
ove priče, moja karijera završiće se pre nego što je i
počela. Niko ne misli da sam sposobna da obavim ovo
i…“
„Očajna si.“
„Jesam.“ Moljakanje joj se nikada nije dopadalo, ali s
obzirom na okolnosti…
„Možda ću ti oprostiti. Samo ovaj put.“
„Hvala ti.“ Deni je konačno udahnula, nesvesna da je
do tada zadržavala dah. Osetila je da joj je oprostio zato
što je video priliku da oblikuje stav mlade novinarke
prema svom načinu razmišljanja. Jedva čekam da proba.
„Mogu li da pitam nešto?“
Fasciklu je stavio podruku. „Nisi naučila nijedan plesni
korak, što znači da nemaš pravo na pitanja.“
 „U pravu si, ali mogu li da postavim pitanje unapred,
pa ću naučiti dva koraka pre nego što postavim
sledeće?“ Predlog je bio pomalo drzak i nije znala kako
će reagovati na njega.
„Kao pozajmica?“
„Recimo.“
„Naplatiću sa kamatom.“
„Uh…“ Klimnula je glavom, iako nije bila sigurna da je
pristanak mudar potez.
„Zapamti samo sledeće: ne verujem ti.“
„To je u redu. Imaš razlog da sumnjaš u mene, ali
kunem se da nisam imala lošu nameru i zaista mi je
žao.“
Klimnuo je glavom odsečno. „Samo jedno pitanje. A
posle toga ti i ja idemo da plešemo. Kasnije ću da
smislim kamatu.“
Nalazila se iznad provalije, stopala su joj visila visoko
iznad tla i čekala je da grana pukne. Jedini način da
ispravi svoje ranije greške bio je da pristane na njegove
uslove, kakvi god oni bili.
„Dobro.“ Pokazujući ka fotografiji na vrhu gomile pitala
je: „Ko su devojka i starac?“
Bacio je pogled ka fotografiji i sledio se. Nije se usudio
da je pogleda u oči. „Zašto te to zanima?“
„Ona me je zaintrigirala.“
„Postavi drugo pitanje.“
„Ovo je jedino pitanje koje imam.“ Razmišljala je o
koketnom treptanju, ali je odbacila pribegavanje takvim
taktikama.
„Odgovoriću, ali više o tome nećemo razgovarati.“
„Dogovoreno.“ Čekala je. Nije progovorio. „Pa?“
„To je Paskal Kancijani, najpoznatiji argentinski
kompozitor i pevač tanga. A to je Luiza Gilkrist, njegova
muza. Ubila ga je, jer je zavolela drugog čoveka. Luiza i
njen ljubavnik pobegli su iz zemlje i nikada ih nisu
pronašli. Kraj priče.“
 TREĆE POGLAVLJ E

1953 - Luiza

Dok je stajala u pustom hodniku sa visokim plafonima,

Luiza Gilkrist prislonila je uvo na drvena vrata muzičke
sobe. Srebrna tacna sa lomljivim poredanom i vrelim
čajnikom pod teretom joj je nesigurno balansirala na
rukama, ali nije mogla da odoli svežim notama
bandoneona koje su se provlačile kroz šupljine oko
vrata. Luiza je zažmurila i zamislila kako Roberto Vega
prelazi prstima preko sedamdeset dirki instrumenta koji
je podsećao na harmoniku. Njegova strast izlivala se u
svaku notu.
Iskoristivši lakat da gurne metalnu kvaku i otvori
vrata, Luiza je tiho ušla u sobu. Robertove oči bile su
sklopljene, uživeo se u trenutak, dok mu se vitko telo
lagano njihalo u ritmu. Mentor, Paskal Kancijani, sedeo
je na somotnoj stolici sa visokim naslonom za leđa i
ruke, formirajući piramidu od prstiju dok je posmatrao
nastup štićenika.
Niko nije obratio pažnju na nju dok je spuštala tacnu
na hrastov sto. Trudila se da ne zazvecka porcelanom.
Luiza je polako sipala čaj u šolju, upijajući svaku notu i
uživajući u nežnom milovanju Robertove muzike.
„Paskale, izvoli čaj“, šapnula je.
„Pst!“ Odmahnuo je rukom, a ona je spustila šolju na
stočić pored. Suze su mu se slivale niz obraze i padale
na kragnu koju je rastegao, ali to nije primećivao. Luizu
nikada nije prestao da iznenađuje način na koji je
Robertova muzika uticala na ljude, uključujući i strogog
mentora. Ponudila je Paskalu maramicu da bi obrisao
suze, ali on se, umesto toga, okrenuo ka njoj i uputio joj
ledeni pogled.
Luiza se ugrizla za usnu iščekujući napad.
„Šta je ovo?“, zarežao je. Zgrabio je maramicu i bacio
je na pod. „Mislila sam…“
Muzika je prestala čim se oglasila. Roberto je prigrlio
bandoneón koji mu je bio na kolenima i posmatrao je
tamnim, zabrinutim očima.
„To ne znači da ti smeš da staneš!“ Paskal je uperio
koščatim prstom ka Robertu. „Kreni iz početka!“ Udario
je pesnicom o sto i izazvao zveket posuđa na tacni.
„Luiza! Dodaj mi“, Paskal je vrteo zglobom ka gomili
papira na stolu, „dodaj mi…“ Nastavljao je da maše dok
mu se crveni osip širio licem. „Dodaj mi to!“
„Notni zapis?“, pitala je i dodala ga dok su joj ruke
drhtale.
„Da! Naravno!“ Istrgao joj ga je iz ruke i prelistavao
papire.
Shvatila je to kao znak da bi trebalo da ode, pa je
izjurila kroz vrata ne usudivši se da pogleda ka Robertu.
Dok je žurila niz hodnik, zaustavila se da ispravi jasmin
koji se savio preko vaze. Topla ruka uhvatila je njenu.
Podigla je glavu i ugledala Paskala koji ju je tužnjikavo
posmatrao.
„Izvini, Luiza.“ Glas mu je bio ispunjen iskrenim
kajanjem.
„Hvala ti, ali izvinjenja ne mogu da pomognu. Postaje
sve gore, zar ne? Zaboravljaš imena najobičnijih stvari?“
„Da.“ Sklonio je ruku i oslonio se svom težinom na sto.
„Ne znam šta da radim.“
„Idi kod lekara“, rekla je tiho i istog trenutka zažalila.
Uplašila se da će ga opet razbesneti.
„Ne.“ Snažno je odmahivao glavom.
 „Paskale“, nežno mu je protrljala leđa, „moraš da
posetiš stručnjaka. Ja ne mogu da ti pomognem. Ljudi će
početi da primećuju uskoro.“
„Neće.“
„Hoće, znaš da hoće. To nije neuspeh, već život.
Užasno je, okrutno i nepravedno što te je zadesila
demencija, ali moraš da se pomiriš sa tim. Potrebna ti je
stručna pomoć.“ Kad god su razgovarali na tu temu,
nikada nije mogla predvideti kako će Paskal reagovati.
Uprkos mogućem besu i suzama, bila je uporna, i nadala
se da će je jednog dana konačno poslušati i potražiti
pomoć koja mu je bila potrebna.
„Neću to da radim. Ti si mi dovoljna.“
„Pomoći ću ti koliko mogu, ali ne mogu sve sama. Ako
bi Roberto znao…“
„Ne!“ Udario je zid pesnicom, zbog čega je Luiza
poskočila od straha mada je donekle očekivala da će
tako reagovati. „Ali…“
„Ne! Niko osim tebe ne sme da zna.“ Udahnuo je
duboko, pa nastavio: „Znam da ti ovo teško pada i da
nije pravedno da očekujem da se nosiš sama sa svime,
ali verujem ti više nego ikome.“ Utišao se i nabrao
žbunaste obrve. „Možda bi trebalo da odeš. Nismo baš
zaljubljeni jedno u drugo. Tražim od tebe da ispunjavaš
dužnost supruge, a nismo ni…“
Luiza je odmahnula glavom. „Neću da idem. Nikada
neću oprostiti babi ono što je uradila mom dedi. Starački
dom ga je dokrajčio, ne demencija. Trebalo je da bude
sa porodicom. Mi smo mogli da mu pružimo mnogo lepši
život.“
„Bila si mala. Ništa nisi mogla da učiniš.“
„Ali mogu da pomognem tebi. Ne mogu sama. Molim
te, Paskale, barem poseti lekara. Možda postoji
terapija…“
„Razmisliću.“ Uspeo je da joj se osmehne nežno, a iz
očiju mu je nestalo mračnog besa.
 Klimnula je glavom, svesna da nije imao nameru da je
posluša. Paskal joj je stisnuo ruku, a onda se polako
vratio u muzičku sobu zalupivši vratima za sobom.
Ostala je u hodniku čekajući da čuje kako svoje
frustracije leci na Robertu, ali ništa se nije dogodilo.
Zadovoljna što je Paskal ponovo kontrolisao emocije,
krenula je da korača niz hodnik posmatrajući pozlaćene
ramove koji su čuvali njene i Pakalove fotografije sa
argentinskom elitom: filmski režiser Lukas Demare,
tango muzičar Astor Pjacola i brojne fudbalske legende.
Svi su obožavali Paskala, a on i Luiza uvek su prvi
pozivani na društvena dešavanja i privatne večernje
zabave. Ljudima je prijala njegova veselost koju je čuvao
za javnost. Nisu bili svesni privatnog sveta koji se rušio
oko njega. Nije mogao da čuva tajnu zauvek, ali, dok
god je pokušavao, ona ga je podržavala. Toliko mu je
dugovala.
Luiza je ušla u kuhinju i posvetila se spremanju
Paskalove večere. Život joj se veoma razlikovao od onog
koji je imala u Britaniji, ali Drugi svetski rat je promenio
život mnogima, uključujući i nju. Nikada nije ni pomislila
da će roditelji morati da je pošalju u dom za nezbrinutu
decu u Velsu kako bi izbegla napad na London. Takođe
nije ni pomislila da će joj roditelji poginuti prilikom
bombardovanja i da će postati siroče sa trinaest godina.
Čim se rat završio, četiri godine kasnije, pokupila je
svoje nasledstvo i pobegla u Argentinu. Bila je rešena da
pronađe jedine žive rođake za koje se govorkalo da žive
u Gajmanu na obalama Atlantika. Nakon nekoliko meseci
potrage, vratila se u Buenos Ajres, istrošena, usamljena
i sa neizvesnom budućnošću. Luiza nikada ne bi
predvidela susret sa Paskalom u jednom baru kao ni da
će joj taj trenutak promeniti život zauvek. Prihvatila je
njegovo prijateljstvo i jasno mu je stavila do znanja da
samo to mogu i imati. Delovao je zadovoljan takvom
nagodbom, a njoj i dalje nije bilo jasno zašto je nju
iščupao iz šljama La Boke kada su druge žene bile lepše,
zabavnije ili inteligentnije. Možda se Paskal odlučio za
Luizu jer je bila mlada i naivna - izgubljeno nevinašce
koje je jedva govorilo španski. Nije mu trebalo dugo da
joj postane porodica, a ona mu nikada nije zaboravila
ljubaznost.
Pošto je izlomila hrskavi hleb i poredala ga po
drvenom ovalu, isekla je limun i ubacila ga u bokal
ledene vode. Um joj se vratio u sadašnjost. I dalje se
divila Paskalu i njegovoj sposobnosti da krije bolest. Svi
su verovali da je zaboravnost prouzrokovana kreativnom
genijalnošću, i bili su u pravu, doskora. Dosad je Paskal
uspevao da sakrije simptome zahvaljujući Luizi. Srce joj
se slomilo što ga je bolest zadesila tako rano i, umesto
da se raduje kreativnom savršenstvu još dvadeset ili
trideset godina, život je počinjao da mu se raspada, a
svet je gubio jednog od najvećih kompozitora tanga.
Suze su u vidu svetlucavih kapi pale na kuhinjsku
radnu površinu. Obrisala ih je krpom.
„Ti i ja trpimo previše.“ Robertov svilenkast glas
naterao ju je da ostavi posao i okrene se. Stajao je
naslonjen na dovratak, a slabašan osmeh krasio mu je
usne.
„Oboje imamo svoje razloge.“
Približio se i uzeo krpu od nje. Prstima je okrznuo
njene, a Luiza je morala da se umiri dok joj je puls tukao
a žmarci je podilazili.
„Pomoći ću ti.“ Duboki glas prostrujao joj je telom.
„Dobro sam. Zaista.“ Uzela je krpu i brisala nevidljivu
fleku.
„Ti si snažna žena. Sposobnija si od većine ljudi koje
znam.“
„Nisam.“ Nije gledala u njega strahujući da će brana
koja zadržava suze pući. Zaćutali su, a vazduh se
zgusnuo od neizgovorenih osećanja i tajni koje su delili.
 Roberto je progovorio prvi. „Zašto mu ne odneseš
večeru, pa da se prošetamo?“ Pomilovao ju je prstom
ispod brade. „Svež vazduh razbistri um.“
Trebalo je da ustukne od dodira, ali umesto toga je
uživala u svakom trenutku. Topli prsti odisali su mu
nežnošću koju Luiza nije verovala da će ikada iskusiti.
„Doći ću za petnaest minuta, ali ne mogu dugo da se
zadržavam“, rekla je dok je slagala posude na tacnu.
„Nikada nije dovoljno dugo.“ Zavukao je ruku u teglicu
na stolu i izvukao je praznu. „Gde je indijski orah?“
„Paskal ih je pojeo sve danas po podne.“
„Uvek dobija sve što želi“ promrmljao je Roberto, a
onda napustio kuhinju. Uzeo je torbu za bandoneón i
izašao na zadnja vrata. Luiza je stajala nekoliko
trenutaka, udišući kolonjsku vodu sa mirisom
sandalovine. Razumela je uzrujanost zbog mentora i
mrzela je što se našla između dve vatre. Lojalnost
prema obojici bila je testirana redovno, a ona još uvek
nije pronašla način da odnosi budu uravnoteženi. Tihi
uzdah iskrao joj se sa usana.
Kada se vratila do muzičke sobe, Paskal ju je pogledao
preko naočara, a onda se vratio iščitavanju brda
papirologije.
„Molim te, jedi.“ Spustila je tacnu na novine, ali on je
odmahnuo glavom i gurnuo je u stranu. „Paskale, ne
teraj me da te nadgledam kao nevaljalog
dvogodišnjaka.“
„Dobro.“ Ispustio je olovku, a onda bacio meso na hleb
i zagrizao ljutite. Pola sendviča visilo mu je iz usta.
„Jedem, vidiš?“
Klimnula je glavom i brzo se povukla. Njegove
promene raspoloženja stvarale su joj ogroman teret. Bila
mu je potrebna pomoć i morala je da se pobrine da je i
dobije.
Ogrnuvši mornarskoplavi kaput oko svog uzdrhtalog
tela, Luiza je štrcala niz mermerno stepenište imanja ka
ulici. Lampe su jedva osvetljavale široke staze dok je
žurila kroz tamu podižući krzneni okovratnik oko ušiju.
Skrenula je na uglu, a Roberto je iskoračio iz senke
držeći torbu sa bandoneonom pod miškom. Luiza se
široko osmehnula i provukla ruku ispod njegove kad su
krenuli ka lokalnom parku.
Kamenčići su im krčkali pod nogama dok su šetali ka
svojoj omiljenoj klupi koja je gledala na muzički paviljon.
„Mrzim što moramo da se skrivamo“, rekla je.
„Ima i drugih načina, Luiza.“
„Ne. Ne smemo.“ Glas joj je odavao tugu koja ju je
mučila svakog trenutka provedenog na javi.
„Ne brini, smislićemo nešto. Uvek se snađemo.“
Zagrlio ju je, a ona se primakla bliže udišući miris
eukaliptusa sa grana koje su im šuškale nad glavom.
„Narav mu postaje sve gora. Zabrinut sam za tebe,
Luiza.“
„Dobro sam. Umem da pazim na sebe.“ Bolelo ju je
što ne može da podeli sa njim razlog za Paskalove izlive
besa, ali nije mogla da pogazi reč i da izneveri nečije
poverenje.
Roberto se okrenuo ka njoj. U očima mu je igrao odsjaj
punog meseca. „Uglavnom sam tamo, ali strahujem za
trenutke kada nisam. Sami ste u kući preko noći. Svakim
danom sve sam zabrinutiji za tvoju bezbednost.“
„Trenutno mu nije dobro, ali uskoro će biti bolje.“
„A ti? Molim te, Luiza, dopusti mi da ti pomognem.“
„Ne možeš.“ Odmakla se na klupi. „Pusti to, molim
te.“
„Tvrdoglava si. Dopada mi se to.“ Ponovo se
osmehivao, pa se opustila. Trenutak kasnije osetila je
kako postaje napet. „Opet me je odbio danas kada sam
ga pitao da nastupam na njegovom sledećem koncertu.
Ne razumem. Zašto me je uzeo za učenika, ako ne
planira da sviram u javnosti?“
„Ne znam.“ Zaista nije znala. Paskalu logika nije bila
jača strana čak i pre bolesti.
„Preskočio je nekoliko nota na koncertu prošle
sedmice. Publika nije primetila, ali video sam izraze lica
muzičara. Previše se plaše i odani su da bi bilo šta rekli,
ali jednog dana neko će njegove omaške pomenuti
pogrešnoj osobi. Ili će publika primetiti da gubi
visprenost. I šta onda? Ali opet, skoro da su spremni da
mu oproste sve, uključujući i njegovo ponašanje prema
tebi i meni.“
„Nisi valjda nekome rekao kako se ponaša?“, pitala je.
„Samo Ektoru.“
„Ali on mrzi Paskala. Kako znaš da neće nekome
preneti? To bi mu išlo u prilog.“
„Da, ali Ektor nikad ne radi ljudima iza leđa.“
„Istina. Nije da se plaši suočavanja licem u lice.“
Poslednji put kada su se Ektor i Paskal videli, susret se
završio tučom koja je osvanula na naslovnici svih novina
u Južnoj Americi. Nijedan od njih nije objasnio razlog
tuče. Čak ni Luiza nije znala.
Roberto ju je posmatrao usredsređeno. „Zašto uvek
braniš Paskala?“
„Ne branim ga.“
Ispreplevši hladne prste sa njenima, rekao je: „Jednog
dana imaću dovoljno novca da te odvedem daleko
odavde. Daleko od njega. Tretiraću te kao princezu i
nikada ti ništa neće zafaliti.“
„Tvoje namere su drage, ali ne želim da budem
princeza. Bajke su za decu. Želim samo da budemo
zajedno, ali na to moramo da čekamo još malo.“
Udahnula je duboko i izdahnula. Dah se zamaglio.
„Nemamo novca, a život u siromaštvu najbrži je način
da romansa umre, bez obzira na to koliko veza bila jaka.
Samo pacovi i paraziti preživljavaju po rupčagama.“
 „Ako bih se proslavio, zaradio ugled i novac, mogli
bismo da iznajmimo mali stan u Palermu i da se resimo
Paskala zauvek.“
„Nije to tako lako.“
„Zašto? Voliš me, zar ne?“ Krupne oči pune očekivanja
preklinjale su za odgovor.
„Naravno da te volim. Volim te celim bićem.“
„Onda pođi sa mnom. Snaći ćemo se.“ Stegao joj je
ruku snažno, kao da se plašio da će je zauvek izgubiti
ako je pusti.
„Želim… ja…“ Izvukla je ruku i naslonila se glavom na
šake. Roberto ju je pomilovao po leđima dok je
pokušavala da nađe prave reči. „Više od svega želim da
budem sa tobom, ali ne mogu da okrenem leđa čoveku
koji me je spasao od siromaštva.“
„Previše se oslanja na tebe.“ Sklonio je ruku sa njenih
leđa, a ona se uspravila. Roberto je zurio u tamu, a vilice
su mu bile stisnute. „Mrzim kad ljudi misle da si mu
ljubavnica.“
„Nisam.“ Brzo je izustila.
„Svi misle da spava s tobom kako bi njegovi kreativni
sokovi nastavili da teku. Gadi mi se da pomislim da te
dodiruje…“ Nije dovršio rečenicu i odmahnuo je glavom
kao da je pokušavao da se reši ogavne zamisli.
„Jedini muškarac kog sam ikada želela jesi ti. Jednog
dana imaćemo priliku da budemo zajedno kao što
želimo.“ Zatvorila je usta pre nego što je zajecala.
Suznim očima pogledala je na sat. „Skoro je dvanaest,
moram da idem.“
„Jednog dana, uskoro, pevaću ti serenadu od ponoći
pa sve dok sunce ne stigne do horizonta.“
Luiza se nagnula ka njemu i poljubila ga u obraz.
„Ništa više ne bih mogla da poželim.“
„Pa zašto onda to ne uradimo? Ostani sa mnom dok
sat ne otkuca dvanaest. Uživajmo u svežini hladne noći
dok rosa pada na baštu. Dozvoli mi da ti sviram pesme
koje će ti očarati srce.“
„Roberto“, glas joj je bio pun tuge, „razgovaraćemo o
tome kasnije. Stvarno moram da idem. Žao mi je.“
„Između nas se ne dešava ništa zbog čega bi trebalo
da bude zabrinut.“
„Ali on ne bi mislio tako. Paskal bi pomislio da su ga
izneverile dve osobe kojima je verovao najviše. Pomislio
bi da pokušavaš da me odvedeš od njega.“
„To i pokušavam.“ Roberto se veselo osmehnuo pre
nego što mu je lice postalo ozbiljno još jednom. „Nije
razuman.“
„Koji umetnik je razuman?“ Stisnula mu je ruku i
nadala se da će umiriti Robertov rastući bes.
„Trebalo bi da odemo. Možemo da živimo na plaži
okruženi džunglom. Ili da odemo u unutrašnjost gde
bismo imali plantaže indijskih oraha.“
Dopustila je sebi da se nasmeje. Mada nije volela da
ga pravi ljubomornim, s vremena na vreme nije joj
smetalo. „Gde bismo išli? Belize? Gvatemala?
Kolumbija?“
„Brazil“, rekao je samouvereno, kao da je dobro
razmislio o tome.
„Brazil.“ Reč je titrala u vazduhu okružena nadom.
Ubrzo je osetila stid - nije smela da razmišlja o takvim
idejama, koliko god nerealne bile.
„Da. Tako nikada ne bih morao da brinem da ću ostati
bez indijskih oraha.“
Uprkos njegovoj ozbiljnosti, zakikotala se. Roberto ju
je zagrlio snažno, a ona je nakratko zažmurila
dopuštajući njegovoj ljubavi da je opije. Kad bi samo
mogla da mu kaže kako je šansa da nasledi Paskala
mnogo bliža nego što očekuje.
„Dobro bi mi išlo bez njega“, rekao je Roberto šepureći
se. „Možda i ne bi. On je odličan učitelj i ponekad veoma
zanimljiv sagovornik.“ Ispruživši noge i spustivši se
stopalima na šljunak, nastavio je da govori: „Znam da
će mi sva vrata biti širom otvorena kada me bude pustio
da sviram javno.“
„Potrebno nam je samo strpljenje.“ Koža na licu
postala joj je hladnija, kao da je temperatura pala za
nekoliko stepeni. Nagnula se ka njemu i spustila hladne
usne na njegov topli obraz. „Volim te, Roberto Vega.“
„I ja tebe.“
Reči su lebdele kroz hladnu noć i okružile joj toplinom
srce. Nerado je ustala i požurila u tamu, odbijajući da
pogleda čoveka koji je bio jedina svetla tačka u njenom
životu. Da su im se pogledi sreli, poletela bi mu u
naručje i nikada ga ne bi pustila.
 ČETVRTO POGLAVLJ E

Gradska svetla obasjavala su mračnu noć i bacala

vegaski sjaj na pločnik od cigala, dok je Karlos vodio
Deni ka pešačkoj zoni, Calle Florida4. Bačeni flajeri ležali
su na tlu i pravili trotoar klizavim, a njih dvoje gurali su
se između mladih porodica koje su izlazile na večeru
mada je bila skoro ponoć. Denin stomak je zakrčao, pa
se obgrlila rukama.
Sećanje na ženu sa slike vraćalo joj se u misli.
Očajnički je želela da postavi još pitanja Karlosu, ali on
je poslednjih pola sata proveo namršten, mrmljajući
nešto i odbijajući da je pogleda u oči. Izvinjavala se
toliko da je počela da deluje neiskreno. Zato je odustala.
Shvatila je da nije previše ljut, čim ju je vodio na ples. Ali
ipak se pitala planira li javno da je ponizi u plesnoj sali.
Sretno, dušo.
Mada je koristio štap, Karlos je hodao brzo. Dva njena
koraka bila su jedan njegov, ali um joj je bio brži od
stopala.
„Prespora si. Požuri.“
„Trudim se.“ Ubrzala je i produžila korak.
Stigli su u Avenida 9 de Julio, najširu aveniju na svetu
kojom su automobili jurili ne obazirući se ni na čiju
bezbednost uključujući i sopstvenu. Zagađenje se
nakupilo u Deninim plućima, pa se zakašljala snažno i
uhvatila Karlosa za rame kako bi se smirila. Onog
trenutka kada su ga njeni prsti dirnuli, telo mu se
ukrutilo. Pošto je došla do daha, uspravila se i sklonila
ruku. Posmatrao ju je tamnim očima, a izraz lica postao
mu je blaži. Poneta trenutkom, Deni se osmehnula.
Obrve su mu se opet nabrale i čarolije je nestalo.
„Uzećemo taksi.“ Karlos je zakoračio iz kaljuge u
haotični metež. Podigao je ruku, zviznuo snažno. Kočnice
crno-žutog taksija su zaškripale. Ova akcija u njujorškom
stilu probudila joj je nostalgiju i osetila je potrebu za
gradom koji joj je postao dom od pre tri godine. Karlos je
otvorio vrata, a ona je ušla i sela na iskrzano sedište od
vinila. Oblak dima cigarete čučao im je nad glavom kada
je Karlos zalupio vratima i ljutito izdiktirao adresu
vozaču. Ovaj je zatim krenuo tako naglo da je Deni
kliznula po sedištu i sudarila se sa svojim saputnikom.
„Izvini“, rekla je tiho i pomerila se što je dalje mogla.
Karlos je zgrabio ručicu na vratima tako snažno da su
mu zglobovi pobledeli i usredsredio se na zamagljene
ulice ne obazirući se na Deni. Obično bije nerviralo kada
bi se neko tako ponašao, ali njegovo promenljivo
ophođenje dodatno ju je zainteresovalo. Život ju je
naučio da svako ima svoju priču i da je ponašanje osoba
rezultat prethodnih događaja, kao i trenutnih okolnosti.
Karlos joj nije izgledao kao neko mrzovoljan i svadljiv po
prirodi. Možda je takav stav prouzrokovala povređena
noga u nesreći na motoru. A nakon haosa u kom se
našao posle nesreće, nije ni čudo što je bio čandrljiv.
Krivudali su kroz uske ulice i provlačili se kroz blokove
oronulih kuća do predgrađa gde su grane drveća
stvarale lukove i gde su se nizala razmetljiva imanja, red
po red, nakićena bogatim ukrasima od klesanog
kamena.
Usled žurbe i iznenađenosti povodom ovog
neplaniranog putovanja, Deni je zaboravila da strahuje
od mogućeg susreta sa majkom. Sada ju je panika
zapljusnula kao pobesneli talas. Srećom, šanse da naleti
na Ajris bile su vrlo slabe, pošto se ona odskora povukla
iz sveta tanga i postala samotnjak. Glasine su tvrdile da
živi u udaljenom delu Argentine. Ako je to bila istina, a
Deni se nadala da jeste, onda bi sve bilo u redu.
Karlos je nastavio da zuri kroz prozor i nije pokazivao
želju da započne razgovor. Počela je da je grize savest,
jer je uspela da zadobije njegovo poverenje ubedivši ga
da želi samo pomoć u pisanju članaka. Istina je da joj je
bila potrebna pomoć, ali skriveni motiv, prikupljanje
informacija o Ajris, učinio je da se oseća neprijatno.
Stvar je bila još gora, jer joj je dao drugu šansu nakon
što ju je zatekao u njuškanju. Čak i kad bi mu objasnila
sve, sumnjala je da bi Karlos - ili bilo ko drugi - mogao
da razume želju da sazna što više o Ajris, ali da je
pritom ne vidi. Deni se plašila da bi Ajris, ako bi saznala
da joj je ćerka u Argentini, poželela da se igraju srećne
porodice. To je poslednje što je htela. Dakle, osećajući
krivicu ili ne, morala je da čuva tajnu i da pronađe način
da dobije potrebne informacije a da ne uznemiri nekoga.
Srećno, Makena.
Taksi se zaustavio, izašli su i stali na trotoar. Tango
muzika i žamor glasova je dopirao kroz otvorena vrata
La Gardenije. Zvuk bandoneona još jednom je ostavio na
nju utisak sličan grebanju noktima po tabli. Kako je
mogla da podnese da bude u plesnoj sali u kojoj će joj
bandoneon mrcvariti uši narednih nekoliko sati.
Karlos je pokazao glavom ka vratima, a ona se
oklevajući popela uz mermerno stepenište. Pred očima
su joj se pojavile slike vitke figure majke umotane u svilu
i šljokice. Deni nije imala pojma koliko je fotografija
sakupila tokom godina, ali na svima je bila Ajris sa
dugom, crnom kosom koja je padala oko lica previše
mladog za njene godine. Uz fotografije, pročitala je
stotine površnih članaka o Ajris, koju su uvek zvali La
Gringa Magnifica ili Veličanstvena Strankinja. U Deninom
umu ona je ipak bila Ajris Kenedi, žena koja je naterala
devojčicu da odraste brže nego što je trebalo.
 Deni je stigla do vrha stepenica i zaustavila se. Karlos
se okrenuo, namrgodio se i ispružio ruku.
„Hajde!“
„Ja…“ Kako je mogla da mu objasni emocije koje su je
kidale? „Jesi li dobro?“
„Jesam.“ Nadala se da će ga zavarati osmeh koji je
odglumila. Karlos nije reagovao, kao da je navikao na
žensku ćudljivost tokom života. Ušla je za njim u hodnik i
pokušavala da prilagodi oči prigušenom svetlu. Majušne
svetiljke nemarno su visile sa plafona dok su se Karlos i
Deni kretali niz široke hodnike ka prostranom dvorištu
gde je bujna vegetacija okruživala stubove starog
zdanja.
Karlos je štapom pokazao ka malom stolu u uglu.
Kretala se između stolica gde su žene sedele i protezale
duge, osunčane noge i stopala u cipelama sa visokim
potpeticama. Gde god je Deni pogledala, ljudi su se
smejali, flertovali i šaputali nešto jedni drugima u
osamljenim ćoškovima. Mesto je izgledom podsećalo na
kafiće za brzo upoznavanje partnera, ali je atmosfera
bila znatno drugačija - grupa prijatelja okupljala se da
igra izazovan ali bezopasan ples.
Konobar je doneo dve čaše i flašu vode. Karlos im je
sipao piće dok je Deni sedela i pokušavala da ignoriše
kreštave zvuke bandoneona koji je pratio ostale
instrumente. Umesto na njega, koncentrisala se na
stariji parna plesnom podijumu. Žena je bila krupna, a
partner tanak poput grane. Izdašno telo pratilo je
muškarca sa lakoćom dok se okretao i uvijao, vodeći je
nežno, a onda su zajedno eksplodirali u nekoliko
uzastopnih stakato pokreta. Činili su da sve izgleda tako
jednostavno.
U nadi da će prekinuti neprijatnu tišinu, Deni je
pokazala glavom u pravcu razigranog para. „Verujem da
plešu zajedno godinama.“
„Sumnjam.“
 „Ali izgleda mi kao da mogu čitati misli jedno
drugom.“
„U tome je poenta.“
„Molim?“
„Je li to pitanje?“ Krajevi usana su mu zaigrali. „Nije.“
Zašto se osećala kao da je upala u zamku? „Tvoje
'molim' je imalo uzlazni tonalitet. Kao da je na kraju
stajao znak pitanja.“
„Sad si i ekspert za jezik?“
„To je drugo pitanje. Sad moraš da plešeš.“ Ustao je,
ispružio ruke i pomogao joj da ustane.
Karlosov štap visio je na naslonu metalne stolice.
Krenula je da ga podseti da je zaboravio štap, ali se
predomislila shvativši da je bolje da ga ne spominje.
Poveo ju je ka mestu na plesnom podijumu, a dok je
koračala, u grlu joj je zastala knedla. Svaki molekul u
telu govorio joj je da odustane, ali ponos i ego nisu joj
dozvoljavali. Takođe, nije želela da propusti priliku da
vidi kako Karlos pleše bez štapa s obzirom na to da
vidno hramlje dok hoda.
„Karlitose! Como andas5?“
Deni se okrenula i ugledala niskog, dežmekastog
čoveka sa srdačnim osmehom i svetlim, plavim očima.
Prošao je šakom kroz prosedu kosu, a onda udario
Karlosa po leđima, kao što rade stari prijatelji. Karlos se
namrštio.
„Gvalberto, dobro sam. Ovo je Danijela.“
„Zdravo, ja sam Deni Makena.“ Nije pogledala u
Karlosa, ali se nadala da je razumeo da joj se ne dopada
što koristi njeno puno ime. Deni je pružila ruku i
Gvalberto ju je prihvatio u snažan stisak. „Vi mora da ste
Gvalberto Gilardi, svirač bandoneona.“
„Si. Taj sam.“ Njegov zlatni očnjak blesnuo je na
svetlu. Opustio je stisak šake. Mada je bio čuven po
veštini sviranja bandoneona, njegovi dugački prsti
delovali su potpuno obično. „Čula si za mene?“
„Da, naravno! Čitala sam članke o vašoj karijeri i
gledala sam snimke vaših izvođenja.“ Nije se usudila da
mu kaže kako je bilo pravo mučenje slušati ga. Čovek je
bio talentovan, to nije moglo da se porekne, ali bilo bi joj
draže da je svirao instrument koji joj nije izazivao grčeve
čim bi ga čula.
„Polaskan sam.“ Pogledao ju je sumnjičavo. „Nadam
se da se ne baviš uhođenjem.“
Nasmejala se. „Neće biti uhođenja, obećavam. Samo
proučavam tango.“
„Dobro je. Tango je lep za proučavanje. Nadam se da
je moj rođak fin prema tebi.“ Pogledao je u Karlosa.
„Vi ste Karlosov rođak?“ Nije mogla da sakrije nevericu
u glasu.
„Da, mada ne širimo to na sav glas. Ne volimo da
mešamo porodične veze i profesionalan život.“
„Razumem.“ Na više načina.
„Mogu li da zamolim za ples?“ Gvalberto je izvio obrvu
gledajući u Karlosa i rekao: „Ukrašću ti ovaj prelepi
primerak.“
Karlos je nezainteresovano slegnuo ramenima, a
Gvalberto je ispružio ruku. Položila je svoju na njegovu i
zaronili su u masu ljudi izbegavajući parove koji su
stajali mirno. Mada se osećala nervozno nekoliko
trenutaka ranije, Gvalbertova ljubaznost ju je opustila.
„Muzika svira, zašto niko ne igra?“ pitala je Deni,
srećna što je Gvalberto neće uslovljavati da pleše ako
bude postavljala pitanja.
„Ah, ovo je cortina, zavesa. To je prelazna muzika
između grupisanih pesama.“
„Oh“, rekla je i pomislila da nikada neće uspeti da
razume i nauči sve o tangu. Nije bas to želela zaista.
Donekle jeste, ali samo toliko da može napisati priče i
razumeti šta natera osobu da ostavi porodicu, odleti na
drugi kraj sveta i postane legenda tanga.
Gvalberto ju je nežno postavio na mesto i podešavao
joj ruke u pravilnu poziciju. Postarao se da im srca budu
u istoj ravni. Prigušeno svetlo ju je ometalo da pilji kroz
tminu, ali je primetila Karlosa za stolom. Sedeo je,
gledao nadole i masirao svoju povređenu nogu. Nije
delovao uznemireno što ne pleše sa njom.
„Kako Karlos igra sa povređenom nogom?“ Mada su se
tek upoznali, Deni je osetila da je Gvalberto mnogo
pogodniji za njena ispitivanja od Karlosa.
„Ne pleše.“
„Ali spremao se da izađe na podijum.“ Lagani
povetarac zanjihao je gardenije koje su visile u
saksijama iznad. Slatkast, cvetni miris rasuo se po
vazduhu.
„Dolazi samo da gleda svoje učenike kako igraju u
stvarnom svetu. On ne igra. Nikada. Ne otkad…“,
pokazao je rukom ka nozi.
„Zašto bi onda…“ Muzika je progutala kraj rečenice.
Melodija violina, čelo i flauta su ispunili prostor, a onda
je centralno mesto zauzeo bandoneon. Želela je da
pokrije uši, ali bilo bi izuzetno nezgodno objasniti
jednom od najvećih stručnjaka za bandoneon na svetu
da joj se njegov instrument gadio.
Primakavši joj se, Gvalberto je rekao: „Prati me.“
Blago ju je nagnuo ulevo i nežnim dodirom je lako
vodio. Deni je posmatrala njegove pokrete i muzika joj je
obuzela telo. Zažmurila je i napravila korak napred, dva
koraka nazad, a onda jedan u stranu i zgazila na nešto
koščato.
„Mierda! Mi pierna!6 “
Dođavola. Otvorila je oči naglo i spustila ruke.
Gvalberto je trljao stopalo i odmahivao glavom.
 „Žao mi je, mnogo mi je žao, Gvalberto.“ Karlos je bio
u pravu - tango i borilačke veštine imali su mnogo
zajedničkog.
„Trebalo bi da tražiš povraćaj novca.“ Uspravio se i
uputio joj nakrivljen osmeh. „Moj rođak te ništa nije
naučio.“
„On mi nije instruktor. Barem ne zvanično.“
Pogledao ju je upitno, a onda okrenuo glavu ka
njihovom stolu. Karlos i štap su nestali, ali jakna je visila
na stolici. „Boli me noga. Hajde da sednemo.“
Gvalberto je hodao ka stolu, a Deni ga je pratila
probijajući se kroz gužvu kao losos koji pliva uzvodno.
Izvukao je stolicu i dao joj znak da sedne, a onda
pozvao konobara da donese piće. Deni se usredsredila
na plesače. Divila se kako su se kretali harmonično, kao
da su bili povezani telepatijom i da su mogli da predvide
pokrete jedni drugima. Konobar se vratio sa bokalom
crnog vina i tri čaše. Gvalberto je napunio njenu do
vrha. Naslonila se na sto i ispitivački otpila jedan gutljaj.
Tečnost joj je skliznula niz grlo i zagrejala je iznutra.
„Nisam stidljiv, pa ću da te pitam. Jeste li ti i moj
rođak…“ Podigao je obrvu.
Zaustavila se usred gutljaja i snažno zažmurila dok joj
je crno vino palilo grlo i nozdrve. „Gospode, ne!“
„Da, iznenadio bih se da jeste.“
„Šta bi to trebalo da znači?“ Sumnjala je da bi bila
Karlosov tip. Ni on nije bio njen, mada je izgledao kao
model Ralfa Lorena.
Gvalberto se nagnuo ka njoj. „Koliko dobro poznaješ
Karlosa?“
„Ne baš dobro. Pišem priče za časopis…“
Gvalberto se udario po butini i zasmejao se naglas.
„O-ho-ho! Šta moj rođak radi sa novinarkom?“
„Ne voli nas uopšte, zar ne?“
„Mislim da bi pre stavio usijane žarače sebi na oči
nego bio u blizini ljudi iz vaše branše.“
 „To sam shvatila. Mogu li da te pitam zašto?“
Gvalberto je bacio pogled po prostoriji, a onda se
oslonio laktovima na sto. „Šta znaš o njegovoj
prošlosti?“
„Samo ono što sam pročitala i čula od drugih
novinara. Da li zato ima problem sa njima?“
„Nisam siguran da ti smem pričati o tome. Možda bi
trebalo da pitaš njega.“ Posmatrao je parove na
plesnom podijumu, a onda ponovo usmerio pažnju na
nju.
Primakla mu se i rekla: „Ne mogu da govorim u ime
kolega, ali obećavam da neću izneveriti ničije poverenje
i da ne planiram da objavim Karlosovu priču osim ako to
ne bude želeo. Pomenuću ga kratko u članku, ali
fokusiram se na ples, ne na njega. Planirala sam da
kontaktiram i s tobom, kako bih napisala članak o tvom
muziciranju.“
„S objektivnog gledišta.“
„Postoji li drugi način da se napiše priča?“ Onda se
setila da je Karlos iskusio mnoge druge načine na svojoj
koži. „Zaboravi ovo pitanje, ali znaj samo da će ovi
članci učiniti tango ponosnim.“
„Da li ovako dobijaš informacije od ljudi? Šarmiraš ih
ljupkošću?“
Deni se nasmejala. „Sigurna sam da i ti očaravaš ljude
harizmom.“
„Možda.“ Krajevi usana bili su mu izvijeni u osmejak.
„Reći ću ti, ali to je sve za dobrobit mog rođaka. Ako
budeš razumela njegovu prošlost, možda ćeš naći pravi
način da radiš sa njim. Za njega je važno da ne izgubi
nadu, a ako bude mogao da veruje novinaru, možda će
moći da veruje i u druge sfere života.“ Klimnuo je
glavom kao da se slaže sam sa sobom. „Poverenje je
najvažnije za plesača tanga.“
„U redu“, rekla je, mada nije bila sigurna kuda je ova
priča vodila. Krivica ju je opet pecnula. Možda bi trebalo
da kaže Karlosu ko joj je majka. „Da li zato više ne igra
tango? Zato što ne može da veruje partneru?“
„Nije tako jednostavno, ali da, ima istine u tome.
Molim te, ne koristi internet da prikupiš podatke o mom
rođaku. Pronaći ćeš priče, ali nijedna nije potpuno
istinita. Ja sam jedan od retkih koji zna šta se desilo te
noći.“ Zagledao se u nju, a ona je uspela da održi
nemaran izraz lica. „Već si tražila po internetu. Vidi se.“
„Kako?“
„Kapak ti se čudno pomera.“ Pokazao je prstom, a ona
ga je brzo protrljala.
„Gvalberto, prvo, podseti me da nikada ne igram
poker sa tobom. Drugo, ne verujem stvarima koje
pročitam na internetu, osim ako ih ja nisam napisala.
Više volim da razgovaram lično sa izvorom. Ali, ako si
spreman da mi daš nekoliko uvodnih podataka, to bi me
radovalo.“ Spustila je šake na krilo.
„Hmm.“ Obrve su mu se nabrale. Ćutao je toliko dugo
da je Deni pomislila da je odustao od razgovora. Srknuo
je vino, a onda spustio čašu i rekao: „Karlos je
proputovao svet, nastupao je za razne dostojanstvenike,
uključujući predsednike, ali jedna žena ga je
upropastila.“ Tiho je zviznuo. „Ta Sesilija Ortiz osvojila je
na hiljade srca. Njenu lepotu i talenat prevazišla je samo
La Gringa Magnifica.“
Udahnula je toliko brzo da joj je grlo presekao oštar
bol. O, bože. Promeni temu. Promeni temu!
„Jesi li dobro, Deni?“ Prislonio joj je nadlanicu na čelo.
„Ne osećaš se najbolje?“
„Dobro sam.“ Uzdahnula je i uspela da umiri svoj glas.
„Sesilija Ortiz bila je Karlosova verenica?“ Već je znala
odgovor, ali je morala da izbegne razgovor o majci.
„Da.“
„I?“
Gvalberto je razgledao po prostoriji, nesumnjivo
tražeći rođaka. „Nisu bili savršen par kada su bili daleko
od očiju obožavatelja.“ Uzdahnuo je. „Tragedija.“
„Dakle, veza nije bila najsrećnija?“
„Tako je. Karlos je zatvoren čovek i ne krivim ga zbog
toga. Iznenađen sam što uopšte razgovara sa tobom.
Novinari su ga optuživali za sve i svašta. To je ubilo vezu
sa Sesilijom. Kaput!“ Rukama je oponašao eksploziju
bombe. „Ostavila ga je, a on sada podučava ljude plesu
koji mu je slomio srce.“
„Zašto to radi ako mu izaziva bol? Ne izgleda mi kao
da mrzi svoj posao.“
„Ne ume ništa drugo. Da li bi pitala gospodina Pola
Makartnija da popravi cev za vodu? Ne bi. A i potreban
mu je novac.“
„Koliko?“
„Nije na meni da pričam o tome.“
„Naravno. Razumem“, rekla je. „Mora da preživi.“
„Nije samo za preživljavanje. Potreban mu je da…“
Opreznost je sevnula preko Gvalbertovog lica. „Umeš da
navedeš ljude da se izlanu. Ne moraš da znaš zašto mu
je potreban novac. Moj rođak poznaje samo tango.“
Do sada je bila fokusirana na pisanje priča o tangu, ali
razgovor sa Gvalbertom probudio joj je interesovanje.
Znala je da je Karlos komplikovana ličnost, ali, slušajući
rođaka kako priča o njemu, nateralo ju je da se zapita
šta se tačno desilo posle nesreće. Ono što Gvalberto nije
izgovorio Deni je čula jasno i glasno. Kuckala je prstom
po stolu i smireno rekla: „Pretpostavimo da Karlos nije
kriv za nesreću. Zašto bi dopustio javnosti da veruje da
je tako?“ pitala je. „Je li Sesilija kriva?“
Pantomimom je pokazao da su mu usta zaključana i
slegnuo je ramenima.
„Ako je Sesilija pogrešila, on bi preuzeo krivicu jer ju je
silno voleo, zar ne? Pošto su ga javnost i mediji
neprestano krivili, ona im je verovatno i sama
poverovala, ako je povodljiva ličnost.“ Proučavala je
nepromenjen izraz Gvalbertovog lica, ali u očima je
videla ono što ju je zanimalo. „Nije ni čudo da mrzi
medije!“
Gvalberto je podigao obrve, ali nije progovorio.
„Kako je došlo do nesreće?“
Uzdahnuvši, Gvalberto je rekao: „Moraš to da pitaš
Karlosa. Ja nisam bio prisutan.“
„Ali veruješ svom rođaku. Porodica se uvek drži
zajedno.“ Osim kad je u pitanju moja, naravno.
 PETO POGLAVLJ E

Muškarac se nakašljao iza Deni i ona se okrenula. Jarko

svetlo blesnulo joj je u oči, pa nije mogla da vidi
Karlosov izraz lica, ali je shvatila da nije oduševljen. To
su joj rekle ruka naslonjena na bok i tapkanje stopalima.
„Vidim da ste odustali od plesa.“ Karlos je seo preko
puta njih.
„Tvoj rođak nije želeo slomljena stopala i iščašene
cevanice.“ Okrenula se ka Gvalbertu. „Izvini još
jednom.“
„Bez uvrede, ali nemaš osećaj za ovaj ples.“ Nasmejao
se i podigao čašu uvis. „Za strance i njihovu
nesposobnost da plešu kao Argentinci!“
„Osim kad je u pitanju La Gringa Magnifica.“ Karlos se
zametnuo unazad i podigao šake iza glave. „Ona je
strankinja sa argentinskom dušom. Ako si istraživala bilo
šta o mom plesu, znaš ko je La Gringa.“
Deni je zurila u svoju čašu vina i želela je da može da
zaroni i nestane u bogato crvenoj tečnosti. Nadala se da
nisu primetili kako joj se ruka naježila ili kako su joj se
napeli mišići na ramenima. Osećala je pulsiranje u
slepoočnicama. Takođe se nadala da nisu primetili kako
je um pokušavao da je zalepi za stolicu da ne bi izjurila
ka vratima.
„Danijela?“
Pogledala je uvis i videla izvijenu Karlosovu obrvu.
Nerviralo ju je što koristi njeno puno ime, ali je mogla da
ostavi to po strani - zasad. „Izvini“, rekla je. „Nisam te
čula.“ Kako da ne. „Znaš li ko je La Gringa Magnifica?“,
Karlos je ponovio. „Da.“ Otegla je reč više nego što je
trebalo.
„Izuzetna plesačica. Moja zemlja opsednuta je
omladinom i takođe smo ogromne patriote, tako da je
bilo pravo iznenađenje kada se čitava zemlja zaljubila u
tridesetpetogodišnju strankinju koja je plesala tango
godinama.“
Karlos je otpio malo vina i pažljivo vratio čašu na sto.
„Ali, kada je plesala… njena snaga i lepota inspirisale su
mnoge mlade Argentinke. Bila je Australijanka, kao i ti,
zar ne? I dalje mi je teško da poverujem da je zemlja
kengura i medvedolikih stvorenja…“
„Nisu medvedi, nego koale.“ Reči su zvučale mnogo
žustrije nego što je planirala. „Izvini. Umorna sam.
Nisam navikla da izlazim u ponoć.“
Gvalberto se osmehnuo kao da je već detaljno
razradio plan. „Ah, onda moramo da te naviknemo ako
planiramo da idemo na još plesnih večeri dok si tu. Je li
tako, Karlose?“
„Mora naučiti da igra kako bi napisala članke. Takav je
dogovor.“ Koncentrisao se na punu čašu vina.
„Možda će postati sledeća veličanstvena Gringa.“
Gvalberto je potapšao rođaka po ruci. „Pred tobom je
težak zadatak.“ Namignuo je Deni.
Uspela je da se osmehne, ali se osećala kao
prevarant. Kako li je uopšte pomislila da joj neće smetati
stalno pominjanje njene majke? Ti si idiot, Deni Makena.
„Jesi li i o njoj tražila podatke na internetu?“ Gvalberto
je dopunio Deninu čašu.
„O australijskoj plesačici?“ Otpila je još jedan gutljaj,
nadajući se da će alkohol odraditi svoj posao. Za
nekoliko trenutaka popustio joj je bol u slepoočnicama.
„Znam ponešto o njoj.“ Deni se promeškoljila na stolici.
„Pa, Gvalberto, zašto si ti počeo da sviraš bandoneon?“
 Iz Karlosovog pravca začulo se c. Odmahnuo je
glavom, dok su mu uglovi punih usana poigravali.
„Dobra diverzija, ali upoznat sam sa tom taktikom.
Rođače“, okrenuo se ka Gvalbertu, „ne odgovaraj dok ne
nauči novi korak.“
„O, ne.“ Gvalberto je žestoko odmahivao glavom. „Ako
budem plesao sa ovom ljupkom damom, moraću da
koristim tvoj štap.“
Rođaci su se smejali, a Deni je prekrstila ruke i
namrgođeno zurila uprazno. Blesak jarkoplavih cekina
privukao joj je pažnju na udaljeni ugao u dvorištu.
Visoka, vitka žena u uskoj haljini plesala je graciozno,
formirajući prelepe figure dugim rukama i nogama.
Denin stomak vezao se u čvor. Zgrabila je ivicu stolice
toliko snažno da je polomila nokat.
„Izvinite me.“ Muškarci su ustali kada je poskočila od
stola, a ona im osmehom zahvalila na kavaljerstvu. Seli
su ponovo i nastavili da razgovaraju dok je ona žurno
odlazila.
More tela se vrtelo ukrug dok se Deni provlačila
između polupraznih stolova i izvinjavala se kad bi
nekome stala na prste. Šanse da je ta žena Ajris bile su
jednake Deninim šansama da se pomiri sa Adamom -
znači, ravne nuli - ali nije mogla da odoli da ne proveri
izbliza. Deni nije baš znala šta bi rekla ili uradila da joj je
ta žena bila majka. Šta se uopšte kaže nakon dvadeset
godina ćutanja? Zdravo, mama. Drago mi je što te
vidim. Lepa ti je haljina. Da, kako da ne. Srce joj je
govorilo da stane i vrati se nazad, ali stopala su je nosila
do ivice plesnog podijuma gde se zaustavila i
pretraživala gomilu.
Plavi cekini su opet blesnuli i Deni je nastavila da
korača pokušavajući da spreči razigranu masu da je
odnese. Ženina bleda koža odbijala je svetlost, a tamna
kosa pomerila joj se sa lica i otkrila ozbiljne usne
obojene jarkom bojom. Duge trepavice sklopile su se na
trenutak. Gubila se u muzici, a strast je izbijala iz svakog
elegantnog pokreta koji je načinila.
Deni je duboko uzdahnula.
To nije bila Ajris.
Žena je nestala u gomili sa partnerom, a Deni se
ugrizla za donju usnu. Buenos Ajres bio je grad duhova.
„Tu si.
Topli dah okrznuo joj je uho dok ju je duboki glas
vratio u stvarnost. „Mislio sam da sam te uplašio i da si
pobegla.“ Karlos je pokazao bradom ka podijumu. „Jesi li
spremna za još?“
Odmahnula je glavom. „Žao mi je, ali dosta mi je za
noćas.“
„Priče će ti biti kratke.“
„Znam da imamo dogovor, ali umorna sam.“ Izvela je
predstavu trljajući svoje članke i mesta gde su se kopče
usekle. Noge su je bolele, ali ne koliko mozak.
„Idemo sad, ali ćemo se vratiti sutra. Nabavi prave
cipele.“ Pokazao je na njena stopala. „Te su lepe, ali nisu
praktične. Potrebna su ti prava sredstva za rad, zar ne?“

Čim je obula ljubičaste cipele, Deni se zaljubila u njih.

Nežni, kožni kaiščići milovali su njena stopala. Mada su
potpetice bile visoke, ulošci su stvarali utisak hodanja
po oblacima. Bile su udobne skoro kao patike.
„Ah“, rekla je iznenađeno gledajući u Karlosa i
osmehujući mu se. On je stajao prekrštenih ruku.
„Kažem ti da nisu ništa praktičnije od onih što si nosila
sinoć.“ Pokazao je ka crvenim cipelama koje su stajale
na podu prodavnice obuće za tango. „Ali ove su udobne,
kunem se!“
Uzeo je par zatvorenih cipela sa niskom potpeticom u
odvratnoj boji povraćke. Namrštila je nos, ali onda se
predomislila strahujući da ne pomisli da je nezahvalna.
„Ovo bi trebalo da nosiš, Danijela. Nisu lepe, ali su
dobre. Imaju bolji oslonac. Ljubičaste su lepe, ali su za
profesionalce. Ove su“, gurnuo je ružne cipele ka njoj,
„savršene za početnike. Nažalost, ne prodaju dve leve u
paru.“
Deni se nasmejala, mada se nije slagala sa
Karlosovom filozofijom. Oblačenje poput profesionalca,
bilo da je u pitanju novinarstvo ili ples, pravilo je razliku.
Ako je izgledala kao profesionalac, imala je veće šanse
za uspeh. Ali Karlos nije verovao u to.
Pomerala je stopalom, diveći se kontrastu ljubičaste
boje i njene blede kože, a onda teško uzdahnula.
„Dobro. Uzeću te braon, ali zapamti šta ti kažem,
jednog dana vratiću se po ove.“ Naglasila je zakletvu
odsečnim pokretom glave. „I biću dovoljno dobra u
plesu da mogu da ih nosim kako dolikuje.“
Deni je primetila da su Karlosove usne zadrhtale i da
su mu se oči nasmejale. Stisnula je usne kako bi sprečila
napad smeha koji je pretio da se prospe na pod
prodavnice.
Uspravivši se u leđima, Karlos je rekao: „Nadam se da
se prodavnica neće zatvoriti dotad.“
 ŠESTO POGLAVLJ E

1953 - Luiza

Sa trećeg sprata kuće Luiza je piljila u vrevu koja se

protezala duž tri trake na aveniji. Ljudi su udarali
metalnim kutlačama i drvenim varjačama u činije
blokirajući saobraćaj. Protestanti su se bunili protiv
Huana Perona što je dozvolio fondaciji za pomoć
siromašnima svoje supruge, Eve Peron, da propadne
posle njene smrti. Zapaljene gomile đubreta stvarale su
jezivi, narandžasti sjaj duž trotoara, dok je oštar dim
vijugao ljudima nad glavom. U daljini se oglasio pucanj
koji je naterao Luizu da poskoči. „Odmakni se od
prozora. Stradaćeš.“
Okrenula se i ugledala Paskala na vratima dnevne
sobe. Njegovo krupno telo najvećim delom blokiralo je
vrata.
„Ljudi su sve uznemireniji. Samo žele da ih vlast
sasluša.“ Ponovo je pogledala u gužvu ispod prozora.
Njihovi poklici postajali su glasniji, jer se rulji
pridruživalo sve više naroda.
„Ti ljudi koje žališ napali su i zapalili Džokej-klub i
sedište Narodne demokratske partije.“
„To je bio način da se pobune protiv Peronove nasilne
reakcije na eksploziju na Plaza de Mayo7.“ Luiza je
prezirala političke rasprave sa Paskalom zbog suprotnih
mišljenja, ali on se uvek trudio da je uvuče u njih. Možda
se nadao da će se jednog dana usaglasiti.
 „Ljudi koje ti podržavaš jesu bitange. Kuda ide zemlja
kada policija i vatrogasci odbijaju da odgovore na
telefonske pozive i pomognu bogatijem društvenom
sloju?“ Paskal je namestio naočare na nosu.
„To je grub način da se bogatima pokaže da se
maltretiranje više neće tolerisati. Ne kažem da je
ispravan…“
„Gori nisu mogli da nađu“, rekao je Paskal.
„Narod je umoran. Gladni su. I ti si nekada bio
siromašan. Kao i ja.“
„Naši životi su mnogo drugačiji sada, Luiza. Nisam
proveo sve ovo vreme zarađujući novac da bih morao da
ga razdelim masama.“ Odšetao je do kožne fotelje i seo.
„Ali…“
„Vreme je.“ Klimnuo je glavom.
„Za šta?“ Stomak joj se zgrčio od neugodnog osećaja.
„Idemo u Ameriku sledeće sedmice.“
Noge su joj zaklecale i pretile da će je izdati, pa se
strovalila na sofu svom težinom. Paskal je to pominjao
već nekoliko puta, ali ona je sve pripisala njegovim
buncanjima. Ovog puta odlučni izraz lica i ubeđenost u
glasu rekli su joj da je ozbiljan.
„Zar ne bi trebalo da sačekamo i vidimo šta će se
dogoditi?“
Odmahnuo je rukom u pravcu ulice. „Vidiš kakvi su
ljudi. Budućnost je već određena. Ako ne odemo sad,
mogli bismo sve da izgubimo.“
„Amerika nije dobra ideja. Poznaješ Buenos Ajres.
Znaš sve kafiće, barove i koncertne dvorane. Amerika je
nova zemlja. Tamo ćeš morati da pričaš engleski. Mislim
da nije pametna odluka da ideš tamo.“
„Neću dozvoliti ovoj bolesti da mi kroji sudbinu.“
Uspravio se.
„Možda doktori mogu da je uspore…“
„Dosta!“ Gledao ju je mrko. „Odlazimo. Odluka je
konačna.“
 Uspela je da održi glas mirnim i nežnim, jer je to bio
savršen način da umiri njegov bes. „Je li to zbog tvog
obećanja Karlosu Gardelu?“
„Naravno da jeste. Bilo mi je potrebno skoro dvadeset
godina da ispunim obećanje i sad ne planiram da
propustim priliku da nastavim njegovim stopama. Svet
mora da zna kakav je tango zaista, a ne kao što ih je
onaj apsurdni Rudolf Valentino ubedio da veruju.“
„Divim se tvojoj odanosti, Paskale, ali Amerika nije bila
ista kada si dao obećanje Gardelu i…“
„Ja nisam čovek koji gazi datu reč. Krećemo sledeće
sedmice.“
U grlu joj se stvorila knedla koja joj nije dozvoljavala
da guta normalno. „Putujemo sve troje?“
Paskal je odmahnuo glavom. Neposlušni pramen kose
pao mu je preko čela. Nije obratio pažnju na to. „Misliš
na Roberta? Ne. On ostaje.“
„Zašto?“ U njoj je rasla panika, ali se naterala da
ostane barem naoko pribrana.
„Vreme je da izgradi sopstvenu karijeru.“
„Ali nikada nije nastupao uživo od kada si počeo da ga
podučavaš.“ Ako bi uspela da natera Paskala da
posumnja u odluku, možda bi imala dovoljno vremena
da ga ubedi da se predomisli.
„Nastupaće pošto odemo. Spreman je. Takođe mi je
potreban da vodi poslove ovde.“
Paskal prvo nije dozvoljavao Robertu da svira u
javnosti, a sada mu je nudio koncertne nastupe na
tanjiru uz odsustvo mentora. Možda je bolest pogodila
Paskala jače nego što je očekivala. Njegova logika nije
imala smisla, a ljutita odlučnost u očima naterala ju je
da ostavi te teme dok se ne smiri.
Paskal se okrenuo, odšetao niz hodnik i zalupio
vratima muzičke sobe. Luiza je otišla na drugi kraj sobe,
razgrnula zavese i otvorila prozor. Hladan povetarac
zaplesao joj je po koži dok je zurila u masu ispod. Ti ljudi
želeli su bolji život. I ona je iskusila glad i svakodnevnu
borbu da očuva zdravlje uprkos smrtonosnim bolestima
koje su redovno harale po sirotinjskim četvrtima.
Razumela je potrebu protestanata za udobnim, toplim
krevetom, svezom hranom i parom obuće koji nije
propuštao vodu. Luiza je zatvorila prozor kada se gust
dim uzdigao sa lomača na ulici. Suze su joj padale niz
obraze. Morala je nekako da ubedi Paskala da odustane
od plana, ali, pošto je učeniku mahao ispred nosa
izuzetno primamljivom ponudom, Robertu bi bilo teško
da ga odbije, bez obzira na to koliko on i Luiza želeli da
budu zajedno.
„Luiza!“ Paskal je zaurlao iz udaljene prostorije.
„Da?“ Pokušala je da zvuči veselo, ali glas ju je izdao.
„Gde su mi notni zapisi?“ Pojavio se o dovratku,
drhteći. Izbuljenim očima gledao je levo i desno niz
hodnik. „Ne mogu da ih nađem. Neko ih je ukrao! Ko bi
se usudio da ukrade moja dela?“
„Niko ih nije ukrao, Paskale“, rekla je smireno i
spustila ruku na njegovo rame. „Naći ćemo ih. Udahni
duboko.“ Udahnula je i zagledala mu se u oči. „Udahni,
dva, tri, četiri. Izdahni, dva, tri, četiri.“ Luiza je ponovila
ovo nekoliko puta i ubrzo mu se isprekidano disanje
smirilo. Posmatrala je pepeljastu kosu i bore koje mu je
život iscrtao po licu. Paskal je izgledao kao mlađa verzija
njenog dede pre nego što mu je dijagnostikovana
demencija. Preplavila ju je nostalgija i poželela je da ima
još jednu priliku da vidi dedu dok je bio zdrav. Rekla bi
mu kako ga mnogo voli i da nikada nije želela da ga
pošalju u dom.
Vrativši se u sadašnjost, otišla je u muzičku sobu do
sedišta na simsu. „Poslednji put kad sam ih videla…“
Podigla je gomilu časopisa na engleskom jeziku, uzela
notne zapise i trijumfalno mu dodala stranice. „Evo ih.“
„Hvala ti, Luiza.“ Pognuo je glavu. Jecaji su navirali
jedan za drugim i odjekivali kroz prostoriju. Zagrlila ga je
i počela da ga teši tihim zvucima kojima se umiruju
deca. Srce joj se slomilo pred dokazima da je taj
talentovani čovek počeo da gubi samopouzdanje.
„Šta bih ja bez tebe?“ Pogledao je uvis, a oči su mu
bile pune suza. „Poznaješ me bolje od ikoga. Spasao
sam te od siromaštva, ali ti si spasla moj ugled i razum
mnogo puta. Svestan sam da ti moje ponašanje otežava
život, ali bes mi dolazi poput brzog voza i ponekad ne
mogu da ga zaustavim. Molim te.“ Zgrabio ju je toliko
snažno za ruku da je tiho jauknula. Strah se pomolio na
izboranom licu. „Nemoj nikada da me ostaviš. Obećaj mi
da nikada nećeš otići od mene. Ne bih preživeo sam.“
Koliko god je želela da obeća da će ostati, nije mogla.
Ćutala je zbunjeno i sklopila oči, priželjkujući
jednostavno rešenje. Kako god okrenula, jedan od njih
dvojice, Roberto ili Paskal, biće duboko povređen.
Nagnula se ka njemu i poljubila ga u obraz, a onda
krenula ka vratima.
„Luiza?“
„Da?“ Pogledala ga je.
„Znam da me nikada nećeš voleti na način na koji
želim, ali cenim što si ostala uz matoru, džangrizavu
budalu i što si moja muza. Ti si anđeo na zemlji.“
Osmehnula mu se i otišla u sobu na spratu. Zaključala
je vrata. Bacivši se na krevet, udahnula je duboko i
zurila u plafon. Umiruća svetlost dana odbijala se od
kristala na lusteru i stvarala kaleidoskop boja na zidu.
Zapljusnuo ju je talas sažaljenja prema Paskalu. Sve što
je želeo bilo je vreme da stvara muziku koja je donosila
radost mnogima i priliku da ispuni obećanje koje je dao
mentoru. Paskalu je bila potrebna pomoć da prebrodi
teške faze bolesti. Morala je da ga smiri kada bi ga strah
paralizovao i da ga podrži kada se osećao izgubljeno.
Nakon svega što je učinio za nju, nije mogla da ga
odbije. Nije želela da još neko pati kao njen deda, jer
niko nije želeo da se potrudi da mu pomogne. Paskal je
bio u pravu. Odluka je bila konačna.

Vrata su se zatvorila škljocnuvši kada je Luiza iskoračila

na večernju svežinu. Žureći niz mračnu ulicu, prešla je
preko puste staze i skrila se u senke u parku. Nije joj
trebalo svetlo da je vodi kroz vijugave krivine kako bi
stigla do zajedničke klupe.
Sedela je i čekala. Hladnoća metala prolazila joj je
kroza zimsku jaknu i ledila dno leđa i butine. Više nije
bilo ni važno - od kada joj je Paskal javio da se
neodložno sele, zima joj se uvukla u dušu. Umotavši se
snažnije u jaknu , zurila je u tamu dok su se minuti vukli.
Krckanje kamenčića pod čizmama skrenulo joj je
pažnju na ulaz parka gde je Roberto stajao nakratko.
Hodao je ka njoj sporo, odmerenim koracima, i činio da
željno iščekuje njegove snažne ruke kako bi je još
jednom sakrio i zaštitio od sveta.
Prišao je i ispružio ruke. Dopustila je toplim prstima da
se prepletu sa njenima, stajala je i gledala ga u oči pre
nego što je briznula u plač i uronila mu se licem u krzno
na jakni. Roberto ju je nežno milovao po kosi. Prste bi
mu s vremena na vreme zarobila poneka kovrdža.
„Ljubavi, naći ćemo način.“
Odmakla se i pogledala ga kroz maglu od suza. „Kako?
Već je doneo odluku.“
„Znam“ Roberto je pokazao ka klupi. Seli su, a ona se
privila uz njega udišući miris sandalovine.
„Šta želiš da se dogodi?“ Izgovorila je pre nego što je
shvatila posledice koje bi na nju ostavio odgovor koji nije
želela.
„Kako to misliš?“
„Paskal ti je rekao da želi da mu vodiš poslove, zar ne?
I da će ti dopustiti da nastupaš kad ode?“
„Da. Kaže da moje nastupe ostavlja kao nasleđe
Argentini dok nije tu.“ Roberto se isprsio.
 „Dakle, ti si mu zamena.“
„Niko ne može da zameni Paskala. Vreme je da budem
svoj čovek uz Paskalov blagoslov.“ U glasu mu se čulo
uzbuđenje.
„Moći ćeš da ostvariš san i postaneš poznat.“ Luiza ga
je pogledala u oči. „Zaslužio si to.“
„Trudio sam se, da, ali ništa mi ne znači uspeh ako ne
mogu da ga podelim sa tobom.“
„Potrebna sam mu i moram da mu pomognem.“
Želela je da objasni, ali nije mogla.
„I meni si potrebna, ali…“ Roberto je zastao tražeći
prave reči. „U pitanju je tvoj san.“
„I naša budućnost.“ Pomilovao ju je vrhovima prstiju
po licu, vratu i potiljku.
Ona je zurila u svoje tirkizne cipele. „Ne znam kako ću
preživeti bez tebe.“
„Onda ostani sa mnom.“
„Ne mogu.“
„Nisi njegovo vlasništvo, Luiza.“ Roberto se pomerio i
nalet hladnog vazduha ošamario ju je po licu.
„Ja sam njegova muza“, rekla je, pokušavajući da
smisli nešto bolje. „Ne može da nastupa bez mene.“
„Koristi krivicu koju osećaš da te zadrži uz sebe.“
Provela je mnoge noći razmišljajući o tome, ali je uvek
dolazila do istog zaključka: Paskal nikada nije koristio
osećaj krivice da dobije ono što želi.
„Roberto, volim ovu zemlju. Argentina me je prihvatila
kada nisam imala dom i porodicu, primila me je u
naručje i zagrlila kao dete. Dok god sam Paskalova muza
i dok god on stvara tango, ja vraćam ono što dugujem
argentinskom narodu. Našem narodu.“
Roberto se namrštio i počešao se po glavi. „Previše si
odana. Video sam kako se ponaša prema tebi.“
„Ima svoje razloge.“
„Nikakav razlog nije dovoljan da bi se takvo ponašanje
objasnilo.“ Glas mu je postao leden, a telo napetije.
„Neka sam sebičan, ali želim te uz sebe. Zaboravimo na
Paskala i odselimo se u Brazil kao što smo planirali.
Uradimo to.“
„Roberto, želim to. Veruj mi, želim to svim srcem, ali
nije moguće.“
„Možda me ne želiš pa koristiš njega kao izgovor.“
Prekrstio je ruke i zurio u mračni ugao parka.
„Roberto.“ Luiza mu je spustila dlan na koleno. „To nije
istina.“
„Ostavi ga.“
„Ne mogu.“
„Nešto nije u redu sa njim“ izletelo je Robertu.
Udahnula je hladan vazduh i osetila bol u grlu. „U kom
smislu?“
„Narav mu je sve gora i sve je zaboravniji. Pre neki
dan dao mi je neku muziku i rekao da sam spreman za
nju, ali mi je isti komad dao i pre dve sedmice.“
„Paskal je pod stresom u poslednje vreme…“
„Opet ga braniš.“ Odmakao se još malo. Prostor
između njih učinio joj se poput široke doline.
„On je jedina porodica koju imam. Kao ćerka sam mu.“
„Ponaša se prema tebi kao prema ćerki, samo zato što
nećeš da mu uzvratiš romantične ispade.“ Roberto je
stisnuo usne. Nije shvatila te reči kao uvredu, jer ih je
izgovorio u besu. „Ne mogu da se nadmećem sa njim,
zar ne?“
„Ovo nije nikakvo nadmetanje. Volim Paskala kao da
mi je otac, ali volim i tebe. Ovako.“ Nagnula se ka
njemu, stavila prst pod bradu i prislonila usne na
njegove. Istinska ljubav zaigrala mu je u tamnim očima.
Telo joj je žudelo za njegovim dodirom. Želela je da je
miluje i voli. Glad u njoj je rasla, pa ga je poljubila
snažnije, a želja je potisnula strah od mogućnosti da će
ih neko zateći.
Tela su im se isprepletala u želji, a usne istraživale
novu teritoriju. Do tada su se uzdržavali, odlučni da se
ne ogreše o Paskala. Ali, pošto je im zajednička
budućnost dovedena u pitanje, bilo je lako predati se
osećanjima koja su toliko dugo potiskivali. Znali su da bi
taj trenutak mogao da prođe i da se više nikada ne
ponovi.
„Dođi u moj stan.“ Dah mu je izlazio u kratkim, plitkim
naletima.
„Ne mogu…“
„Molim te.“
Značaj onoga što su radili postao joj je dodatni teret
na plećima. Želela je samo nekoliko ukradenih trenutaka
sa muškarcem kog je volela, a onda je planirala da se
vrati obavezama prema Paskalu.
Roberto ju je poljubio još jednom. Saopštila mu je
odluku:
„Da.“
 SEDMO POGLAVLJ E

Deni se pela stepenicama ka plesnoj sali, zahvalna što

se resila paranoje od poslednje posete. Dobro, ne u
potpunosti. Vreme i zdrav razum ugušili su strahove da
će se Ajris nekim čudom pojaviti u nekoj od praktika ili
milongi u Buenos Ajresu - to je bilo verovatno koliko i da
se Deni pridruži Riverdensu. Zakikotala se na tu
pomisao. Karlos je zastao i okrenuo se. „Jesi li dobro?“
„Da, da, sve je u redu. Ne brini za mene.“ Odmahnula
je rukom, a onda su nastavili ka ulazu u La Gardeniju.
Čim su stigli do ogromnih drvenih vrata, poznata figura
iskoračila je iz senke.
„Lepe su ti cipele.“ Gvalberto joj je odmeravao novu
obuću.
„Hvala.“ Da, bile su braon. Da, bile su ružne, ali
stvarno su bile udobne. To, naravno, nije htela da kaže
Karlosu.
Trio je ušao u ogromno dvorište i seo za isti sto kao i
prethodne noći. Slatka aroma gardenija lebdela je kroz
toplo veče dok je muzika počinjala pozivajući plesače na
podijum, da se okreću i uvijaju na načine koji su izgledali
neizvodivo za ljude. Deni je na zvuk bandoneona stisla
pesnice.
Prešla je pogledom po prostoriji tražeći sedokose
posetioce - dovoljno stare da su ranih pedesetih redovno
posećivali plesne sale. Svaki slobodan trenutak koji je
imala, a imala ih je dosta zbog nesanice, Deni se
posvetila čitanju knjiga - ne interneta - o Luizi Gilkrist i
Paskalu Kancijaniju. Najviše su je fascinirali pomeni
Roberta Vege, Paskalovog štićenika. Istorijske knjige nisu
bile jasne kada je u pitanju odnos unutar dinamičnog
trija, ali nije imala podatke iz prve ruke. Tako je Deni
pronašla više pitanja nego odgovora.
Priča o njima prikačila joj se poput krpelja. Noćas je
planirala da pita starije posetioce o tadašnjem životu, a
ako bi neko resio da joj priča o Kancijanijevom ubistvu,
nije planirala da kaže ne. I to je spadalo u istoriju tanga -
recimo. Takođe, razrešenjem stare misterije uspela bi da
lansira svoju karijeru nebu pod oblake. Mogla je da
napusti posao u časopisu kao i Adama i njegovu „bivšu
trenutnu moguće buduću“ ženu i da se posveti novoj
karijeri i novom životu.
Ali Deni nije zavaravala sebe. Smrt najvećeg
argentinskog kompozitora ostavila je večni ožiljak na
argentinskom ponosu. Ako bi neki stranac otkrio dokaze
koji su bili prikriveni…
Ne budi smešna, Makena, profesionalni istraživači
radili su na ovom slučaju godinama - zašto bi ti uspela
da ga resiš?
Imala je dovoljno posla sa turističkom organizacijom
Argentine i privatnim zadatkom. Nije baš planirala da
pita Karlosa o Ajrisinom privatnom životu jer, svaki put
kad bi neko pomenuo njeno ime, Denin mozak bi se
zaledio. Možda je prosto trebalo da odustane i posveti se
pisanju članaka o tangu. Tako bi joj život bio manje
komplikovan i ne bi morala da brine da će izdati
Karlosovo poverenje. Tu je bila i potencijalna priča o
uzrocima saobraćajne nesreće, ali, pošto su Karlosu usta
bila zapečaćena, više šanse je imala da reši slučaj
Kancijani.
Deni je usmerila pažnju na Karlosa koji je trljao koleno.
Video je da ga posmatra pa je sklonio ruke, nagnuo se
napred, uzeo čašu vode i otpio veliki gutljaj.
 Gvalberto je ustao. „Molim vas, izvinite me. Primetio
sam prijatelja kog nisam video godinama.“ Zaronio je u
masu i nestao.
Gvalbertov odlazak naterao je Deni da se promeškolji
u Karlosovom ozbiljnom društvu, mada se setila da je
dokazao kako zna da se zabavlja u prodavnici obuće.
Bilo je lepo, ali i tužno, naslutiti zabavnog Karlosa.
Dopalo joj se ono što je videla, ali, dok ga je posmatrala,
hladnog pogleda i krutog držanja, shvatila je da bi Karlos
mogao da se nasmeje ponovo tek u dalekoj budućnosti.
„Tvoj čas počinje odmah.“
Anksioznost joj je zatreptala u stomaku. „Dobro.“
Karlos se nakašljao da pročisti grlo. „Žena je važnija
polovina plesnog para. Trebalo bi da se kreće samo ako
joj muškarac probudi želju da se kreće. Mora da veruje
onom ko je vodi u svakom trenutku, a vođa mora da se
izbori sa njom i da joj prilagodi pokrete.“
„Mislila sam da je ovo mačo-ples.“
„Nije. To je dokaz da moraš mnogo učiti.“
„Sjajno.“ Provela je ceo dan dvoumeći se između
lažne hrabrosti i čiste panike kada je u pitanju ponovno
plesanje tanga.
„Naučićeš.“ Njegov osmeh dao joj je trunku
samopouzdanja. „Pratilac mora da potisne potrebu za
samoodržanjem i da dozvoli vođi da preuzme kontrolu.“
„Dakle, jeste mačo-ples! To je protivrečno onome što
si rekao malopre.“
„Tango je, kao i ljubav…“
„Komplikovan. Shvatila sam, ali znam i ovo: slušaču
muškarca samo u plesu, ne i u životu. Nikada nisam, niti
ću ikada dopustiti muškarcu da mi govori šta da radim.
Žene imaju vlastiti razum i znaju kako da prežive bez
muškarca ako tako odluče.“ Želela je da doda detinjasto
„eto ti sad“, ali je odustala.
„Je li gotov govor o ženskim slobodama? Ili da
sačekam još malo da sve izbaciš iz sebe? Zapamti da
nemamo celu noć.“
„Završila sam.“ Zasad.
„Znam da prija kada se čovek isprazni, ali suzdrži se
dok te ja podučavam.“ Opet se nakašljao. „Vođa mora
učiniti da se pratilac oseća bezbedno jer, ako se ne
oseća tako, nikada neće dostići stanje meditacije, a to bi
bilo tragično.“
„Da li je to neka tango nirvana?“
„Da. Zove se entrega i to je Sveti gral tanga. Sveto
Trojstvo, zapravo. To je kada se dva plesača stope u
jedno, a njihovi pokreti i duše se isprepliću sa muzikom.
U tom trenutku dešava se magija. Naravno, ne traje
večno, ali, kada je plesač jednom oseti, očajnički traga
za njom. Nažalost, većina to nikada ne doživi dva puta.“
„Zvuči kao da pričaš o ljubavi.“
„Ljubav?“ Obrve su mu poskočile toliko visoko da su
se umalo sudarile sa korenom kose. „Pf! Danijela, molim
te, ne ometaj me. Sledeće pravilo tanga je diskrecija.
Da, postoji strast, ali u konverzaciji između muškarca i
žene. To nije rasprava za javnost.“
„Nema vaćarenja na podijumu, je li?“
„Šta je 'vaćarenje'?“
„Pa kad neko… Nema veze. Dobro, završena priča.
Shvatila sam.“
Počešao se po bradi palcem i kažiprstom. „Prelazimo
na sledeće pitanje - tvoj izraz lica. Moraš biti ozbiljna i
umeti da prikriješ emocije. Nema osmehivanja.“
„Sve ovo moram da znam pre nego što izađem na
podijum?“
„Ima još…“
„Izvinite što sam morao da odem“, rekao je Gvalberto,
a lice mu se zarumenelo. „Lepo je sresti stare prijatelje.“
„Jeste“, potvrdila je.
„Dosta čavrljanja. Ne možeš da sediš besposlena“,
rekao je Karlos gurkajući joj nogu štapom. „Imaš pitanja?
Onda zaradi odgovore.“
 „Je li teorijski deo gotov? Hoćeš li da me naučiš prave
pokrete?“ Pitala je.
„Boli me noga noćas. Gvalberto će ti pokazati. Naučio
sam ga svemu što zna.“
Njegov rođak se osmehnuo i slegnuo ramenima. Talas
olakšanja prostrujao je kroz Deni. Mada još uvek nije
plesala sa Karlosom, imala je utisak da to nikako ne bi
bilo lagano poput šetnje u parku. Više bi ličilo na
puzanje po izlomljenom staklu.
„Dobro.“ Ustala je i pružila ruku Gvalbertu koji je
nastavio da sedi. „Šta je? Predomislio si se?“
„Sedi“, progunđao je Karlos.
„Zašto?“ Naslonila se pesnicama na kukove.
„Sedi“, rekao je glasnije.
„Ne koristi taj ton sa mnom. Ne zanima me ko si.“
„Poslušaj ga, Deni.“ Gvalberto je pokazao ka stolici da
sedne. Sela je nevoljno i prekrstila ruke. „Dobro.“
„Sledeće pravilo: dama nikada ne pita za ples.
Entiendes8?“ Karlos je držao čvrsto štap i naslonio bradu
na vrh.
„Da, razumem.“ Nije ni stigla do podijuma, a već je
zabrljala.
„Nije pristojno da čovek samo priđe ženi i pita je za
ples. Tako je pritiska da pristane ili da ga posrami ako
kaže ne. Argentinci ne vole da izgube ponos. Zato
imamo nešto što se zove el cabeceo9. Sve je u očima i
fer je prema obe strane. Ako neko želi da pleše,
pogledaće u izabranu osobu i klimnuti glavom. Ako
druga osoba pristaje, uradiće isto. Kontakt je na taj
način ostvaren, ali uvek onaj koji vodi odlazi do pratioca.
Zatim plešete tri pesme. To se zove tanda10.“
„Zašto tri?“
„Takav je običaj. Nekad četiri ili pet, ali obično tri. Ne
zahvaljuj pre nego što otplešeš celu tandu sa
partnerom.“
 „Zašto?“ Lakše bi joj bilo da je počela da uči
mandarinski. „Eto pitanja.“
„Planiraš da me nateraš da izađem na podijum u
javnosti gde mogu da me uhapse zbog fizičkog napada.
Moram da razumem u šta se upuštam.“ Šta je, zaboga,
Ajris videla u ovom glupom plesu? Samo pravila, pravila
i pravila. Gde je tu zabava?
„Vi, gringosi, volite da zahvaljujete, ali, ako kažeš
hvala, to znači da više ne želiš da igraš sa partnerom.
Zahvaljivanje pre kraja tande smatra se nepristojnim.“
„To je to?“
„Si. To je to.“
„Laganica.“ Želela je da je to istina.
„Pokaži mi.“ Zavalio se i zagledao u Gvalberta. Deni je
srknula svoje piće i poželela nešto jače od
poluistopljenog leda.
Gvalberto ju je pogledao u oči i jedva primetno
klimnuo glavom. Uzvratila je, ali se osećala kao amater.
Ustao je, uhvatio je za ruku i poveo ka podijumu dok je
cortina, prelazna muzika, svirala. Gvalberto joj je
namestio telo u pravi položaj, savio prste oko njenih, a
drugu ruku nežno spustio na dno leđa. Barem je
Gvalberto bio saosećajniji kada je u pitanju njena
nesposobnost za ples.
„Spremna? Prati me. Kretaćemo se polako. Ali obećaj
mi nešto.“
„Šta?“
„Nemoj da žmuriš kao prošli put. Ovo je opasno.“
„Da, izvini zbog toga.“ Zaista je tako mislila. Jadni
Gvalberto bio je ljubazan, a ona mu je uzvratila tako što
ga je umalo obogaljila. „Ne brini. Popravićeš se, ali
moraš da me slušaš.“
„Razumem.“
„Spoji stopala. Osloni se na vrhove prstiju. Ne dozvoli
stomaku da se opusti.“
 Prokletstvo. Mislila je da ga je već dovoljno stegla. Nije
trebalo da pojede hamburger za ručak. I pomfrit. I
milkšejk. „Raširi grudi.“
„Molim?“
„Raširi grudi. Ovako.“ Udahnuo je duboko i isprsio se.
„Udahni duboko. Kad dobro dišeš, dobro i plešeš.“
„Ja ne plešem nikako.“
Gvalberto se nasmejao, ali onda se opet uozbiljio.
„Karlos je strog učitelj, ali je najbolji.“
„Ti me učiš, ne on.“
„Zna šta radi. Ne brini, pobrinuće se da naučiš.“
Dopadala joj se Gvalbertova odanost rođaku, ali do
sada je Karlos sav posao prebacio na Gvalberta.
Uostalom, poslati nesrećnika na dodatne muke bilo je
zlonamerno. Činilo se da Gvalbertu ne smeta, a ona je
uživala u njegovom društvu. Ne na romantičan način,
bio joj je kao stariji brat.
„Šta radimo sad?“
„Prati me. Ja vodim. Uradićemo nešto što će iznenaditi
Karlosa. Moj rođak očekuje mnogo od ljudi. S dobrim
razlogom.“
„Šta to znači?“
„Prvo se koncentrišimo na ovo. Kasnije brini o
pitanjima, sP. Podigni bradu. Pod je Meduza. Ako ga
pogledaš, pretvorićeš se u kamen. Spoji stopala. Levo
napred. Privuci desno do levog.“
Slepoočnice su joj pulsirale od koncentracije, ali je
dopustila Gvalbertovom nežnom glasu da je vodi.
„Desnim stopalom u stranu. Privuci levo do desnog.
Korak unazad levim.“ Zastao je i dopustio je da isprati
naredbu. „Nastavljamo. Korak unazad desnim. Prekrsti
levo preko desnog.“
Pogledala je ka podu da bi zatekla stopala u položaju
koji nije bio ništa drugo do plesna poza. Deni se sreo
pogled sa Gvalbertom.
 „Završili smo el basico11.“
„I nije te ništa zabolelo! Ura!“ Pustila ga je i zatapšala.
„Još! Još!“
„Spremna?“
„Da!“ Adrenalin joj je kružio telom i podsticao je. Na
trenutak je pomislila da joj se možda i majka osećala
tako kada je prvi put učila tango, ali umesto da se
rastuži, Deni se radovala. Jadikovanje zbog majke koja ju
je ostavila je resila da odloži do ranih jutarnjih časova
kada je stigne nesanica.
„Moraš da dovršiš el basico.“
„Ali mislila sam da sam upravo naučila taj korak.“
„To je samo prvi deo. Ovo je drugi. Kada ih otplešeš
zajedno, moći ćeš da postaviš pitanje Karlosu.“
„Razumela sam.“ Ako ovako nastavi, napisaće članke
do kraja nedelje.
„Vrati se u stav sa prekrštenim nogama. Osloni se na
desno stopalo. Privuci levo ka desnom. Korakni levim u
stranu. Spoji stopala. El fin!12“
„To je to?“ Klimnuo je glavom, a njeno uzbuđenje je
eksplodiralo. „Hajde opet!“
Gvalberto je brojao, a ona ga je poslušno pratila,
presrećna što je naučila prvi plesni korak u životu.
Zahvaljivala je nebesima što baba Stela nije mogla to da
vidi. Kada joj je Deni rekla da putuje u Argentinu, baba
je odbila da razgovaraju. Bol i dalje nije minuo.
Zažmurila je nakratko i setila se Stelinih ljutitih reči: „Ne
očekuj od mene da podržim ovo. Kada ti je majka otišla,
nas dve smo se dogovorile - nikada nećemo imati posla
sa tangom. Nikada. Ako vidiš Ajris, biće ti teže nego
sad.“
Koliko god da je Deni obećavala da neće tražiti majku,
Stela nije odustajala. Zato sada nije govorila sa ćerkom i
unukom. Deni nije razumela zašto se toliko plašila babe
koja ju je odgajila nakon što joj je otac preminuo,
nekoliko godina pošto ih je Ajris napustila. Deni je
poštovala Stelina pravila, mada je bila zrela i živela na
drugom kraju sveta. Baba se žrtvovala kako bi odgajila
Deni, a ona je, bilo zbog krivice ili iz osećaja dužnosti,
radila sve što Stela želi - osim u slučaju puta u
Argentinu. Trebalo joj je dugo da nauči da ne udovoljava
tuđim željama. Znala je da će joj saznanja o majci
pomoći da razume sebe. Kada bi se Stela iznenada
pojavila ovde, odvukla bi Deni sa podijuma i očitala joj
lekciju zbog tanga kao da je u pitanju šurovanje sa
samim đavolom. Do tog trenutka složila bi se sa babom,
ali uzbuđenje zbog naučenog koraka, makar i
najprostijeg, skoro je nadjačalo Stelin mogući bes. Skoro.
„Pokažimo Karlosu.“
Gurali su se kroz gužvu, dok nisu stigli na drugu
stranu podijuma. Karlos je bio zadubljen u razgovor sa
čovekom u ranim šezdesetim. Dobro skrojeno ođelo i
savršena frizura rekli su joj da ima novca i ukusa.
„Izvini, ali ovo moraš da vidiš“, rekla je Deni. Muškarci
su je pogledali, a Karlos je rukom dao znak za
„impresioniraj me“.
Zauzela je pozu sa Gvalbertom, a on ju je vodio kroz
pokrete. Kada su završili korak, pogledala je u Karlosa i
videla njegov neodređeni izraz lica.
„Šta misliš?“ Volela bi da joj njegovo mišljenje nije bilo
bitno, ali jeste.
„Nije loše. Dugujem ti odgovor. Imaš li neko pitanje?“
„Imam ih mnogo. Prvo mi treba piće. Nisam imala
pojma da ples može toliko biti zamoran.“
Karlos je pozvao konobara, a ona i Gvalberto su im se
pridružili za stolom.
„Danijela, ovo je Dijego Alonso, jedan od prvih
dirigenata argentinskog orkestra.“
Gospodin joj je uzeo ruku i usnama ovlaš dodirnuo
kožu. Posmatrao ju je kroz zastor od tamnih trepavica i
osmehnuo joj se tako da je mogao da osvoji i najhladnije
žensko srce.
„Drago mi je što što smo se upoznali. Karlos mi je
rekao da pišeš istoriju tanga.“
„Da.“ Uznemirila ju je njegova jačina. Suptilno je
izmakla ruku i spustila je na krilo. Sve četvoro je
zaćutalo u pokušaju da smisle zajedničku temu za
razgovor.
„Danijela, iznenađen sam tvojim napretkom. Moj
rođak obavio je dobar posao“, Karlos je rekao na kraju i
potapšao Gvalberta po leđima. „Možemo nastaviti dalje.
Možda ćeš biti sledeća Gringa Magnifica. Šta ti misliš,
Alonso?“
„Ne pitaj me to. Ajris i ja više ne govorimo.“ Spustio je
glavu i utišao se. „Ne od kada me je ostavila.“
 OSMO POGLAVLJ E

U trenutku kada su joj reči doprle do mozga, Denin

entuzijazam za učenje novih pokreta je ispario. Taj čovek
se zabavljao sa Ajris?
„Da, žao mi je zbog vašeg raskida“, rekao je Karlos.
Zurila je u Dijegove duge prste - prste koji su joj nekad
milovali majku. Obuzeo ju je bes. Ajris nije trebalo da
bude ni sa jednim čovekom osim sa njenim ocem. Da je
ostala i resila probleme kao normalna osoba…
„Ah“, slegnuo je Dijego ramenima. „Takav je život, zar
ne? Žena voli muškarca, predomisli se, ode.“
Dakle, Ajris je i dalje imala običaj da napusti i izneveri
ljude koje je volela. Bolne uspomene su izronile i Deni se
prisetila kako ju je Ajris neprestano razočaravala.
Obećala bi joj da će nešto da uradi i onda bi se
predomislila bez dobrog razloga. Kao kada je obećala da
će doći na Deninu izložbu u vrtiću i nikada se nije
pojavila. Nije bilo važno to što je osvojila prvu nagradu
na izložbi, jedina nagrada koju je želela bila je majčina
ljubav i prisustvo.
„Muškarac možda vodi u tangu, ali žena je glavna u
ljubavi i u osećanjima.“ Karlos je zahvalio konobaru i
uzeo bocu vina.
Deni bi se, inače, umešala u takav razgovor sa
opširnim komentarom, ali sada je jedva disala jer je bila
u neposrednoj blizini majčinog ljubavnika.
„Mislila sam da Ajris Kenedi krije privatni život od očiju
javnosti“, progovorila je konačno, iznenađena kako joj je
glas ostao miran.
„Si“, rekao je Dijego, „ali otišla je jer je sama tako
htela. Nemam više razloga da čuvam tajnu. Ako mi se
ne javi, pozvaću neki časopis i prodaću im priču.“
„Stvarno?“ pitala je Deni. Šta li je Ajris mislila kada se
spetljala sa ovim kretenom? Njen otac bio je najdivniji,
najdraži i najnežniji čovek, ali ipak je odabrala nekoga
kao što je Dijego Alonso. Šta je to govorilo o Ajris? Nije
ga gledala u oči kada je pitala: „Koliko dugo ste bili
zajedno?“
„Ne dovoljno dugo.“ Dijego joj je nazdravio vinom i
iskapio sve iz čaše, a onda ju je spustio na sto uza
zveket.
„Je li bilo ozbiljno?“ Bilo joj je čudno da upozna
majčinog bivšeg ljubavnika u plesnoj dvorani u Buenos
Ajresu, ali život joj je oduvek bio nenormalan. Ajris se
pobrinula za to.
„Dijego, oprosti Danijeli. Ona je novinarka.“ Karlos joj
je uputio pogled upozorenja.
„Novinarka?“ nasmejao se Dijego. „Možda ti možeš
napisati moju priču.“
„Hvala, ali zauzeta sam i bez toga.“ Telesna
temperatura joj je skočila, pa je iskoristila ruku kao
lepezu.
„Ali to bi bila ekskluziva!“ Dijego je delovao previše
živahno za nekoga kome je srce nedavno slomljeno.
„Hvala, ali ne.“
Karlos je podigao obrvu. „Zašto?“
„Zato što ne volim tračeve. Rekla sam ti da nisam kao
drugi.“ Naravno da bi bio odličan zalet u karijeri kada bi
objavila takvu priču, ali tema je bila previše škakljiva.
Bilo bi nepodnošljivo da razgovara sa majčinim
ljubavnikom i otkrije odvratne detalje njihove veze.
Morala je da se drži prvobitnog plana i da razume kako
je tango promenio Ajris. Nije smela da se meša u njene
romanse.
 „Hmm“, rekao je Karlos. „Oduševljen sam.“
„Stvarno“, pitala je. „Zašto?“
„Poseduješ integritet. Osećaj me nije prevario. To mi
se dopada.“ Klimnuo je glavom.
Deni je udahnula i pokušala da se ponaša kako
polunormalna osoba. „Raskidi su uvek teški. Nadam se
da će vam uskoro biti bolje, Dijego.“
„Bojim se da neće. Srce mi je slomljeno zauvek.
Nikada više neću voleti.“ Dijego je sipao još jednu čašu
vina i iskapio je za sekundu. Uzdahnuo je duboko dok je
krupnim, tužnim očima posmatrao Deni. „Jesmo li se mi
sreli ranije?“
„Ne. Tek sam stigla u Argentinu.“
Dijego je nakrenuo glavu. „Imam osećaj da se
poznajemo.“
Blagi znoj izbio joj je po čelu. Molila se u sebi da ih
Dijego nije doveo u vezu.
„Tvoje…“ Dijego je škiljio i proučavao je detaljnije.
Gvalberto i Karlos su se nagnuli napred i posmatrali je
pod čudnim uglom dok je Deni sédela sleđena u stolici.
Do sada je uspevala da izbegne povezivanje sa Ajris, ali
sédela je ispred čoveka koji je proveo sate i sate zureći u
Ajrisine bademaste oči. Nije mogla da se izvuče iz ove
situacije. Levo oko joj je zaigralo kao da ju je udarila
struja.
„Tvoje oči i nos. Vidiš?“ Dijego je imitirao skijaški skok
svojim prstom. „Imaš prćast nos kao moja La Gringa.“
Dijego je klimnuo glavom samouvereno.
„Ne, meni ne liči“, rekao je Gvalberto.
„Ni meni. Sve gringe izgledaju isto, zar ne?“ Karlos je
prasnuo u smeh, a druga dvojica su se pridružila.
„Nije smešno“, rekla je Deni pokušavajući da se primiri
umesto da se zavali u stolicu s olakšanjem. Onda se
nasmejala da im stavi do znanja da zna da prihvati šalu.
„Grešite, prijatelji“, rekao je Dijego. „Vaša novinarka
liči na moju Ajris.“
 Deni je ćutala. Ne bi došlo do smaka sveta ako bi
saznali ko joj je majka, ali život ne bi bio ni lak, posebno
sa Dijegom u blizini. Imala je utisak da bi je proganjao
pitanjima o Ajris ako bi saznao ko je. Rastužilo ju je što
je Dijego, potpuni stranac, znao više od nje o njenoj
majci.
„Danijela?“ Karlos je podigao obrvu kao znak pitanja.
„Da?“
Molim te, bože, da me ne pita to.
„Poznaješ li La Gringu?“
„Ne. Odakle bih je poznavala?“ Zagrcnula se na
sopstvene reči i ubeđivala se da to nije laž. Tehnički i
nije bila. Da ju je Karlos pitao poznaje li Ajris Kenedi, i da
je rekla da je ne poznaje, to bi već bila laž. Ali Deni nije
poznavala Ajris od kada je dobila nadimak La Gringa
Magnifica. Dakle, zaista je nije poznavala. Tik joj se
pojavio na levom oku, pa bi ga s vremena na vreme
protrljala prstima.
„Boli te oko?“ Karlos se nagnuo ka njoj i uhvatio je za
ruku. Žmarci su joj jurnuli uz kičmu.
„Oko mi poludi kad sam umorna.“ Tik se pojačao, pa je
morala da pritisne kapak prstima.
„Onda idemo“, rekao je Karlos.

***

Deni je zbacila sa sebe hotelske pokrivače. Telo joj je

gorelo u krevetu. Trenutak kasnije ponovo se pokrila.
Koža joj je bila ledena i znojava. Prevrtala se i okretala.
Želela je da šutne nešto. „Dođavola!“
Uključila je lampu koja se nalazila pored kreveta i
odmah zažalila. Škiljila je i tražila fasciklu koju je nosila
svuda godinama. Unutra su bili isečci iz časopisa o ženi
koju su zvali La Gringa Magnifica. Prelistavala je slike i
dopustila prstima da prate linije svetlucavih haljina u
duginim bojama.
Uspela je da sakrije povezanost sa Ajris noćas, ali
koliko će potrajati dok neko ne otkrije istinu? Deni je već
imala dovoljno problema i nije joj trebalo da Ajris sazna
kako joj je ćerka u Argentini. To ne bi ništa promenilo.
Ajris nije kontaktirala s njom dvadeset godina, zašto bi
sad? Majka joj je živela izolovana od sveta, tako da su
šanse da čuje bilo šta bile neznatne, ali ne dovoljno.
Izgleda da je Buenos Ajres bio manji nego što je
verovala, posebno u krugovima tanga.
Ustala je iz kreveta, otišla u kupatilo i sipala čašu
vode. Dok ju je polako ispijala, noge su joj se pomerale
prema uputstvima koje joj je Gvalberto dao. Kada je
prekrstila stopala, Deni se ukočila, šokirana što
svojevoljno uvežbava tango pokret. I što uživa u tome!
„O, ne. Meni se to neće desiti.“ Spustila je uz tresak
čašu na stočić, izjurila iz kupatila i bacila se na krevet.
Večerašnji kratki susret sa tangom otvorio je majušni
prozor kroz koji je mogla da zaviri u Ajrisinu dušu. Deni
se često pitala da li je Ajris odabrala ples ili je on
odabrao nju. Čak i kao dete, Deni je znala da Ajris nije
kao ostale majke iako se neprestano trudila da se uklopi.
Koliko je drugih majki provodilo četrdeset sati sedmično
vežbajući tango umesto da čitaju svom detetu? Posebno
kada je Ajris resila da prede u profesionalce.
Tek je u poslednjih nekoliko godina Deni imala snage
da pogleda majčine nastupe na snimcima. Svaki put
osećala je krivicu zbog toga, a babin glas joj je zvocao u
podsvesti. Ajrisina veština bila je očigledna. Svet je bio
bolje mesto sa njenim neverovatnim talentom. Samo da
zbog toga nije uništila vezu između muža i žene, i majke
i ćerke.
Suze su joj krenule kada se setila kako je otac izgubio
apetit kada je Ajris otišla. Kako je umesto veselog hoda
vukao noge dok je koračao. Kako se povukao od sveta.
Niko nije sumnjao da je u toj propasti njena majka
odigrala važnu ulogu.
Telefon se oglasio poznatim zvukom koji je označavao
pristigli mejl. Iznervirana, zgrabila je telefon i otvorila
inboks.

Deni,
Šefovi mi dišu za vratom. Nemamo nikakve
nacrte tvojih priča. Šta se dešava? Ne da ćeš
samo naljutiti upravu već će i Turistička
organizacija Argentine početi da postavlja
pitanja ako ne vidi neke dokaze o člancima.
Počinjem da sumnjam da li je bila dobra ideja
što sam te poslao na ovaj zadatak. Ako si i dalje
ljuta na mene, razumem, ali nemoj da te naše
privatne razmirice koštaju karijere.
Pozdrav,
Adam

Suze su navirale, a ekran se zamutio. Trepnula je kako

bi ih otrla, ali to nije pomoglo. Do njihovog raskida
podržavao ju je u svemu. Terao ju je da napreduje, da
radi više i bolje, da prevazilazi granice koje je postavila
sebi. Osobine zbog kojih je volela Adama sada su
nestale kao i njegova ljubav.
Kliknula je i odgovorila.

Dragi Adame,
Hvala ti na poruci. Žao mi je što ti se nisam
javila ranije, ali bila sam zauzeta prikupljanjem
materijala. Ne razbijaj lepu glavu razmišljajući,
jer će te moje priče izuti iz cipela. Potrebno mi je
samo još malo vremena. Sumnjam da nekome
nedostajem u Njujorku, a iskreno, ni meni se ne
žuri da se vratim. I ne, neću iskoristiti smajli koji
namiguje ovog puta.
 Obrati pažnju sad:
Pozdrav,
Deni.

Možda je bilo detinjasto da naglasi „pozdrav“, ali joj je

pružilo zadovoljstvo. Pročitala je mejl još jednom i
poslala ga pre nego što bi se uspaničila i provela
sledeća dva sata promišljajući o svakoj napisanoj reči.
Želela je još da mu piše i postavi toliko ličnih pitanja, ali
Adam joj je jasno stavio do znanja šta misli o njihovom
odnosu, privatno i profesionalno.
Pogledavši na sat, Deni je izračunala vremensku
razliku između Argentine i Australije. Njena baba je
večerala u to vreme, jer je bila žena koja voli rutinu.
Deni je uzela laptop, otvorila ga, prikačila slušalice i
kliknula na Skajp. Poslednji put čula se sa Stelom
nekoliko nedelja pre nego što je krenula u Argentinu.
Stela će je sigurno kritikovati. Je li Deni zaista bilo
potrebno predavanje u tom trenutku?
Pomerila se kako bi se smestila udobnije na krevetu i
slučajno je srušila fasciklu. Fotokopije koje je napravila
tog dana u Narodnoj biblioteci razíetele su se po podu,
pa je morala da ih pokupi i složi u urednu gomilu. Pogled
joj se zadržao na fotografiji Luize i Paskala - istoj slici
koju je Karlos imao u fascikli. Deni je još jednom pažljivo
osmotrila lice Luize Gilkrist. Koliko god se trudila da
porekne, svaki put ju je zapljusnuo osećaj da poznaje
devojku sa slike. Deni se koncentrisala na specifične
detalje na Luizi - njenu svetlu kosu i kovrdže, šiljatu
bradu, bademaste oči, njen… nos.
Deni je uzdahnula u neverici.
Ne.
Odmahujući glavom, Deni se nasmejala. Dešavalo se
da ljudi imaju dvojnika negde u svetu, zašto ne bi i baba
imala dvojnicu? Napokon, koliko puta su ljudi pitali Deni
da li ima bliznakinju? Luiza je imala vedar pogled i
prelep osmeh; Stela je uvek bila namrgođena.
Ali… ako bi se usled čudnog obrta sudbine ispostavilo
da su Stela i Luiza iste osobe, Deni bi razumela zašto se
Stela ne smeje mnogo - bila bi optužena za ubistvo,
izgubila bi ljubavnika, morala bi da pobegne od kuće i
promeni identitet.
Smejući se ludosti svoje mašte, Deni je rekla: „Možda
bi trebalo da pišem fikciju.“
 DEVETO POGLAVLJ E

1953 - Luiza

Jarka jutarnja svetlost sijala je Luizi u oči dok ih je teško

otvarala pokušavajući da shvati gde je. Okrenuvši se na
stranu, ugledala je čipkane zavese koje su lelujale na
vetru. Je li se to zaista desilo? Krivica joj se spustila na
grudi i dala joj odgovor. Tada joj se činilo ispravnim, ali s
novim danom Robertovi nežni dodiri postali su sramota,
mada nije osećala kajanje.
Pogledala je na sat i uspravila se uznemireno.
Paskalov ručak sa misterioznim gostom trebalo je da
počne za pola sata. Zavukla je ruku pod jastuk i izvukla
pismo koje joj je Roberto dao sinoć. Papir je šuškao dok
je pažljivo otvarala kovertu. Nije želela da stvara
nepotrebnu buku, iako je znala da je Paskal sigurno bio u
prizemlju, gde je dirigovao osoblju.

Draga moja Lunita13,

Bez tebe u mom životu, mesec bi ostao bez
mesečine. Zvezde bi izgubile sjaj. Sunce bi
izgubilo toplinu.
Moje srce čezne, moj mali meseče, da raspeš
raskošnu svetlost po mojim mračnim,
usamljenim noćima.
Ljubim te.
 Suza je kanula na stranicu i zamutila „ljubim te“.
Čitala je Robertovo pismo iznova desetak puta pre nego
što je otvorila fioku sa donjim vešom i spustila ga među
ostalu poštu.
Otišla je do kupatila i okrenula slavinu. Voda je
napunila lavabo u koji je sipala nekoliko kapi lavandinog
ulja. Tegoba joj je pritiskala srce sa svih strana. Randevu
sa Robertom zauvek će joj ostati urezan u sećanju, a ta
ljubav i želja stvoriće neraskidivu vezu sa njenim
ljubavnikom.
Miris lavande malo ju je oraspoložio, a koža ju je
golicala dok se svlačila. Na neki način, bilo bi joj lakše
da je bezdušna i da je volela Roberta ne mareći za
Paskalovo mišljenje. Ali roditelji je nisu tako odgajili i,
mada nisu bili fizički prisutni, njihov duh je uvek bio tu.
Pogledala je uramljenu fotografiju pored kreveta, jedinu
preživelu sliku Luize, oca i majke. Nije mogla da pogazi
obećanje koje je dala Paskalu. On joj je bio najbliže
porodici što je imala. Sinoć nije razmišljala o
obećanjima. Učinila je pogrešan korak - divnu,
senzualnu, čudesnu, razornu grešku - i sad je morala da
se nosi sa posledicama.
Luiza je navukla svilene čarape, crvenu plisiranu
suknju i belu košulju. Vezala je mašnu oko vrata na
košulji i obula crvene cipele. Nakon godina života u
oskudnim uslovima i nošenja jednolične, prljave odeće u
Londonu, zatim u Velsu i Argentini, i dalje joj je bilo
teško da se navikne na jarku i novu dizajniranu odeću.
Paskal je očekivao da uvek izgleda savršeno i, ako je to
značilo da mora da ima švalju dvadeset četiri časa pri
ruci, on bi je i obezbedio. Kao što i jeste.
Bacila je pogled na sat i požurila niz stepenice. Tihi
glasovi mrmljali su iza zatvorenih vrata sobe za prijem.
Luiza je zastala držeći prste na kvači. Više bi volela da je
ostala u sobi i razmišljala o strastvenim satima koje je
podelila sa Robertom. Prisustvo drugih bi uništilo njenu
blaženost, ali nije imala izbora. Morala je da skupi snagu
i nabaci svoj najvedriji osmeh. Pošto je navikla da glumi
emocije, to ne bi trebalo da joj bude teško.
Tiho je pokucala na izrezbarena drvena vrata i otvorila
ih. Roberto je sedeo na tapaciranoj fotelji ukrućenih
leđa, a sunčevi zraci padali su mu na ramena. Nije
pomenuo da će doći na ručak, pa ju je uhvatio
nespremnu. Podigla je bradu uvis i odbila da ga pogleda
u oči. Strahovala je da će briznuti u plač ako to uradi, jer
je znala da im je to jedno od poslednjih viđenja.
Misteriozni gost je ustao i došetao do nje kao da su se
sreli stotinu puta. Nadvio se iznad nje, visok i širok u
savršeno krojenom mornarsko-plavom odelu. Pružio joj
je mesnatu ruku i rekao: „Drago mi je što se
upoznajemo, gospođice Gilkrist.“
„I meni je drago, gospodine…“
„Zovem se Stenli Vajler. Teksašanin po rođenju, ali
živim u Kaliforniji.“ Uputio joj je prethodno uvežban
osmeh, a ona je uzvratila.
„Drago mi je što konačno upoznajem našeg
tajanstvenog gosta.“ Bilo joj je čudno da opet govori
engleski.
„Molim vas, sedite.“ Rekao je Paskal na lošem
engleskom, pokazujući Vajleru da sedne u fotelju sa
visokim naslonom. Luiza je sela na sofu iz edvardijanske
ere, kako ne bi gledala u Roberta.
„Čujem da imate izuzetno važnu ulogu u
domaćinstvu“, rekao je Vajler, a glas mu je odzvanjao
prostorijom. Namignuo joj je što je značilo da je mislio
isto što i ostali - da su Luiza i Paskal bili ljubavnici.
„Paskal smatra da mu je nadahnuće izdašnije uz moje
prisustvo.“ Bilo joj je drago što ne može da vidi Robertov
izraz lica.
„Uskoro stižete u moju zemlju?“
 „Verujem da je tako.“ Očaj je pretio da je obuzme kao i
svaki put kada je razmišljala o selidbi.
„Drago mi je zbog toga. Viđaćemo se češće kada
budete u mom gradu.“
„Molim?“ Luiza je navikla da Paskal dovodi kući ljude
iz različitih krajeva sveta i raznovrsnih profesija, ali ovaj
- ovaj Stenli Vajler - bio je drugačiji. Nervirali su je
njegovo samopouzdanje i prisnost.
„Paskal vam nije rekao?“ Izvio je obrve ka Paskalu koji
je sedeo na sofi, neuznemiren, i vrteo kockice leda po
čaši. „Danas smo se sastali kako bismo dogovorili
detalje o vašoj selidbi u Holivud. Posedujem studio i
mnogo volim tango. Ljudima je dosta starih, jednoličnih
mjuzikala, a naš studio spreman je da to promeni.
Želimo da predstavimo tango novoj generaciji filmadžija
i vaš dragi Paskal pomoći će nam u tome.“
Luiza se sledila. Zašto joj Paskal to nije pomenuo?
Znala je da planira da traži posao kad stigne u Ameriku,
ali je svoj dogovor sa Stenlijem Vajlerom zadržao za
sebe. Na Vajlerovom šturom španskom i Paskalovom
malo boljem engleskom jeziku, njih dvojica su sklopili
dogovor koji je uticao na mnoge živote, uključujući njen i
Robertov. Pošto nije mogla da smisli reči kojima ne bi
pokazala svoj bes, Luiza se koncentrisala na debeli šav
na svojim cipelama. Šta li je još uradio što ona nije
znala?
„Ne uzbuđujte se, gospođice Gilkrist…“
„Luiza.“ Možda nije umela da krije emocije kao što je
verovala. Ako je stranac mogao da shvati da je
zabrinuta, kako je onda mogla da sakrije osećanja
prema Robertu, posebno pošto su vodili ljubav?
„Luiza. Molim vas, ne očajavajte. Moj studio pobrinuće
se da vama i Paskalu ne zafali ništa.“ Zvučao je iskreno.
Želela je da veruje ovom medvedolikom čoveku, ali, kao
i svi drugi, morao je da zaradi njeno poverenje. Vajler je
izvukao kovertu iz svoje jakne i dao je Paskalu. „Vaša
ulaznica za novi svet. Luiza, nadam se da ćete uživati u
mojoj zemlji. Godinama sam čekao da se Argentina
otvori za poslovanje sa nama. Zahvalan sam Peronu što
je izgradio ekonomske puteve sa predsednikovim
bratom Miltonom Ajzenhauerom“, rekao je Vajler.
„Ne podržavaju svi Perona“, rekla je. „Dobio je
podršku naroda jer je propagirao jednakost i obećao je
da će naći način da radnici i poslodavci saraduju kako bi
Argentina bila što jača. Sada je pogazio nacionalistička i
antiimperijalistička uverenja dozvolivši svetskim
korporacijama da uđu i preuzmu tržište.“
„Dosta, Luiza“, rekao je Paskal strogim tonom.
„Gospodin Vajler je gost u ovoj kući. Nemojmo mu puniti
uši besmislicama.“
„Ha!“ Vajler se lupio po butini i opustio kragnu. „Prija
mi dobra rasprava. Recite mi, gospođice Gilkrist, jeste li
nekada bih pristalica Perona?“
„Pristalica sam svega što Argentinu čini boljim
mestom za život“, rekla je.
Naheren osmeh pojavio mu se na usnama. „Dok god
stranci ne dolaze i ne otkupljuju državne firme?“ Vajler
se nagnuo izazivajući je pogledom da odgovori.
„Želite li iskren odgovor ili da prećutim, pošto ste
Paskalov gost?“ Pre nego što je razmislila o njima, reči
su bile izgovorene.
Vajler se nasmejao grohotom. „Vatreni ste, to mi se
dopada. Radovao bi me iskren odgovor.“
Luiza se uspravila u leđima, ne znajući da li da
nastavi. Činilo se da se Vajler neće lako uvrediti, pa se
nije plašila da će ga naljutiti. Plašila se Paskalove
reakcije ako kaže šta zaista misli.
Osetivši njeno dvoumljenje, Paskal se nakašljao. Nije
morala da ga pogleda kako bi znala da je gleda popreko.
„Nisam sigurna da li ste upoznati sa mojom prošlošću,
gospodine Vajlere“, rekla je.
 „Ne, nisam. Paskal ne voli da priča o privatnim
stvarima, ali sad se bolje poznajemo, zar ne, Pas?“
Oči su joj se razrogačile kada je Vajler skratio
Paskalovo ime. Umesto da ispravi gosta, Paskal je
ljubazno klimnuo glavom i osmehnuo se kiselo.
„Na neki način, delim sudbinu Eve Peron“, rekla je,
nadajući se da će Paskala proći to za Pas. „Eva je stigla
u Buenos Ajres praznih šaka i morala je da se muči kako
bi preživela. Upoznala je pravu osobu u pravo vreme,
izvukla se iz siromaštva i zakoračila u svet luksuza.“
„Prava bajka“, rekao je Vajler.
„Možda.“
„Šteta što bajka Eve Peron nije imala srećan kraj“,
rekao je Paskal.
Luiza je osetila da se Roberto pomera u fotelji i
pogledala ka njemu. Posmatrao ju je prodorno kao i
prethodne noći.
„Voleo bih da postavim pitanje, ako smem“, rekao je
Roberto.
Vajler se nagnuo napred. „Ah, da, učenice. Zašto te
nismo čuli kako sviraš?“
„Ja ću odgovoriti“, rekao je Paskal. „Mladi Roberto
poseduje talenat koji mora da se neguje. Odlično svira
bandoneon, ali i dalje je nezreo. Svirač mora da ima
godine iskustva, ne samo zbog prakse već i zbog
životnog iskustva. Potrebno je da poznaje agoniju
slomljenog srca, da mu se život sruši, da razume bol i da
može da se izgubi u melanholiji. To mora da se nalazi u
duši svirača bandoneona.“
„Voleo bih da te čujem, Roberto.“ Vajler se okrenuo ka
Paskalu. „Ako to ne bi predstavljalo problem. Možda
bismo mogli da te povedemo u Holivud da sviraš u mom
orkestru?“
„Nije spreman. Uz to, mora da ostane ovde i da vodi
moje poslove“, rekao je Paskal ravnodušno.
 „Spreman sam.“ Roberto je ljutito pogledao u
mentora. „Želite da nastupam pred publikom u
Argentini, ali ne smem da sviram ispred jednog čoveka?
Posebno ispred čoveka koji bi mogao da me zaposli da
sviram vašu muziku u filmovima?“ Roberto je ustao i
smrknuto gledao ka Paskalu. „Želite sve za sebe, a ostali
mogu da idu do đavola.“ Bacio je pogled ka Luizi.
Odmahnula je glavom nadajući se da će se Roberto
povući, ali kao da je pokušala da spreči stihiju.
„Dosta mi je svega.“ Roberto je digao ruke. „Dosta mi
je. Ne mogu više.“ U očima mu je sevao bes. Pogledao je
u Luizu, izjurio napolje i zalupio vratima. Stresla se,
uspaničena zbog Robertove loše pozicije.
„U pravu je“, rekao je Paskal i sipao sebi piće u
kristalnu čašu.
„Pustićeš ga da ode?“ Luiza je potisnula želju da izjuri
za ljubavnikom.
Paskal je otpio gutljaj viskija i procedio: „Nezahvalna
svinja.“
Trio je sedeo u neprijatnoj tišini dok je Paskal pio,
Vajler lupkao prstima po gomili Tajmsa, a Luiza kroza
suze gledala svoj pozlaćeni portret koji je visio iznad
mermernog okvira kamina. Umetnikovi potezi četkicom
nisu prikazivali pravu Luizu. Žena na slici bila je otmena,
prefinjena, daleka, a u stvarnosti slomljenog srca, bila je
zbunjena i skrhana.

Razgovor se otegao. Pričali su o pohtici, Holivudu i

odlasku iz Argentine. Grlo joj je gorelo od potisnutih
emocija. Proučavala je sićušne kovitlace koji su bili
urezani u kristalnim čašama za šampanjac. Srknula je
još jedan gutljaj, a vrtoglavica i mučnina su je savladali.
„Molim vas, izvinite me. Potreban mi je svež vazduh.“
Muškarci su ustali, a ona je napustila prostoriju trudeći
se da to uradi što smirenije.
 Luiza se kretala kroz mračne hodnike pokušavajući da
ne očeše kineske vaze koje su stajale na stabilnim,
drvenim policama. Nikada nije razumela zašto ljudi
stavljaju najvrednije predmete u glavne prolaze - tako
prizivaju nezgodu. Prošla je kroz staklena vrata i spustila
se niz mermerno stepenište do paviljona koje je bio
skriven iza loza u udaljenom kraju bašte. Sela je na
prugaste jastuke, udahnula miris jasmina i opustila
mišiće. Zažmurela je i naslonila se na ogradu uživajući u
laganom povetarcu koji joj je plesao po koži.
„Pomislio sam da ću te naći ovde, mi lunita.“
Otvorila je oči i srce joj se ubrzalo. Roberto je stajao
na ulazu u paviljon. Njegov veseli osmeh odgovarao je
varnici u oku.
„Hvala nebesima!“ Uspravila se, ali ju je vrtoglavica
naterala da se opet nasloni na ogradu.
„Previše šampanjca tokom ručka, lunital“
„Možda.“ Tapnula je rukom po mestu pored sebe,
uverena da ih neće videti iz kuće. „Zašto me zoveš
mesečićem?“
Njegov osmeh joj je još jednom uzburkao želju.
„Zbog…“ Pokazao je ka mladežu u obliku polumeseca na
dnu leđa koji je bio skriven iza odeće.
Namrštila se, ali je potajno uživala što zna za tako
intimno mesto. „Planirala sam da te potražim pošto
Vajler ode.“
„Mislim da će ostati na večeri i doručku.“ Roberto je
spustio ruke i prsti su im se ispreplitali. Palcem joj je
prelazio po koži i ljubav je potekla njenim telom.
„Nije pametno što si naljutio Paskala.“
„U pravu si, ali dosta mi je. Boli me duša kad pomislim
na tvoj odlazak.“
„Ali dao ti je priliku da ostvariš san. Sad možeš da
nastupaš pred hiljadama u koncertnim salama u zemlji.“
Izvukao je ruke i zurio u jasmin koji se uvijao oko
ograde. „Ako ne želiš da budeš sa mnom, reci tako.“
 „Roberto…“
„Ne, Luiza. Da me voliš, ostavila bi sve ovo.“ Pokazao
je ka kući i prostranim baštama. „Prokleti Paskal i
bogatstvo. Prokleti Paskal i kontakti. Prokleti Paskal što
te je vezao za sebe.“
„Roberto…“
„Navikla si se na dobar život. Nije ti neprijatno kad te
zasipa poklonima. Paradiraš kroz koncertne sale u
modernoj odeći i skupocenom nakitu. Ja to ne mogu da
ti ponudim još uvek. Mogu da ti ponudim ljubav, ali to
očigledno nije dovoljno.“ Prekrstio je ruke i smrknuo se.
Nažalost, u tim rečima bilo je istine. Mnoge mlade
žene uradile bi isto, posebno kada zauzvrat nisu morale
da nude seksualne usluge. Materijalno blagostanje nije
bilo sve što joj je potrebno, ali, da bude potpuno iskrena,
povratak u siromaštvo i nesigurnost bilo bi mučenje.
Uzdahnula je i pogledala ga u oči. „Roberto, volim te
više od nebesa i zemlje, ali, koliko god želela da budem
sa tobom, moramo da razmotrimo i druge okolnosti.“
„Navedi mi ih.“
„Ne mogu. Ja…“ postajalo joj je sve teže i
komplikovanije. „Ne mogu.“
„To nije dovoljno.“
Pogledala je u nebesko plavetnilo i fokusirala se na
paperjasti oblak. Verovatno će izgubiti ljubav života
pokušavajući da ispuni obećanje koje je dala ocu i ne
pogazi reč. Potpuno zbunjena, protrljala je slepoočnice.
Ljubomora je blesnula u Robertovim očima. „Spavaš li
sa njim?“
„Ne! Bila sam devica do sinoć.“ Ućutala je i zagledala
se u šake na krilu.
„Izvini. Ljut sam na Paskala, ne na tebe.“ Uhvatio ju je
za ruke. Toplina njegovih prstiju raširila joj se telom i
istopila jezu na dnu kičme. „Želim da razumem i
poštujem tvoje želje, ali ova situacija me izluđuje. Nakon
ovoga danas, otpustiće me. Izgubio sam tebe i karijeru.“
 „Možda se to neće desiti. Razgovaraću sa njim i
izgladiću nesporazum. Drži se podalje dok ne bude
bezbedno.“
„Možda ne želim da nastupam i obavljam njegove
poslove.“ Nabrao je obrve. „Ko kaže da ne mogu sam da
izgradim karijeru? Sviraču opet u propalim barovima,
ako moram, i štedeću svaki dinar da bi mogla da budeš
sa mnom.“
Roberto je izvukao cigaretu iz džepa. Zapalio ju je i
povukao dim. Kada ga je izdahnuo, dim je nastavio da
kovitla iznad njih u oblaku oporog mirisa.
„Kad si ponovo počeo da pušiš?“ Pružila je ruku ka
cigareti koju je držao, ali Roberto ju je izmakao.
„Od kada sam pod stresom.“ Okrenuo je glavu i
povukao još jedan dim. „Mirišeš kao odžak. Molim te,
ugasi je.“
Nonšalantno je slegnuo ramenima i nastavio da puši u
znak pobune. Sedeli su ćutke dok je Roberto pušio, a
Luiza brinula. Nagnuo se napred i ugasio opušak u
praznoj leji.
Odlučila je da proba novu taktiku. „Tango ti je u
venama. Živiš i dišeš za njega. Zaista bi mogao da
okreneš leđa svemu? Tvoja strast prema muzici jedna je
od stvari koje volim kod tebe.“ Spustila je prst pod
bradu i podigla mu glavu kako bi je pogledao u oči. „Ovo
je tvoj san. Želiš li da ga se odrekneš zbog Paskala? On
odlazi uskoro. Uz njegov blagoslov moći ćeš da
preuzmeš posao i pokažeš svetu koliko si talentovan.“
„Ali odvodi i tebe.“
„Ne znam kako, ali vratiću se. Imaš moju reč, a to je
nešto najvrednije što mogu da ti dam.“
„Osim svog srca.“
„Njega već imaš.“ Osmehnula se i nežno ga
pomilovala po obrazu. „Već mi nedostaješ.“
„I ti meni, čak i dok sam sa tobom. Teško je biti sa
tobom u istoj prostoriji i znati da ne možemo imati
zauvek ono što smo doživeli sinoć. Uživajmo u vremenu
koje nam je ostalo.“ Približila mu se. Miris sandalovine i
cigarete mešao se sa kasnim podnevnim povetarcem.
U glavi joj je zvonilo, a srce je udaralo kao ludo kada
se primakla iščekujući trenutak u kom će im se usne
spojiti. Ispustila je tihi uzdah pre nego što su se
dodirnule. Zagrlio ju je snažno i privio je uz sebe. Želja
je zapalila svaki molekul njenog bića dok se gubila u
omamljujućoj strasti. Koža joj je žudela za dodirom.
Želela ga je. Ovde. Sada..
Neko se nakašljao.
Roberto i Luiza odskočili su jedno od drugog. Okrenula
se i ugledala Stenlija Vajlera koji je stajao na dnu
stepeništa paviljona. Zurio je u njih caklećim očima.
„Kancijaniju je stigao računovođa, pa me je poslao u
baštu da vas nađem“, rekao je Vajler gledajući čas u
Luizu, čas u Roberta. „Ja… mi…“
„Ne morate da objašnjavate. Ne znam da li to stari
vidi, ali meni je hernija između vas očigledna.“ Vajler se
popeo uz stepenice i spustio krupno telo na jastuke
preko puta.
„Hoćete li mu reći?“ Luizin glas je podrhtavao.
Vajler je skinuo šešir i obrisao potiljak maramicom.
„Ne zanima me šta vas dvoje radite. Sad mi je jasna
vaša reakcija, Roberto.“
„Da li biste mogli da me zaposlite u vašem orkestru?“
Robertov glas bio je pun očaja.
Vajler je obrisao dlanove o butine. „Ah, to nije
moguće. Čak i da ste dobri koliko svi kažu, ne mogu da
rizikujem da naljutim Paskala.“ Kao da im je osetio strah,
rekao je: „Ne brinite. Vaša tajna je bezbedna.“
„Hvala vam“, rekli su Luiza i Roberto uglas.
„Luiza, mislio sam da ste vi“, nakašljao se u pesnicu,
„kako ovo da kažem? U romantičnom odnosu sa
argentinskim plemstvom.“ Nakrivio je glavu ka kući.
 „Ah…“ Osetila je kako Roberto postaje napet. „Mnogi
ljudi misle…“
„Briga me šta misle. Dođavola, briga me i za
sopstveno mišljenje. To je vaš život.“ Podigao je obrve.
„Pas nema pojma? Vidim kako vas gleda, Luiza. Kao
štene je. Svadljiva džukela, ali i štene. Kaže da ne može
da piše i svira bez vas.“
Luiza je slegnula ramenima. „Nismo imali prilike da
proverimo je li to istina.“
„Da li biste se igrali tim?“ Vajler joj nije dao vremena
da odgovori pre nego što je nastavio. „Šta ako je to
istina i ako ne može da stvara bez vas? Argentina bi
izgubila svog najvećeg muzičara, a u ovim teškim
vremenima narodu su potrebne nacionalne ikone da ga
ujedine. Verujte mi, video sam šta nestalnost čini
nesrećnim ljudima. No, naravno, iz krajnje sebičnih
razloga, ne želim da propadne pre nego što snimimo
film o tangu. Zamislite koliko će Argentinci biti ponosni
kada Paskal uspe da natera svet da se zaljubi u tango
još jednom.“ Vajler je udario po svom šeširu. „Trebalo je
da ćutim, ali moram da kažem: Argentina i moj studio
ne mogu da priušte Paskalov neuspeh, a verujem da bi
ga slomilo da zna šta vas dvoje radite.“
„Znam.“ Spustila je pogled. „Nismo planirali da odemo
ovoliko daleko.“ Roberto je pogledom molio Luizu da ne
objašnjava. „Vratite se vas dvoje u kuću.“
Približivši se Vajleru, Luiza ga je uhvatila za ruke i
iznenadila se koliko su glatke. Dok ga je posmatrala,
rekla je iskreno: „Ne znam kako da vam zahvalim na
razumevanju.“
„Čuo sam dovoljno vašeg razgovora sa Robertom da
znam kako ovo nije obična afera. Ipak vam predlažem
da razmislite šta radite. Vaše odluke neće uticati samo
na vas, već će imati ogromne posledice na izvor snage
vaše zemlje - na tango.“
 DESETO POGLAVLJ E

Deni je pozvala babu. Dok je zvonilo, nadala se da se

baba neće javiti. Tako bi Deni mogla reći da je pokušala
da se javi Steli, ali ne bi se nosila sa posledicama
poziva.
„Halo?“
Prokletstvo.
„Zdravo… Baba?“
„Deni?“ Stelin hladan ton izazvao je žmarce niz
Deninu kičmu.
„Da.“
„Gde si?“
Sklopila je oči i rekla: „U Argentini.“
„Srela si majku?“
„Ne.“
„Dobro je. Nije valjda da učiš da plešeš to?“
„Pa…“ Nije mogla da laže babu, bez obzira na to koliko
je Stela bila ljuta.
„Igraš se vatrom, devojčice. Taj ples je prokletstvo
naše porodice.“
„Ne verujem u kletve. Jesi li me videla kako plešem?
Najmuzikalnije što sam ikada uradila bio je pokušaj da
uključim svoj ajpod. Sećaš se kako se to završilo?“ Setila
se gomile umršenih žica na stolu kod kuće.
„Vremena se menjaju. Kada se vraćaš u Njujork?“
„Neću još neko vreme. Moram da napišem priče i…“
„Ne traži izgovore, Deni. Obećali smo nešto jedni
drugima pre mnogo godina. Nema tanga. Nema
Argentine.“ Sledeću rečenicu je izgovorila za oktavu
niže: „Nema Ajris.“
„Imala sam pet godina, zaboga!“
„Deni!“
„O, bože“, procedila je kroza zube. „Život se menja.
Ljudi se menjaju. Baba, ne zovem te da mi držiš
predavanje. Želela sam da ti javim da sam dobro.“
Stela je izdahnula kroz nozdrve i Deni je mogla da
oseti kako se babino raspoloženje menja. Mada su bile
daleko, i dalje su mogle da čitaju misli jedna drugoj.
„Dušo, ne želim da se osećaš loše. Razumem da si
morala da uradiš nešto buntovno posle raskida, ali
mislim da nisi ozbiljno razmislila o lošim stranama puta
u Argentinu.“
Deni je ćutala dok je smišljala najbolji odgovor. „Brojni
su dobri razlozi zbog kojih ovo putovanje ima smisla.“
„Ali da li ih je više nego negativnih?“
„Možemo li da ne razgovaramo o ovome zasad? Molim
te?“
„Znam da si odrasla i da možeš voditi računa o sebi,
ali ja sam ti baba. Moj posao je da brinem za tebe.“
„Nema potrebe. Kunem se.“ Deni je dopustila da se
osmeh koji joj se pojavio na usnama čuje i u glasu. „Ali
hvala ti zbog toga.“
„Kako ne bih? Ti si dobro dete, Deni. Želim da budeš
srećna.“
„Hvala, bako. Nedostaješ mi.“
„I ti meni. Hoćeš li biti ovde za Božić? Razmišljala sam
da ga provedemo u kućicama pored jezera. Sećaš li se
tog mesta?“
„Naravno da se sećam!“ rekla je Deni. Umalo se nisu
srušile, ali Stela ih je popravila i sredila kako bi
iznenadila Deni dvonedeljnim odmorom kada je
diplomirala. „Jezero Ajldon, zar ne?“
„Da, da. Tako je. Ovog puta ponećemo više knjiga.“
„I čokolade!“
 „Deni“, uzdahnula je, „žao mi je ako misliš da sam
previše stroga kad je u pitanju tvoj odlazak u Argentinu,
ali prosto… prosto tako osećam.“
„Razumem.“ Zaista je razumela, ali to joj nije
promenilo osećanja o dolasku u Buenos Ajres. Deni je
imala sopstveni život i planirala je da krivi samo sebe
ako ga bude uništila. „Nego, baba, nadam se da mi
možeš odgovoriti na jedno pitanje.“
„Zašto imam osećaj da mi se neće dopasti?“
Deni je čvrsto sklopila oči i pripremila se za moguću
reakciju. „Istraživala sam nešto o istoriji tanga…“
„Ne želim da znam. To je tvoj posao, ne moj.“ Stelin
glas je opet bio leden.
„Pusti me da završim. Pitam se jesi li čula za tango
kompozitora i pevača Paskala Kancijanija?“ Deni se
namrštila čim je izgovorila to i shvatila koliko glupo
zvuči. Tišina na drugoj strani je potrajala dovoljno da
Deni postane neprijatno.
„Zašto me to pitaš?“ Uzrujanost je obuzela i potresla
Deni, te je osetila krivicu što je razbesnela baku. Trebalo
je bolje da razmisli.
„Bio je poznat u tvojoj mladosti, pa sam pomislila da
možda znaš za njega ili si čula da Ajris sluša njegovu
muziku.“
„Zašto je on važan? Ako moraš da pišeš o tangu, što
ne nađeš neku zvezdu u usponu? Neka bude
spektakularno, kako voliš da kažeš. Zašto prosto nisi
ostala nastavnica engleskog?“ Ogorčenost je ispunila
Steline rečenice, a primedbe su poljuljale Denino
samopouzdanje.
„Samo sam pitala. Moram da idem. Čujemo se
kasnije.“
„Zovi me kad se vratiš u Njujork. Ne pre toga.“
„Zdravo, bako.“
„Javi se Nes s vremena na vreme, da zna da si dobro.“
Deni je čula da se veza prekinula. „Ovo je bilo uspešno
koliko i dijeta prošlog meseca.“
Deni je sklopila laptop, gurnula ga u stranu i protegla
noge. Uprkos tome što je bila ljuta na svoju unuku, Stela
joj je tražila da se javlja Nes, mladoj komšinici, koja bi
znala da li je Deni dobro i, koja bi, naravno, prenela vesti
Steli. Tipično za baku. Sve je moralo da bude po njenom.
Dok je premotavala razgovor u glavi, analizirala je
svaku Stelinu reč i reakciju na tango. Ništa nije bilo
neobično osim babine ljutnje, ali to je i očekivala. Nije da
se nadala da će se Stela rasplakati i priznati da je ona
Luiza Gilkrist i da je ubila Paskala Kancijanija. Zar
kriminalci nisu obično priznavali zločine nakon trećeg
razgovora?
„Previše gledam Mesto zločina.“ Prevrnula je očima i
odmahnula glavom.
Razgovor sa samom sobom bio je zabrinjavajući.
Trebalo joj je pravo društvo ili će završiti kao starica koju
je juče videla u parku. Hranila je golubove semenkama i
razgovarala sama sa sobom. S druge strane, ta starica
delovala je zadovoljno i srećno.
Pogledala je sat. Pet sati i sedam minuta. Previše rano
da bi bilo ko koga je poznavala u Buenos Ajresu bio
budan. Isto je važilo i za prijatelje u Njujorku. Uh!
Uzela je telefon i ušla u „Kontakte“. Zurila je u
Karlosovo ime. Ako mu bude poslala poruku, svakako će
je videti kad se probudi. Naravno, mogla je da pošalje
poruku i Gvalbertu, ali se njegovoj supruzi ne bi dopalo
da mu druga žena piše u ranu zoru, koliko god nevino
bilo. Pametnije je da pošalje poruku Karlosu, iako je
insistirao da nauči da pleše pre odgovora na pitanja.
Bude li išla trenutnim tempom, ostaće u Argentini do
Božića 2025. godine.
Karlose, kakve su šanse da se vidimo danas na ručku?
Deni.
Spustila je telefon na noćni stočić, ugasila svetlo i
ušuškala se pod pokrivačem. Trebalo bi malo da
odspava kako bi se bistrog uma bavila istraživanjem
kasnije.
Telefon je zavibrirao i zelena svetlost je obasjala mrak
sobe.
Vidimo se za trideset minuta. La Bijela, Rekoleta. Ćao,
Karlos.
Deni je zatreptala, iznenađena što je odgovorio tako
brzo. Odjurila je u kupatilo, skinula spavaćicu i ušla u
tuš-kabinu. Hladna voda izazvala joj je žmarce pod
kožom dok je spirala sapunicu. Za to vreme pitala se
zašto je Karlos budan tako rano. Verovatno priča sam sa
sobom kao i ona. Nasmejala se, a onda ispljunula
sapunicu koja joj se našla na jeziku. Danas bi moglo da
bude zanimljivo.

Brzim korakom Deni je prošla pored dve crvene

govornice, koje su više pristajale Londonu, i stigla na
randevu dvadeset osam minuta nakon što je primila
Karlosovu poruku. Ušla je u kafić, uzbuđena što će
proveriti da li je pun od ranog jutra kao što je čitala na
blogovima. Deni je očekivala da bude prazan, ali u
kafiću su bili načičkani gosti koji su stizali iz celonoćnog
provoda ili kretali na posao. Miris sveže kafe obujmio ju
je dok su konobari u crnim pantalonama, besprekornim,
belim košuljama i staromodnim keceljama žurili između
stolova balansirajući tacnama natrpanim pićem i
pecivima. Zagledala se u slatkiše. Čula su joj zaigrala od
radosti dok je iščekivala ukus hrskavih pahuljica koje se
tope u ustima.
Provlačeći se između stolova, pokušala je da ugleda
metu, ali nije očekivala da će Karlos stići na vreme. Još
uvek nije upoznala Argentinca koji poštuje tačnost.
Uputila se ka malom stolu u uglu i sela. Istog trenutka
prišao joj je konobar i pogledao je odozgo. Spustio je
čašu vode, kartu pića i jelovnik na sto, onda se okrenuo i
vratio do šanka gde se posvetio slaganju čaša i salveta.
 Iznad šanka je visilo nekoliko crnobelih fotografija
parkova u Buenos Ajresu. Po ostalim zidovima bile su
okačene slike porodica Ferari i Lamborgini, razne stare,
metalne sirene i kolekcija poštanskih markica na kojima
su bili automobili iz dvadesetih i tridesetih godina
dvadesetog veka. Na zidovima su se nalazile i fotografije
Huana Manuela Fanđa pored automobila iz Formule
jedan - tako se odavala počast Argentincu koji je i dalje
smatran za jednog od najboljih vozača trkačkih
automobila. Sa toliko uspomena na automobile, nije ni
čudo što je kafić promenio ime iz Aero bar u La Bijela,
što na španskom znači „klip motora“.
Deni se raskomotila i motrila navrata. Kad god su se
otvorila, nekoliko novih boema u alkoholisanom stanju
ulazilo je unutra, ali Karlosa nije bilo. Na kraju je figura
obučena u crno od glave do pete graciozno prešla preko
praga. Zastao je dok je svojim tamnim očima
pretraživao prostoriju. Deni je mahnula kako bi mu
privukla pažnju, a on je blago klimnuo glavom i
osmehnuo se pre nego što je počeo da šepa između
papazjanije od stolova ka njoj, svestan zainteresovanih
ženskih pogleda koji su mu pratili svaki pokret. Bila je
sigurna da nije umislila popreke poglede u svom pravcu.
Zato se zlobno smeškala.
„Ne ide ti spavanje?“ Skliznuo je na stolicu pored.
Njegova mošusna kolonjska voda nadjačala je miris
kafe.
„San mi uvek teško dolazi, ali noćas nisam nikako
mogla da zaspim.“
„Hm… mozak pisca nikada ne odmara.“ Karlos je dao
znak rukom konobaru koji je dojurio do stola, zabeležio
njegovu porudžbinu, a onda se vratio noseći kafu i
pecivo na tacni. Spustio ih je na sto i klimnuo ka Karlosu
u znak prepoznavanja.
„Da li te primete svuda gde ideš?“, pitala je.
„Čujem li ja to pitanje?“
 „Ne!“ Sabravši se, rekla je: „Dobro, jeste, ali možemo
li da zaboravimo posao na trenutak i da se družimo
malo?“
„Zašto?“ Delovao je istinski zbunjen.
„Ako ćemo raditi zajedno, onda moramo poznavati
jedno drugo bolje na ličnom nivou.“
„Opet pitam zašto.“
Deni je nakrenula glavu i uputila mu razrogačen
pogled. „Stvarno?“ Promeškoljio se na stolici. „Ako baš
moraš da znaš nešto o mom životu, podučavam ljude
tangu, idem kući, čitam. To je sve.“
„Ma daj, Karlose, gde je tu strast? Šta te tera da
ustaneš ujutru?“
„Nada“, rekao je. „U šta?“
„Nada da ću nekada imati porodicu kao što je ona u
kojoj sam odrastao.“
„Voliš svoju porodicu?“ Nije uspela da sakrije
iznenađenje. „SI. Ti ne voliš svoju?“
„Komplikovano je.“ Deni se igrala sa šoljom u kojoj je
bila kafa.
„Ah“, rekao je. „Želim da čujem više o tome.“
„Prvo ti meni pričaj o svojoj.“ Dok je govorio, mogla je
da odluči da li je to pravi trenutak da mu prizna sve o
Ajris.
„Dobro, ne smeta mi da to podelim. Nemam braće ni
sestara. Moja majka šila je kostime za pozorište Kolon, a
otac pravio cipele. Nisu više živi.“
„Žao mi je. Mora da ti je teško.“
„Ponekad. Nedostaje mi porodica. Mada nas je bilo
samo troje, bili smo bliski. Voleo bih…“ Uzdahnuo je i
zagledao se u fotografije na najbližem zidu. „Nema
veze. Nemam porodicu i voleo bih da se to promeni.
Porodica je veoma bitna.“
„Ponekad porodica može da bude štetna.“
„Ne. Porodica je mesto gde smo slobodni da budemo
ono što jesmo. Da nas neko voli i da znamo da je nekom
stalo do nas.“
„Nemaju svi brižne porodice.“ Možda je najbolje da
sačeka još malo pre nego što mu kaže istinu.
„Porodica je porodica, čak i kada ne funkcioniše kako
valja, kako ti kažeš.“
„Izvini, Karlose“, rekla je Deni dok je uspravljala leđa,
„ali ne slažem se. Porodice su gomile DNK nabacane na
isto mesto u nadi da se neće poubijati međusobno.“
„Šta je sa porodicama koje su usvojile decu? Da li se
oni bolje slažu jer su tako izabrali?“
„Nema veze da li je neko usvojen ili ne, niko ne zna
kako će se porodica ponašati kao zajednica. Ako im ne
ide zajednički život, članovima porodice lakše je kada
nisu zajedno.“
„Šta te je učinilo tako ciničnom?“, pitao je.
„Iskustvo.“ Prekrstila je ruke, što je bio znak da neće
raspravljati više o tome.
Karlos je protrljao bradu palcem i kažiprstom.
„Porodice bi trebalo da nauče da se slažu. Šta nam
ostaje bez porodice? Zato živim u nadi da ću jednog
dana imati sopstvenu srećnii porodicu.“
„Da, zvuči lepo.“ I zvučalo je zaista - za Karlosa. Njoj je
takva pomisao i dalje bila strana. Ona i Stela jesu bile
vezane jedna za drugu i bile su porodica, ali šta je sa
ocem i majkom? Kada te odgajaju roditelji, svakako imaš
drugačiji stav o porodici.
„Reći ću ti nešto, Danijela Makena. Moja prva
uspomena na detinjstvo jeste kako puzim po pozorišnim
daskama. Bio sam ovoliki.“ Podigao je ruku i pokazao
visinu deteta. „Kroz čitavo detinjstvo okruživao me je
ples. Uvek bi mi na odeću zalutale šljokice ili bi mi u
nosu ostajao miris lepka za cipele.“
„Dakle, tango ti održava uspomenu na roditelje dok su
bili živi.“ Spustila je ruku na njegovu. Napeo se
nakratko, pa se opustio. Fizička privlačnost uskomešala
joj je stomak i pomešala se sa novim osećajem - veoma
dubokom naklonošću ka ovom čoveku. O bože, ne.
„Na neki način, da. Tango održava uspomene u životu,
ali je, kako vi kažete, mač sa dve oštrice. Draga su mi
sećanja na tango u detinjstvu, ali, kad sam odrastao,
sve se zakomplikovalo. Moja karijera je uništena, kao i
veza sa…“ Naglo je zaćutao. Nakašljao se, pa je
nastavio: „Nije bitno. Ali asi es la vida, zar ne? Takav je
život.“ Spustio je pogled i odmahnuo glavom, a onda ga
podigao osmehujući se. „Ne bih smeo da se žalim.
Mnogima je gore nego meni. Zahvalan sam za sve što
imam u životu.“
„Čak i za loše stvari?“ Pitala se zašto nije pomenuo
Sesiliju kada je ceo svet znao za to.
„Da, ali to ne znači da sam srećan zbog njih.“
„Čudno je kako jednog dana živimo normalno, a onda
iznenada - bum! - sapletemo se i padnemo pravo u baru
očaja.“
„Kakav filozof.“ Namignuo joj je, a njeno lice je
buknulo od vreline.
Uzela je pecivo, odlomila parče i stavila u usta.
Karamela i šećer u prahu pomešani sa puterom nadražili
su joj čulo ukusa. Pokušala je da ne prevrne očima od
zadovoljstva zbog kombinacije koja joj se topila u
ustima.
„Nisam znala koliko je ovo dobro. Mislim da sam
zavisna od nove stvari. Hvala ti, Karlose. Sad ću da se
ugojim deset kila.“
„Zadovoljstvo mi je“, rekao je.
„Uzmi.“ Gurnula je tanjir ka njemu. Odmahnuo je
glavom i podigao ruku.
„Nećeš?“ Pitala je. „Ne.“
„Zašto si naručio dva?“
„Za tebe su.“ Pomerio je tanjir ka njoj. „Devojke u
Argentini često su previše mršave. Po ceo dan pričaju i
sanjare o hrani koje im neće taci usne. Odlaze u radnje i
pokušavaju da se uvuku u farmerice koje su napravljene
za šestogodišnjakinje i nikada se ne odmiču od ogledala.
To je ludost. Zato u mojoj zemlji ima najviše psihologa
po glavi stanovnika.“
„Da, čula sam. Kako je ova opsesija počela?“ Konačno
su razgovarali o nečemu osim o tangu i porodicama.
„Ne znam. Na mnoga pitanja nemamo odgovor. Na
primer, zašto su australijski novinari toliko radoznali?
Jesi li izludela majku postavljajući joj silna pitanja dok si
odrastala?“
„Odgajila me je baka.“ Spustila je pogled.
„Izvini. Majka ti je umrla?“ Nagnuo se i pomilovao ju je
po razgolićenom ramenu. Naježila se od dodira.
„Za baku jeste.“ Postajalo je previše bolno i previše
lično. Nije bila spremna da mu kaže za Ajris.
Osetivši opiranje, nakrivio je glavu u stranu i pogledao
je znatiželjno. „Možda je Dijego Alonso u pravu. Na neki
čudan način me podsećaš na La Gringu.“
Bila je opuštena i uživala je u Karlosovom društvu -
padala je ka zemlji poput patke u sezoni lova. Možda bi
bilo bolje da je ostala u sobi i jadikovala nad tužnom
sudbinom.
„Ne bi škodilo da za promenu ne pričamo o tangu.“
„Ako pričamo o životu, tango mora biti uključen.“
„Ne mora ako nisi u Argentini.“
Slegnuo je ramenima. „Možda, ali sad si ovde i ne
možeš poreći da je tango svuda.“
„Možda.“ Odlomila je malo parče peciva i strpala u
usta. Tango je bio i van Argentine. Zapravo, uvukao joj je
lepljive pipke u život, obmotao ih oko njene porodice, a
onda je potpuno uništio.
„Melanholija“, rekao je Karlos, vrativši je iz
razmišljanja natrag u kafe. „Molim?“
„Melanholija je najvažnija u tangu, kao i u životu. Kako
da prepoznaš radost kada te zadesi? Dobar tango sadrži
najrazličitije emocije - ljubav, slomljeno srce, nesreću,
blaženstvo. Kako da se razvijemo ako ne iskusimo
različita osećanja? Zamisli da plešemo iste korake ili da
imamo iste emocije svaki dan.“
„Bilo bi dosadno i bili bismo umrtvljeni.“
„Upravo tako. Zato su tango i život slični. Svet bi bio
lepše mesto kada bi svako razumeo i cenio tango.“
„Možda si u pravu“, rekla je, neuverena. Njen život je
bio svedočanstvo zašto bi tango trebalo zabraniti ili
ignorisati.
Karlos je toplom rukom prekrio njenu. „Nedostaje li ti
kuća?“
„Ne baš. Tamo je previše dramatično, bolje je da se
držim podalje.“
„Neko ti posebno nedostaje, zar ne?“ Bacio je pogled
ka isprepletanim prstima i brzo joj oslobodio ruku, kao
da je tek shvatio šta radi.
„Ne. U stvari, da. Na neki način. Ali to je prošlost, zar
ne? Takav je život.“ Deni je primorala sebe da odagna
sumorno raspoloženje. Karlos joj se zagledao u oči i na
trenutak se svet zaustavio. Adam me je tako gledao.
Uplašila se, skrenula pogled i uništila magiju.
Karlos je pokazao fotografije na zidu. „Ovo je slikao
pisac Adolfo Bioj Kasares. Bio je dobar prijatelj Horhea
Luisa Borhesa. Obojica su ikone nacionalne
književnosti.“
„Da, čula sam za njih.“ Nastavila je da gleda u slike.
„Fotografije su prelepe.“
„Naizgled jesu. Tama se uvek skriva iza lepote.“
„Kao na primer?“
„Vidiš ovu fotografiju?“ Kucnuo je po slici u blizini.
Deni se okrenula da pogleda bolje. Slika je bila
predaleko pa se izdigla i stala pored pored Karlosa.
Zagledala se u fotografiju i proučavala snažne grane
koje su nosile lišće eukaliptusa i nadvijale se nad
klupicom u parku. „Izgleda kao pećina.“
 „To je drvo u parku blizu kog je živeo Paskal Kancijani.
Sećaš li se čoveka sa fotografije koju si našla dok si
njuškala?“
Štrecnula se u sebi. „Da.“
„To je isti park u kom su se Luiza Gilkrist i Roberto
Vega tajno sastajali. Drvo koje ti je prelepo bilo je
svedok zavere da se ubije Paskal Kancijani.“
 J EDANAESTO POGLAVLJ E

„Zaista veruješ da su to uradili?“ Deni je sela na stolicu i

ispila poslednji gutljaj mlake kafe. Kroz prozor su se
videli slabašni zraci sunca koji su se probijali kroz
nebesko sivilo.
„Luiza i Roberto? Svi dokazi ukazuju na to.“ U glasu
mu se čula nepoljuljana sigurnost. „Da su živi i da se zna
gde su, išli bi pred sud i bili bi odvedeni u zatvor do
kraja života. Ubili su najvećeg argentinskog muzičara i
kompozitora, a svet su osiromašili za takav talenat.“
„Ali šta ako se pojave dokazi da nisu to uradili?“ pitala
je.
„Misliš li da su nevini?“
„Ne znam. Nisam to još uvek istraživala.“
„Još uvek? Ali hoćeš? A šta je sa člankom koji pišemo
za Turističku organizaciju Argentine? Odbacićeš ga da bi
pisala o najvećem skandalu u Argentini i donela sramotu
mom narodu? Smrt Paskala Kancijanija naša je briga -
stranci ne bi trebalo da se mešaju.“ Karlos se uspravio,
a Deni je osetila kako se ponovo diže zid između njih.
„Ne smeta ti ako pišem o istoriji tanga po tvome, ali ti
smeta da istražim stari slučaj? Zar ne želiš da znaš šta
se desilo? Ako su Luiza i Roberto krivi, zar ne želiš da ih
pronađeš i kazniš?“ Promena u njegovom ponašanju
dala joj je do znanja da se prijatno vreme koje su proveli
raznelo u smrdljivo isparenje psećeg izmeta. Nije bilo
šanse da mu kaže za Ajris.
„To je problem mog naroda.“
 „Shvatam da si patriota, ali ne razumem zašto stranci
ne smeju da otkrivaju novosti.“
„Ne bi razumela.“ Oči su mu izgubile sjaj, a lice mu se
skamenilo. „Probaj me.“
„Previše je komplikovano. Ostavi se te priče. Gringosi
ne treba da guraju svoj nos u to.“ Reč gringosi nije
zvučala kao izraz naklonosti.
Deni je naterala sebe da se smiri. Budi pametna, Deni.
„Dobro, razumem te.“
„Dobro je. Ne pitaj više ništa o slučaju Kancijani.“
Prekrstio je ruke i time označio kraj razgovora, a Deni je
pretpostavila i kraj započetog prijateljstva ako se ne
ostavi slučaja.
Sedeli su ćutke dok je zvuk posuđa i pribora zveckao
oko njih uz pratnju žamora prisutnih gostiju. Pošto više
nije mogla da podnese tenziju, rekla je: „Mogla bih da
krenem. Imam posla.“
„Na slučaju Kancijani?“ Zurio je u daljinu. Nije je
pogledao dok joj se obraćao.
„Ne. Bacam se na članak za Turističku organizaciju.
Slučaj Kancijani me je omeo. Znaš kakvi su novinari - ne
mogu da ne istražuju.“ Trudila se da govori opušteno.
„Da.
Ustala je i sačekala, ali nije je pogledao.
„Vidimo se uskoro?“ Nagnula se i poljubila ga u obraz,
po argentinskom običaju.
Deni je izašla iz kafića, uvređena zbog njegovog
ponašanja. Divno su se provodili dok nije upropastila sve
brbljajući o starom slučaju. Možda je Karlos bio u pravu.
Možda je trebalo da ga prepusti Argentincima. Slika
nasmejane Luize progonila je Deni. Odmahnula je
glavom jer nije mogla da odagna sećanje na nju. Kako
je, dođavola, slika neke žene od pre mnogo godina
ostavila toliko snažan utisak?
Vrelina ranog jutra zapljusnula joj je kožu. U torbici je
potražila naočare za sunce. Kada ih je stavila, primetila
je da su se žene presvukle iz šljokica i visokih potpetica
u poslovnu odeću i visoke potpetice. Žene u Argentini
izgledale su zanosno bez obzira na to koje je doba dana
ili noći. Pogledala je u svoje farmerice i majicu i slegla
ramenima. A onda je shvatila da je izabrala crvene
cipele umesto patika kada je tog jutra izjurila napolje.
Argentina je već počela da utiče na nju. Deni nije bila
sigurna u kojoj meri bi trebalo da dozvoli taj uticaj.
Okrenula se i pohrlila ulicama Rekolete, jedva
primećujući barokne zgrade koje je išarao smog. Deni je
hodala gonjena željom da što pre stigne do hotela,
istušira se hladnom vodom i sruči na sveže, bele
čaršave.
Dok je marširala, trudila se da odagna nelagodu jer je
preterala sa Karlosom. Još više ju je nerviralo to što je
dopustila da joj Karlos bude privlačan kad još uvek nije
potpuno prebolela Adama. Možda je Karlos mogao da
bude dobra uteha. Njegova rezervisanost i to što živi u
drugoj zemlji značili su da Deni može imati avanturu sa
njim, preboleti Adama, naći novi posao u Njujorku i
nastaviti dalje kroz život. Zvučalo je proračunato i
pametno, ali Deni se uopšte nije dopalo da plan
sprovede u delo jer je osećala da je privlačnost prema
Karlosu mnogo ozbiljnija nego što je želela da veruje.
„Muškarci. Pih!“
Grupa mladih žena u uskim, kratkim suknjama sa
svetlucavim tašnicama zurila je u nju. Deni im se
osmehnula u prolazu. Zakikotale su se i nastavile svojim
putem.
Kretala se sve brže, uverena da će fizički beg pomoći
umu da uradi isto. Ali to je bilo lakše reći nego uraditi.
Ajris, Stela, Adam, pritisak da napiše odlične priče - sve
joj se stopilo u ogroman grč u stomaku. Zastala je
iznenada i osetila kako je ostala bez energije.
„Che boluda, qué haces?14“
 Okrenula se i ugledala starca u besprekorno
ispeglanom odelu. Izborane ruke su mu stiskale povodac
za psa, ali životinje nije bilo. Mršteći se, uputio joj je još
nekoliko psovki.
„Perdoname15“, rekla je. Naravno da joj je bilo žao.
Bilo joj je prokleto žao zbog mnogo stvari. To što se
našla na putu osamdesetogodišnjaka i smetala mu da
prođe bilo je pri dnu spiska.
Prošištao je pored, a ona je bacila pogled ka
gvozdenim balkonima. Buenos Ajres je imao mnogo
slojeva. Neki su bili zadivljujuće lepi i bilo je potrebno
zastati i diviti se njihovoj veličanstvenosti. Zagrcnula se
i zakašljala, što ju je podsetilo na činjenicu da je grad
možda prelep, ali da smrdi kao unutrašnjost auspuha.
Hladni povetarac milovao joj je kožu, a miris kiše
lebdeo je u vazduhu dok su se olujni oblaci kovitlali
nebom. Tango muzika doprla joj je do uha. Bila je tako
blizu da je nadjačala serenadu automobilskih sirena.
Zažmurila je i izgubila se na trenutak. Osetila je kako joj
um i iscrpljeno telo obuzima mir. Zatim se prolomio zvuk
bandoneona i vilice su joj se stegle.
Telefon je zapištao nagovestivši pristigli mejl. Obrazi
su joj se zapalili, jer je pretpostavila od koga je.
Ubrzavši korak još jednom, Deni je prešla ulicu,
uspešno izbegavajući automobile koji se nisu
zaustavljali. Zakoračila je na trotoar i skrenula za ugao
kada se nebom prolomila munja. Pola sekunde kasnije
začuo se grom, a krupne kapi kiše prosule su se svuda
unaokolo.
Pojurila je ka prvoj nadstrešnici koja je slučajno
pripadala hotelu sa pet zvezdica. Sklanjajući se od
potopa, Deni je pogledom tražila taksi, ali, pošto joj je
silno bio potreban, naravno, nijedan nije bio slobodan.
Miris kafe i čokolade ispunio joj je nozdrve, pa je bacila
pogled ka ulazu u hotel. Mladi barmen stajao je za
šankom i brižljivo glancao aparat za kafu i, mada je u
poslednja dvadeset četiri sata popila pola svoje kilaže
kofeina, osećala je da joj je potrebno još. Šta bi joj
škodilo?
Barmen se osmehnuo u znak dobrodošlice kada je
ušla u kafić, a konobar se pojavio i odveo je do stola.
Naručila je kafu i čekala da barmen izvede svoju magiju.
Nije bilo novina koje su ležale po stolovima kao u većini
kafića u gradu, pa se Deni koncentrisala na poruku na
telefonu. Osećala je da će joj progoreti džep ako ne
pogleda. Zurila je kroz prozor i posmatrala ljude kako
preskaču bare i beže u zaklon. Zatim je proučavala
metalne ukrase na šanku i godove na starom drvetu.
Pošto više nije mogla da izdrži, izvukla je telefon i
proverila sanduče za elektronsku poštu. Naravno, mejl je
bio od Adama.

Deni,
Razmišljam o dodatnom vremenu koje si tražila i
već vidim prazne stranice u časopisu. Menadžeri
mi dišu za vratom i ne mogu da čekam. Obećala
si mi nešto odlično. Nešto veliko. Moraš to da mi
dostaviš. Imaš tri nedelje da mi pošalješ priče.
Da ti dodatno ulepšam dan, podsećam te da se
velikodušna ponuda Turističke organizacije
Argentine da tifinansiraju smeštaj uskoro
završava, pa bi mogla da nabaviš šator za
spavanje u nekom parku. Žao mi je što nemam
bolje vesti, ali posao je posao.
Pozdrav,
Adam

Adamovo zvanično pismo drastično je promenilo

situaciju. Instinkt joj je govorio da bi, uprkos Karlosovoj i
Gvalbertovoj pomoći da napiše priču o tangu iz novog
ugla, slučaj Kancijani doneo mnogo bolju čitanost.
Odgovor je bio jasan: pucaj na veliko ili se vrati kući. Ali
bili su joj potrebni novi dokazi ili da nađe Luizu i Roberta.
Slučaj je bio zatvoren decenijama. Kako je mogla da
nađe ključne dokaze za nekoliko sedmica? Bio je to
ogroman rizik, ali joj je srce bilo slomljeno i očajnički je
želela da se dokaže. Rizik joj je delovao logično. Nikada
se nije plašila rizika, zašto bi strahovala sada? Osećala
je krivicu što joj je Turistička organizacija Argentine
platila smeštaj kako bi napisala priče o tangu kao
životnom stilu. Nije imala vremena da obe priče napiše
kako valja.
Konobar je doneo kafu i medijalunu - testeninu u
obliku polumeseca. Zahvalila mu je osmehom, srknula
kafu i zurila u mokre ulice. Automobili su jurili kroz bare i
prskali prolaznike. Stariji gospodin ušao je u kafić, a
miris kiše podsetio ju je na detinjstvo. Sećala se kako je
vrištala od sreće dok je skakutala po barama sa bakom
u blizini, izgubljena u svetu koji je bio samo njen.
Stela.
Mada se baka ljutila zbog njenog putovanja u
Argentinu, Stela joj je mnogo nedostajala. Deni se
osmehnula dok se pitala kako je mogla da dopusti mašti
da je navede na pomisao da su Stela i Luiza u srodstvu -
ili da su ista osoba. To je pristajalo Deninoj radoznaloj
prirodi koja je bila odlična za novinarstvo, ali ne baš
sjajna za već uzburkane vode njenog i bakinog odnosa.
U glavi je obrađivala Stelinu sliku, brisala bore i bojila
sivu kosu u plavu boje meda. Steline bademaste oči,
duge, tamne trepavice koje se se savijale u uglovima i
prav nos sa prćastim vrhom potpuno su odgovarali
crtama lica Luize Gilkrist. Možda je Deni izvrtala sliku u
mozgu kako bi odgovarala njenoj mašti. Nije imala slika
iz Steline mladosti da ih uporedi, jer je baka sve izgubila
dok se selila u Australiju iz Engleske pedesetih godina.
Ali šta ako nije? Gluposti.
 Stelina mržnja prema tangu poput munje je pogodila
Deni. Do sada je verovala da Stela ne voli taj ples jer je
Ajris otišla u Argentinu kako bi izgradila karijeru. Ali šta
ako nije zbog toga? Šta ako je Stela zapravo Luiza? Deni
je uvek verovala da je ubistvo crno ili belo - ili si kriv ili
nisi - ali, kada su u pitanju Stela i Luiza, Denino mišljenje
postajalo je sivo, bez sumnje. Odmahnula je glavom
ubeđena da je počela da ludi od umora. Nema šanse da
zamisli kako okruglo lice njene babe ubija nekoga, kakav
god razlog bio u pitanju.
„Dakle, ovako to izgleda. Na ivici sam ludila“,
promrmljala je sebi u bradu i otpila još jedan gutljaj jake
tečnosti. Kafa joj je skliznula niz grlo, a ona je uživala u
ukusnoj toplini.
Deni je morala da se mane toga. Istraživanje slučaja
Kancijani bila je ludost. Čak i da radi dvadeset četiri sata
na dan i ima armiju pomoćnika koji se bave
istraživanjem, šanse da otkrije nešto ili nekoga važnog
za slučaj bile su minimalne. Nije želela, ali morala je da
ostavi to po strani i posveti se pričama o tangu i
bandoneonu kako je originalno planirala. Zato bi joj bolje
bilo da se pomiri sa veoma zgodnim instruktorom tanga.
 DVANAESTO POGLAVLJ E

1953 - Luiza

Luiza se smestila na jedinom kauču u sobi. Prugasti,

pamučni čaršavi nemarno su visili ispred prozora, jedva
blokirajući sunčevu svetlost koja se probijala kroz tanki
materijal. Promeškoljila se, ali je bilo nemoguće naći
udoban položaj na kvrgavom tapacirungu. U uglu male
prostorije nalazio se Robertov bandoneon, veličanstveni,
ručno rađeni komad. Kada je prvi put stigla u Argentinu,
mislila je da je taj instrument harmonika, ali Argentinci
su je naučili kako je bandoneon potpuno druga vrsta
instrumenta i da je srce i duša tanga.
Ustala je, otišla i čučnula ispred najdragocenijeg
predmeta koji je Roberto posedovao. Prešla je prstima
preko dugmića sa obe strane i zamišljala kako mu prsti
rade isto. Kada je svirao, ljubav i strast tekli su kroz ovaj
instrument i stvarali magičnu muziku koju drugi nikada
ne bi mogli da oponašaju. Ljudi su morali da vide njegov
talenat, da se izgube u toj muzici i spoznaju neki drugi
svet.
Pregledala je nekoliko papira i jednu kovertu koji su
bili na stočiću. Po poštanskim markicama zaključila je da
su pisma bila zvanične pošiljke od Robertove jedine
rodbine, baba-tetke Elde koja je živela u Milanu. Po
Robertovoj priči, bila je čudna, bogobojažljiva osoba koja
je prezirala njegov život muzikanta. Ali bili su porodica,
što je Robertu značilo više nego bilo šta na svetu.
 Dok je listala hartije, privukle su joj pažnju krivudave
linije i škrabotine na izgužvanom listu. Trebalo joj je
nekoliko trenutaka da shvati da je u pitanju mapa
Brazila. U sredini crteža bilo je ime Šapada do Ruso
podvučeno tri puta. U gornjem desnom uglu je u srcu
pisalo „Luiza“. Osmehujući se, savila je papir i stavila ga
u džep. Kasnije će da docrta njihovu kuću iz snova pored
imena sela i da vrati papir gde ga je našla. Radovala se
njegovoj reakciji.
Neko se nakašljao iza nje pa se uspravila, zagladila
nabore na haljini i okrenula se. Ektor Sosa se dugačkim i
mršavim telom naslonio na zid. Dugu, crnu kosu zalizao
je u konjski rep koji je nosio samouvereno, iako uopšte
nije bio moderan. Smejalice na licu su mu se produbile
čim su im se pogledi sreli.
„Ektore!“ Luiza je pojurila ka njemu i zagrlila ga.
„Dugo se nismo videli!“
„Da, znam. Dođi.“ Uhvatio ju je za ruku i seli su na
kauč. „Svaki put kad te vidim, sve si lepša. U čemu je
tvoja tajna? Ah! Nemoj mi reći. Ljubav, zar ne?“
Nije morala da se pogleda u ogledalo da zna da je
pocrvenela. „Ektore…“
„Trebalo bi da zaboraviš na tu propalicu Roberta i
budeš sa mnom. Ne treba ti on. Mlad je i neiskusan. Ja
sam, sa druge strane…“ Prešao joj je prstom uz ruku, a
ona ga je šaljivo pljesnula.
„Dosta!“ Nasmejala se i odmakla blago. Uvek je
koristio priliku da učini nešto nevaljalo u šali. Ponekad se
pitala ima li istine u tom šaljivom udvaranju.
„Ti i ja zajedno. Naša ljubav je prirodna kao što sunce
izlazi i zalazi. Ili kao što leptir maše krilima. Kao…“
„Kakav pesnik!“ Nasmejala se. „Nedostajao si mi.
Kako je bilo u Urugvaju?“
Mračna senka prešla mu je preko lica dok je zabacivao
rep. „Recimo da nije bilo kako sam želeo. Ali sad sam
ovde u tvom lepom prisustvu. Gde je onaj buntovnik?
Ostavio je vrata otključana, pa sam ušetao. Srećom,
neću mu odneti dragoceni porcelan.“ Pokazao je glavom
ka dve okrznute šoljice i tacne prljave od čaja.
„Nije palata, ali je dom za našeg omiljenog svirača
bandoneona“, rekla je.
„Sreća tvoja pa si to rekla, mi amor16, inače bih morao
da te izbacim na ulicu.“ Roberto je ušao i prišao Ektoru
koji je ustao i zagrlio ga toliko snažno da je Robertovo
lice pocrvenelo.
„Lepo je videti te opet, stari prijatelju. Hteo sam da te
pozovem, ali…“ Ektor je ispružio ruke i slegnuo
ramenima upitno. „Živiš u srednjem veku, Roberto.
Nabavi telefon. Život bi ti bio mnogo jednostavniji.“
Potapšali su jedan drugog po leđima i nasmejali se.
Ektor je seo u izbledelu fotelju, a Roberto pored Luize na
kauč. Nežno ju je pomilovao po ruci, nesvestan da je
Ektor uradio isto pre samo nekoliko minuta. Naježila se
od Robertovog dodira i osetila žmarce uz kičmu. Srce ju
je bolelo kad bi se setila da su to poslednji trenuci da
uživa u tim sitnim zadovoljstvima.
„Seliš se u Urugvaj?“ Roberto je pitao na savršenom
urugvajskom akcentu.
„Ha!“ Ektor je udario po naslonu za ruke. „Tvoj talenat
za imitiranje naglasaka je neverovatan.“
„Zato što je dobar muzičar“, rekla je Luiza i pokazala
ka ušima. „Ima izuzetan sluh.“
„Roberto bi trebalo da me posluša i zaboravi na
Paskala.“ Ektor je kucnuo lulom po naslonu fotelje.
„Kako je prošao sastanak o kom si mi pričao?“
„Ostajem sa mentorom“, rekao je Roberto.
„Ti si budala.“ Ektor je napunio lulu duvanom i zapalio
je. Sobičak se napunio zagušljivim dimom, pa je Luiza
otišla do prozora i otvorila ga. Blagi povetarac njihao je
čaršave. Sela je opet pored Roberta i spustila šake u
njegove.
 „Nemam izbora. On me izdržava, a ja ne planiram da
se odreknem snova zato što ne podnosim čoveka koji
drži moju budućnost u svojim rukama. Koliko god želeo
da se osamostalim, nisam godinama nastupao uživo.
Siguran sam da bi se život pretvorio u košmar ako ga
napustim. On je glavni u industriji tanga ovde.
Dođavola, on sam je industrija tanga. I dalje će me
kontrolisati i kad bude u Severnoj Americi.“
„Pih!“ rekao je Ektor dok je povlačio dim iz lule.
„Uzeo me je za svog štićenika. Koliko god da sam ljut
što mi odvodi Luizu, pružio mi je priliku koju refko ko
dobija.“
„Mogao sam i ja to da ti ponudim da smo se sreli
ranije.“
„Da, ali…“
„Ali ja nisam Paskal Kancijani. Čuo sam to i ranije. Da
me taj kopilan nije pokrao, ja bih bio na njegovom mestu
i šepurio se među elitom, a on na mom i svirao drugu
violinu ili drugi bandoneon kao što je slučaj sa mnom.“
„Možemo da kažemo ljudima šta je uradio“, rekao je
Roberto.
„Pff!“ Ektor je odmahnuo rukom. „Niko nikada ne bi
poverovao da Paskal Kancijani krade muziku. Za njih
sam samo odbačeni poslovni partner. Niko mi nije
verovao kada se sve desilo, zašto bi sada promenili
mišljenje? Moram da prihvatim sudbinu. Bezbožnik kao
što je Kancijani uživa u slavi, a ja trunem u ništavilu.“
„Žao mi je što je tako“, rekla je Luiza.
Izvadio je lulu iz usta i zagledao se u nju. „Šta ćeš da
uradiš povodom Amerike? Ne vidim da menjaš
Paskalovo mišljenje.“
„Komplikovano je“, rekla je Luiza staloženo dok je
Roberto uzdisao pored nje, ražalošćen.
„Kako to?“, pitao je Ektor.
„Odlazi sa njim, a ja ostajem ovde. Barem ću tako
dobijati sedamdeset pet posto zarade od nastupa i za tri
godine imaću dovoljno novca da možemo živeti kako
želimo.“ Robertove reči zvučale su uvežbano, kao da je
pokušavao da ubedi sebe i ostale prisutne u to.
Pošto je čula nadu u njegovim rečima, krivica se
probudila u Luizi. Mada je Robertov plan zvučao lepo,
nije znala koliko će Paskal potrajati u Holivudu. Ako
Paskalova demencija nastavi da napreduje kao do sada,
mogu da se vrate brzo. To bi bilo dovoljno vremena da
nađe nekoga ko će da brine o Paskalu i isplanira
venčanje sa Robertom. Vreme je bilo sve što im treba,
ali zašto je izgledalo kao da je sat ubrzao?
„Dakle ljubav u sirotinji ili usamljenost u izobilju?“
Ektor se počešao po glavi. „Izvinite, nisam hteo da
budem drzak, ali siguran sam da postoji drugo rešenje.“
„Bojim se da ne postoji“, rekla je Luiza. „Roberto je
proveo čitav život gradeći karijeru, a mene zna samo
nekoliko godina. Ovo mu je možda jedna od retkih šansi
da svet vidi koliko je dobar svirač, a ja ne planiram da je
upropastim.“
„Uvek sam mislio da imaš u sebi nešto mučeničko.“
Ektor je izvio obrvu dok se oblak dima kovitlao oko
njega. „Imam osećaj da se tu krije još nešto.“
„Ne spava sa njim.“ Roberto je Luizu zagrlio zaštitnički
oko ramena. Uhvatila ga je za ruku kako bi pokazala
zahvalnost zbog podrške.
„Nisam rekao da spava.“ Ektor se namrštio. „On je
lažljivi gad. Krade i vara. Briga me što ga argentinska
javnost obožava - zaslužio je kaznu za zlodela.“
„Možda“, rekla je dok se nalazila između dve vatre.
Paskal nije smeo da ukrade muziku od Ektora, ali ju je
bolelo Paskalovo trenutno mentalno stanje.
„Postoji još jedna začkoljica.“ Roberto je stisnuo
Luizinu ruku.
„Šta?“ Ektor je izvadio lulu iz usta i podigao obrvu.
Luizini obrazi zacrveneli su se kada se setila.
„Producent Stenli Vajler zatekao nas je u Paskalovoj
bašti. Video je i čuo dovoljno da shvati šta se dešava
između nas.“
„Reći će Kancijaniju?“
„Rekao je da neće, ali nas je zamolio da razmislimo
šta radimo. Misli da je naša veza komplikovana jer bi
mogla da utiče na budućnost tanga.“
„To je pomalo patetično. Čudi me da ste ti i Roberto
prihvatili tako lako sve Paskalove uslove.“ Ektorova lula
se izgasila, pa je kresnuo šibicu kako bi je opet zapalio.
„Nekako ćemo preživeti ovo i izgraditi zajedničku
budućnost.“
„Romantičan si kao i tekstovi koje pišeš, Roberto, ali
nemaš petlju.“
„Doneli smo odluku“, rekao je Roberto, osnažen.
„Pričaj šta želiš. Dokazaću ti da grešiš. Luiza i ja
imaćemo sve - moju karijeru, slavu, novac, ljubav -
možda ne sve odjednom, ali ćemo imati sve. Luiza mi je
obećala da ćemo biti zajedno i to mi je dovoljno da
uradim sve što moram.“
Ektor je puckao lulu i gledao čas u Roberta, čas u
Luizu. Mučnina joj se skupljala u stomaku kada je
shvatila da je pogrešila što je obećala Robertu da će biti
zajedno nekada u naredne tri godine. Kako je mogla to
da obeća kad nije znala šta budućnost nosi? Sada su
dva muškarca očekivala da ispuni data obećanja.
Rastrzali su je na dve strane i nije znala koliko još može
da podnese. Masirala je slepoočnice i molila se da je
glavobolja napusti.
„Počinje da se gubi“, rekao je Ektor. „Čuo sam da je
grešio prošle sedmice u teatru Kolon.“
„Rekao si mu?“ Luiza se okrenula ka Robertu.
Odmahnuo je glavom. „Nisam.“
„Priča se. Znate kako su muzičari brbljivi“, rekao je
Ektor.
„Nisam mislila da će neko da primeti.“ Pokušala je da
spreči nadolazeći napad panike. Želela je svet u kom bi
mentalna bolest bila samo bolest, a ne ogavan neuspeh.
Niko nije mogao da predvidi kako će njegovi fanovi
reagovati. Ako bi osećali sažaljenje, to bi uništilo
Paskala. Želeo je da ga se sećaju po njegovom
doprinosu tangu, a ne po bolesti. Barem će u Americi,
gde tango nije popularan, ljudi teže primetiti da greši.
Tako će dobiti na vremenu. Pitala se da li je i on o tome
razmišljao.
„Nije pisao novu muziku mesecima“, rekao je Roberto.
„Kaže da je to zbog toga što je politički uznemiren, ali
nisam siguran.“
„Nije krivio tebe, svoju dragu muzu?“ Ektor je podigao
obrve ka Luizi.
„Nije još uvek.“
„Moraš da se pripaziš. Mi umetnici postajemo jako
mrzovoljni kada nas muze ne inspirišu.“
„Umem da pazim na sebe.“ Luiza je zvučala
samouverenije nego što se osećala.
„Ako se vaš plan ostvari, a moguće je, vas dvoje mogli
biste da završite pred oltarom. Osećam se kao Kupidon.
Pozvaćete me na venčanje, zar ne?“ Ektor se nasmejao,
a oni su mu se pridružili.
„Naravno!“, rekao je Roberto. „Bićeš mi kum.“
„Sviđa mi se ideja. Mada bih više voleo da si ti kum, a
ja mladoženja. Avaj, ljubav mog života izabrala je
drugog. Možda ću ti je jednog dana ukrasti ispred nosa.“
Ektor se nasmejao, ali osmeha nije bilo i u očima.
„Dobro.“ Lupio se po kolenu i ustao. „Završio sam
posao. Ostaviću vas golupčiće da uživate u poslednjim
zajedničkim trenucima - zasad. Luiza, videćemo se pre
nego što odeš, obećavam.“
„Možemo da se nađemo preko buta bara Sijen u San
Telmu? Sedam sati sutra uveče? Paskal ima sastanak i
biće zauzet.“ Ustala je i zagrlila ga. „Hvala ti, Ektore.“
„Zašto?“
„Zato što si dobar prema Robertu i meni.“
 „Ma, ne budi blesava!“ Ektor je ubacio lulu u usta,
okrenuo se i mahnuo s leđa pre nego što je nestao u
hodniku. Ulazna vrata zatvorila su se za njim i još
jednom su Roberto i Luiza ostali sami. Mir je ponovo
zavladao i Luiza se naslonila na Roberta, uživajući u
snazi i ljubavi koju je isijavao. Zagrlio ju je i ljubio iza
ušiju.
„Roberto…“
„Da, mi lunita?“ Osetila je leptiriće u stomaku od
njegovog toplog daha. „Misliš li da možemo to uraditi?“
„Šta?“ Njegov ton nagovestio joj je šta ima na umu.
„Ne to. Dobro, i to. Ali pitam za naš plan. Kad ja odem, a
ti ostaneš, hoćemo li moći da planiramo zajedničku
budućnost?“
„Da.“ Jezikom joj je klizio niz vrat. Osetila je
omamljujući potrebu da ga oseti u sebi.
Okrenula se ka njemu, uhvatila ga za obraze i
zagledala mu se u oči. „Ako ostvarimo naš plan, nema
nam povratka.“
„Uspećemo. Voli me sada.“ Spustio ju je na kauč i
zavukao ruku pod njenu suknju, tražeći podvezicu.
Oslobodio je kopču i polako joj svukao svilene čarape i
ostatak odeće, a zatim i svoju.
Ležali su nagi na kauču dok mu je milovala čelo.
„Voleću te zauvek.“
„A ja ću voleti tebe dok mesec ne ostane bez sjaja.“
Robertov snažan poljubac je dokazivao ljubav koju je
osećao. Vrelina tela im je rasla dok su im noge i ruke bili
isprepletani. Ekstaza i strast kružile su joj venama.
Drhtavo je zajecala.
Roberto se povukao i upitao: „Šta nije u redu?“
„Ništa, mi amor.“ Usne su im se opet spojile dok je
svetlost dana prelazila u tamu. Trudili su se da zapamte
poslednje trenutke koje su provodili zajedno kao par.
Ulična svetlost obasjavala je novonastale barice na
popločanoj ulici dok se Luiza kretala u senkama San
Telma. Mračne uličice i prolazi nisu bili bezbedni, ali se
više plašila da je ne prepozna neki od Paskalovih
obožavatelja. Noćas je više nego ikada pre morala da
ostane anonimna.
Niske potpetice tiho su kuckale po mokroj stazi dok
nije pronašla bar Sijen. Iz sentimentalnih razloga
izabrala je mesto na kom je upoznala Paskala, a zatim
prvi put ugledala i Roberta. Kada je mladi svirač
bandoneona ušao u bar sa ostalim članovima grupe,
duša joj se uzvrpoljila i poletela preko prostorije
nepovratno se povezavši sa njegovom. Šta bi se desilo
da je prvo upoznala Roberta?
Dok je stajala u senkama, proučavala je drvene
roletne - nekada su klimavo visile na šarkama, ali sada
su bile obojene u svetlozelenu boju i uredno stajale uz
svetložute prozorske okvire. Vrata koja su nekada uništili
i izlupali pijanci zamenili su crvenim vratima boje
vatrogasnih kola sa sjajnom mesinganom kvakom. Kao i
tada, stajala je na drugoj strani ulice dok joj je srce
lupalo, a knedla stajala u grlu, ne znajući šta je očekuje.
Vrata su se otvorila i nekoliko pijanica se isteturalo
napolje, a tango muzika i dim su ih pratili. Kada su se
vrata zatvorila, ulica je još jednom utonula u sablasnu
tišinu. Ovaj deo Buenos Ajresa uvek je živahan noću, ali
večeras, iz nepoznatih razloga, San Telmo je bio
neobično tih. „Pst!“
Luiza je poskočila, mada je očekivala posetioca iz
senke. S leđa su joj ledeni prsti skliznuli na vrat i nežno
milovali kožu koju odeća nije pokrivala. Topli dah golicao
ju je iza uveta. Naslonila se na Robertove grudi. Kada se
okrenula, jedva je mogla da vidi lepo lice kroz suze.
„Luiza, mi lunita…“
 „Molim te, ne govori ništa.“ Podigla se na prste,
zažmurila i poljubila ga. Čekinje na njegovoj bradi
bockale su joj lice dok je uranjala u njegovu ljubav i
toplinu. Roberto se povukao, spustio ruke na njena
ramena i zagledao joj se u oči.
„Mislio sam da je večnost pred nama“, rekao je.
„Večnost je trenutno odložena.“
Uzeo joj je ruku i lagano poljubio svaki prst.
Posmatrala je njegovu kovrdžavu kosu koja mu je padala
preko čela, snažnu vilicu, prav nos. Trudila se da
zapamti svaki detalj kako bi mogla da preživi duge,
usamljene godine bez njega. Udahnula je duboko i
pustila da je njegova ljubav obuzme. Suze su joj tekle
niz obraze. Nežno je izvukla ruku.
„Ne mogu više. Previše mi je teško.“ Zakoračila je
unapred i osetila kako joj telo postaje teško i umorno od
patnje. Još jedna figura izronila je iz senke. Trgla se i
zaledila od straha.
„To sam samo ja, Luiza.“ Ektor je koraknuo na svetlost.
Bore na licu bile su mu dublje nego inače.
„Mislila sam da stižeš kasnije.“
„Imam posla kasnije, pa bih da se pozdravimo sad,
ako je to u redu.“
Luiza se bacila u snažno Ektorovo naručje. Naslonila
mu se glavom na grudi, sklopila oči i osmehnula se.
„Jedva čekam da se opet vidimo, dragi prijatelju.“
„Nadam se da će to biti uskoro, ali nikad se ne zna šta
nam je sudbina odredila. Možemo da planiramo,
sanjamo i želimo. Samo to možemo, a ostatak“,
uzdahnuo je, „ostatak je u rukama onih koji su moćniji
od nas.“
Nije znala da li je mislio na boga ili na uticajne ljude,
ali je prećutala, srećna što mogu da se pozdrave.
Odmakli su se jedno od drugoga i Ektor ju je poljubio u
čelo. Oči su mu blistale pod svetlošću lampiona.
 Roberto se nakašljao. „Luiza, moram da ti kažem
nešto.“ Ispružio je ruku i zagledao se u nju. „Je li ti
Paskal pokazao svoje nove notne zapise?“
„Jeste. Nikada nije napisao bolju kompoziciju. Izgleda
da se isplatila blokada koju je imao.“ Ućutala je.
„Zašto?“
„Moje su.“
„Ukrao ih je?“ Nije se iznenadila. Ako je Paskal pokrao
Ektora pre demencije, zašto ne bi isto uradio Robertu
pošto je bio bolestan?
„Ljigavo kopile“, uzviknuo je Ektor udarivši pesnicom u
zid. „Prvo ja, pa ti. Trebalo bi da mu odrube glavu.“
Roberto je zgrabio Ektora za jaknu. „Ostavi se toga.
Ne smemo da dovedemo Luizu u opasnost.“
„Ne, uradio je to već jednom - neće opet.“ Ektor je
pokušao da se oslobodi Robertovog snažnog stiska.
„Kako ih je našao?“ pitala je.
„Preturao mi je jutros po torbi u kojoj držim
bandoneón. Video sam kad je ubacio papire u džep.“
„Platiće za ovo!“, vikao je Ektor oslobodivši ruke.
„Ne, Ektore, nemoj“, molila je Luiza. „Ako napadneš
Paskala, to neće nikako pomoći Robertovoj karijeri.
Razmisli o tome, molim te.“
„Suzdržavam se samo zbog tebe.“ Ektor je stisnuo
zube.
„Cenim potrebu da nas zaštitiš, ali, molim te, ne radi
ništa“, rekla je.
Roberto je protrljao vrat i osmehnuo joj se tužnjikavo.
„Nije to sve“, nastavio je zloslutno.
„Šta još ima?“ pitala je.
„Tekst je bio o tebi i pominje ti ime.“
Uzdahnula je šokirana. „Molim?“
„Nazvao sam ga Lunin tango po…“
„Razumela sam“, prekinula ga je jer nije želela da
Ektor zna za njen beleg.
 Kako se ovaj oproštaj od dragih ljudi pretvorio u
dramu?
„Moram da idem. Potrebno vam je da budete sami“,
rekao je Ektor i osmehnuo se nežno. Držao je Luizine
šake i poljubio je u obraze. „Sledeći put srešćemo se
pod srećnijim okolnostima.“
Zgrabila ga je za ruku. „Nećeš uraditi ništa
nepromišljeno, zar ne?“
„Naravno da neću.“ Pošto joj je spustio nežan poljubac
na obraz, Ektor je mahnuo, okrenuo se i nestao u tami
spuštajući se niz ulicu.
Strah joj se uvukao u u ramena i napeo joj mišiće
vrata. „Misliš li da ide kod Paskala?“
„Verovatno, ali nije neobično da se Ektor pojavi pred
njim i započne svađu. Paskal ga verovatno očekuje kako
bi se izvikali jedan na drugoga pre nego što ode.“
„Ektor ponekad započne i borbu.“ Pre samo šest
meseci Ektor je upao pijan u kuću i udario Paskala u nos.
Provela je pola sata sprečavajući Paskala da uperi pištolj
u bivšeg poslovnog partnera.
Roberto ju je pomilovao po ruci. „Dok su njih dvojica
zauzeti…“
„Nisi ljut? Ne želiš i sam da napadneš Paskala?“
„Naravno da sam ljut!“ Oči su mu gorele od besa. „Ali
moramo da se držimo plana i pravimo se da mi Paskal
nije ništa ukrao. Ako to ne uradim, napravićemo haos i
nikada nećemo biti zajedno.“
„Vas dvoje niste nikada ni smeli da budete zajedno“,
rekao je dubok, ljutit glas. Luiza i Roberto su se okrenuli
ka Paskalu koji se pojavio iz senke. Telo mu je bilo
ukočeno, vilica stegnuta, a oči su preteći sevale dok je
zurio u njih.
 TRI NAESTO POGLAVLJ E

Deni se opet oklevajući pela uz mermerno stepenište ka

Karlosovom plesnom studiju. Nije joj odgovarao na
pozive, pa je imala samo dve mogućnosti: da ga čeka
ispred vrata dok se ne pojavi ili da mu prekine čas. Nije
znala kako će reagovati kad je bude ugledao.
Oklevala je držeći metalnu kvaku u rukama i nadala se
da je neće opet terati da pleše. Ako je bude terao,
istrpeće. Čak je obula plesne cipele u boji povraćke za
svaki slučaj. Pošto je podesila kaiš od torbe na ramenu,
podigla je ruku i spremila se da pokuca, ali vrata su se
širom otvorila i Horhe i njegova partnerka žurno su izašli
dok je Karlosov glas odjekivao za njima. Nije razumela
šta govori, ali joj je bilo jasno da nije raspoložen.
„Divota“, rekla je.
Horhe ju je pogledao sažaljivo i pojurio niz stepenice
noseći sportsku torbu i peškir. Njegova sićušna
partnerka skakutala je za njim, a tanane noge nisu je
nosile dovoljno brzo koliko je želela. Zašli su za ćošak i
nestali, ali su koraci i dalje odjekivali stepeništem.
Udahnuvši duboko i i isprsivši se, Deni je zakoračila
preko praga. Karlos se nadvio nad stereo-uređajem,
pritiskao je dugmiće i mrmljao nešto u bradu.
„Zdravo.“
Pogledao je uvis i nabrao obrve. Trenutak kasnije se
osmehnuo. „Danijela, lepo je videti te opet.“
„Ah… i tebe.“ Pomislila je da je počela da joj slabi
sposobnost da predvidi ljudsko ponašanje. To nije bilo
dobro za novu karijeru. „Jesi li dobio moju poruku?“
„Koju? Bilo ih je, verujem, devetnaest.“
„Pa…“
Pogledao ju je bezizražajno. „Pa?“
„Jesi li planirao da mi se javiš?“
„Naravno da jesam! Čekao sam da se dogovorim sa
Gvalbertom, ali sad si tu pa ne moram da te zovem.
Idemo da plešemo noćas.“ Primetio je cipele. „Vidim da
si spremna.“
„Valjda jesam.“ Morala je da napiše priče. Sa Karlosom
i Gvalbertom možda će moći da ubije dve muve jednim
udarcem.
„Imaš li pitanje za mene?“
„Imam ih mnogo.“
„Večeras ćeš plesati kao La Gringa Magnifica i ja ću ti
odgovoriti na svako pitanje.“
Dakle, opet iz početka. Možda je sad vreme da mu
kaže. Zašto joj je to tako teško padalo? Šta je najgore
što je moglo da se desi? Da se smeje što nije nasledila
talenat za ples? Da se naljuti što mu nije rekla ranije? Ili
da joj kaže sve što želi da zna? Naravno, najviše se
plašila poslednjeg. Mada je verovala da je dovoljno
hrabra da se suoči sa svim što sazna o Ajris, kad bi se
ukazala prilika da se to i desi, Deni nije mogla da
smogne snage i otvori Pandorinu kutiju. Bila je kukavica.
„Danijela?“
„Izvini.“
„Gde si?“
„U mislima.“
„Zanimljivo mesto, je li?“ Namignuo je, a leptirići su
joj se razmahali u stomaku.
„Recimo da nikad nisam usamljena.“ . „Hm.“
„Svaki pisac ima glasove u glavi“, rekla je.
„Verujem da je tako.“ Izgovorio je to tako smireno da
se zapitala je li i sa plesačima isto. „Kako napreduje
istraživanje?“
 „Dobro. Pravim beleške.“ Prebacila se s noge na nogu.
„Jesu li tu? Mogu li da pogledam?“
„Možeš, ali to su samo beleške.“ Nije uspela da
potisne odbrambeni ton. Na licu mu se pojavio nahereni
osmeh. „Nervozna si? Zašto?“
„Jer mi je ovo prvi zadatak. Znam da moram još puno
učiti, a to su samo…“
„Beleške. Da, razumeo sam. Molim te.“ Ispružio je
ruku. „Ne plaši se.“
Deni je pronašla notes u torbi, srećna što nije u istom
pisala ono što je otkrila u slučaju Kancijani. Pružila mu je
svesku, a strah joj je grčio utrobu. Šta ako pročita i ne
svidi mu se? Sklopila je oči i blago zadrhtala.
„Ne brini.“ Karlos joj je spustio ruku na rame. Njegov
topli dodir malo ju je opustio. Zatim je usmerio pažnju
na njenu beležnicu.

Tango je treći ples u istoriji u kom parovi plešu

zagrljeni. Prvi je bečki valcer, koji je bio
popularan tridesetih godina devetnaestog veka.
Sledećaje bilapolka, četrdesetih godina
devetnaestog veka. Ni ovi plesovi nisu prošli bez
skandala, posebno kada je 1850. godine direktor
požarišta pariške opere naredio da se izvodi
bečki valcer kako bi privukao publiku.
Mnogobrojni su se bunili zbog razvratnog
plesnog stava mnogo godina. Većina nije
prihvatila novu plesnu pozu do kraja veka.
Skandal sa bečkim valcerom otvorio je vrata
tangu. Brojni iseljenici iz Evrope pristizali su u
mali grad Buenos Ajres od 1880. do 1910.
godine. Istorija tanga tada postaje nejasna i niko
ne može da potvrdi pravo poreklo plesa.

Prva teorija:
Pošto su Britanci izgradili železnicu preko
Argentine, oblasti bogate mineralima i obradivo
zemljište su postali dostupni, ali nedostajali su
radnici koji su zemljoposednicima bili neophodni
da bi ubirali plodove sa imanja.
Argentinska vlada ubedila je Evropljane da
dođu da rade u njihovoj zemlji. Migrantima je
ponuđen smeštaj i hrana za prvih sedam dana, a
nekima su subvencionisanipasoši. Za razliku od
iseljavanja u druge zemlje, u Argentinu su
dolazili uglavnom muškarci. Nadali su se da će
raditi nekoliko godina, da bi se onda vratili u
domovinu, bogati i spremni da se žene ili da žive
sa porodicom ukoliko je već imaju. Nažalost,
mnogi su ostali u Argentini na ivici siromaštva i
bez porodica.
Zbog priliva muškaraca, u Argentini se javio
manjak žena. Muškarci su mogli da se približe
ženama samo na dva načina: odlaskom kod
prostitutki ili putem plesa. Ako je neko hteo da
se ženi, najbolji način da privuče pažnju
potencijalne supruge bio je na podijumu, jer je
to bilo društveno prihvatljivo mesto gde su se
oba pola sastajala. Morao je da očara partnerku
tako što će je zabaviti i naterati da poželi da
provede još vremena plešući sa njim.
Plesanje je bio jedini način da se dama
impresionira. U nedostatku žena, muškarci su
plesali jedan sa drugim, iako je to značilo da
plešu sa konkurencijom. Nisu imali pristup
snimljenoj muzici, pa su morali da čekaju
događaje sa muzikom uživo. Bordeli su često
imali muziku koja je zabavljala mušterije koje
čekaju na red, pa su mnogi klijenti koristili priliku
da vežbaju korake dok su žene bile „zauzete“.
 Ova teorija postala je popularna nakon što je
argentinski pisac Horhe Paskal Borhes napisao
članak koji je povezao bordele i tango. Usled
njegove popularnosti, obožavaoci su prihvatili
teoriju toliko da je usvojena kao istinita. Problem
je što ljudi koji danas pišu o tangu polaze od
istog uverenja radije nego da dublje istraže
prošlost.

Druga teorija:
Tango je nastao u siromašnim kvartovima. Takve
zajednice vrvele su od različitih nacionalnosti i
mladići su učili da plešu sa muškim rođacima.
Kada bi dostigli određeni nivo veštine, vežbali su
sa rođakama koje bi ih učile dalje.
Ples i muzika držali su zajednicu na okupu.
Muškarci bi donosili flautu, gitaru i bandoneon,
pa su se okupljali u dvorištima. Nekoliko žena bi
im se pridružilo i uživalo u retkim trenucima
sreće u teškom i usamljenom životu.
Muzika je spajala ljude iz raznih kultura i
postajala zajednički jezik. Kontraples je bio
popularan među italijanskim migrantima i
pomešao je različite plesne stilove iz celog sveta
kako bi nastalo ono što je kasnije poznato kao
tango.

Treća teorija:
Osamdesetih godina XIX veka ples se u javnosti
u Buenos Ajresu viđao samo upozorištima i
plesnim salama. Teorija o bordelima možda
potiče od nekih oronulih plesnih sala koje su
povremeno radile i kao javne kuće ili od plesnih
sala koje su redovno posećivali muškarci i žene
čiji su moral osuđivali sugrađani hrišćani.
 Karlos je podigao obrvu i nastavio da zuri u beleške.
Deni se ugrizla za usnu i udahnula duboko ispustivši sav
vazduh odjednom. „U redu je“, rekao je konačno.
„Nisi zgrožen?“ Nagnula se ne mareći što pokazuje
svoju nestrpljivost i iščekivanje.
„To su samo beleške. Osnove si istražila. Drago mi je
što nisi pisala da su muškarci bili homoseksualci.“
„Znam da njihov ples može tako da se protumači, ali
nije tako, zar ne?“
„Je li to pitanje?“
„Nije.“
„Brzo si odgovorila. Imaš li prava pitanja?“
„Moram li da naučim plesne korake ako kažem da?“
Bože, ne, molim te. Nisam raspoložena.
'„Šta misliš?“ U očima mu je svetlucao drzak sjaj.
„Mislim da je odgovor potvrdan“, rekla je dok ju je
vodio ka sredini plesnog studija. Blago se nadurila.
„Mogu li da postavim pitanje pre nego što počne
mučenje?“
Karlos je slegnuo ramenima. „Ja sam džentlmen pa
bih rekao da dame imaju prednost, ali već smo se
dogovorili, zar ne? Prvo ples, onda pitanja.“
„Možemo li da prekršimo dogovor? Molim te!“ Nije
ličilo na nju da moli, ali vredelo je da proba.
„Žao mi je, ne mogu da ti izađem u susret. Jednom
sam prekršio pravila, ne mogu opet.“
„Možeš! Ti izmišljaš pravila stalno! Uostalom, zar se
Argentinci i sami ne hvale kako vole da krše pravila?“
Karlos se nasmejao. „Vidim da razumeš našu kulturu.
Poslušaj me i dobićeš šta želiš.“
„Dobro!“ Zagladila je majicu koja joj se naborala.
Uspravila se i podigla glavu uvis. „Učite me, profesore.“
„Hodaj.“
„Molim? Gde?“
„Ako ne umeš da hodaš, ne umeš ni da plešeš.“
 „Hodanje vežbam od kada sam imala godinu dana.“
Nadala se da je osetio sarkazam.
„Onda mora da ti ide odlično.“ Karlos se iskezio.
„Danas ćeš naučiti kako da praviš korake u mestu, la
cadencia. Ovo moraš da znaš u slučaju da je na
podijumu gužva i da nemaš prostora za tradicionalni
tango hod.“
„Dobro“, rekla je i razmrdala prste u cipelama. Mada
je mrzela ovu situaciju, moglo je da bude i gore. Bez
Karlosove pomoći morala bi da pliva u mulju,
zapljusnuta talasima koje stvaraju rokovi za dostavu
članaka.
„Počni sa paso básico, osnovnih osam koraka. Hajde.“
„Muy bien17, Danijela. Sad opet, ali na petom koraku
prebaci težinu sa jedne noge na drugu i nastavi da se
polako krećeš ukrug. Pazi na vrhove stopala.“
Zaškrgutala je zubima i počela da pleše ocho18. Na
petom koraku uradila je upravo ono što je tražio i kretala
se sa noge na nogu.
„Gužva na podijumu se raščistila. Nastavi!“ Dao joj je
znak rukom i dovršila je svoj ocho. „Fin?!“
Zaustavila se, zapanjena što je savladala korake iz
prvog pokušaja.
„Plesaćeš ti tango odlično. Zato bi trebalo da me
slušaš. Sećaš li se kad sam ti rekao da od mene niko ne
odlazi, a da ne nauči da pleše?“
„Da“, prosiktala je. Bio je toliko zadovoljan sobom i
toliko samouveren da ju je nervirao, ali je bio prokleto u
pravu.
„Moram priznati da tvoj napredak nije prouzrokovan
samo časovima. Poseduješ nešto što ne viđam često kod
gringosa. Tvoj ples je nezgrapan, ali…“ Slegnuo je
ramenima. „Trebalo bi da ostaneš duže u Argentini i
naučiš da plešeš tango. Ispod tvog opiranja krije se
talenat.“
 Deni se skamenila. O, ne, ne. Neja.
„Šališ se? Umalo sam dvojicu poslala u bolnicu!“
Naterala je sebe da se nasmeje. „Kretanje je bilo mačji
kašalj.“
„Mačji kašalj?“
„Čista sreća. Ne brini, vratiću se gnječenju stopala i
lomljenju cevanica ubrzo.“ Požurila je da promeni temu.
„A sad moje pitanje.“
„Zaradila si ga.“ .
„Gde je tango nastao po tvom mišljenju?“
„Ah, señorita Makena, odlično pitanje. Reći ću ti šta
znam. Tango je nastao u duši, nigde drugo.“
Klimnula je glavom da bi nastavio dalje.
„Tango nije skup lepih pokreta. Nije muzika. Tango je
putovanje duše. U jednoj pesmi plesač ili muzičar može
da iskusi radost, bol u srcu, ljubomoru, ljubav, patnju,
želju, požudu.“ Zakoračio je ka njoj i lagano joj prešao
prstima po licu. Deni je zažmurila i udahnula njegovu
muževnost. „Jedan dodir može da prenese ove emocije i
da veže dušu partnera. Jedan pokret“, Karlos ju je
zgrabio za nogu i podigao je visoko na butinu, snažnim
rukama privio ju je uz telo, a ona je ispustila blago
uzdahnula, „govori priču koja se skriva u nama.
Muškarac i žena osluškivali su istinska unutrašnja bića i
dozvolili emocijama da govore. Tako je tango nastao.“
„Uh!“ Izdahnula je. „Neverovatno.“
„To je sve.“ Karlos joj je nežno spustio nogu, a onda se
povukao kao kada se obavi poslovna transakcija.
„Moram da odem po nešto. Vraćam se brzo.“
Okrenuo se. Deni nije ni trepnula. Pogledom je pratila
to mišićavo telo dok je ulazio u kancelariju i zatvarao
vrata.
Zažmurila je nakratko i pokušala da razmotri ono što
se desilo. Taj čovek bio je privlačan i to se nije moglo
poreći. Strast mu je izbijala iz svake pore, a ljudi su
tvrdili da je izgubio ljubav prema plesu. Ako je ovo bio
Karlos koji ne oseća strast prema tangu, onda bi dala
sve da ga vidi dok mu je bio prva ljubav.
Morala je da se smiri posle Karlosove demonstracije,
pa je odšetala do otvorenog prozora. Automobili i
autobusi zujali su i krivudali kolovozom. Povetarac joj je
dotakao oznojenu kožu dok je posmatrala policu sa
knjigama pored prozora. Na policama je bilo pregršt
knjiga o tangu - san svakog istraživača. Prešla je prstima
preko poveza i čitala naslove na španskom, engleskom,
francuskom i jezicima koje nije prepoznavala. Nije ni
čudo što je on deo tima Uneska. Kada je naišla na album
sa slikama majke, Deni je povukla prste kao da je
dotakla vatru. Graške znoja pojavile su joj se na čelu i
okrenula se spremna da odjuri na drugi kraj prostorije
kada je bokom zakačila naslagane knjige. Nekoliko njih
sručilo se na pod, pa se sagnula i skupljala ih u naručje.
Parče papira je ispalo i završilo na podu licem nagore.
Čim je pročitala Oerida Cecilia - draga Sesilija - Deni je
ubacila pismo u korice i vratila knjige što je pre mogla.
Srce joj se uzlupalo kada je ustala i okrenula se.
Ukipila se.
Karlos je stajao na vratima kancelarije prekrštenih
ruku. Nije se ni pomerio. Zurio je u nju dovoljno dugo da
se uspaniči.
„Nisam njuškala, kunem se. Pale su i vratila sam ih na
mesto. Kunem se.“ Nije se usudila da ga pogleda u oči
strahujući da bi mu lepo lice bilo izopačeno od
razočaranja i gneva. Gospode, nakon te glupe nezgode,
šanse da joj veruje bile su razbijene u komade. Zašto je
morala da udahne svež vazduh?
„Još jednom vidim da nisi kao ostali.“ Prošao je pored
nje i uzeo knjigu koju je malopre spustila. „Bilo je glupo s
moje strane što sam je ostavio ovde. Mora da sam je
zaboravio. Mora da sam…“ Odmahnuo je glavom.
„Nema veze.“
 Vratio se u kancelariju, spustio knjigu sa pismom na
sto, ugasio svetlo, a onda zatvorio i zaključao vrata.
Pokazao je glavom ka ulaznim vratima i rekao: „Idemo.“

Sedeli su za istim stolom u praktici i Deni je

pretpostavljala da je to mesto rezervisano za Karlosa.
Od kada su izašli iz studija, Deni i Karlos nisu progovorili
ni reč. Da li je osetio komešanje strasti kao i ona ili je
samo želeo da joj pokaže kako tango budi strast?
Deni je krišom pogledala u njegove duge trepavice,
zalizanu crnu kosu i snažnu vilicu. Više nije bilo bitno iz
kog ugla ga posmatra. Karlos je počinjao da joj prirasta
za srce. O, ne. Nakon Adama je obećala sebi da će
pobeći od svakog muškarca koji nije raščistio sa
prošlošću. Sudeći po priči o Karlosovom životu, bilo je
potrebno nekoliko kolica da povuče teret koji mu je
stajao na plećima. Ali ni njen nije mogao da stane u
ručni prtljag.
„Deni!“ Gvalberto je pohitao ka njoj, zagrlio je snažno
i poljubio je u obraze. „Drago mi je što te vidim!“
„I meni je drago, Gvalberto.“ Podigla je pogled i videla
kako se Dijego Alonso približava stolu.
„Dijego! Molim te!“ Gvalberto je dao znak Dijegu da
im se pridruži.
Dođavola.
Usporeni, ljigavi osmeh se pojavio na Dijegovim
usnama čim ju je primetio.
„Senorita Deni.“ Sagnuo se i poljubio je u obraze. Pod
kožom su joj se razlili žmarci od njegovog dodira. Ostala
je prividno pribrana, mada je zgroženost u njoj izazivala
nemir.
„Che19 Dijego!“ Karlos je lupio starca po leđima i
zajedno su seli.
„Kako napreduju priče?“, pitao je Dijego i primakao joj
se preblizu.
 „Lagano“, odgovorila je dok je posmatrala parove koji
su mileli po podijumu i čekali da počne muzika.
„Ako želiš spektakularnu priču, trebalo bi da nađeš La
Gringu“, rekao je nevino, ali Deni ni na sekundu nije
poverovala u njegovu dobronamernost.
„Niko ne zna gde je, zar ne?“ Deni je stegla stomačne
mišiće kao da se sprema da primi udarac. Da li je
pomislio da će nasesti na njegov trik? Želeo je da
pronađe Ajris kako bi on mogao da je proganja. Nadala
se da ostali ne misle da je naivna koliko je on mislio.
„Zašto ne bi pisala o najpoznatijoj plesačici tanga na
svetu? Zamisli šta bi ti rekao šef kada bi intervjuisala
odbeglu Gringu.“
Morala je da prizna da je vest. To bi zaista bio veliki
uspeh - za nekog drugog.
„Karlos i Gvalberto pomažu mi da napišem članke.“
„Ah“, rekao je Dijego, „ali zamisli samo kada bi imala
ekskluzivan razgovor sa ženom koja je promenila istoriju
tanga…“
Mogla je svašta da zamisli, ali ne i da Dijego radi
nešto u čemu ne vidi ličnu korist.
„Ne bih rekla“, odgovorila je i molila se da se taj
razgovor okonča što pre.
„Izgleda da sam te pogrešno procenio“, rekao je
Dijego. Izazvao je i zapečatio izazov tupim udarcem po
sredini stola. „Tvoj prijatelj sehor Eskudero mogao bi da
ti pomogne da je nađeš i da vas upozna. La Gringa je
pravila koreografije za neke od tvojih nastupa, zar ne?“
Okrenuo se ka Karlosu. Varnica spoznaje sevnula je u
Karlosovim očima.
Deni se slošilo. „Hvala na ideji, ali moram da se
koncentrišem na priče koje trenutno pišem. Možda neki
drugi put.“ Na vrbama još uvek nije počelo da rađa
grožđe.
„Možda je Dijego u pravu, Danijela. Priča bi bila
mnogo bolja ako bi porazgovarala sa jednom od
najboljih argentinskih plesačica i koreografkinja. Da.“
Karlosove oči su sijale. „Trebalo bi to da uradimo.“
„Ja…“ Znojavim dlanovima je zgrabila ivicu stola. Ako
se previše plašila prikupljanja informacija o Ajris sa
Karlosom, kako je onda mogla da se sretne sa njom?
„Danijela, jesi li dobro?“
„Pretopio mi je. Moram napolje.“
„Izvini nas, Dijego.“ Karlos ju je uhvatio za lakat i
pomogao joj da ustane. Noge su joj zaklecale i ponovo
se sručila u stolicu. „Vode“, jedva je izgovorila.
Tri muškarca posegnula su ka bokalu sa vodom, ali
Karlos ga je zgrabio prvi. Napunio je čašu i pružio je
Deni, a zatim je posmatrao kako je pohlepno ispija.
Ledeno hladna tečnost pomogla joj je da se pribere.
Spustila je praznu čašu na sto.
„Hvala.“
„Nema na čemu“ rekao je Karlos. „Jesi li spremna da
plešeš?“ Zurila je u njega u neverici. „Ne pleše mi se.“
„Ponekad, kada nateramo sebe da uradimo nešto što
ne želimo, to može biti pozitivno iskustvo.“ Zapečatio je
izjavu samozadovoljnim osmehom.
„A ponekad, kada uradimo nešto što ne želimo, to
izazove više bola nego da smo se manuli toga na prvom
mestu“, rekla je Deni.
Karlos ju je pogledao začuđeno.
Uzdahnuvši, dodala je: „Ne brini za mene. Dobro sam.
Obavimo to.“ Ustala je i čekala da joj se Karlos pridruži.
Nije se makao. „Hoćeš li da plešeš sa mnom ili moram
da čekam el cabeceo?“
„Moja noga…“ protrljao ju je dlanom.
Kako je mogla da se pobuni? Bila je čitava i zdrava i
nikako nije mogla da zna da li je Karlosov bol umišljen ili
je stvaran. Ako ga je stvarno bolela noga koliko tvrdi,
nije želela da ga naziva slabićem.
„Danijela, molim te sedi. Razgovaraćemo o pokretima
koje ćeš vežbati sa mojim rođakom.“
 „Izgleda da si opet moja, bonita20.“ Gvalberto se
osmehnuo, galantan kao i uvek.
„Ako se ovo nastavi, tvoja žena će me naći i pretući.“
Deni se nasmejala, ali je bila blago zabrinuta jer je čula
da su Argentinke veoma ljubomorne. „Ah, ne brini. Moja
žena nije ljubomorna.“
„Dobro je.“
„Bacimo se na posao“, rekao je Karlos. „Držanje ti je
potpuno pogrešno.“
„Baš ti hvala.“
„Želiš li da naučiš? Želiš li da ti pomognem da napišeš
članke?“ Ton mu je bio iznenađujuće miran. „Naravno da
želim.“
Ustao je i nagnuo se blago na stranu, oslonivši se na
zdravu nogu. „Moraš da stojiš na prstima. Tako imaš
kontrolu dok plešeš. Uvuci donji deo stomaka i zamisli
da su ti leđa gumica koja se zateže sve više i više.“
Pokazao joj je šta da radi, a Deni je ustala i oponašala
svaki pokret. „Zapamti da srca moraju da vam se
povezu kako bi se tvoja i energija partnera zapalile.“
Karlos je koraknuo napred, zagrlio je i privukao Deni
toliko blizu da joj je njegov topli dah okrznuo ključnu
kost. Ovog puta kolena su joj zaklecala od Karlosove
blizine, a ne od straha zbog Ajris ili Stele. Dok je stajala
uspravno, grudi prislonjenih uz njegove, Deni se
konćentrisala na trenutak u kom su bili. To joj nije bilo
teško, posebno zato što je pre samo sat vremena
iskusila njegovu blizinu. Njegova kolonjska voda lebdela
je u vazduhu. Očajnički je želela da mu se još približi,
kako bi je bolje omirisala, ali to nije mogla.
„Uspravi se!“ rekao je.
Nije to shvatila na vreme, ali Deni se iskrivila i
primakla nosom opasno blizu njegovog vrata. Ustuknula
je i pokušala da sakrije šok, jer je u trenutku slabosti
izgubila razum.
 „Izvini“, promrmljala je.
Zatresao se od osmeha. „Sve je u redu.“
Nadala se da nije razumeo šta je radila, ali njegova
reakcija rekla joj je da verovatno jeste. Osramotila se.
Gvalberto i Dijego sve su pomno pratili, a po osmesima
se videlo da se zabavljaju.
„Ova emocija…“ rekao je.
Podigla je pogled ka tamnim očima koje su je fiksirale.
Telesna temperatura naglo joj je skočila.
„Da?“, pitala je, ne znajući da li misli na ples ili na
devojačku zaljubljenost koja se u njoj rađala. Bila je kao
bilo koja druga žena u Argentini.
„Ova emocija je najvažniji deo plesa. Sećaš li se šta
sam ti rekao o nastanku tanga? Nema poente ako nema
emocija - kao i sve drugo imalo vredno u životu.
Spremna?“
Pre nego što je mogla da progovori, Karlos ju je
nagnuo unazad i kovrdže su joj pale preko lica. Oterala
ih je dunuvši jako i pogledala ka njemu dok su im lica
bila udaljena tek nekoliko centimetara. Držao ju je, kako
joj se činilo, čitavu večnost. Njegove snažne ruke grlile
su joj telo, zurili su jedno u drugo bez prestanka, a
varnice su sevale. Vratio ju je u stojeći položaj i
odmakao se. Deni je zagladila nabore na suknji i
izbegavala da pogleda direktno u Karlosa.
„Sada ćeš plesati sa Gvalbertom.“ Seo je i otpio gutljaj
vina.
 ČETRN AESTO POGLAVLJ E

Deni se vrtelo u glavi dok ju je Gvalberto vodio ka

podijumu za igru. Još jednom je Karlos u njoj probudio
duboku želju, a onda se udaljio. Jedva je mogla da hoda
uspravno, ali se zaustavila kada i Gvalberto i zauzela
stav koji joj je pokazan malopre. To što se fizički udaljila
od Karlosa nije je nimalo ohladilo. Nadala se da ju je
atmosfera praktike uzbudila, a ne on. Nije znala šta je
gore: da se zaljubi u tango kao majka ili da se zaljubi u
nekoga ko je kontrolisao emocije poput Karlosa. Oboje je
po nju značilo nevolju.
Muzika je počela i Deni je brojala korake koje je
naučila. Pokreti su joj bili tečniji i ovog puta pratila je
Gvalberta gracioznije nego prošli kada se gegala po
daskama podijuma.
„Dobro ti ide“, rekao je Gvalberto.
„Hvala.“
„Ne govorim samo o plesu, nego i o rođaku. Činiš ga
srećnim.“ Posrnula je, ali je uspela da mu ne zgazi
stopalo. „Molim?“
„Nisam video Karlosa u ovakvom raspoloženju dugo.“
„Kakvom?“
„Zainteresovan je za tango. Od nesreće se nije unosio
srcem u tango. Ali sa tobom“, zastao je i pogledao ju je
sumnjičavo, „sa tobom je drugačije. Varnica koju je
izgubio pojavila se opet. Lepo je to videti.“
„Stvarno? Ali nije plesao sa mnom. Držao me je
nekoliko puta, ali…“
 „Noga ga muči.“
„Da, vidim. Boli ga svaki put kad bi trebalo da pleše.“
„Još mnogo toga je pred njim. Ponekad su mu bolovi
jaki i ne može da ustane iz kreveta, ali, od kada si ti
stigla, svaki dan je u studiju. Nadam se da ćeš ostati što
je duže moguće.“ Gvalberto joj je blago stisnuo šaku
dajući joj znak da moraju da nastave da plešu. Poslušala
ga je.
Tamni oblak nadvio se nad njima i kvario joj ritam.
Koncentrisala se na zadatak koji je bio pred njom i
uspela je da isprati Gvalberta tako što je oslonila težinu
na vrhove stopala. Pritom je pokušavala da klizi po
podijumu. Deni je osetila da konačno može odigrati celu
pesmu a da ne povredi partnera. Muzika je prestala, pa
je odahnula.
„Srećna si?“
„Da! Nisam te šutnula!“
„Nećemo da izazivamo sudbinu. Idemo da sednemo.“
„Zar nije nepristojno ako ne završimo tandu zajedno?“
pitala je u želji da se zadrže na podijumu.
„Nije ako se oboje složimo da je dosta.“ Gvalberto se
iskezio i pokazao joj rukom ka stolu gde je Dijego sedeo
pored Karlosa. Usne su im se pomerale dok su
razgovarali, ali su im oči fiksirali na nju i Gvalberta.
Deni je odlučila da sedne preko puta Karlosa, jer joj je
bilo neprijatno u njegovoj neposrednoj blizini. Dok ga je
posmatrala preko stola, nije joj bilo ništa lakše. Bilo je
lepo opet osetiti leptiriće zbog nekoga, ali je protiv
radne etike bilo da se zaljubi u osobu koju bi trebalo da
intervjuiše. Ne sme dozvoliti da je nešto omete u
zadatku. Opusti se. Od kada je bezopasno dopadanje
postalo zabranjeno?
„Danijela, dobra si bila večeras. Iznenađen sam.
Umesto da ti odgovorim na pitanje, ponudiću ti nešto
mnogo bolje. Dijego i ja dogovorili smo se da bi bilo
dobro da te upoznam sa La Gringom Magnificom. Ako
budeš razgovarala sa njom, tvoje priče biće jedinstvene
i oboje ćemo postići svoje ciljeve.“
„Ja…“
Karlos je podigao ruku. „Ne zahvaljuj mi još. Zahvali
mi kad je nađemo. Sutra ćemo započeti detektivski
podvig. Biće zabavno, zar ne?“

Sunčeva svetlost probijala se kroz otvoren prozor, dok

su bele zavese od organce lepršale na svežem,
jutarnjem povetarcu. Deni je protrljala umorne oči i
plašila se da se pogleda u ogledalu. Otkotrljala se preko
mekog kreveta i pogledala koliko je sati. Jedanaest sati i
dva minuta ujutru. Spavala je jedva tri sata. Danas neće
biti nikakve koristi od nje.
Okrenula se na leđa, prebacila ruku preko čela i zurila
u ventilator koji se okretao na plafonu. Monotoni šum
umirio ju je nakratko. Karlosova želja da se potrudi oko
njene priče je bila divna, ali se pojavio mali problem
poput kaktusa na krevetu od gerbera: majka. Imala je
izbora, ali nijedan joj se nije dopadao. Prvo, mogla je da
kaže Karlosu za svoj odnos sa Ajris i da otkaže potragu.
Drugo, mogla je da ne kaže, da sačeka da pronađu Ajris
i onda trpi Karlosov bes jer mu nije rekla istinu. Treće,
mogla je da nestane zauvek tokom putovanja po
Amazonu i da pronađe pleme koje će je prihvatiti sa
manama i svim što uz to ide. Nimalo iznenađujuće,
nijedna od mogućnosti nije uključivala srećan,
srceparajući susret sa majkom. Deni je pre svega bila
pragmatična. „Prokleti porodični odnosi.“
Kuckanje na vratima ju je trglo. Uzela je hotelski
ogrtač i navukla ga preko oskudne spavaćice. Došunjala
se do vrata i provirila kroz špijunku. „Prokletstvo“,
šapnula je.
„Čuo sam te, Danijela.“ Iskezio se sa druge strane.
„Kasniš. Zaboravila si sastanak?“
 Dođavola! „Izvini, Karlose! Naći ćemo se u kafiću u
prizemlju za pet minuta.“ Ali kako? Nije mogla da se
pojavi u javnosti sa umršenom kosom i podočnjacima
koje je neko lako mogao da zameni za cegere.
„Naručiću nam kafu. Potrebna ti je, zar ne?“
„Da. Hvala. Stižem ubrzo.“ Odjurila je do kupatila,
uključila vodu, skinula odeću i zakoračila pod tuš.
„Auh!“ Vrela voda opržila ju je, pa se povukla ka
pločicama dok nije podesila pravu temperaturu. Eto šta
se dešava kad radim sve na brzinu. Prezirala je kad
nema vremena da razmatra opcije i da se premišlja, što
je verovatno bio razlog zašto joj je podsvest potisnula
sastanak sa Karlosom. Ako ne bude razgovarala sa njim,
ne mora ni doneti odluku.
Dok je sapunala kosu, palo joj je na pamet da mu nije
priznala istinu o majci, jer se plašila da će je Karlos
uhvatiti za uvo i odvući pravo pred Ajris. Posebno posle
govora o tome kako bi porodice trebalo da reše
međusobne nesuglasice i probleme bez obzira na sve.
„Savršeno.“
Zavrnula je slavinu, osušila se peškirom, a onda
četkom prošla kroz mokre kovrdže pažljivije nego inače.
Pošto je bila okružena prelepim ljudima, imala je
potrebu da se potrudi oko izgleda malo više. Naravno,
bitna je unutrašnja lepota, bla-bla-bla, ali joj je prijalo
kada je šetala ulicama i privlačila pažnju vatrenih latino
muškaraca. Još nije imala ni trideset godina i svakako
nije bila spremna za starački dom.
Deni je obukla skupu haljinu sa kopčanjem oko vrata
oko vrata koju je kupila u tržnom centru Galerija Pasifiko.
Zavrtela se ispred ogledala i zadivljeno posmatrala kako
se nabori suknje elegantno vraćaju na mesto kad se
zaustavila. Čak je ona, koja je bila kraljica farmerica,
morala da se divi dizajnu i pažnji koja je posvećena da bi
se sašio taj prelepi komad odeće. Sagnula se i obula
sandale koje je kupila u istoj radnji, a onda se zaklela da
više nikada neće kročiti u Galeriju Pasifiko. Među
nakićenom fasadom, freskama i prelepom arhitekturom
ležale su prodavnice koje su hipnotisale posetioce
očaravajućim proizvodima i pogubne po kreditnu
karticu.
Izašla je iz sobe i spustila se do kafića gde je našla
Karlosa kako čita novine za stolom u uglu. Dva velika
prozora pružala su savršen pogled na prolaznike koji su
hitali pored hotela, rizikujući živote i udove dok su se
provlačili između automobila. Karlos ju je pogledao i
razrogačio oči.
„Hola, señorita Makena.“ Ustao je i izvukao stolicu.
Posuda sa kafom koja se dimila stajala je na sredini
stola. Karlos ju je nasuo u šolju i pružio joj je. Naslonio
se u stolici i ukrstio ruke iza vrata. „Danas izgledaš
drugačije.“
„Nisam se naspavala.“
„Ne, nije to u pitanju. Nešto“, čkiljio je u njenom
pravcu i nakrenuo glavu, „nešto se promenilo, ali ne
znam šta.“
Je li mogao da primeti kako joj je sve više prijalo da
nosi ženstvene stvari? Bio bi čudan muškarac ako jeste.
„Verujem da ne možeš da spavaš jer si uzbuđena zbog
naših planova.“ Kašičicom je promešao šećer u posudi.
„Dijego želi da se nađete i razgovarate o La Gringi.“
Morala je da se natera da koristi termin kojim su
Argentinci pokazivali ljubav prema Ajris. Zvučala je
nepristojno ako ga nije koristila, ali se plašila da će se
zagrcnuti ako izgovori to ime, da će se rasplakati ili
poželeti da udari nekoga.
„Zašto Dijego želi da se vidimo? Neću da pišem
izveštaj o njegovoj vezi sa… sa… La Gringom
Magnificom.“ Eto, rekla je, a nije bilo ni traga od suza.
„Razume to, zar ne?“ Zar nije naneo dovoljno štete?
„Svestan je tvog stava o tome.“
 „Je li svestan i da mu neću reći gde je ako je nađemo.“
Što neće ni biti problem jer ja ne planiram da je tražim.
Barem ne planiram da se trudim. „Da.“
„Dobro je.“ Klimnula je glavom, srećna što je to
pitanje rešeno. „Ali voleo bi da joj dostavimo pismo.“
„A ne, nisam ja njegov detektiv i poštar. Reci mu da
dogovor otpada.“ Znala je da ne može da mu veruje.
„Reci mu to sama kad se nađemo sa njim za tri sata.“

Zidovi hotelske sobe su je pritiskali. Karlos je opet

nestao i prepustio Deni samu sebi da se koleba između
toga da prizna istinu o Ajris i pogorša situaciju i da drži
jezik za zubima u nadi da će problem nestati poput
crvenila na koži.
Tapete koje su joj se pre nekoliko sviđale sada su je
nervirale. Soba joj je postala zagušljiva i imala je
neodoljivu želju da pobegne iz nje, iako je to značilo da
bi udisala izduvne gasove po ulicama. Zgrabila je
telefon, naočare za sunce i tašnicu i izjurila iz hotela.
Krenula je ka Majskom trgu, mestu o kom je čitala, ali ga
nikad nije posetila.
Krivudajući kroz gužvu na ulici preko ispucalih i
nabubrelih staza, Deni je pronašla trg. Veličanstvenost
ju je zakopala u mestu. Očekivala je da mesto koje se
najčešće nalazilo na razglednicama bude preplavljeno
turistima sa svih strana. Umesto toga, trg je odisao
melanholijom. U sredini je stajala Majska piramida,
najstariji nacionalni spomenik u Buenos Ajresu. Iza
simbola slobode bila je zgrada vlade, Časa Rosada ili
Ružičasta palata. I dalje nije mogla da odluči koje je
objašnjenje zvučalo najprihvatljivije za zgradu roze boje.
Zgražavala se na pomisao da su u belu boju sipali
kravlju krv kako bi zaštitili zidove od vlage u gradu. Više
joj se dopadala druga teorija koja je tvrdila da je
predsednik Domingo Faustino Sarmijento 1860. godine
pomešao belu boju liberalne partije i crvenu radikalne
kako bi smirio politička previranja i označio da je
Argentina ujedinjena nacija. Deni je posmatrala balkone
ukrašene lukovima i pitala se na kom je stajala Eva
Peron kada se obraćala argentinskom narodu.
Zvuk koraka privukao joj je pažnju, pa se okrenula i
ugledala grupu starijih žena koje su marširale preko
trga. Bele marame pokrivale su im pognute glave dok su
se držale za ruke simbolišući jedinstvo.
„Majke Majskog trga“, prošaputala je Deni.
Čitala je članak o tim ženama koje su bile poznate kao
aktivistkinje za ljudska prava širom sveta. Već četiri
decenije okupljaju se svakog četvrtka kako bi ćutke
marširale preko trga noseći bele marame na kojima su
bila imena izgubljene dece - potomaka koje im je vlada
otela tokom Prljavog rata sedamdesetih.
Deni je stajala po strani i posmatrala kako marširaju.
Jedinstvo i snaga kojima su zračile bili su nadmoćni. U
očima su joj se pojavile suze, ali ih je obrisala.
Posvećenost tih majki dirnula je Deni. Pomislila je na
Ajris. Koliko je znala, Ajris nikada nije pokušala da stupi
u kontakt sa njom, a ove majke su se i dalje nadale da
će im se deca pojaviti živa, ili da će im barem pronaći
leševe kako bi ih sahranile kako dolikuje. Iako su šanse
da se bilo šta od ovoga dogodi bile ravne nemogućem.
Argentinska vlada se pobrinula da oni koji su u to vreme
nestali zauvek ostanu izgubljeni.
Nema sumnje da je majka znala za te žene, pa se Deni
pitala kako njihova posvećenost nije probudila krivicu
kod Ajris. Uzdahnuvši duboko, još jednom je razmotrila
mogućnosti. Mogla je da se ljuti na Ajris jer je bila
sebična, posebno zato što je imala živo dete, za razliku
od tih žena, ili je mogla da potisne ogorčenost, da se
pomiri sa majkom i počne iz početka. I dalje nije imala
predstavu zašto ju je Ajris napustila, a pošto se plašila
da pita Karlosa bilo šta o njoj, nikada neće ni saznati.
Vrelim, suznim očima, Deni je posmatrala majke onih
koji su desaparesidos - nestali - i donela odluku.

Ogromna vrata tiho su se zatvorila i blokirala buku koju

je stvarao saobraćaj na Avenida 9 de Julio. Delikatna
drvena rezbarija je krasila glavni hodnik, raskošne
balkone i prednje stubove. Deni je zurila u kupolu dok je
nije zaboleo vrat.
„Prelepo, zar ne?“, šapnuo je Karlos.
„Oduzima dah“, odgovorila je tiho. Među ovim
zidovima krila se bogata istorija, toliko priča, toliko
emocija. Pažljivo je dodirnula balustradu. Je li i njena
majka dodirivala istu površinu?
„Ovo nije originalno pozorište. Originalni Teatro Kolon
gledao je na Majski trg dok opera nije postala popularna.
Onda su morali da izgrade veće. Akustika u ovom
pozorištu smatra se jednom od najboljih na svetu. Lično,
smatram da jeste najbolja.“
Morala je da čestita Argentincima što su verovali u
zemljake i njihova dostignuća, posebno kad je bila u
pitanju kultura.
„Impresivno.“ Prijalo joj je što joj Karlos odgovara na
pitanja koja nije postavila i što je ne tera da igra kako bi
dobila informaciju.
„Idemo ovde.“ Karlos je pokazao ka crvenom tepihu
koji je vodio uz široko mermerno stepenište. Uhvatio ju
je za ruku i popeli su se uz stepenice, a jeza ju je
obuzela uprkos dnevnoj vrelini. Kada su stigli na vrh
stepeništa, očekivala je da će je pustiti i nadala se da joj
se ruka neće oznojiti. Svaki njegov pokret prolazio joj je
telom poput vibracije i dopadao joj se osećaj njegove
kože na njenoj. Oh, Deni Makena, šta radiš?
Stigli su do vrata koja su vodila u parter. Karlos joj je
nežno pustio ruku.
„Zažmuri, Danijela.“
 Poslušala ga je odmah i vrata su se otvorila. Mada nije
virila, mogla je da oseti prostranstvo pred sobom.
„Pruži četiri koraka napred. Ne brini, nećeš zgaziti ni
na šta.“ Nervozni osmeh joj se oteo sa suvih usana.
„Čak ni na pod?“
„Čak ni na moje stopalo. Dođi.“
Snažna ruka svila se oko njenog ramena i vodila je
napred. Miris kože, mošusa, ženskog parfema i voska od
sveća ispunio joj je nozdrve. Kožu joj je peckao
elektricitet koji je stvarala publika dok je žurila ka svojim
mestima neposredno pred izvođenje. I duhovi. Osetila je
jezu niz kičmu kada je pomislila na sve ljude, žive i
mrtve, koji su izvodili i gledali koncerte u ovom
pozorištu. Čak i dok se trudila da ih potisne, slike su joj
se smenjivale u mislima. Suze su joj pekle oči dok ih je
terala.
„Možeš da otvoriš oči.“
„Ne želim.“
„Zašto?“
„Ja…“
„Propustićeš da vidiš jedno od najlepših pozorišta na
svetu. Možda sam, kako se to kaže“, zastao je i
razmišljao dugo, pokušavajući da se seti reči,
„jednostran.“
„Pristrasan.“
„Da. Pristrasan sam u mnogim stvarima i jedna od njih
je ovo pozorište. Molim te otvori oči i uživaj u lepoti.“
Osetila je kako se odmiče unazad.
Deni je otvorila jedno oko, a onda i drugo. Ukrase u
obliku zlatnih ruža je okruživala prigušena svetlost koja
je obasjavala prelepo restaurisana crvena, somotna
sedišta i slojeve fantastično izrezbarenih balkona koji su
formirali polukrug oko pozornice. Debele zavese od
crvenog somota visile su preko vrata na ulazu za
balkone, a nežna svetlost stvarala je specifičan sjaj.
 „Veličanstveno je, zar ne?“ Okrenuo se i namrštio se.
Palcem joj je obrisao suze sa obraza. „Lepo je provoditi
vreme sa nekim ko ume da ceni lepotu i magiju.“
Karlos je sklonio šaku, a njoj se u grlu zaglavila
knedla. Jadničak je mislio da ju je dirnula lepota
pozorišta. Plakala je iz drugih razloga. Koliko god da je
bila ljuta na Ajris, Deni nije mogla da zanemari bol zbog
gubitka koji je svim silama želela da potisne.
Šmrckajući, Deni se osmehnula i rekla: „Zaista
posebno mesto.“
Karlos je klimnuo glavom i pokazao prstom da ga
prati. Seli su u prvi red i gledali binu koju su okruživale
zlatne rezbarije i teške somotne zavese.
„Ovde si se igrao kad si bio mali?“ pitala ga je.
„Da.“
„Jesi li mogao u to vreme da razumeš veličanstvenost
ovog mesta?“
„Hm… čini mi se da je to pitanje.“
„Hoćeš li se ikada okaniti toga? Pokušavam da naučim
da plešem.“
„I ide ti dobro s obzirom na to da imaš dve leve noge.“
Udarila ga je šaljivo u rame, a on je odglumio povredu.
Lice mu se zgrčilo od bola i sručio joj se u krilo. Pogledao
ju je krupnim, kestenjastim očima. „Povredila si mi ruku.
Okrutna si.“
Dođavola. Želela je sa skrene pogled strahujući da bi
mogao odati strast koja joj se širila telom. Želja da ga
poljubi bila je previše jaka, pa je Deni naterala sebe da
proučava balkon koji se nalazio pored, ali je jedva
primetila detalje. Molila sa da će reakcija na njegovu
blizinu nestati kao magijom odnesena.
Nije.
Karlos joj je spustio šaku na potiljak i nežno ga
milovao toplim prstima. Okrenula se i ugledala mu lice
tik ispred svog. Pogledi su im se sreli, a duhovi
romantičnih nastupa iz prošlosti su ih okružili. Njeni
kratki uzdasi su se produžili kako bi ispratili njegovo
smireno, ritmično disanje. Naslonili su se jedno na
drugo, a vrelina im se ugnezdila između tela.
U trenutku kada su im se usne dotakle, Denin mozak
doživeo je kratki spoj. Svako obećanje da se drži etike i
da ne produbljuje odnos sa predmetom svog istraživanja
je isparila. Privijali su se jedno uz drugo dok joj je telo
postajalo lagano poput pera. Gravitacija je nestala.
Karlos je zavukao ruku u njenu kosu i potpuno je
savladao slatkim usnama. Prepuštajući se ekstazi, Deni
mu je sklopila ruke oko vrata i pojačavala intenzitet
poljupca iz sekunde u sekundu.
Vrata su se zalupila i glas je zagrmeo iz pozadine:
„Ah! Tu ste!“
 PETN AES TO POGLAVLJ E

1953 - Luiza

„Odvratno.“ Paskal je zurio u Luizu i Roberta, činilo im se

čitavu večnost. Luiza se odmakla od ljubavnika. „Kako
si…“
„Saznao za vas dvoje?“ Osmeh ukrašen sarkazmom
nacrtao se na Paskalovim usnama i odjeknuo pustom
ulicom. „Možda mi um nije bistar kao ranije, ali nisam
glup.“
Hladna izmaglica se zgusnula, a treperava ulična
svetla bacala su sablastan sjaj. Grupa pijanica izašla je
iz bara i teška vrata tresnula su za njima. Stajali su na
trotoaru držeći piće u rukama, a na musavim licima
pokazalo se da se zabavljaju videvši scenu koja se
odvijala pred njima.
Poricanje romanse Robertu nije imalo smisla.
Paskal se podbočio. „Koliko dugo se ovo dešava i šta
ste planirali?“
„Ja“, rekla je Luiza. „Ja… mislim, mi… ah…“
„Muka mi je od vas dvoje. Iza leđa mi se viđate.“
Ispljuvao je reči dok je spuštao ruke držeći pesnice
stegnute. Bol mu se gomilao u suznim očima.
„Paskale…“ Iskoristila je ton koji ga je uvek smirivao.
„Kako si mogla to da mi uradiš? Ja sam ti ljubavnik, ne
on.“ Paskalov glas odbijao se od zidova okolnih zgrada.
Zinula je u neverici i pogledala u Roberta koji se
zaledio. „Šta? To nije istina!“
 „Ah, draga Luiza, ne laži. Reci mu istinu. Reci mu da
smo ljubavnici.“ Bes pomešan sa pretnjom sevao je u
Paskalovim očima, a ona je oklevala. Ako ne bude
podržala Paskalovu priču, napraviće scenu u javnosti i
upropastiće sav napor koji su uložili kako bi sakrili
bolest. Ali nije mogla da mu dopusti da govori takve
stvari i ubedi Roberta da su istinite. „Ja…“
„Kako se usuđuješ da govoriš tako o Luizi!“ Roberto je
stegao vilice. „Ne poznaješ je kao ja.“
„I mladež u obliku polumeseca? Kako bih to znao da
nismo…“ Paskal nije imao vremena da dovrši rečenicu,
jer ga je Robertova pesnica pogodila u oko.
Luizin želudac se zgrčio i pribila se uza zid. Osećala je
kako joj se u grlu skuplja žuč. Dva muškarca su se rvala i
vrtela ukrug, držeći šakama jedan drugog za glavu.
„Prestanite! Prestanite!“, vrištala je. Pijanice na uglu
navijale su i tapšale. „Zaustavite ih“, vikala je na
muškarce, ali su je oni ignorisali.
Roberto se borio da savlada Paskala koji kao da je
dobio snagu šestorice. Njegove tvrdnje o fizičkoj slabosti
pale su u vodu kao i njeni snovi. Udahnula je duboko i
skočila na muškarce. Noge su joj visile dok im je bila
okačena o leđa. Zgrabila ih je za lica i zarila nokte.
Nadala se da će bol barem jednoga, ili obojicu, dozvati
pameti.
„Ah!“ Paskalove ruke poletele su ka licu, a Luiza mu se
držala za leđa dok se Roberto odmicao. Paskalovi mišići
su se napinjali dok se vrteo ukrug sa njom na leđima i
naleteo na zid. Udarila je kičmom o hladne cigle. Udarac
joj je izbio vazduh, sručila se na zemlju i pokušavala da
dođe do daha.
„Životinjo!“ Roberto je poleteo napred i podlakticom
udario Paskala u grlo, prikovavši ga uza zid. Kroz
stisnute zube, Roberto je progovorio: „Luiza te je trpela
dovoljno. Zaslužio si da goriš u paklu.“
 Roberto je držao Paskala prikovanog dok je drugom
rukom pretraživao mentorove džepove. Trenutak kasnije
pobednički je izvukao notni zapis na papiru.
„Pusti ga, Roberto.“ Luizini udisaji bili su plitki i bolni.
„Pusti ga.“
Roberto je sklonio ruku, a Paskal se zateturao
unapred, ali nije izgubio ravnotežu. Pro trljao je vrat
natenane.
„Pametniji si nego što sam mislio“, rekao je Paskal.
Roberto se sagnuo, otvorio torbu za bandoneón i
ostavio papire.
„Ne možeš da imaš i Luizu i muziku“, kazao je Paskal.
Skočio je ka njemu, podigao ruku uvis i udario svom
snagom Roberta koji je uz jauk pao na zemlju i tresnuo
glavom o kameni ivičnjak. Papiri su poleteli u vazduh, a
Paskal je pojurio za njima. Prikupio ih je u naručje,
zgrabio torbu sa bandoneonom i požurio niz ulicu.
Nestao je u magli dok je teški bat njegovih cipela
odzvanjao po kaldrmi.
Luiza se bacila na kolena, a hladno tlo gulilo joj je
kožu. Lagani povetarac podigao je preostali papir i
spustio joj ga spram ruke. Ne razmišljajući ga je zgrabila
i ugurala u džep dok je spuštala hladne prste na
beživotno telo kraj nje. „Roberto…“
Okrenula ga je na stranu, otkinula parče svoje svilene
bluze, zgužvala ga u loptu i pritisnula ranu na glavi iz
koje je tekla krv. Suze su joj se slivale niz lice dok ga je
pomerala kako bi mu spustila glavu na krilo.
„Probudi se, molim te. Probudi se.“
Dva pijanca doteturala su se do nje i donela smrad
alkoholnih isparenja koji se pomešao sa metalnim
mirisom sveže krvi.
„Potreban mu je lekar!“ Jauknula je.
Niži je pogledao u Roberta i rekao: „Gotov je.“
Visoki je popreko pogledao druga i osmehnuo se
utešno Luizi. „Ne brinite, gospođice. Pomoći ćemo vam.
Klaudio!“ viknuo je dečaku koji se motao oko ulaza u
bar. „Dovedi doktora Alvaresa!“
Dečak je otrčao, a Luiza je posvetila pažnju Robertu
koji je cvileo i ljuljuškala mu glavu nežno u krilu.
„Miruj, mi amor. Stiže pomoć.“ Pritisnula je ranu svom
snagom, a drugom rukom milovala mu obraz.
„Biće u redu. Svi ćemo biti dobro.“ Izgovorila je te reči
lako, ali ni na trenutak nije poverovala u njih.

Kada se Roberto osvestio, odbio je da ide u bolnicu, ali

je dopustio penzionisanom lekaru da mu stavi zavoje na
glavu. Neki pijanci pomogli su da Roberto uđe u taksi,
pa su ona i Roberto otišli u njegov stan gde su stavili led
na otok. Čekala je da zaspi pre nego što se iskrala.
Krivica ju je izjedala dok je žurila ulicama ka kući koju
je delila sa Paskalom. Tek je prošlo nekoliko sati od
nesrećnog događaja u San Telmu, ali se nadala da je
Paskal imao dovoljno vremena da se smiri kako bi
porazgovarali. Koliko god ogavni bili njegovi postupci,
razumela je njegovu reakciju i gubitak zdravog razuma.
Nije gajila velike nade kada su u pitanju bili pregovori
za vraćanje bandoneona i notnih zapisa, ali je morala da
pokuša. Roberto je mogao da pokuša da napiše muziku
ponovo, ali novi bandoneón koštao je čitavo bogatstvo.
Morala je da dela brzo, jer je Paskal verovatno
nameravao da uništi instrument ili da ga nekome da.
Mada je sakupila brojne lične predmete dok je živela
sa Paskalom, želela je da ponese samo Robertova pisma
i srebrni ram u kom je stajala slika Luize sa roditeljima.
Fotograf je zabeležio trenutak u kom su se smejali sa
sjajem u očima grleći jedni druge! Mada joj je uspomena
na te dane izbledela, želela je da ih vidi na slici. Kada bi
dodirnula sliku, imala je osećaj da su joj blizu roditelji
koji su joj svakodnevno nedostajali.
Zastala je ispred kuće i gledala u vesto isklesane
kamene ukrase oko prozora i stubove na verandi.
Prigušena svetlost probijala se kroz pukotinu između
zavesa u muzičkoj sobi, zbog čega su joj se grudi stegle.
Popela se stepeništem koje je vodilo do dvokrilnih vrata,
uhvatila se za kvaku i oklevala. Uprkos katastrofalnoj
svađi, brinula je za Paskala. Nije bio dovoljno dobro da bi
išao u Ameriku u nepoznato i bio okružen jezikom koji
jedva zna. Paskalu je bila potrebna osoba koja govori
oba jezika, a doskora je verovao samo Luizi. Želela je da
mu pomogne, ali nakon večerašnjih događaja nije više
bila sigurna u odluku da ostane uz njega uprkos svemu.
Možda je pogrešila: možda su se situacije menjale i
ponekad nije bilo moguće održati datu reč. Nije više
mogla da bude uz Paskala. Da, pomogla bi mu, ali, pošto
je otkrio njenu tajnu, verovatno će biti sklon daljim
raspravama. Nakon nasilja koje se desilo te večeri,
plašila se i za bezbednost. Ali je smatrala da mu duguje
objašnjenje.
Luiza je pažljivo pritisnula kvaku, otvorila vrata i ušla u
foaje.
„Zdravo?“
Ništa.
„Paskale?“
Odgovora nije bilo.
Išla je iz sobe u sobu, uključivala svetlo i tražila, ali od
Paskala, notnih zapisa i bandoneona nije bilo ni traga ni
glasa. Odjurila je na sprat do sobe, uzela uramljenu
fotografiju i ubacila je u veliku torbu. Izvukla je fioku sa
rubljem i spakovala iz nje mapu Sapada do Rusa i
Robertova ljubavna pisma. Otvorila je jedno i osmehnula
se prelepom rukopisu i rečima „Querida Lunita“. Dragi
Mesečiću. Razbudila se iz trenutka radosti i ubacila sve
u torbu. Ako bi Paskal našao ta pisma, samo bi se dolilo
ulje na vatru. Nije želela da ga povredi više nego što je
do sada.
Razgledala je sobu koja joj je nekada pripadala. Krevet
sa nogarima i ljubičastom svilom koja je padala preko
stubova od mahagonija; tamnocrvena fotelja u kojoj je
provela beskrajne sate čitajući; garderober pun moderne
odeće i cipela - sada su sve to bili samo obični predmeti
i razbacane uspomene.
Preplavio ju je osećaj već viđenog. Još jednom je
morala da napusti dom i otisne se u nepoznato. Ovoga
puta je barem uz sebe imala čoveka koga voli. Nisu tako
zamislili vezu, ali ponekad je život vodio ljude kuda se
najmanje nadaju. Sa malo novca, bez instrumenta i bez
posla, bili su osuđeni na sirotinju Buenos Ajresa. Došlo je
vreme da stave ljubav na probu što su svim silama želeli
da izbegnu. I dalje je strahovala da samo ljubav nije
dovoljna.
Gurnula je ruku u džep i izvukla hartiju koju joj je vetar
doneo u uličici. Pažljivo je razvila zgužvane zapise,
spustila papir na krevet i zagladila ga rukama. Note su
bile teško čitljive, ali je lako prepoznala Robertov rukopis
i reči „Lunin tango“. Nije sumnjala u Roberta, ali sada je
imala i dokaze - Paskal joj je pokrao ljubavnika. Razum
joj se pomutio dok je donosila odluku. Roberto je
zaslužio da mu se vrati muzika, a ona je morala smisliti
kako da to uradi.
Kucanje na ulaznim vratima odjeknulo je praznom
kućom. Lupanje se pojačalo dok je žurila niz stepenice,
pretrčala preko foajea i otvorila vrata dvojici policajaca
koji su stajali na verandi sa ozbiljnim izrazima lica.
„Gospođica Luiza Gilkrist?“
„Da.“ Grlo joj se steglo.
„Žao nam je što moramo da vas obavestimo da je
Paskal Kancijani pronađen mrtav“, rekao je stariji
policajac turobnim tonom.
„Molim?“ Uhvatila se za dovratak.
„Pronađen je u uličici u La Boki“, rekao je mlađi sa više
entuzijazma nego što je bilo profesionalno. „Pretučen je i
upucan sopstvenim pištoljem.“
 Kolena su joj zaklecala i sručila se na pločice. Žuč joj
se iznova vraćala u grlo dok je pokušala da je proguta i
zadrži u sebi. „Nemoguće.“
„Nažalost, to se desilo, gospođice.“ Mladi policajac
pomogao joj je da ustane i odveo je do drvene klupe u
hodniku.
„Pljačka?“ pitala je.
„Još nismo utvrdili. Je li imao nešto vredno kod sebe?“
„Sat na lancu. Nekoliko prstenova. Verovatno novac.“
Zastala je dok je puštala misli da se slegnu. „Da li je
imao bandoneon sa sobom?“
„Ne. Da li bi trebalo?“
„On…“ Oh, bože. Nije valjda Roberto nekako…
Odmahnula je glavom na tu pomisao. „Ne.“

Luiza je uspela da obavi razgovor sa policijom bez

ikakvih problema, ali je strahovala da im ne bi trebalo
dugo da povezu sve događaje. Njen odnos sa Robertom i
dalje je bio tajna, a laži koje je govorila policiji tekle su
poput nabujale reke nakon oluje. Zabrinula se što će
možda Paskalov ubica ostati neotkriven, ako bude
ometala istragu pokušavajući da zaštiti Roberta.
Oteo joj se jecaj dok je lutala kroz mračne sobe u vili.
Želela je da vidi ljubavnika, da mu kaže šta se desilo i
potraži utočište u njegovom naručju, ali se držala
podalje u slučaju da je policija prati. Bila je sigurna da će
Vajler obavestiti policiju o njenom i Robertovom odnosu
čim sazna za Paskala. Želela je da Roberto ima telefon
kako bi saznala odmah šta se dešava.
Kada mediji budu saznali za romansu između muze i
štićenika, Luiza i Roberto biće u svim novinama. Koliko
god ona tvrdila suprotno, niko neće verovati da nije
imala seksualni odnos sa Paskalom, pa će se veza sa
Robertom protumačiti kao prevara. Publici su dosadile
svakodnevne političke vesti, a Paskalova smrt i
umešanost u ljubavni trougao bili su odlični za
preusmeravanje besa i patnje za zemljom.
Na grudima joj je ležao teret i obuzela ju je krivica
zbog sebičluka. Bila je potrebna Paskalu koji je sada bio
mrtav.
Obrisala je nos o rukav i krenula ka vratima, niz
stepenice u dvorište. Stajala je na travnjaku i udisala
miris jasmina. Dozvolila je hladnoj noći da je obavije.
Svetlucavi zvezdani prah treptao je okružujući
polumesec koji je visio na mastiljavom nebu.
Paskal je znao za njen beleg zato što je jednog dana
naišao dok se presvlačila. Zlobna tvrdnja da su spavali
zajedno potekla je od bola, a za ljutnju je lako mogla da
se okrivi bolest, ali je osećala da su bes najviše izazvale
ljubomora i nagomilane frustracije. Zato joj je bilo teško
da mu oprosti.
Uhvatila se za glavu i zažmurila. Da je Roberto znao
za Paskalovu bolest, razumeo bi ga i pregovarao bi
pažljivo kao što je situacija i zahtevala. Dok se trudila da
održi reč koju je dala Paskalu, izazvala je domino efekat
do koga nikada nije smelo da dođe.
Luiza je krenula ka paviljonu. Šljunak je krčkao pod
cipelama i parao sablasnu tišinu.
Ko bi želeo da ubije Paskala? Proveo je godine
održavajući svoj džentlmenski ugled. Jedine osobe koje
je naljutio jesu Ektor i R… „Ne!“ Vrisnula je u tamu.
„Uvek vrištiš sama na sebe?“
Iznenađena, podigla je glavu i videla Ektora na dnu
stepeništa paviljona. Tamna odeća stopila mu se sa
senkama. Presvukao se.
„Nije pametno da te zateknu u Paskalovoj kući. Jesi li
čuo šta se desilo?“
„Da. Tragične vesti.“ Skoro je zazvučao iskreno.
„Zašto si došao?“
„Biće ti potrebna moja pomoć.“
 „Pst…“ Napela se da čuje tihi žamor sa ulice. Buka je
postajala sve glasnija i hor je u savršenoj harmoniji
pevao Paskalovu najpoznatiju pesmu Angel Sin Alas -
„Anđeo bez krila“. Luiza je požurila niz baštensku stazu,
ušla u kuću, i kroz hodnik dotrčala do muzičke sobe.
Provirila je kroz zavese i gledala kolonu ljudi koja se
približava uz ulicu. Narod se polako kretao ka ulazu na
imanje praveći gomilu koja se prostirala preko trotoara i
kolovoza. Doterani muškarci i žene, mlada deca, stariji
parovi, ljudi u ofucanoj odeći - svi su stajali sa suzama u
očima i držali bele sveće. S vremena na vreme ženski
jauk nadjačavao je pesmu koja se uporno ponavljala.
Atmosfera je bila bolna i teška.
„Zaista ga vole - su ga voleli“, rekla je ne skidajući
pogled sa prizora.
„Odmakni se od prozora. Ne sme niko da te vidi.“
„Zašto?“
„Jer će želeti da izađeš i da kažeš nekoliko reči o
Kancijaniju i koliko si tužna zbog njegove smrti.“
„Skrhana sam. Ne mogu da ti objasnim koliko mi
nedostaje.“
Ektor je podigao obrvu. „Niko ti neće verovati kada
čuju za sukob u javnosti koji si imala sa Kancijanijem.“
„Kako ti znaš za to?“
„Vesti putuju brzo. Jedan od članova mog benda čuo je
da ste se ti, Roberto i Kancijani svađali na ulici.“
„Ah!“ To nije moglo da izađe na dobro. „Policija ne zna
ništa o tome?“
„Luiza.“ Ektor joj je spustio ruku na rame i zavesa se
vratila na mesto kada se okrenula da ga pogleda.
„Javnost će želeti odgovore i neće ih zanimati kako će ih
dobiti. Ti i Roberto glavni ste osumnjičeni.“
„Ali…“
„Moraš da pobegneš iz zemlje. Ljudi su te videli i čuli.
Proglasiće te krivom pre nego što dokažeš da si nevina.
Uzgred, strankinja si i Engleskinja, tako da…“ Slegnuo je
ramenima.
„Nikome nije smetalo odakle sam ranije. Ja sam - bila
sam njegova muza. Dok god je mogao da piše muziku,
nije smetalo ni da imam dve glave i da sam sa Marsa.“
„Ali više nemaš zaštitu. Kancijani je mrtav, a okriviće
tebe i Roberta, čak i da nijedno nije povuklo okidač.“
„Kako to misliš čak i da? Ostavila sam Roberta u
stanu. Spavao je na sofi.“
„U koliko sati?“
„Malo pre nego što je policija došla da mi javi da je
Paskal mrtav.“ Suze su joj krenule opet, a u grlu se
stvorila knedla.
„Bio sam u Robertovom stanu pre sat vremena i on
nije bio tamo.“ Luiza je zurila u Ektora razmišljajući o
tome.
„Zašto ne bi bio u stanu?“ pitala je dok joj je mozak
razmatrao ludu ideju da je Roberto mogao da ubije
Paskala.
„Ne znam, ali pronašli su Kancijanijevo telo u La Boki,
nedaleko od mesta gde Roberto živi.“ Ektor se namrštio.
„On to nikada ne bi uradio!“ Sumnja ju je pritiskala.
Nije mogla da udahne dovoljno duboko. „Gde si ti bio?“
„Luiza, ovo nije vreme da optužujemo ljude oko sebe,
posebno one koji su nam bliski.“
„Ti si upravo optužio Roberta! Pitam te još jednom.“
Gledala ga je sumnjičavo. „Gde si bio?“
„Kod Flavije.“
„Šta si radio?“
„Smirivao se.“ Barem je bio dovoljno pristojan da
deluje postiđeno zbog posete ljubavnici.
„Ali bio si ljut na Paskala. Krenuo si niz brdo i…“
Zurio je u nju izbuljenih očiju. „Hoćeš da kažeš da sam
ja to uradio?“
„Izvini.“ Odmahnula je glavom, zbunjena. „Molim te
da mi oprostiš, Ektore.“
 „Već sam zaboravio.“ Osmehnuo se na silu. „Slušaj
me, sad moraš da odeš.“
„A Roberto?“
„I on mora.“
„Ali, ako odemo iz Argentine, izgledaćemo kao krivci.“
„Ako ostanete, rizikujete bes rulje. Okriviće tebe,
Luiza. Razmisli o tome. Ti si Paskalova muza, zaljubila si
se u njegovog učenika, svađali ste se se na ulici. Čak i
da ga je ubio pljačkaš, tebe će okriviti.“
„Kažu da ga je neko gadno pretukao i upucao.“ Glas
joj se jedva čuo.
„Da.“
Drhtanje se sa stopala prenelo na noge. Tresla se kao
prut, a kožu joj je oblio hladan znoj. „Moramo da
nađemo Roberta.“
„Naći ću ga ja. Ti moraš da spakuješ torbu i da odeš u
luku. Sa Robertom možeš da se ukrcaš na brod za
Montevideo. Gde ćete posle toga, ne zanima me, ali
nikada ne smete da se vratite u Argentinu.“
„Da, znam.“ Sklopila je oči na trenutak i pognula
glavu. „Ne mogu da verujem kako bežim iz još jedne
zemlje.“
„Znam da ti je teško, ali nemaš izbora.“ Ektor je
pogledao na sat. „Imaš dva sata pre nego što prvi brod
isplovi.“
„Šta ako ga ne nađeš?“
„Hoću, ne brini.“ Izvadio je svežanj novčanica iz
džepa. Uhvatio ju je za ruku i spustio joj novac na dlan.
Pokušala je da sklopi prste oko novca, ali nije mogla.
„Previše je. Ne mogu da uzmem…“
„Možeš i hoćeš. Pusti me da pomognem. Molim te.“
Poljubio ju je u obraz, gurnuo ruke u džepove, ali joj je
mahnuo dok je izlazio ka skrivenoj kapiji u bašti iza
kuće.
 ŠESNAES TO POGLAVLJ E

Deni i Karlos odmakli su se jedno od drugoga i okrenuli

se kako bi videli Dijega Alonsa koji je koračao ka njima.
Nije delovao nimalo začuđeno što je video kako se ljube
u prvom redu praznog pozorišta. Karlos se odmakao, ali
je potajno rukom klizio uz njenu nogu. Kada je stigao do
vrha butine, odmaknuo je ruku i spustio je na naslon
neobavezno se oslonivši ramenom na njeno.
Bože dragi. Trebalo bi da bude zgrožena jer je
uhvaćena usred poljupca sa njim, ali Karlos joj je uputio
veseli osmeh pa je kajanje isparilo bez traga.
„Izvinite što kasnim, mada mi se čini da ste našli
način da se zabavite dok me čekate.“ Dijego ih je
zadirkivao, sagnuo se i poljubio Deni u obraz. „Evo ga.“
Dijego je izvukao koverat iz džepa i pružio joj ga, mada
još uvek nije odlučila šta će da uradi povodom toga.
Ubacila ga je u torbu, a Dijego je rekao: „Samo je pitaj
da ga pročita. Razumeće zašto kad ga bude pročitala.“
„Karlos ti je preneo uslove? Ni on ni ja nećemo ti reći
gde je ako je nađemo“, rekla je.
„Da, naravno. Samo želim da pomognem.“
„Zašto?“
Podigao je ruke i slegnuo ramenima. „Dopadaš mi se.
Mislim da ćeš napisati priču o njoj kako dolikuje.“
„Hvala“, odgovorila je pokušavajući da odluči do koje
je brojke stigao na skali izgovorenih gluposti - činilo se
da je oduvao sve rekorde. „Imaš li predstavu gde bi
mogla da bude?“
 „Ne. Pokušao sam da je nađem na uobičajenim
mestima. Voli plaže, ali svaki put kad bismo otišli na
neku, bila je tužna.“
Setila se kako je skakala po talasima sa Ajris, gradila
kule u pesku i šetala duž obale. Od kada joj je majka
otišla, Deni nije kročila na plažu. To nije bio jednostavan
podvig, jer je provela pola života na australijskoj obali. Je
li Denina averzija prema moru bila rezultat uspomena
koje je želela da potisne?
Dijego je nastavio: „Ajris je plakala svaki put kada
smo bili na plaži. Ne razumem zašto je volela da muči
sebe na taj način, ali ona je umetnica, kao i ja. Mi smo
mazohisti po prirodi, zar ne?“
„Valjda.“
„Svuda sam je tražio.“ Dijego je uzdahnuo. „Pomislio
bi čovek da je lako naći poznati plesačicu. Možda ćete
imati više sreće. Ti je ne poznaješ, pa možeš da
sagledaš sve iz drugog ugla.“ Osmeh mu je bio širok, a
oči pune nade. „Idem u La Pampu da se odmorim od
priprema za nastup. Možda ćete imati dobre vesti kad se
vratim. Hvala vam. Biću zauvek zahvalan ako predate
Ajris moje pismo.“ Ustao je, sagnuo se, poljubio je u
obraze i zagledao se u Deni. „I dalje mislim da ličiš na
nju.“
Deni je razrogačila oči i odmahnula glavom. „Ne bih
rekla.“
Dijego je slegnuo ramenima i odšetao iz partera
ostavljajući Deni i Karlosa same u prigušenoj svetlosti
pozorišta.
„Šta sam ja? Njegov lični kurir? Mislila sam da će nam
reći gde bi ona - Ajris - mogla da bude.“
„Da. I ja sam to očekivao, ali Dijegova raspoloženja
teško je predvideti. Ne zovu ga El Gamelo uzalud.“
„Blizanac?“
Karlos je klimnuo glavom. „Kao da su dve osobe u
njemu. Svaki dan menja mišljenje i raspoloženje.
Ponekad i iz minuta u minut. Niko nije razumeo zašto je
La Gringa ostala toliko dugo sa njim. Uvek su se
svađali.“
„Stvarno?“
„Poslednji put posvađali su se ovde.“ Pokazao je ka
bini i odmahnuo glavom. „Strašno.“
„Gledao si?“
„Si. Imali smo probu. On je vikao, ona je ćutala, pa je
on još vikao, onda je i ona vikala i otišla. Niko je nije
video u javnosti nakon toga.“
„Zbog čega su se svađali?“
„Nisam mogao da čujem sve, ali sam razaznao da je
nešto oko nestalih notnih zapisa i Paskala Kancijanija.“
„Šta?“ Zakreštala je. Karlos je podigao obrvu. „Izvini.
Znaš da me ova priča zanima.“
„A ja sam te zamolio da je se okaneš.“
„A ja sam te pitala zašto.“
„Mislim da sam objasnio.“
„Pa, ja…“ Mogla je da dovrši rečenicu, ali to ne bi bilo
pametno.
„Ti?“
„Nema veze.“ Odmahnula je glavom i sprečila sebe da
napravi glupost. Jedan poljubac sa Karlosom i bila je
spremna da mu izbrblja lude ideje o babinoj ljubavnoj
priči i o svojoj povezanosti sa Ajris. Saberi se, Deni
Makena.
„Mislim da ima. Pogledaj kako ti se kapak trza.“
Pogledao ju je iskosa. „Lažeš.“
„Ne lažem.“ Mig, mig. „Ne budi smešan.“
„Aha!“ Pokazao je prstom ka njenom oku. „Pogledaj!
Kapci ti se čudno mrdaju kad ne govoriš istinu. Ne umeš
da lažeš, zar ne?“
„Ne lažem.“ Levi kapak joj je zaigrao, pa ga je
pritisnula prstima. „Dobro. Ne umem da lažem, ali to ne
mora da znači kako ti moram sve reći. Ni ti meni nisi
rekao mnogo toga.“
 „Pričao sam ti o detinjstvu.“
„Ali koliko iskreno? Ulepšao si ga. Kakav je zaista bio
život sa porodicom? Jesu li se svađali? Jesu li radili sve
vreme? Hajde, reci mi neke sočne detalje.“
„Važnije je živeti u sadašnjosti i ne suditi osobi na
osnovu prošlosti“, rekao je.
„Ali prošlost te čini onim što si danas.“
„Prošlost uključuje i porodične odnose, a meni se čini
da ti ne mariš mnogo za svoje.“
Sedeći na sedištu pored njega, rekla je: „Nije da ih ne
volim. Samo…“ Kako da objasni? Nije mogla da laže jer
joj je prokleti Karlos primetio tik.
„Molim te, ne plaši se.“ Spustio joj je ruku na rame.
Čim ju je dodirnuo, elektricitet je prozujao kroz nju. Ako
se to nastavi, strahovala je da će joj spržiti mozak.
„Ne plašim se, ja…“ Što duže budu sedeli tako, biće joj
gore. Ali Deni nije pomerila rame koje je bilo pod
Karlosovom rukom. „Dobro, plašim se da ti kažem, ali ću
ti reći. Moja porodica nije puna ljubavi i topline. Majka
me je ostavila kada sam imala pet godina…“
„Rekla si da je umrla.“
„Rekla sam da je umrla za baku.“
„Da, sećam se. Pričaj dalje, molim te.“ Karlos joj je
pomilovao ruku, a ona je samo želela da mu se popne u
krilo i da nastavi tamo gde su stali kada ih je Dijego
prekinuo.
„Zar nisi rekao da je važnija sadašnjost i da ne treba
suditi osobi na osnovu prošlosti?“
„Sf, uzdahnuo je i nežno joj gurnuo kovrdžu iza uveta.
„Svašta govorim. Ali ponekad dela više govore od reči.“
Primakao se i spustio usne na njene. Još jednom joj je
telo obuzela vrelina i srce joj je poskočilo. Savršeni
momenat bio je tako blizu, ali, što su se duže ljubili,
mučila ju je snažnija krivica. Jedva se odmakla.
„Ne dopada ti se ovo? Možda ako…“
 „Karlose, mnogo mi se dopada, veruj mi, ali moram da
ti kažem nešto pre nego što nastavimo.“ Klimnuo je
glavom, a ona je duboko udahnula. „Koliko god da mi se
dopadaju dešavanja među nama, i mada je ovo samo
prolazna zabava…“
„Ja se ne upuštam u prolazne zabave.“
„Pa šta je onda ovo?“
„Ne znam.“ Slegnuo je ramenima i nevaljali osmeh
zaigrao mu je na usnama. „Ali voleo bih da saznam.“
„I ja.“ Nije dopustila sebi da okleva, pa je nastavila.
„Volela bih da mi prvo odgovoriš na nekoliko pitanja.
Obećavam da će sve imati smisla na kraju.“
Karlos je protegao noge i prekrstio ih u člancima.
„Zanimljiva si, Danijela Makena. Nisi kao druge žene.
Kako to da još nisi našla muškarca?“
„Karlose! Moraš da sarađuješ.“ Klimnuo je glavom što
ju je umirilo. „Hvala. Tvoja mentorka bila je Ajris Kenedi,
zar ne?“
„Da. Pomogla mi je da smislim nekoliko koreografija za
nastupe. Zašto?“
Deni je spustila pogled.
„Možeš da postaviš sledeće pitanje“, rekao je. „Ali
zapamti, za svaki odgovor koji dam unapred, ti moraš da
naučiš jedan osnovni korak tanga.“
„Mislila sam da smo to prevazišli.“
„Pomažem ti da nađeš Ajris, zar ne? Ali, ako želiš
dodatne informacije, moraš da plešeš. Važi?“
„Dobro.“
Pokazao je ka njenom levom oku. „Ne vidim trzanje
kapaka. Verujem da govoriš istinu.“
Činilo joj se prikladnim da obelodani svoj odnos sa
Ajris u pozorištu gde joj je majka nastupala. Deni je
duboko udahnula i lagano izdahnula. „Jeste li ti i Ajris
Kenedi bili prijatelji?“
„Bila mi je mentorka i postali smo prijatelji, ali sada ne
govorimo.“
 „Zašto niste više u kontaktu?“
„Stvari su se zakomplikovale.“ Karlos se ućutao i
zagledao u binu. Pojavila se tama na lepom licu. „Ako
baš moraš da znaš, Ajris i ja ne govorimo jer se ne
slažemo oko Sesilije.“
„Tvoje verenice?“
„Bivše verenice“, rekao je odlučno. „Ajris je razlog
zašto smo Sesilija i ja plesali zajedno. Ajris nam je bila
kao majka.“
Bilo joj je potrebno mnogo truda da ne ustukne. Mogla
je da ga zamisli kako pije kafu sa Ajris, priča o životu,
ljubavi i univerzumu. Očigledno je majka imala snažan
majčinski instinkt kad su u pitanju bili učenici, ali ne i
sopstvena krv.
Knedla joj se zaglavila u grlu i tanak sloj znoja pojavio
joj se na čelu.
„Ne deluješ mi najbolje. Doneću ti vode. Sačekaj
ovde.“ Karlos je izjurio napolje i vrata su se zatvorila.
Sama u prelepom teatru Kolon, Deni je pokušala da se
pribere, ali se osećala kao da je boksovala šest rundi u
ringu emocija. Zureći u binu, zamišljala je kako majka
izvodi pokrete koji su očaravali publiku. Duga, crna kosa
padala bi joj preko lepog lica, a elegantni koraci su
izražavali strast koju oseća prema tangu. Da je Ajris
donela drugačiju odluku, Deni bi odrasla gledajući majku
kako izvodi magične nastupe i osvaja sva srca,
uključujući i ćerkino.
Uhvatila se za glavu i osetila kako ju je bol koji je
osećala godinama konačno sustigao. Deni je imala
svako pravo da mrzi majku, ali zapravo nikada nije
prestala da je voli.
„Uzmi.“
Deni se osmehnula u znak zahvalnosti i uzela čašu.
Dopustila je hladnoj vodi da joj klizi niz grlo.
„Uzmi i ovo.“ Karlos joj je pružio pažljivo savijenu
maramicu.
 „Hvala.“ Glas joj je bio jedva jači od šapata. Obrisala
je suze i nasmejala se nervozno. „Izvini. Mora da sam
premorena.“
„Tim izgovorom mogla bi da prevariš mnoge, ali ne i
mene. Video sam kako reaguješ kad se pomene La
Gringa.“
„Kako to misliš?“
„Eto.“ Pokazao je ka njenom vratu. „Vena ti iskoči
svaki put kad se pomene to ime.“
„Stvarno?“ Polusvesno je spustila prste na vrat.
Osetila je puls pod njima. Već je primetio tik na kapku,
pa nije imalo smisla da poriče venu, mada ni sama nije
bila svesna toga do sada.
„Dobro, nema više okolišanja“, rekla je. Karlos je
podigao obrvu upitno, pa je objasnila. „Biću iskrena i
direktna. Ajris Kenedi je moja majka.“ Čekala je da mu
se na licu pokažu emocije.
Karlos se ugrizao za usnu. Nije sklonio pogled sa
njenih očiju.
„Karlose?“
„Dijego je bio u pravu.“
„Molim?“
„Rekao je da ličiš na nju.“ Čkiljio je. „Da, vidim i ja.
Imaš njene oči. Nos. Jesi li zato u Argentini?“
„Imam problema sa šefom u Njujorku. Bili smo vereni,
ali se on vratio bivšoj ženi. Naljutila sam baku. Želela
sam da napustim posao pomoćnika urednika, ali morala
sam da napišem članak koji će mi otvoriti vrata
novinarstvu, pa sam razgovarala sa šefom i ubedila ga
da mi dopusti da dođem ovde i da pišem za Turističku
organizaciju Argentine i…“
Karlos je podigao ruku. „Naljutila si babu? Zašto?“
„Plaši se da ću naći majku i da ću opet biti
povređena.“ Deni je zastala i sabirala misli. „Nakon
svega što sam rekla, samo ti je to privuklo pažnju?“
 „Posao i romantične veze dođu i prođu, zar ne? Ali
porodica je ono što je sastavni deo nas.“
„Ne misliš da je moja porodica malo čudna?“
Odmahnuo je glavom. „Ne razumem kako je La Gringa
mogla da ostavi devojčicu kao što si ti na drugom kraju
sveta. Uvek je bila brižna…“ Zaustavio se i posmatrao
joj lice. Mogao je da vidi bol. „Izvini. Zašto je otišla?“
„Učila je tango kad je bila mlada, onda je upoznala
mog oca i plesali su zajedno. Ajris je uvek bila
nezavisna. Kad me je rodila trudila se da bude majka i
supruga, ali je previše volela tango i moj otac i ja smo
joj predstavljali okove. Otac mi je umro od slomljenog
srca ubrzo pošto je otišla.“
„Jesi li sigurna da je zato umro?“
„Da! Imao je srčanih problema, a njen odlazak nije
pomogao.“ Glas joj je bio ljutit.
Karlos je podigao ruku. „Razumem. Bila si mlada. Tako
si to shvatila.“
„Bilo je tako!“ Deni je poskočila sa mesta. „Izvini. Nisi
ti kriv.“
Karlos ju je uhvatio za ruku i povukao je ka sebi.
Zagrlio ju je snažno, a ona mu se naslonila na grudi,
stavivši nos uz njegov vrat. U njegovom naručju osećala
se ušuškano u čistu muževnost njegovog bića. Bila je na
srećnom mestu.
Sedeli su ćutke i, koliko god da nije želela da se
pomeri, reka trnaca joj se ubrzo proširila po ruci
pojačavajući se do trenutka kad je osetila bol. Polako se
odmakla i hladnoća je zapljusnula mesta koja su se
zagrejala u zagrljaju.
„Nisam sigurna da je želim naći.“
„Zato što ti je baka ljuta? Povređena? Razočarana?“
„Da i ne.“
„To nije odgovor.“
„Tehnički jeste. Neću dodatno da uznemirim baku, a
ne želim ni da nađem Ajris jer, da me je želela u životu,
do sada bi me potražila.“
„Hmm…“ Karlos je protrljao bradu palcem i
kažiprstom. „Opravdani razlozi, ali porodični odnosi i
veze nikada nisu jednostavni. Moraš da razgovaraš sa
Ajris. Ako ne bude uspelo, barem ćeš znati da si
pokušala.“ Nakrenuo je glavu u stranu i izazivao je da se
ne složi.
„Ne mogu. Prošlo je previše vremena. Ona ima drugi
život. Ja odavno nisam deo tog života. Povezuje nas krv,
ali ne i odnos.“ Deni se setila majki koje čekaju nestalu
decu.
„Snaga društva počiva na vezama koje uspostavljamo
sa porodicom.“
„Možda po tvom mišljenju, ali za mene nije tako kao ni
za milione drugih u svetu“, rekla je.
„Možda bi svet bio lepše mesto kada bi ljudi voleli
svoje porodice.“
„Možda.“ Deni je zurila u zid. Bilo je vreme da promeni
temu. „Je li Ajris zaista pomenula notne zapise Paskala
Kancijanija?“
„Opet se vraćamo tome? Imaš li ti možda, kako se to
zove, OPK?“
„OKP? Opsesivno-kompulsivni poremećaj?“ Karlos je
klimnuo glavom, a ona je odgovorila: „Ne, nemam. Ali
imam VUL.“
„Šta je to?“
„Veoma upornu ličnost. Pomaže mi u poslu.“ Kada
zaista pišem. Oteo mu se osmeh. „Verovatno, ali te čini i
pomalo ludom.“
„Nazivaš me luđakom?“ Odglumila je popreki pogled u
šali. „Ne bih nikada rekao tako nešto. Znam kakve su
žene.“
Posmatrala je talase tamne kose, toplinu maslinaste
kože, savršeno simetrične crte lica i krupne oči. „Imam
osećaj da znaš svašta o lepšem polu.“
 „Uvek mogu da naučim nešto novo.“ Primakao joj se
opet i prislonio usnama blizu njenih, ne dodirnuvši ih.
Denino disanje se usporilo, a usta osušila. Soba se
lenjo okretala oko nje. Kada su im se usne dotakle, duša
joj se bacila u more ekstaze. Nikada nije osetila to ni
prema kome, čak ni prema Adamu. Dok su Karlosove
usne pritiskale njene, zakikotala se u sebi zbog pitanja
koje joj je odjekivalo u glavi: Ko beše Adam?
 SEDAMN AESTO POGLAVLJ E

Još jednom, Deni se probudila dok je bele zavese od

organce lagano njihao jutarnji povetarac. Sunčeva
svetlost padala je na krevet gde je ležala, telo joj je bilo
pokriveno pamučnim čaršavom, a muška ruka lenjo se
odmarala preko njenog stomaka. Protegía je ruke i noge,
uzdahnula i okrenula glavu ka Karlosu.
Od kada je stigla u Argentinu, uspela je da prekrši
svako pravilo koje je postavila u životu - da ne bude u
vezi sa osobom koju intervjuiše, da ne pleše tango i, kao
vrhunac svega, da ne stupa u kontakt sa Ajris. Zasad je
prekršila dva pravila i razmišljala da precrta i treće sa
spiska. Bravo, Makena.
Šta joj se dogodilo od kada je kročila na argentinsko
tlo? Od kada je napustila imigraciono, kao da je stigla
kući. Jezik, atmosfera, ljudi - sve joj je u glavi stvaralo
poznatu sliku, mada nikada ranije nije bila u Argentini.
Deni je čula da nekada u ljudima takav osećaj probudi
zemlja u kojoj su im živeli preci i da osećaju kao da tu
pripadaju, ali… Odmahnula je glavom. Ne. Ne. Ne.
Karlos je otvorio oči i usne su mu se izvile u veseli,
zadovoljni osmeh. „Buenos días.“
„Dobro jutro i tebi.“ Bila je zadovoljna podjednako
koliko je on izgledao zadovoljno.
„Šta si odlučila o Ajris?“
„Kako znaš o čemu razmišljam?“ Razumeo je govor
njenog tela, a sada joj je čitao i misli. To joj se nimalo
nije dopadalo.
 „Čujem kako ti se okreću zupčanici u mozgu.“
Kažiprstom joj je iscrtao zamišljene krugove po čelu. „A
Ajris je bila glavna tema, osim kada nismo razgovarali.“
Namignuo joj je. „Šta si odlučila?“
Deni je oklevala. „Bolje bi ti bilo da ne očekuješ
srceparajući susret.“
„Obećavam da neću spakovati maramice.“ Stavio je
ruku na srce kako bi dao snagu obećanju i uozbiljio se,
ali oči su mu i dalje veselo svetlucale. „Imam rok da
završim priče i pošaljem ih šefu…“
„Adamu.“
„Da, njemu.“ Zvučalo je čudno kad Karlos izgovara
ime njenog bivšeg. „Nisam sigurna da bi trebalo da
traćimo dragoceno vreme tražeći nekoga ko ne želi da
ga nađemo. Kako znaš da će razgovarati sa nama? A i
nisam nešto preterano zainteresovana za intervjue sa
članovima porodice.“
„Videćemo kako će to ići. Krenuću sa tobom i, dok je
tražimo, daću ti informacije koje su ti potrebne za članke
o istoriji tanga. Gvalberto je već napisao sve o
bandoneonu i olakšao ti život.“
„Zašto mi to nije rekao.“
„Možda je primetio da te zanimaju druge stvari.“
„Kako je mogao da zna“, pokazala je rukama na njih
dvoje, „za ovo?“
„Zovem ga Vidoviti Gvalberto. Često nasluti stvari pre
nego što se dese. Obučimo se i počnimo potragu za
odbeglom Gringom.“
„Mislila sam da vi ne govorite.“
„Možda je vreme da se obnove porušeni mostovi. To
važi i za tebe.“
„Da li i dalje moram učiti nove pokrete pre nego što
mi odgovoriš na pitanja za članke?“ Na svoje
iznenađenje, nije želela da čuje ne.
Milujući je prstima preko gole ruke, Karlos je rekao:
„Mislim da si mi pokazala neke svoje pokrete. Možda
možeš da mi pokažeš još neke?“
Privukao je njeno nago telo uz svoje još jednom i Deni
je zaboravila da spoljašnji svet postoji.

Lutala je ulicama Rekolete i nadala se da će dobiti ideju

gde bi Ajris mogla da bude. Karlos je otišao ranije da reši
svoje poslove, a ona je iskoristila priliku da prošeta i
razmisli o svemu što se dogodilo. Izjedala ju je krivica jer
nije poslušala bakine molbe, ali sad je bilo kasno da se
vrati nazad. Ujedno, nije bila sigurna ni da li želi da se
vrati nazad.
Kada je sagledala sve događaje koji su je doveli do
ovog trenutka, Deni nije sumnjala da je bila na pravom
mestu u pravo vreme. Kako je mogla da se protivi
željama univerzuma? Bila je tu s razlogom i bilo da je
trebalo da se suoči sa majkom ili nešto drugo, Deni je
bila spremna na sve. Ako je to značilo da će provoditi
više vremena sa Karlosom, bila je spremna da se
prepusti.
Uznemiravala ju je činjenica da se tako brzo zaljubila.
Mada je njihov odnos otišao mnogo dalje nego što je
planirala, Karlos bi trebalo da joj posluži samo kako bi
prebolela Adama. Ali, pošto je osećala blesave leptiriće
u stomaku kad god bi mislila o visokom, umilnom
Argentincu i potpunu ravnodušnost kad bi mislila o
Adamu, postalo joj je jasno da su stvari izmakle kontroli.
Učenje tanga bilo je mnogo lakše od držanja
romantičnih veza pod kontrolom. U to nije bilo sumnje.
Primetivši prodavnicu sladoleda na uglu, Deni je
prešla ulicu, verujući da će joj šećer možda pokrenuti
mozak. Kupila je kornet svog novog, omiljenog ukusa -
dulce de leche - i ponovo prešla ulicu do Trga
Ujedinjenih nacija dok je slasno lizala sladoled čiji je
ukus podsećao na karamelu. Sela je na klupicu u parku,
protegla noge i gledala Floralis Generica, džinovsku
metalnu skulpturu u sredini velike bare. Čitala je kako
skulptura ima deo osetljiv na temperaturu koji otvara i
zatvara latice pod uticajem sunčeve blizine, kao i pravo
cveće. Upravo sada, metalni cvet je bio potpuno
otvoren. Deni je proverila sat i uverila se da je skoro
podne. Za dva sata naći će se sa Karlosom u hotelskoj
sobi. Ako bude sreće, Karlos će imati informacije o Ajris.
A ako ne bude, Deni je bila sigurna da će smisliti način
da ispune vreme.
Skulptura ju je hipnotisala, a kada se povratila iz
transa, primetila je da joj se majica pretvorila u
braonkastu, lepljivu masu. Sladoled se istopio i kapljući,
napunio joj grudnjak. Mogla je jedino da se vrati u hotel i
da se presvuče.
Deni je izbegavala saobraćaj i gužvu. Zaobišla je
najprometnije ulice i gledala pravo trudeći se da ne vidi
izloge u kojima su se kožne torbe prodavale po izuzetno
niskim cenama. Svota na bankovnom računu opasno joj
se smanjila, a kupovinom još torbi i cipela, bez obzira na
to koliko lepe bile, samo je dodatno praznila fondove.
Prešla je još jednu ulicu i dozvolila sebi da povremeno
baci pogled ka ponekom izlogu. Stigla je na pola bloka
kada ju je poznata figura naterala da se zaustavi.
Provirila je kroz staklo zaklonivši oči od sunca rukom.
„Karlos“, šapnula je.
Sedeo je u uglu kafića sa dva krupna čoveka u crnim
odelima. Svi su se nadvili nad dokumente koji su bili
rašireni po stolu od tamnog drveta. Kao da je osetio
njeno prisustvo, Karlos je pogledao ka njoj dok mu je
mahala. Lice mu je postalo kiselo, ustao je i izašao na
ulicu proveravajući da li su se vrata za njim zatvorila.
„Šta radiš ovde?“ Dugo nije iskoristio osoran ton što
Deni nije promaklo.
„Zdravo i tebi.“
„Zauzet sam.“
„Vidim. Krenula sam u hotel jer mi se sladoled istopio
po majici…“
 „Da, vidim, ali detalji me ne zanimaju. Danijela, imam
posla.“
„Ima li veze sa Ajris?“
„Ne, nema sa Ajris. U pitanju je…“ zastao je dok je
tražio prave reći, „posao za Unesko.“
„Mislila sam da je to završeno.“
„Nikad nije završeno. Moramo redovno da šaljemo
izveštaje Unesku.“ Čula je šta govori, ali izbegavao je da
je pogleda i to je reklo mnogo više. Ni on nije umeo da
laže. Zavladala je neprijatna, teška tišina dok se
premeštao s noge na nogu, a ona igrala kaišem od
torbe.
„Nema vesti o Ajris“, pitala ga je.
„Ne. Jesi li ti nešto saznala?“ Svaki čas bacao je
pogled ka muškarcima u kafiću, koji su sedeli i
posmatrali ih. „Nada21“, rekla je.
„Moram da idem.“ Bez poljupca, osmeha, čak ni
namigivanja koje mu je bio zaštitni znak, Karlos se vratio
u kafić i seo pored muškaraca, nastavivši razgovor kao
da se nikada nije pojavila.
U neverici, Deni je pokušala da sabere misli. Kao
Džekil i Hajd. Molim te da ne bude jedan od onih
ljubavnika koji su užasni prema ženi u javnosti, a
strastveni iza zatvorenih vrata. Ogorčenje ju je nateralo
da stigne do hotela, odjuri do sobe i zalupi vratima.
Skinula se i dopustila vodi da joj očisti telo i misli dok je
mrmljala serije psovki i uvreda na engleskom i
španskom.
Zatvorila je vodu i zurila u ručice na slavini. Toplo.
Hladno. Kao i prokleti Karlos. Naravno, u pitanju je bio
poslovni sastanak i sigurno da ga je njen nenajavljeni
dolazak iznenadio, ali njegova reakcija skrivala je još
nešto. Karlos ju je lagao i osećao krivicu zbog toga.
Barem je imao savest, za razliku od Adama koji je
mogao da te gleda u oči i izgovara najveće laži na svetu.
 Adam. Uh!
Deni se bacila na krevet i otvorila laptop. Pregledala je
mejlove. Naravno, Adam je poslao još jednu zvaničnu,
hladnu poruku.

Deni,
Zašto mi nisi odgovorila na poslednji mejl? Jesi li
previše zauzeta razvlačenjem po barovima?
Potrebne su mi priče koje si mi obećala i
iznenađen sam što mi ih nisi poslala. Uvek
održiš reč. Šta se dešava? Odgovori mi odmah
čim ovo vidiš. Reći ću ti jasno - nisam
zadovoljan.
A.

Nije srećan, je li? Šta da se radi. Manjak emotivne

reakcije na Adamove mejlove - lične i poslovne -
iznenadio je Deni. Njen nejasan odnos sa Karlosom
zacelio joj je slomljeno srce, mada je još uvek mogla da
nasluti pukotine. Ali to što nije paničila jer nije završila
priče na vreme, nije ličilo na nju. Šta joj je Argentina
uradila?
Morala je da se baci na posao.
Zatvorivši program za pisanje mejlova, Deni je otvorila
stranicu za pretragu na internetu. Grickala je usnu i
prevrtala očima, pa se zagledala u plafon pokušavajući
da smisli nešto. Jedine informacije koje je imala bila su
sećanja na majku i ono što su novine pisale o Ajris. Deni
nije znala kakva joj je majka zaista, šta ju je zanimalo,
šta je jela, pila, gledala i čitala. Vrativši se mislima do
table od plute u kuhinji, u kući gde je nekada živela sa
roditeljima, Deni se setila slika zakačenih za tablu
šarenim čiodama: kuće, okeani, šume i vinarije sa
planinama u pozadini. Sve te slike izabrala je njena
majka. Svaka je prikazivala po jedno mesto u Argentini.
 Deni je zurila u prazan okvir za pretragu. Hajde,
razmišljaj. Prsti su joj se brzo kretali dok je kucala:
Vinarije u Argentini.
Ekran je oživeo od rezultata pretrage kada se pojavila
lista vinskih regiona u zemlji: San Huan, Rio Negro,
Kordoba, La Rioha, Katamarka, Zalta, Tukuman, Huhuj,
Mendoza. Listala je slike koje su ličile jedna na drugu
dok nije naišla na sliku na kojoj su bili vinogradi koji su
se protezali dokle je pogled dopirao. Iza vinograda su
bile planine prekrivene snegom. Navrle su joj uspomene
na beskrajne sate koje je provela zureći u majčinu tablu
sa slikama, sanjajući o odlasku na ta egzotična mesta.
Vrativši se u stvarnost iz svojih sećanja, Deni je pročitala
natpis na ekranu: Luhan de Kujo, provincija Mendoza,
Argentina. Bingo!
Ajris će doživeti ozbiljan šok. Do sada je izbegavala da
se suoči sa posledicama svojih postupaka, ali sreća ju je
napustila. Ajris Kenedi moraće da se suoči sa
stvarnošću.
 OS AMN AESTO POGLAVLJ E

1953 - Luiza

Luiza je stigla u luku dvadeset minuta ranije. Smrad

trule morske trave parao je slani vazduh, ali umirila ju je
mirna voda koja je zapljuskivala drvene stubove doka.
Setila se svog dolaska u Buenos Ajres. Bila je izgubljena,
usamljena i očajna da nađe mesto pod suncem - ista
osećanja mučila su je i sad.
Luiza se odšunjala do mračnog ugla gde je bila
skrivena od pogleda radnika na doku, ali je bila dovoljno
blizu da posmatra ljude koji su ulazili. Obodom šešira
prikrila je oči po kojima se isticala i koje su svi Argentinci
prepoznavali. Užasno je skratila kosu, ali je crna farba
koju je iskoristila bila ubedljiva. Jedne od Paskalovih
brojnih naočara upotpunile su prerušavanje. To što je
iskoristila nešto od Paskalovih stvari da zavara trag
činilo joj se pogrešno. Sedela je na malom koferu koji je
spakovala na brzinu u istoj odeći u kojoj je stigla u
Argentinu. Bila je jednostavna i od grubog materijala, za
razliku od moderne odeće koju joj je Paskal kupovao
godinama.
Kada je pogledala na veliki sat na skladištu, srce joj je
uzdrhtalo. Deset minuta do polaska broda.
„Hajde“, promrmljala je i zurila ka ulazu.
Tamna figura ušetala je kroz kapiju, zaustavila se,
pogledala okolo i nastavila napred. Bio je visok kao
Roberto, ali ramena su mu bila šira i korak duži. Ektor.
 Iskoračila je iz senki i prišla mu. Jedva je progovorila.
„Gde je Roberto?“
„Ne dolazi.“
Udahnuvši duboko, pitala je: „Zašto.“
„Našao sam ga.“ Ektor je napravio pauzu kao da
okleva. „Nije u stanju da dođe.“
„Šta to znači?“
„Ne može da sklopi rečenicu. Našao sam ga tri bloka
daleko od kuće, na ulici u blatu.“
„Šta se dogodilo?“ Krivica ju je još jednom obuzela.
Mogla je da se vrati i pobrine se da bude bezbedan.
Ektor je slegnuo ramenima. „Ne znam.“
„Možda je imao potres mozga. Možda je zbunjen…“
Rukama je prekrila oči. „Ja sam kriva.“
„Ne, nisi.“ Ektor ju je nežno uhvatio za ramena.
Spustila je ruke uz telo i pogledala ga. „Ne mogu da
odem bez Roberta.“
„Luiza, moraš. Roberto je u dobrim rukama. Doktor
koji nam je prijatelj neguje ga kod mene i izvlači ga iz
krize. Ubrzo će biti spreman da putuje.“
„Kada?“
„Pogledaj.“ Pokazao je ka nebu koje je počinjalo da sivi
od zore. „Razdanjuje se i nema šanse da stigne na ovaj
brod. Obećavam ti da će večeras biti na prvom brodu
koji isplovi nakon zalaska sunca.“
Pogledala je ka brodu. Svetlost je pokazivala siluetu
usamljenog kapetana koji nije skidao pogled sa nje i
Ektora.
„Moraš da ideš. Nađi hotel Flamenko i ne mrdaj odatle
dok ti se ne javim.“
„Ne mogu.“ Stajala je kao ukopana. Kako je mogla da
bude sigurna da će Roberto biti na brodu uveče? Čim
javnost sazna za njihovu aferu, a saznaće, on će postati
žrtva lova na krivce. „Ne idem.“
„Obećavam ti, Luiza, večeras ćete se naći u
Montevideu. Kad padne mrak. Moraš da odeš. Ovo je
jedini način da vas spasem oboje.“
Drhtavim rukama je zgrabila kofer i prigrlila ga na
grudi.
Ektor je ugurao ruke u džepove i skrenuo pogled.
„Moraš da ideš.“
Sa broda se oglasila sirena. Ispustila je kofer i zagrlila
prijatelja ljubeći ga u obraz. Uzvratio joj je zagrlivši je
toliko snažno da je jedva mogla da diše. Kada ju je
pustio, podigla je stvari, okrenula se i odjurila pre nego
što je stigla da se predomisli.
Dok se pela brodskim stepenicama, pokušala je da
ubedi sebe da će sve biti u redu. Verovala je Ektoru.
Nikada je nije izneverio i krio je Robertovu i Luizinu vezu
od svih. Nije imala razloga da sumnja kako će joj poslati
Roberta u naručje do kraja dana.
Kapetan je klimnuo glavom u znak pozdrava i pružio
ruku kako bi joj pomogao da se popne na palubu. Brod
je imao i bolje dane, svuda je bio zarđao, paluba nije bila
propisno izribana otkad je napravljen, a na prozorima se
nahvatala prljavština. Nije bilo ni važno. Ovo je bio njen
spas i, dok je isplovljavao, držala se za ogradu, a hladan
vetar šibao ju je kosom po licu. Sklonivši nemirne
kovrdže sa očiju, gledala je kako se rađa crvena zora
nad Buenos Ajresom dok ulična svetla i dalje svetlucaju
ulicama voljenog grada. Sklopila je oči i molila se da ne
prođe dugo dok zauvek ne ostane u Robertovom
zagrljaju.

Za manje od pola dana vest o smrti Paskala Kancijanija

stigla je do Urugvaja. Ožalošćeni su izašli na ulice i
polako marširali pognute glave sa svećama u rukama da
bi se okupili na trgovima i u parkovima. Kada je Paskalov
mentor Karlos Gardel poginuo u avionskoj nesreći 1935.
godine, nemiri su se proširili poput šumskog požara
Latinskom Amerikom. Posle Kancijanijeve smrti, narod je
mirno žalio, ali je Luiza živela dovoljno dugo u Južnoj
Americi da zna kako se narav naroda menjala kao
vreme.
Provela je sate šetkajući od hotela do javne govornice
i nazad, boreći se sa jadnim telefonskim sistemom u
pokušaju da dobije Ektora. Pogledavši na sat pored stola
u hotelu, Luiza se pripremila da prošeta još jednom niz
ulicu. Nadala se da će to biti poslednji put, jer bi Roberto
trebalo da stigne do luke za četiri sata.
Zatvorivši vrata, prošla je pored puste recepcije i
izašla napolje. Blagi, večernji povetarac plesao je
ulicama. Nije bio dovoljno hladan da rashlada vrelinu
koja se širila od okupljenih masa. Dečak od oko petnaest
godina koji je išao u suprotnom smeru sudario se sa
njom.
„Izvini“, rekla je.
Upiljio se u nju upijajući svaki detalj. Ljudi su prolazili
pored dok je stajao i zurio. Nelagoda i panika naterali su
je da potrči kroz rulju, skrene na uglu i odjuri u uličicu.
Naslonivši se na zid, disala je ubrzano dok joj je srce
lupalo kao ludo.
Uličica je zaudarala na trulu ribu i povrće, a kada je
pogledala oko sebe, videla je šest kanti za smeće koje
su bile pune hrane koja se raspadala. Mada je Luizi bilo
muka od mirisa, nije želela da napusti sklonište jer joj je
trebalo vreme da smiri napete živce. Naravno da bi
dečak zurio u plavooku ženu, jer ih nije bilo mnogo u
Južnoj Americi. Ali u tom pogledu uplašila ju je varnica
prepoznavanja. Ako je tinejdžer mogao da je prepozna,
onda nije bilo izgleda da se sakrije u Latinskoj Americi.
Kad se pročuje da je u Montevideu umesto da oplakuje
Paskala u Argentini, ljudi će je naći i optužiti. Srećom,
nije bilo vesti o ljubavnom trouglu. Barem ne još uvek.
Pošto je imala vremena da razmisli o događajima od
prethodnog dana, pomislila je da nije bila najpametnija
odluka da posluša Ektorov savet.
 Nedaleko od uličice tihi žamor se pojačavao dok su se
ljudi zaustavljali i okupljali u male grupe razgovarajući
jedni sa drugima. Neki su uzdisali od iznenađenja, drugi
stavljali ruku preko otvorenih usta i širili oči od čuda.
Luiza je izašla iz skloništa dok je mlada žena prolazila
užurbano.
Zgrabila je ženu za ruku. „Šta se dešava?“
Žena je mahnula novinama. „Znaju ko je ubio Paskala
Kancijanija!“
„Ko?“ Luizin glas je bio roptaj.
„Paskalova muza i štićenik. Ovo su oni, vidi.“ Pokazala
je na naslovnu stranu novina. Novine su iskoristile sliku
Luize i Paskala sa nedavnog koncerta, a neko je nacrtao
X preko Paskalovog lica. Pored te fotografije bila je
Robertova. Nikada nije videla tu sliku ranije i pitala se
kako ju je štampa nabavila.
„Jesu li ih pronašli?“ Luizina ruka je drhtala dok je
nameštala šešir tako da joj obod sakrije oči. Puls joj je se
ubrzao i obliznula je usne koje su se iznenada osušile.
„Nisu još. Kriju se, ali policija je ponudila nagradu za
bilo kakvu informaciju.“ Zviznula je. „Nagrada je
dovoljno visoka da se može kraljevski živeti do kraja
života.“
Žena je odjurila dalje, mašući novinama iznad glave i
uzvikujući najnovije vesti. Luizina kolena pretila su da će
je izdati dok je žurila ka hotelu, uz stepenice nazad u
bezbednost sobe. Bacila se na krevet i rukama zagrlila
uznemireni stomak. Roberto bi u teoriji trebalo da stigne
ubrzo, ali to je zavisilo od toga da li je Ektor uspeo da
mu sakrije identitet ili ne.
Pokupila je odeću i ubacila je u kofer. Uprkos porivu da
beži, smireno je sišla niz stepenice, iskrala se pored
prazne recepcije i izašla na mračne ulice. Rulja se blago
komešala dok probijala kroz nju i pažljivo izbegavala
kontakt očima. Kada je stigla u luku, sakrila se u senci.
Jedva da je uspevala da kontroliše paniku u stomaku
koja je ubrzano rasla.
Učinilo joj se da je prošla čitava večnost dok brod nije
stigao. Stajala je u mračnom uglu dok su ljudi istovarali
teret, ali se nije pojavio nijedan putnik. Srce joj se
uzlupalo. Luiza se molila da vidi Robertove duge noge
kako nose njegovu prelepu siluetu preko doka.
Premeštala se s noge na nogu. Užas joj je jurišao
venama, a svaki trenutak koji je prolazio rušio joj je
nade kao što se morski talasi razbijaju o stene. Sručivši
se na zemlju u svom mračnom skrovištu, borila se sa
neutešnim, histeričnim napadom koji je pretio da je
obuzme. Skinula je naočare i pritisnula dlanovima oči
kako bi sprečila suze.
Nekoliko trenutaka kasnije čula je kako se teški koraci
približavaju mestu gde je sedela na hladnom,
prašnjavom tlu. Otvorila je oči, stavila naočare i
posmatrala čizme iste veličine kao Robertove.
Osmehnuvši se, podigla je pogled i ugledala Ektora kako
je posmatra odozgo.
Podigla je torbu i uspravila se naglo gledajući po doku.
„Gde je?“
„On… ne dolazi.“
„Šta? Zašto?“
„Ne može.“ Ektor je osmatrao dok levo i desno, a
onda je uhvatio za lakat. „Moramo da idemo.“
„A Roberto?“ Svim silama trudila se da ne viče.
„Moramo da idemo odavde. Ispričaću ti sve kada bude
pravi trenutak.“ Stegnuo ju je jače.. „Hajde.“
„Ne!“ Luiza je oslobodila ruku iz njegovog stiska.
„Moram da znam!“
„Luiza…“ Ektor joj je spustio ruku na rame. „U
opasnosti si. Moramo da idemo odavde.“
„Ne idem nigde dok mi ne kažeš gde je Roberto.“
Ektor je skinuo šešir i obrisao čelo, a onda ga vratio
natrag. „Žao mi je.“
 „Zašto?“ Panika ju je obuzela. U ušima joj se pojavila
tiha i tupa zvonjava.
„Doktor… iznenadio se kako se Robertovo stanje
iznenada pogoršalo… on…“
„O, bože.“ Luiza se bacila na dlanove i kolena.
Kamenje joj je drljalo kožu. Pluća su joj se stegla, a um
pomračio.
Kleknuvši pored, Ektor ju je uhvatio za rame. „Padao
je u nesvest i budio se svaki čas, ali nije osećao bol.
Doktor misli da je u pitanju bilo krvarenje u mozgu.“
„Udario je glavom o kamen….“ Vazduh. Bio joj je
potreban vazduh. Noge i ruke počele su da joj drhte. U
grlu joj je zastala knedla dok su reči škripale iz nje:
„Trebalo je da budem da njim.“
„Ne bi mogla da mu pomogneš. Niko nije mogao.“
Ektor joj je sklonio kosu sa lica koje je postalo lepljivo od
suza.
„Bilo je suđeno da budemo zajedno! Nije trebalo da
bude ovako!“ Pogledala ga je kroz suze. Svaki deo tela
ju je boleo.
„Znam, draga Luiza.“ Ektor ju je zagrlio i privukao na
grudi dok se brana tuge, straha i kajanja prolomila i
oslobodila duboke jecaje iz utrobe.
Zvona na bovama oglasila su se u daljini i upozoravala
na opasnost. Molila se da ne predviđaju i njenu
budućnost.
 DEVETN AES TO POGLAVLJ E

Denin dremež neko je nasilno prekinuo lupajući po

vratima. Kroz poluotvorene oči pogledala je na sat pored
kreveta. Jarkozelena svetlost pokazivala je da je deset
sati i tri minuta uveče. Oteturala se do vrata, otvorila ih
i protrljala pospane oči.
Karlos je držao buket uvelih gerbera, a oblak
alkoholnih isparenja zapljusnuo ju je na vratima. Kosa,
košulja i pantalone bili su mu neuredni, a oči crvene.
„Izvini.“ Stajao je u hodniku kao ukopan.
Dodirnula mu je ruku i rekla: „Uđi.“
„Ne.“ Gledao je u zemlju i odmahnuo glavom.
„Ne budi smešan. Uđi. Naručiću nam kafu. Izgledaš
kao da bi ti prijala i neka hrana.“
„Ne.“
„Karlose, pogledaj me.“ Spustila mu je prst pod bradu
i podigla mu glavu kako bi je poslušao. „Istuširaj se, jedi
i popij nešto. Obećavam da ćeš se osećati bolje.“
„Izvini.“
„Izvinjavaj mi se unutra.“ Promolila je glavu u hodnik.
Nekoliko koraka dalje stajao je stariji par i zurio u njih.
Uhvatila ga je za ruku, uvukla unutra i zatvorila vrata.
Pružio joj je cveće. „Za tebe.“
„Hvala.“ Spustila je cveće na sto. „Moraš da se
istuširaš.“
Karlos se nije bunio dok mu je otkopčavala košulju i
skidala pantalone. Jedva je iskoračio iz njih oslanjajući se
na zid kako bi održao ravnotežu. Mada su zajedno bili
nagi, Karlos se potrudio da sakrije povređenu nogu.
Ali, kada je kleknula ispred njega, dozvolio joj je da
pogleda ožiljak i veliko udubljenje na kolenu. Obično joj
je bilo loše od takvih prizora, ali Deni nije ni trepnula.
Umesto toga nežno je prstima prešla preko povređenog
mesa i pogledala ga.
„Nije ti muka od toga?“, pitao je tiho.
„Ne. Ovo je deo tebe.“
„Nikada nisam nikome dozvolio da ga vidi izbliza, osim
doktorima.“
„Čak ni Sesiliji?“ Odmahnuo je glavom.
Uspravila se i odvela ga pažljivo do kupatila gde je
stajao nasred prostorije i delovao izgubljeno. Uključila je
vodu i pokazala mu rukom da uđe pod tuš. Deni nije
znala šta mu se dešava u glavi, ali nije mogla da stoji i
posmatra snažnog i tvrdoglavog muškarca tako
poraženog. Već joj se izvinio i kasnije je planirala da
rasprave o ponašanju odranije, ali u tom trenutku su mu
bili potrebni pažnja, briga i nežnost.
Zgrabila je odeću sa poda, a onda zatvorila vrata od
kupatila. Sela je na krevet, otvorila laptop i kliknula na
mejl koji joj je Adam poslao. Napisala je odgovor:

Adame, hvala ti na brizi, ali dobro sam. Ne

razvlačim se, radim. Dobićeš svoje priče i pre
roka.
D.

Poslala ju je. Deni je želela da mu kaže još mnogo

toga, ali odlučila je da čeka do povratka u Njujork.
Odlazak iz Argentine više je nije radovao i uzbuđivao
kao ranije. U poslednje vreme više se osećala kao
povratnik iz inostranstva nego kao stranac. Trebalo je da
je taj osećaj uznemiri, ali vetar koji donosi promené već
ju je poneo sa sobom. Ako ne bude pazila, blagi
povetarac mogao bi da se pretvori u uragan.
Jako ju je brinulo što još uvek nije uspela da završi
članak. Osećala je blokadu. Naravno, Deni je za sve
mogla da okrivi odnose sa majkom i bakom, ali problem
je išao mnogo dublje. Na neki način sabotirala je samu
sebe. Ali zašto bi želela da uništi priliku da se oslobodi
emotivnog cunamija koji ju je zapljuskivao u poslednje
dve nedelje? Šta nije bilo u redu sa njom?
Otvorivši svesku, prevrtala je stranice besnim
pokretima prstiju. Zaustavila se na beleškama koje je
nažvrljala ranije:

Tango je stigao u Marselj u Francuskoj početkom

dvadesetog veka tako što su argentinski mornari
plesali sa lokalnim ženama. Lagano se širio do
Pariza i do 1912. očarao je čitavu Francusku.
U to vreme Argentina je uživala u
novootkrivenom blagu, ali situacija je bila takva
da su se bogati i dalje bogatili, a siromašni jedva
preživljavali. Bogate argentinske porodice slale
su sinove da studiraju i putuju u Evropu, ali bi
oni, čemu teži većina mladića, lutali oblastima i
ustanovama koje bi zgrozile njihove roditelje.
Imućni Argentinci uživali su u društvu žena
koje nisu planirali da vode kod majke, a pošto su
svi uglavnom bili dobri plesači, naučili su
Francuskinje pokretima neprihvatljivim u elitnom
argentinskom društvu. Parižani iz viših klasa bili
su oduševljeni tangom i uskoro je postao glavni
ples na svim podijumima za igru.
Do 1913. godine tango se proširio po celom
svetu. Ustanove kao što su hotel „Voldorf“
iprodavnica „Selfridžiz“ u Londonu usvojile su
Tes Dansants (čajanke uz tango) i svi su želeli da
budu deo novog plesa.
 Mada ga nekolicina i dalje nije odobravala,
tango je imao ogroman utkaj napodijumu za igru
i van njega. Korsete i ogromne suknje iz tog
perioda zamenile su uže suknje sa izrezima
napred, kako bi žene lakše plesale tango. Običaj
nošenjapera koje je padalo poprečno preko lica
zamenjenoje vertikalnim, kako ne bi smetalo
ženama dok plešu tango sa partnerom.
Čitava modna industrija je procvetala i pariške
modne kuće iskoristile su želju žena da izgledaju
i da se osećaju u skladu sa predstavom o
plesačicama tanga. Cipele, čarape, šeširi i
haljine reklamirani su kao odeća za tango. Jedan
dovitljivi modni dizajner imao je višak
narandžastog materijala koji nije mogao da
proda. Promenioje njegovo ime u „tango“ i ubrzo
prodao sve zalihe, a ljudi su čekali u redu da
naruče još.
Popularnost tanga među višim slojevima u
celom svetu pronašla je put natrag do Buenos
Ajresa. Ovog puta argentinska elita prihvatila je
tango, ali u novoj, pariškoj verziji koja nije
uključivala „vulgarne elemente“ poreklom iz
sirotinjskih kvartova Buenos Ajresa.

Vrata na kupatilu su se otvorila i Karlos je izašao. Kosa

mu je bila mo kra, lice dobilo boju, a košulju je upasao.
„Izvi…“
„Moje izuzetne moći zapažanja i zaključivanja govore
mi da ćeš da izviniti.“ Namignula mu je. „Hoćeš li mi reći
zašto kasniš osam sati i zašto si se pojavio u onakvom
stanju?“
Seo je na ivicu kreveta i zurio u pod. Na kraju ju je
pogledao u oči. „U pitanju je Sesilija.“
Deni se zavrtelo u glavi od mogućnosti koje je taj
odgovor doneo, ali je sprečila svoju maštu da podivlja,
izbistrila um i pitala ga: „Video si je?“
„Ne.“ Odmahnuo je glavom agresivno. „Ljudi sa
kojima si me danas videla nisu iz Uneska.“
„To sam shvatila. Sećaš li se mojih moći zapažanja i
zaključivanja?“ Na usnama joj je zaigrao osmeh.
„Uzgred, jesi li svestan da ni ti ne umeš da lažeš?“
Klimnuo je glavom. „To su detektivi.“
„Iz policije ili privatni?“
„Privatni. Tražim je od kada me je napustila pre
nekoliko meseci.“
„Jesi li je našao?“
„Ne.“
„Ah!“ Osetila je saosećanje. Stara veza i dalje je
uticala na njega, ali se trudio da izađe na kraj sa tim
najbolje što može. Kao što je i sama pokušavala da se
izbori sa osećanjima prema Adamu, iako je ono što ju je
povezivalo sa bivšim sada bio uglavnom bes. „Za to ti je
trebao novac?“
„Koji novac?“
„Naknada za savetovanje.“
„Da. Samo želim da je nađem i upoznam svoje dete.“
Želudac joj se prevrnuo i potrajalo je nekoliko
trenutaka da reči dopru do nje i da skupi snagu da ih
ponovi. „Imaš dete?“
„Da.“ Tužnim očima zagledao se u njene dok se
usamljena suza kotrljala niz obraz. „Nakon nezgode smo
pokušali da sredimo vezu, ali mediji su je zatrovali.“
„Kako?“
„Pisali su neistine.“
„Na primer?“ Bila je svesna da ispituje previše. „Mediji
su joj pričali loše o meni. Ona“, nakrivio je usne pa
nastavio, „nesreća joj je unakazila lice.“
„Zato je odustala od plesa?“
„Moraš razumeti da je Sesilija verovala kako joj izgled
daje vrednost. Nakon udesa je postala usamljena kao
Ajris. Onda se jednog dana iselila i ostavila mi poruku da
je gotovo sa nama, da je trudna i da je više ne tražim.“
Iznervirala se zbog Sesilijine okrutnosti. Kakva žena
ostavlja poruku ljubavniku da je trudna, a onda nestane
bez traga? Primakla se i pomilovala ga po obrazu. „Žao
mi je.“
„Nema razloga. Biću dobro. Tragedija je samo što me
moje dete možda nikada neće upoznati. Prema njoj ne
osećam ništa.“ Vilice su mu se stegle. „Ona je ruglo, ali
moja beba“, uzdahnuo je, „patim za bebom.“
„Koliko ima godina?“
„Nije rođeno još uvek. Zato želim da nađem Sesiliju.
Želim da budem prisutan kad se dete rodi.“
„Kako mogu da ti pomognem?“
Slegnuo je ramenima i gledao je zbunjeno. Deni je
raširila ruke i Karlos joj se sručio u naručje. Milovala ga
je po kosi dok joj je ležao u krilu. Veza između njih
učvrstila se za sva vremena.

Avion se nagnuo udesno i Deni je po prvi put videla

Ande. Ispod njih su se prostirale farme istačkane
neplodnom pustinjom.
„Tražiš vinarije?“, pitao je Karlos.
„Da“, rekla je i naslonila se čelom na hladan prozor.
„Sve su na drugoj strani, nedaleko od Mendoze.“
Stegao joj je ruku. „Siguran sam da ćeš naći mesto koje
tražiš.“
Setno mu se osmehnula i nastavila da zuri u
prostranstvo pod njima.
Zatim ga je pogledala i pitala: „Jesi li ti dobro?“
„Da, da. Dobro sam. Ne brini. Ako detektivi budu imali
novosti, zvaće me. I da ne nađu ništa, zvaće me.“ Nakon
besane noći, probudio se sa mamurlukom ali u mnogo
boljem raspoloženju. „Hajde da se koncentrišemo na
posao.“
„Dobro.“
 Od trenutka kada su rezervisali let tog jutra, Denine
emocije dale su se u galop. Ironično, misli o majci
podsećale su na raspoloženja u tangu - tuga, bes i
strepnja - a dok je mislila o Karlosu, strast, sreća i
ispunjenost potiskivale su sve ostalo.
„Ako nađemo Ajris, možda će ti odati gde je Sesilija“,
rekla je.
„Da, i to mi je palo na pamet.“
„Da li zato ideš sa mnom?“ Morala je da pita.
„Ne. Ovde sam da ti pružim podršku i pomognem ti u
pisanju članaka. Rekao sam da ću ti pomoći, i hoću.“
„Ali, ako budeš mogao da pitaš Ajris gde je Sesilija,
pitaćeš je?“
„Da, pitaću Ajris.“
„To je fer.“ Motori su usporili i avion je počeo da se
spušta. Denin stomak uzburkao se od nervoze, iako nije
bila sigurna zbog čega. „Nisi ljuta?“, pitao je.
„Zašto bih bila ljuta? Uskoro će ti se roditi dete i, da
sam na tvom mesni, prevrnula bih svaki kamen da je
nađem.“
Karlos se osmehnuo po prvi put u poslednja dvadeset
četiri sata. „Neverovatna si.“
„Nisam. Nikada ne bih mogla sprečiti roditelja da bude
sa detetom.“ Imalo je smisla da pomogne Karlosu da
nađe dete jer, dok to ne uradi, nikada neće biti
zadovoljan čovek. Verovala je kada je rekao da je
preboleo Sesiliju, a srce ju je bolelo što je morao da trpi
njene okrutne postupke. Postojala je šansa da Ajris može
da im pomogne, što znači da više nije smela pomišljati
da odustane.
Točkovi su udarili o pistu uz poskakivanje i avion je
počeo da se kreće po grubom asfaltu. Dok su drugi
putnici grabili torbe i žurili ka vratima, Karlos se nagnuo
i stavio joj ruku ispod brade. Zagledao joj se u oči
tamnim pogledom i pozvao je osmehom da ga poljubi.
 Nakon nekoliko opojnih trenutaka odmakao se i nežno
joj rekao: „Iskrenost nas čini odličnim timom.“
To je bila idealna prilika da kaže Karlosu da želi da
nađe Ajris kako bi je pitala zašto se svađala sa Dijegom
Alonsom. Ajris je mogla da izabere bilo kog kompozitora
povodom koga bi se svađala, ali zašto je odabrala baš
Paskala Kancijanija? Pitala se da li je Ajris otkrila
povezanost. Samo je tako mogla da sazna.
Još jednom ju je zapljusnula krivica što krije nešto od
Karlosa, naročito posle onoga što joj je rekao. U glavi su
joj odzvanjale molbe da se ostavi slučaja Kancijani i
uplašila se priznanja. Karlos je uzeo torbe iz pregrade.
Nestala je prilika da mu kaže istinu. Nadala se da
njihova veza neće doživeti istu sudbinu.

Deni je pijuckala pivo dok je sedela za stolom na terasi

restorana u glavnoj pešačkoj zoni Mendoze, Aveniji
Sarmijento. Porodice, parovi, prijatelji i turisti su šetali,
sami ili u grupama, i gledali jelovnike koje su im nudili
napadni vlasnici restorana. Mada je bilo deset uveče,
dnevna vrućina lepila joj se za telo. Svetla iz butika
snažno su sijala i pozivala mušterije da kupe još nešto
pre nego što se sruče na stolice kako bi večerali pod
ogromnim, razlistalim granama drveća u centru
Mendoze.
„Je li dobro pivo?“ Od kada su stigli, Karlosovo
raspoloženje se popravilo.
„Da, odlično je.“
„Ovo pivo pravi se u Andima. Ne postoji slično.“
Otpivši veliki gutljaj, Deni je pustila tečnost boje
ćilibara da joj sklizne niz grlo i ohladi joj telo. Stigli su u
Mendozu kasno i planirali su da nastave putovanje rano
sledećeg dana, odmornog tela i uma. Takođe, Deni je
trebalo još vremena da razmisli o svemu što je
povezano sa Ajris. Morala je da razvrsta emocije, mada
je verovala da će više vremena za razmišljanje biti samo
gore po nju.
Stomak joj je zakrčao i samo što se spremala da
prokomentariše da je gladna, konobar je otvorio vrata i
poslužio im obrok na ogromnom ovalu. Spustio je
brasero de mesa22 na sredinu stola.
„Njam.“ Posmatrala je jelo, zadovoljna, mada nije
znala šta se tačno nalazilo pred njom. „Ovo je tipični
argentinski roštilj?“
„Si. Ovo je morcillas - crni puding, mollejas - slatki
hleb i kobasica čorizo.“ Pokazao je svaki deo ponosno.
„To su uglavnom iznutrice, zar ne?“ Iznenađujuće, ali
nije joj se smučilo, što je bila uobičajena reakcija.
„Da, da. A ovo je ensalada rusa, salata od krompira.“
Stavio joj je porciju mesa na tanjir pre nego što je stigla
da mu kaže da bijela samo salatu. Nije želela da uvredi
Argentinca tako što će odbiti da proba nacionalno
argentinsko jelo.
„Ovo je vacio - biftek, a ovo je, naravno, piletina.“
„Hvala“, rekla je posmatrajući ogromnu količinu hrane
koja se nalazila na stolu. „Ne znam odakle da počnem.“
„Počni od mojellasa, odličan je.“
Deni je gledala slatki hleb na kom se presijavala
svetlost lampiona. Možeš ti to. Jela si i gore stvari. Sećaš
se piletine iz Vijetnama? Osmehnuvši se, Deni je zasekla
meso i pokušala da zamisli da je piletina. Uzela je mali
komad na viljušku i stavila u usta, žvakala kratko i
progutala. Hleb je učinio jelo podnošljivim, ali
nedovoljno da bi mogla pojesti sve iz tanjira.
Prešla je na salatu od krompira i držala je se dok je
Karlos proždirao porciju. Nakrenuvši pivo i ispivši do
kraja, Deni je dala znak konobaru da donese još jedno.
Ubrzo se pojavio i bez reči spustio ogromnu, ledenu
flašu na sto.
„Danijela, ti ne voliš ovo jelo koje zoveš iznutricama?“
 „Ne. Izvini.“
„Mogu li ja da pojedem?“ Krenuo je ka tanjiru, a ona je
klimnula glavom zahvalna što će ogavne stvari nestati.
Od masnoće joj se okretao želudac. „Da li uvek jedeš
ovoliko?“
„Si. Gvalberto mi se uvek smeje i govori da ću se
ugojiti.“ Potapšao se rukom po stomačnim mišićima, a
njoj se odmah u glavi pojavila slika kako jezikom prelazi
preko njih. Viljuška joj je zazveckala u tanjiru. Karlos je
nastavio: „Ali još nisam dobio višak kilograma. Ako se
pojavi, ješću lišće i zeleniš kao neke Argentinke.“
„Ne jedu mnogo, zar ne?“ Deni je pogledala ka
ženama koje su sedele pored. Više su pričale nego što
su jele.
„Ne. Uglavnom. Šteta, jer su izvrsna hrana i vino tajna
srećnog života.“
„Misliš li da je toliko jednostavno?“
„U stvarnosti nije. Ali bilo bi lepo da je tako.“
Deni je uzela komad hleba i grickala ga dok je
razmišljala. „Život bi bio dosadan da je sve jednostavno
i lako. Kako bismo izgradili ličnost bez grešaka? Kako
bismo cenili blagoslove i srećne trenutke ako ne
doživimo ružno i tugu?“
„Kao tango. Dobar tango plesač i muzičar koristi sve
emocije koje doživi da bi ispričao priču, čak i ako izaziva
ogroman bol. To je lepota tanga. To je lepota života.“
Izručivši još hrane na tanjir, rekao je: „Nažalost, u mojoj
zemlji je previše tuge. Hiljade ljudi gladuje, a bogati
ručaju iz zlatnih tanjira. Da, shvatam da smo mi
srećnici.“ Pokazao je na tanjir. „Ljudi se izvlače sa
ubistvom. Kakav to primer daje građanima Argentine?
Pogledaj slučaj Kancijani, koji te toliko zanima. Najveća
legenda Argentine je ubijena i niko nikada nije kažnjen
zbog toga.“
Danijela je zadržala komad hleba blizu usana dok je
posmatrala Karlosovu strast. Rukama je mahao više
nego obično, a u očima mu je plamtela vatra.
„Zašto te taj slučaj toliko ljuti?“, pitala je. „Ne
razumeš ti to.“
„Rekao si to i ranije.“ Prekrstila je ruke. „Probaj.“
„Ne.“
„U avionu si rekao da nas iskrenost čini odličnim
timom.“ Nije volela da koristi njegove reči protiv njega,
ali, ako je želela da sazna sve, morala je. Ako bude
razumela njegove razloge, moći će da odluči hoće li
otkriti da želi da razgovara sa majkom o Kancijaniju i
Luizi.
„Da, rekao sam to.“ Karlos je gurao hranu viljuškom
po tanjim. „Ne garantujem da će ti se dopasti to što
imam da kažem i molim te da to ne shvatiš lično.“
„Ne mogu da garantujem, ali ću probati.“
„Samo to te molim.“ Promeškoljio se u stolici i sipao
im još piva. „Imam problem sa strancima jer se, svaki
put kada se stranac umeša u odnose između
Argentinaca, to završi katastrofalno. Pogledaj Luizu
Gilkrist i nevolju koju je izazvala. Da nije bilo nje, Paskal
Kancijani ne bi bio ubijen.“
„To niko ne može da tvrdi. A i Kancijani je sam odabrao
da je uvede u život, zar ne? Bila mu je muza i inspirisala
je njegova najveća dela. Kako je to izazvalo nevolju?“
„Luiza Gilkrist imala je aferu sa strane i to je dovelo do
Kancijanijeve smrti.“
„Zaista veruješ u to?“ Deni se naslonila u stolicu. „Na
osnovu onoga što sam pročitala, Luiza je jasno stavila
do znanja da veza sa Paskalom nije bila romantična.“
„Vbleo ju je.“
„Ali ona nije volela njega na taj način“, rekla je. Zašto
je Karlos bio toliko protiv Luize Gilkrist? Nije je zaista
poznavao. „Uzimala mu je novac.“
„Ne, on joj je davao hranu i smeštaj da bi mu bila
muza. Tako joj je plaćao usluge. Na neki način, to je bila
poslovna razmena.“ Deni se trudila da se suzdrži i ne
oda kako je pročitala sve oskudne izvore koje je mogla
da pronađe.
Karlosu se oteo uzdah iz petnih žila. „Ti nisi umetnica.
Ne razumeš.“
„Razumem srce i osećanja.“
„Da, mislim da to razumeš. Ali skrenuli smo sa teme.
Želeo sam da kažem kako se stranci kao što je Luiza
Gilkrist umešaju u moj narod i kao rezultat imamo
gubitak nekog od najuticajnijih Argentinaca pre
vremena. Stranci se izvlače sa svim i svačim, čak i sa
ubistvom.“
„Luiza Gilkrist smatrana je argentinskim plemstvom.
Kako može da bude strankinja? Pored toga, niko ne zna
ko je ubio Paskala Kancijanija.“
„Usvojena Argentinka nije isto što i prava. Svi dokazi
ukazuju na nju. Napustila je zemlju u noći ubistva.“
„To što je otišla, ne znači da je kriva. Da sam na
njenom mestu i ja bih pobegla. Misliš da ne bi bila na
vrhu spiska osumnjičenih. Roberto Vega i Ektor Sosa
takođe su imali motiv da ubiju Kancijanija.“
„Da li uvek istražuješ toliko?“ Zamenio je namršten
izraz lica zajedljivim osmehom.
„To mi je deo posla, a i prirodno sam radoznala. Nego,
da se vratimo slučaju - zašto je toliko bitno da ga reši
Argentinac?“
„Često se žalimo kako nam država propada, ali i dalje
volimo zemlju, narod i nasleđe. Ako stranac reši stari
slučaj, to će pokazati svetu da smo nesposobni da sami
obezbedimo pravdu za mrtve. Danijela“, spustio je ruku
preko njene, „čula si za grozote sedamdesetih godina?
Zovu ih Prljavi rat.“
Klimnula je glavom setivši se majki na Majskom trgu.
„Način na koji naš narod tretira svoje sunarodnike
nacionalna je sramota. Vreme je da sagledamo lične
neuspehe i učinimo nešto dobro.“
 Grickala je hleb i trudila se da ne gleda Karlosa u oči.
„Ko može garantovati da bi Luiza ili Roberto imali
pravedno suđenje da su pronađeni?“
„Imali bi.“ Iznenadila ju je njegova naivna uverenost.
„Ne možeš tvrditi da ih, i nakon svih ovih godina,
Argentinci ne bi zaključali i bacili ključ. Ljudi moraju
nekoga da okrive. To je u ljudskoj prirodi: kriv si dok se
ne dokaže da si nevin.“
„Tako je bilo nekad, ali narod se trudi da se to
promeni.“
Nije želela da se meša u politiku. Uzela je
chimichurri23 na tanjir, umočila hleb i zagrizla. Po čulu
ukusa plesali su joj peršun, luk i korijander.
„Poznat ti je termin kengurski sud24, zar ne?“ pitala ga
je, a Karlos je klimnuo glavom. „Kada je ličnost od
nacionalnog značaja ubijena, ljudi će okriviti bilo koga
samo da se slučaj zatvori i neko bude kažnjen.“
„Potrebno nam je zatvaranje slučaja.“
„Ali ne možeš da osudiš nedužnu osobu!“ Deni je
jedva potisnula poriv da viče preko stola.
„Zašto si toliko opsednuta ovim slučajem?“
Deni je slegnula ramenima agresivnije nego što je
planirala.
„Hm.“ Namrštio se i nakrenuo pivo.
Primakla mu se i obrisala penu sa gornje usne. Prste
joj je bockala njegova jednodnevna brada. Uhvatio ju je
za ruku, pogledali su se i svet je nestao. Kliznula mu je
prstima niz dlan i sklopila ih oko zgloba. Povukla ga je ka
sebi.
„Idemo u sobu“, šapnula je.

Deni je podigla ruku preko očiju, da ih zaštiti od jakog

sunca koje ju je zaslepilo. Karlos je okrenuo volan ulevo i
auto se kotrljao preko prilaza Bodega Luiđi Boska,
vinograda koji je bio ušuškan u seoskom delu Luhana de
Kuja.
Deni je otvorila vrata kada su se zaustavili i namestila
torbu preko ramena. „Puž bi stigao brže.“
Karlos je podigao ruke u stilu šta da se radi? „Uvek
sam vozio sporo, ali to nije sprečilo… nema veze.“ Nad
njim se nadvio oblak bola.
Deni je poželela da se udari po čelu. „Jao, Karlose,
izvini. Nisam htela da…“
„U redu je. Nisam vozio od… nesreće. Sad i lenjivac
može da me prestigne.“ Nabacio je nakrivljen smešak.
Trepnuvši kako bi oterala prašinu koja joj je upala u
oko, Deni je osmotrila holandsku arhitekturu farme.
Karlos joj je stegnuo ruku. „Je li to to?“
„Ne.“ Reč joj se zaglavila u grlu. To je bila poslednja
vinarija na njihovom spisku. Niko od vlasnika i
zaposlenih sa kojima su razgovarali nije video Ajris
Kenedi niti bilo koga ko je ličio na nju. „Protraćili smo
vreme.“
„Ne bih rekao da smo ga protraćili. Kako bi se osećala
da je nisi tražila?“
Slegnula je ramenima. „Nisam verovala da ću biti
ovoliko razočarana.“
Karlos ju je zagrlio, privukao je i nežno je poljubio u
čelo.
„Hvala, Karlose. Ne znam šta bih bez tvoje pomoći.“
„Tja!“ Odmahnuo je rukom. „Snašla bi se, ali dopada
mi se što misliš da ti treba moja pomoć.“
„Slaže se uz taj latino mačo-fazon, zar ne?“, pitala je
kezeći se.
„Možda. Jesi li spremna da završimo za danas?“
Odmahnula je glavom. „Ne još uvek.“ Otišla je do
druge strane prašnjavog prilaza i zurila u Ande koji su se
uzdizali visoko i nebo, u kovitlacu nijansi plave i
ružičaste boje. Karlos ju je pratio, ali na odstojanju, kako
ne bi osećala pritisak.
 Okrenula se i rekla: „Planine i vinograd deluju mi
poznato, ali zgrada je sasvim drugačija.“
„Danijela, davno si videla tu fotografiju, zar ne? Možda
vinograd više ne postoji ili je građevina renovirana.
Stvari se menjaju.“
„Da, ali… ne mogu da objasnim. Kao da me je neka
nevidljiva sila vukla ka ovom regionu i samo moram da
joj se prepustim da bih je pronašla.“
„Ne odustaješ lako, zar ne?“
„Ne. Hajde, možemo da pitamo kad smo već ovde.“
Pod nogama im je krčkao šljunak dok su žurili kad
glavnoj zgradi i ušli na dvokrilna vrata. Lutali su kroz
sobe i stigli do betonskih trodimenzionalnih murala.
Očarao ju je reljef sa istorijom doseljenika koji su
započeli proizvodnju vina u ovom regionu. Natpis ispod
objašnjavao je da je lokalni umetnik Ugo Lejtes napravio
te murale.
„Mogu li da vam pomognem?“
Zadubljena u umetničko delo, Deni nije čula da se
neko približava. Okrenuvši se, ugledala je ženu u
dvadesetim koja je nosila tek ispeglano, belo, laneno
odelo i kobaltnoplavi pojas oko struka.
„Da, nadam se da možete.“ Deni je izvukla fotografiju
koju joj je Karlos dao. To je bila jedna od poslednjih
fotografija na kojima je Ajris pre nego što je nestala.
„Jeste li videli ovu ženu?“
„La Gringu Magnificu?“ Ženine oči su se raširile od
čuda dok je zurila u Deni. „Želite da znate je li posetila
ovu vinariju?“
„Da. Ili, ako ste je videli oko Luhana de Kuje. Ili
Mendoze. Ili bilo gde. Moram da je pronađem. Izuzetno
je važno.“
„Ali ona se povukla iz javnosti, zar ne? Niko ne zna
gde je.“
„Da, ali važno mi je da je pronađem. Možda je
promenila frizuru.“ Deni je pokazala na Ajrisinu dugu,
crnu kosu koja je činila da izgleda kao Argentinka više
nego kao Anglosaksonka.
„Tu je jedna žena koja liči na La Gringu, ali ima kratku
kosu i rubia je - plavuša. Živi u malom vinogradu
nadomak Tupungate, sat vremena južno odavde.“
„Mislite da bi to mogla biti ona?“ pitala je Deni ne
uspevajući da obuzda probuđene nade.
„U pitanju su oči. Pogledajte“, pokazala je na
fotografiju pa pogledala u Deni, „iste su kao vaše.“
Nakon kratke pauze, pitala je: „Jeste li vi rod? Imate i
isti…“ Pokazala je na nos.
Iako je pitanje bilo očekivano, Deni nije bila sigurna
kako da odgovori.
Žena je podigla ruku, sklopila oči na trenutak i rekla:
„To me se ne tiče. Molim vas, pođite sa mnom.“
Provela ih je kroz nekoliko vrata i soba koje su
postajale sve manje dok nisu stigli do majušne
kancelarije, tek tolike da se u nju smeste sto i fotelja.
Deni i Karlos čekali su u hodniku dok je žena crtala
nešto po mapi, mrštila se i pisala u isto vreme. Presavila
je papir i predala je Deni uz osmeh pun nade.
„Možda tražite ovu ženu. Nema akcenat kada govori
španski i zvuči kao Argentinka. Verujem da bi La Gringa
imala naglasak, ali otkud bih ja to znala?“ Žena je
uhvatila Deni za ruke. „Želim vam mnogo sreće.“
„Hvala.“ Deni se pozdravila sa devojkom i pratila
Karlosa do automobila. Bacila se na suvozačevo mesto i
dunula u šiške kako bi ih oterala sa čela, a onda
nakrenula vodu iz flaše.
„Šta misliš?“ pitala je.
„Mislim da bi trebalo da odemo odmah. Nije daleko.“
Karlos je pokrenuo automobil i okrenuo se ka njoj. „Ali
pada mrak…“
„A ti nećeš oka sklopiti ako ne odemo odmah. Možda
te ne poznajem dugo, Danijela, ali shvatio sam da se ne
možeš opustiti kad te nešto muči.“
 „Ali…“
„Nema ali. Samo izmišljaš izgovore. Idemo.“ Karlos je
krenuo automobilom unazad, promenio brzinu i ostavio
vinariju za njima dok su se lagano vozili ka nepoznatoj
budućnosti.

Od kada su napustili vinski podrum u Luhan de Kuju,

Deni i Karlos vozili su se u tišini. Pao je mrak i postalo je
teško gledati znakove, a zbog truckanja po lošem putu,
Deni je bilo teško da čita mapu. Kako bi iščitala sitna
slova, Deni ju je okrenula naopako.
„Zašto žene to rade?“ Na Karlosovim zanosnim
usnama pojavio se podrugljiv smešak.
„Šta? Okreću mapu naopako da bi videle u kom
pravcu da idu?“ Klimnuo je glavom.
„Jer ima smisla. Zašto muškarci nikada ne pitaju za
pravac?“
„Zato što to nema smisla.“
„Zašto?“
Slegnuo je ramenima.
Deni je zakolutala očima, a onda opet pogledala u
mapu. „Dođavola.“
„Šta je?“
Pogledala je na drum i pokazala ka uzanom putiću na
levu stranu. „Tamo! Tamo! Skreni!“
Zahvaljujući sporoj vožnji, Karlos je uspeo da skrene
na vreme bez problema. Otvorila je prozor i uživala u
svežem planinskom vazduhu. Osmehivala se dok su
cvrčci svirali serenadu. Auto je poskakivao, a farovi su
jedva osvetljavali tminu.
Deni je osetila promenu u Karlosovom raspoloženju
kada su se zaustavili. Ugasio je motor i pogledao u nju.
„Možda ne bi trebalo da idemo dalje.“
„Šta? Ti si rekao da moramo obaviti ovo večeras!“
Pogledala ga je sumnjičavo i pitala: „Zar ne želiš da vidiš
Ajris?“
 „Da. Ne. Ne znam.“ Glas mu je izražavao istu
zbunjenost sa kojom se i sama borila.
Deni se nagnula i ljubila Karlosa dugo i slasno. Tiho je
rekla: „Nisam sigurna zašto nas je kosmos spojio, ali tu
smo gde smo.“ Osmehnula se setivši se argentinskog
najbržeg vozača trkačkih automobila. „Kreni, Fanđo!
Obavimo ovo.“

Šljunkom zasut put sužavao se dok su se peli u planine.

Kada su se približili vrhu, skoro da nije bilo dovoljno
prostora za vozilo. Karlos je vozio automobil uz liticu, a
točkovi su se teško okretali po klizavom kamenju. Deni
je bila zahvalna tami, jer nije mogla da vidi visinu sa
koje bi pali ako bi Karlos napravio najsitniju grešku.
Okružila ih je turobna tišina i Deni je osetila
neraskidivu vezu sa saputnikom. Njegova snaga dala joj
je potporu da se konačno oseti dovoljno samouvereno
za susret sa Ajris.
Karlos je skrenuo za ugao i zaustavio automobil. Zurili
su ispred sebe u malecnu belu kuću sa tamnim
prozorskim okvirima. Redovi loze okružavali su kućicu,
osvetljenu mesečinom koja je obasjavala praiskonske
vrhove planina koji su se izdizali u daljini. U prednjoj sobi
kuće probijao se zrak svetlosti kroz pukotinu na
zavesama.
Karlos se pomerio i kožno sedište je zaškripalo pod
njegovom težinom. „Je li to to?“
Deni je zurila u prizor pred njom i čekala da joj se učini
poznatim. Ništa. „Ne bih rekla. Možda me sećanje vara.“
Pomilovao ju je prstima po bradi i obrazu. „Samo je
jedan način da saznamo.“
Deni je klimnula glavom. Strahovala je da žena koja tu
živi može biti Ajris, ali je strahovala i da to ne bude ona.
Karlos ju je protrljao po ramenu. „Želiš li da ostanem u
kolima?“
 „Da, molim te. Doživeće infarkt ako se oboje pojavimo
na vratima.“ Morala je to da uradi sama, ali ju je tešilo
što je Karlos u blizini.
„Biću ovde i čekaću. Daj mi znak ako sam ti
potreban.“
„Važi.“ Zagrlili su se. Koliko god da je želela da ostane
u bezbednom naručju, morala je da se pokrene.
Odmakla se malo i poljubila Karlosa sa puno čežnje
pokušavajući da pozajmi energiju od njega.
Deni je izašla iz automobila i hodala stazicom od cigle.
Udisala je miris orošenih ruža. Zakoračila je na verandu i
zaledila se. Nije mogla da podigne ruku i da pokuca.
Pogledala je ka nebu i izdahnula polako pre nego što je
pokucala. Čekala je. Onda je čekala još malo.
„Izgleda da niko nije kod kuće“, promrmljala je, ali i
dalje nije bila sigurna je li razočarana ili bi trebalo da
oseti olakšanje. Okrenula se da siđe sa verande, ali ju je
nalet odlučnosti naterao da se zaustavi. Nadula je
obraze, okrenula se i pokucala snažnije. Za nekoliko
trenutaka čula je korake kako se približavaju preko
drvenog poda.
Vrata su se otvorila, ali je lanac sprečio da se otvore
do kraja.
„Quién es25?“
Bademasto oko provirilo je kroz otvor. Deni je otvorila
usta, ali ništa nije progovorila. Provela je toliko vremena
planirajući kako da nađe majku, ali nije smislila šta prvo
da joj kaže kada je sretne. Možda nije verovala da će se
to ikada desiti, ali san - ili košmar - postali su stvarnost.
„Ja sam“, rekla je Deni na engleskom.
„Ko ja?“ Reči su bile izgovorene španskim naglaskom
kao što bi rekao neko kome je engleski drugi jezik. Je li
Ajris ostala bez australijskog akcenta? Ili je možda - o
bože, ne - možda je Deni došla kod pogrešne osobe?
 „Ko je to?“ ponovo je pitala žena, a glas joj je bio pun
nervoze.
„Deni.“
„Deni?“
Vrata su se zatvorila, a zatim se čuo uzdah sa druge
strane. Deni je stajala na verandi ne znajući šta da radi.
Čekala je skoro čitavu večnost, ali se vrata nisu otvorila.
Strah od odbijanja vratio joj se, pa se setila bakinog
upozorenja: „Ako vidiš Ajris, biće ti samo teže nego što ti
je sad.“ Deni se naslonila na okvir vrata, emotivno
iscrpljena. Nije znala kako bi Ajris reagovala, ali nije
očekivala da će ćerki zalupiti vratima pred nosom.
Iz pozadine su se približavali koraci i uskoro je Karlos
stajao pored nje. Podigao je obrvu zabrinuto.
„Danijela.“ Spustio joj je ruku na rame. „Možda je to
neko drugi.“
„Ne, to je ona.“ Bes je prostrujao kroz Deni. „Znaš
šta? Nema pravo na ovo. Niko nema pravo da napusti
dete i da dobije priliku, a da se ne iskupi.“ Deni je lupala
na vrata. Pesnice su je bolele od svakog udarca u drvo.
„Otvori! Znam da si ti, Ajris Kenedi! Ja sam ti ćerka!
Otvori odmah!“
Tišina.
Prestala je da lupa i naslonila se čelom na vrata.
Nežnijim glasom je rekla: „Molim te, otvori vrata. Došla
sam izdaleka da te vidim. Pusti me unutra.“
Deni je mogla da oseti Ajris na drugoj strani kako diše
duboko pokušavajući da smiri svoje uzlupano srce.
Karlos je pomilovao Deni po leđima, a ona se okrenula i
bacila mu se u naručje. Spustila je glavu na snažne
grudi i dopustila otkucajima njegovog srca da je umire.
„Neće da razgovara sa nama“, prošaputala je.
„Ne bih rekao.“
Vrata su se se otvorila, a Deni se okrenula i ugledala
Ajris na njima. Plave oči svetlucale su joj na mesečini.
Nije progovorila ni reč. Okrenula se i pokazala im da je
prate niz mračni hodnik ka pozadini kuće. Mesto je
mirisalo na vlagu i buđ, zidovi su se ljuštili i otkrivali
istrulele grede. Skrenuli su iza ugla i jarka svetlost
doprla je iz kuhinje. Deni je usporila hod da bi dala
očima vremena da se naviknu na sjaj. Kada se privikla,
videla je svetlucave, plave pločice oko betonske
sudopere, zasađene biljke na simsu i vatru koja je gorela
u peći stvarajući toplinu.
Mada se u kuhinji osećala toplina doma, nije bilo
nikakvih ličnih predmeta. Nije bilo Ajrisinih fotografija.
Nije bilo postera predstava u kojima je učestvovala ili za
koje je radila koreografiju. Kao da je Ajris želela da
ostane anonimna i u sopstvenom domu. Manjak dokaza
značio je da je uvek mogla da uzme stvari i nestane
neprimetno.
Da ode.
Opet.
Deni je zažmurila i pitala se gde joj je bila pamet da se
tek tako pojavi kod Ajris. Bilo je prekasno da se povuče
sada. Morala je da ostane do kraja kakav god ishod bio.
Ajris je pokazala Deni i Karlosu da sednu za stari sto, a
onda je otišla da napuni džezvu i spustila je na šporet.
Izraz lica bio joj je miran, ali ruke su joj drhtale pa joj je
bilo teško da spusti kesice čaja u šolje i činiju sa
šećerom na sto.
„Ajris…“ Počeo je Karlos.
Bila je okrenuta leđima, ali je podigla ruku u vazduh
kako bi ga prekinula. Deni nije mogla da dokuči je li
Ajrisino ponašanje dokaz nepristojnosti ili šoka. Koga ne
bi šokiralo da mu se dvoje ljudi iz prošlosti pojavi na
pragu u kasne sate?
Deni je proučavala ženu koja joj je bila biološka majka.
Kratka plava kosa bila je drugačija nego na slikama koje
je Deni videla. Ajris je jedva ostarila, a koža joj je bila
glatka i savršena sa prelepim, maslinastim tonom. Bosa
stopala pokazivala su svetlucave, jarkoružičaste nokte, a
košulja boje sleza prekrivala joj je sitnu građu. Crne,
lanene pantalone bile su preširoke, ali je nekako uspela
da izgleda lepo uprkos svemu.
Karlos je pogledao Deni i ispružio ruke upitno. Deni je
slegnula ramenima.
Ajris je uzela mleko iz frižidera i sipala vrelu vodu u
šolje pa ih je spustila na sto. Sela je preko puta i
zagledala se u njih. „Sad možemo da razgovaramo.“
 DVADESETO POGLAVLJ E

Vreli čaj pljuskao je po šolji dok se Deni očajnički trudila

da je drži mirno. Srce joj je glasno tuklo u grudima, a u
stomaku joj je rasla praznina. Boreći se da ostane
smirena, primakla je šolju usnama kako bi joj para oblila
lice. Nije očekivala da će se bilo koja rasplinuti i briznuti
u plač, zagrliti drugu i uzviknuti „nedostajala si mi“, iako
ne bi bilo zgoreg. Ajrisina rezervisanost svakako nije
navela Deni da poželi otkriti svoje najdublje, najiskrenije
emocije.
Karlos se promeškoljio u stolici. Osetila je da je napet,
ne samo zbog nje već i zbog sebe. Nije bilo lako da sedi
preko puta žene koja je bila kao druga majka njemu i
njegovoj bivšoj verenici. I sada se pojavio sa Ajrisinom
ćerkom sa kojom je bio… šta? Stvari su se tako brzo
odvijale da nisu imali vremena ni da razmisle o tome.
Deni je osetila nagoveštaj pačulija u vazduhu i istog
trenutka setila se ranog detinjstva kada je krišom ulazila
u majčinu sobu i stavljala kap ili dve na svoje zglobove.
Tako je osećala da joj je majka bliže, ali to je bilo pre
nego što je Arjis otišla. Sada je miris izazivao samo
bolne uspomene. Deni je agresivno obrisala nos
nadlanicom.
„Ajris, dugo se nismo videli. Lepa si kao i uvek“, rekao
je Karlos. Toplim glasom pokušao je da popravi
atmosferu.
Ajris je zatreptala i odmahnula glavom kao da se
vraća iz transa. Zapalila je cigaretu. Gledala je čas u
Deni, čas u Karlosa.
„Recite mi kako sam zaslužila ovu čast?“ Povukla je
dim i izdahnula gusti oblak koji se pretvorio u zastor
između nje i njenih posetilaca na drugoj strani stola.
Neverica je zapljusnula Deni. „To je sve što imaš da
kažeš?“
„Šta bi želela da čuješ?“ Ajris je otresla pepeo sa
cigarete u pepeljaru. Zatvarala se u čauru pokušavajući
da se odbrani. Uhvaćena je nespremna i bilo je
očigledno da joj smeta što joj je mir narušen, ali to nije
bilo bitno. Imala je dvadeset godina da se pripremi za
ovo, i taj dan je došao.
Karlos je uhvatio Deni za koleno i blago ga stegnuo, a
onda se nakašljao pročistivši grlo. „Ajris.“
„Da?“
„Danijela je došla izdaleka. Bilo joj je potrebno mnogo
hrabrosti da te nađe. Barem bi mogla da porazgovaraš
sa njom. Ona ti nije pretnja. Ona ti je ćerka.“
„Znam da mi je ćerka“, prasnula je Ajris.
„Onda bi trebalo da znaš i da bi mogla da se ponašaš
bolje nego što se ponašaš.“
Deni je bila zahvalna što je Karlos na njenoj strani.
Njegova smirenost i snaga mnogo su joj pomogli, mada
je verovatno umirao od želje da pita gde je Sesilija.
„Verovala ili ne, srećna sam što te vidim.“ Ajris se
obratila Deni, ali je nije pogledala u oči.
„Onda se ponašaj tako!“ Godine nakupljenog besa su
se oslobodile. Deni je ustala i udarila pesnicom o sto.
Ajris se trgla kada su posude zazveckale.
Razjarenost je obuzela Deni. Ramena su joj se napela,
a u slepoočnicama je osećala bol. Karlos je spustio ruku
preko njene, ali ona se oslobodila i uperila prstom ka
Ajris. „Napustila si petogodišnju ćerku i čoveka za kog si
se udala. Misliš li da je u redu da budeš tako opuštena?“
Ajris je nastavila da ćuti. Dim cigarete kovitlao se i
pomešao sa tenzijom kako bi stvorio nepodnošljivu
atmosferu.
„Deset godina - deset godina, Ajris, krivila sam sebe
što si otišla. Znaš li šta to uradi detetu? Možeš li da
zamisliš u kakvom sam zbrkanom stanju bila?“ Ajris je
pokušala da progovori, ali Deni ju je ućutkala. „Da si
osetila makar nagoveštaj bola kroz koji smo prošli zbog
tebe, nikada to ne bi ni uradila. Ili možda bi. Možda si
prosto bezdušna.“
„Alija…“
„Nema izgovora!“ Deni je povisila glas za oktavu. „Ne
samo da si uništila život jedne devojčice već si ubila i
čoveka kom si obećala da ćeš ga voleti zauvek. Moj otac
- tvoj muž - umro je od slomljenog srca.“
„Niko ne umire od slomljenog srca.“ Ajrisin tihi glas
zadrhtao je jedva primetno. U očima joj se videlo… šta
je to bilo? Nije u pitanju bila uzdržanost koju je Deni
isprva videla. Je li u pitanju bilo kajanje? Tuga? Ili se Deni
samo nadala da je Ajris sposobna da oseti te emocije?
Kao lava koja kulja iz vulkana, Deni nije mogla da se
zaustavi. „Ne zanima me da li misliš da je moguće ili ne,
ali to se desilo. I ti si kriva.“
Ajrisino savršeno lice naboralo se od bola. „To je… ja.,
on…“ Povila je ramena i gledala u šake u krilu. Podigla je
glavu i kroz suze po prvi put pogledala Deni u oči. „Žao
mi je.“
„Čega ti je žao, Ajris?“ Deni se nadala da majku boli
što je zove imenom. „Žao ti je ekonomske situacije u
Argentini? Zbog globalnog zagrevanja? Ili ti je žao što
sam prevalila ovoliki put da bih se srela sa ženom koja
ne želi da se sastane sa ćerkom koju je ostavila pre
dvadeset godina?“
„Nije bilo tako, Danijela…“
„Zovi me Deni.“
„Ali Karlos te zove…“
„Ti me zovi Deni.“ Glas joj je ostao hladan.
 Ajris je izgledala tako majušno u stolici, kao da je
ostarila deset godina u poslednjih pet minuta. Trunka
saosećanja pojavila se u Deni, ali ju je brzo oterala.
Ajris je šmrknula. „Dobro. Zvaću te kako želiš.“
Nikada nije pokušala nekoga da povredi rečima, čak ni
Adama. Uplašio ju je bes koji je osećala u tom trenutku.
Zašto je naivno verovala da će ostati smirena, da će biti
odrasla i zrela prilikom susreta sa majkom? Umesto toga
ponašala se kao ljuta petogodišnjakinja. Ajrisina
nehajnost i uzdržanost su je šokirali. Realnost je
ošamarila Deni iz sve snage i strašno ju je zabolelo.
Škrgućući zubima, Deni je rekla: „Ljudima je potrebna
dozvola da imaju psa, ali ne i dete. Niko ne proverava
jesu li sposobni za to. Nisi bila dovoljno odgovorna, pa si
pobegla čim se ukazala prilika.“
Ajris je zurila u udaljeni ugao. Čelo joj se namreškalo,
a donja usna joj je podrhtavala.
Isuse, Makena, ne prepoznajem te. Imala je pravo da
pokaže Ajris kako se osećala, ali ovoliko grube reči nisu
bile neophodne. Ako je postojala ikakva granica
pristojnosti, Deni ju je upravo preskočila.
„Danijela“, Karlos je ustao i nežno je uhvatio ispod
lakta. „Molim te, hajde da razgovaramo.“
„Kasnije.“
„Ne, Danijela, sad.“ Karlosov strogi pogled rekao joj je
da nema svrhe da se raspravlja.
„Dobro“, prošištala je. Karlos ju je izveo iz kuhinje pa
niz hodnik. Kada su stigli do ulaznih vrata, zaustavila se.
„Ne idem odavde. Mora da čuje sve što imam da joj
kažem.“
„Nećeš imati priliku ako se ne smiriš. Hajde!“ Otvorio
je ulazna vrata i izašli su na verandu. Kasni večernji
vazduh pročistio joj je pluća i ohladio vrelinu koja joj je
izbijala iz tela.
Naslonila se na ogradu i prekrstila ruke. „Šta želiš da
mi kažeš?“
 „Ne ljuti se na mene, Danijela. Na tvojoj sam strani.
Zbog toga sam te izveo napolje. Ajris je mnogo grešila,
svestan sam toga. Imaš pravo da joj kažeš šta osećaš,
ali, ako je budeš zasula svim besom i mržnjom koje si
gajila godinama, onda bolje da odemo odmah jer nećeš
dobiti nikakav odgovor od nje.“
„Zaslužila je ono što dobija.“ Deni je stisnula usne.
„Nisi pakosna osoba. Zašto bi bila sad?“
„Stvarno moraš da me pitaš?“ Podbočila se.
„Uznemirena si, ljuta, možda želiš osvetu, ali nisi zla
osoba, Danijela Makena. U dubini te velike duše mislim
da gajiš nadu kako ćeš se pomiriti sa majkom.“ Podigao
je obrvu. „Grešim li?“
Dođavola. Od trenutka kada su Dijego i Karlos odlučili
da je potraga za Ajris ideja veka, Deni je dopustila da je
ponese bujica zvana Ajris. Deni je u svakom trenutku
mogla da se uhvati za slamku spasa i kaže da ne želi, ali
umesto toga je nastavila da plovi mutnim vodama i sad
se nasukala. Imala je odgovor na Karlosovo pitanje, ali
nije planirala da prizna to ni sebi ni drugima.
„A ti, Karlose? Jesi li ti ljut? Zar ne želiš da vičeš i
vrištiš na nju?“ Lepo, skretanje sa teme.
Naravno da sam ljut, ali vrištanje mi neće pomoći.“
Sklonio joj je kosu iza uveta. „Dobro je osloboditi se
nataloženih osećanja, razumem, ali, kad bi svi vikali, ko
bi slušao?“
Deni je zaćutala i gledala u žbunove ruža koje je
osvetljavala srebrna mesečina. Karlos je bio u pravu.
Ajris je izdala i njega. Uzburkane emocije su se
komešale u njoj. Nije znala šta da radi. Tražila je Ajris iz
brojnih razloga, ali, kada se našla pred njom, Deni nije
znala kako da se nosi sa situacijom. Bes nikome nije
donosio ništa dobro, posebno ne Deni. Umela je ona
mnogo bolje od ovoga. Biće ponosna i pokazaće Ajris da
je preživela i bez nje.
 „Dobro“, udahnula je duboko i krenula ka vratima.
„Smirila sam se. Možemo da se vratimo.“
Karlos je stao ispred nje i blokirao joj put. Stavio joj je
prst pod bradu i poljubio je. Nestao je zid od bodljikave
žice koji je podigla kada je videla Ajris. Nije imala pojma
kako je uspevao da ostane tako pribran. Divila se
prelepom, brižnom Argentincu i njegovoj višeslojnoj
ličnosti.
„Trebalo bi da uđeš sama. Ovo je problem između
majke i ćerke.“
Panika ju je još jednom obuzela. „Ne! Karlose,
potreban si mi unutra. Molim te.“
„Ne smem da se mešam u ovo. Kasnije ću razgovarati
sa Ajris.“
Iznenadila se koliko ga je želela uz sebe. „Ali šta ako
opet poludim i ona nas izbaci odavde?“
„Verujem da se to neće desiti.“ Poljubio ju je u čelo.
„Budi hrabra. Budi snažna. Reci šta moraš i pobrini se da
te čuje.“
Deni se osmehnula. „A ja sam mislila da Argentinci
imaju vrelu krv i da su eksplozivni.“
„Ja nisam običan Argentinac.“
„To znam.“ Zagrlila je Karlosa snažno i rekla: „Hvala
ti.“
„Hajde. Bićeš dobro.“
Otvorio je vrata, ona je udahnula duboko i prešla
preko praga. Vrata su se zatvorila dok je koračala ka
kuhinji. Zveckanje i šum vode odzvanjali su hodnikom.
Kada je stigla do kuhinjskih vrata, Deni je zastala, a Ajris
se okrenula stojeći kraj sudopere. Oči su joj bile crvene i
pune suza.
Ajris je progovorila: „Izvini zbog mog ponašanja. Vaš
dolazak me je zatekao, pa nisam znala kako da
reagujem.“
„Misliš li da će uzdržanost pomoći?“ Deni je zbunjivalo
sve što se dešavalo i nije znala u kom smeru želi da se
situacija odvija.
„Naravno da ne.“ Ajris je pokazala ka kutiji od cipela
koja je stajala na stolu. „Imam nešto za tebe.“
„Ne trebaju mi pokloni“, Deni je rekla i odmah zažalila
zbog tona. Setila se Karlosa i pokušala da ostane
smirena.
„Nije poklon, Danijela - Deni. Molim te, otvori je.“
Obrisala je ruke krpom i krenula ka hodniku. „Možda će
ti trebati vremena da pregledaš sve, pa ću te ostaviti
nasamo.“
„Gde ćeš ti?“
„Da razgovaram sa Karlosom, ali, molim te, nemoj da
misliš da odlazim jer ne želim da razgovaramo. Tu se
nalazi ono što ne bih mogla da izrazim rečima.“ Ajris se
oslonila rukom na dovratak. „Kada budeš spremna, dođi
po mene.“
Ajris je zgrabila vunenu jaknu sa čiviluka i požurila niz
hodnik. Ulazna vrata su se otvorila i zatvorila. Deni se
napela da čuje Karlosov umirujući glas, ali nije čula
ništa.
Usmerila je pažnju ka kutiji od cipela ispred sebe.
Pogledala je natpis. U pitanju su bile cipele za tango. Šta
je Ajris izvodila? Je li namerno pokušavala da povredi
ćerku? Zašto bi Deni želela cipele za tango?
„Zaboga.“ Otvorivši poklopac, Deni je pronašla gomilu
koverti koje su bile adresirane na staru adresu u
Australiji. Adresa je bila ispisana savršenim, oblim
slovima. Zgrabivši pregršt koverata, otvorila ih je i
prelistavala čestitke za slikama cveća, nacrtanim
zečevima i patkama, balonima, dugama, Sneškom…
Srećan jedanaesti rođendan, Danijela. Sretan četrnaesti.
Sretan devetnaesti rođendan, Danijela. Sretan Božit,
Danijela. Uvek tu te voleti. Nedostaješ mi. Želim da te
vidim.
„Šta je ovo dođavola?“ Zgrabila je još nekoliko
koverata i otvarala ih redom.
 Prelistavala je poruke i čitala: Mnogo mi je žao. Ne
očekujem da mi oprostiš, ali znaj da mislim na tebe
svaki dan. Volela bih da se možemo videti. Volela bih da
mogu vratiti vreme unazad. Uvek teš mi biti u srcu.
Deni je zurila u malu gomilu. Ajris nije mogla da
nabavi sve ovo u poslednjih nekoliko minuta. Mora da su
bile prave. Zašto ih nikada nije poslala? Da je poslala
samo jednu razglednicu, samo jedno pismo u kom bi
objasnila Deni zašto je otišla, život joj izgledao mnogo
drugačije. Možda bi ranije potražila Ajris i počele bi da
popravljaju odnos. Ili Deni ne bi provela život kriveći
sebe za nešto u čemu nije pogrešila. Mnogo različitih
scenarija bilo bi moguće da je Ajris poslala samo jednu
prokletu čestitku.
„Prokletstvo!“
Zgrabila je kutiju i odmakla se od stola dok su nogari
stolice škripali po drvenom podu. Marširala je niz hodnik
noseći kutiju pod miškom i širom otvorila ulazna vrata.
Ajris i Karlos stajali su na kraju bašte. Majka je tiho
govorila dok je Karlos polako odmahivao glavom. Scena
nije delovala prijatno, ali nije bilo vikanja. Kako je mogao
da bude tako civilizovan u prisustvu žene koja je imala
običaj da uništava život drugima?
Spustivši se niz stepenice i krčkajući preko šljunka,
Deni je stigla do njih dvoje. Gurnula je kutiju Ajris u lice.
„Ovo bi trebalo da učini da se osećam bolje?“
Ajris je razrogačila oči. „Ja… to… trebalo bi da ti
dokaže da sam neprestano mislila na tebe.“
„Ali mi ih nisi poslala!“ Pružila je kutiju Karlosu koji ju
je nerado prihvatio. „Pogledaj! Unutra su godine i godine
nade koju sam mogla da imam, ali Ajris nije poslala ni
jednu jedinu čestitku. Zašto si ih pisala ako nisi htela da
pošalješ?“
„Plašila sam se“, rekla je Ajris tiho.
„Čega?“
„Da će se vratiti.“ Ajris je masirala slepoočnice.
 „Pa šta i da su se vratile? Barem bi pokušala.“ Deni je
odmahnula glavom. Talas frustracije i tuge se izdizao i
eksplodirao joj u očima. „Zašto nisi pokušala? Zar nisi
videla majke nestalih? Provele su život tražeći decu koja
su verovatno mrtva. A ti imaš živo dete i nisi pokušala
da stupiš u vezu sa mnom.“
„Oh, Deni.“ Ajris je spustila ruku na Denino rame, ali
ona je odskočila unazad. „Nemaš pojma koliko sam puta
odnela čestitke u poštu i predomislila se u poslednjem
trenutku. Plašila sam se odbijanja, ali nisam želela ni da
se pojavim iznenada i uzburkam bolne uspomene. Da
sam pokušala da ti se vratim u život, narušila bih
ravnotežu koju si imala sa bakom.“
„Kakvu sam ravnotežu mogla da imam pošto si
otišla?“ Uprkos očajničkim pokušajima da spreči suze,
one su nastavljale da naviru. Ruke su joj drhtale i morala
je da sedne pre nego što se sruči pod težinom bola.
Bacila se na šljunak, savila kolena pod bradu i zagrlila ih
rukama. Hladnoća joj se popela uz kičmu i celo telo joj je
drhtalo.
Karlos je predao kutiju Ajris i ogrnuo jaknom Deni.
„Trebalo bi da uđemo unutra. Hladnoća ti ne pomaže.“
„Ništa mi ne pomaže“, promrmljala je i dopustila
Karlosu da je podigne. „Odlazimo.“
Karlos je prebacio zaštitnički ruku oko Deni i odmakao
je nekoliko koraka od Ajris. Približivši joj se, rekao je:
„Prešla si ogromnu daljinu da bi stigla dovde - fizički i
emotivno. Zamisli kako ćeš se osećati za nedelju, ili
mesec, ili godinu dana ako propustiš ovu priliku. Hoćeš li
se kajati, mada si u ovom trenutku skrhana bolom?“
Bum! Karlos je tačno znao gde da odapne strelu - u
srce. „Ne znam. Samo sam… zbunjena i… i…“
„Možda će ti pomoći da se oslobodiš zbunjenosti ako
je budeš pitala ono što si oduvek želela.“ Podigao je
obrvu i osmehnuo se.
 „Dobro“, promumlala je. „Još jedan pokušaj, ali, ako
propadne, odlazimo.“
Karlos ju je držao za ruku kada se okrenula i videla
kako Ajris izduvava nos u maramicu. Čim je primetila da
je posmatraju, ubacila je maramicu u džep i zagladila
košulju. „Hoćete li ući da porazgovaramo još malo?
Molim vas?“
Karlos je stisnuo Deninu ruku i ona je klimnula glavom
i povela ih natrag do Ajrisine kuhinje. Deni je sela za sto
dok je Karlos stajao iza nje odmarajući ruke nežno na
njenim ramenima. Ajris je sela sa druge strane stola,
plačnih očiju i crvenog nosa.
„Ja…“ Deni se naslonila laktovima na sto i spustila
glavu na šake. Kada bi samo mogla da smisli šta tačno
želi, da to izgovori i da nastavi dalje. Nažalost, osećanja
su joj se uporno smenjivala - frustracija, bol, nada,
ljutnja, usamljenost - sve se mešalo dok nije ostala
samo jedna ogromna, duboka rana.
Ajrisine krupne, plave oči koncentrisale su se na
ćerku. „Nema reči kojima mogu da opišem koliko mi je
žao. Kada bih mogla, vratila bih vreme.“
„Da li bi se odrekla tanga?“
„Volela sam tvog oca i tebe svim srcem. Ne tražim
izgovore, ali nešto snažno me je vuklo. Molim te, Deni,
znaj da prihvatam odgovornost za sve.“
„Nisi mi odgovorila na pitanje“, rekla je Deni strogo.
„Nisam. Odgovor nije lep i nisam sigurna da si
spremna za njega.“
„Ja ću da odlučim, hvala.“ Denine reči su zvučale
civilizovano, ali je bilo skoro nemoguće da drži emocije
pod kontrolom. Ako stvari propadnu, Deni je sumnjala da
će imati snage da proba iz početka.
Karlos joj je stegao ramena i rekao: „Idem ja sad.“
„Ostani.“ Deni ga je uhvatila za ruku koja joj je bila na
ramenu.
 „Ne. Potrebno vam je još vremena. Ajris je rekla da
mogu da čekam u drugoj sobi.“ Sagnuo se i poljubio
Deni u obraz. Šapnuo joj je: „Veruj u svoju snagu,
Danijela Makena.“
Klimnuvši glavom ka Ajris, Karlos je izašao na vrata
koja su vodila u hodnik. Pre nego što je izašao, okrenuo
se, stavio ruku na srce i izgovorio nečujno „budi jaka“
Deni pre nego što joj je poslao poljubac. Karlosovi koraci
i bat štapa odjekivali su niz hodnik. „Stalo mu je do
tebe“, rekla je Ajris tiho.
Deni je klimnula glavom i poželela da suze presuše.
Ali možda je bilo dobro što je Ajris konačno videla
rezultate svojih postupaka.
„Toliko pitanja želim da postavim.“ Ajris je spustila
pogled ka savršeno manikiranim rukama. „Ja… samo…
nemam prava, znam. Ali ti bi trebalo da me pitaš šta
god želiš. Odgovoriću potpuno iskreno, obećavam.“
Mada je Ajris isprva zauzela odbrambeni stav, počela
je da se oslobađa malo-pomalo i pokazala je spremnost
da se suoči sa Deninim napadima i izlivima emocija.
Možda je mogla verovati Ajris da će reći istinu. Samo je
jedan način da saznaš, Makena.
Udahnuvši vazduh, a onda polako izdahnuvši, Deni je
rekla: „Počećemo od objašnjenja zašto si me ostavila.“
 DVADESET PRVO POGLAVLJ E

1953 - Luiza

Ektor je pružio Luizi pljosku vode dok su sedeli pored

prašnjavog puta, a ispred njih se prostirala polja
pšenice. Podnevno sunce pržilo je nemilosrdno i muve
su zujale oko Luize i Ektora kada su našli sklonište u
hladu usamljenog drveta pokušavajući da obnove snagu
koja ih je napuštala. Od kada su napustili Montevideo
pre nekoliko dana, putovah su zabačenim puteljcima
peške ili su ponekad nalazili prevoz kako bi stigli što
dublje u unutrašnjost zemlje. Ali vesti su se širile brzo po
velikim gradovima i samo je bilo pitanje vremena kada
će sela saznati za skandal koji je uključivao voljenog
tango kompozitora. Ektor i Luiza morali su da donesu
odluku o sledećem koraku, i to što pre.
Vrelina sunca prljila joj je kožu kroz tanku košulju, ali
nije marila. Pošto je saznala da je Roberto umro na tako
tužan i usamljen način, izgubila je želju da nastavi.
„Pij!“ Ektor joj je ugurao pljosku u klonule ruke.
Luiza se ugrizla za usnu i odmahnula glavom.
„Moraš voditi računa o sebi.“
„Čemu to?“ Pogled joj se iznova zamaglio, ne samo
zbog suza, već zbog nedostatka želje za životom.
„Mlada si i pametna žena pred kojom je svet pun
čuda. I moje srce je slomljeno zbog Roberta, ali ne
možemo ništa da promenimo. Misliš li da Roberto želi da
te vidi kako patiš?“
 „Zaslužila sam da patim“, promrmljala je i privukla
kolena pod bradu. „Da sam krila osećanja i odolela
Robertu… onda… onda…“ Začuli su se poznati jecaji.
„Šta onda?“
Luiza je slegnula ramenima dok joj je praznina u
grudima rasla. „Vraćam se u Argentinu.“
„Ne! Ne smeš!“ Ektor ju je zgrabio za ruku, ali se
oslobodila. „Zašto ne? Ubila sam ih.“
„Kako to možeš da kažeš?“
„Roberto je umro od povrede koju je zadobio boreći se
za mene. A Paskal ne bi sam lutao ulicama tako kasno
da ga;'a nisam uznemirila.“ Zarila je prste u prsa i nije
marila za bol. Luiza nije uzela u obzir ni mogućnost da je
Roberto možda našao Paskala i ubio ga. To je prosto bilo
nemoguće. Uspravivši se, osetila je kako joj se
samouverenje vraća. Po prvi put od kada je pobegla iz
Argentine, Luizi je bilo jasno šta mora da uradi. „Vraćam
se i reći ću vlastima šta se desilo u San Telmu.“
„Razapeće te. Nije im bitno jesi li nevina. Zar nisi
videla šta piše u novinama? Nije bitno šta kažeš, bićeš
osuđena za ubistvo jer si tako brzo pobegla iz Argentine.
Žele da proliju krv, a ako se vratiš, to će biti tvoja krv.“
„Znam to, ali kroz kakav bih pakao tek prolazila ako
bih nastavila da bežim?“ Kroz poluzatvorene oči škiljila
je u svetloplavo nebo Urugvaja. Odlučnost joj je se širila
venama. Zgrabila je svoju torbu. „Neću se predomisliti.
Osećam se odgovornom za njihovu smrt i moram da
ispravim to.“ Osetila je knedlu u grlu dok je nameštala
kaiš na rame. „Ektore, hvala ti što si me pazio. Cenim
sve što si uradio za mene, ali već si dovoljno rizikovao
da bi mi pomogao da pobegnem. Ne bih mogla podneti
da budem odgovorna i za tvoju zlu kob. Molim te, pusti
me da uradim ono što moram. Tako možeš da nastaviš
svoj život i da ga ne komplikuješ još više.“
Ektor se uhvatio za glavu. Mrmljao je nešto i ljuljuškao
se napred-nazad dok je ispruženim nogama dizao mali
oblak prašine.
„Ektore?“ Klekla je pored njega i uhvatila ga za
ramena.
Pogledao ju je i zurio u nju krupnim očima, a onda se
brzo primakao i poljubio je. „Volim te, Luiza.“
Usne su joj gorele kao da su bile žigosane. Bes i šok
obuzeli su je dok se odmicala. Nije mogla da razume šta
se tačno dogodilo. Luiza je oduvek mislila da Ektorovo
flertovanje nosi u sebi dozu istine, ali nikada nije bila
sigurna. Saznavši to, srce ju je zabolelo. „Kako možeš?
Oplakujem Roberta!“
„Ja… ja…“ Ektor je pogledao ka nebu, a onda joj se
zagledao u oči. „Žao mi je.“
„I treba da ti bude žao, Ektore.“ Puls joj se ubrzao od
besa. „Jesi li stekao utisak da osećam isto prema tebi?“
„Imaš dobro srce i uvek si bila ljubazna prema meni.“
„To ne znači da te volim kao što volim… kao što sam
volela Roberta.“ Zašto bi to uradio odmah nakon što je
izgubila jedinog čoveka sa kojim je ikada želela da
bude? „Šta si očekivao da kažem? Volim i ja tebe, pa se
neću predati vlastima? Jesi li lud?“
„Ja… Isuse.“ Ektor je pognuo glavu, provukao prste
kroz kosu i razbarušio svoj konjski rep koji mu je bio
zaštitni znak. „Mislio sam da ćeš ako ti pomognem… ako
vidiš da sam dobra osoba…“
„Do sada sam te cenila, ali ovo je ponižavajuće,
Ektore.“ Ustala je. „Odlazim.“
Poskočivši, uhvatio ju je za ruku, ali se otrgla. „Gde
ideš?“
„U Argentinu, kao što sam rekla.“
„Ne smeš!“ Njegov urlik odjeknuo je poljima.
„Nećeš me naterati da se predomislim.“ Zgrabila je
pljosku, otpila dobar gutljaj vode pokušavajući da ublaži
suvoću u grlu. „Bio si u pravu kada si me pitao da li bi
Roberto želeo da me vidi u ovakvom stanju. Ne, ne bi.
Zato ću sad ovo da sredim.“
 Krenula je i odlučno hitala napred. Želi. Želi? Misliš da
Roberto želi da te vidi da ovako patiš? To su bile
Ektorove reči. Luiza se okrenula i vratila se do Ektora
koji je ugurao ruke u džepove.
„Predomislila si se?“ Razveselio se.
„Rekao si želi malopre.“
„Šta?“ U Ektorovim očima sevnuo je strah. „Ah, to?
Pogrešio sam. Svima se desi da pomešaju vremena.“
„Ljudski um ima neverovatnu sposobnost da sve
prebaci u prošlo vreme kada osoba umre.“
„Greška, to je sve.“ Ektor je posmatrao široka polja
pred sobom.
Reči koje je Ektor izgovorio u Robertovom stanu
odjeknule su joj umom. Avaj, ljubav mog života je
izabrala drugog. Možda ću ti je jednog dana ukrasti
ispred nosa.
„Ektore, šta si dođavola uradio? Moraš da mi kažeš.
Odmah!“
Ektor je nastavio da ćuti.
„Reci mi!“ Vrisnula je.
„Roberto je živ.“ Ektor je zažmurio kao da je očekivao
napad. „Šta?“ Teška torba pala joj je na stopala, ali je
jedva osetila bol.
„One noći kada si otišla, vratio sam se kući po njega i
planirao sam da ga pošaljem u Urugvaj, ali…“
„Ali šta?“ Vikala je, nesposobna da obuzda svoj bes.
„Šta si, dođavola, uradio?“
„Rekao sam mu da bi bilo bezbednije da putujete
odvojeno i da treba da ode na sever Argentine, pa u
Boliviju.“
„I?“ Osećala je da joj je srce u grlu.
„Otišao sam po namirnice, ali, kada sam se vratio,
video sam policiju u ulici.“
„Ne!“ Zateturala se blago i naslonila se na drvo.
„Ja… Nisam ostao dovoljno dugo da vidim jesu li ga
priveli. Neka sam sebičan, ali nisam planirao da im se
približavam.“ Ektor je skrenuo pogled.
„Je li uhapšen? Kako su znali da je kod tebe?“
„Možda su krenuli da ispitaju mene. Luiza“, preklinjao
ju je pogledom, „možda je uspeo da pobegne.“
„Zašto mi to nisi rekao ranije?“ U slepoočnicama joj je
pulsiralo, pa ih je protrljala. „Zašto si me lagao?“
„Planirao sam da ti kažem istinu, ali na putu do
Montevidea pomislio sam kako je bolje da misliš da je
mrtav. Ako su ga uhapsili, to je isto. Setio sam se kako si
uvek bila dobra prijateljica i kako sam te oduvek voleo
i… bio sam glup i poželeo sam da iskoristim priliku.“
„Ali lažeš me već sedam dana! Zar nisi video koliko
patim? Da li ti je to prijalo?“ Zakoračila je ka njemu i
gurnula ga iz sve snage u grudi. Ektor joj je dopustio.
Osećala se dobro dok se oslobađala potisnutog besa i
gurnula ga je još jače. „Kako si mogao?“
„Meni je…“
„Žao? Zaboravi, Ektore. Želim samo da mi kažeš gde
je planirao da ode ako pobegne iz Argentine.“
Podigao je ruke u vazduh kao da se pravda. Pogled mu
je bio iskren dok je govorio: „Znam samo da je planirao
da ode na sever, pa u Boliviju. Ne znam ništa više, jer
nisam želeo da znam.“
„Lažeš!“ Gurnula ga je toliko jako da se zateturao
unazad, ali je uspeo da održi ravnotežu.
„Ne lažem, kunem se.“ Glas mu je drhtao kao da se
plaši šta bi mogla sledeće da uradi. „Nemaš razloga da
mi veruješ, ali kunem se da ne znam kuda ide. Rekao mi
je jednu stvar.“ Udahnuo je duboko kao da se pita da li
da joj kaže ili ne.
„Šta?“
„Pomenuo je da će te odvesti na mesto o kom ste
zajedno sanjali.“
Uzbuđenje je prodrmalo Luizu. Opet je podigla torbu
na rame. Mada su bili u poljima pšenice, osetila je miris
indijskog oraha u nozdrvama dok su Robertove reći
dopirale do nje. „Brazil. Tako nikada ne bih morao da
brinem da ću ostati bez indijskih oraha“, rekao je. Setila
se mape u džepu na kojoj je Roberto nacrtao gde bi bila
njihova kuća iz snova. Ako je njen ljubavnik nekim
čudom uspeo da pobegne, znala je gde će ga naći.
Udahnula je duboko i krenula na sever.
„Kuda ćeš?“ Ektor je pitao, a lice mu je pomračio oblak
brige.
„Pratim svoje srce.“
 DVADESET DRUGO POGLAVLJ E

Ajris je spustila ruke na kuhinjski sto i ćutala nekoliko

trenutaka oklevajući da odgovori Deni. „Koliko god puta
da sam probala da smislim odgovor na to pitanje, nikada
nije ispalo kako valja. Možda zato što nisam verovala da
ćemo se zaista videti.“
„Jer nisi želela da me nađeš?“, rekla je Deni tiho.
„Da budem iskrena, godinama se pitam da li da te
potražim ili ne.“ Ajris je pokušala da uhvati Deninu ruku,
ali ju je ona brzo izmakla. „Mnogo puta sam zamišljala
naš sastanak. Posebno tokom dugih, besanih noći, kada
su užasne stvari koje sam uradila nalazile način da me
more.“
„Sama si kriva za to, Ajris.“ Da, Denin komentar bio je
zajedljiv, ali barem nije vikala. Na čudan način,
civilizovano ponašanje mnogo više joj je prijalo.
„Znam, znam.“ Ajris je uzela cigarete i stavila jednu u
usta. Zapalila je šibicu, ali je zastala. „Smeta li ti da
pušim?“
„Smeta.“
„Dobro.“ Ajris je ugasila šibicu i vratila cigaretu u
paklicu. Prstima je kuckala po kutiji dok je Deni
nestrpljivo čekala da nastavi. Na kraju je Ajris rekla:
„Entrega.“
„Kakve to veze ima sa bilo čim?“
„Znaš šta je to?“ Ajris je izvila obrvu.
„Naravno da znam. Ne šetkam se okolo sa jednim od
najvećih svetskih stručnjaka za tango uzalud.“ Zapravo,
šetkala se sa njim iz više razloga, ali Ajris nije morala da
zna detalje.
„Kada sam imala sedamnaest godina, otkrila sam
tango“, rekla je Ajris polako. „Moji prijatelji i ja išli smo u
bioskop da gledamo stare filmove sa Rudolfom
Valentinom koji pleše tango u Četiri jahača apokalipse.
Odmah sam se zaljubila u njega, ples i muziku. Naravno,
kasnije sam otkrila da je njegova verzija nakićena, a ne
tradicionalna, ali to nije bilo važno. Muzika i ideja o
tangu obuzeli su me i potrajalo je dugo dok nisam našla
nekoga u Melburnu ko bi me podučavao argentinskom
tangu. Kada sam rekla majci - tvojoj baki - da sam želela
da učim tango, odgovorila je kao da sam rekla da idem
da plešem sa samim đavolom.“
„Mrzela ga je i tada? Mislila sam da je počela da mrzi
tango kad si ti otišla.“ Deni je pokušala da se ne zagrcne
dok je izgovarala poslednju rečenicu.
Ajris je nabrala usne i zastala pre nego što je ponovo
progovorila. „Baka i ja nismo imale razloga da
razgovaramo o tangu dok ja nisam odlučila da ga učim.
Tada sam otkrila koliko ga prezire. Stela mi nikada nije
objasnila zašto, a ja sam se plašila da pitam. Nisam
želela da joj dopustim da uništi jedinu stvar koja je
udahnula život u mene - posebno što mi je život
potpuno isisan kada sam bila dete.“
Deni se nagnula na sto. „O čemu pričaš?“
„Imamo mnogo tema za razgovor, Deni, ali usmerimo
se na prvo pitanje. Važno je da znaš kako se sve odvilo.“
Ajris je prešla prstima po ivici stola i nazad. „Iskradala
sam se godinama i trudila se da imam što više časova
do devetnaeste godine, a onda sam se zasitila
skrivanja.“ Prošla je prstima kroz kosu. „Rekla sam Steli
šta sam radila i morala sam da istrpim njen bes. Naš
nestabilan odnos dodatno je zakomplikovan, ali sam
nastavila da treniram tango koji mi je postao neophodan
poput disanja. Pokušala sam da odustanem nekoliko
puta, ali nije bilo moguće. Osećala sam se kao da
umirem. Onda sam upoznala tvog oca.“ Ajrisine oči su
se smračile. „Tvoj otac bio je najdivniji i najpažljiviji
čovek koga sam upoznala. Umesto da zahteva da se
odreknem plesa, kao tvoja baka, pridružio mi se na
podijumu i na trenutak, sve je bilo kao raj na zemlji.“
Zastala je da bi obrisala suzu koja se iskrala niz obraz.
Deni je ugrizla usnu i nije bila sigurna da ima snage da
čuje ostatak. Ako ode odmah, zaista, kako da se nada da
će ikada u potpunosti razumeti majčine postupke? Deni
je zažmurila nakratko. Pitam je ovo i za tebe, tata.
Možda ćemo je sada napokon razumeti.
„Tata je krivio sebe od kada si otišla do dana kada je
umro. Ti si mu slomila srce. Ti…“
„Znam šta misliš. Molim te, Deni, pusti me da
objasnim do kraja. Ne očekujem da razumeš, ali se
nadam da ćeš jednoga dana moći.“
„Nastavi, molim te.“ Deni je zvučala hladno i kao da je
Ajrisine reči nisu dirnule, ali srce joj se kidalo i odluka da
ostane smirena počela je da iščezava.
„Neko vreme tvoj otac i ja plesali smo zajedno, da bi
sve kulminiralo u jednom magičnom trenutku - muzika,
ples, srce i duša prepleli su se u savršenstvu.“
Navirale su joj uspomene na oca i majku koji lebde po
plesnom podijumu. Gotovo šapatom, Deni je rekla:
„Entrega.“
„Da.“ Ajris je zaćutala, kao da je u mislima otplesala
sa bivšim mužem. Odmahnuvši glavom, rekla je: „Reč
entrega ne može da objasni pravo značenje. To mora da
se iskusi.“ Gledajući pravo u Deni, Ajris je rekla:
„Entrega postane kao droga. Nikada nisam osetila ništa
slično. Toliko tango plesača provedu ceo život u
pokušaju da dozive entregu, ali ja sam uspela. Jednom. I
želela sam još. Trebalo mi je više. Čeznula sam dan i noć
za njom. Tvoj otac je osetio samo delić toga, ali nije
mogao da razume kakav je uticaj entrega imala na
mene. Pokušala sam opet da je doživim sa njim, ali taj
trenutak je bio zauvek izgubljen, pa sam je tražila među
drugim plesačima u Australiji ali entrega se nije
ponovila.“
„Želela si nemoguće.“ Deni je stisnula ruke u pesnice i
opustila ih opet.
„U pravu si, ali u to vreme to nisam shvatala. Potpuno
me je obuzeo vrtlog ludih ideja, pa sam pomislila da ću
povratiti deo razuma ako prekinem sve veze sa tangom.
Tvoj otac i ja prestali smo da plešemo, a Steli je laknulo.
Počela sam da popravljam vezu koju sam uništila. Neko
vreme bilo je u redu, ali onda sam zatrudnela. Mislila
sam… ja…“ Ajris je zurila u plafon pokušavajući da nađe
prave reči. „Mislila sam da bi dete moglo da mi
pomogne i uništi čežnju za tangom.“
„Iskoristila si me kao lek za tango? Jesi li me ikada
želela?“ Deni se uhvatila za ivicu stola toliko snažno da
su je prsti zaboleli.
„Naravno da sam te želela! Jedan od najsrećnijih
trenutaka u mom životu bio je dan kada si rođena!“ Ajris
je delovala iskreno iznenađena Deninom burnom
reakcijom.
Šta nije bilo u redu sa Ajris? Zar nije mogla da vidi
koliko je boli sve što je izgovorila? Ali Deni je tražila
istinu i, svidelo joj se to ili ne, Ajris je odlučila da joj
istinu i kaže.
Promeškoljivši se, Ajris je rekla: „Pokušala sam, Deni.
Stvarno sam pokušala da budem dobra majka, ali sve
što sam radila u životu, osim tanga, bio je ogroman
neuspeh.“
„Dete je obaveza za ceo život, Ajris. Ne bi trebalo da
odustaneš posle pet godina.“ Mišići na Deninom vratu
su se napeli i počela je da oseća nagoveštaje glavobolje
od stresa.
„U pravu si, ali imala si oca. I Stelu.“
 „Ali nisam imala majku!“ Deni je udarila o sto obema
šakama. Čaj iz šolje prolio se na sve strane. „Svako dete
zaslužuje majku!“
„Nisam bila dobra majka.“
„Mogla si da postaneš bolja uz vežbu!“ Deni se
uhvatila za glavu i vukla koren kose. Tako je ublažila
glavobolju koja je postajala sve snažnija.
„Želela sam. Očajnički sam želela. Ali nisam znala da
budem majka. Tvoja baba nije bila baš uzoran model.“
Deni je razrogačila oči. „Sad kriviš Stelu? Ta žena
odgajila je ćerku i unuku.“
„Ostavila sam te sa ocem, ali, molim te, nemoj misliti
da krivim Stelu za svoje postupke. Bila sam odrasla
osoba, sama sam donela sve odluke. Samo želim da ti
objasnim kroz šta sam prolazila.“
„Ne vrti se ceo svet oko tebe, Ajris!“ Bože, da li je ova
žena oduvek bila ovako egocentrična?
„Verovala ili ne, Deni, otišla sam da bih ti pomogla.“
Kao da joj je talas besa zapljusnuo stopala, Deni je
poskočila. Nije želela da bude toliko gnevna i bučna, ali
Ajris je imala moć da joj istera na površinu sve emocije
koje je inače držala pod kontrolom. „Dakle, kriviš mene
što si zbrisala u Argentinu i ostavila porodicu?“ Ustala je,
spremna da ode.
„Ne! Gospode, ne!“ Ajris se uhvatila za glavu. Potoci
suza tekli su niz besprekornu kožu. „Nije ničija krivica
sem moja. Bila sam budala, Deni. Provela sam godine
jureći san o entregi, ali sada znam da sam je osetila
samo zato što sam bila sa tvojim ocem.“
„Malo je prekasno za to.“ Deni je odmahnula glavom i
zurila kroz kuhinjski prozor u mesečinom obasjane
planinske vrhove. Tiho je pitala: „Je li vredelo bola koji si
izazvala?“
„Bila sam zbunjena. Povredila sam sve, mada su mi
namere bile najbolje. Mislila sam da će moj odlazak u
Argentinu svima doneti olakšanje.“
 „Jesi li zaista verovala u to?“
Naslonila se laktovima na sto. „Iskreno jesam. Sada
znam da je to bilo glupo i nesavesno. Ali, kada sam
shvatila, nisam znala kako da se vratim kući. Osećala
sam se kao da su mi sve nade o povratku srušene.“
Ajrisine vlažne oči zagledale su se u Deni. Denino srce
preskočilo je zbog tuge na pomisao koliko je sve moglo
da bude drugačije. Do sada je bila ubeđena kako joj je
Ajris samo biološka majka. Čak i u prvih pet godina koje
je provela sa Deni, Ajris je jedva pokazala majčinski
instinkt koje su druge žene imale. A sada, negde u
Andima, proizašlo je majčino kajanje kao i želja da
ispravi sve greške. Ipak, Deni nije bila sigurna da li je
sposobna da pruži Ajris još jednu priliku.
Ajris je uzela cigaretu i zapalila je. „Zaista mi je
potrebna cigareta.“
„U tvojoj smo kući.“
Pušenje je bila najmanja Denina briga. Vrtelo joj se u
glavi od previše informacija, ali još uvek nije sve sabrala
da bi znala šta tačno oseća. Nije mogla ni da nasluti šta
će osećati kada razmisli o svemu. Deni se molila da će
gnev koji oseća uskoro nestati, jer ju je šokirao i pokazao
koliko je još emocija potiskivala celog života. Ako ne
bude uspela da izađe na kraj sa njima, lako bi mogla
postati lujka poput Ajris. Molim te, ne.
Ajris je povukla dugačak dim i mahnula rukom ispred
sebe trudeći se da otera dim od Deni.
„Nisi se promenila mnogo od detinjstva - samo si
procvetala - ali i dalje si prelepa, i dalje imaš te divne,
plave kovrdže.“ Ajris se osmehnula slabašno. „I oči i nos
Kenedijevih.“
Deni je bilo neprijatno, jer nije znala kako da reaguje.
Osećala je da Ajris to nije rekla kako bi je dodatno
zbunila, ali to se desilo. Balansiranje na ivici emocija
teralo je Deni da u jednom trenutku plače, a u drugom
prigrli bes.
 „Moraš da znaš još nešto.“
„Nisam sigurna koliko još mogu da podnesem.“
„Žao mi je što sve moraš da čuješ odjednom, ali važno
je, obećavam.“ Nagnula se zaverenički preko stola ka
Deni. „Postojao je još jedan razlog zbog kog sam došla u
Argentinu.“
Deni je zadržala dah. Ako Ajris kaže da je u pitanju bio
neki muškarac, planirala je da izađe na vrata i nikada se
više ne vrati.
Ajris je odmahnula kažiprstom. „Nije u pitanju
muškarac.“
Deni je laknulo i čak se osmehnula. „Pročitala si mi
misli.“
„Pomislila sam da bi ti to palo na pamet. Kada sam
stigla ovde, i dalje sam patila zbog okončanja veze sa
tvojim ocem. Poslednja stvar koju sam želela bila je da
budem sa nekim drugim.“
Deni je želela da je pita za Dijega, ali nije mogla da se
bavi ljubavnim životom majke u tom trenutku. „Koji je
razlog?“
Ajris se koncentrisala na gašenje cigarete. Kada je
konačno pogledala u ćerku, plave oči imale su tamniji
odsjaj. „Biće ti potrebno jako piće.“
 DVADESET TREĆE POGLAVLJ E

Ajris je otišla do visećeg dela i donela dve kristalne

čaše, a onda iznela i bocu franđelika26. Izvadila je i koka-
kolu i led iz frižidera. Vrativši se do stola, Ajris je
napunila čaše ledom, sipala koka-kolu i alkohol, a onda
sve izmešala kašičicom. „Evo. Ovo je omiljeno piće
ovde.“
Ajris je gurnula čašu ka Deni koja ju je zahvalno
prihvatila u nadi da će joj alkohol pomoći da se opusti
posle napornog i emotivno iscrpljujućeg dana. Otpivši
gutljaj, uživala je u naletu ukusa, iznenađena kako se
lešnik lepo mešao sa slatkastom koka-kolom. Uplašena
da pita, ali željna da zna, Deni je rekla: „Spremna sam.
Reci.“
Ajris je spustila glavu na trenutak kao da je prizivala
snagu. Zatim je pogledala Deni pravo u oči. „Moraćeš da
znaš prvo nešto iz prošlosti, pa te molim da budeš
strpljiva.“
„Važi.“ Srknuvši piće, Deni je laknulo što može da pije
alkohol, jer joj je bilo potrebno nešto što bi joj pomoglo
da preživi to veče.
„Kada sam imala šest godina, Stela je radila kod
bogate italijanske porodice u Melburnu. Radila je po ceo
dan, ali smo imale krov nad glavom, hranu u stomaku, a
armija zaposlenih mogla je da pazi na mene kada je bila
zauzeta gazdinom decom.“
„To zvuči kao dobra pogodba.“
„I bila je. Neko vreme. Stela je bila dobra majka…“
 „Čekaj“, rekla je Deni. „Rekla si da je bila užasan
uzor.“
„Molim te, Deni, pusti me da zavšim. Prvih deset
godina mog života bila je divna majka. Radila je
naporno, ali je nalazila i vremena za mene, čak i kada su
je zahtevni poslodavci zatrpavali obavezama. Nakon
nekoliko godina rada za tu porodicu, poslali su je u Italiju
da čuva decu dok su roditelji živeli na jezeru Komo. Kao
dete zaposlene, nisam mogla da idem sa njom, ali me je
Stelina prijateljica Lusi, kućepaziteljka, čuvala nekoliko
meseci.“ Ajris je pošla da uzme još jednu cigaretu, pa
odustala, a onda zgrabila paklicu. „Izvini. Pušenje me
smiruje, a razgovor sa tobom vraća mi brojne uspomene
koje sam želela da potisnem godinama.“
„U redu je“, rekla je Deni i po prvi put od kada je stigla
kod Ajris, stvari su zaista bile u redu. Biće joj potrebni
dani, nedelje, možda čak i meseci da razmisli i shvati
sve što joj je Ajris rekla, ali Deni se više nije plašila kao
ranije. Karlos je bio u pravu. Bila je snažna. Mogla je da
izađe na kraj sa tim. Ponekad iščekivanje nečega može
biti mnogo traumatičnije nego sam događaj. Možda je to
bio slučaj i sa Ajris. Rano je, Deni, rano je.
Kresnuvši još jednu šibicu, Ajris je zapalila cigaretu i
izbacila oblak dima, a onda odgurnula paklicu od sebe.
„Kada se Stela vratila iz Italije, mnogo se promenila.
Jedva je govorila, nikada me nije gledala u oči, izgubila
je svaki osećaj nežnosti prema meni i morala sam sama
da brinem o svemu. Imala sam deset godina, dođavola!“
Ajris je stisnula cigaretu usnama i povukla dugačak dim.
Izbacila je još jedan oblak, a sa njim je izduvala i bes.
„Morala sam da se osamostalim kada mi je majka bila
najpotrebnija u teškim tinejdžerskim godinama.“
„Jesi li ti luda?“ Deni je raširila ruke. „Shvataš li da je
to što si ti meni uradila mnogo gore nego što je Stela
uradila tebi?“
 „Ja… o, bože.“ Ajris je pružila ruke preko stola, ali je
Deni odbila da ih prihvati. „Mnogo mi je žao.“
„Znam da jeste, Ajris, ali ovaj put je dug i i pun je
rupa.“
„Možemo li da ga popravimo?“ Uspravila se i gledala
je očima punim nade.
„Ništa ne obećavam. Saslušaću te, ali to je sve što
mogu da ponudim trenutno.“ Mada je Deni osetila želju
duboko, duboko u sebi, da ona i Ajris počnu iz početka.
Kakav bi taj odnos bio, nije imala pojma. „Pričaš mi o
svom životu, ali i dalje mi nisi rekla koji je drugi razlog
tvog dolaska ovde.“
„Da, da. Izvini.“ Ajris je zagladila izblajhane lokne.
„Dakle, promene na Steli bile su drastične pošto se
vratila iz Evrope. Ne samo da me je naterala da prebrzo
odrastem već se na kraju i zaključala u sobu, jecala
nekontrolisano i mrmljala nešto na jeziku koji nikada
ranije nisam čula.“
„Koji jezik?“
„Nisam tada znala, ali sada sam sigurna da je bio
španski.“ Ajrisine reci odjeknule su kuhinjom. Kapljice iz
slavine padale su u praznu sudoperu. „Kako je znala
španski kad je radila za italijansku porodicu?“
„Upravo to.“
„I dalje ne shvatam kakve to veze ima sa Argentinom.
Zašto…“ Deni je ućutala. Je li Ajris sumnjala isto?
„Šta zašto?“ Ajris ju je pogledala iskosa. „Ništa.“
„Ne zvuči mi tako, ali ne moraš da mi kažeš ako ne
želiš. Ali nešto moraš da vidiš.“ Ajris je ustala i otvorila
najudaljenija vrata visećeg dela u kuhinji. Preturala je po
njemu, a onda izvukla fasciklu. „Da li si nekada naišla na
ime Paskal Kancijani dok si istraživala istoriju tanga?“
Deni je ostala smirena. „Kako znaš… ah! Karlos ti je
rekao kako smo se upoznali.“
„Jeste, i nisam iznenađena što si novinarka. Naučila si
da pišeš sa tri godine.“ Ajris se spustila na stolicu.
„Izvini, ova podsećanja obe nas povređuju.“
Deni nije bila sigurna da li želi da ih sluša ili ne. Pošto
je znala da se majka seća sitnica iz ćerkinog života, Deni
je uspevala da oseti vezu koju su nekada delile, mada je
bila slaba.
Ajris je gurnula koverat ka Deni i rekla: „Dakle, Paskal
Kancijani bio je najpoznatiji argentinski muzičar, a
njegova muza, Luiza…“
„Luiza Gilkrist osumnjičena je za njegovo ubistvo sa
Kancijanijevim štićenikom Robertom Vegom.“
„Oduševljena sam tvojim znanjem.“
„Istraživanje je sastavni deo mog posla.“ Koji ću
izgubiti ako se ne saberem što pre.
Ajris je dala znak Deni da otvori fasciklu. Izvukla je
gomilu isečaka iz novina i prelistavala požutele papire
od kojih su neki bili oštećeni i iskrzani po ivicama.
Poticali su iz nacionalnih i lokalnih argentinskih novina iz
1954, 1966,1986. i 1996. godine. Sve priče bile su
povodom godišnjice smrti Paskala Kancijanija.
Deni je pogledala u nju. „Zašto imaš ovo?“
„Imam i ovo.“ Ajris je opet ustala i otišla do visećeg
dela, vrativši se sa kovertom. Izvukla je sadržaj i razvila
papir s puno pažnje. Pisma su bila ispisana na španskom
i počinjala su sa Querida Lunita.
„Šta je ovo?“
„Našla sam to davno među babinim stvarima. Nisam
njuškala, samo sam joj pomagala i donosila joj čist veš
kada je morala nakratko da ostane u bolnici.“
„Jesi li je pitala šta je ovo?“
„Rekla mi je da je to smeće koje je našla u fiokama
kupljenim na pijaci polovnih stvari.“
„Zašto ih onda nije bacila?“
„Isto sam je pitala. Pogledaj ovo.“ Ajris se nadvila
preko stola i izvukla još pisama. „Pisac govori kako
njihov život liči na tango pesme jada i bola koje on piše.
Priča o odlasku iz Argentine sa njom i životu u njihovom
raju. Zove je malim mesecom i priča kako zvezde gube
sjaj kad nije sa njom. Veoma romantično, ali autor nije
potpisao nijedno pismo. Sad pogledaj ovo.“ Ajris je uzela
plastičnu kesu i izvukla prvu stranu notnog zapisa.
„Lunin tango?“ pitala je Deni. „Ovo su kopije, zar ne?
Gde su originali?“
Ajris je slegnula ramenima. „Kada sam prvi put našla
papire, Stela je porekla da zna bilo šta o tome i vratila ih
gde sam ih i našla. Mislim da je pokušala da ostavi
utisak kako joj nije stalo do toga, ali nisam poverovala.
Inače bi ih se resila, zar ne? Za slučaj da ipak odluči da
ih uništi, krišom sam ih uzela i fotokopirala.“
Denino srce počelo je da kuca brže. Delovi slagalice
koji su nedostajali počeli su da se slažu i njena teorija da
Ajris zna nešto pokazala se tačnom. Došla je s namerom
da je pita i o tome, ali dobila je mnogo više nego što je
očekivala.
Ajris se zavalila u stolicu i spustila ruke na sto.
„Godinama sam sumnjala u svoj razum zbog opsesije
tangom. Bila sam u haosu, čak sam mislila da mi se ceo
svet okrenuo naopačke, ali, kada sam pronašla ova
pisma i notni zapis, po prvi put nakon dugo vremena
osetila sam tračak nade da ću napokon otkriti ko sam
zaista.“ Ajris je sipala još franđelika u čašu i ispila
naiskap. „Preklinjala sam Stelu da mi kaže istinu o
misterioznim pismima, ali ona je tvrdila da ne pripadaju
njoj. Naravno da joj nisam poverovala, pa sam odlučila
da otkrijem istinu sama.“
„Zašto se nisi poverila tati? Pomogao bi ti.“ Deni je
osećala bol zbog njega.
Ajris je odmahnula glavom. „Bilo je prekasno. Uživao
je u tangu u početku, ali je počeo da ga mrzi pošto sam
postala opsednuta njime. Na kraju se potpuno povukao.
Verovala sam i da je Stela uticala na njega da me ubedi
da odustanem od plesa. Pokušala sam da mu ispričam
za Stelina pisma i muziku, ali me je sprečio. U tom
trenutku veza nam je propadala i nije bilo šanse da je
spasemo.“ Pogledala je kroz prozor i rekla: „Ne krivim ga
uopšte. Bila sam užasna supruga i još gora majka.
Krivica i bol zbog toga izjedali su me godinama i, da sam
znala tada ovo što sad znam…“
„Želeo je samo da ostaneš s nama“, Deni je govorila
ujednačenim tonom, mada je bes u njoj opet počinjao da
se nadima.
„Znam da jeste, ali kakav bi nam život bio? Svađali
smo se sve vreme. Bila sam nesrećna bez tanga, a on
nesrećan sa njim. Ti si patila zbog naših neprestanih
svađa…“
„Više sam volela da trpim svađe nego da budem
napuštena.“
Ajris je spustila pogled i šmrcnula tiho. Nije pogledala
u ćerku, ali, po načinu na koji joj je donja usna drhtala,
Deni je znala da Ajris pokušava da spreči suze.
Ajris je tiho rekla: „I dalje ne znam koja odluka bi bila
najbolja. Stvarno sam verovala da činim pravu stvar.
Kasno sam uvidela…“ Uzdahnula je duboko. „Bojim se
da od kasnog uviđanja nema koristi. Kada sam otkrila
pisma i muziku, počela sam da preispitujem i moje i
majčino nasleđe i identitet. Nisam želela da završiš kao
ja. Ili ona. Verovala sam da će put u Argentinu resiti
moju krizu identiteta i da ću naći neke odgovore.“
„Kako?“
„Nisam znala to, ali sam bila rešena da probam. Čim
sa stigla, počela sam da prikupljam informacije o osobi
koja je napisala 'Lunin tango'. Kada nisam istraživala,
plesala sam, ali sam se toliko brzo vratila u svet tanga
da mi se vrtelo u glavi. Po prvi put u životu osećala sam
da negde pripadam.“
„Nikada to nisi osećala u Australiji? Sa mnom i
tatom?“
Ajris je pognula glavu. „Volela sam vas oboje svim
srcem, ali suočavala sam se sa nečim snažnijim što bi
mi izjelo dušu da nisam otišla. Nisam imala izbora.“
„Uvek si imala izbor!“ Deni je lupila šakom o sto.
„Mogla si da me povedeš sa sobom.“
„Ne, ne. To nikako nije bilo moguće. Kakav bi život
imala?“
„Život sa majkom.“
„Ali bez oca i babe. Nisi bila sama. Nisam smela da te
istrgnem iz korena i povedem na drugi kraj sveta. Pored
toga, pozorište nije dobro mesto za odgajanje dece.“
„Za Karlosa je bilo dobro. Šta mu fali?“ Naravno, bio je
sklon naglim promenama raspoloženja, ali to je bila
posledica nesreće, ne detinjstva u šou-biznisu.
„Da“, rekla je Ajris, „Karlos je ispao divan, ali nisam
želela da rizikujem i izlažem te svetu koji sam i sama tek
upoznavala, u stranoj zemlji, bez porodice i prijatelja.
Nisam znala ni jezik. Bila ti je potrebna stabilnost, a ja
nisam mogla da ti je ponudim.“
Kružili su oko iste teme kao satelit oko Zemlje i Deni je
morala da se odmori. Prinela je čašu usnama i gledala
majku preko oboda. „Znaš li kako mi je bilo da odrastam
sa Stelom?“
Ajris je prošla prstima kroz kosu i zagledala se u sto.
„Ne znam želim li da znam.“
„Zašto ne bi? Šta ako si me ostavila sa nekim ko je
gori od tebe?“ Smiri se, Deni.
Ajris se trgla kao da ju je neko udario pesnicom u
stomak. Dobri maniri koje je Stela usadila Deni naterali
su je da zažali zbog poslednjeg komentara, ali ogorčena,
traumatizovana, petogodišnja Deni nije planirala da se
izvinjava.
„U redu je, Deni. Kaži sve što ti je na srcu.“
Deni nije znala da li da oseti olakšanje što majka može
da joj čita misli ili da se zabrine. „Čisto da znaš, Stela je
bila divna i pažljiva. Uvek me je podržavala. Imala sam
teške periode kad sam bila tinejdžerka, ali ona nikada
nije izgubila veru u mene. Uvek smo bile tim.“ Osim
kada sam joj rekla da idem u Argentinu.
„Izvini što nisam bila tu, ali mi je drago što te je Stela
dobro pazila“, izgovorila je Ajris kao da se guši.
Kockice leda zveckale su u Deninoj čaši dok je vrtela
piće ukrug. „Jesi li pronašla odgovore o slučaju
Kancijani?“
„Ne doskoro“, odgovorila je Ajris.
„Šta?“ Deni je spustila čašu na sto. „Trebalo ti je toliko
vremena?“
Ajris je podigla glavu ka nebu, kao da čeka odgovor, a
onda se zagledala u Deni. „Tvoja baka ima više veze sa
Argentinom i tangom nego što sam ikada pomislila.“
 DVADESET ČETVRTO POGLAVLJ E

Deni je progutala knedlu koja ju je sprečavala da

progovori. Činilo joj se da je i zidovi Ajrisine kuhinje
pritiskaju. „Otkud ti to?“
Ajris je ustala, otišla do vitrine i izvukla veliki koverat.
Izvadila je crno-belu fotografiju na kojoj je bio zalepljen
podsetnik. Zelenim mastilom čitkim rukopisom bila je
ispisana Stelina trenutna adresa.
„Imaš podatke o njoj?“
„Da.“
„Ali preselila se tek pre nekoliko meseci.“
„Nisam postala ovoliko bogata, a da ne mogu dobiti
informacije koje su mi potrebne. Sve ima svoju cenu“,
rekla je Ajris.
Deni je podigla papirić-podsetnik i ugledala istu sliku
koju je videla u Karlosovom plesnom studiju kada su se
prvi put sreli. Čoveče, alaje to bilo davno. Zurila je u
fotografiju Luize Gilkrist sa nežnim očima i toplim
osmehom koji je prikazivao krhku prirodu. Potpuni
kontrast bio je namrgođeni Paskal Kancijani koji je sedeo
ispred.
„Već sam ovo videla.“ Deni je vratila nalepnicu na
mesto i pružila joj fotografiju natrag.
„Gde?“
Deni je iz torbe izvadila foto-kopiju. Spustila ju je na
sto i izvila obrve.
„Kako si… ah, naravno, tvoje istraživanje o istoriji
tanga.“
 Deni se namestila udobnije i još jednom zagledala u
ženu koja je stajala iza Paskala Kancijanija. Pogledala je
u Ajris u stvarnom životu i primetila sličnosti između nje
i Luize. Ako bi i sebe dodala u tu mešavinu…
Ajris je rekla: „Tek kada sam stigla, otkrila sam da
postoji slučaj Kancijani. Ne postoji mnogo informacija,
pa su mi bile potrebne godine da ih sve sklopim u priču.
Što sam više otkrivala, to sam bila sigurnija. Činilo mi se
da je nemoguće da Luiza i Stela budu ista osoba i
ponekad sam mislila da jurim neku čudnu fantaziju.
Odustala sam nekoliko puta, ali, kada su vlasti dale u
štampu jedinu zajedničku fotografiju Luize i Paskala,
veza mi je postala očigledna.“
„Od kada sam videla ovu fotografiju, pitala sam se
jesu li Luiza i Stela ista osoba, ali to mi je delovalo
apsurdno kao i tebi. Počela sam da istražujem slučaj i
sama, ali sam prestala. Donekle.“ Deni je protegla
vratne mišiće naginjući glavu ka jednom, pa ka drugom
ramenu.
„Istina je čudnija od fikcije, zar ne?“ pitala je Ajris.
„Možda. Zašto se ova fotografija pojavila tek skoro?“
„Javnost je bila besna u vreme kada se ubistvo desilo i
fotografije Luize i Roberta Vege su uništene. Ljudi su ih
izneli na ulice i zapalili.“
„To je glupo“, rekla je Deni. „Zar nisu želeli da zadrže
neke kako bi mogli da ih prepoznaju ako budu
uhapšeni?“
„Videla si kakvi su Argentinci. U vreme ubistva bili su
besni. Mnogi su i dalje. Pre nekoliko godina fotografije
koje su bile zaključane u arhivu objavljene su u
nacionalnim novinama.“ Ajris se zagledala kroz prozor, a
onda vratila pogled na Deni. „Najgore od svega jeste što
sumnjam da je Luiza bila trudna kada je pobegla iz
Argentine.“
„Zašto?“
 „Razmisli o tome. Rođena sam odmah pošto je Luiza
otišla iz Argentine. Nikada nisam upoznala oca, jer je
Stela rekla da je to bio neki australijski vojnik koji je
poginuo pre nego što sam se rodila. Njegovo ime nije
pisalo na mom rodnom listu.“
Naslonivši se na sto, Deni je rekla: „Ali javnost veruje
da su Luiza i Roberto pobegli zasebno, a onda se sreli
negde po odlasku iz zemlje.“ Deni je očekivala da
majčina uverenost popusti, ali ona je stegla vilicu i
delovala još sigurnije.
„Osećaj mi govori da se to možda nije desilo. Verujem
da poseđuješ intuiciju koja je nasledna u porodici.“
Deni se vratila u prvobitni položaj na stolici. Tihim
glasom je progovorila: „Ne poznaješ me, Ajris.“
„Izvinjavam se ako sam bila previše prisna. Ne znam
kako da se ponašam u tvom prisustvu.“
„Ne znam ni ja.“ Bilo je čudno nalaziti se u blizini žene
koja ju je rodila i odgajala pet godina i ne znati kako da
se ponašaš prema njoj. „Ali u pravu si što se tiče
intuicije.“
„Osećaj nas nikad ne vara.“
„Ne znam baš. Ali je svakako češće u pravu nego što
greši.“
„To je koristan dar.“ Ajris je spustila čašu na sto i
pogledala ka flaši.
Deni je ćutala dok su joj se po glavi kovitlala saznanja
koja je morala da prihvati. Provela je godine slušajući
Stelinu verziju Ajrisinog odlaska i sada joj je bilo čudno
da konačno čuje majčinu verziju. Deni je stekla utisak da
bi Ajris mogla i zmiju da očara, ali je tokom susreta sa
ćerkom ipak bila iskrena. Sudiji i poroti trebalo je još
vremena pre donošenja konačne odluke.
„Hvala ti, Deni.“
„Za šta?“
„Za to što si me pronašla i dala mi priliku mada je
nisam zaslužila.“ Kako da odgovori na to? „Ajris…“
 Majka je podigla ruku. „Ne moraš ništa da kažeš.
Idemo polako, pa dokle stignemo. Zasad bi možda
trebalo da se koncentrišemo na ovu fotografiju.“
Pokazala je sliku Luize i Paskala. „Ne stavljam sebe u
centar pažnje, kunem se, ali, ako rezultati našeg
istraživanja pokažu da smo na dobrom tragu, to će imati
ogroman uticaj na mene - na tebe. Jesi li ikada osetila
kako te tango privlači?“
„Ne“, rekla je kao iz topa. „Dobro, pomalo.“ Pomalo? A
šta je sa uzbuđenjem kada bi naučila novi korak?
Svojevoljnim plesanjem u kupatilu? A šta je sa užasnom
jezom koja bi je prošla kad god bi čula bandoneon?
„Razmisli o tome. Recimo da sam ja dete Luize i
Roberta. Ishod bi mogao da bude katastrofalan.“
„Kako?“
„Ja sam poznata jer sam strankinja koja pleše tango
kao.da je Argentinka. Ja sam La Gringa Magnifica. Kako
bi mediji i javnost reagovali kada bi saznali da je jedan
od mojih roditelja bio Argentinac? Jedno ili oboje
učestvovali su u ubistvu najvećeg kompozitora ove
zemlje. Bila bih odbačena i moja reputacija bila bi
uništena. Takođe bi me proglasili lažljivicom. Znaš kako
su mediji rastrgli Karlosa, zar ne?“
„Da.“ Osetila je krivicu što novinarstvo radi takve
stvari mada nikada nije bila umešana.
Lupivši šakom o sto, Ajris je prosiktala: „Ovaj ples je
proklet. Pomuti ti razum i obeća ti nemoguće. Pogledaj
Luizu i Roberta. Tango ih je rastavio. A sada si sa jednim
od bivših najboljih argentinskih plesača i pogledaj šta se
njemu desilo. Jadan momak. Prokleta Sesilija.“
„Karlos je rekao da si na njenoj strani.“
„Bila sam.“
„Predomislila si se?“
„Da.“ Ajris je uzela još jednu cigaretu, ali ju je Deni
uhvatila za ruku. „Možda bi trebalo da smanjiš.“
 Ajris je spustila cigaretu i klimnula glavom. „Kada mu
je bio potreban prijatelj, nisam bila uz njega. Bože! Ja
sam užasna osoba!“ Prekrila je lice šakama, a onda
udarila njima po stolu. „Tek sam malopre, kada sam
razgovarala sa njim, shvatila da je za sve kriva Sesilija i
da je lagao da bi je zaštitio.“
„To je bilo kavaljerski.“
„Ali glupo“, izgovorile su uglas. Uprkos napetosti u
zraku, obe su se osmehnule.
Deni je osetila dodatno saosećanje prema Karlosu
pomešano sa zbunjenošću. „Ne razumem zašto mrzi
medije toliko kada je on lagao njih.“
„Godinama su se mediji otimali za intervju, ali nisu
uspevali da dođu do zgodnog plesača. Njegov talenat je
sve očarao da nije mogao da uradi ništa pogrešno.“
„Do nesreće.“
„Tako je“, rekla je Ajris. „Nakon izmišljenog priznanja,
okomili su se na njega kao čopor besnih pasa i izmislili
svakakve priče da bi rastavili njega i Sesiliju. Osudili su
ga zbog propasti najpoznatijeg tango para. Moraš da
shvatiš da Argentincima kroz vene teče tango. Ako se
iko usudi da se kači sa njihovim voljenim plesačima,
onda… Boli me što znam da je prošao kroza sve to samo
da bi zaštitio tu malu gaduru. Posebno pošto je pobegla,
a on…“
„Saznao da je trudna?“ Usta su joj otupela od tih reči
kao da joj je neko ugurao pregršt vate u usta.
„Rekao ti je, znači.“ Ajris je čekala da Deni potvrdno
klimne glavom. „Ta prevrtljivica je Karlosa, mene i čitavu
naciju omađijala. Bila je zlatna devojka ove generacije i
zabrljala je. Uništila je karijeru nesrećnom čoveku.“ Ajris
je disala glasno kroz nozdrve. „Moraš da znaš još nešto.“
„Nisam sigurna da mogu više podneti.“
„Ne bih te opterećivala da nije važno.“
„Dobro.“ Zašto je Deni osećala kao da će zažaliti zbog
ovoga?
 „Karlos mi je rekao da si razgovarala sa Dijegom. Ne
čudi me što si ga upoznala. Svet tanga je vrlo mali.“
Ajris je napravila pauzu pa nastavila: „Dugo sam bila
zabrinuta jer sam mislila da Dijego zna da istražujem
slučaj Kancijani. Pokušala sam da sakrijem istraživanje
od njega, ali uvek me je pratio u stopu i nadzirao svaki
korak pokušavajući da me kontroliše. Uhvatila sam ga
dok mi je preturao po stolu u stanu, ali nisam imala
ništa zapisano. U to vreme samo su mi se sumnje
gomilale po glavi.“
„Nije video ovo?“ Deni je pokazala na materijal koji je
ležao na stolu.
„Ne. Ali provela sam mnogo vremena pribavljajući
dokaze, pa je mislio da ga varam. Rekla sam mu da
istražujem za knjigu koju pišem, ali nije poverovao. On
je sumnjičav i mračan tip. Uvek očekuje da mu se desi
najgore, pa tako i bude.“
„Da, znam takve ljude.“ Adam. Dugo nije pomislila na
njega i obradovala se što nije osetila ništa sećajući ga
se. Samopouzdanje joj je bilo netaknuto. Izgleda da se
situacija popravlja, je li, Makena? „Zamolio me je da ti
dam ovo pismo.“ Deni je preturala po torbi.
„Ne moraš da se mučiš. Neću ga pročitati. Verovatno
je napisao gomilu romantičnih baljezganja. Glupo kopile
misli da može prokockati sve što ima, spavati sa kim
stigne i onda se izviniti patetičnim ljubavnim pismom.
Njegova zavisnost od kocke razlog je zašto mu nisam
rekla za slučaj Kancijani.“
„Zašto?“
„Zbog nagrade. Pet miliona dolara je mnogo pezosa,
posebno za propalog muzičkog urednika koji je bacio
pare plesne trupe na glupe konjske trke. Kada si ga
videla poslednji put?“
„Juče. Spremao se za nastup, a posle je planirao da
ide u selo na nekoliko dana.“
 „Verovatno se krije od Mađioničara. Neverovatno. Radi
šta god želi jer je genije i uvek se izvuče. Nisam mu
rekla za slučaj Kancijani, jer sam se plašila da bi otkrio
nešto o mom poreldu.“
Još jednom je zavladala tišina, ali je bila mnogo manje
neprijatna nego ranije.
Nagnuvši se ka Deni, Ajris je pitala: „Jesi li rekla
Karlosu nešto o mogućnosti da je Stela Luiza?“
„Nikako. On strogo veruje da Argentinci moraju sami
da rešavaju svoje probleme, uključujući i slučaj
Kancijani.“
Blagi osmeh se pojavio na Ajrisinim ružičastim
usnama. „Uvek je bio patriota. I tvrdoglav kao mazga.“
Naslonila se laktovima na sto i bradom na šake. „Drago
mi je što mu ništa nisi pominjala.“
„Zašto bih? Do večeras nisam bila sigurna da postoji
prava veza.“
„Ne bi trebalo da mu veruješ.“
„Divno je što to kaže osoba koju on smatra drugom
majkom.“ Deni se potrudila da njeno ogorčenje bude
očigledno.
Ajris se trgla i razmislila pre nego što je progovorila
opet. „Drag mi je, ali ipak, govorimo o najvećem
nerešenom ubistvu u Argentini. Kada je u pitanju slučaj
Kancijani, nikome ne smemO da verujemo. Čak ni
Karlosu.“
„Grešiš.“ Deni se odmakla od stola.
„Samo kažem da slučaj Kancijani izvlači najgore iz
ljudi. Argentinci su veoma zaštitnički nastrojeni prema
svom narodu.“
„To ne znači da bi se Karlos okrenuo protiv nas.“
„Možda. Samo budi pažljiva. Molim te.“ Ajris se
nakašljala. „Znam da nemam pravo da ti govorim šta da
radiš, ali molim te, pazi se. Ovaj prokleti ples uništiće
nam čitavu porodicu.“ Deni je zaustila da kaže nešto, ali
Ajris ju je sprečila podigavši ruku. „Znam, zvučim kao
Stela. Trebalo mi je mnogo godina da shvatim da je u
pravu.“
„Zašto ti je toliko važno da znaš jesu li Stela i Luiza
ista osoba? Ako jesu, možda će je uhapsiti i osuditi. Ne
mrziš je, zar ne?“
Ajris je žestoko odmahnula glavom i rekla: „Nikako.
Zapravo, što više saznajem o Luizi, to više saosećam sa
Stelom.“
Deni je zažmurila nakratko i zamislila Stelu kako sedi
u crvenoj, kožnoj fotelji i plete igračke u obliku životinja
koje da je dečjoj bolnici. Radila je to od kada Deni zna za
sebe. „Nema šanse da je Stela mogla da ubije nekoga
bez obzira na to kakve okolnosti bile.“
„Slažem se. Stela i ja možda nismo u najboljim
odnosima i možda jeste strašno tvrdoglava, ali
nemoguće je i zamisliti da je ikada nekoga povredila
namerno.“ Ajris je zgrabila paklicu cigareta i tapkala
njome po ivici stola. „Šta ako grešimo?“
„Šta ako smo u pravu“, pitala je Deni. „Ako mi
možemo da dođemo do ovog zaključka, onda mogu i
drugi.“
„Moraš da razgovaraš sa njom.“
„Pokušaću.“ Deni je stavila ruku na usta i zevnula.
„Naporna noć. Trebalo bi da se odmorimo.“ Ajris je
ustala, pokupila dokumenta i ubacila ih u viseći deo.
Sakrila ih je iza kolekcije savršenog porcelanskog
kompleta.
I Deni je ustala. Ispravila je nabore na farmericama ne
znajući šta da radi. Ona i Ajris provele su sate
razgovarajući i zagrebale su samo površinu problema
među njima, ali postojalo ih je još mnogo.
Emotivno iscrpljena, Deni je osetila i kako je čitavo
telo boli. Mozak joj je otupeo i bio joj je potreban dobar
zagrljaj. Namrštila se i gledala u Ajris kako krije
dokumenta. Ajris nije pokazala nikakvu prisnost, pa Deni
nije želela da rizikuje stvarajući neprijatan trenutak, ako
joj majka ne uzvrati. Da li joj je bio potreban bilo čiji
zagrljaj ili je želela da oseti majčine ruke?
Okrenuta leđima ka Deni, Ajris se držala za vitrinu.
Ruke su joj drhtale dok je gledala u pod.
Deni je odgovorila na svoje pitanje.
„Ajris.“
Majka se okrenula, očiju punih suza. „Ah, Deni.“
Pojurile su jedna ka drugoj u snažan i dug zagrljaj.
Suze su im tekle dok se sunce pomaljalo iza planina
najavljujući novi dan i novu, svetliju budućnost.
 DVADESET PETO POGLAVLJ E

1953 - Luiza

Oblak prašine dizao se za konjskim zapregama duž

uskog, neravnog puta uz koji su rasle palme i visoka
trava. Luiza se držala snažno za drvenu ogradu, a noge
su joj visile iznad šljunka dok je ramenom pokušavala da
odgurne nazad džak indijskih oraha koji je pretio da je
gurne na oštro kamenje. Smrad konjskog đubriva
ispunio joj je svaku poru, a kasno popodnevno sunce
pržilo joj je kožu. Debeli sloj prljavštine bio je slaba
zaštita od njegovih zraka. Sklopivši prste oko drvene
prečage, Luiza je zažmurila i ubeđivala sebe da će se
sve patnje na kraju isplatiti.
Tri sedmice putovala je iz Urugvaja do Brazila,
uglavnom lokalnim autobusima. Prešla je močvare,
poljane, planine i brazilske peščane obale. Bezbroj puta
poželela je da skoči iz autobusa, trči po mekanom pesku
i zaroni umornim telom u kristalne vode Atlantskog
okeana, ali morala je da nastavi putovanje, jer je svaki
novi dan značio da šanse da nađe Roberta sve manje -
ako nije bio uhapšen.
Dok je putovala kroz male i velike gradove, Luiza je
pokušala da neprimetno prikupi informacije o tome da li
je Roberto uhapšen kao što je Ektor nagovestio.
Paskalova smrt sada je bila glavna tema za razgovor u
majušnim selima i velikim gradovima. Da je bilo novosti,
proširile bi se kontinentom poput požara. Zasad nije čula
ništa. Možda je Robertovo navodno hapšenje bila još
jedna laž koju ju Ektor lako prevalio preko jezika.
Ispunio ju je bes svaki put kada je pomislila na čoveka
kom je nekada verovala kao bratu. Ektor je lagao tako
lako da čak nije znala da li se iskreno kajao i kada joj je
priznao šta je zgrešio. Njegovi postupci bili su glupi,
pogrešni i neverovatno sebični. Zabrinula se da bi Ektor
mogao reći vlastima gde je poslednji put boravila ako je
bio ljut na nju pošto ga je odbila. Ali, ako ju je voleo kao
što je tvrdio, onda bi je možda ostavio na miru… u
svakom slučaju, morala je da se kreće brzo i da stigne
do Šapada do Rusa što pre.
Uzdahnula je teško dok je razmišljala o promenama u
poslednjih nekoliko sedmica. Sa najviše letvice
argentinskog društva pala je na kamenito tlo i opet bila
anonimni siromah. Povređenog ega i srca, mogla je lako
da se zavuče u najbližu rupu, vene i sažaljeva samu
sebe, ali dugovala je sebi i Robertu da nastavi dalje. Još
jednom je život oko nje uskovitlao zagušljivi oblak
nezgoda i još jednom je završila u nepoznatoj zemlji,
usamljena i bez igde ikoga ko bi mogao da joj pomogne.
Barem je ovog puta imala novca, iako je to bio novac
koji joj je Ektor dao još u Buenos Ajresu. Hvala nebesima
što mu nije bacila novčanice u lice kada su se posvađali.
Zaprege su skrenule i mogla je da vidi drvene i
gipsane građevine između stabala palmi. Glavna ulica
Šapada do Rusa bila je pusta, mada je trebalo da se ljudi
do tada vrate iz polja indijskih oraha. Uz glasan zvižduk,
vozač je povukao uzde i konj se zaustavio poslušno
dopustivši Luizi da siđe iz prikolice i uzme torbu. Izvadila
je nekoliko novčanica i pružila mu ih zahvalno se
osmehnuvši.
„La27.“ Brzo je ugurao novac u džep na košulji i
pokazao na kuću preko puta. Tamnozelena boja ljuštila
se sa zidova i otkrivala drvo koje je počelo da truli. Na
mestima gde bi trebalo da stoje crepovi, krov je imao
velike rupe, a u dvorištu nije bilo ničega sem prašine.
Vozač je zviznuo, zamahnuo uzdama i pozdravio je
dok je odlazio niz ulicu. Prašina joj je poletela ka
nozdrvama. Zakašljala se i protrljala oči. Leđa su je
bolela, pa je rukom protrljala krsta, zahvalna što se
putovanje završilo. Nekoliko kilometara ranije ušla je u
autobus u pogrešnom pravcu i to je odložilo dolazak, ali
putovala je u grad koji nikada nije videla, pa je bilo
normalno da pogreši. Srećom, pojavio se vitez na
zapregama sa indijskim orasima i spasao je.
Grickajući usnu, Luiza je zamahnula kosom. I dalje se
nije navikla na novu dužinu i boju, ali njena maska bila
je veoma uspešna. Ljudi koje je sretala nijednom nisu
posumnjali u njen identitet. Godine života u Argentini
učinile su da može odglumiti besprekoran akcenat. Za
Brazilce je bila samo još jedna putnica iz Argentine.
Prigrlila je svoje stvari i hrabrost i prešla ulicu. Nije se
trudila da proveri je li neko vozilo ide ka njoj, jer u gradu
nije bilo ni znaka života. Njene potpetice krčkale su po
sitnom kamenu i stvarale majušni oblak prašine dok je
hodala ka vratima zelene kuće. Podigla je pesnicu i
oklevala. Pitala se čini li grešku, ali vozač zaprega uverio
ju je da senhor Santas može da joj pomogne.
Udahnula je duboko, zadržala dah i pokucala tiho na
vrata. Crveni komadići farbe ostali su joj na zglobovima.
Čekala je, pokucala još jednom i opet čekala. Ništa.
Luiza je pognula glavu ne znajući šta da radi. Nije znala
portugalski, ali do tada je uspevala da se snađe sa
španskim. Ipak, u tom trenutku je, usred ruralnog
Brazila, čekala da se pojavi neko ko govori tečno
španski. Senhor Santas bio joj je jedina nada, ali
izgledalo je kao da je loša sreća i dalje prati.
„Molim te, molim te, budi kod kuće“, promrmljala je i
pokucala na vrata toliko snažno da su je zglobovi
zaboleli. Sa druge strane čula je škripu stolice po
pločicama i odjek teških čizama u hodniku. Srce joj je
udaralo u ritmu tih koraka. Vrata su se naglo otvorila i
čovek sa bokorom sede kose na glavi zapiljio se u nju.
„Sim28?“ Gledao ju je sumnjičavo i prekrstio ruke.
„Bom dia, senhor Santas29.“ Zatim je Luiza prešla na
španski. „Senjor Alves, koji razvozi orahe na zapregama
od sela do sela, predložio je da porazgovaram sa vama
pošto ne znam portugalski.“ Koncentrisala se da ga
ubedi svakom reči da je rođena u Buenos Ajresu.
Nakrivio je glavu i odmeravao je tako da je pomislila
kako joj može zaviriti u dušu.
„Zašto si ovde?“
„Tražim brata. Došao je da radi na plantažama, ali
imam tragične vesti koje se tiču naše porodice i moram
da ga nađem.“ Slagala ga je ne trepnuvši i krivica je
odmah počela da je izjeda.
„Kako se zove?“ Senhor Santas je podigao obrvu, ali
nije pokazao nikakve emocije za navodnu porodičnu
tragediju.
Mada se spremila za to pitanje, i dalje se plašila.
Naterala je sebe da se osmehne i rekla: „Adolfo
Maldonado.“
„Ne poznajem ga.“ Senhor Santas je koraknuo unazad
i spustio ruku na ivicu vrata.
„Možda ne koristi pravo ime.“ Rekla je hitro i spremala
se da objasni. „Naša porodica je problematična. Kada je
otišao, bio je ljut na oca. Ali otac je veoma bolestan i
poslao me je da nađem Adolfa i vratim ga kako bi se
pomirili.“
„Čovek na samrti ne sme da ode u grob sa teretom na
srcu.“
„Tako je. Zato moram da nađem brata. Znam da ne
želi da ga nađemo, pa je zato verovatno promenio ime,
ali ja sam mu sestra, znam da će me poslušati. Možete li
nekako da mi pomognete, molim vas?“ Iskoristila je
šarm, mada je mrzela da zloupotrebljava svoju
ženstvenost.
„Ne.“
„Ne?“ Razočarala se. Vozač indijskih oraha obećao joj
je da senhor Santas ima dobru dušu i da će joj pomoći.
„Ne, ne znam nikakvog Adolfa. Razumejte da imamo
mnogo rančeva i radnici dolaze iz cele Latinske Amerike.
Biće nemoguće da ga nađemo, osim ako imate njegovu
fotografiju.“
„Žao mi je. Nemam.“ Luiza je znala da neće biti lako.
Nije imala Robertove fotografije, da je neko ne bi pitao
zašto nosi sa sobom sliku najtraženijeg čoveka u
Argentini. Postojale su šanse i da je Roberto promenio
izgled pustivši bradu, promenio ime, a verovatno i
nacionalnost. Robertov talenat i sluh pomagali su mu da
imitira i naglaske, a ne samo da piše muziku. Potisnula
je osmejak kada se setila kako ju je zabavljao
imitacijama Čileanaca iz Santijaga i Urugvajaca iz
kamposa.
„Onda ne mogu da vam pomognem. Žao mi je.“
Senjor Santas je krenuo da zatvori vrata, ali Luiza ga je
sprečila zadržavši ih nogom. Gledajući je pravo u oči,
rekao je: „Gospođice, žao mi je, ali ne mogu da vam
pomognem. Sad vas molim da me pustite. Imam posla.“
„Molim vas, saslušajte me. Voli tango.“
„Većina imigranata ga voli.“ Usne su mu se skupile kao
da je okusio limun.
„Da, znam, ali on je talentovan. Veoma talentovan.“
Znala je da tako može da dovede Roberta u opasnost,
ali nije imala izbora. Sa toliko rančeva oko Rusa, potraga
je mogla da potraje danima, čak i nedeljama - ako je
uopšte tu. Luiza je zavukla ruku u džep gde je bila mapa
koju je Roberto nacrtao.
„Kakav talenat je u pitanju?“
„Svira bandoneón.“ Sumnjala je da bi Roberto
dopustio ljudima da vide koliko je zaista umešan čak i u
najudaljenijim farmerskim oblastima Brazila.
„Mnogo, mnogo imigranata svira bandoneón, peva i
igra tango. Žao mi je.“ Gurnuo joj je vratima nogu i kosti
su je zabolele od pritiska. Time je razgovor bio završen.
Nije imala izbora. Sklonila je stopalo i gledala kako se
vrata zatvaraju pred njom.
 DVADESET ŠESTO POGLAVLJ E

Podnevno sunce grejalo je Denine prste na nogama dok

je mrdala njima po svežoj, zelenoj travi u Ajrisinom
dvorištu. Sedela je naslonjena na kameni zid i pila čaj od
kamilice uživajući u pogledu koji se prostirao pred njom.
Nije ni čudo što je majka želela da živi tu, posebno
nakon užurbanog života u Buenos Ajresu. „Izgledaš kao
da si kod kuće.“
Pogledala je u Karlosa koji se osmehivao dok su zraci
sunca sijali oko mišićave figure. Uhvatio se za zid i
namrštio se dok se spuštao na zemlju.
„Možemo da sedimo na stolicama.“ Deni je pokazala
glavom ka starim, oštećenim, drvenim stolicama za
izlete.
„Ne. Kao i ti, više volim da sedim na zemlji.“ Štapom
ju je pipnuo po prstima. „Jesi li se lepo ispričala sa Ajris
sinoć?“
„Bilo je teško, razgovarale smo o svemu i svačemu.“
„Jesi li očekivala da resiš sve probleme pre doručka?“
„Ne. Samo sam…“ Uzdahnula je. „Možda sam
očekivala previše.“
„Ako ne očekuješ ništa, onda ne možeš da se
razočaraš. Zar ne?“
„Možda.“ Utonuli su u prijatnu tišinu. Hladni povetarac
nežno joj je mrsio kosu.
„Gde je Ajris sad?“ pitao je.
„U gradu. Kupuje namirnice. Nije očekivala goste.“
 Karlos se nasmejao. „Da. Šta misliš? Da li je onakva
kao što je pamtiš?“
„Ne sećam se da je pušila. I ne veruje nikome.“
„Ni tebi?“
„Kaže da mi veruje, ali mislim da je to do određene
granice. Verovatno zato što…“ Deni je prekinula da
govori tako naglo da je udarila zubima o zube.
„Zbog čega?“
„Nije važno.“ Levo oko joj je zaigralo, pa se sakrila iza
naočara za sunce. Karlos se primakao i pokušao da ih
podigne, ali ih je ona zgrabila jače.
„Danijela, lažeš me.“ Prekrstio je ruke i razočaranje
mu je pomračilo oči.
Prokletstvo. Trebalo je da zna da će je pročitati.
Uhvatila ga je za ruke i rekla: „Ajris je potrebna moja
pomoć, ali želi da zasad ćutim o tome.“
„Ne veruješ mi?“
„Verujem ti, Karlose, ali Ajris…“
„Ona mi ne veruje?“ Ton mu je bio ogorčen dok joj je
stezao prste. „Mislio sam da smo se pomirili nakon
sinoćnjeg razgovora.“
„I ja verujem da jeste, na osnovu onoga što je rekla
Ajris, ali u pitanju je nešto u čemu samo ja mogu da joj
pomognem.“ Osećala se loše zbog toga. „Izvini,
Karlose.“
Njegov stisak je popustio i cirkulacija joj se vratila u
prste u vidu bolnog naleta žmaraca. Okrenuo se i
pomilovao je po kosi. Uputio joj je osmeh od kog su joj
se uvek budili leptirići u stomaku. „Ako ne želiš da mi
kažeš, moraću to da prihvatim.“
„Želim da ti kažem, ali moramo da sredimo nešto.
Onda ćeš biti prvi koji će saznati.“
„Možda mogu da pomognem.“
„Volela bih da možeš, ali…“ Šta? Karlos je bio pažljivi
džentlmen koji joj je pružao podršku u svemu, osim u
trenucima prgavosti. Pošto je sada razumela bolje
njegovu prošlost, shvatala je zašto se ponašao onako
kada su se sreli. Zašto ne bi zadavao nevolje
novinarima? Uprkos tome što su ga povredili jedna žena
i novinari, a Deni je bila oboje, Karlos joj se otvorio i
verovao joj.
„Danijela?“
„Molim te, daj mi minut.“
Spustio je ruke i zalegao. Okrenuo se licem ka nebu i
kupao se u zracima sunca. Mogao je da zahteva da mu
kaže, ali nije. Ajris je pogrešila. Deni je mogla da mu
veruje i bilo joj je potrebno njegovo mišljenje.
„U pitanju je slučaj Kancijani.“ Naslagala je reči jednu
preko druge.
Karlos ju je posmatrao iznervirano. „Ne opet.“
„Komplikovano je. Znam da ne želiš da se stranci
petljaju u to, ali imam dobar razlog. I Ajris je istraživala.“
„Zar ti nije bitno šta ja mislim?“
„Naravno da jeste! Ne bih bila sa tobom da mi nije
bitno.“
„Jesi li zbog Kancijanija želela da nađeš Ajris? Mislila si
da je i ona istraživala? Kako si mogla da znaš?“
Pomenuo si da su se ona i Dijego svađali oko
Kancijanija i oko notnog zapisa koji je nedostajao…“
„Hoćeš li da kažeš kako nisi želela da nađeš majku da
biste bile srećna porodica? Rekla si mi da je to razlog.
Jesi li me dovela ovde pod lažnim izgovorom?“
„Kada sam prvi put došla u Argentinu, želela sam da
saznam sve o Ajris, ali nisam želela da je sretnem. Bila
sam zadovoljna bilo kakvom informacijom koja bi mogla
da mi pomogne da razumem šta joj se odvijalo u glavi
svih ovih godina.“
„Iskoristila si me da dobiješ informacije o Ajris?“
Njegove krupne oči oslikavale su bol. Požurila je da
objasni.
„Ne! Nije bilo tako. Bili su mi potrebni članci i pravi
blagoslov je… ne, to nije prava reč… srećna slučajnost
bila je to što sije poznavao. Onda ste ti i Dijego došli na
ideju da je nađemo zbog mojih priča i ja sam glumila da
želim trudeći se da se usput izvučem iz svega. Onda me
je potpuno obuzela želja da je nateram da pati kada vidi
šta je uradila sopstvenom detetu, ali, kada sam videla
majke nestalih, poželela sam da se pomirim sa Ajris…
dvoumila sam se i bila sam zbunjena. Onda sam čula da
je bila zainteresovana za slučaj Kancijani. Kada smo
krenuli, više nisam znala kako da se zaustavim.“ Ućutala
je pošto je sve to izgovorila, ne znajući kako da se
izvuče iz mreže u koju se upetljala.
Zavladala je tišina. Laki povetarac njihao je drveće i
travu. Deni je čekala, činilo joj se, čitavu večnost. Nije
mogla da ga pogleda u oči.
Posegnula je ka njegovoj ruci, ali ju je izmakao.
Iskoristio je kameni zid kao oslonac i s naporom ustao.
Zgrabio je štap u jednu ruku, a drugom je protrljao
koleno gledajući ka njoj. „Pogrešio sam. Ti si kao svi
drugi novinari. Želiš sao priču, čak i po cenu ljudskih
emocija. Kako da verujem u bilo šta što si mi rekla? Je li i
sve što smo imali do sada bila laž?“ Mada mu je ton bio
ujednačen, a izraz lica hladan, u očima mu se videlo da
je duboko povređen.
„Karlose, žao mi je. Nije tako…“
Podigao je ruku. „Ne troši reči uzalud. Uznemiren sam
što me nisi poslušala kada je slučaj Kancijani u pitanju,
ali tvoja neiskrenost je ono što me je naljutilo.“
„Karlose…“
„Ovo je previše komplikovano, Danijela. Potrebno mi je
da budem sam. Dugo.“ Okrenuo se i polako krenuo ka
kući. Deni je stajala otvorenih usta i razrogačenih očiju.
Koliko god želela da pođe za njim, morala je da poštuje
njegove želje. I sama je morala da razmisli o svemu. Nije
volela da je nazivaju lažovom, a sve je bilo još gore jer je
Karlos bio u pravu.
 Auto se zastavio na prilazu i Deni je pojurila do ugla
kuće iza kog je provirila. Ajris je izašla, zalupila vratima i
šutnula gumu. Otvorila je vrata opet i izvadila pregršt
namirnica u kesama, opsovala je tiho, dirnula u šiške da
bi ih sklonila sa čela i popela se na verandu. Scena se
odvijala kao da je Deni gledala film, ali u pitanju je bio
stvaran život. Ajris, majka koju Deni nije želela da
sretne, bila je tu. U tom trenutku. Lično. I to zahvaljujući
Karlosu.
O, bože. Karlos.
Žureći ka zadnjem ulazu, Deni je preskakala po dva
stepenika. Protrčala je kroz kuhinju u dnevnu sobu i
očekivala da nađe Karlosa namrgođenog u uglu.
„Karlose?“ Promolila je glavu u mračnu sobu za slučaj
da je negde van njenog vidnog polja. Nije bio tu.
„Dođavola!“ Potrčala je niz hodnik i otvorila vrata.
Ajris je stajala na verandi i držala namirnice dok je
gledala kako Karlosov auto izlazi sa prilaza i kreće ka
dolini.
„Gde će on?“ Deni je osetila knedlu u grlu.
„Rekao je da mu je dosta svega i da se vraća u
Buenos Ajres. Kaže da mora biti sam. Šta si mu rekla?“
„Očigledno ne prave stvari.“ Gledala je kako prašina
pada dok se smirivala. Sela je na stepenice, obgrlila
kolena i pustila glavu da padne napred dok su joj vrele
suze navirale na oči. Pričala je u rukav: „Rekao je da mu
ne verujem.“
„Veruješ li mu?“
„Da.“
„Zašto?“
„Jer me je ubedio da te nađemo.“ Pogledala je u Ajris
koja je zurila u nju. „Nisi želela da me vidiš?“ Ajris je
spustila kese pored nogu. Kutija sladoleda otkotrljala se
napolje i poklopac je spao.
„Stela me je upozorila da će mi sastanak s tobom
stvoriti samo dodatne patnje i ja… komplikovano je.“
 Bolje zamutio Ajrisine oči. „Naravno.“
„Žao mi je.“ Deni je ustala i spustila ruku na ogradu.
„U redu je. Pred nama je put pun uspona i padova. Ali
uspećemo nekako.“ Oslonivši se na ogradu, rekla je:
„Tango je kao šah, znaš. Muškarac učini potez, a žena
odlučuje u kom pravcu će ići. Stalno se pregovara sa
dosta odmicanja i primicanja. Tako je i u ljubavi. Moraš
da ideš za Karlosom. Hajde.“ Ajris je potražila ključeve u
torbi i požurila ka kolima, pokazujući Deni da je prati.
Ubacila je ključeve u bravu, pokrenula motor i jurnula
vozilom unazad.
„A hrana?“ Deni je gledala u tužnu gomilu papirnih
kesa koja je žalosno čučala na verandi.
„Pusti to. Ljubav je hrana za dušu.“

Ajris je skrenula ka Aerodromu Mendoza i jurila ka ulazu,

a onda naglo zakočila. Deni je poletela napred,
zažmurila je i ispružila ruke kako bi se zaštitila čekajući
trenutak kada će glavom udariti u vetrobranskp staklo.
To se nije desilo. Kada se vratila u prvobitnu poziciju,
kožno sedište je zaškripalo. Gledala je kako grupica
čuvara i zaposlenih na aerodromu viču i Ijutito
gestikuliraju ka Ajris, dok se ona naginjala preko Deni i
otvarala joj vrata.
„Izvini što je potrajalo ovoliko dugo. Prokleti auto.“
„Srećom, znam kako da zamenim točak.“ Deni se
osmehnula uprkos teretu koji joj je bio na srcu.
„Drago mi je što si tako praktična.“ Ajris je nežno
pogurala Deni. „Moraš da ideš.“
„Ti nećeš sa mnom? Šta sa njima?“ Pokazala je ka
čuvarima i obezbeđenju.
„Ja ću to sa njima da resim. Javi mi se kad ga nađeš.“
Ajris joj je pružila debelu karticu ukrašenu zlatnim
brojem telefona i njenim imenom. „Smiriće se dok sleti u
Buenos Ajres. Klasičan umetnik. Postanemo emotivni i
zbrišemo umesto da ostanemo i resimo problem.“
 „Valjda je tako“, rekla je Deni i posumnjala da je ikada
razumela umetnike. Poljubila je majku ovlaš u obraz ne
znajući ni sama da li je u pitanju bio latinoamerički
običaj ili je to učinila kao ćerka. „Hvala ti.“
Deni je otvorila vrata i krenula da izađe kada ju je Ajris
zgrabila za ruku.
„Videćemo se opet, zar ne?“ Ajrisin glas je drhtao.
„Naravno.“ Zaista je tako mislila. Ajris je pokazala
delove svoje ličnosti koje Deni nije ni naslutila, pa je
želela… ne, morala je da upozna majku bolje.
Obezbeđenje nije prestajalo da viče i gestikulira.
Okupljali su se oko dotrajalog automobila.
„Idi, Deni. Sredi sve sa Karlosom. Čujemo se večeras.
Imaš moj broj.“
Deni se provukla između desetine nosača i zaposlenih
dok je jurila ka aerodromskim vratima. Čula je kako Ajris
koristi nakićeni lunfardo, sleng kojim su govorili
Portenjosi, lokalci Buenos Ajrisa. Stigavši u hol, Deni je
pogledala natpise na ekranima.
Mendoza - Buenos Ajres - Poleteo.
Dođavola. Da im nije poput filmskog klišea pukla
guma i da je Ajrisin auto mogao da ide brže od šezdeset
kilometara na sat, Deni bi stigla na vreme. Ubijalo ju je
to što je Karlos negde na nebu razmišljao o njihovoj
raspravi. Mrzela je što joj više ne veruje, a sebe prezirala
što mu je dala razlog za to. Mogla je samo da sačeka
sledeći let koji je bio tek za tri sata.
Red se polako kretao ka šalteru za prodaju karata dok
je Deni stajala i nestrpljivo tapkala nogom čekajući da se
ljudi pomere.
„Žao mi je što nisi stigla.“
Deni se naglo okrenula i videla Ajris, iznenađena
njenim prisustvom. „Mislila sam da se vraćaš kući.“
„Krenula sam, ali nisam prestala da razmišljam da li si
stigla na avion. Morala sam da proverim.“
„Nisam.“
 „Vidim.“ Ajris je spustila ruku na Denino rame. „Žao mi
je.“
„Nema potrebe. Karlos se svađao sa mnom, ne sa
tobom.“ Zažmurila je nakratko i prisetila se rasprave.
„Ali ja sam te navela. Rekla sam ti da mu ne veruješ, a
trebalo je.“
„Ne krivim ga što je otišao. Trebalo je da poslušam
osećaj i kažem mu istinu.“
„Kažem ti da je tango kletva ove porodice.“
„Ah, zaboga! Muka mi je od slušanja iste priče! Ti i
Stela ste iste.“ Red se pomerao i Deni je konačno stigla
do šaltera i spremila kreditnu karticu. „Sledeći let za
Buenos Ajres, molim.“
„Dve karte i skinite sa ovog računa.“ Ajris je zaobišla
Deni i spustila kreditnu karticu na šalter.
„Šta to radiš?“ pitala je Deni.
„Pokušavam da ispravim greške.“

***

Deni je gurnula karticu u bravu hotelske sobe i zeleno

svetlo se upalilo kada su se vrata otvorila. Uzdahnuvši,
izula je cipele i bacila se na krevet. Bila je zahvalno na
klima-uređaju i planirala je da uživa u njemu dok može,
jer je uskoro morala da napusti hotel pošto je
gostoprimstvo Argentinske turističke agencije privedeno
kraju. Osetila je krivicu što nije uradila još uvek ništa za
njih. Ajris je ušla i sela na stolicu spuštajući ogromnu
torbu na sto. Skinula je ešarpu i naočare za sunce,
konačno otkrivši lice. Prerušavanje je uspelo. Niko je nije
pitao za autogram tokom leta.
„Možda bi trebalo da pozoveš Stelu opet“ rekla je
Ajris.
„Hoću.“ Deni je pokrila šakom umorne oči.
„Možda bi trebalo da pozoveš i Karlosa.“
 Da li je njena majka uvek bila tako naporna? Sela je i
pogledala ljutito u Ajris. „Cenim tvoje predloge, ali
odrasla sam žena i mogu sama da donosim odluke.“
„Da, da, naravno.“ Na licu joj se videlo da je uvređena.
„Slušaj, ovaj odnos majka-ćerka je novost za mene.
Svašta se dešava i obe smo pod pritiskom.“ Zastala je i
osmehnula se slabašno. „Možda bi ti trebalo da pozoveš
Dijega.“
Ajris se nasmejala glasno, a onda se uozbiljila. „Ne bih
rekla da će se to desiti.“
„A ja ne mislim ni da bi trebalo.“ Barem oko toga
mogle su da se slože. Deni je pogledala iskosa u Ajrisinu
torbu. „To je baš velika tašna za nekoga tako sićušnog.“
„Jeste.“ Potapšala ju je kao da je u pitanju pudla sa
pedigreom. „U njoj su dokumenta.“
„Nosiš ih okolo sa sobom gde god kreneš?“
„Dijego je radoznalo njuškalo, pa sam navikla da
nosim dragocene stvari sa sobom kad god izađem iz
kuće.“ Preturala je po torbi, izvukla fascikle i pružila ih
Deni. Kada je Ajris povukla torbu sa stola, još jedna
fotografija je ispala. Na njoj su bile devojčica i žena na
plaži. Iza njih je bilo plavo nebo, bujna, zelena trava,
četinari i čist pesak, a njihovi široki osmesi bili su
uhvaćeni u trenutku čiste sreće.
Deni je krenula da podigne fotografiju, ali Ajris ju je
preduhitrila.
„Mogu li da pogledam?“ pitala je Deni.
„Nije to ništa.“ Glas ju je izdao.
„Ajris.“ Deni je ispružila dlan i mrdala prstima.
„Dobro.“ Ajris je pružila fotografiju ćerki koja ju je
spremno prihvatila.
„To smo mi u Torkiju?“ Uspomene na srećnija vremena
uskomešale su se u Deninom umu.
„Da.“ Ajris se iznenada zainteresovala za svoje
savršeno manikirane nokte.
„Nosiš je sve ove godine?“
 „Gledala sam je svaki dan. Svašta sam želela u životu,
ali najviše od svega želela sam da budeš srećna kao tog
dana kada je fotografija nastala.“
„Mogla sam da budem.“ Denin glas bio je slabašan
kao što se i osećala.
„Znam.“ Ajris je spustila pogled. „Nisam smela da
budem sebična, ali…“
„Nisi mogla da se suzdržiš?“ Deni je ustala i krenula
ka kupatilu. „Idem da se istuširam, a onda u šetnju. Ti
ćeš mirovati i nećeš privlačiti pažnju na sebe?“
Ajris je klimnula glavom.
„Dobro.“
 DVADESET SEDMO POGLAVLJ E

Deni se pela ka hotelskoj sobi. Noge su je jedva nosile.

Potraga za Karlosom nije dala nikakve rezultate, mada
nije znala ni šta bi mu rekla da ga je našla. Pošto je
pojela bananu, jedinu hranu tog dana, Deni je umotala
koru u maramicu i ubacila je u torbu. Jedva da ju je
osetila, ali morala je nekako da sačuva snagu. Provukla
je karticu za otključavanje, vrata su škljocnula i dočekali
su je grozni jecaji. „Ajris?“
Njena majka sedela je na krevetu okružena morem
belih maramica i sa ružičastim šalom oko vrata.
Pogledala je ka Deni. Oči su joj bile zakrvavljene, a nos
crven. „Uradila sam nešto mnogo, mnogo glupo.“
Dok je sedala pored nje i milovala je po leđima, Deni
je osetila nalet straha. Mnogo, mnogo glupa stvar bila je
napuštanje deteta. Šta je bilo gore od toga?
„Dijego se dokopao dokumenata.“ Ajris je zarila lice u
šake.
„Šta? Kako se to dogodilo?“ Njena majka je glasno
plakala, a Denino strpljene postajalo je sve tanje. Ipak je
uspela da odglumi smirenost u glasu, svesna da će
vikom samo dodatno uznemiriti Ajris.
„Neko je rekao Dijegu da sam se vratila.“
„Upozorila sam te da ti maska nije dovoljno dobra.“
Ajris je šmrknula. „Sišla sam dole po kafu.“
„Jesi li poludela?“ Majka joj je zaista bila gora od
trogodišnjakinje. „Rekla sam ti da se ne mrdaš.“
„Bio mi je potreban kofein. Nisam bila tu samo minut.“
 Deni se suzdržala da ne zakoluta očima. „Kako je uzeo
dokumenta? Nisi ponela torbu sa sobom?“
„Ne.“ Ajris je šmrknula u maramicu. „Ostavila sam ih u
sobi. Nisam očekivala da ću naleteti na Dijega, zaboga.
Kako sam mogla znati da me je onaj idiot od menadžera
u pozorištu video i rekao mu?“
Deni se iz petnih žila trudila da ne pokaže da je
iznervirana. „Kako je uzeo dokumenta?“
„Uzela sam kafu, izašla iz kafea i videla Dijega u holu.
Bio je smiren i pribran. Gad me je uhvatio za ruku i
odveo do sobe.“
„Zašto nisi vrištala? Neko bi ti pomogao.“
„Nisam htela da pravim scenu.“
„Ne pamtiš svađu iz pozorišta?“
„Nisam više diva. Želim miran život. Neću drame.“
„Sumnjam da će ti se želja ispuniti u skorije vreme.
Šta se onda desilo?“ Deni je pokušala da potisne
moguće scenarije u slučaju da oni papiri dospeju u
pogrešne ruke.
„Uvela sam ga u sobu i nadala se da ću ga smiriti i
urazumiti. Ali pokušao je da…“ Uhvatila je ešarpu i
skinula je sa vrata. Crveni tragovi u obliku muških prstiju
su joj bili istačkani po koži.
„Davio te je?“
Ajris je vratila ešarpu oko vrata. „Pokušao je.“
„Gospode.“ Koliko god Deni bila ljuta zbog Ajrisine
nemarnosti, bilo joj je žao majke posle strahote koju je
proživela. „Uspala si da se odbraniš.“
„Lakat u rebra je pomogao.“ Pokušala je da se
osmehne. „Žao mi je, Deni. Stvarno mi je žao.“
„Je li odmah otišao?“
„Ne. Kad je ustao sa poda, video je papire na stolu.“
„Nisu bili u torbi?“
„Ne. Sređivala sam ih i pokušavala da vidim šta sam
propustila.“ Ajris se sklupčala na krevetu. „Gurnuo me je
ka zidu i pokupio dokumenta pre nego što sam stigla da
ga sprečim. Mumlao je kako ću zažaliti što sam ga
prevarila i onda je nestao.“
„Dođavola. Je li Stelina adresa bila na fotografiji?“
„Da, ali samo adresa, ne i ime.“ Ajris je spustila ruku
na grudi. „O, bože!“

Deni je sedela na krevetu i kuckala noktima po telefonu

čekajući odgovor. „Hajde!“
Prestalo je da zvoni pa je zalupila slušalicu, podigla
opet i pozvala još jednom. Nerviralo ju je što Skajp nije
opcija, jer joj je internet bio slab. Otkucala je brojeve
olovkom i čekala da opet odzvoni do kraja.
„Dođavola!“
„Deni…“
„Još samo jednom.“ Ponovo je pozvala. Pošto je bilo
veče u Buenos Ajresu, u Melburnu je bilo jutro. Stela je
morala da bude kod kuće. Deni je tiho mrmljala: „Molim
te, molim te, molim te.“
Začuo se klik. „Halo?“
„Bako!“ Deni je poskočila na krevetu od uzbuđenja, a
Ajris ju je uhvatila za ruku sevajući od radosti. „Zoveš
me iz Njujorka?“
„Ne.“
„Onda neću da razgovaram.“
„Čekaj! Čekaj! Ne prekidaj. Ajris želi da razgovara sa
tobom!“ Ajris je odmahnula glavom izbuljivši oči. „Onda
tek ne želim da razgovaram. Zbogom.“
„Ne! Čekaj! Molim te!“
„Zašto?“ Ljutito je uzviknula u slušalicu, a nalet besa
je prošao kroz žice i udario Deni po obrazu.
„Jesi li ti Luiza Gilkrist?“ Eto! Pitala je i bilo je pitanje
trenutka kada će se na nju obrušiti kiša psovki.
Ravnomerno disanje dopiralo je sa druge strane i Deni
je zamišljala Stelu kako napućenih usana, besno gleda u
prastari kalendar na zidu iznad polica u kuhinji.
„Bako?“
 „Ja sam Stela Kenedi. Ako misliš da mi smeš
postavljati drska pitanja, onda ti je najbolje u društvu
majke.“
„Žao mi je što tako misliš, ali, ako si Luiza, moraš znati
da će možda neko doći da te traži. Dogodila se nezgoda
i neko ima tvoju adresu. Možda bi najbolje bilo da se
skloniš negde privremeno.“
„Ne pada mi na pamet. Ovo je moj dom i neću
dopustiti nikakvom maloumnom neznancu da me
uznemirava. Deni, ne dopada mi se tvoje ponašanje.
Uopšte.“
Opet se začuo klik za kojim je usledio signal koji je
označavao prekid veze.
Ajris se primakla, upaljenih obraza. „Šta je rekla?“
„Spustila mi je slušalicu.“ Deni je zurila u telefon.
„Rekla mi je da neće da ide nigde.“
„Misliš da blefira?“ Ajris je uzela cigarete i Deni je bila
u iskušenju da zatraži jednu, ali se predomislila.
„Ne verujem, ali, ako je Luiza, provela je decenije
skrivajući svoj pravi identitet. Ilije možda zaista Stela
Kenedi.“ Deni je ustala i ubacila olovku i svesku u torbu,
a onda je okačila o rame. „Možda smo skrenule s uma i
proganjamo sopstvenu krv, kao što su Argentinci uradili
Luizi.“
„Ona je Luiza.“ Ajris je bila potpuno sigurna.
Deni je morala da se složi sa njom.

Čim je kročila na trotoar ispred hotela, Deni je znala

kuda da krene. Kada je ranije bila tamo, nije bilo ni žive
duše, ali možda ovog puta bude imala više sreće.
Hodala je duž Lavalje i prošla pored restorana La
Estansija. Kroz prozor je gledala komade teletine koji su
se pržili na užarenom uglju i kuvare koji su bili obučeni
kao gauči. Time su mamili goste, uglavnom turiste, da
uđu u čuveni argentinski restoran. Stomak joj je cvileo
od gladi, ali Deni je nastavila dalje i odbila da odustane
od svoje misije.
Marširala je niz Aveniju Kordoba i stigla do prelepe,
očuvane, barokne građevine. Deni je spustila ruku na
kvaku teških vrata i oklevala. Prvi put kada se spremala
da uđe, bila je rešena da ne uništi karijeru i pokuša da
razume majčin privatni život. Planirala je da natera
Karlosa Eskudera da sarađuje sa njom, pa makar je to i
ubilo. Svašta se promenilo od tada. Zatekla se na
nepoznatom terenu sa Ajris i nije je zanimalo da li će joj
karijera propasti i pre nego što je počela. Važnije joj je
bilo da sredi odnos sa Karlosom i pokaže mu koliko joj je
žao. Nije očekivala srdačan doček, ali je svakako
planirala da pokuša.
Deni je potrčala uza stepenice i pogledom samo
okrznula lift. Kada je stigla na sprat, otrčala je do vrata i
otvorila ih naglo. Uletela je u studio i zatekla samo
Horhea i njegovu mladu partnerku polugole
isprepletanih nogu i ruku. Da li su svi tango parovi
plesali zajedno i drugu vrstu plesa?
Horhe se brzo uspravio, a devojka je hitro spustila
kratku suknju na mesto.
„Izvinjavam se“, rekla je Deni. Nije znala ko je bio više
postiđen.
„U redu je.“ Horheove tamne oči bile su iskolačene.
„Ne brinite, neću reći Karlosu.“ Olakšanje se razlilo po
licima mladog para. „Zar ne možete na nekom
prikladnijem mestu da se sastajete?“
„Karlos je rekao da odlazi, a mi nemamo novca za
sobu, čak ni na nekoliko sati, tako da… ovaj…“ Jadni
Horhe.
„Ne moraš da objašnjavaš, ali mogli biste da potražite
neko bolje mesto za ljubavne sastanke.“ Deni je podigla
obrve i osmehnula im se.
„Da, da, hoćemo.“ Par je prikupljao obuću i razbacanu
odeću.
 „Niste videli Karlosa?“, pitala je.
„Ne. Već dva dana.“ Horhe je navlačio jaknu.
„Znate li gde bi mogao da bude?“ Nada je bila živa u
svakoj izgovorenoj reči. Karlos joj nije odgovorio na
dvadesetak poruka koje mu je poslala.
„Ne. Izvini.“ Pojurili su ka vratima. Horhe se okrenuo i
dodao: „Mislio sam da si otišla sa njim.“
„Jesam.“
„Zašto nisi sa njim sad?“
„Horhe, to je odlično pitanje.“

Ušla je u hol i popela se stepenicama u sobu. Zvuk vode

dopirao je iz kupatila, pa je zaključila da se Ajris tušira,
kao i inače, po milioniti put na dan. Umesto da joj se
javi, Deni je sela na ivicu kreveta i uzela svesku. Bez
obzira na to šta joj se dešavalo u privatnom životu, i
dalje je morala da napiše članke za Adama. Savest joj
nije dopuštala da izneveri bilo koga, taman to bio njen
bivši. Samo kada bi dobila inspiraciju.

Posle uspeha tanga u Parizu 1913, ples se

proslavio i u ostalim najvećim gradovima sveta
kao što su London, Berlin i Njujork. Uprkos
popularnosti (ili baš zbog nje), vlasti su odlučile
da proglase tango plesom koji kvari i izjeda
dušu.
Kardinal Basiljo Pompili, glavni vikar u Rimu
(predstavnik Pape), objavio je pastoralno pismo
da bi zvanično proglasio kako tango vodi dušu
ka izvitoperenju i kako vraća paganizam u
osvećeni svet. Upozorio je roditelje da čuvaju
decu i da im ne dozvole bilo kakvo učešće u
tangu. Ako ne budu uradili kako crkva nalaže,
roditelji će izneveriti Boga.
Francusko sveštenstvo i američki katolički
sveštenici su se pridružili. Vršili su pritisak na
 plesne sale i zabranjivali plesna okupljanja
zajednice koja su se dešavala u crkvama. Verski
zvaničnici iz brojnih religija izjavljivali su da je
tango „moralno uniženje“ i „odvratna zabava na
lascivan način“ - svi osim rabina.
Rabin Jakob Nijeto rekao je da bi osuđivanje
plesa donelo mnogo više štete nego dobra.
Pomenuoje srednji vek, kada su se mladi Jevreji
okupljali da plešu subotom po podne dok su
roditelji i rabini posmatrali. Takvo druženje
predstavljalo je nevinu razonodu.
Molio je ljude da koriste zdrav razum i da ne
osuđuju tango, koji je prelep ako ga plešu
kulturni ljudi. Izjavio je i da bi neko mogao
zloupotrebiti religioznu ceremoniju i pretvoriti je
u farsu ako bi mu to bila namera.

Vrata na kupatilu su se otvorila i Ajris je izašla. Nije

vezala svoj ogrtač do kraja, pa je Deni mogla da nasluti
delove tela svoje majke - ravan stomak, obli kukovi i
savršena koža - figuru na kojoj bi joj većina
dvadesetogodišnjakinja pozavidela. Ajris je nehajno
češljala kosu.
„Možeš li, molim te, da zavežeš ogrtač?“
Ajris je izrogačila oči shvativši da je Deni tu, brzo
povukla krajeve i uvezala u čvor.
„Hvala“, rekla je Deni.
„Moram nešto da ti kažem.“ Ajris je sela na stolicu
preko puta Deni. „Hoće li mi se to dopasti?“
„Nisam sigurna.“
Deni je spustila olovku i papir, pripremivši se za ono
što bi moglo da usledi. Nije poznavala majku dovoljno
dobro, ali je i za to kratko vreme shvatila da joj nikada u
životu nije dosadno.
„Imala sam još jedan razlog da se povučem.“
„Dobro.“
 „Znala sam da pripremaju TV specijal o mojoj plesnoj
karijeri, jer su ga pripremali godinama iščekujući
trenutak kada ću se odreći plesnih cipela.“ Ajris se igrala
čvorom koji je vezala na ogrtaču. „Kada su me poslednji
put intervjuisali, ubacila sam u razgovor skrivenu poruku
u slučaju da Roberto gleda. Naravno, nemam pojma da li
je živ i da li gleda televiziju, ali sam poželela da probam.
Televizija je planirala da pušta emisiju jednom sedmično
mesec dana svuda po Latinskoj Americi, pa sam
pomislila kako imam dobre šanse da doprem do njega.
Ako je još živ i ako živi na ovom kontinentu, naravno.“
„Toliko si poznata?“
„Nezamislivo poznata. Ne znam još zašto, ali tako je
ispalo. U svakom slučaju“, oklevala je, „znala sam da će
me pitati šta planiram dalje, pa sam rekla da ću se
osamiti i pisati knjigu.“
„Biografiju?“
„Ne. Rekla sam im da ću se oprobati u fikciji. Rekla
sam da planiram da pišem priču o junakinji koja se zove
Lunita i koja je muza poznatom muzičaru.“
„Kao Luiza?“
„Da. Znala sam da će Roberto shvatiti ako bude
gledao jer niko osim Roberta i Luize nije znao za taj
nadimak. Barem dok ja nisam otkrila pisma. A pošto
ličim na Stelu, nadala sam se da će Roberto povezati
sve, iako možda ne zna da ima ćerku.“
„Ali ne znaš ni ti da ti je on otac.“
„Pretpostavila sam da jeste.“ Ajrisin ton postao je
odbramben. „Imalo je smisla reći da pišem knjigu, jer svi
poznati veruju da umeju da pišu. Već sam rekla i Dijegu
da pišem fantastiku, pa je bilo logično da u razgovoru za
televiziju objavim tu vest i ostalima.“ T?“
„Ništa nisam čula. Specijal je prvi put emitovan pre
četiri sedmice. Možda je Roberto mrtav.“
Žene su ućutale i slušale kako voda kaplje u kupatilu.
 „Ah pobegla si od sveta. Kako si očekivala da ti se
javi?“
„Imam javnu imejl-adresu koja ne odaje moju
lokaciju.“
„Šta ako ne zna kako da koristi mejl?“ Ideja njene
majke nije bila loša, ali, ako bi uspela, onda bi bila
potpuno genijalna.
„Da je želeo da stupi u kontakt, to bi i učinio.“
„Baš si pucala na visoko. A i to je bio rizičan potez“,
rekla je Deni.
„Znam, ali šta sam drugo mogla? Sve drugo sam već
probala. To mi je bila jedina šansa. Nisam imala šta da
izgubim.“
„Žao mi je što nije dalo rezultate.“
„Da, i meni.“ Ajris je pružila ruku ka paklici cigareta.
 DVADESET OSMO POGLAVLJ E

1953 - Luiza

Luiza je otpila veliki gutljaj vode iz boce i obrisala

prašinu i znoj sa čela. Skoro dve sedmice obilazila je
svaki ranč u blizini Šapada do Rusa, prateći senjora
Alvesa koji je skupljao orahe. Navikla se na džakove koji
su uporno pretili da je zguraju sa mesta, pozadi, na
prikolici. Ravnoteža joj se popravila, ali ne i sreća.
„Možda grešim. Možda nije ovde“, mumlala je za sebe
dok su kola poskakivala jer je točak upao u jednu od
rupa na putu. Ovo putovanje nije obećavalo mnogo i do
sada nije otkrila ništa.
Skrenuli su levo i nastavili uzanim putem oko kog su
rasle palme. Izgledala je kao bilo koja druga plantaža sa
velikom, oronulom, belom rančerskom kućom i
straćarama za radnike koji su brali orahe na beskrajnim
plantažama. Jedino po čemu se ovaj ranč razlikovao od
ostalih bila je fontana koja je predstavljala besprekornu
rezbariju tri anđela oko malog jagnjeta. Pružali su ruke
zaštitnički i formirali krug oko mlade životinje. Voda je
isticala iz rupe pod njihovim stopalima.
Suze su se pojavile u Luizinim očima, pa ih je obrisala,
iznervirana intenzitetom svojih emocija. Morala je da ih
kontroliše jer će, ako to ne bude radila, potpuno uništiti
sebe. Koncentrisala se na neobičnu fontanu, nekoliko
puta je duboko udahnula i spremila se za nova
razočaranja.
 Kola su se zaustavila i Luiza je sišla. Senjor Alves ju je
pozdravio i otišao do šupa da razgovara sa vođom
radnika i da dogovori utovar dodatnih vreća indijskog
oraha na kola. Luiza se popela širokim, drvenim
stepenicama koja su vodila do ulaznih vrata rančerske
kuće. Obrisala je ruke o lanene pantalone i pokucala na
vrata. Barem su vlasnici ove građevine imali osnovno
poznavanje španskog pa je bilo lakše da prebrode
jezičku barijeru. Luiza se spremila da izmisli nove laži.
Dobre ili loše, priče koje je izmišljala su bile za više
dobro - za nju i Roberta.
Niko nije odgovorio na kucanje, ali je u daljini čula
bandoneon. Verovala je da radnici u šupi slušaju snimak,
ali je sišla niz stepenice i prešla preko prašnjavog puta
ka mestu na kom su muškarci sedeli okupljeni u krug.
Spustili su svoje oruđe, pili i jeli, fascinirani onim što se
pred njima dešavalo.
Luiza se zaustavila podalje i spustila ruku na grudi.
Puls joj se ubrzao i zadržavala je dah. Nije moguće…
Roberto ne bi tako nemarno pokazivao svoje umeće na
bandoneonu tako brzo. Tango je bio u krvi mnogih
Argentinaca i Urugvajaca kojima je očajnički nedostajao
dom…
Zakoračila je ka njima, pa se zaustavila. Svirač je bio
jako talentovan, ali izvođenje mu nije bilo savršeno.
Luiza je tužno povila ramena.
Senjor Alves se okrenuo i pozvao je da im se pridruži.
Mada žene nisu bile uobičajena pojava na plantažama,
činilo se da muškarcima njeno prisustvo ne smeta.
Propela se na vrhove prstiju i izvirila se da vidi muzičara
koji je sedeo pognute glave. Oči i lice skrivao mu je šešir
širokog oboda. Kosu je začešljao pozadi do iznad kragne,
a kratka brada mu je prekrivala lice.
Nada je opet isplivala na površinu. Možda se
Robertovo sviranje pokvarilo od tragedije u Buenos
Ajresu.
 Uprkos želji da pojuri ka njemu, Luiza se polako
provukla kroz gužvu dok su se muškarci tiho razmicali
kako bi je propustili. Čovek koji je svirao bandoneon bio
je pogrbljen, udubljen u muziku, a šešir mu je skrivao
lice. Dugački prsti vesto su svirali note, kao Robertovi.
Strast je izbijala iz njegove duše, kao kod Roberta.
Završio je pesmu i pogledao uvis osmehujući se publici -
to nije bio Roberto.
Luiza je tapšala i osmehivala se ispunivši dužnost
zahvalnog posmatrača. Bila je svesna da će prisustvo
jedine ženske osobe biti primećeno. Okrenuvši se,
izvinjavala se uz osmeh dok se probijala kroz masu i
izvukla se napolje. Jurnula je preko šljunka i sklupčala se
iza kola senjora Alvesa.
Uhvatila se za glavu i pokušala da ujednači disanje.
Koliko je bila glupa. Dozvolila je nadi da joj pomuti
rasuđivanje i sada je patila zbog toga.
„Naći ću ga“, šapnula je.
„Hoćeš li?“
Okrenula je glavu, iznenađena, i ugledala svirača
bandoneona. Stajao je blizu, pa je shvatila zašto se
ponadala da bi to mogao da bude Roberto. Širina
ramena i oblik vilice veoma su podsećali na njenog
ljubavnika. Čak je i nos bio sličan.
„Govoriš španski?“, pitala je, ustala i obrisala prašinu
sa pantalona.
„Naravno. Ja sam iz Urugvaja. Ti si iz Argentine?“
„Kako si znao?“ Skamenila se od panike.
„Po naglasku.“ Osmehnuo joj se šeretski, ali više
prijateljski nego zavodnički. „Čujem da tražiš brata.“
„Da.“
„I on svira bandoneon?“
„Da“, rekla je i dalje nesigurna da je pametno što je to
odala tokom potrage za Robertom. Ali bila je očajna, kao
i u sada, i bilo šta što bi je odvelo do njega vredelo je
rizika. „Jesi li ga video?“
 „Ne.“ Odmahnuo je glavom. „Mnogo je nas što
sviramo našu muziku. To nam je u krvi.“
„Kao disanje.“
„Tačno tako. Ja sam rezervni radnik, pa poznajem
mnogo ljudi. Zato sam došao da razgovaram sa tobom.
Želeo sam da znaš da bih ja znao da ti je brat tu ili oko
Šapada do Rusa.“
„Hvala ti.“ Grlo joj se stezalo dok je pokušavala da
potisne emocije koje su pretile da se oslobode u vidu
gromoglasnog vriska.
„Ako želiš, možeš da mi daš adresu pa ću ti javiti ako
ti se brat pojavi. Moraš da se vratiš u Argentinu jer ti je
otac na samrti, zar ne?“
Zažmurila je na trenutak, skupljajući laži kao buket
belih rada. „Volela bih da se vratim, ali mislim da ću
ostati ovde dok ne nađem brata.“
„Ali otac ti umire?“ Osetila je da joj ne veruje.
„Da.“
„Siguran sam da želiš provesti vreme sa ocem umesto
na prikolici kola za orahe. Niko ne zna zašto si i dalje
ovde. Zaboravi brata. Da želi da ga nađeš, našla bi ga.“
Luiza je klimnula glavom. Naravno da bi Roberto
prikrio tragove kao i ona. Naravno da bi svi znali da je
uhapšen. Ali, ako nije, zašto nije tu? Je li sasvim
pogrešila što je pretpostavila da će biti ovde? Ali indijski
orasi… mapa… njihov san…
Koliko god da je želela da ostane, mala zajednica
budno je motrila svaki njen pokret i probudila bi sumnju
ako bi ostala predugo. Kao što je svirač bandoneona
rekao, svi su mislili da bi trebalo da se vrati u Argentinu i
bude sa ocem na samrti. Njeno vreme u Šapada do Rusu
primaklo se kraju, a pošto se toliko uvukla u laž, nije joj
bilo povratka.

Luiza je sedela na verandi pansiona i zurila u pustu,

glavnu ulicu Šapada do Rusa. Pijuckala je ledeno hladnu
vodu koju joj je gazdarica donela, ali mučnina se samo
pogoršavala. Navikla se i zavolela malu, povezanu
zajednicu tog mesta jer su ljudi pomagali i nisu očekivali
ništa zauzvrat. Prihvatili su se njenog zadatka i potrage
za izmišljenim bratom kao da su tražili sopstvenu
porodicu. Osećala je krivicu koja joj je izjedala dušu jer
je te darežljive ljude navela da poveruju u laži koje je
ispredala, ali nije imala izbora. Je li na ovo bio osuđen
njen život? Hoće li zauvek morati da se krije iza maske u
koju niko ne sme da posumnja kako ne bi odala ko je?
Uzela je još jedan srk i na silu progutala tečnost. Luiza
je pokušala da ne misli o mučnini. Postajalo joj je sve
gore poslednjih nekoliko dana i potpuno je prestala da
jede. Nije razumela zašto, pošto je imala pristup svežem
voću i vlasnik pansiona lično je spremao svezu hranu.
Možda je uhvatila neki virus.
Vrata pansiona su se otvorila uz škripu i senhora je
iznela isečen limun na tacni. Pokazala je Luizi da ga
posisa. To je i uradila. Kiselost voćke nije je odvratila.
Senhora se smešila, srećna što ju je Luiza poslušala, pa
se vratila natrag u kuću, a vrata su se zatvorila za njom.
Luiza je imala dobar metabolizam i bila je zdrava.
Hrana koju je jela u Brazilu nije se mnogo razlikovala od
one u Argentini. Možda je jedino bila svežija. Zašto je
onda…
Spustivši čašu na sto pored sebe, Luiza je pritisnula
stomak šakama. Bila je toliko zauzeta svojim lažnim
identitetom i potragom za Robertom da nije ni pomislila
na svoj mesečni ciklus. Razmislivši o tome, shvatila je
da joj je period kasnio nekoliko sedmica.
Uhvatila se za glavu dok su joj se suze slivale niz
obraze. Naravno da je nešto tako moralo da se desi.
Zašto da ne? Sve ostalo je propalo i sad je još morala da
bude samohrana majka. Zureći u izlizane posne daske,
Luiza se zavalila i prepustila šoku. Sunce je skliznulo za
horizont i zrikavci su izmileli iz svojih jazbina kako bi
formirali večernje orkestre.
Udahnuvši duboko, Luiza je procenila situaciju. Morala
je da ode iz Šapada do Rusa - kada stomak počne da joj
raste, lokalci će početi da zapitkuju zašto nije sa
porodicom. Ali, ako bude otišla, a Roberto se pojavi,
onda nikada neće saznati. Lagala je i nije mogla da
ostavi svoju pravu adresu. Ektor ju je nasamario pa nije
mogla da ga zamoli da primi poruke u njeno ime, mada
se sigurno vratio u Argentinu.
Luiza je morala još jednom da napusti mesto na kom
se nastanila nevoljno i da potraži mesto u kom ne
poznaje nikoga. Ali kuda da ide? Ako ostane u Latinskoj
Americi, rizikuje da bude otkrivena. Morala je da ode
daleko, veoma daleko. Negde gde niko ne zna ništa o
tangu i gde može da izmisli novi identitet. Možda na
neko mesto gde ljudi govore engleski. Šta god da odluči,
morala je tamo da stigne brzo, pre nego što njena
trudnoća odmakne i ne bude mogla da putuje.
Pomilovala se po stomaku i usredsredila na životnu
silu u njemu. Od svih izazova sa kojim se suočavala,
ovaj je bio najteži.
Pun mesec visio je iznad nje i kupao verandu u svojoj
nežnoj svetlosti. Luiza je pogledala uvis, zažmurila i
rekla: „Draga bebo, možda nikada nećeš upoznati oca,
ali znaj da sam ga volela svim srcem. Stvorena si iz
ljubavi od zvezda i meseca, a ljubav tvog oca uvek će te
štititi gde god da je.“
 DVADESET DEVETO POGLAVLJ E

Vratar nije ni trepnuo, a Deni je već uletela kroz

rotaciona vrata u bogati foaje zgrade na Aveniji Parana u
naselju Olivos. Nije očekivala da joj se Gvalberto javi na
telefon tako rano ujutru, a još manje da pristane da se
vidi sa njom u to doba, ali bila je tu i spremala se da ude
u stan poznatog muzičara.
Deni je odmerila prelepi, novi lift sa bogatom
gvozdenom ogradom. Koliko god da je bio lep, nije
planirala da uđe u njega. Umesto toga, popela se u
apartman na vrhu zgrade stepenicama. Kada je konačno
stigla do dvanaestog sprata, poželela je da je uspela da
pređe preko svojih strahova i da uđe u prokleti lift. Deni
je pokušavala da dođe do daha i čekala da se požar u
nogama smanji dok se divila impresivnim, duplim
vratima Gvalbertovog stana. U drvetu su bile urezane
očaravajuće vijugave šare obojene zlatom.
Veličanstveno.
Podigla je ruku da pokuca, ali vrata su se otvorila pre
toga.
„Deni!“ Gvalberto je iskoračio i zagrlio je. Naslonila se
na njega i pokušavala da potisne jecaje, ali, što se jače
trudila, to su suze snažnije navirale i na kraju potekle u
bujici. Odmaknuvši se od nje, rekao je: „Uđi, uđi!“
Pratila ga je kroz ulazni hodnik koji je bio veći od
njenog stana u Njujorku. Kristali na lusterima su zveckali
jedni o druge na toplom povetarcu koji je dopirao kroz
otvorena vrata terase.
 „Izgledaš očajno.“ Gvalberto ju je držao za ruku.
„Hvala ti“, rekla je dok je hodala za njim ka dnevnoj
sobi. Tamnocrvena sofa izgledala je kao da će je
progutati ako bude sela na nju, pa je pokušala. Telo joj je
uronilo u preterano napunjene jastuke i mekoću velura
koja je odagnala sve bolove. Nežno je pomilovala
nameštaj. „Ovo je neverovatno.“
„Hvala.“
„Gde ti je žena?“ Deni je gledala fotografiju koja je
stajala na stolu pored nje. Žena je imala krupne, tamne
oči, srcoliko lice i delikatan nos i usne. „Prelepa je.“
„Da, jeste. Spava.“
„Izvini što sam te zvala u ovo doba. Možda bi trebalo
da odem.“ Pokušala je da ustane, ali nije mogla prikupiti
dovoljno snage da se podigne.
„Ne, ne. Marijela je divna. Ne smeta joj da imam
posetioce u neobično vreme.“
„Čak i ako su žene?“
„Navikla je da zabavljam žene - uglavnom muzičarke,
pevačice i plesačice.“
„Impresionirana sam stavom tvoje žene. Zar nikada
nije ljubomorna?“
„Ne. Nema razloga.“ Gvalberto je nestao na trenutak,
a onda se vratio sa dve velike čaše leda i soka. Seo je u
edvardijansku fotelju preko puta i pružio joj piće. Uzela
ga je, zahvalna što ima nešto hladno u rukama. Deni je
prvo naslonila čašu na čelo, a onda otpila gutljaj
uživajući u sveže ceđenoj pomorandži.
Pijuckajući piće, Gvalberto je rekao: „Žao mi je, ali
nisam ni video ni čuo Karlosa. Njegov odlazak je snažno
uticao na tebe.“
„Kako si zn…“
„Vidi ti se na licu, Deni. Jesi li se pogledala u ogledalo?
Koža ti je bleđa nego kod albina, a podočnjaci su crveni
poput paradajza.“
 „Nije ni čudo što tvojoj ženi ne smeta da zabavljaš
žene, ako si tako šarmantan.“
Osmehnuo se, ispio još jedan gutljaj i uperio prstom u
nju. „Nisam video Karlosa od kada ste vas dvoje otišli za
Mendozu. Mislio sam da je sa tobom dok mi nisi
telefonirala. Dok sam čekao da stigneš, pozvao sam
nekoliko ljudi, ali niko ga nije video.“
„U ovo doba?“
„Mnogi se tek vraćaju sa plesa.“
„Ah, da, tako je. Nije bio ni u plesnom studiju ni u
stanu.“ Napravila je pauzu pre nego što je rekla: „Nisi
delovao iznenađeno kada sam ti rekla da mi je Ajris
majka.“
„Zašto bih bio? Isprva nisam mislio da sličnost postoji,
ali, što sam te više upoznavao, uviđao sam koliko ličite.“
„Ispričaću ti celu priču jednog dana.“ Uzdahnula je i
zurila u poluistopljene kockice leda.
„Naći ćemo ga, Deni. Kako mogu da ti pomognem?“
Nadala se da neće zamuckivati dok bude izgovarala:
„Moram da razumem Dijegove veze. Želim da znam
kome duguje novac…“
„Moraš da razgovaraš sa Pablom Mendezom. On je
dobročinitelj koji pomaže muzičarima u nevolji i pretvara
ih u zvezde. Dijego je njegov projekat. Mendez je
finansirao Dijegovo poslednje remek-delo, ali čuo sam
da možda novac nije tamo gde bi trebalo da bude.
Mendez je ljut i preti da će otkazati predstavu pre
premijere, ali neće sigurno jer su najavili taj nastup kao
najveći tango događaj ikada. Mendez veruje da će
najuticajniji kritičari i izvođači doći da vide predstavu, ali
bez novca…“
„Propašće. Zašto Mendez ne može da nađe nekoga
drugog za predstavu?“
„Jer je Dijego kec u rukavu. Pre nego što se La Gringa
povukla, ona je bila najveća atrakcija i Mendez je mogao
da izvede sve bez Dijega.“
 „Ali to se neće desiti, zar ne?“
Ako Mendez bude zahtevao da mu se novac vrati,
Dijego će uraditi sve da dođe do novca. Ako je ranije
sumnjao da Ajris ima neke tragove o slučaju Kancijani,
želeće da pribavi dovoljno dokaza kako bi mogao da se
šepuri ulicom noseći debeli ček od nagrade.
Prokletstvo.

Deni je otišla od Gvalberta taksijem nešto posle sedam i

izašla nekoliko blokova dalje od hotela u želji da
protegne noge. Skrenula je naglo ulevo i prošla kroz
park Rekoleta gde su senke jedva skrivale veliki broj
parova koji su se pipkali na klupama mada je bilo jedva
vreme doručku. Što se više pretvarala da ljubavnici ne
postoje, to su bili sve primetniji. Gledala je u zemlju i
hitala preko trave tako da se skoro saplela o par koji se
ljubio. „Iznajmite sobu, dođavola“, promrmljala je.
Činilo se da ih nije omelo njeno neraspoloženje, pa su
nastavili da šapuću jedno drugom slatke besmislice i da
se kikoću kao da je svet jedan veliki praznik ljubavi.
Nastavljajući dalje, Deni je prekorila sebe što je bila
toliko mrzovoljna. To što nije umela da održi nijednu
vezu nije značilo da drugi ne smeju da uživaju u čarima
ljubavi. Buenos Ajres, Pariz američkog kontinenta,
svakako je održavao reputaciju zahvaljujući parovima
koji su se stajali u zagrljaju na svakom uglu. Kada je tek
stigla i pokušavala da preboli Adama, nije obraćala
mnogo pažnju na parove, ali nakon naznaka sreće sa
Karlosom, pogled na zaljubljene joj je padao kao so na
duboku ranu. Bolelo ju je da misli na Karlosa koji je bio
tamo negde beskrajno ljut i gorko razočaran u nju. I
sama je osećala isto prema sebi.
U teoriji, Deni bi trebalo lako da odustane od Karlosa i
da nastavi dalje, ali on je probudio emocije za koje nije
ni znala da postoje. Bila joj je potrebna njegova podrška,
ako je planirala da zaleči porodične rane.
 Denin telefon je zapištao najavivši novu poruku.
Pomislivši da je Adam, ignorisala je zvuk i ubrzala korak.
Prodavnice su bile zabarikadirane metalnim kapcima, a
ulice tihe, i predstavljale su suštu suprotnost od
uzavrelih aktivnosti koje će se odvijati na njima za
nekoliko sati. Radoznalost ju je naterala da stane i
pročita poruku.
Deni, baka hoće da joj se javiš odmah. Ne panici,
dobro je. Samo želi da porazgovarate. Nadam se da to
ima smisla. Nes xoxo
Ako se Stela potrudila da nađe svoju mladu komšinicu
Vanesu i zamoli je da pošalje poruku Deni, onda se
dešavalo nešto važno. Posebno zato što je u Australiji
bilo kasno uveče. Deni je potrčala, skrenula na uglu i
uletela u hol hotela, pa uz stepenice. Stigla je do svog
sprata za rekordno vreme. Otključala je vrata karticom i
ušla u sobu. Ajris je ležala na krevetu, nosila naočare i
odmarala se čitajući ljubavni roman iz regentskog
perioda30.
„Čitaš ljubavne romane?“
„Moram nekako da se opustim.“
„U redu. „Bacila je torbu na krevet i rekla: „Stela želi
da razgovara sa mnom.“
„Stvarno?“ Ajris je skinula naočare i sela. „Zašto te
nije pozvala na mobilni?“
Bacivši se u fotelju, Deni je uzela telefonsku slušalicu
pa je opet spustila. „Stela ne voli da troši novac ako
može da ga uštedi.“ Deni je dunula vazduh naviše i
rasterala šiške. „Ne znam šta da joj kažem.“
„Ona želi da razgovara. Neka ona započne.“
Okrenuvši broj, Deni je čekala dok je telefon zvonio
pet-šest puta pre nego što se javila. „Halo?“
„Bako! Deni ovde.“
„Znam da si ti. Ko me još zove u ovo doba?“
„Ah, izvini.“
 „Nema veze. Verujem da si primila moju poruku.“
„Da.“
„Ta Vanesa je baš pouzdano mlado stvorenje. Lepo je
videti ljude tvojih godina koji brinu o starijima.“
Komentar ju je pecnuo. Naravno da je brinula o baki,
ali ne na način na koji je Stela želela.
„Nes mi je rekla da želiš da razgovaraš sa mnom.“
Ajris se pomerila sa kreveta i stala uz Deni primakavši
se uz slušalicu. Ajrisina radoznalost trebalo je da je
nervira, ali joj je umesto toga laknulo znajući da je
majka tu da joj pomogne da se izbori sa svime što je
Stela planirala da kaže.
Tišina.
„Bako, šta god želiš da kažeš, slušam.“
Stela je disala glasno kroz nozdrve. „Žao mi je.“
Reči su kovitlale po Deninom umu. Opa! Ako je
razgovor počeo tako, ko zna šta je Stela još nameravala
da kaže. „Šta ti je žao, bako?“
„Žao mi je što sam se žalila na tvoj put u Argentinu i
novu karijeru. Naravno da si sposobna da budeš novinar.
Samo sam se plašila.“
Deni je pogledala u Ajris i pokušala da prikrije
iznenađenje. „Hvala ti, bako.“
„Ali nisam o tome želela da razgovaram sa tobom.“
Zvučala je zloslutno. Deni se želudac zgrčio.
„Primila sam pismo danas.“ Nakašljala se. „Moraš da
odeš u Brazil.“
„Šta? Želiš da idem u Brazil?“ Deni je ponovila reči da
bi i Ajris čula o čemu se radi. Majka ju je upitno
pogledala.
„Morate da nađete nekoga umesto mene.“ Stela je
ćutala toliko dugo da se Deni zapitala je li ostavila
slušalicu i odšetala.
„Bako?“
Još jedna pauza, a onda je Stela rekla: „Bila si u
pravu.“
 „U vezi sa čim?“ Deni se namrštila. „Ja sam Luiza
Gilkrist.“
Deni je ostala bez reči dok je pokušavala da prihvati
težinu bakinog priznanja. „Deni?“
„Ja… uh… Ti si si Luiza Gilkrist?“
Ajris se odmakla i stavila ruku preko usta. „O, bože
moj!“, izustila je i zgrabila Deni za ruku.
Oslobodivši se stiska, Deni je pitala: „Koga želiš da
nađem?“
„Roberta. Živ je.“
„Roberto je živ?“ Deni se izmakla i izbegla da je Ajris
opet zgrabi.
„Nemam pojma kako ste otkrile tajnu, ali to sad nije
važno. Morate da nađete mog Roberta.“
„Gde?“ pitala je Deni, mada i dalje nije shvatila do
kraja šta joj je baka rekla.
„U Brazilu. Čekala sam ga tamo koliko sam mogla, ali
sam bila prisiljena da odem. Ali Roberto je stigao, zaista
je došao tamo. Blizu ste mesta na kom se on nalazi.“
Papir je šuškao u pozadini. „Moj Roberto, moj slatki
Roberto, poslao mi je pismo.“
„Kako je moguće da je saznao da si ti Luiza?“
„Nemam pojma, ali pametan je on. Nešto me je
odalo.“
Deni nije pomenula Ajrisin nastup u televizijskom
specijalu, ali se pitala ima li on veze sa tim.
„Poveravam ti ovo, Deni.“
„Znam. Hvala ti.“ Zaista je to mislila. Mada je Stela
bila sklona svađama sa unukom tokom godina, Deni je
uvek znala da je baka voli. Bila je na svakom školskom
nastupu i priredbi, svakom sportskom meču i trpela
njene kikotave prijateljice dok je bila tinejdžerka.
Ukratko, Stela je uradila sve što Ajris nije.
„Znam da je on. Niko drugi ne bi mogao da bude.
Pismo je na španskom i adresirano je na Lunitu.
Pomenute su i neke stvari koje samo mi znamo. Bio
veoma je pažljiv da niko drugi ko bi pročitao pismo ne bi
razumeo o čemu se radi.“
Deni je bilo teško da opiše rečima koliko je iznenađena
- nije čak ni znala šta ju je najviše iznenadilo. Sumnjala
je da je Stela Luiza, ali nije u potpunosti verovala u to.
Kako bi njena fina i brižna baka mogla da bude umešana
u takav skandal?
Ajris je mahala rukama pokušavajući da navede Deni
da ponovi Steline reči. Deni se namrštila i okrenula leđa
majci.
„Moraš da odeš do Roberta i pričaš mu o meni. Moraš
uživo. Proveli smo čitav život razdvojeni, a trebalo je da
budemo zajedno.“ Stela je govorila otežano kao da joj se
nešto zaglavilo u grlu.
Deni se sažalila na ženu čije je srce decenij ama bilo
slomljeno. Koliko li je samo patnje istrpela dok je
skrivala prošlost?
„Hoćeš li doći da ga vidiš?“ Deni je pitala, zabrinuta.
Brinula je da baka prevaljuje toliki put, ali je i zbog vlasti
koje nikada nisu odustale od potrage za Luizom Gilkrist.
Pored svega, Dijego je ukrao podatke od Ajris, što je
dodatno otežavalo situaciju.
„Želim da ga vidim više od bilo čega na ovom svetu,
ali ti si tako blizu. Idi tamo, kaži mu za mene, a onda
ćemo smisliti kako da se nađemo.“ Stela je uzdahnula.
„Provela sam čitav život želeći ovo, i sad mi se želja
ispunjava kada sam stara, oronula i jednom nogom u
grobu.“
„Ne budi smešna, baba. Možeš da se takmičiš sa
šezdesetogodišnjacima.“ Deni je oko zaigralo.
„Hvala, Deni. Lažeš, ali namera je dobra.“
„Žao mi je što se sve dogodilo ovako. Toliko toga si
preživela.“ Istina je izašla na videlo, ali Deni i dalje nije
mogla da zamisli Stelu koja vodi Luizin život.
„Ne brini za mene. Vreme je da se pokrenemo“, rekla
je, a glas joj je ponovo bio hladan i strog. „Hoćeš li to
učiniti?“
„Naravno da hoću. Gde živi?“
„U Šapada do Rusu na severu Brazila. To je mali grad,
barem kako ga ja pamtim. Ranč se zove Šonjo. To znači
san. Baš romantično, zar ne?“ Stela je zvučala kao
zaljubljena šiparica. „To je sve što znam.“
„Biće dovoljno. Javiću ti šta se dešava.“
„Hvala ti, Deni. Ne znam šta bih bez tebe.“
Progutala je knedlu koja joj se stvorila u grlu. „I ja bez
tebe, bako.“
Stela je spustila slušalicu, a Deni je zurila u uređaj u
rukama. „Dođavola“, rekla je nakon duge pauze. „Bile
smo u pravu.“
Ajris se sručila na krevet i unezvereno gledala u Deni.
„I mislila sam da jesmo, ali…“
„Au“, rekle su zajedno.
Kucanje na vratima prekinulo je dalji razgovor. Deni je
pojurila ka njima i provirila kroz ključaonicu.
Srce joj je preskočilo, a onda nastavilo da lupa
užurbano.
Okrenula se i naslonila se leđima na vrata. Zažmurila
je i molila se da preživi sve što ju je zadesilo. Zasad joj
šanse nisu delovale dobro.
„Danijela“, duboki glas se začuo sa druge strane
drveta, „vidim ti senku ispod vrata.“
Dođavola. „Ja…“
„Danijela, otvori vrata. Ne volim da stojim po
hodnicima.“ Nakon kratke pauze je dodao: „Molim te.“
Dubok, baršunasti glas potpuno ju je istopio.
„Danijela?“
„Otvori, Deni!“, zašištala je njena majka.
„Dobro!“ viknula je ne znajući kome je uzvik bio
upućen.
Otključala je vrata. Karlos je nosio istu košulju kao i
kada su se poslednji put videli, ali bio je u haotičnom
stanju. Tamni podočnjaci formirali su mu se na licu, a
pantalone su visile na njemu.
„Žao mi je, Karlose. Ja…“
Podigao je ruku. „Meni je žao.“
Ajris se nakašljala, ustala sa kreveta i zgrabila tašnu.
„Idem da uzmem… nešto.“ Otvorila je vrata i okrenula
se ka Deni i Karlosu. „Lepo se igrajte, deco.“
Vrata su se zatvorila, a Karlos je uhvatio Deni za ruku.
Hladni, znojavi prsti obuhvatili su njene i stegli ih nežno.
„Ponekad budem vrlo nepromišljen i eksplozivan.
Trebalo je da ostanem i da resimo sve razgovorom.“
„I trebalo je da budem iskrena prema tebi od samog
početka.“ Deni je gledala njegove divne usne i nadala se
da će imati priliku da ih poljubi opet. Beskrajno joj je
nedostajao, ali tek je sada, kada joj je bio tako blizu,
shvatila koliko joj je potreban u životu.
„Moram da sednem. Koleno me boli.“ Oslanjajući se
na štap, stigao je do stolice ispred pisaćeg stola.
„Hoćeš li da ti donesem led?“
Odmahnuo je glavom i sedeo ćufke. Ona nije imala
gde da sedne osim na krevet, a to je bilo predaleko od
Karlosa. Bacila se na dušek svom težinom i povila
ramena. Moraće da se izvinjavaju jedno drugom, ali
imaju dovoljno vremena za to - osim ako već nije isteklo.
„Ja…“ rekli su uglas.
„Dame imaju prednost“, rekao je Karlos i, klimnuvši
glavom u njenom pravcu, uozbiljio je taman pogled.
„Dobro.“ Udahnula je duboko i izdahnula lagano. „Žao
mi je što ti nisam rekla drugi razlog zbog kog sam želela
da nađem Ajris, ali nisam želela da te razočaram.
Delovao si srećno misleći da želim da nađem majku i
popravim naš odnos.“
„Ako ne želiš to, zašto je onda ovde sa tobom? Jer će
ti dopustiti da je intervjuišeš? Nije li to malo čudno?“
Dođavola. Članci.
 „Ne planiram da je intervjuišem. Veoma je
komplikovano, ali ću se potruditi da objasnim što bolje
mogu.“ Gospode, Karlos joj se činio tako daleko na
glupoj stolici. Da je fizički bio bliže, bilo bi joj lakše da
kaže ono što mora. Ali šta bi uradio ako bi mu se
primakla? Nažalost, nije imala hrabrosti da proveri.
Strpljivo, Makena. „Pošto sam srela Ajris, provele smo
noć razgovarajući i čula sam njenu verziju priče o
odlasku.“ I?“
„Ne mogu da oprostim Ajris ono što je uradila ocu i
meni i nikada neću razumeti njene postupke do kraja, ali
iskreno se pokajala. Ne očekujem da ikada imamo
snažnu vezu, ali majka mi je. Neću da budem osoba koja
okreće leda sopstvenoj krvi.“ Uspravila se i rekla:
„Karlose, uvukao si mi se pod kožu pričama o porodici i
njenoj važnosti. Došla sam u Argentinu misleći da mogu
da uletim, pokupim informacije i izletim. Izgleda da to
nije slučaj.“
„Drago mi je što si me poslušala, ali nisam očekivao
da su odnosi u tvojoj porodici toliko teški. Ipak je dobro
imati otvorene mogućnosti, zar ne?“
„Ima još nešto.“ Sad ili nikad, Makena. „Hoće li mi se
to dopasti?“
„Nisam sigurna.“ Naravno da je bila sigurna da neće,
ali morala je da mu kaže. Zureći u plafon, primorala je
mozak i usne da se usklade. Usmerila je pogled ka
njemu i rekla: „Prvo mi moraš obećati da će to ostati
tajna.“
„Obećavam“, rekao je liznuvši prst i zaklevši se.
„Luiza Gilkrist je moja baka.“ Gotovo. Nema povratka.
Učinilo joj se da joj je savest aplaudirala.
Karlos je jedva trepnuo. Grudi su mu se podizale i
spuštale ujednačenim tempom, a prokleta slavina nije
prestajala da kaplje u kupatilu.
„Nisam to očekivao.“ Karlos se promeškoljio na stolici i
protrljao koleno. U očima mu se video bol kada ju je
pitao: „Znaš li to sve vreme?“
„Ne, ali okolnosti, univerzum, bog, internet i još
mnogo toga nateralo je baku da prizna.“
„Šta je sa Robertom Vegom?“, nagnuo se ka njoj.
„Živ je i javio joj se.“
Karlos je zatreptao. „Molim?“
„Primila je danas pismo od njega. U njemu su ispisane
stvari koje bi samo Roberto znao. Ubeđena je da je to on
i žali što je proživela život bez njega i…“
„Molim te, sačekaj malo.“ Protrljao je slepoočnice, a
čelo mu se namrštilo. „Zbunjen sam i šokiran.“
„Znam da je to previše saznanja.“
„Ne znam šta da mislim.“
„Razumem, Karlose.“ Čoveče, nego šta nego je
razumela. „To nije sve.“ Klimnuo je glavom sporo, kao da
se pitao može li da podnese još nešto. „Moja baka želi
da idem u Brazil, ali moj portugalski je očajan.“
„Eufalo o portugués“, rekao je dok ju je lupkao štapom
po stopalu. Preveo je: „Ja govorim portugalski.“
„Stvarno? Hoćeš li da kreneš sa mnom?“
„Razmisliću o tome.“ Zažmurio je odmarajući ruku na
štapu. Kada je otvorio oči, u njima se videla varnica koja
je Deni silno nedostajala. „SL“
 TRI DESETO POGLAVLJ E

1954 - Luiza

Brod je podrhtavao dok je smanjivao brzinu i spremao se

da uđe u luku zaliva Port Filip. Luiza se čvrsto držala za
ogradu, a tutnjava u glavi je postajala sve snažnije dok
se približavala kopnu. Konačno, nakon nekoliko meseci
užasnog putovanja, stigla je do svoje destinacije -
Australije, zemlje koja nije imala nikakve dodirne tačke
sa tangom, gde će moći da sakrije svoj pravi identitet.
Drveće čije ime nije znala raslo je uz kamenitu obalu
dok su talasi zapljuskivali nazubljene stene. Vrelina
sunca, slična onoj koju je osetila u Brazilu, podsetila ju je
na neuspešnu potragu za Robertom. Zažmurila je i
stavila ruku na stomak. Beba ju je šutnula, pa se
osmehnula i još jednom uverila sebe da je donela pravu
odluku.
Udahnuvši svež, slani vazduh, bila je zahvalna na još
jednoj prilici da krene iz početka. Australijska vlada
spremno je dočekivala imigrante i izabrali su pravo
vreme za to - nije znala koliko bi potrajalo ako bi otkrili
njen pravi identitet. Ali kako bi otkrili? Luiza je prikrila
sve tragove i našla je nekoga ko je bio spreman i
sposoban da joj promeni ime na britanskom pasošu. To
ju je koštalo četvrtine novca koji je posedovala. Bilo je
teško da smisli novi identitet: Stela je verzija španske
reči estrella, što znači zvezda. A pošto su zvezde
svetlucale pored meseca, divnog, dragog meseca koji su
ona i Roberto toliko voleli, ime joj je savršeno pristajalo.
Jedva primetan osmejak joj je zaigrao na uglu usana
dok se prisećala Roberta. Čak i sada, mesecima kasnije,
mogla je da oseti miris sandalovine, da oseti toplu,
nežnu kožu uz svoju i tamnu, gustu kosu kako joj se
uvija oko prstiju. Lakat joj je bio pored notnog zapisa za
„Lunin tango“ koji je stajao savijen u džepu. Nadala se
da će jednog dana moći da mu ga vrati i spoji čitavu
kompoziciju. Iste nade gajila je i za sebe i Roberta, ali
sudbina je imala druge planove.
Luiza je pokušala da se oslobodi ogorčenja koje ju je
ispunjavalo. Roberto nikada neće saznati da je otac. Ali
dovoljno toga iskusila je u kratkom životu da bi znala
kako život nije uvek pravedan. Nežno je milovala stomak
i dopustila ljubavi koju je osećala prema Robertu da
ušuška nerođeno dete. Molila se da ima dovoljno snage i
ljubavi za oba roditelja.
„Gospođice, morate da se pripremite“, mladi mornar
je protrčao i ponovio istu rečenicu stotini putnika koji su
se okupili na palubi. Ljudi su se izvirivali i gurali kako bi
imali što lepši pogled na kopno gde će početi novi život.
Luiza je podigla izlizani kofer i obesila veliku tašnu na
rame. Pridružila se vrevi koja je silazila niz stepenice ka
pristaništu. Tela i koferi češali su se jedni o druge žureći
da što pre odu, a miris znoja ispunio joj je osetljive
nozdrve. Od kada je zatrudnela, većina mirisa joj je
izazivala mučninu. Progutala je knedlu i dozvolila rulji da
je ponese. Slobodnu ruku koristila je da zaštiti
dragoceno biće u stomaku.
Kada je davno napustila Englesku, nije očekivala ništa
od onoga što je doživela u Argentini. Nikada nije ni
pomislila da će se toliko snažno zaljubiti u zemlju i
muškarca, i da će joj porodica postati Paskal Kancijani.
Osetila je povratak tupog bola u grudima setivši se da je
Paskal preminuo besan zbog njene sebičnosti. Možda je
trebalo da ostane u Argentini i izbori se sa posledicama
kao što je planirala pre Ektorovog priznanja.
Beba se ritnula podsetivši je da je donela dobru
odluku. Da je život bio drugačiji, ta beba bi plesala tango
ili bila muzičar, ali to je bilo nemoguće. Čim je zakoračila
na australijsko tlo, Luiza je zaboravila tango. Zaboravila
je Argentinu. Plakanje za onim što se nikada neće desiti
ništa ne bi promenilo. Samo bi stvarala stres za sebe i
bebu. Robertovu dragocenu, prelepu bebu.
„U redove! Formirajte redove!“, vikao je visoki, mršavi
čovek u izbledelom, sivom odelu. „Žena i deca ovde!
Muškarci ovde! Starci tamo!“ urlao je. Masa se razdvojila
i žurno se priključivala odgovarajućim redovima.
Luiza se kretala napred, srećna što niko ne obraća
pažnju na usamljenu trudnicu u širokoj, cvetnoj haljini.
Gledala je u svoja stopala, koncentrisana na dotrajale,
kožne cipele. Tako je hodala od kada je napustila
Urugvaj.
Nestalo je ponosnog njihanja kukovima i uzdignute
glave, koji su joj bili ukras dok je bila deo argentinske
elite. Sporiji hod, povijena ramena i stidljivost morali su
ubediti ljude da je žena koja nema mnogo na ovom
svetu - a to nije bilo daleko od istine.
Muškarci u tamnoplavim odelima sedeli su iza
improvizovanih stolova duž pristaništa. Prethodni
pristigli putnici žurili su napred, a zaposleni se nisu
uznemirili novim talasom ljudi koji im se približavao.
Čak i sada, na ulasku u zemlju koju je planirala da
zove domom, Luiza se pitala da li je sposobna da počne
novi život. Imala je sreće što je srela Paskala, ali nije
verovala da će opet sresti osobu koja će joj pomoći. Nije
znala šta je očekuje u budućnosti, ali morala je da
nastavi da se bori jer je nosila Robertovu bebu. I beba i
ona zaslužili su da uživaju u novom svetu, bez obzira na
izazove koji su im predstojali.
 Upravnik joj je mahnuo rukom da mu se približi.
Iskoristila je trenutak da se pribere. Jedva je disala kada
je stupila pred njega. Znoj joj je izbio po dnu leđa dok
mu je predavala svoje papire. Žbunaste obrve stvorile
su nadstrešnicu iznad očiju dok se mrštio. Gledao je
njena dokumenta i spisak putnika. Luiza se nije micala,
usta su joj se osušila, a koža oznojila. Očajnički je želela
da obriše graške znoja sa čela, ali se nije usudila
strahujući da bi zvaničnik mogao primetiti da nešto nije
u redu.
„Suprug?“ pitao je gledajući ogroman stomak.
„Preminuo je. Nesreća na farmi.“ Suva usta otežala su
joj govor, mada je uvežbavala tu priču nedeljama.
„Nemate drugu porodicu?“
„Ne. Roditelji su mi umrli u Londonu za vreme
bombardovanja. Jedina porodica su mi ujak i ujna u
Brazilu. Bila sam tamo posle rata.“ Privikavala se na svoj
glas na engleskom, jer ga je mnogo godina slušala samo
na španskom. Tokom putovanja vežbala je svoj maternji
jezik i ispravila greške koje je usvojila s vremenom.
„Zašto niste kod rođaka, s obzirom na stanje?“
Nagnuo je glavu u stranu dok ju je posmatrao. Glas mu
je bio više zabrinut nego autoritativan.
„I oni su preminuli.“ Luiza je pognula glavu i prizvala
tugu zbog izgubljenih roditelja u nadi da će moći
zameniti tugu zbog smrti izmišljene porodice u Brazilu.
„Zašto Australija?“
„Mojoj bebi i meni potreban je novi početak i zemlja
puna mogućnosti. Brazil je pun tužnih uspomena za
nas.“
„Hmm…“ Vratio se proučavanju dokumenata. „U kom
ste mesecu?“
„Šestom.“ Uhvatila se za nabore svoje široke suknje.
Pokupio je njene papire i ustao. „Sačekajte trenutak.“
Pozornik je odšetao kroz rulju nemirnih doseljenika koji
su se razdvojili poput Crvenog mora. Čim je prošao kroz
njih, rulja se opet sjedinila, a zapljusnuli su je vrelina i
smrad neopranih tela koja su se laktala. Pogledala je oko
sebe tražeći mesto na koje bi mogla da sedne. Dah joj je
postao plitak, a ispred očiju joj je bleskalo dok je pružala
ruku ka nekome ili nečemu da održi ravnotežu. Rukama
je napipala čvrst objekat i uhvatila se za njega.
„Hej, pazi malo!“ Duboki glas je uzviknuo i oslonac joj
se izmigoljio.
„Onesvestiće se! Uhvati je!“ Žena sa snažnim irskim
naglaskom potrčala je kroz rulju. Pokušala je da je
uhvati, ali Luiza se srušila na zemlju i pala svom težinom
na stomak. Osetila je snažan, prodoran bol u abdomenu
i prekrila je stomak rukama.“
„Ne! Moja beba! Moja beba!“ jaukala je i uvijala se
dok se agonija širila po celom stomaku i donjem delu
leđa.
„Dovedite doktora! Odmah!“ Panika je ispunila glas
Irkinje dok je milovala Luizu po čelu.
„Odmaknite se!“ vikao je muškarac, manje dubokim
glasom od onog koji ju je izbegao kada je pokušala da se
nasloni na njega. Ispruženih ruku, australijski vojnik
rasterao je rulju i kleknuo pored nje milujući je po ruci.
„Ne brini, dušo. Mi ćemo paziti na tebe.“
Skrenuo je pogled ka mladoj ženi sa gustom, crvenom
kosom.
„Vaša prijateljica?“
„Ne“, rekla je Irkinja. „Sama je.“
„Sama?“ Okrenuo se ka Luizi i osmehnuo se, mada mu
se u plavim očima videla zabrinutost. Prisustvo tog
stranca smirilo ju je i pokušala je da ustane. „Miruj,
draga. Nisi sama više.“
Luiza je klimnula glavom i zažmurila. Bol je navirao u
talasima dok su glasovi na različitim jezicima dopirali do
nje. Ležala je na vrelom tlu dok joj se kamenje zarivalo u
meso i drhtala uprkos podnevnom suncu koje joj je peklo
bledu kožu.
 Luiza je želela da kaže nešto, ali je vrisnula osetivši
novi oštar bol u stomaku dok joj se topla lepljiva tečnost
slivala između nogu.
„Ne!“
 TRI DESET PRVO POGLAVLJ E

Zagušljiva vrelina okružavala je Deni dok je izlazila iza

žbuna pored autoputa. Karlos ju je čekao u automobilu
koji je iznajmio u Fortalezi. Ruku je neobavezno odmarao
na naslonu njenog sedišta i podrugljivo se osmehivao.
„Bolje?“
„Da. Previše kafe.“
„Nema veze. To je prirodna stvar.“
„Hmmm.“ Ali imalo je veze, posebno pošto je njen
odnos sa Karlosom bio na staklenim nogama. Od kada
su se ponovo sreli u Buenos Ajresu, nije više bilo držanja
za ruke ili ljubljenja, čak ni slučajnog dodirivanja
ramenom u avionu. Mokrenje iza žbuna nikako nije
doprinosilo romansi.
Deni je ušla i vezala pojas. Karlos je vratio automobil
na put i vozio toliko sporo da se zapitala zašto je uopšte
žurila da se vrati u auto. Očajnički je želela da ga gurne
sa vozačevog sedišta, nagazi gas i pokaže mu kako
glumi argentinskog vozača trkačkih automobila Huana
Fanđa, ali se suzdržala. Verovala je da time neće
doprineti poboljšanju odnosa sa Karlosom.
Ostavili su plaže za sobom i putovali ka unutrašnjosti
zemlje i seoskim visijama. Deni je zurila kroz prozor
pokušavajući da se divi lepoti palmi i vedrog, plavog
neba. I dalje nije razumela bakinu prošlost ili činjenicu
da je išla da upozna jedinog čoveka koji je osvojio
Stelino srce. Razočaranje je bilo to što će se opet sresti
tek pod stare dane. Život je nekada umeo da bude
veoma okrutan.
„Još dva sata i trebalo bi da stignemo.“ Karlosov miran
glas prenuo ju je iz potištenosti.
„Zašto si pristao da kreneš na ovo putovanje?“ pitala
je, a zatim poželela da nije.
„Bio ti je potreban neko ko govori portugalski.“
„Pa?“
„Ajris ne govori. Najbolje je za sve da ostane u Buenos
Ajresu i izgladi situaciju sa Dijegom. Morate znati da li je
uradio nešto sa informacijama koje je pribavio.“ Kada je
Deni ispričala sve Karlosu na letu do Brazila, bio je
zgrožen onim što je Dijego uradio Ajris. Imao je sreće što
je Karlos putovao u inostranstvo i što nije u dometu
njegovih pesnica.
„Brinem za Ajris i njenu bezbednost“, rekla je Deni.
„Ajris je snalažljiva. Biće dobro.“
Znajući da ima pažnju publike, koja verovatno i ne želi
da je sluša, Deni je rekla: „Pomalo sam zbunjena jer si
rekao da želiš nekoga - bilo koga - ko će biti okrivljen za
Kancijanijevu smrt. Sada znaš sve o mojoj baki koja je
jedan od dva glavna osumnjičena. I…“ Zastala je, jer se
plašila da dovrši rečenicu.
Karlos je zgrabio volan toliko snažno da su mu
zglobovi pobledeli. „Želiš li da znaš šta ću uraditi sa
ovim saznanjima?“ pitao ju je ujednačenim tonom.
„Da.“ Mrzela je što preispituje njegove namere, ali od
uzbuđenja i zbunjenosti nakon Stelinog priznanja, Deni
nije razmislila o posledicama. Rekla je Karlosu sve, jer je
želela da bude iskrena. Ali sada je poželela da je bila
opreznija - dakle, želela je da zatvori kapije nakon što su
lame pobegle.
„Ako kažeš da ona nije kriva, moram to da uzmem u
obzir.“
„Baka nikako nije mogla da bude ubica.“ Deni je
nabrala usne.
 „A Roberto?“
„Nemam pojma, ali ne verujem da bi Stela bila sa
nekim ko je sposoban da ubije.“
„Ljudi svašta rade što ne očekujemo. Život je
nepredvidljiv. Ljudi su nepredvidljivi. Tango…“
„… je nepredvidljiv. Baš voliš da praviš paralele
između života i tanga.“ Okrenula se ka njemu. Osetila je
leptiriće u stomaku dok je posmatrala osunčanu kožu,
tamnu kosu i savršeno prav nos. Prokleti zakoni
privlačnosti.
„Danijela, pošto si upoznata sa svojim nasleđem,
možda možeš razumeti moje reference o tangu i životu.
Lepota tanga je u njegovoj nepredvidljivosti. Ne postoje
dva identična plesa, kao što ne postoje ni dva identična
života. Različiti partneri, muzika i podijum… svi oni čine
tango jedinstvenim iskustvom za svaku osobu. Sve
počinje od malenog plesnog koraka. Jedan mali pokret
menja čitav smer plesa i dovodi do promena koje nismo
mogli ni da naslutimo. Kao i u životu. Ah!“ Podigao je
prst u vazduh. „Ti si sirovi talenat, kao što sam i rekao!
Pogledaj gene!“
„Baš su mi pomogli. Uzgred, ne znamo da li mi je
Roberto deda.“
„Nisi sigurna?“
„Ne. U glavi mi se vrtelo od svega što mi je Stela
rekla, pa sam zaboravila da pitam. Baš glupo od mene.
Najvažnije pitanje u životu nisam postavila. Toliko o
novinarstvu.“
Osmehnuo se na miliseknudu. „Pitaj je kad joj se javiš.
Ili da pitamo Roberta.“
„Da ga pitamo je li spavao sa mojom babom?“
„Siguran sam da tako rečita žena može smisliti kako
da postavi takvo pitanje, ali ne moraš još o tome da
razmišljaš. Ako je Roberto tvoj deda, to će ti pomoći
prihvatiš svoje nasleđe i da razumeš ko si.“
 „Ja sam to što jesam zbog sebe. Kao što si rekao i
sam, moja iskustva oblikovala su moj život. Moji koraci.
Moje odluke. Moj ples. Nema to veze sa rodbinskim
odnosima.“
„To ti je nasleđe. Ti, draga moja Danijela, pokazuješ
osećaj za porodicu iako to ne vidiš. Paziš na srodnike, jer
to radimo za porodicu. Razumem zašto si me lagala.
Nisam srećan zbog toga, ali cenim tvoje postupke. Štitila
si porodicu, zar ne?“
„Valjda jesam.“ Iznenađena njegovim zaključkom, Deni
je opet posvetila pažnju farmama koje su prolazile pored
prozora i razmišljala o Karlosovim rečima. Po prvi put u
životu Deni se osetila kao deo porodice koji nije činila
samo Stela, mada je ta porodica bila u gorem stanju od
noge koju je polomila kada je imala dvanaest godina.
„Jesi li zato želeo da mi pomogneš?“
„Da.“ Osmehom je istopio led među njima.

Klima u kolima raznosila je Deninu kosu po licu. Pokupila

je kosu rukama pokušavajući da spreči dalje šamaranje.
Neprijatna tišina ispunila je auto dok joj je u mozgu
kuvalo od bezbrojnih mogućnosti. Šta bi bilo da je bila
iskrena sa Karlosom od početka? Šta bi bilo da je njena
baka srela Roberta u Brazilu pre mnogo godina? Šta da
je Stela rekla Ajris istinu o razlozima zbog kojih ne želi
da uči tango? Da li bi to sprečilo Ajris da ode u Argentinu
i sazna ko je?
Ugledavši svoj odraz u ogledalu, ustuknula je. Mada je
klima duvala ka njoj, i dalje joj je bilo vruće. Vrelina joj je
slepila kosu, a ajlajner se razmazao po podočnjacima.
Trljajući lice, okrenula se ka Karlosu. On je i po vrućini
delovao hladno i veoma zgodno. „Imam pitanje.“
„Hoćemo li da stanemo kako bi prvo naučila plesni
korak?“ Zločesti sjaj pojavio mu se u oku.
„Nisi ozbiljan, valjda?“ Deni je obrisala znoj sa čela.
 „Danas ću ti progledati kroz prste. Molim te, postavi
pitanje.“
„Da li mi pomažeš i zato što je moguće da argentinska
krv teče mojim venama?“ To bi objasnilo zašto se osetila
kao kod kuće kada je prvi put sletela u Buenos Ajres.
„Pitaš to zbog mog stava o strancima u slučaju
Kancijani?“
„Da“, odgovorila je nervozno.
„To je dobro pitanje. Imaš sreće što ne moraš da
naučiš korak za njega, jer bih te naterao da naučiš nešto
stvarno teško.“ Frknuo je i rekao: „Pomaže donekle.
Možda misliš da je moj patriotizam ekstreman, ali
jednog dana možda ćeš me razumeti.“
„Možda.“
Tišina je opet zavladala. Karlos se koncentrisao na
put, a Deni na njegove šake koje su stezale volan. Toliko
dugo je nije milovao. Nije tim prstima gladio njenu kosu.
Mazio joj lice. Dodirivao grudi.
Uzdahnula je čežnjivo.
„Želiš li da kažeš nešto?“ Karlos je pogledao ka njoj na
trenutak, a onda vratio pažnju na put pred njima.
„Ja…“ Kako to da objasni? „Ne znam šta smo mi.“
„Ti i ja?“ Karlos je zaustavio automobil pored puta.
Šljunak je krčkao pod gumama. „Ne znam kako da
odgovorim na to pitanje.“
„Jer ne znaš ni sam?“
Zurio je u palme koje su ih okruživale. Pogledao ju je i
rekao: „Kao i tvoje veze sa porodicom, i naša je
komplikovana.“
„Nije komplikovana toliko da je ne možemo
popraviti?“ Osetila je kako joj panika pritiska grudi.
Karlos je kuckao prstima po kontrolnoj tabli. Sekunde
su se razvlačile unedogled dok su se Denini mišići grčili
od zabrinutosti.
„Ne znam. Žao mi je, Deni.“
 „Zašto si se onda vratio?“ Glas joj je bio preglasan za
mali, iznajmljeni automobil.
„Bio sam zabrinut za tebe i hteo sam da se izvinim.“
„I?“ Nagnula se ka njemu zadržavajući dah.
„To je sve. Žao mi je ako te ovo uznemirava, ali dobra
si osoba, Danijela Makena, i zaslužuješ da znaš istinu, a
ne da očekuješ nešto što ne postoji.“
Ponovila je njegove reči nekoliko puta u glavi. „I dalje
ne razumem.“
„Imamo vremena da se bavimo našim problemima, ali
tvoja baka i Roberto nemaju. Trebalo bi da krenemo.“
Pogledavši preko ramena niz prazan drum, Karlos je
krenuo i nastavili su put po brazilskim farmama.
Nisu gledali jedno u drugo, a tišina je izluđivala Deni.
Želela je da okonča mučenje, ali kako? Činilo joj se da je
sve rečeno - zasad - i da su oboje morali da razmisle.
Dvadeset minuta kasnije stigli su na ranč Šonjo. Karlos
je skrenuo sa glavnog i vozio ih dugim putem koji je
vodio do ispranobele kuće sa verandom i jarkocrvenim
roletnama i vratima. Napred se izdvajala fontana sa tri u
kamenu izrezbarena anđela koji su okruživali jagnje.
Ispružene ruke anđela stvarale su krug zaštitnički oko
mladunčeta, a voda je tekla iz rupe pod njihovim
stopalima.
Deni i Karlos su izašli i zalupili vratima. Spustio je ruku
na njeno rame kako bi joj pružio podršku, ali joj je samo
pojačao napetost. Poželela je da mu otrese ruku sa
sebe. Predomislila se shvativši da bi to mogao pogrešno
da protumači.
Kuća je delovala napušteno pa su krenuli ka
nakrivljenoj, limenoj šupi u kojoj je bilo vrelije nego na
suncu. Miris indijskog oraha i vlažne zemlje ispunjavao
je vazduh. Grupica radnika u različitim fazama
premorenosti bila je okupljena za velikim stolovima.
Razvrstavali su orahe po veličini i ubacivali ih u platnene
vreće. Zbijali su šale dok su radili, a bore na licima
produbljivale su se kad su se smejali. Svakome je koža
izgorela od sunca i verovatno su izgledali mnogo starije.
Jedan muškarac, stariji od ostalih, zakašljao se u
maramicu. Mada je bio daleko u pozadini šupe, njegovo
teško disanje jasno se čulo. Uhvatio je Denin pogled i
uputio joj prijateljski osmeh. Osetila je nešto prema
njemu.
Ignorišući njihove probleme na trenutak, gurnula je
Karlosa laktom toliko snažno da je umalo izgubio
ravnotežu. „To je on.“
„Gde?“
„Tamo!“ Pokazala je ka starcu. Nije mogla prestati da
zuri u njega. Karlos joj je spustio ruku i pitao: „Otkud
znaš?“
„Osećam.“ Nadala se više nego ikada da je intuicija ne
vara.
„Ne znam da li da verujem u tvoju intuiciju, ali pitaću
za svaki slučaj.“
„Ne. Ja ću“, rekla je.
„Ali…“
„Moram da prigrlim i prihvatim svoje nasleđe.“
Osmehnuo joj se. „Ne mogu da idem protiv svojih
reči.“
„Poželi mi sreću.“ Deni je prikupila hrabrost i krenula
oprezno napred. Dok se kretala kroz šupu, muškarci su
gledali za njom, ali nijedan nije bio toliko nepristojan da
zuri u nju. Starac je nastavio posao potpuno nesvestan
da će mu se život promeniti.
Prišla je tik uz njega i gledala ispucalu kožu na prstima
dok je razvrstavao orahe. Pogledao je uvis, osmehnuo
joj se i vratio se poslu. Deni se primakla bliže kako niko
ne bi mogao da je čuje i na španskom rekla: „Jesi li ti
Roberto Vega?“
„Nao, ndo. Eu so fah portugues31“, rekao je i
koncentrisao se na orahe.
 „Znam ko si i znam da ne govoriš samo portugalski“,
nastavila je na španskom. Srce joj se uzlupalo od smele
pretpostavke, ali nije mogla da ignoriše silu koja ju je
vukla ka tom čoveku.
Lomio je ljusku oraha. Vene na slepoočnicama su mu
pulsirale.
„Poslao si Luizi Gilkrist pismo.“ Deni je progutala
knedlu i nadala se da se obraća pravoj osobi. „Zvao si je
Lunita. Ja sam joj unuka. Poslala me je da te nađem.“
Čekić mu je ispao iz ruke i začegrljao na stolu.
Pogledao ju je očima punim suza i rekao: „Ja sam. Ja
sam Roberto Vega kog tražiš.“
 TRI DESET DRUGO POGLAVLJ E

Deni se uhvatila za ivicu stola kako ne bi izgubila

ravnotežu. Nije znala da li da skače od sreće ili da brižne
u plač. „Stvarno si to ti?“ prošištala je.
„Da“ rekao je na španskom. Skinuo je šešir i otkrio
svoju proćelavu glavu. Pogledao je u druge ljude koji su
razbijali ljuske i šapnuo: „Ne možemo ovde da
razgovaramo. Idi do auta. Naći ćemo se tamo uskoro.“
Ostavivši ga iza, Deni se tiho kretala između radnika i
stigla do parkinga koji je bio posut šljunkom. Jedva je
suzdržavala uzbuđenje. Karlos je stajao naslonjen na
vozilo i gledao je pravo u oči. Kada se približila, Karlos je
zakoračio ka njoj i zagrlio je. Deni se naslonila na snažne
grudi dok joj je telo podrhtavalo, a suze se slivale niz
lice natapajući Karlosovu kragnu.
„Našla si ga?“ šapnuo je.
„Da.“ Odmakla se i obrisala suze. „Rekla sam ti da
imam osećaj.“
Osmeh se pojavio na Karlosovim usnama. „A ja sam
osećao da je tvoj osećaj za porodicu mnogo jači nego
što si mislila.“
„U pravu si.“ Dopadao joj se i osećaj njegovih ruku oko
nje - bezbednost i ljubav… rastužila se. Ne zanosi se,
Makena.
Čula je kako se neko sporo približava preko šljunka,
što im je oboma skrenulo pažnju. Roberto se približio, ali
je zastao da dođe do daha. Izvadio je maramicu i
nakašljao se u nju dok mu je u plućima hroptalo. Vratio
je maramicu u džep i odmerio Karlosa. Oslobodivši se
njegovog zagrljaja, Deni se odmakla.
„Ovo je Karlos Eksudero. On je moj…“ Šta? Šta joj je
on? „Ne brini. Možeš da mu veruješ.“
„Znam ko je Karlos Eskudero. Zabavljao si me satima
dok sam te gledao na televiziji i na snimcima. Doprineo
si istoriji tanga.“
„A ja verujem da si ti veoma talentovan“, rekao je
Karlos. Crvenilo mu se u naznakama pojavilo po vratu.
Deni nije znala je li to Karlos bio skroman ili mu nije
prijalo prisustvo čoveka koji je možda ubio jednu od
najvećih legendi tanga.
„Ja sam Roberto Vega, ali ljudi me znaju kao Kristijana
Vilju.“ Zbunio ju je njegov akcenat. Zvučao je više kao
Urugvajac nego Argentinac.
„Kako si našao Luizu?“, pitala je Deni.
Pogledao je ka prostranim poljima indijskog oraha, pa
u nju. „Tvoja majka je Ajris Kenedi?“ Deni je klimnula
glavom.
„Možda nemam mnogo, ali imam televizor. Video sam
je u specijalu u kom je pričala o knjizi sa likom koji se
zove Lunita.“
„Video si to? Zašto nisi kontaktirao s Ajris?“
„Jer je voditelj pomenuo ime Ajrisine majke, pa sam
pomislio da je bolje da prvo nađem Luizu, čisto da se
uverim da je u pitanju prava osoba.“
„Svakako jeste, ali kako si, za ime sveta, uspeo da je
nađeš u Australiji?“
„Potrošio sam veliki deo ušteđevine na privatnog
detektiva, ali na kraju nije bilo toliko teško i rizično jer
sam tražio Stelu Kenedi, a ne Luizu Gilkrist.“ Nakrenuo
je glavu i škiljio u nju. „Znaš li da ličiš na babu?“
Uzdahnuo je, a onda se veselo osmehnuo. „Baba. Ha!
Baš smo ostarili.“
„Imaš li porodicu?“
 „Ne. Nikada se nisam ženio. Nisam želeo ako ne mogu
da budem sa svojom Luizom.“ Brzo je izvadio maramicu
i nakašljao se u nju. „Ni ona se nije udavala.“
Ugurao je maramicu u džep i premestio se na drugu
nogu gledajući je krupnim očima. „Ako se nije udavala,
je li Ajris moja…“
„Nisam pitala Stelu. Možda bi to ti trebalo da je pitaš.“
„Onda si mi ti možda unuka.“ Tamne oči posmatrale
su je prodorno. „Teško mi je da poverujem. Pre pet
minuta nisam imao nikoga.“
„Razumem zašto si iznenađen.“ Bila je iznenađena
koliko i on, ali nije pokazivala. „Koliko dugo si ovde?“
„Mnogo, mnogo godina, bojim se. Nažalost, previše
dugo sam putovao do Šapada do Rusa. Imao sam
problema dok sam odlazio iz Buenos Ajresa, a kada sam
konačno izašao, krenuo sam ka severu Argentine na
granicu sa Bolivijom. Plan je bio da putujem preko
Brazila do Šapada do Rusa, jer sam bio ubeđen da će
Luiza biti ovde i čekati me. Ali popave su bile gadne te
godine. Baš, baš gadne. To je odložilo moj prelazak
preko granice skoro dva meseca. Kada sam konačno
stigao, od nje nije bilo ni traga ni glasa.“ Zatreptao je i
pitao: „Molim te, kako se zoveš?“
Zbog ljubaznosti postao joj je još draži.
„Zovem se Deni.“
„Skraćeno od Danijela?“ Klimnula je glavom, a on je
rekao: „Baš lepo ime.
„To i ja kažem“, dodao je Karlos. Izvio je obrve dok je
kolutala očima.
„Ti više voliš Deni?“
„Da.“
Ućutali su. Žamor radnika i čagrljanje oraha je ispunilo
prostor oko njih. „Šta sad?“ pitala je.
„Moram da završim posao za danas.“ Roberto je
pokazao glavom ka šupi. „Molim te, reci mi gde ćete biti,
a ja ću doći kod vas posle osam sati.“
 Deni je zapisala svoj broj telefona na karticu iz
pansiona i pružila je Robertu. Pozdravio ju je, okrenuo se
i odgegao u nepodnošljivu vrelinu šupe.
„Šta ako ne dođe kod nas? Šta ako nestane?“ pitala je
u želji da logika nadglasa njene emocije i spreči ih da
divljaju gradeći paniku.
„Zašto bi se javio tvojoj baki i priznao da je Roberto
Vega, a onda se ne bi pojavio?“
„Šta ako se opet predomisli?“
„Zašto?“, pitao je Karlos.
„Ne znam! Možda je poslao pismo očekujući samo
pismeni odgovor, ali sam se ja pojavila i to mu je
previše.“
„Misliš li da je zaista tako?“ Deni je slegnula
ramenima.
„Idemo da čekamo u pansionu. Ovde više nemamo
posla. Moramo da poštujemo njegove želje.“
Nevoljno, Deni je ušla u auto, a Karlos za njom.
Okrenuo je sporije od neke bakice i krenuo u pravcu
puta sa tri trake. Deni je bacila pogled ka Robertu koji je
gledao kako odlaze dok su ostali radnici razvrstavali
orahe oko njega. Njegov izraz lica nije odavao nikakvu
emociju.
Okrenula se ka Karlosu: „Nadam se da će se pojaviti.“

***

Šetkajući se po maloj verandi pansiona, Deni je

mlatarala rukama po vazduhu i mrmljala psovke dok je
Karlos sedeo u tapaciranoj fotelji i nervirao je
smirenošću. Tama ih je okružila i donela olakšanje od
sunčeve vreline, ali i pojačala nervozu zbog iščekivanja
Roberta koji se nije pojavio. „Deset sati je. Ne dolazi“,
rekla je.
 „Čovek je iz Južne Amerike. Nama sat ništa ne znači.
Doći će kad bude spreman.“ Karlos je pijuckao svoj sok
iz limenke.
Deni se bacila u fotelju i podigla stopala. „Možda bi
trebalo da ga potražimo.“
„Danijela, ako juriš muškarca, sama ćeš završiti u
suzama.“
„Ali…“
„A, ne.“ Podigao je ruku. „Plašiš me kad počneš
rečenicu tom reči.“
„Zašto?“
„Jer to znači da imaš pitanja više nego što postoji
mogućih odgovora.“
„Ja sam novinar“, rekla je, ali nije zvučalo ispravno jer
još uvek nije predala nijedan članak.
„Znam čime se baviš, Danijela.“
„A i dalje razgovaraš sa mnom.“ Osmehnula se i
gurnula šaljivo njegovo stopalo svojim.
Karlos je nabrao obrve i uozbiljio se iznenada. „Možda
bi trebalo da ubijemo vreme pišući tvoje članke. Mora da
si barem jedan završila. Voleo bih da ga pročitam.“
Deni se ugrizla za donju usnu.
„Nisi uradila ništa?“
„Radila sam sve vreme! Vidi!“ Uzela je torbu sa stolice
i zamahnula sveskom. Otvorivši je, listala je stranice
pred njim.

Kad god čujem tango muziku, padnu mi na

pamet kicoši u upadljivim odelima, sa
nakrivljenim šeširima koji se udvaraju ženama u
mrežastim čarapama i haljinama sa dubokim
izrezom koje ističu bujne obline. Parovi se njišu
uz muziku, a srceparajući bandoneon diktira im
svaki potez. Najveći deo posmatrača posvećuje
pažnju plesačima retko kad razmišljajući o
orkestru. Ali, ako uspete da skrenete pogled sa
plesnog para i zagledate se u svirača
bandoneona, primetićete kako on daje dušu tom
instrumentu. Postoji večna ljubav i neraskidiva
veza između svirača i bandoneona, slična onoj
koja postoji između plesača i njihovih partnera.
Nažalost, bandoneonu preti izumiranje, a bez
njega će se tango muzika koju poznajemo
promeniti zauvek.
Danas postoje još samo dve radionice za
popravku bandoneona i obe su u Buenos Ajresu.
Originalno napravljen u Nemačkoj, bandonion
(kako su ga zvali u Nemačkoj) korišćenje za
religioznu muziku u crkvama. Pedesetih godina
devetnaestog veka nemački i italijanski mornari
i emigranti doneli su instrument na obale
Argentine. Učinili su bandoneón delom nove
muzike i plesa koji je začet u Buenos Ajresu.
Danas ih znamo pod imenom tango.
Hiljade instrumenata poslato je u Argentinu
izNemačke, ali proizvodnja je prekinuta kada je
fabrika zatvorena tokom Drugog svetskograta.
Ovih dana postoji samo nekoliko originalnih
instrumenata. Nema rezervnih delova, a njihov
opstanak je u rukama zanatlija koji nastavljaju
vekovima staru tradiciju.
Mada neveštom oku može izgledati da je
bandoneon isto što i harmonika, bandoneón
pripada potpuno drugoj porodici instrumenata.
Bandoneón je deo familije koncertine i nema
dirke u vidu klavijatura poput harmonike.
Umesto toga bandoneón ima dugmiće sa obe
strane instrumenta i ima dvoglasne note - kada
se dugme pritisne, dva tona se sviraju u isto
vreme. Na bandoneonu postoji preko
sedamdeset dugmića, što instrumentu daje širok
 raspon, a muzici dubinu i bogatstvo koje se
prepoznaje širom sveta kao sastavni deo tanga.
Sa obnovljenim interesovanjem za tango u
poslednjih nekoliko decenija, muzičari i
kolekcionari kupili su preostale bandoneone i
plaćali 7.000 dolara po komadu. Argentinska
vlada zabranila je svima osim Argentincima da
iznose originalne bandoneone iz zemlje tokom
turneja.
Argentina je proizvela nove verzije
bandoneona, ali na osnovu mišljenja stručnjaka
za tango, zvuk je manje autentičan i nema dušu
kao originalni. Jedan od razloga zbog kojih zvuk
nema isti kvalitet jeste to što su nemački
bandoneoni bili napravljeni od drveta koje je bilo
staro po deset i petnaest godina pre nego što je
od njega sačinjen instrument.
Sa nestankom originala, zvuk tanga će se
promeniti. Ljubav i briga koju je instrument
dobijao tokom godina nisu bili dovoljni da ga
sačuvaju. Čak i uz prikladnu negu, očekuje se da
će originali potrajati možda još pedeset godina.
Nadajmo se da će neko naći rešenje za problem
i sprečiti gubitak nečega što je deo Argentine
koliko i tango.

„I dodaću još mnogo o Gvalbertu“, rekla je u svoju

odbranu i osećala se kao licemer jer je prezirala
instrument, a pisala je o njemu kao da ga voli.
„Samo piskaraš beleške. Kada ćeš napisati članak?“
Naglim pokretom ruke zgrabila je svesku i ugurala je u
torbu. Karlos je imao naviku da je nervira u pogrešno
vreme.
„Autorska blokada. Jesi li nekad čuo za to?“ pitala je.
„To stvarno postoji?“ Nasmejao se, ali se uozbiljio kada
je video da se namrgodila.
 „Nije smešno. Čitava karijera zavisi mi od toga da li ću
završiti članke ili ne!“
„Ne voliš ples“, rekao je Karlos iznoseći činjenice.
„Naravno da ga ne volim. Zašto bih? Samo je izazvao
bol mojoj porodici. Vidi šta je napravio od Stele. Ili Luize
i Roberta. Mojoj majci i ocu. Majci i meni… Kako da
nađem inspiraciju u plesu koji ne voli mene?“
„Previše se trudiš.“
„Da ga mrzim? Ne, to mi je lako.“
Ako su ga njene reči povredile, nije to pokazao.
„Danijela, ustani.“
„Neću više da učim.“
„Ustani.“
Odmahnula je glavom i prekrstila ruke poput
neposlušnog deteta. „Ja sam prekinula niz. Gen za tango
preskočio me je i nemam problema s tim.“
Karlos je zurio u nju i podrugljivo se osmehnuo.
„Danijela Makena, vesta si samo na rečima.“
„Očigledno nisam, jer ne mogu da napišem proklete
članke!“
„Ustani, molim te.“ Podigao je obrvu i time joj dao
znak da neće trpeti dalju raspravu.
Shvativši da je izgubila bitku, ustala je i gurnula
stolicu nekoliko centimetara unazad. „Poslušaću te, ali
ne moram da uživam u tome.“
„U redu. Nemam problem sa tim.“ Pokušao je da
imitira njen australijski akcenat.
Deni je sprečila kikot i uspravila se. „Očaraj me.“
„Previše pričaš. U tome je tvoj problem.“
„Nije istina! Šta je sa tobom i tvojim…“
Ućutkao ju je Karlosov izraz lica.
„Ne shvataš suštinu. Tvoje blebetanje ne služi ničemu.
Da bi uspela, moraš da budeš tiha ovde i ovde.“
Pokazao je na glavu i usne. „Ako mir zavlada na ta dva
mesta, slušaćeš ovo.“ Karlos je spustio ruku na srce.
„Ovo kucanje, ljubavna naprava vodice te kuda moraš
da ideš. Šta tvoje govori?“
Karlos joj je podigao ruku i stavio je preko srca. Tuklo
je brzinom od nekoliko miliona kilometara na čas od
njegovog dodira, pa je zažmurila i pokušala da umiri
pomahnitali ritam. Trudila se da umiri svoj mozak pun
misli. Taj isti um savetovao ju je da se baci na njega. Ali
koncentrisala se na srce i nije čula ništa. Pokušala je da
pomeri ruku, ali Karlos ju je sprečio.
„Ne odustaj tako lako.“
Deni je pokušala opet. Ovog puta osetila je toplinu
duboko u grudima. Tango muzika ispunila joj je uši, a
mislima je videla majku kako pleše, babu kao mladu
ženu u Buenos Ajresu i par ljubičastih cipela za tango -
par koji je probala u onoj radnji.
Deni se trgla i sklonila ruku sa grudi. Otvorila je oči i
zateturala se unazad.
„Šta je bilo? Drhtiš.“
„Ja…“
„Dobro veče.“
Karlos i Deni su se okrenuli i ugledali Roberta kako se
muči da se popne uz stepenice verande. Držao se za
ogradu jednom rukom i nosio bandoneon u drugoj.
Roberto je na svakom stepeniku zastao da odmori i
dopusti plućima da udahnu vazduh. Njegovo hrapavo
disanje svakim danom bilo je sve gore i gore.
„Molim vas, ne dajte da vas prekidam.“ Popeo se na
verandu, a Deni je pojurila ka njemu i povela ga do
fotelje. Roberto je seo i spustio torbu pored. Osmehnuo
joj se u znak zahvalnosti. „Vas dvoje ste divan par.“
„Nismo zajedno. Mi smo samo prijatelji“, rekao je
Karlos brzo.
Povređena tim rečima, Deni je zurila u tamu. Je li već
doneo odluku?
„Iznenađen sam što niste par. Osećam vezu među
vama. Zanimljivo…“ Okrenula se i videla kako Roberto
kašlje u maramicu prošaranu mrljicama.
„Doneću ti vode“, rekla je Deni željna da nađe
trenutak samoće dok je Robertovo zdravlje počinjalo da
je muči. Ušla je u pansion, zgrabila čašu i napunila je
vodom sa slavine. Pognula je glavu, udahnula duboko
nekoliko puta i pokušala da umiri živce.
„Jesi li dobro, Deni?“ Roberto je stajao naslonjen na
okvir vrata. Zakoračila je ka njemu i uhvatila ga
podruku. „Molim te, moraš da sedneš.“
„Proveo sam veći deo života sedeći. Teško je svirati
bandoneon stojeći.“ Kada se nasmejao, oči su mu
sevnule mladalačkim žarom i nakratko prikrile otupelost
starca.
„Svirao si sve ove godine?“
„Prestao sam da sviram čim sam pobegao iz
Argentine, ali čim sam izmislio novu ličnost -
urugvajskog…“
„Zato imaš naglasak! Nisam razumela u čemu je reč,
ali sada shvatam.“
„Uvek sam bio dobar u imitiranju. To dolazi u paketu
sa dobrim sluhom koji me čini dobrim muzičarem.“
Namignuo joj je bez trunke arogancije.
„Čula sam da si bio najbolji.“
Slegnuo je ramenima. „Možda. Ali život je za mene
prestao onog dana kada sam izgubio Luizu. Dugo
vremena je prošlo pre nego što sam opet mogao da
sviram. Kada sam počeo ponovo, shvatio sam da je to
jedini način da joj budem blizu. A mesec“, uzdahnuo je,
„mesec mi ju je uvek vraćao u srce.“
„Lunita“, rekla je Deni.
„Da. Moj mali mesec. Od kada sam napisao pesmu za
moju lunitu, sanjao sam da joj otpevam serenadu u
ponoć. Dao bih sve da vidim njeno lepo lice obasjano
mesečinom.“ Zagledao se u daljinu i bez sumnje
prizivao u umu uspomene koje je ublažilo vreme i
životno iskustvo. Odmahnuo je glavom i zatreptao. „Ali
to je prošlost. To je san mladića koji je sada starac. Reci
mi, šta te je uplašilo malopre? Video sam ti strah u
očima.“
„Nije bio strah, već…“ Šta je to bilo? Muzika i slike bile
su tako stvarne. Osetila je svaki pokret majčinog plesa.
Osetila se kao baka dok je hodala ulicama Buenos Ajresa
pedesetih godina. Osetila je mekane, somotne cipele na
stopalima. Osetila je… vezu sa tangom. „Ne znam šta je
to bilo.“ Lažljivice.
„Možda ja mogu da pomognem.“
„Kako?“
Uhvatio ju je za ruku i poveo ka verandi. Karlos je
sedeo u fotelji i trljao nogu. Čim ju je video, sklonio je
ruku.
„Stani ovde.“ Roberto je otišao do torbe i otvorio je.
Ugledavši deo ostarelog bandoneona, izvila je vrat da
vidi bolje - sam pogled na instrument izazvao joj je
žmarce uz kičmu. Sklonio je izgužvale papire u stranu i
izvukao ajpod. Deni je pogledala u Karlosa koji podigao
obrve uvis, iznenađen koliko i ona.
Roberto je listao nešto po ajpodu, disao teško i
kašljao. Trenutak kasnije ispustio je trijumfalno: „Ah!“, i
dao ga Karlosu. „Kad kažem da pustiš, uradi to.“ Roberto
se pomerio u stranu. „Sad plešemo.“
„Hvala, ali nisam raspoložena.“
„Osećaćeš se bolje. Obećavam.“ Postavio je ruke u
položaj za tango. „Hoću da mi veruješ.“
Mada je sumnjala da joj može promeniti raspoloženje,
naterala je sebe da pusti stvari da se odvijaju kako je
bilo suđeno. Roberto je klimnuo glavom Karlosu, koji je
pustio odabrani snimak. Denine uši ispunio je plač
bandoneona, ali nije joj zvučao kao grebanje noktima po
školskoj tabli. Hipnotisali su je uzdizanje i pad tonova,
zažmurila je i setila se da je to ranije bila njena greška.
Osetila je kako se Roberto kreće i nagnula se ulevo.
Zakoračila je oprezno. Tanka koža na rukama činila je da
mu kosti štrče, ali, mada je bio slabašan, unutrašnja
energija okružila ga je i obuzela i nju. Violina i klavir
pridružili su se bandoneonu i, iako je pratnja zvučala
amaterski, muzika se uvlačila u dušu. Strah koju je je
obuzeo istopio se i ostao je samo mir, želja da se
prepusti i želja da se kreće. Roberto ju je vodio preko
verande, a Deni mu je verovala bez razmišljanja.
Kamen joj se našao pod stopalom i saplela se,
otvorivši oči širom. Karlos je poleteo i uhvatio je pre
nego što je pala licem na pod. Okrenuvši se na njegovim
rukama, pogledala ga je u lice. Zabrinutost mu je
naborala lepe crte, ali ju je brzo zamenio osmeh kada ju
je podigao u stojeći stav. Odmakla se, jer ju je njegova
blizina uznemiravala.
„Izvini, Roberto“, rekla je i sela na ogradu verande,
daleko, daleko od Karlosa. I Roberto je seo. Opet je
izgledao krhko. Disanje mu je postalo plitko, pa ga je
pitala: „Jesi li dobro?“
„Da“, rekao je kroz hroptaj. „Dobro sam.“
„Ne deluješ mi dobro.“ Ustala je i pružila mu vodu.
Otpio je gutljaj, a ruka mu je blago podrhtavala.
„Zašto se opireš?“
„Čemu? Tangu? Rekla sam Karlosu ranije da nemam
majčin talenat.“
„Tu je, osećam ga. Svoje sposobnosti sahranila si
među brigama.“ Ispio je još jedan gutljaj. „Da li ti se
dopala muzika?“
„Prelepa je.“ Mada je u pitanju bio bandoneón, muzika
joj se dopala, za promenu. „Ko je to bio?“
Bore oko Robertovih očiju produbile su se kada se
osmehnuo. „Ja sa prijateljima sa plantaže.“
„Šta?“ Karlos i Deni su se pogledali. Mora da joj je bio
deda. Zašto bi je inače svaki drugi svirač bandoneona
naterao da se strese od užasa, a on ju je poslao na
magično, muzičko putovanje?“
 „Dobra muzika, zar ne? Dopada mi se mnogo
tehnologija.“ Uzeo je ajpod od Karlosa. „Imam skoro
svaki ton zabeležen ovde.“
„Zar se ne plašiš da će ljudi otkriti ko si?“ pitala je.
„Roberto je odmahnuo glavom. „Nisam snimio ništa
dok sam bio Paskalov štićenik, pa niko ne može da
uporedi moje sviranje sa tim. Za sve ovde“, pokazao je
rukom preko usnulog gradića Šapada do Ruso, „ja sam
Urugvajac koji nikada nije iskoristio svoj talenat.“
„Tužno je što svet nikada nije čuo kako sviraš“, rekao
je Karlos.
Slegnuvši ramenima, Roberto se osmehnuo. „U redu
je. Ljudi sa plantaža cene moj trud. Previše sam star da
bih žalio za prošlošću. Ipak, jednu pesmu nikada nisam
snimio.“
Primakla mu se. „Stvarno?“
„To je pesma koju sam napisao za tvoju babu. Nazvao
sam je 'Lunin tango.
 TRI DESET TREĆE POGLAVLJ E

Prodoran zvuk Deninog telefona prolomio se kroz noć.

Dohvatila je torbu i izvukla ga, umalo ga ne ispustivši na
verandu. „Da?“
„Jesi li ga našla?“, pitala je Ajris. „Jesam i…“
„Dobro. Imam novosti.“ Napravila je pauzu, bez
sumnje da povuče dim cigarete. „Potvrđeno mi je daje
Dijego otišao u policiju sa informacijama.“
„Prokletstvo.“
„Argentinske vlasti ispituju njegove tvrdnje.“
„Šta?“
„Nisam iznenađena. Ovo im je najveći trag na koji su
ikad naišli.“
„Prokletstvo.“
„Deni, psovanje ne pomaže.“
„Izvini.“ Osetila se kao tinejdžerka. Je li ovo značilo
imati majku? „Argentinske vlasti su vrlo spore, zar ne? A
i ako obaveste australijsku federalnu policiju, ko kaže da
im zahtevi neće skupljati prašinu po policama? Ili će
požuriti jer imaju dobar trag. U svakom slučaju, moramo
biti pažljivi.“
„Zabrinuta sam, ali još uvek ne paničim. Zvala sam
Stelu. Ne javlja mi se.“
„E pa sranj…“, zaustila je Deni.
„Rečnik, Deni.“
„Izvini! Vraćamo se sutra.“
„Hoće li Roberto da dođe sa vama?“ Deni je čula nadu
u majčinom glasu. Nije još razmišljala o tome.
 „Ne znam. Ako bude došao, moraćeš da ga zoveš
Kristijan Vilja. To ime koristi godinama. Javi mi se ako ti
Stela odgovori. Ako ne odgovori, vidimo se u Buenos
Ajresu.“
„Zdravo, Deni.“
„Ajfis?“
„Da.“
„Hvala ti što paziš na Stelu.“
„Zadovoljstvo mi je. Počinjem da razumem njene
postupke. Možda ćemo jednog dana ona i ja moći da
sednemo i resimo sve nesuglasice. Bog zna koliko
problema imamo, ali moramo da se usredsredimo na
ove trenutne. Pozvaću je uskoro opet.“
Veza se prekinula, Deni je ubacila telefon u džep i
okrenula se ka muškarcima. Karlos je ustao i uzeo ruke
koje su joj drhtale. Toplom i nežnom kožom umirio ju je
istog trenutka.
Roberto je iskoristio trenutak da kaže: „Moram da se
vratim u Argentinu. Moram da razgovaram sa vlastima.
Moram da im kažem ko sam.“
„Zar ne želiš da se vidiš sa Stelom? Mislim, Luizom?
Zašto se ne biste ovde videli, u Brazilu? Onda ne biste
morali da brinete o policiji ili…“
„Vreme je, Deni. Proveo sam previše vremena u
skrivanju. Ne mogu podneti pomisao da bi vlasti mogle
da uhapse moju Luizu.“
Sedeli su ćutke i slušali simfoniju zrikavaca. Pitanja su
joj se gomilala u mozgu, ali nije znala odakle da počne.
Nakašljavši se, Roberto je rekao: „Biće mi teško da
dokažem ko sam, jer sam proveo godine pretvarajući se
da sam neko drugi.“
DNK test mogao bi da reši problem ako se utvrdi da je
Roberto Ajrisin otac, ali to je dovodilo do brojnih drugih
izazova. Stela nije stavila Robertovo ime na Ajrisin rodni
list, a ako vlasti otkriju ovo… Deni se plašila da pomisli
na sve što se nalazilo u Pandorinoj kutiji koju bi ovo
otvorilo. „Roberto, tvoj odlazak pred argentinske vlasti i
predaja galantan su potez, ali to bi bilo korisno samo
ako si ti taj koji je ubio Paskala.“
Roberto je podigao obrvu. „Misliš li da je Luiza to
uradila?“
„Ne! Pa, nisam je poznavala u to vreme - naravno da
ne!“ Kako bi žena koja provodi vreme štrikajući igračkice
za bolesnu decu mogla da ubije nekoga? Ne. Nema
šanse. Nikako.“
„Molim te, sedi.“ Pokazao joj je ka stolici. Poslušala ga
je. Prekrstila je noge, pa ih raskrstila. „Vreme je da
saznaš istinu.“
Deni i Karlos razmenili su poglede.
„Koliko znaš?“, pitao je Roberto.
„Čitala sam izveštaje svedoka. Poverovali su u alibi
Ektora Sose. Rekao je da je bio sa ljubavnicom cele noći,
a ona je potvrdila.“
Roberto je srknuo vodu i spustio čašu. Oči su mu se
sklopile na trenutak kao da je prikupljao snagu.
„Kancijani me je udario i pao sam u nesvest. Doktor mi
je pomogao, pa sam se probudio u svojoj sobi. Luiza je
paničila pored mene.“ Usne su mu se izvile u blagi
osmeh. „Onda sam zaspao. Kada sam se opet probudio,
nije bila tu i znao sam da je otišla kod Kancijanija da mu
kaže šta ima. Bila je hrabra i ratoborna devojka. Takva je
i sad?“
„Naravno.“
„Srećan sam. To je jedna od njenih najboljih osobina.“
„Bila joj je korisna“, rekla je Deni.
„I nasledna je.“ Karlos joj je namignuo, što joj je
nateralo rumenilo u obraze.
„Kada sam otišao iz stana da nađem Luizu, sreo sam
ga blizu mog stana.“
„Kancijanija?“
„Da. Oko mu je bilo krvavo, a kosti na grudima bile su
mu oštećene. Mnogo krvi. Toliko mnogo krvi. Došao je
da me potraži misleći da sam poslao Ektora Sosu na
njega.“
„Jesi li?“ pitala je Deni.
Coknuo je usnama negirajući. „Ne, naravno da nisam.
Luiza i ja bili smo prijatelji koji su zajedno trpeli promené
u Kancijanijevom ponašanju. Onda smo se zaljubili.“
Zagledao se u tamu. Odmahnuo je glavom i osmehnuo
se. „Izvini, izgubio sam se.“
„U redu je“, rekla je i potapšala ga po ruci. „Samo
polako.“
Roberto je ispravio leđa. „Kada me je Kancijani video
opet sledeće noći, nakon svađe u San Telmu, bio je
besan što sam mu oteo Luizu. Zahtevao sam da mi vrati
bandoneon i muziku.“ Robertovo plitko disanje se
ubrzalo. „Imao je pištolj.“
Deni je uzdahnula u neverici. Čula je reči, ali njihovu
ozbiljnost još uvek nije shvatala.
„Paskal je retko kad koristio pesnice i voleo je da
povredi neprijatelje rečima. Te noći osetio je potrebu za
oružjem. Rekao je da mi je karijera mrtva i da ću uskoro
biti mrtav i ja.“
„Šta se desilo?“, pitao je Karlos, razrogačenih očiju.
„Zamolio sam ga da se smiri, ali on mi je uperio pištolj
u grudi. Rekao je da Luiza, ako nije sa njim, neće imati ni
moje srce jer će ga razneti u komade.“ Izvadio je
maramicu i obrisao čelo. Primetila je crvene mrlje i brzo
skrenula pogled. Srce joj je lupalo glasno, jer se plašila
da će se Roberto ugušiti od sopstvenih reči.
„Pognuo sam glavu i potrčao ka njemu. Oborio sam ga
i udario mu glavom o zemlju.“ Namrštio se. „Zvuk je bio
užasan. Iznenadio se, ali je onda ugledao pištolj na
zemlji pored sebe.“
„Šta si uradio?“ Deni i Karlos pitali su uglas.
„Zgrabio sam ga i uperio u njega. Izvadio je nož iz
jakne, ustao i potrčao ka meni. Posekao me je po ruci
i…“ Spustio je drhtavu ruku na čelo.
 Deni je kleknula ispred njega. Uhvatila ga je za ruke.
„Mora da je bilo pravo mučenje da kriješ to sve ove
godine.“
„Dobro sam. Moraš da znaš šta se desilo.“ Hroptaj se
oglasio iz njegovih grudi.
Srce ju je zabolelo zbog Roberta. Dok mu je držala
ruku, osetila je godine nakupljenog besa, bola i
slomljenog srca u njoj.
„Uperio sam pištolj u njegovu nogu i naredio mu da
stane. Nije me poslušao. Nije želeo da posluša.“ Ruka
mu je drhtala u njenoj. „Nišanio sam u njegovu nogu, ali
je potrčao, sapleo se i pao. Metak ga je pogodio u
stomak.“ Roberto se presavio i tiho zaplakao. Deni ga je
pomilovala po leđima i osetila pod odećom koščato telo.
Roberto se uspravio i odlučnost mu je sevnula u oku.
„Notni zapisi razleteli su se svuda. Krv je bila na mojim
rukama i po putu - umirao je. Čuo sam kako ljudi trče ka
nama da pomognu. Uspaničio sam se. Podigao sam
pištolj, notne zapise i pobegao. Mora da sam bio veoma
brz, jer niko nikada nije rekao da me je video.“
Deni je, skoro bez daha, pitala: „Gde si otišao?“
„Pokušao sam da nađem Luizu. Otišao sam do
Kancijanijeve kuće. Planirao sam da uđem na zadnji ulaz
u bašti, ali Ektor Sosa je bio u uličici. Rekao sam mu šta
se desilo.“ Pognuo je glavu. „Ubedio me je da odem u
njegovu kuću i sakrijem se. Rekao je da će srediti sve da
Luiza i ja pobegnemo iz zemlje.“
„I?“, pitala je. Srce joj se lomilo dok se priča
nastavljala.
„Uradio sam kako mi je rekao. Kada sam stigao tamo,
onesvestio sam se. Siguran sam da je u pitanju bio
potres mozga. Ali, kada sam se probudio, Ektor i doktor
bili su sa mnom. Dugo, dugo sam bio bez svesti.
Situacija je postajala ozbiljna, pa je morao da izbavi
Luizu i da se vrati po mene kad budem mogao da
putujem.“ Podigavši kragnu, Roberto je rekao: „Sosa je
otišao po neke namirnice, ali, pre nego što se vratio,
policija je pokucala na vrata i ja… morao sam da
pobegnem. Nisam imao izbora. Da nisam, sigurno bi me
uhapsili.“
„Misliš li da te je Ektor prijavio?“ I Roberto je sam sebi
postavio to pitanje.
„Želim da verujem da nije… ali očajni ljudi spremni su
na svašta.“ Nakrenuvši glavu u stranu, Roberto je
tužnim očima gledao u Denine. „Ektor ju je voleo. Znam
to sada. Zašto to nisam shvatio tada?“
Robertova priča o događajima iz te noći zaprepastila
je Deni. Taj čovek je čuvao odgovore na zagonetku koju
je Argentina pokušavala da reši decenijama. Da je bila
pravi novinar, bacila bi se na pisanje članka, ali nije
mogla. Deni je želela da zaštiti Roberta, ne da ga otkrije.
Bilo joj je teško da zamisli kako Stela lomi srca po
Južnoj Americi, pa je pitala: „Dakle, u Luizu su bila
zaljubljena tri čoveka?“
„Verujem da je tako i mogu da razumem zašto. Moja
Luiza imala je srce od zlata i prelepu dušu.“ Roberto se
namrštio kao da su uznemiravajuće slike iz prošlosti
došle da ometaju njegove prijatne uspomene. „Izgubio
sam sve te noći - Luizu, karijeru, mentora…“
„Šta si uradio sa pištoljem?“ Karlos ga je pitao, a Deni
ga je pogledom upitala je li sad vreme za to.
Roberta nije uznemirilo Karlosovo pitanje. „Rastavio
sam pištolj i bacio delove u različite kante za smeće po
gradu.“ Promeškoljio se i naslonio stisnutu pesnicu na
grudi.
„Jesi li dobro?“ Pomilovala ga je po ruci. „Je li ti
potreban odmor?“
„Da.“ Napad kašlja mu se vratio. „I ne.“ Gledao je čas
u Deni, čas u Karlosa. „Očigledno je da sam bolestan.
Zapravo, nisam više za ovaj svet. Imam rak.“
„Ali ljudi preživljavaju rak stalno.“
 „Star sam. U redu je, Deni.“ Zakašljao se opet. „Rak se
proširio sa pluća na druge delove tela. Doktori su rekli
da će se to desiti.“
Deni se primakla Karlosu, uhvatila ga za ruku i stegla
jako.
„Imao sam dobar život. Ne baš kako sam planirao, ali
iskoristio sam najbolje od onoga što mi se nametnulo.“
Deni se osmehnula, a Roberto joj je dodirnuo bradu.
„Molim te, ne budi tužna. Završiću život onako kako sam
ga i započeo - časno. Previše puta morao sam lagati da
bih se zaštitio.
Dosta mi je toga. Istina je od sada moj jedini cilj.“
Zadovoljno se osmehnuo. Još jednom se zagrcnuo od
kašlja, pa ga je pomilovala po ramenima. „Nama si
rekao istinu, zar to nije dovoljno?“
„Ne, mislim da nije. Ne očekujem da razumeš, ali ne
mogu nastaviti da živim ovako.“
„A Luiza? Čim je nađemo, može da dođe ovde. Može
da bude sa tobom baš kako ste oduvek želeli.“ Deni je
pokušala da sakrije očaj u glasu, ali nije uspela. Ako je
morala da klekne i preklinje ga, to će i uraditi.
Roberto je odmahnuo glavom. „Žao mi je, Deni, doneo
sam odluku. Veruj mi, ne želim ništa više nego da vidim
moju Luizu i da provedem poslednje dane s njom, ali ne
mogu da je dovodim u opasnost. Ja sam kriv što je bila
osumnjičena i učiniću sve što je u mojim moćima da je
obrisu sa spiska osumnjičenih. Vreme je luksuz koji ja
nemam. Voleo bih da ga imam, ali nemam.“
„Doktori često greše! Mojoj prijateljici rekli su da će
živeti još šest meseci, a to je bilo pre tri godine. Čuda se
stalno dešavaju!“
„Žao mi je, ali to nije slučaj i sa mnom. Rak je svuda.
Jedva dišem, nemam snage. Jako sam bolestan i nema
šanse da ću se oporaviti. Molim te, prihvati moju
sudbinu i dopusti mi da ispunim sebi poslednju želju - da
Luiza bude bezbedna.“
 „Ali vlastima će možda trebati mnogo vremena da…“
„Nije u tome stvar. Dok shvate ko sam, biću mrtav i
neću moći da je zaštitim. Uhapsiće nju i patiće. Činim
ispravnu stvar, molim te, razumej!“
„Ne mogu.“
„I ne očekujem. Niko ne može da razume i ceni ovo
ako nije proživeo decenije. Niko ne bi smeo da umre sa
tajnom koja je ogromna poput moje. Moram da
oslobodim sebe i snosim posledice.“
„A mi? Šta ako sam ti unuka?“
„Jesi. Siguran sam u to.“
„Šta će onda biti sa nama? Provešćemo jedan dan
zajedno, a onda ćeš da nestaneš iza rešetaka? Da li to
želiš? Da uništiš našu porodicu?“ Teška ruka spustila joj
se na rame. Okrenula se i videla Karlosa.
„Danijela, molim te, poštuj Robertove želje.“
„Kako?“ Glas joj se povisio za oktavu. „Čitav život
želim dedu i, pošto ga najzad ga imam, opet ću ga
izgubiti?“ Oči su joj se napunile suzama. „Život nije fer.“
„Tako je.“ Roberto ju je pomilovao po ruci.
„Razgovaraćemo ujutru. Važi?“
Klimnula je glavom i rekla: „Molim te, spavaj u mom
krevetu.“
Povela ga je do male sobe, gde je brzo utonuo u san.
Njegovo hrkanje bilo je isprekidano kašljucanjem.
Zatvorila je vrata za sobom i zurila u mračni hodnik. U
mozgu joj je vladao haos od misli koje su se međusobno
borile. Šta god da se desi, znala je da će uskoro izgubiti
dedu.

Deni je gledala kroz prozor aviona. Oblaci poput vate

plutali su pod njima u nebeskom plavetnilu koje se
protezalo preko horizonta. Bacila je pogled ka Robertu
koji je sedeo do prolaza i spavao budeći se svaki čas.
Koža mu je bila sivlja nego prethodnog dana.
 „Umoran je?“, pitao je Karlos. Slučajno je zakačio
rukom njenu dok je mešao vodu sa ledom u plastičnoj
čaši.
„Da. Zabrinuta sam za njega“, šapnula je.
„Možda mu je telo slabo, ali um mu je snažan, kao i
kod unuke.“
„Ako sam mu unuka.“
„Baba će ti reći kad se čuješ sa njom.“
Deni je klimnula glavom i zabrinula se što ni ona, ni
Ajris i Nes, Stelina susetka, nisu mogli da je nađu.
„Barem stiže u Argentinu koristeći urugvajsko ime“,
rekla je. „Misliš li da će promeniti mišljenje?“
„Ne verujem da je ubio nekoga, čak i ako je bila
nesreća. Pogledaj ga!“ Izvirila se da ga pogleda dok je
spavao. Izgledao je kao anđeo. „Možda ga je ubio, ali
bez predumišljaja.“
„Ne veruješ mu?“, pitala je povređena njegovim
cinizmom. „Možda će pristati na detektor laži i dokazati
da sam u pravu. Pazi se.“ Karlos je slegnuo ramenima, a
njegova nonšalantnost ju je iznervirala. „I dalje ne
razumem zašto nije ostao u Brazilu i sačekao Stelu
tamo. Onda su mogli da brinu o Kancijaniju.“
„Iako možda imaš argentinske krvi u venama, i dalje
ne razumeš.“
Pogledala ga je popreko. „Razumem.“
„Pomalo, ali ne sve. Volimo sa puno strasti, borimo se
sa puno strasti i podjednako strasno se borimo za
pravdu. Roberto radi ono što bi svaki časni Argentinac
uradio - sledi svoje srce kako bi zaštitio one koje voli.“
„Skrivao se decenijama.“
„Ali sada je ona u opasnosti.“
„Samo ako vlasti odluče da pokrenu svoje debele
zadnjice. Možda se predaje bez razloga. Kao što sam
rekla, mogli su da se nađu u Brazilu, a onda…“
„Šta onda? Da provedu nekoliko dana zajedno, onda
on umre i tvoja baba ostane bez poslednje prilike da
skine ljagu sa svog imena? U pravu je što se vraća u
Argentinu. Kada bude umro, znaće da mu je čast
neokaljana, a to je Argentincu najvažnije.“
Koliko god se trudila i molila, Roberto je odlučio da se
vrati u Argentinu. Razumela je zašto su on i Stela bili
tako dobar par - bili su podjednako tvrdoglavi.
Stjuardesa je prišla i dala im svima po malu bocu vina,
plastičnu čašu i perece. Zanimali su se otvarajući,
sipajući i jedući dok se kabina ispunjavala nelagodom.
„Zašto si lagao da zaštitiš Sesiliju?“ pitala je Deni i
odmah zažalila što je prekinula tišinu tim pitanjem.
„Kavaljerstvo ima svoje granice.“
„Ako baš moraš da znaš, Sesilija je bila snažna dok je
plesala tango, ali je bila krhka van podijuma. Nikada ne
bi mogla da izdrži bes Argentinaca i medija da su saznali
kako je ona izazvala nesreću iz čiste gluposti. A znaš šta
su uradili meni.“
„Da, i izvinjavam se u ime svoje profesije.“
„Hvala ti, ali nema potrebe. Uradio sam ono što bi
svaki muškarac uradio. Zaštitio sam osobu koju volim,
ali to nije bilo ništa.“ Karlos je podigao čašu i gledao u
led. Spustio ju je i rekao: „Volim tango, ali on utiče
veoma čudno na ljude.“
„Hožeš reći da je proklet kao što tvrde moja baba i
Ajris?“ pitala je Deni.
„Kletva nije, ali se uvuče pod kožu i promeni ljude.“
„Znam, videla sam rezultate.“ Sabirala je misli i rekla:
„Tango stvara raznolike emocije i osećanja? Kao život?
Ako ima mnogo poteškoća u tangu, onda ima i radosti -
mnogo radosti. Uzmimo mene za primer. Mrzela sam
tango jer mi je oduzeo majku. Mislim, ona je to
dopustila. Ali tango ju je i vratio meni. I dalje sam ljuta
na Ajris, ne znam mogu li ikada da joj oprostim, ali
spremna sam da joj dam šansu jer mi je pomogla da
cenim tango, a zahvaljujući tome, sada bolje razumem i
veze i život generalno.“ Spustila je ruku na njegovu, ali
njegovi mišići su se napeli. Deni je odmakla ruku i
zgrabila piće ispred sebe. Otpila je gutljaj. Prokleti
Karlos. U čemu je njegov problem? Okrenula se opet ka
njemu, pogledala ga popreko i pitala: „Ponašaš se čudno
zato što sam možda u srodstvu sa nekim ko je ubio
Paskala Kancijanija? Da li se to kosi sa tvojim
argentinskim patriotizmom?“
„Stvari se menjaju, Danijela. Vidim kajanje u
Robertovim očima. Nosio je svoj teret sve ove godine.
Zatvor nije ništa spram patnje koju je doživeo.“
„U čemu je onda problem?“
„Danijela, problema je mnogo, ali nijedan nije tvoja
krivica. Žao mi je. Nadao sam se da će se sve srediti, ali
ne mogu da naslutim promene u bližoj budućnosti.
„Nisi imao problema u krevetu. A nisi imao ni
problema kada si me vukao okolo za sobom i naveo me
da se zaljubim u tebe. Ali sada je u redu da raskinemo
usred leta?“
Protrljao je čelo. Kada ju je pogledao opet, oči su mu
bile pune tuge. „Zaljubila si se u mene?“
„Da!“ Želela je da ga udari pesnicom u rame. Snažno.
„Ti ne osećaš isto?“
„Osećam“, rekao je tiho. „Zašto onda raskidamo?“
Ćutao je nakratko, pa rekao: „Molim te, poštuj moje
želje. Znaj da ću ti pomoći sa Robertom i Stelom, ali,
kada se to završi, rastaćemo se zauvek.“
„Pomogao si dovoljno, hvala.“ Spustila je piće na
tacnu, prekrstila ruke i zurila kroz prozor.
„Žao mi je“, rekao je tiho.
Navirale su joj vrele suze, ali je odbila da ih pusti.
Stegla je vilicu i svaki mišić u telu se napeo. Kakva je
budala bila. Ponela ju je ideja o romansi u Argentini.
Pustila je Karlosu Eskuderi da joj upleše u život i srce.
Deni Makena, ti si obična sentimentalna budala.
Karlos je spustio piće i proverio telefon opet. Ponavljao
je istu stvar od ranog jutra.
 „Ovde ne može da ti stigne poruka.“ Deni je nakrenula
vino. „Znam, Danijela.“ Zurio je u telefon. „Čekaš
nešto?“
„Već sam primio poruku.“ Ubacio je telefon u jaknu i
okrenuo se ka njoj. „Postao sam otac.“
„Šta?“ Crno vino izletelo joj je na nos i oprljilo joj
nozdrve.
„Trebalo je da ti kažem ranije, ali bila si uznemirena
zbog Roberta i mi…“
„Karlose! Ovo je važan trenutak u tvom životu. Jesu li
detektivi našli Sesiliju?“ Klimnuo je glavom i nakrenuo
čašu kako bi iskapio ostatak vina, ali već je popio sve.
Ponudila mu je svoje. „Jesi li dobro?“
Odmahnuo je glavom i nasuo alkohol u plastičnu čašu
iz koje se deo crvene tečnosti razlio po tacni. „Zove se
Emilio Huan.“
„Gde su?“
Karlos je zurio kroz prozor. „Detektivi su ih našli u
gradu Baija Blanka. Oboje su dobro. Emilio ima sedam
dana.“
Otkriće je objašnjavalo njegovo skorašnje ponašanje.
Da je znala za Sesilijinu bebu, povukla bi se i oterala ga
od sebe. Bolelo ju je što nije podelio vesti sa njom ranije,
ali od Mendoze nisu bili u najboljim odnosima.
„Drago mi je što si saznao gde ti je sin, ali mi je žao
što je situacija toliko teška. Ideš li odmah da se vidite?“
„Sesilija je okružena ljudima koji mi neće dozvoliti da
vidim sina.“
„On je i tvoje dete, zaboga! Sigurno postoji način.“
Slegnuo je ramenima. Oklevala je dok su u njoj
kovitlale emocije. Brujanje avionskog motora presecalo
je neprijatnu tišinu koja ih je okružavala. Prelistavajući
magazin, Deni je očajnički želela da smisli prave reči
koje bi utešile Karlosa. Nije bilo dovoljno da mu samo
kaže kako joj je žao zbog svega kroz šta je prošao.
Njegovo dete bilo mu je prioritet u životu, pa je njihov
odnos morao da sačeka neka srećnija vremena. Možda
je ipak bilo nade za njih. Karlos je stezao naslon za ruke
dok je zurio kroz prozor. Čelo mu je bilo namršteno. Na
osnovu trenutnog stanja, nade nije bilo mnogo.
Avion se nežno spustio i posada je preko razglasa
poželela putnicima sreću.
Veoma prikladno.
 TRI DESET ČETVRTO POGLAVLJ E

Deni je ponovo pozvala isti broj. Šetkala se nervozno po

hotelskoj sobi dok je Roberto dremao. Let iz Brazila ga je
iscrpeo. Karlos je sedeo na krevetu i nežno brisao
Robertovo nežno čelo. Srce joj se cepalo zbog njegovih
brižnih postupaka. Zašto je morala da se zaljubi u
čoveka čiji je život bio komplikovaniji od telenovele?
Usmerila je pažnju ponovo na telefon dok je gubila
strpljenje. „Hajde više!“
„Halo?“
„Stela? Gde si bila?“
Kalros je pogledao uvis i osmehnuo se. Roberto se
promeškoljio i nastavio da spava.
„Bila sam kod lekara da bih dobila dozvolu za let.
Takođe sam provela dva dana u policiji da bih dobila
pasoš i vizu za Brazil.“
„U Argentini smo.“
„Zašto nisi otišla? Obećala si mi, Deni!“
„Duga je to priča, ali nemam vremena da ti sad
objašnjavam. Našli smo Roberta u Brazilu upravo tamo
gde si rekla da će biti. Baba, slušaj me, molim te.
Roberto nije dobro.“ Deni je sklopila oči snažno.
Stela je disala usporeno. „Koliko je loše?“
„Umire, baba. Ima rak na plućima koji se proširio
svuda. Nije mu ostalo mnogo vremena.“
„Ah zašto je u Argentini? Naći će ga i uhapsiće ga! Ne
mogu da se vratim. Traže me!“
 Deni je jedva razumela i sama šta se dešavalo, pa je
mogla da zamisli koliko je teško Steli. Mogla je samo da
je smiri i da ne dozvoli Steli da čuje njen bol i strah.
„Baba, policija može da ti pokuca na vrata u svakom
trenutku.“ Mrzela je što mora da joj saopšti loše vesti, a
bilo ih je još. „Roberto je želeo da se prijavi pre nego što
pokušaju da te izruče.“
„Ali nije uradio to!“ Osetila joj se panika u glasu.
„Jeste, baba“, rekla je Deni i pustila je da joj
informacija dopre do mozga.
„Ne. Nije moj Roberto. Nema…“
„Baba, bilo je u samoodbrani. Videla sam da se kaje i
verujem da nije namerno. Njegova…“ Uzdahnula je.
„Njegova poslednja želja je da skine sumnju sa tebe i da
kaže istinu.“ Jecaji su se začuli sa druge strane i parali
su Denino srce. Shvatila je da neće biti boljeg trenutka
za pitanje koje je imala, nastavila je: „Žao mi je, ali
moram da te pitam nešto u ime Ajris i Roberta.“
Stela je izduvala nos i šmrckala u slušalicu. „Da,
naravno da su otac i ćerka. Pogledaj je kako pleše.
Robertova krv teče njenim venama.“
Olakšanje je preplavilo Deni jer su konačno dobili
odgovor kom se se nadali.
„Dolazim u Argentinu.“ Babin glas rekao joj je da
nema svrhe da se raspravlja, ali Deni je svakako
planirala da proba.
„Ne možeš. Upravo si i sama rekla da te traže.“
„Pa, tražena sam kao Luiza Gilkrist, zar ne? Zašto se
ranije nisam setila? Luiza Gilkrist ne postoji. Nije
postojala decenijama. Ja sam Australijanka i zovem se
Stela Kenedi.“
„Da, ali…“
„Problem je rešen. Dolazim tamo. Reci Robertu da me
čeka, jer stižem sledećim letom. Niko me neće sprečiti
da ga vidim, čak ni argentinska policija.“
„Ali…“
 „Biću na sledećem letu.“

Hotelska soba ličila je na onu u kojoj je odsedala ranije.

Deni se dopadala sličnost, jer je barem soba bila ista uza
sve obrte i promene koji su se desili u proteklih nekoliko
nedelja. Roberto je sedeo na krevetu i disao škripavo,
naslonjen leđima na zid. Karlos se šetkao, a Deni je
izbegavala da gleda u njega. Svaki put kada bi mu
uhvatila pogled, srce ju je bolelo i želela je da se sklupča
u lopticu samosažaljenja.
Isprekidano hrkanje ispunilo je sobu i Deni je požurila
do Roberta spustivši ruku na njegovo čelo.
„Gori“, okrenula se ka Karlosu koji je prišao i kleknuo
pored nje. Od njegove blizine postala je još napetija.
„Potreban mi je lekar.“
„Možemo da pozovemo nekog.“ Karlos je ustao,
izvadio telefon iz džepa, a onda ga vratio nazad kada su
se Robertovi kapci naglo otvorili.
„Ne“, prokrčao je Roberto izbuljenih očiju.
„Budan si!“ Deni se primakla bliže i trudila se da
govori smireno. „Razgovarala sam sa Luizom. Dolazi da
te vidi.“
„Ne može… previše je opasno.“
„Ne mogu da je sprečim. A u opasnosti je i u Australiji
ako vlasti dođu po nju.“
„Moraš da je sprečiš.“
„Prekasno je. Već se ukrcala na avion i stiže.“ Stelina
komšinica Nes poslala je Deni poruku i potvrdila da je
Štela krenula. Rečeno joj je da je Deni organizovala
odmor iznenađenja za babu. Naivna Nes je poverovala.
Deni je isprala krpu u kupatilu i iscedila višak vode, a
onda njome tapkala Robertovo čelo. „Zar ne želiš da je
vidiš?“
Roberto je klimnuo glavom polako. Oči su mu bile
pune suza. „Više nego išta.“
 „Čekao si decenijama da budeš sa njom. Zašto
odustaješ?“
Pokušao je da se nalakti, ali bio je previše slab. Sručio
se na jastuk i rekao: „U opasnosti je jer je i dalje
osumnjičena.“
„Prema pasošu je Stela Kenedi iz Australije. Nije krila
identitet svih ovih godina uzalud. Nije glupa. Veruj joj,
Roberto. Veruj da ćete vas dvoje konačno biti zajedno.“
Mada su reči zvučale optimistično, srce joj je stezao
strah. Deni se plašila da će Stela biti uhvaćena, ali nije
mogla sprečiti da se prelepi par konačno ujedini, makar i
nakratko.
„Moram da priznam policiji. Ako stigne i otkriju je…“
Roberto se zakašljao, a Deni mu je prinela čašu vode.
Kucanje na vratima najavilo je Ajrisin dolazak. Deni je
poskočila i izašla iz sobe. Razgovarala je sa majkom dok
su stajale u hodniku.
„Opet si se ofarbala“, rekla je Deni.
„Da.“ Ajris je razbarušila svoje crne lokne. „I dalje je
prekratka, ali dopada mi se više ovako. Svi znaju da sam
se vratila, pa nema smisla da se krijem. Uzgred, nije
istina da se plavuše bolje provode.“
„Jesi li videla Dijega?“
„Nisam. Krije se. Kunem ti se, ako ga ikada vidim…“
„Ovde je“, rekla je Deni.
Ajris se zaprepastila i panika joj se ocrtala na licu.
„Ne, ne Dijego. Roberto“, rekla je Deni.
Ajris je zurila u šake dok je disala duboko. „Kakav je?“
„Upoznaj ga lično i saznaj.“
„Ja… Deni, ne mogu“, rekla je i zakoračila unazad.
;,Molim te, uđi i upoznaj ga.“ Deni je uhvatila majku
oko lakta. „Samo pazi, jer je osetljiv.“
Ajris je oklevala, ali je klimnula glavom dok su joj oči
svetlucale od suza. Deni ju je nežno uvela u hotelsku
sobu. Dok su ulazile, Roberto je uspeo da ustane, ali
ruke nisu mogle da ga održe pa se sručio na zid iza
sebe.
Kleknuvši ispred Roberta, Ajris ga je uhvatila za ruku.
Deni se naslonila na zid pored kupatila i osećala je kako
je Karlos posmatra, ali je odbila da ga pogleda. I dalje je
osećala bol od poslednjeg razgovora. Od kada su sleteli
u Argentinu, razgovori su im bili odmereni, u nekoliko
reči i bez pominjanja ličnih tema. Očekivala je da iskoči
iz aviona i ode u Baija Blanku da nađe sina, ali je - nakon
nekoliko tajanstvenih telefonskih poziva - ostao u
Buenos Ajresu.
„Ti si Roberto, znači.“ Pomilovala mu je uvelu ruku.
„Da.“ Glas mu je bio slab koliko i telo.
„Drago mi je što smo se upoznali“, rekla je nežno.
Deni je posmatrala par i divila se koliko su ličili jedno
na drugo. Mada su Ajris i Stela bile iste, način na koji su
Roberto i Ajris nakretali glavu i često treptali brzo je
otkrivao jednu veliku stvar: DNK test nije bio potreban
da dokaže kako su njih dvoje zaista otac i ćerka.
„Ona mu je ćerka“, šapnuo joj je Karlos u uho.
Deni je poskočila jer nije bila svesna koliko joj se
približio. „Upravo sam i ja to pomislila.“
Roberto se nakašljao u maramicu i Deni je primetila
nove tačkice krvi na materijalu. Primetio je njen pogled i
sakrio maramicu pod pokrivač. Zatim se zacenuo i
uhvatio za grlo. Ono malo boje što je imao na koži i
usnama je nestalo.
„Guši se! Zovi hitnu!“, Deni je vikala na Karlosa koji je
već imao telefon u ruci. Govorio je brzo dok je ona
pokušavala da smiri Roberta sa Ajris. Kašalj je prerastao
u povraćanje krvi i njih dve su uskoro bile isprskane
lepljivom tečnošću.
Karlos je odjurio na vrata i niz hodnik. Vratio se sa
bolničarima nekoliko minuta kasnije. Požurili su do
Roberta koji je prestao da kašlje, ali je posiveo i disao
plitko. Dva mlada bolničara izmerila su mu puls,
oslušnula grudi i prikačila ga na infuziju.
„Idem sa njim.“ Nešto u Ajrisinom glasu sprečilo je
Deni da se pobuni.
„Mi ćemo za vama.“ Pogledala je u Karlosa koji se nije
pomerio od kada su bolničari stigli.
Odgurali su iz sobe na kolicima Roberta koji je ostao
bez svesti. Ajris ih je pratila trudeći se da ih sustigne na
štiklama.
Deni je zgrabila telefon, ubacila ga u torbu, a nju
okačila o rame. Karlos je uzeo jaknu, Robertovu torbu sa
bandoneonom i poveo je ka vratima.
„O, bože.“ Deni je stala i udarila se rukom po ustima.
„Stela je poletela pre nekoliko sati. Neće stići do sutra.“

Gužva u saobraćaju otegla je putovanje i Deni i Karlos

su tek posle sat vremena stigli u bolnicu. Za to vreme
Denin telefon se ugasio. Karlos je ostavio svoj u hotelu u
žurbi, ali je poneo Robertovbandoneon. Nije imala pojma
zašto, a nije htela ni da ga pita. Čim su stigli, požurili su
preko crno-belog linoleuma ka recepciji. Zadihana, Deni
je upitala za pravac. Sestra joj je pokazala ka liftu i Deni
se ukočila.
„Hajde!“ Karlos je ispružio ruku.
Odmahnula je glavom. „Ne. Bolje stepenicama.“
„Ali…“
„Stepenice, Karlose.“ Pojurila je ka šestom spratu.
Pluća su joj preklinjala za vazduh, mišići na nogama su
goreli, ali je trčala dalje. Kada je stigla, pojurila je ka
medicinskim sestrama dok ju je Karlos pratio u stopu.
Sestra ih je pogledala preko rama od naočara. „Koga
biste da vidite?“
„Kristijana Vilju“, rekla je Deni i molila se da ga je Ajris
prijavila pod lažnim imenom.
Sestra se zagledala u monitor. „A, da. Doktor je
zabranio posete. Možete sačekati ovde.“ Pokazala je ka
tužnoj, ispucaloj, kožnoj sofi u hodniku. „Hvala.“
Ajris se pojavila na ćošku i rasplakala se čim je videla
Deni. Spustila je ruku na majčino rame i povela je ka
sofi.
„Bilo je užasno. Osvestio se u ambulanti, a onda mu je
srce stalo. Kada se povratio, preklinjao je bolničara da
pozovu policiju jer je imao nešto da prizna.“
„Šta?“
„Bolničar ga nije poslušao, naravno. Trudio se da ga
održi u životu.“
„Misliš li da je bolnica obavestila policiju?“
„Ne znam.“ Maškara joj se razmazala ispod očiju.
„Rekla sam im da je senilan i da često umišlja da je neko
drugi.“
Deni se nagnula ka njoj. „Da li ti je bolničar
poverovao?“
„Nemam pojma.“ Ajris je šmrckala.
„I da ga je poslušao, ko kaže da bi policija došla
odmah?“ pitala je Deni. „Sigurna sam da im ljudi često
svašta priznaju na samrti, čak i ono što nije tačno.“
Ali Deni je znala da je Robertova priča potpuno
istinita.

Ajris je jecala tri sata nakon što joj je Deni potvrdila da

joj je Roberto otac. Karlos je bio uz njih i ćutke im pružao
podršku dok su sedele na sofi i čekale novosti. Rekla je
Karlosu da može ići ako želi i naći svoje dete, ali on je
još jednom odmahnuo glavom i namrštio se. Na kraju je
Karlos odveo potpuno slomljenu Ajris hotel i ubedio je da
se malo odmori. Nikome u bolnici nije mogla da
pomogne. Deni je obećala da će im javiti svaku sitnicu
koju sazna, ali nije postigla ništa osim što ju je zabolela
zadnjica od sedenja na istom mestu.
Deni nije mogla da se navikne na ideju da je Stela
Luiza, barem u svojoj glavi, i brinula je kako će baka
podneti stres od povratka u Argentinu nakon toliko
godina. Nije bila nikakva uteha što zna da je Stela
preživela mnogo stresnijih situacija i sačuvala zdrav
razum.
Hodnik je bio sablasno tih za razliku od bolnica u
kojima je već bila. Ponekad bi neka sestra prošla pored i
Deni se osećala kao izložbeni predmet u muzeju. Doktor
je ušao u Robertovu sobu i izašao deset minuta kasnije.
Prišao je Deni i seo pored nje. Sofa je krčkala pod
njegovom težinom.
„Vi ste Deni Makena?“
„Da.“ U grlu joj se stvorila knedla.
„Deda bi voleo da vas vidi.“
„Stvarno?“ Ustala je ne verujući rođenim ušima.
„Morate shvatiti da je veoma bolestan. Možete da
ostanete nekoliko minuta. Potreban mu je mir.“
„Poslušaću vas, obećavam.“
Dok je koračala za lekarom, Denino uzbuđenje se brzo
pretvorilo u strah. U kakvom stanju će biti? Bilo joj je
potrebno nekoliko trenutaka da joj se oči priviknu na
mrak. Roberto je ležao ćutke, a ten mu je siv kao i nebo
napolju. Deni se primakla na vrhovima prstiju i sela na
stolicu pored kreveta uhvativši ga za mlitavu ruku.
„Ovde sam, Roberto“, prošaputala je. Nežno joj je
stegao prste i tim postupkom produbio njihovu
povezanost. Srce joj je prepuklo. Spustila je glavu na
njegovo rame. „Žao mi je što je sve ispalo ovako.“
„Dete, to je božja volja.“ Strogi glas naterao ju je da
pogleda iznenađeno u njega.
„Luiza stiže sutra.“
Klimnuo je glavom i suze su se pojavile u tamnim
očima. Grudi su mu ispuštale krckavi zvuk dok je disao.
„Potvrdila je da ti je Ajris ćerka.“
Pomilovao ju je po bradi drhtavim prstima i rekao:
„Što znači da si ti moja unuka. To su dobre vesti.“
„Mogli smo da budemo zajedno ceo život.“
 „Ne daj da nam tuga… uništi vreme koje nam je
preostalo. Upoznali smo se… uvek ćeš biti… u mom
srcu. Ti si dobra devojka… voliš svoju porodicu.“
„Nije oduvekbilo tako.“
„Nema veze.“ Odmahnuo je glavom. „Prošlost je
prošlost.“ Napad kašlja protresao ga je dok se
uspravljao. Pružila mu je čistu maramicu. Nakašljao se, a
ona je pokušala da primeti ima li krvi. Nije je bilo.
Zahvalila je višim silama.
„Moraš mi obećati nešto.“ Roberto je srknuo vodu na
slamku kada mu je prinela čašu. „Bilo šta.“
„Otvori moju torbu sa bandoneonom… uzmi notne
zapise.“
Otišla je do nje, otvorila bravu i zahvaljivala u sebi
Karlosu što ju je poneo kada su izlazili iz hotela.
Bandoneon je ležao na postelji od somota i izgledao kao
da je preživeo svašta kao i Roberto. Tražila je dok joj
poznato šuškanje papira nije označilo da ih je našla.
Izvukla je oštećene, požutele strane i pružila ih Robertu.
„Ovo je vrhunac mog životnog dela.“ Pokazao joj je
notni zapis na kom je mogla da pročita naslov u vrhu
strane. „'Lunin tango'“, rekla je.
„Sad se bolje osećam.“ Njegov pepeljasti ten nije
dokazivao da je to istina. „Moram da izađem odavde, ali
mi treba tvoja pomoć.“
„Ali bolestan si!“
„Umirem. To je činjenica. Ne nameravam, uz božju
volju, da umrem između ova četiri zida.“ Robertove
pauze u govoru tokom kojih je disao nestale su, ali nije
znala koliko će to potrajati. Možda mu je dalo snagu
saznanje da je Stela na putu do njih. „Želim da snimiš
moje priznanje i zapisaću ga. To ćemo uraditi danas.“
„Ali…“
„Potpisano priznanje i snimak osiguranje su za slučaj
da moje telo pobedi volju. Čuvaćeš moje priznanje dok
ne vidim Luizu, ali, ako umrem pre nego što stigne,
moraš da odneseš sve to policiji. Ne odbijaj uslugu
čoveku na samrti.“
Osmehnula se, zadivljena njegovom snagom i
odlučnošću. „Pokušavaš da probudiš osećaj krivice kod
mene?“
„Zar babe i dede ne služe za to?“ Podigao je obrvu i
namignuo. „Biće mi potrebna pomoć tvog prijatelja
Karlosa i njegovih muzičara.“
„Nisam sigurna da Karlos može da pomogne.“
„Uradiće sve što mu tražiš“, rekao je samouvereno.
„Planiraš da…“
„Da. Ali, ako ne budem uspeo, reci Luizi da sam svake
noći gledao u mesec i mislio na nju.“ Zakašljao se opet i
ovog puta je nalet potrajao duže od prethodnog. Deni
mu je ponudila vodu, ali odmahnuo je rukom. „Duša
moje Luize isprepletena je sa mojom. Mada nismo bili
fizički zajedno, nikada me nije napustila. Biće uz mene i
kad više ne budem na ovom svetu.“
„Ali i dalje si ovde.“
„Zasad.“ Nije se plašio. Nije žalio. „Samo zapamti ove
reči za svaki slučaj…“ Slegnuo je ramenima.
„Volela bih da smo se poznavali bolje. Mislim da bismo
bili prijatelji.“
„Da, bili bismo.“ Na usni mu je zaigrao osmeh. „Čuvaj
mi je.“
Deni je klimnula glavom. Bilo joj je teško da pronađe
utešne reči. Odbijala je mogućnost da Roberto neće
poživeti dok Stela - Luiza ne dođe. Nije želela ni da
pomisli na to da bi neko na pasoškoj kontroli mogao da
shvati da je ona Luiza Gilkrist, a ne Stela Kenedi.
Nemoguće - kako bi to mogli?
„Draga devojko, ako sam išta naučio u životu, to je
sledeće: nikad ne odustaj od ljubavi, bez obzira na sve i
bez obzira na to koliko teško bude bilo. Sve ostale stvari
u životu…“, odmahnuo je slabašno rukom, „zaboravi ih.
Ljubav hrani dušu, a bez nje duša vene i umire. Moramo
prestati da bežimo od prošlosti jer, ako to ne uradimo,
traćimo sadašnjost. Idi Karlosu.“
„Ali mi smo samo prijatelji. A i on ima svojih
problema.“
„Možda sam star i bolestan, ali nisam slep. Među
vama postoji povezanost koja je divna poput
najsavršenijeg tanga.“
„On misli da je naša veza previše komplikovana zbog
svega ostalog u životu.“
„Gluposti! Najlepši tango pun je poteškoća i suza. To
ga čini posebnim, kao i ljubav. Ne daj mu da ode. Idi po
njega, a onda se vrati meni.“
 TRI DESET PETO POGLAVLJ E

Još jednom se Deni popela uz stepenice Karlosovog

plesnog studija. Za kratko vreme od potpunog stranca
postala je Karlosova ljubavnica, a sad ko zna šta. Pozvao
ju je čim joj je Roberto naredio da sredi stvari sa
Karlosom jednom za sva vremena - kao da je primio
kosmički šamar kako bi se osvestio. Molila je Roberta da
joj dopusti da ostane uz njega, ali on je odbio. Rekao joj
je da mu treba odmor i da će mu biti bolje ako zna da je
poslušala njegov savet o Karlosu.
Ruka joj je zaigrala iznad kvake za tren pre nego što ju
je pritegla i otvorila drvena vrata. Ušla je u prazan plesni
studio. Pripremila se da ga tu zatekne, ali ga nije bilo.
„Karlose?“ Promolila je glavu kroz vrata kancelarije.
Svetlo za stolom bilo je uključeno, ali nije bilo Karlosa.
Iznervirana, okrenula se kako bi ga sačekala na sofi, ali
su se sudarili pošto je stajao tik iza nje. „Dođavola!“
„Izvini.“ Uhvatio ju je za ruku kako bi je smirio.
„Nasmrt si me uplašio! Zašto se šunjaš?“
„Išao sam po ovo i“, pokazao je na dve šolje kafe koje
su stajale na stočiću pored sofe, „kada sam se vratio,
bila si tu. Nisam želeo ništa da kažem jer bih radije da
radim ovo.“
Privukao ju je i primakao usne opasno blizu njenih.
Zagledao joj se u oči. Ljubav, nežnost i briga isijavale su
iz njegovih. Čim su im se usne spojile, Denin stomak se
uskomešao, a zbunjenost, napetost, bol i nada uvijali su
se jedni oko drugih šireći se snažno njenim telom. Kada
se odmakao, bolne emocije sa kojima se dugo borila
raspršile su se i ostala je čista ljubav.
„Opa!“ izustila je.
„Si. Opa!“ Oči su mu svetlucale kad ju je uzeo za ruku.
I dalje joj vrtelo u glavi od energije koju su stvorili, kad
je Deni rekla: „Mislila sam da je među nama gotovo.“
„Bilo je previše emocija koje su me savladale. Razum
mi je rekao da se sklonim i da se koncentrišem na
probleme“, namrštio se smišljajući šta da kaže. „Morao
sam da budem sam kako bih razbistrio misli. Zbunjuješ
me, činiš me srećnim, nervoznim i radosnim - sve
zajedno čini da sam lud kada sam sa tobom i depresivan
bez tebe.“
„Poznata su mi ta osećanja.“
Karlos ju je zagrlio. Glava joj je bila na njegovim
snažnim grudima. Srce mu je jako lupalo. Tu je bila
najsrećnija, ali pitanje sa kojim se borila još u Brazilu i
dalje ju je mučilo. Uzdahnuvši, pogledala je uvis i pitala:
„Zašto odbijaš da odeš u Baija Blanku?“
„Da znaš Sesiliju - a verovatno je dobro što je ne
poznaješ - uvidela bi da je ona nerazumna osoba čija je
tvrdoglavost snažnija od svake zemaljske sile. Detektivi
su našli nju i Emilija, ali, čim je saznala da je otkrivena,
nestala je opet. Kada su je opet pronašli, bila je još ljuća
jer sam poslao ljude da je traže. Ako bih joj se pojavio na
vratima, to bi mi zapečatilo sudbinu i nikada ne bih
video Emilija. Umesto toga Gvalberto je otišao da je vidi,
jer je on jedina osoba koju će saslušati.“
„To razumem.“ Koliko puta je Gvalberto razgovorom
pomogao Deni tokom teških trenutaka sa Karlosom?
„Ne znam šta će biti. Gvalberto je pokušao da urazumi
Sesiliju nakon nesreće, ali nije uspeo. Ne gajim velike
nade, ali to je jedina nada koju imam.“
„Mogao bi da unajmiš advokate.“
Karlosovo lice se iskrivilo u bolnu grimasu, kao da ga
je neko udario pesnicom u stomak. „Advokati su obični
paraziti.“
„Kao i novinari.“ Deni se osmehnula.
„Možda nisu svi advokati paraziti.“ Pomilovao ju je po
ruci. „Gvalberto će razgovarati sa njom o važnosti
porodice i nadam se da će to izmamiti njenu nežniju
stranu. Nije ona loša osoba, samo je veoma zbunjena.“
„Svi smo ponekad zbunjeni, je li?“
„Izvini zbog mog ponašanja.“ Izgledao je kao da se
iskreno kaje. „Uradio si ono što si smatrao ispravnim.“
Poljubila ga je nežno u usne. „Izluđuješ me.“
„I ti mene.“ Stegnuo joj je ruku. „Šta sad?“
Uzdahnula je. „Nemam pojma.“
„Smislićemo nešto.“
Iznenadila se što nije bila ljubomorna na Sesiliju i sina
kog je rodila Karlosu. Pre nekoliko meseci - dođavola,
čak i pre nekoliko nedelja - Deni bi bilo neprijatno da
bude sa čovekom kom je druga žena upravo rodila dete,
čak i ako se veza raspala.
Ali Karlos nije bio Adam.
„Potrudiću se da imam dobar odnos sa sinom.
Porodične veze su krv života u našim dušama.“
„Da, jesu.“ Sklopila je oči i uživala u njegovoj toplini.
„Da, zaista jesu.“

Dragi Adame,
Izvini zbog kašnjenja. U prilogu su ti priče koje
će usrećiti Turističku agenciju Argentine. Dodala
sam i svoju ostavku u prilog, a ujedno otkazujem
i povratnu kartu za Njujork. Iskreno ti želim sve
najbolje i nadam se da si zadovoljan svojim
odlukama. Trebalo mi je neko vreme da
izaberem šta je najbolje za mene, ali konačno
sam shvatila i to je dovelo do monumentalnih
promena.
U prilogu je i jedan dodatni članak koji sumira
moje iskustvo u Argentini. Uradi sa tim šta
 hoćeš, ali nadam se da ćeš ga podeliti sa
čitaocima jer nam je svima potrebno malo
muzike u životu.
Sve najbolje,
Deni.

Otvorila je članak još jednom i pregledala na brzinu

ono za šta se nadala da je njeno remek-delo.

Kada sam prvi put stigla u Argentinu,

nameravala sam da pišem o istoriji tanga i da
otkrijem zašto je ovaj ples očarao toliko ljudi
širom sveta. Otkrila sam da ne bira osoba tango,
nego tango bira osobu.
Borba protiv zova tanga stvoriće melanholiju -
omiljenu temu u tangu - tako da nema drugog
izbora osim da se preda muzici koja mami.
Moraš da se upustiš u ples koji kida svaku
emociju kako bi te prigrlio u naručje ekstaze i
bola, što je ispunjavajuće i zastrašujuće u isto
vreme.
Kao i svi imala sam priče potisnute u dubinu
duše. Tango je dopreo unutra, izbacio ih na
površinu, prevrnuo i preobličio svaki bol, svaku
radost u nešto neprepoznatljivo od čega zastane
dah.
Tango omogućava da se emocijepodele sa
strancima i da se najdublja osećanja iskažu bez
jedne jedine reći. Privatni razgovor između
plesnih partnera odvija se dodirom, pokretom, i
obuhvata široki spektar emocija - sreću, tugu,
frustraciju, strah, ljubav, bol od slomljenog srca -
a kada se ples završi, plesači odlaze jedni od
drugih podelivši intimne detalje u potpunom
poverenju.
 Još nisam shvatila zašto tango ima ovakav
utkaj na ljude. Balet, bečki valcer, flamenko i
salsa podstiču .plesače da izraze osećanja, ali
nijedan od ovih plesova ne može da se meri sa
tangom. Muzika, istorija i sloboda izražavanja
kombinuju se u vrtoglavu mešavinu požude, koja
nije seksualna, kao što većina autsajdera misli.
Seksualna privlačnost nije poželjna među
partnerima, jer blokira skoro sve ostale emocije,
a one su potrebne da bi se tango plesao
intenzivno.
Stigla sam u Argentinu skeptična prema
tangu, ali sada sam obožavatelj. Moj dragi
prijatelj jednom je rekao da je „tango, kao i
ljubav, komplikovan“, i ne bi trebalo da bude
nikako drugačije.

Poslala je mejl i uzdahnula s olakšanjem. Deni je bila

srećna što nije objašnjavala zašto je donela svoju odluku
i gde će biti. Konačno je izbacila sagu o Adamu iz života.
Osećala se odlično zbog toga.
Dok je čekala baku da stigne, bdela je nad Robertom.
Dok je spavao, završila je članke pošto se blokada
pretvorila u gomilu prašine. U trenucima kada je Roberto
bio budan, prisećao se još detalja o događajima pošto je
napustio Buenos Ajres, a ona je slutila da će i Stela -
Luiza - biti spremna da otkrije svoju priču. Obnovila je
veru u pisanje i odlučila da napiše priču o babi i dedi
kako bi pokazala Argentincima, ali i ostatku sveta, da
Roberto nije bio ubica, već duboko zaljubljen čovek koji
je morao da se bori za svoj život.

Deni je pogledala opet u mobilni telefon. Proverila je da

li je kopija snimka Robertovog priznanja i elektronska
kopija potpisanog dokumenta i dalje na privatnom
mejlu. Da bi umirila strah, ustala je i povukla ručku
hotelskog sefa gde su stajali originali. Nadala se kako
neće morati da iskoristi snimak i dokument, ali su bili
obezbeđeni ako policija upadne.
Luizin let bio je odložen zbog medicinskih problema sa
nekim drugim putnikom, što je Deni dalo još nekoliko
sati da sve pripremi. Bila je zabrinuta za Robertovo
krhko zdravlje i pitala se kako će dodatno iščekivanje
uticati na njega, ali, od kada je izašao iz bolnice,
zdravstveno stanje dede malo se popravilo. Verovala je
da je to u vezi sa mogućnošću da će videti ljubav života,
što je izgleda unelo trunku radosti u usporene korake.
Na vratima se začulo kucanje, a Deni je zakačila
kaiščiće na ljubičastim cipelama za ples. Skočila je,
zagladila svoju tirkiznu, svilenu haljinu i požurila ka
vratima. Otvorila ih je poletno.
„Zdravo!“ Prijalo joj je da se opet slobodno osmehuje.
„Opa!“ Ajris se obradovala. „Prelepa si.“
„Hvala ti.“ Deni je uzela tašnicu i bacila pogled na
kofer u kom su farmerke, majice i patike bile duboko
zatrpane.
Ajris je tražila nešto po torbi, da bi izvukla mali, kožni
zamotuljak i pružila joj ga.
„Šta je ovo?“ Mekana, primamljiva koža ohladila je
Denine prste. „To je poklon. Nosila sam ga na prvom
nastupu kao profesionalna tango plesačica.
„Stvarno?“ Deni je nežno otvorila zamotuljak i razvila
ljubičastu i tirkiznu ešarpu. Prislonila ju je uz haljinu i
cipele. „Slaže se.“
„Možda smo povezane dublje nego što smo mislile.“
Panika je sevnula u Ajrisinim očima od pomisli da je
preterala.
„Možda jesmo.“ Deni je potapšala Ajris po ruci. „Hvala
ti.“
„Ne, Deni, hvala tebi. Uradila sam mnogo loših stvari i
stidim se… ne očekujem da razumeš zašto sam sve to
uradila, ali ja… samo… hvala ti.“
 „Pred nama je dug put. Jesi li spremna?“, pitala je
Deni i dalje ne znajući imaju li budućnost.
„Spremna sam da se potrudim. Vidi!“ Zavrnula je
rukav haljine i pokazala joj nikotinski flaster.
„Ozbiljna si?“
„Ozbiljna sam u nameri da promenim mnogo stvari u
životu - nabolje. Ovako.“ Ajris je namestila ešarpu oko
Deninog vrata i vezala je kako bi samo žena sa
prirodnim osećajem za stil mogla. „Trebalo bi da
pođemo.“
Deni je zagrlila Ajris jednom rukom, zatvorile su vrata i
krenule ka stepenicama.
„Čekaj malo.“ Deni se zaustavila i pogledala popreko u
metalnu ogradu i škripavi mehanizam lifta. „Hajdemo
unutra.“
„Šta? Rekla si mi da mrziš liftove.“
„Možda i ja mogu da promenim ponešto.“
„Volela si ih kad si bila mala. Po kišnim danima išle
smo u grad i vozile bismo se u liftovima.“ Ajris je gledala
u daljinu zamišljeno i osmehivala se. „Ništa te nije činilo
srećnijom, a tvoj kikot uvek me je uveseljavao.“
Sve se konačno uklopilo. „Kada si otišla, izbegavala
sam sve što sam volela da radim sa tobom. Plaža, liftovi
- sećaš li se kada smo poslednji put bili u liftu?“
Ajris je odmahnula glavom.
„Povezle smo tatu s posla i vas dvoje ste se posvađali
u liftu. Stigli smo do prizemlja, a ti si izjurila napolje i
ostavila nas. Malo posle toga otišla si u Argentinu.“
„Oh, Deni…“
„U redu je. Pokušavam da prevaziđem to. Gospode,
psiholog bi imao mnogo posla sa našom familijom.
Hajde. Idemo unutra.“ Pritisla je dugme i, kada je lift
stigao, majka joj je uputila zabrinut pogled. Deni je
gurnula gvozdena vrata u stranu i ušla. Majka je ušla za
njom, a onda je Deni drhtavim prstima pritisla dugme za
prizemlje.
 Ajris ju je uhvatila za ruku i šapnula: „Možeš ti to. Mi
možemo.“
Uz drhtaj, lift je počeo lagano da se spušta. Deni je
udahnula duboko, dok joj se stomak dizao ka nebu. Isti
osećaj koji je volela kao mala. Gomila žmaraca od
uzbuđenja proširila joj se telom. Zaustavili su se u
prizemlju. Mada'su joj kolena i dalje drhtala, Deni je bila
ponosna na prepreku koju je preskočila. „Hvala.“
„Zadovoljstvo mi je“, rekla je Ajris dok su kroz hol išle
ka vratima. „Je li sve spremno?“
„Jeste. Nedostaje nam samo jedan deo. Bolje da
požurimo po nju.“

Dolazna kapija na Međunarodnom aerodromu Ezeiza

vrvela je od male dece koja su trčala u naručje babama i
dedama, od parova na medenom mesecu koji su se
vraćali kući, poslovnih muškaraca i žena koji su urlali u
telefon i turista koji su proučavali priručnike. Svaki put
kada je Deni primetila policajca, srce joj se uzlupalo i
tenzija u ramenima porasla. Mada je odbila Karlosovu
ponudu da krene sa njom, poželela je da stražari pored
nje, ali je morao da bude sa Robertom.
„Gde je ona?“ Deni je balansirala na vrhovima prstiju.
Svaki nerv ju je peckao. „Avion je sleteo pre sat
vremena.“
Ajris je stajala smireno i treptala kao da je neko držao
uperene farove u nju. Nije progovorila ni reč od kada ih
je taksi ostavio na aerodromu.
Klizna vrata su se otvorila i otkrila staricu čija je seda
kosa bila savršeno začešljana. Oko vrata je imala niz
bisera, a obukla je krojenu svetloplavu jaknu i suknju.
Bademaste oči pretraživale su gomilu iza rampe. U
trenutku kada je baka ugledala, Deni je osetila da joj je
teret spao sa ramena.
Zaobišavši ogradu, potrčala je ka Luizi i bacila joj se u
naručje. Poznati miris svežih ruža vratio je Deni u
detinjstvo kada se kao dete gnezdila uz toplo i mekano
bakino telo. „Tako mi je drago što te vidim!“
„I ja sam srećna što vidim tebe, moja draga
devojčice.“ Luizin glas je drhtao. Deni nije znala je li to
od umora ili nervoze. Verovatno oboje. Baka je
namestila naočare i osmotrila Denin izgled. „Zašto si
tako obučena i čemu ta frizura i šminka?“
„Dopada ti se?“ Deni se okrenula oko sebe da joj
pokaže kako lagani materijal leprša. „Argentina je
uticala na mene na više načina, bako.“ Nije pomenula
iznenađenje, jer nije imala pojma hoće li Karlos i Roberto
uspeti da izvedu sve.
Luizine oči lutale su po aerodromu i zadržale se na
Ajris koja je stajala pedesetak metara dalje od njih.
Držala je ruke uz telo i posmatrala majku i ćerku.
Luiza je uhvatila Deni za ruku sevnuši ka njoj očima.
„Dovela si Ajris?“
„Želela je da dođe, bako. Kako sam mogla da
odbijem?“ Je li Deni pogrešila?
„Pa, svakako smo nekad morale da se vidimo.“ Luiza
je potapšala unuku po ruci, udahnula duboko i polako
krenula ka Ajris koja je stajala kao da je ukopana u
aerodromski pod. Ajris je posmatrala stopala i blago
pogurena leđa dok je Luiza predugo i presporo prelazila
kratku razdaljinu. Kada su se konačno našle licem u lice,
zurile su jedna u drugu, kao da je svaka čekala ovu
drugu da progovori. Deni ih je posmatrala i molila se da
se ovo ne završi kao bučna scena koja bi privukla
previše pažnje na njenu baku. Luiza je otpočela
razgovor, oči su joj bile iskrene dok je govorila, a Ajris se
suzdržavala i dalje. Kada je Luiza pružila ruku da dodirne
Ajris, ona je odmahnula glavom snažno i odmakla se.
Deni je požurila ka njima.
„Mislila sam da činim pravu stvar“, Luiza je rekla s
bolnim izrazom na licu. „Put u Italiju bio mi je jedina
šansa da stupim u kontakt sa Robertom ako je živ. Kada
sam saznala da mu je tetka Elda umrla, sve je bilo
izgubljeno.“
„Nije bilo izgubljeno sve. Imala si mene!“ Suze su
tekle iz Ajrisinih očiju.
„Bila sam toliko skrhana bolom i mislila sam da nikada
nećeš osetiti bol koji sam ja osetila ako te naučim da se
ne oslanjaš ni na koga, čak ni na mene.“
„Bila mi je potrebna majka, a ti si me odbacila!“ Ajris
je stegla vilicu i prekrstila ruke, okrenuvši leđa Luizi.
Ajris je iskusila isto što i Deni, pa Deni nije znala da li
da se ljuti na nju ili da saoseća. Začarani krug majki i
ćerki koje jedna drugoj stvaraju bol morao je da se
prekine, a Deni će se pobrinuti da se to nikada više ne
ponovi. Nikada.
Luiza je uhvatila Ajris za ruku. Ovoga puta nije
ustuknula.
„Ajris, očajnički sam želela da te obaspem ljubavlju
oba roditelja. Čeznula sam da te držim u naručju i
stvaram dragocene uspomene sa tobom, ali plašila sam
se da, ako otkriju ko sam i ako me uhapse… Nisam
želela da budemo previše bliske u slučaju da me
nestane. Moji roditelji su me čuvali i pazili. Kada je rat
počeo, bila sam potpuno nespremna za sve što me je
snašlo. Čista sreća je da sam uspela da se dočekam na
noge. Nisam želela da doživiš moju sudbinu. Znala sam
da si nezavisna i nisam morala da brinem.“
„Pokušavala si da me spaseš?“ Ajris je izduvala nos u
maramicu.
„Da.“
Na telefon joj je stigla poruka od Karlosa i Deni ju je
pogledala. Spremni.
Spustila je ruku na Luizino rame i rekla: „Roberto je
izašao iz bolnice i čeka te.“
„Blesava, stara budala“, Luiza je rekla dok je
nameštala ogrlicu i nežno popravljala savršenu frizuru.
„Šta sad izvodi?“
„Ono što njegovo srce želi, bako.“
 TRI DESET ŠESTO POGLAVLJ E

Tama se spustila na Buenos Ajres. Svetlost grada

stvarala je izmaglicu u toploj večeri. Minuti su se
razvlačili kao sati dok su žene putovale taksijem ka
svom odredištu. Prolazile su pored prelepih građevina
koje su se izdizale i, mada je Deni znala da je takav bilo
koji veliki svetski grad, Buenos Ajres se razlikovao od
drugih. Tango je bio u venama naroda, uključujući i
Denine, a njena povezanost sa gradom promenila joj je
život na mnogo načina.
Deni je pogledala u Ajris i Luizu, koje su sedele ćutke i
držale se za ruke. Ajris je zurila kroz prozor, a Luiza se
koncentrisala na put pred njima. Nije imala pojma kakvi
će odnosi biti među njima u budućnosti, ali barem su
počele da razgovaraju i nije se činilo kao da će prekinuti
komunikaciju u skorije vreme.
Naslonivši se glavom na sedište, Deni je zažmurila.
Pritisak predstojećih trenutaka spustio se na nju. Deda,
Karlos i Gvalberto napravili su scenu za pamćenje na
kojoj će se ponovo sresti, ali niko nije znao kako će se
stvari odvijati. Nakon toliko decenija, šta će baba i deda
osećati? Hoće li se rasplakati? Da li će znati šta da kažu
jedno drugom? Hoće li se razočarati što osoba koju su
voleli više ne liči na sebe? Kako će baba podneti da vidi
koliko je Roberto bolestan? Hoće li Roberto imati snage
da ostvari plan?
Taksi se zaustavio na ulazu u park Belgrano, gde su
Luiza i Robrto nekada tražili utehu jedno drugom u
naručju. Tri žene izašle su iz taksija, a Luiza je zurila u
ulaz i stajala u mestu kao ukopana.
„Bilo je tako davno.“ Luiza je podigla drhtavu ruku i
gurnula zalutalu loknu iza uveta. Zurila je u zid od
drveća. Tajanstveni, slatki osmeh pojavio joj se na sveže
obojenim, ružičastim usnama. Luiza je zakoračila
napred, a Deni i Ajris stajale su uz nju.
„Bako, zatvori oči, molim te.“
„Zašto?“
Deni je podigla obrvu i baka ju je poslušala, umesto da
se pobuni kao što je imala običaj. Trenutak kasnije,
Karlos se pojavio iz senki. Tamna kosa bila mu je
zalizana u stilu pedesetih. Savršeno ispeglani smoking
bio je sužen na pravim mestima, a bela košulja sijala je
na mesečini. Osmehom joj je zarobio srce.
„Uh!“, Deni i Karlos su rekli u isto vreme.
„Šta uh? Mogu li da otvorim oči?“ Luiza se mrštila.
„Ne još, bako!“
Deni je ispružila ruku upitno, a Karlos je stavio prst na
usne, pa pokazao ka drveću. Trenutak kasnije Gvalberto
i Roberto su se pojavili, obojica u smokinzima. Gvalberto
je držao Roberta podruku i polako ga vodio ka mestu na
kom su žene stajale. Luiza je žmurila i dalje.
Kada se Roberto približio, stao je, zinuo od čuda i
razrogačio oči. Brada mu je zadrhtala pre nego što su
mu se suze slile niz lice. Spustio je ruku na srce i
posmatrao Luizu od glave do pete. Zagladio je odelo i
polako krenuo ka ženi koju je voleo celog života.
„Mi lunita“, šapnuo je Roberto.
Luiza je otvorila kapke istog trenutka i uzdahnula u
neverici, stavivši ruku preko usta. Zakoračila je ka njemu
i sklopila prste oko njegovih dok su gledali jedno u drugo
po prvi put nakon što su decenijama bili razdvojeni.
Suze su im svetlucale na obrazima, a bore na licu bile su
mape teških vremena koje su preživeli čeznući jedno za
drugim. Dok je mesec obasjavao par, agonija rastanka i
nepodnošljivih godina isparila je i stopila se s noćnim
nebom.
Roberto i Luiza zagrlili su se isprva oprezno, ali tela su
se prisetila. Zagrlili su se snažnije, kao da strahuju da
puste jedno drugo. Kada su im se usne srele, staračka
koža bake je zasijala, a Robertova leđa su se ispravila.
Grudi su mu se dizale i spuštale dok se borio za dah, ali
nije planirao da mu sastanak omete zdravlje koje se
pogoršavalo.
Uhvativši joj bradu šakom, Roberto je proučavao
Luizu. „Moja draga Lunita. Lepa si kao i uvek. Sjaj u oku
je isti kakvog ga pamtim.“
Luiza se zakikotala kao tinejdžerka i privila se uz
njega. „A ti si zgodan kao i onog dana kada smo se
sreli.“
„Hajde, imam iznenađenje.“ Oslobodili su se zagrljaja,
ali je Roberto prebacio ruku preko Luizinih ramena i
lagano su se kretali ka sredini parka, kao pre mnogo,
mnogo godina.
U Deninom grlu zastala je knedla. Srce joj se lomilo
kada bi pomislila koliko decenija su baba i deda čeznuli
jedno za drugim i kako je bilo okrutno što su konačno
“zajedno, a ostalo im je tako malo vremena.
Karlos je uhvatio Deni za ruku i primakao se. Osećala
je topli dah na koži. „Možda prava ljubav nikada ne
umire.“
„Možda. Nakon svega što su proživeli, zaslužili su ovaj
trenutak.“
„Onda ćemo se pobrinuti da ga i dobiju.“ Karlos i Deni
pojurili su kroz park, a Ajris i Gvalberto brzo su ih pratili.
Kvartet je stajao na postolju za orkestar.
Luiza i Roberto stigli su do klupice na kojoj su se
nekada skrivali od prevrtljivog sveta i nadali še da im je
ljubav dovoljna. Spustili su se na drveno sedište. Tela su
im bila jedno uz drugo, a ruke isprepletane.
 Pogledavši ka zvezdama koje su svetlucale iznad
nadstrešnice od lišća, Luiza je čežnjivo rekla: „Ovde je
sve počelo.“
„Ali nije se završilo. Moramo da iskoristimo vreme koje
nam je ostalo.“
Roberto je mahnuo orkestru i bina se osvetlila
trenutak kasnije. Stotine svetiljki treptalo je na nežnom
povetarcu.
„Ah… prelepo je.“ Luiza se okrenula ka Robertu i
poljubila ga nežno u usne.
Zagrlio ju je i privukao u naručje dok ju je milovao po
kosi. „Ovo je tek početak, mi lunita.“
Roberto je mahnuo još jednom ka postolju za orkestar
i pet muškaraca u odelima pojavilo se iz tame. Nosili su
instrumente i smeštali se na binu: dve violine,
kontrabas, električne klavijature i dugačak produžni
kabl. Gvalberto, koji se vratio iz Baija Blanke sa vestima
da će Sesilija dozvoliti Karlosu da vidi sina, nestao je, a
zatim se vratio sa Robertovom torbom za bandoneón i
izneo je na binu.
„Molim te, izvini me.“ Roberto je pokušao da ustane,
ali su ga noge izdale. Deni je pritrčala i pomogla mu.
Slabašno telo je drhtalo. Luiza je ustala i pridržala
Roberta. Njena snaga bila je potpuni kontrast Robertovoj
krhkosti. Baka je zatreptala brzo, ali nije mogla da zadrži
suze.
Zabrinuta, Deni je rekla: „Ako je previše teško…“
„Gluposti“, prošištao je Roberto. „Predugo sam čekao
na ovo. Dogodiće se.“ Pozvao je Karlosa da mu
pomogne i uspeli su da ga popnu uz stepenice. Karlos
ga je odveo do mekane stolice, a kada je Roberto
pogledao Luizu u oči, siva koža mu se zarumenela.
Nagnuvši se ka baki, Deni je šapnula: „Trebalo bi da
budeš pored svog čoveka.“
Luiza je klimnula glavom, a Deni je ispružila ruku i
povela Luizu ka paviljonu. Lagani koraci odzvanjali su im
pod krovom dok su se lagano kretale preko pozornice.
Luiza se savila i pomerila stolicu za posmatrače do
Roberta, a onda spustila uvelu ruku preko njegove.
Gledali su se čežnjivo u oči. Decenije neizgovorenih reči,
ljubav i prijateljstvo lebdeli su između njih. Robertove
oči svetlucale su kao svetiljke iznad dok je posmatrao
svoju ljubav. Stisnuo joj je ruku.
„Sećaš li se da sam napisao pesmu za tebe koju ti
nikada nisam odsvirao?“
„'Lunin tango'?“, pitala je Luiza dok su joj se obrazi
rumeneli. „Sí, mí amor. Živeo sam u nadi da ćeš čuti
našu pesmu.“
„Onda ti je potrebno ovo.“ Luiza je iz torbe izvadila
savijenu hartiju i ponudila mu je.
Pogledao ju je iznenađeno, onda se namrštio i otvorio
papir drhtavim rukama. Kada je ispravio nabore, spustio
je ruku na grudi. „Čuvala si ih sve ove godine? Mislio
sam da su note izgubljene kada smo se Paskal i ja…“
„Nikada nisu bile izgubljene, amor. Našla sam ih pošto
je pobegao i čuvala sam ih od tada. Čitavog života
nadala sam se da ćeš jednog dana držati ovo u rukama i
da ćeš tako upotpuniti ostatak kompozicije.“ Pogledala
mu je u drhtave ruke. „Sad i možeš.“
Robertove oči sijale su dok je gledao papir. Lagani,
široki osmeh pojavio mu se na usnama. „Napisao sam
ponovo prvu stranicu po sećanju, jer nikada nisam
zaboravio note - komponovao sam ih za tebe. Ali ne
mogu da ti objasnim koliko sam srećan što vidim
original.“ Roberto je potapšao Luizu po kolenu, a onda je
zagrlio sa puno ljubavi. „Ti i muzika vredni ste čekanja.“
„A i ti si.“
Roberto se nakašljao, savio i pokušavao da dođe do
vazduha. Luiza je razrogačila oči dok je Deni donosila
flašu vode. Protrljala ga je po leđima, srknuo je nekoliko
gutljaja i napad kašlja se smirio. Obrisavši usne
maramicom pažljivo, uputio je Deni upozoravajući
pogled. Bolelo ju je da ga vidi u tako lošem stanju, ali je
razumela potrebu da sakrije ozbiljnost svoje bolesti od
Luize što duže može.
Roberto je isprekidano disao, ali je uzeo bandoneón i
namestio ga na kolena. Pogledao je u Gvalberta i
namignuo mu. Roberto je zažmurio, ispravio se i
nakašljao se opet, ali samo nakratko. Ponovo je ispravio
leđa, a odlučnost mu se videla na lepim crtama. Pustio
je Luizinu ruku nerado i pogledao na sat.
„Vreme je“, zaškripao je.
„Za šta?“, pitala je Luiza.
„Vreme je za tvoju ponoćnu serenadu.“
Roberto je spustio prste na dugmiće i bandoneón je
zasvirao prve melanholične tonove. Poleteli su nošeni
hladnim povetarcem i izazvali žmarce koji su naježili
Deninu kožu. Osetila je kako se pred njom stvara istorija.
Grebanja noktima po tabli nije bilo. Osetila je samo
lepotu instrumenta i pesme u čijem zagrljaju je bila
ljubav koja nikada nije zaboravljena.
Gvalberto je dao znak pijanisti, basisti i violinistima da
se pridruže dok se Luiza nežno njihala uz muziku. Bila je
bez sumnje izgubljena u svetu neostvarenih
mogućnosti. Ajris je ustala sa klupice i uz setan osmeh
naslonila se na ogradu paviljona blizu majke. Luiza se
smešila sa suzama u očima i milovala ćerkinu ruku. Veza
koja je bila prekinuta obnavljala se među njima.
Svaka svetla i tamna nota proletela je kroz Denino
telo, a muzika je treperila poput sjajnih zvezda na
mastiljavom nebu. Okrenula se ka Karlosu koji je zurio u
nju. Denini prsti peckali su od uzbuđenja. Skoro šezdeset
godina najveći deo te kompozicije bio je zarobljen u
torbi za bandoneón i čekao još jedan list kako bi bio
potpun. Sada je muzika bila oslobođena i slavila je
višedecenijsku ljubav.
„Molim te, dozvoli mi.“ Karlos je okačio štap na ogradu
i krenuo ka plesnom podijumu. Pružio joj je ruku
gledajući u cipele za ples.
Odgovarajući na pitanje koje nije postavio rečima,
Deni je rekla: „Biću ih dostojna, obećavam.“ Pogledala je
ka njegovoj nozi. „Možeš li da plešeš?“
„Verujem da mogu.“ Krenuo je da protrlja koleno, ali se
zaustavio. „Ponekad moramo da istrpimo bol kako bi
smo doživeli ekstazu.“
„Pričaš o nozi ili ljubavi?“
„Sama odluči.“ Karlos ju je primakao i poljubio je.
Izgubljena u toplini poljupca, sklopila je oči. Kada ih je
otvorila, poveo ju je ka podijumu. Muzika je vijugala oko
njih, a telo joj se stopilo sa njegovim u savršeno
usklađenim pokretima. Pratila ga je, dopuštajući
nogama da se kreću i ispisuju žustre linije preko, oko i
između njegovih stopala. Saveti koje joj je Ajris dala
mnogo su joj pomogli, ali bilo je još nečega. Strast i
sigurnost tekli su kroz Deni. Svaki pokret osetila je kao
prirodni produžetak duše.
Deni je očekivala da Karlos bude ukočeniji zbog
povrede, ali njegovo telo bilo je snažno i graciozno. Prsti
su mu pulsirali od energije uživajući u snazi koja se
stvarala između njih. Nešto u njenoj podsvesti šaputalo
je entrega - Sveti gral tanga.
„Deni…“, prošaputao je.
„Zovi me Danijela. To je savršeno ime i trebalo bi da
ga koristim.“
Osmehnuo se dok su se vrteli po podijumu. Koraci su
im se ubrzavali dok je muzika dostizala krešendo.
Obavila mu je nogu svojom, a ravnoteža joj je bila bolja
nego ikada u životu.
Njegovi mišići su se napeli, a ona je iščekivala sledeći
pokret pre nego što joj je gurnuo nogu od sebe. Zabacila
ju je iza, a vrh tabana spustio se na zemlju, lagan poput
pera. Muzika joj je tekla kroz telo dok je pratila
Karlosove pokrete s lakoćom, menjala smer i premeštala
se bez muke sa noge na nogu preko plesnog podijuma.
 Trenutak kasnije Karlos ju je pustio i odmakao se,
odmahujući glavom.
„Šta je bilo?“ Probala je da mu priđe, ali je opet
ustuknuo.
„Ubiće me intenzitet.“ Glas mu je drhtao, a oči su bile
pune straha.
„Neće.“ Spustila je prst pod njegovu bradu.
Muzičari su nastavljali da sviraju, izgubljeni u
sopstvenoj magiji. Roberto je pritiskao dugmiće, stvarao
note i stezao bandoneon kao da mu život zavisi od
njega. Luiza je posmatrala svaki Robertov pokret. U
očima su joj se videli divljenje i ljubav.
Primakavši se, Denine usne dodirnule su Karlosove i
telo joj je ispunila ljubav. Milovao ju je po struku dok je
stajala na vrhovima prstiju i šaputala mu na uho: „Ako
otvoriš svoje srce tangu, otkrićeš istinu i ljubav koje lece
sve.“
„Je li tako? Pogledaj šta smo svi doživeli.“
„A Roberto i Luiza?“ Pokazala je glavom ka njima.
Luiza se primakla još malo ka Robertu. U jednom
trenutku tuga joj se ispisivala na licu, a u drugom se
menjala u čistu radost jer ju je obuzimala njegova
muzika.
„Umire. Niko ne zna koliko mu je ostalo, a i dalje
planira da se preda policiji sutra“, rekao je Karlos.
„Čekaj dok mu moja baka ne kaže šta ima.“
„To je njegova želja.“
„Želje se ne ostvaruju uvek i, ako ona ne može da mu
promeni mišljenje, ne možemo ni mi. Ali u ovom
trenutku, ako to išta znači, njegovo srce odlučuje. Ne
skriva ništa. Tako bi trebalo da čini svako. Sva ta priča o
prokletstvu tanga, o patnji koju stvara i kako otima
voljene - za to nije kriv tango. Krivi su glupi ljudi koji
dozvoljavaju da im razum upravlja životom, u trenucima
kada bi trebalo da poslušaju srce. Trebalo bi da
prihvatimo strast koja u njemu gori, bili Argentinci ili ne.
Zamisli koliko bi svet bio lep kada bi svi slušali svoj
unutrašnji tango.“
Deni je pogledala ka baršunastom nebu po kom je bio
posut zvezdani prah. Pun mesec sijao je visoko iznad i
obasjavao sjajem svakoga ko se kupao u njegovoj lepoti.
Robertova ponoćna serenada širila se vazduhom dok joj
je Karlos sklapao ruke oko tela i privlačio je ka sebi.
Osmehnuo se nahereno. Tamne oči svetlucale su pod
svetiljkama koje je njihao blagi povetarac.
„Možda tango, kao i ljubav, ipak nije toliko
komplikovan.“
 O AUTORKI

Ali Sinkler dobitnica je više nagrada kada su u pitanju

romani koji kombinuju putovanja, misteriju i romansu.
Avanturista u srcu, Ali se popela na neke od najviših
vrhova sveta i upoznala brojne egzotične destinacije,
kulture i jezike. Aline priče govore o romansi i uzbuđenju
tokom istraživanja novih destinacija i kultura, dok vodi
čitaoce ka glavnom otkriću i spoznaji.
Ali volontira u neprofitnoj organizaciji u Books in
Homes, promovišući pismenost i čitanje među mladim
Australijancima. Posetite je na www. allisinclair.com.
 I SPOVEST PUTUJ UĆEG GURMANA

Ali Sinkler

Dve stvari određuju moj utisak o zemlji: 1) Ponašanje

ljudi
2) Kvalitet hrane
Imala sam sreće i 99% uspeha sa zemljama koje sam
posetila. Samo jedna zemlja me je razočarala, ali neću
reći koja. Kao samoproglašeni gurman, vodim „dnevnik
hrane“ kad sam na putu. Tu su svi recepti koje sam
dobila od kuvara i novih prijatelja, a svaki recept na
početku sadrži podatke gde sam po prvi put probala
određeno jelo, prvi utisak o mestu i ljudima sa kojima
sam podelila obrok.
Jedna od najvećih kulinarskih avantura bila je u Ušuaiji
u Argentini. Umesto da ostanem sedam dana koliko sam
planirala, ostala sam mesec dana. Kada su Rosa i Paulo
iz Mendoze u severnoj Argentini stigli, Rosa je odlučila
da me uzme u zaštitu i uskoro sam postala njen
zamorčić. Rekla mi je da će spremiti gozbu za hostel te
noći, a ja sam bila zadužena da spremim empanade. Svi
ostali bili su na izletima ili u baru tog podneva, pa sam
se osetila usamljeno u velikoj, hladnoj kuhinji. Vrata su
se širom otvorila uz tresak i Rosa je ušla noseći dve
boce dobrog argentinskog vina. Rosa mi je pokazala
kako da napravim testo i punjenje i kako da ove užitke
oblikujem u u male polumesece uz vijugave šare. Nisam
tada znala da je rođena moja večna ljubav prema
Mendozi - gradu koji će mi kasnije biti i dom.

Empanade sa mlevenim telećim mesom Punjenje:

1 kašika maslinovog ulja pola kila mlevene teletine 1

crni luk, sitno iseckan 2 čena belog luka, usitnjena
pola kašike kima pola kašike cimeta pola kašike
dimljene paprike prstohvat mlevenog oraščića
prstohvat karanfilića 3 tvrdo kuvana jajeta, oljuštiti i
iseckati 16 crnih maslina bez koštice istopljeni puter
za premazivanje Testo:
400 g brašna
80 g prohlađenog putera 1 kašika soli
1 žumance, blago umućeno 80 ml hladne vode U
blender ubaciti brašno, puter i so i umešati testo dok
ne nestanu sve gromuljice. Dodati jaje i vodu i mešati
dok testo ne počne da se lepi. Izručiti na podlogu
posutu brašnom i mesiti testo rukama dok ne nestane
svih neravnina. Umotati u foliju i staviti u frižider da
odstoji oko 20 minuta.
Dok se testo hladi, zagrejati ulje u velikom riganju.
Dodati luk i mešati dok ne postane providan i mekan.
Dodati mlevenu teletinu i mešati varjačom dok ne dobije
smeđu boju i ne isprži se u potpunosti. Ubaciti kim, beli
luk, cimet, papriku, oraščić i karanfilić. Sve dobro
izmešati, skinuti sa šporeta i sipati u veliku vatrostalnu
posudu. Dodati iseckana jaja i ostaviti mešavinu po
strani.
Testo izvaditi iz frižidera. Dva velika pleha obložiti
papirom za pečenje. Uključiti rernu na 200 stepeni
Celzijusa. Razvijati testo dok ne bude debljine od oko
pola centimetra. Iseći testo na 16 krugova, prečnika 11-
12 cm.
Staviti punu kašiku mešavine sa mesom u centar
kruga. Na vrh dodati 1 ili 2 masline, a ivice premazati
vodom. Savijati tako da se dobije oblik polumeseca.
Pritisnuti ivice da se spoje i viljuškom nazubiti ivice ili
ištipkati prstima. Spustiti na pleh i ponoviti postupak
dok sve empanade ne budu gotove. Premazati ih
otopljenim puterom i peći u rerni dok ne dobiju zlatnu
boju (oko 25 minuta). Jedite u slast!
 RATOVI SEVI ČA

Ali Sinkler

Ovo jelo sa morskim plodovima popularno je u većini

priobalnih regipna Centralne i Južne Amerike i deo je
rasprave koja se vodi godinama. Pravi se od ribe koja se
marinira u limunovom i soku limete sa biberom, lukom,
šolju i služi se sa slatkim krompirom, salatom,
kukuruzom ili avokadom (u zavisnosti od regiona). Sok
skuva ribu, ali pažnja - jedite seviče rano ujutru ili ćete
lako da završite sa gadnim trovanjem od hrane. Mnoge
nacije tvrde da su oni izmislili seviće. Centralna, Južna
Amerika, čak i neka polinežanska ostrva u južnom
Pacifiku izjasnili su se kao tvorci.
Jela sam seviče u raznim delovima sveta (uključujući i
australijsku verziju), ali danas postavljam recept iz Perua
koji sam dobila od prijatelja.

Seviče

pola kila iseckane ribe (mahi-mahi, ono, antarktički

grgeč ili sneper) pola glavice crvenog lika, usitnjenog
1 crvena ili žuta paprika bez semenki, iseckana 180 ml
limunovog soka (jako kiselog) 1 čili, bez semenki,
iseckan sitno (po želji) 1 kašika aji amarillo sosa
(dostupan u teglama na većini pijaca u Latinskoj
Americi) 1 slatki krompir, oljušten, iseckan, skuvan i
 ohlađen 1 klip slatkog kukuruza, skuvan, iseckan na
komadiće 50 g seckanog peršuna ili 50 grama
seckanog lišća mente Oprati ribu i crveni luk u hladnoj
vodi i osušiti ubrusom. U velikoj posudi pomešati ribu,
luk, papriku, sok od limuna, salatu, habanero i aji
amarillo sos (ako se koristi). Prekriti i ostaviti u
frižideru 25-35 minuta. Ako stoji duže od sat vremena,
riba se raspada.
Kada je spremno za služenje, dodati peršun ili mentu.
Staviti lišće zelene salate u sredinu, okolo slatki krompir
i kukuruz. Preko zelene salate sipati seviče.
Jedite u slast!

ANZAC32 biskviti (poznati u SAD kao kolačići!)

Ali Sinkler

Popularni biskvit koji se pravi stotinama godina je

ANZAC biskvit. Tokom Drugog svetskog rata, žene,
majke i devojke australijskih i novozelandskih vojnika
bile su zabrinute za ishranu vojnika dok nisu kod kuće.
Hrana koju su im slale je morala da se prevozi
brodovima pa su tražile recept za nešto što se neće
pokvariti. Tako su nastali ANZAC biskviti. Bazirani su na
starom škotskom receptu koji je koristio valjani ovas. Taj
sastojak čuvao je kolačiće tokom putovanja i hranio
vojnike. Tokom rata je došlo do smanjenja broja živine,
pa su umesto jaja kao veza za testo korišćeni melasa i
sirup. Originalno poznat kao „vojnički biskvit“, ime je
promenio nakon što su se trupe iskrcale na obale
Galipolja u Turskoj (veoma značajan trenutak za istoriju
ANZAC-a). Ovi kolačići odoleli su zubu vremena i nakon
sto godina i vi možete uživati u njima. Odlični su uz čaj!

ANZAC biskviti
130 grama brašna
150 grama valjanog ovsa 230 grama žutog šećera 170
grama kokosa
110 grama putera
2 kašike sirupa
1 kašika vrele vode
pola kašike sode bikarbone Zagrejati rernu na 150
stepeni.
Pomešajte brašno, ovas, šećer i kokos u velikoj posudi.
U tiganj stavite puter i sirup i mešajte na niskoj
temperaturi dok se ne istopi. Pomešajte sodu bikarbonu
sa ključalom vodom i dodajte puter i sirup. Sipajte sve u
mešavinu suvih sastojaka u činiji i promešajte. Kašikom
zahvatite sastojke i spustite ih na blago podmazani pleh.
Pazite da ostavite prostora za kolačiće koji će narasti.
Pecite 20 minuta dok ne budu zlatni. Sklonite ih iz pleha
dok su još topli. Uživajte!
 ZAHVALNI CE

Kažu da je potrebno čitavo selo da se odgaji dete, isto je

i sa pisanjem knjige. Tango pod mesečinom nikada ne bi
postojao bez podrške mnogih ljudi. Svima sam večno
zahvalna.
Zahvaljujem se divnom timu izdavačke kuće
Kensington. Pravo je zadovoljstvo raditi sa vama i
istinski cenim vaš trud. Posebnu zahvalnost dugujem
divnoj urednici, Esi Soga - tvoje znanje, entuzijazam i
podrška inspirišu me i podsećaju zašto volim da pišem.
Ogromno hvala i književnom agentu, izvanrednoj
Lusijen Dajver iz agencije The Knight. Tvoje
razumevanje priče i likova je neverovatno. Cenim tvoj
rad.
Takođe se zahvaljujem Hasinti di Mase iz
menadžmenta Jacinta di Mase za nepokolebljivu
podršku. Ne prestaješ da me oduševljavaš stručnošću i
sjajnim humorom.
Naravno, divno je imati i prijatelje na selu kojima je
normalno kada razgovaram sama sa sobom ili sa
likovima u glavi. Hvala vam: Dejv Sinkler, Di Karan,
Hajdi Noruzi, Džulijet Medison, Ketrin Ledson, Luiz Ozbi,
Natali Heč, Rejčel Džouns, Suprija Savkur, T. M. Klark i
Tes Vuds, što mi dajete ideje i što me terate da radim
kad sam lenja.
Za moje Devojke poput vihora - Misti Sajmon, Danitu
Kahil, Beri Sami, Morin Makgaun i našu voljenu Flo
Mojer. Ko bi rekao da će grupa pisaca koja se sastajala
onlajn pre deset godina izroditi tako divna prijateljstva?
Svakom piscu potrebna je muza, a moja se zove Lari.
Hvala ti, Lari, što me kritikuješ onim danima kada bih
radije prislonila žarače na oči nego pisala. Izgleda da
zvocanje pomaže.
Mil gracias33 Karolini Lagos i Sesaru Taboadi što su se
postarali da moji prevodi na španski budu ispravni.
Karolina, možda nas deli okean, ali uvek si mi u srcu.
Hvala i Šonu A. Makgiju što je obezbedio prelepu
tango muziku koju sam slušala dok sam pisala i hvala
Pam i Ričardu Harvisu iz studija Southern Cross Tango
što su mi pomogli da razumem prefinjene razlike koje
postoje u vrstama ovog plesa.
Gracias, gracias, gracias, plesačima tanga,
muzičarima, pevačima i istoričarima širom sveta koji
inspirišu, zabavljaju i koji čine da tango živi zauvek. Svet
je mnogo bogatiji zbog vaše posvećenosti i strasti.
Do neba zahvaljujem svojoj široj familiji i prijateljima
koji se ne bave pisanjem, ali se ne ljute kada sam
ponekad zanesena svojim junacima i dok smišljam
radnju romana. Ovo putovanje mnogo je slade kada ste
uz mene. Posebno zahvaljujem mami, Dejvu i dragom
tati (zauvek ćeš mi nedostajati) što su me ohrabrili da
idem za svojim snovima.
Ljubav i zahvalnost dugujem i svom neverovatnom
partneru Gariju i našoj divnoj deci, Rebeki i Nikolasu.
Ovo iskustvo mnogo je lepše kada se deli sa vama.
Mnogo vas volim.
I naravno, posebno hvala tebi, dragi čitaoče, jer si
odlučio da utoneš u Tango pod mesečinom. Neka ti ovo
iskustvo donese osmeh na usne i stvori pesmu u srcu.
 FUSNOTE

[←1]
Hola (šp.) - Zdravo. (Prim. prev.)

[←2]
Basta (šp.) - Dosta. (Prim. prev.)

[←3]
Mierda (šp) - Prokletstvo, dođavola. (Prim. prev.)

[←4]
Calle (šp.) - Ulica. Calle Florida jedna je od ulica u
Buenos Ajresu, pešačka i šoping-zona. (Prim. prev.)

[←5]
Como andas (šp.) - Kako si? Kako ide? (Prim. prev.)

[←6]
Mierda! Mi pierna! (šp.) - Prokletstvo! Moja noga! (Prim.
prev.)

[←7]
Plaza de Mayo (šp.) - Majski trg. (Prim. prev.)
[←8]
Entiendes? (šp.) - Razumeš li? (Prim. prev.)

[←9]
El cabeceo (šp.) - Klimanje glavom. (Prim. prev.)

[←10]
Tanda (šp.) - Serija, niz. (Prim. prev.)

[←11]
El basico (šp.) - U ovom slučaju: osnovni korak. (Prim.
prev.)

[←12]
El fin (šp.) - Kraj. (Prim. prev.)

[←13]
Lunita (šp.) - Mesečić, mali mesec. (Prim. prev.)

[←14]
Che boluda, qué haces?(šp.) - Dođavola, šta radiš?
(Prim. prev.)

[←15]
Perdoname (šp.) - Izvinite ili ino mi je. (Prim. prev.)

[←16]
Mi amor (šp.) - Ljubavi moja. (Prim. prev.)
[←17]
Muy bien (šp.) - Vrlo dobro. (Prim. prev.)

[←18]
Ocho (šp.) - Osam; odnosi se na korake. (Prim. prev.)

[←19]
Che (šp.) - Uzrečica koja se koristi u nekim delovima
španskog govornog područja, najviše u Argentini,
Urugvaju i Paragvaju u značenju hej, čuj; prijatelju,
druže, brate. (Prim. prev.)

[←20]
Bonita (šp.) - Lepotica. (Prim. prev.)

[←21]
Nada (šp.) - Ništa. (Prim. prev.)

[←22]
Brasero de mesa (sp.) - Jelo servirano na metalni
poslužavnik ispod kog se nalazi druga posuda koja jelo
održava toplim. (Prim. prev.)

[←23]
Chimichurri (šp.) - Sos koji se koristi uglavnom uz meso.
(Prim. prev.)

[←24]
Kangaroo court (engl.) ili kengurski sud - izraz koji se
koristi za okupljenu porotu koja ne donosi presudu po
zakonskim propisima. Presude nisu legitimne, ali se
često sprovedu. Sud koji zaseda na ovakav način
uglavnom je formiran privremeno, ali može biti i
zvaničan sud koji prekrši zakonske okvire i donese
presudu na brzinu, preskočivši propise poput kengura.
(Prim. prev.)

[←25]
Quién es (šp.) - Ko je? (Prim. prev.)

[←26]
Frangelico (ita.) - italijansko alkoholno piće sa ukusom
lešnika i biljnom aromom. (Prim. prev.)

[←27]
Lá (port.) - Tamo. (Prim. prev.)

[←28]
Sim (port.) - Da? (Prim. prev.)

[←29]
Botn dia, senhor Santas. (port) - Dobar dan, gospodine
Santase. (Prim. prev.)

[←30]
Podžanr ljubavnog romana u kom se radnje dešavaju u
regentsko doba Ujedinjenog Kraljevstva, početkom XIX
veka. (Prim. prev.)
[←31]
Nao, nao. Eu só falo portugués (port.) - Ne, ne. Govorim
samo portugalski. (Prim. prev.)

[←32]
Australian New Zealand Army Corps (ANZAC). (Prim.
prev.)

[←33]
Mil gracias (šp.) - Hiljadu hvala. (Prim. prev.)