Zenske studie i komunikacije

Opasna individua

Mišel Fukoeleo bih da zaponem osvrtom na kratku scenu koja se odigrala pre nekoliko dana u pariskom Krivinom sudu. Sudilo se oveku koji je optuen za pet silovanja i šest pokušaja silovanja izmeu februara i juna 1975. godine. Optueni jedva da je govorio. Pitanje predsedavajueg sudije:"Da li ste pokušali da razmotrite svoj sluaj?". Tišina. "Zašto su vas, budui da imate dvadesetdve godine, obuzeli tako nasilniki nagoni? Morate da uinite napor i da sebe analizirate.Vi imate klju za vaša vlastita dela. Objasnite sebe”. Tišina. "Zašto biste to uinili ponovo?". Tišina. U tom trenutku, porotnik je uzeo re i viknuo: "Za ime Boga, branite se!".Ovakav dijalog, ili pre, ovakav ispitivaki monolog, nije ni najmanje izuzetak. Bez sumnje, moe se uti u mnogim sudovima, u mnogim zemljama. Ali vien u drugaijem svetlu, moe samo da podstakne zapanjenost istoriara. Ovde imamo pravosudni sistem koji je ureen tako da ustanovi prekršaje, da utvrdi ko ih je poinio i da sankcioniše ova dela ustanovljavanjem kazni koje je propisao zakon. U ovom sluaju imamo injenice koje su ustanovljene, individuu koja ih priznaje i koja, prema tome, prihvata kaznu koju e dobiti. Sve bi trebalo da se reši na najbolji nain, u najboljem od svih moguih pravosudnih svetova. Zakonodavci, autori pravnih kodeksa u kasnom osamnestom i ranom devetnaestom veku, nisu mogli ni da sanjaju o istijoj situaciji. Ipak, dešava se da se mašinerija pokvari, da se zupanici zaglave. Zašto? Zato što optueni uti. uti o emu? O injenicama? O okolnostima? O nainu na koji su se odigrale? O neposrednom uzroku dogaaja? Ne, nikako. Optueni izbegava pitanje koje je suštinsko u oima modernog tribunala, ali koje bi zvualo udno pre 150 godina: "Ko si ti?". Dijalog koji sam upravo naveo pokazuje da nije dovoljno da na ovo pitanje optueni odgovori: "ja sam poinilac zloina koji su pred vama, taka. Sudijo, budui da morate, osudite me ako elite". Od njega se oekuje mnogo više. Osim priznanja mora da postoji ispovest, samo-ispitivanje, objašnjenje samog sebe, otkrivanje onoga što neko jeste. Krivina mašina ne moe više da funkcioniše samo sa zakonom, nasiljem i odgovornom stranom. Potrebno joj je nešto drugo, materijal koji prua potporu. Sudije i porotnici, advokati takoe, kao i odsek javnog tuilaštva, ne mogu uistinu da odigraju svoje uloge ukoliko im nije obezbeen drugi tip diskursa, onaj koji optueni daje o sebi, ili onaj koji on ini moguim za druge, kroz ispovesti, seanja, intimna razotkrivanja, itd. Ukoliko se dogodi da ovaj diskurs izostane, predsedavjui sudija je neumoljiv, porota je uznemirena. Oni teraju, oni primoravaju optuenog, on ne igra igru. On se ne razlikuje od onih osuenih osoba koje moraju da budu odnete na giljotinu ili na elektrinu stolicu, jer im se noge vuku. Oni zaista treba da malo hodaju sami, naravno, ukoliko hoe da budu pogubljeni. Oni zaista treba da malo govore o sebi, ako hoe da im se sudi. Sledei argument, koji su esto koristili francuski advokati u sluaju kidnapovanja i ubistva deteta, jasno ukazuje da pravosudna scena ne moe da radi bez ovog dodatnog elementa, da nijedna presuda, nijedna osuda nije mogua ukoliko on nije obezbeen, na ovaj ili onaj nain. Iz brojnih razloga ovaj sluaj je stvorio veliku pometnju, ne samo zbog ozbiljnosti zloina, nego i stoga što je u ovom sluaju bilo razmatrano pitanje umanjenja kazne i oslobaanja od smrtne kazne. U albi koja je pre bila usmerena protiv smrtne kazne nego u korist samog optuenog, advokat je naglasio stanovište da se o optuenom zna vrlo malo i da je na njegovu prirodu 'baen' tek kratak pogled tokom ispitivanja i psihijatrijskih pregleda. I uputio je ovu zapanjujuu primedbu (citirau priblino): "Moe li se osuditi na smrt osoba koja se ne poznaje?". Ovo verovatno nije ništa više nego obina ilustracija dobro poznate injenice koja se moe nazvati zakonom treeg elementa, ili Garofalovim (Garofalo) principom, budui da je Garofalo bio taj koji ga je formulisao sasvim jasno: "Krivini zakon je poznavao samo dva termina, prekršaj i kaznu. Nova kriminologija poznaje tri, zloin, zloinca i sredstva represije". Velikim delom, razvoj, ako ne krivinog sistema, onda bar svakodnevne krivine prakse, u mnogim zemljama odreen je, postepenim pojavljivanjem, tokom devetnaestog veka, ovog dodatnog obeleja. Najpre kao bledi fantom koji je korišen da bi regulisao krivicu za zloin koju je odredio sudija, ovo obeleje postepeno postaje sve supstancijalnije, mnogo vrše i mnogo realnije, sve dok konano zloin ne bude izgledao kao senka koja se nadvija nad zloincem, senka koja se mora ukloniti da bi se se otkrila, sada jedino vana stvar, zloinac. Pravosue danas mora da se bavi, najmanje, koliko zloincima toliko i zloinima. Ili, još preciznije, dok ve dugo vremena zloinac nije bio ništa više nego osoba kojoj bi se zloin mogao pripisati i ko bi stoga morao biti kanjen, danas zloin ima tendenciju da ne bude više od dogaaja koji signalizira postojanje opasog elementa – to e rei, manje ili više opasnog – u društvenom telu. Od samog poetka ovog razvoja, pribegavanje zloincu, preko i iznad zloina, bilo je opravdavano dvostrukim interesom: naime, da se uvede više racionalnosti u krivinu praksu i da se opšte klauzule zakona i pravnih kodeksa blie usklade sa društvenom realnošu. Verovatno nije bilo shvaeno, barem ne u poetku, da dodavanje pojma psihološke simptomatologije opasnosti pojmu zakonske odgovornosti za zloin nije znailo samo ulazak u ekstremno opskurni lavirint, ve i lagani izlazak iz pravnog sistema koji se postupno razvijao od svog roenja tokom srednjevekovne inkvizicije. Moglo bi se rei da teško da su veliki reformatori zakona u osamnaestom veku dovršili sistematinu kodifikaciju rezultata evolucije koja se odvijala, i teško da su razvili sve njene mogunosti, kada je poela da se pojavljuje nova kriza u pravilima i regulativama zakonskog kanjavanja. "Šta se mora kazniti i kako?", to je bilo pitanje na koje je, kako se verovalo, konano bio pronaen racionalan odgovor; a onda se
http://www.zenskestudie.edu.rs Ovaj sajt pokree Joomla! Generisano: 25 June, 2011, 17:38

Zenske studie i komunikacije

pojavilo novo pitanje koje je unelo konfuziju u ovaj problem: "koga mislite vi da kanjavate?". U ovom razvoju, psihijatrija i psihijatri, kao i pojam "opasnosti", igrali su stalnu ulogu. Hteo bih da skrenem panju na dva stupnja onoga što bi se moglo nazvati na psihijatrizacijom opasnog zloinca. Intervencija psihijatrije u polje zakona dogodila se poetkom devetnaestog veka, povodom niza sluajeva iji je obrazac bio isti, a koji su se dogodili izmeu 1800. i 1835. godine. Sluaj o kojem izveštava Mecger (Metzger): penzionisani oficir koji ivi usamljenikim ivotom zbliava se sa detetom svoje gazdarice. Jednog dana, "apsolutno bez ikakvih motiva, u odsustvu svake strasti, kakve su bes, ponos, ili osveta", on napada dete i udara ga dvaput ekiem, ipak ne fatalno. Sluaj Selestat: u Alzasu, tokom izuzetno teške zime 1817. godine, kada je pretila glad, jedna seljanka koristi priliku dok je njen mu odsutan zbog posla i ubija njihovu malu kerku, odseca joj nogu i kuva je u supi. U Parizu, 1827. godine, Anrijeta Kornije, sluavka, odlazi kod suseda svojih poslodavaca i insistira da susetka na neko vreme ostavi svoju kerku sa njom nasamo. Susetka najpre okleva, potom se sloi, da bi, kada se vrati po devojicu, videla da ju je Anrijeta Kornije upravo ubila i odsekla joj glavu, koju je izbacila kroz prozor. U Beu, Katarina Cigler ubija svoje vanbrano dete. Na saslušanju objašnjava da je njen in bio rezultat neodoljive sile. Osloboena je optube po osnovu bezumlja. Puštena je iz zatvora. Ali izjavljuje da bi bilo bolje da je tamo zadre, jer e ona to uiniti ponovo. Deset meseci kasnije, ona raa dete koje odmah potom ubija, a na sudu izjavljuje da je ostala trudna jedino zato da bi mogla da ubije svoje dete. Osuena je na smrt i pogubljena. U Škotskoj, izvesni Don Hovison ulazi u kuu u kojoj ubija staricu koju jedva da je poznavao, napušta kuu a da ništa nije ukrao, i ne krije se. Nakon što je uhapšen, porie injenicu koja je protivna svim dokazima; ali odbrana tvrdi da je to zloin ludaka budui da je to zloin bez materijalnog motiva. Hovison je pogubljen, a njegov komentar upuen nekom zvaniniku prilikom pogubljenja, da osea da bi ga ubio, smatran je retrospektivno dokazom koji potkrepljuje ludilo. U Novoj Engleskoj, negde na otvorenom, Abraham Preskot ubija pomajku sa kojom se oduvek dobro slagao. Odlazi kui, poinje da plae pred pooimom koji ga ispituje. Preskot voljno priznaje svoj zloin. Kasnije objašnjava da je bio preplavljen iznenadnom i akutnom zuboboljom i da se niega ne sea. Istraga e ustanoviti da je svoje roditelje ve napao tokom noi, in za koji se verovalo da je rezultat mesearenja. Preskot je osuen na smrt, ali je porota takoe preporuila smanjenje kazne. Bez obzira na to, on je pogubljen. (Psihijatri tog perioda, Mecger, Hofbauer, Eskirol i ore, Vilijam Elis, i Endru Komb, neumorno su se vraali ovim i drugim sluajevima iste vrste.) Od svih poinjenih zloina, zašto su se posebno ovi inili znaajnim; zašto su bili predmet rasprava izmeu lekara i pravnika? Pre svega, mora se primetiti da oni predstavljaju veoma razliitu sliku o neuraunljivosti od one koju je do sada konstituisala jurisprudencija zloinca. Uopšte uzev, do kraja osamnaestog veka pitanje neuraunljivosti postavljalo se u graanskom zakomiku ili u kanonskom pravu, to e rei, kada se pojavljivalo ili u formi demencije i imbecilnosti, ili u obliku mahnitosti. U oba sluaja, bilo da je ona bila stvar permanetnog stanja ili prolaznog ispada, neuraunljivost se manifestovala preko brojnih znakova koje je bilo dovoljno lako prepoznati, do tog stupnja da se raspravljalo o tome da li je lekar zaista neophodan da bi ih potvrdio. Vana stvar je ta da se kriminološka psihijatrija nije razvila iz suptilnog redefinisanja tradicionalnog pitanja o demenciji (to e rei, u raspravama o njenom postepenom razvoju, njenom opštem ili deliminom karakteru, njenom odnosu prema uroenim nesposobnostima individua) niti putem blie analize simptomatologije mahnitosti (remisiji, vraanju, njenom ritmu). Svi ovi problemi, uz rasprave koje su se nastavile godinama, bili su zamenjeni novim problemom, onim o zloinima kojima nije prethodio, niti ih je pratio, niti je iz njih sledio bilo koji od tradicionalnih, priznatih, vidljivih simptoma neuraunljivosti. U svakom od ovih sluajeva naglašeno je da nije bilo prethodne istorije poremeaja u mišljnju ili ponašanju, da nije bilo delirijuma; niti je bilo ikakve namere ni vidljivog poremeaja kakva je mahnitost; uistinu, zloin se mogao pojaviti iz onoga što bi se moglo nazvati nultim stepenom neuraunljivosti. Druga zajednika odlika previše je oigledna da bi se njom nadugako bavili. Zloini koji su u pitanju nisu manji prekršaji ve ozbiljni zloini, gotovo svi su ubustva ponekad praena udnim okrutnostima (kanibalizam, u sluaju ene iz Selestata). Vano je napomenuti da se psihijatrizacija delinkvencije dogodila u izvesnom smislu "odozgo". To je takoe napuštanje osnovne tendencije prethodne jurisprudencije. Što je zloin bio ozbiljniji, to je bilo manje uobiajeno postavljanje pitanja neuraunljivosti (tokom dugog perioda, ono nije uzimano u razmatranje u sluajevima koji su ukljuivali svetogre i uvredu kraljevskog visoanstva). injenica da postoji velika oblast preklapanja izmeu neuraunljivosti (bezumlja) i bezakonja bila je odmah priznata u sluajevima manjih prekršaja – malih dela nasilja, skitnje – i protiv ovih dela se preduzimala, bar u zamljama kao što je Francuska, protivrena mera pritvora. Ali to nije bio sluaj u zoni definisanoj kao zona bolesti, kod svakodnevnih poremeaja preko kojih je psihijatrija bila u mogunosti da punom snagom prodre u krivino pravosue. Još jedna zajednika odlika ovih velikih ubistava jeste ta da su se ona dogodila u domaem okruenju. To su porodini zloini, zloini u domainstvu, ponajviše zloini u susedstvu – roditelji koji ubijaju svoje potomke, deca koja ubijaju svoje roditelje ili staratelje, sluge koje ubijaju svoje poslodavce ili 'decu svojih suseda', itd. Kao što moemo da vidimo, ovo su zloini koji okupljaju uesnike iz razliitih generacija. Parovi dete-odrasli, ili adolescent-odrasli, prisutni su gotovo uvek. U to vreme takvi odnosi starosnih doba, mesta, srodstva, smatrani su istovremeno najsvetijim i najprirodnijim, takoe i najnevinijim. Od svih odnosa, ovo su bili odnosi koji treba da budu najmanje optereeni materijalnim motivima ili strašu. Pre nego zloini protiv društva i njegovih pravila, to su bili zloini protiv prirode, protiv onih zakona za koje se smatralo da su upisani direktno u ljudsko srce i koji povezuju familije i generacije. Na poetku devetnaestog veka, forma zloina u pogledu kojeg se moglo postaviti pitanje neuraunljivosti, bio je, dakle, zloin protiv prirode. Individua u kojoj su se neuraunljivost i zloinstvo susrele na takav nain da su podstakle strunjake da postave pitanje o njihovom odnosu, nije bio ovek malih svakodnevnih poremeaja,
http://www.zenskestudie.edu.rs Ovaj sajt pokree Joomla! Generisano: 25 June, 2011, 17:38

Zenske studie i komunikacije

bleda silueta koja se kree na ivici zakona i normalnosti, ve pre veliki monstrum. Kriminološka psihijatrija sebe je prva proglasila patologijom monstruoznog. Konano, svi ovi zloini bili su poinjeni bez razloga, hou da kaem, bez dobiti, bez strasti, bez motiva, bili su zasnovani ak na poremeenim iluzijama. U svim sluajevima koje sam pomenuo, psihijatri svoju intervenciju opravdavaju insistiranjem na tome da izmeu dva glumca u drami nije postojao odnos koji bi pomogao da se zloin uini razumljivim. U sluaju Anrijete Kornije, koja je odsekla glavu kerke svoje susetke, bilo je paljivo ustanovljeno da ona nije bila ljubavnica oca devojice i da nije delovala iz osvete. U sluaju ene iz Selestata, koja je skuvala butinu svoje kerke, jedan od van elemenata u raspravi bio je: "Da li je u to vreme postojala pretnja gladi ili nije? Da li je optuena bila siromašna ili nije, da li je gladovala ili nije?". Javni tuilac je rekao: "Da je bila bogata mogla bi biti smatrana poremeenom, ali, ona je bila na udaru gladi; bila je gladna; kuvanje noge sa kupusom bilo je interesno ponašanje; stoga, ona nije bila neuraunljiva". U vreme kada je nova psihijatrija bila uspostavljana, i kada su principi krivine reforme bili primenjivani skoro svuda u Evropi i Severnoj Americi, veliko monstruozno ubistvo bez razloga, bez umišljaja, iznenadna provala neprirodnog u prirodu, bilo je jedinstvena i paradoksalana forma koju je ispunila neuraunljivost zloinca, ili patološki zloin. Kaem paradoksalna, budui da nije postojao pokušaj da se zahvati jedan tip poremeaja koji se manifestovao samo u trenutku i u liku zloina, poremeaj koji ne bi imao drugi simptom osim zloina samog, i koji bi mogao nestati tada kada je zloin poinjen. I obratno, ova forma je za sobom povlaila identifikovanje zloina iji je razlog, iji je poinilac, "zakonski odgovorni zastupnik", tako da kaemo, deo subjekta koji je s one strane svoje odgovornosti; to znai, neuraunljivost koja se u njemu krije i koju on ne moe da kontroliše budui da je naješe nije svestan. Psihijatrija u devetnaestom veku izumela je potpuno fikcionalnu stvar, zloin koji je neuraunljivost, zloin koji nije ništa drugo nego neuraunljivost, neuraunljivost koja nije ništa drugo nego zloin. Više od pola veka ova stvar nazivana je – homicidalna monomanija (manija ubistva). Ne nameravam da ulazim u teorijsku pozadinu ovog pojma, niti da pratim brojne rasprave koje je on izazvao izmeu ljudi od zakona i lekara, advokata i sudija. elim naprosto da istaknem ovu neobinu injenicu da su psihijatri vrlo uporno nastojali da zauzmu svoje mesto u pravosudnoj mašineriji. Svoje pravo da intervenišu nisu opravdavali time da istrauju hiljade slabo vidljivih znakova ludila koji mogu da prate najobinije zloine, nego insistiranjem na tome – protivno zdravom razumu – da postoje neke vrste neuraunljivosti koje se manifestuju samo u neobuzdanim zloinima, i ni na koji drugi nain. Takoe bih eleo da istaknem injenicu da su sudije, uprkos svim rezervama u pogledu prihvatanja ovog pojma monomanije, kada su u to vreme konano prihvatile psihijatrijsku analizu zloina, to uinile na osnovu istog ovog pojma koji im je bio tako stran i tako neprihvatljiv. Zašto je ova velika fikcija o maniji ubistva bila kljuni pojam u predistoriji kriminološke psihijatrije? Prva skupina pitanja koje bi trebalo postaviti verovatno je sledea: na poetku devetnaestog veka, kada je zadatak psihijatrije bio da definiše svoju specifinost u polju medicine, i da meu ostalim medicinskim praksama osigura priznavanje svog naunog karaktera, u taki, dakle, kada se psihijatrija uspostavljala kao medicinska specijalizacija (prethodno je bila jedan aspekt pre nego jedna oblast medicine), zašto je baš tada htela da se umeša u oblast gde je do sada intervenisala vrlo diskretno? Zašto su lekari toliko eleli da, kao neuraunljive, opišu i, dakle, oderde, one ljude iji status pukih zloinaca do tada nije bio dovoen u pitanje? Zašto se oni mogu pronai u tako mnogo zemalja, denuncirajui medicinsko neznanje sudija i porotnika, zahtevajui izuzee ili umanjenje kazni za izvesne osuenike, traei pravo da ih sudovi saslušaju kao strunjake, objavljujui stotine izveštaja i studija kako pokazali da je ovaj ili onaj zloinac ludak? emu ovaj krstaški pohod u ime "patologifikacije" zloina, pod zastavom ništa manje, nego manije ubistva? Ovo je tim više paradoksalno, jer su kratko pre toga, na kraju osamnaestog veka, prvi ljudi koji su prouavali neuraunljivost (naroito Pinel) protestovali protiv prakse, koju su sprovodili mnogi centri za pritvor, da se delinkventi i mentalno bolesni smeštaju zajedno. Zašto bi neko eleo da obnovi srodstvo u odnosu na koje se neko drugi pomuio da bi ga raskinuo? Nije dovoljno pozvati se na neku vrstu imperijalizma psihijatara koji su u potrazi za svojim novim domenom, ili na unutrašnju dinamiku medicinskog znanja koje pokušava da racionalizuje konfuzno polje u kome se mešaju ludilo i zloin. Zloin postaje vano pitanje za psihijatre jer ono što je u pitanju manje je polje znanja koje bi trebalo osvojiti, a više oblik moi koju bi trebalo osigurati i opravdati. Ako je psihijatrija postala toliko vana u devetnaestom veku to nije bilo naprosto zato što je na mentalne poremeaje, ili poremeaje u ponašanju, primenjivala novu medicinsku racionalnost, to je bilo i zato što je funkcionisala kao neka vrsta javne higijene. U osamnaestom veku, razvoj demografije, urbanih struktura i problema industrijskog rada doveo je do toga da se, u biološkom i medicinskom smislu, postave pitanja o ljudskoj "populaciji", o uslovima u kojima ona opstaje, o navikama, ishrani, stopi raanja i smrtnosti, patološkim pojavama (epidemijama, endemskim bolestima, smrtnosti kod dece). Društveno "telo" prestalo je da bude prosta juridiko-moralna metafora (kao ona u Levijatanu) i postala je biološka relanost i polje za medicinsku intervenciju. Lekar, stoga, mora da bude tehniar društvenog tela i da odrava javnu higijenu. Na poetku dvadesetog veka, psihijatrija postaje autonomna disciplina i stie takav presti, upravo stoga što je sposobna da se razvija u okvirima medicinske discipline koja je osmišljena kao reakcija na opasnosti koje su inherentne društvnom telu. Lekari tog perioda imali su beskrajne rasprave o organskom ili psihikom poreklu mentalnih bolesti; mogli su da predloe fizike ili psihike terapije. Ipak, uz sve razlike koje su meu njima postojale, bili su svesni da tretiraju društvenu "opasnost", bilo zato što im je izgledalo da je neuraunljivost povezana sa uslovima ivota (prenaseljenost, guva, gradski ivot, alkoholizam, razuzdanost), bilo zato što su je smatrali izvorom opasnosti za same sebe, za druge, za svoje savremenike, kao i za potomke, preko nasleivanja. Psihijatrija devetnaestog veka bila je medicinska nauka, kako za društveno telo, tako i za dušu pojedinca.
http://www.zenskestudie.edu.rs Ovaj sajt pokree Joomla! Generisano: 25 June, 2011, 17:38

Zenske studie i komunikacije

Moe se videti zašto je za psihijatriju bilo vano da dokae postojanje neeg ekstravagantnog kao što je manija ubistva. Moe se videti zašto su pola veka postojali kontinuirani pokušaji da se uini da taj pojam deluje uprkos svojoj slaboj naunoj opravdanosti.Ukoliko postoji, manija ubistva pokazuje: - prvo, da je u nekim od svojih istih, ekstremnih, intenzivnih manifestacija, neuraunljivost u potpunosti zloin, ništa osim zloina – to znai, bar u krajnjim granicama neuraunljivosti, postoji zloin; - drugo, neuraunljivost moe da proizvede ne samo poremeaje u ponašanju, nego apsolutni zloin, zloin koji j transgresija svih zakona prirode i društva; i - tree, da, ak iako neuraunljivost moe da bude izuzetno intenzivna, ona ostaje nevidljiva sve dok ne eksplodira; to je razlog što ona ne moe da se predvidi uprkos velikom iskustvu i izvebanom oku. Ukratko, samo specijalista moe da uoi monomaniju. Kontradikcija je mnogo više oigledna nego realna kada lekari eventualno definišu monomaniju kao bolest koja se manifestuje samo u zloinu, dok u isto vreme zadravaju pravo na znanje o tome kako da utvrde njene predznake i preduslove.Dakle, manija ubistva je opasnost neuraunljivosti u formi koja nanosi najviše zla; maksimum posledica, minimum upozorenja. Najviše efekata uz najmanje znakova. Manija ubistva nuno zahteva intervencjiu medicinskog oka koje mora da urauna ne samo oigledne manifestacije ludila nego i jedva primetne tragove koji se pojavljuju nasumice, na mestima gde su najmanje oekivani, i koji predskazuju najgore eksplozije. Mislim da takav interes za velike zloine "bez razloga" ne ukazuje na elju psihijatrije da se bavi kriminalitetom, ve na elju da opravda svoju funkciju: kontrolu opasnosti koja je skrivena u ljudskom ponašanju. Ono što je u igri u ovom velikom pitanju manije ubistva jeste funkcija psihijatrije. Ne sme se zaboraviti da je u veini zapadnih zemalja psihijatrija nastojala da ustanovi svoje pravo da nad mentalno bolesnim osobama uspostavi terapeutski tretman. Uostalom, moralo se pokazati da je ludilo po svojoj prirodi, ak u svojim najdiskretnijim manifestacijama, bilo prebivalište apsolutne opasnosti, smrti. Funkcionisanje moderne psihijatrije povezano je sa ovom srodnošu izmeu ludila i smrti, koja nije nauno ustanovljena, ve pre simboliki predstavljena u figuri manije ubistva. Meutim, mora se postaviti još jedno pitanje, ovoga puta sa stanovišta sudija i sudskog aparata. Zašto su oni zaista prihvatili, ako ne baš pojam monomanije, ono barem probleme koje je on izazvao? Verovatno e se rei da je velika veina sudija odbila da prizna ovaj pojam koji je omoguio transformaciju zloinca u ludaka ija je jedina bolest bila injenje zloina. Velikom upornošu i, moglo bi se dodati, sa izvesnim stepenom razboritosti. Uinili su sve što su mogli da uklone ovaj pojam koji su im lekari predloili, a koji su advokati spontano koristili u odbranama svojih klijenata. Ipak, preko ovih kontraverzi u pogledu monstruoznih zloina, zloina "bez razloga", ak i unutar sudskih institucija uspostavila se ideja o moguoj srodnosti izmeu ludila i delinkvencije. Zašto je došlo do ovoga, i to relativno lako? Drugim reima, zašto je krivina institucija, koja je mogla da dela bez medicinskog uplitanja toliko mnogo vekova, koja je bila sposobna da sudi i osudi i bez postavljanja problema ludila, osim u nekolikoo oiglednih sluajeva, zašto se, dakle, ova krivina institucija tako spremno okrenula medicinskom znanju od 1820. godine? Jer, nema nikakve greške u pogledu injenice da su engleske, nemake, italijanske, i francuske sudije toga doba veoma esto odbijale da prihvate zakljuke lekara. Odbijali su mnoge pojmove koje su im lekari predlagali. Uostalom, lekari ih nisu ni prisiljavali na to. Oni sami zastupali su – sledei zakone, pravila, jurisprudenciju koji se razlikuju od zemlje do zemlje – dosadno formulisani savet psihijatara, i zastupali su ga posebno u vezi sa tim uvenim zloinima "bez razloga". Zašto? Da li je to bilo zbog toga što su novi kodeksi, napisani i primenjivani poetkom devetnaestog veka, uzeli u obzir psihijatrijsko veštaenje, ili su dali novi naglasak problemu patološke neodgovornosti? Uopšte ne. Ovi novi zakoni, štaviše, jedva da su i modifikovali prethodnu situaciju. Veina zakonika zasnovanih na napoleonosvkom modelu inkorporisala je stari princip po kome stanje mentalnog poremeaja nije kompatibilno sa zakonskom odgovornošu i time je imuno na uobiajene zakonske posledice. Veina zakonika takoe je inkorporisla tradicionalne pojmove demencije i mahnitosti koji su bili u upotrebi u starijaim pravnim sistemima. Ni veliki teoretiari, poput Bekarije (Beccaria) i Bentama (Bentham), niti oni koji su zapravo pisali nove krivine zakone, nisu pokušali da elaboriraju ove tradicionalne pojmove, niti da uspostave nove odnose izmeu kanjavanja i kriminološke medicine, osim što su, na veoma uopšten nain, potvrdili da krivino pravo mora da izlei ovu bolest društva, to e rei, zloin. Prodor psihijatrijske medicine u krivini sistem nije se desio "odozgo", putem pravnih prpisa odnosno teorijskih principa. Naprotiv, to se desilo "odozdo", preko mehanizma kanjavanja i preko tumaenja koje mu je dato. Meu novim tehnikama kontrole i transformisanja individua, kanjavanje je postalo sistem procedura oblikovanih u cilju reformisanja prekršilaca zakona. Zastrašujui primer torture ili egzila proterivanjem nije više mogao da zadovolji društvo u kome je praktikovanje moi impliciralo razumnu tehnologiju koja je primenjivana na individue. Oblici kanjavanja kojima su se pridruili svi reformatori s kraja osamnaestog i zakonodavci s poetka devetnaestog veka – to znai, pritvor, prinudni rad, konstantni nadzor, delimina ili potpuna izolacija, moralna reforma – svi oni upuuju na to da se kanjavanje odnosi na samog zloinca, a ne na zloin, to znai, na ono što ga ini zloincem, na njegove razloge, motive, njegovu unutrašnju volju, njegove namere, instinkte. U starijim sistemima trebalo je da uas kanjavanja reflektuje veliinu zloina; otuda je uinjen pokušaj da se modaliteti kanjavanja prilagode prirodi zloinca. U ovakvim okolnostima vidi se zašto su veliki zloini bez motiva postavili teak problem pred sudije. U prošlosti je, da bi se uspostavila kazna za zloin samo bilo potrebno pronai poinioca zloina, i bilo je dovoljno da on nema nikakav izgovor i da nije u stanju demencije ili mahnitosti. Ali kako se moe kazniti neko iji su razlozi nepoznati i ko uti pred svojim sudijama, osim što priznaje injenice i slae se da je bio potpuno svestan onoga što je inio? Šta bi trebalo uraditi kada se pred sudom pojavi ena poput Anrijete Kornije, ena koja je ubila dete koje jedva da je poznavala, erku ljudi koje nije mogla ni voleti ni mrzeti, koja devojici odseca glavu, ali nije sposobna da prui ni najmanje objašnjenje, koja ni za trenutak ne pokušava da prikrije svoj zloin i koja se ipak pripremala
http://www.zenskestudie.edu.rs Ovaj sajt pokree Joomla! Generisano: 25 June, 2011, 17:38

Zenske studie i komunikacije

za svoj zloin, odabrala je trenutak, obezbedila je no, predano je traila priliku da bude na trenutak nasamo sa rtvom? Tako se kod osobe koja ne pokazuje nijedan znak ludila javlja jedan in koji je dobrovoljan, svestan, i razuman – to znai, sve što je potrebno za osudu prema uslovima zakona – a ipak ništa, nikakvog razloga, nikakvog motiva, nikakvih zlih namera, koje bi omoguile da se utvrdi šta bi trebalo kazniti kod okrivljene ene. Jasno je da bi trebalo da postoji osuda, ali je teško razumeti zašto bi trebalo da bude kanjena, osim, naravno, zbog spoljašnjeg, ali nedovoljnog razloga davanja primera. Sada, kada je razlog zloina postao razlogom kanjavanja, kako se moe kanjavati ako je zloin bez razloga? Da bi neko bio kanjen potrebno je znati pri okrivljene osobe, njenu tvrdokornost, stepen u kome je zla, njene interese i sklonosti. Ali, ako ne postoji ništa drugo osim zloina s jedne strane, i poinioca s druge, ista i jednostavna sudska odgovornost formalno autorizuje kanjavanje, a ipak, ne dopušta da se u tome vidi ikakav smisao. Moe se videti zašto su ovi veliki zloini bez motiva, koje su psihijatri imali razloga da istaknu, bili takoe, ali iz sasvim razliitih razloga, veoma vani problemi za sudski aparat. Javni tuioci uporno su se pozivali na zakon: nema demencije, nema mahnitosti, nema prepoznatljivih znakova poremeaja; naprotiv, savršeno organizovana dela; stoga, zakon mora biti primenjen. Bez obzira na trud koji su uloili nisu mogli da izbegnu pitanje motivacije, budui da su vrlo dobro znali da e od sada, u praksi, sudije povezivati kanjavanje makar delimino sa utvrivanjem motiva. Moda je Anrijeta Kornije bila ljubavnica oca devojice i traila osvetu; moda je, budui da je morala da napusti sopstvenu decu, bila ljubomorna na srenu porodicu koja ivi u susedstvu. Sve optube pokazuju sledee – da bi mehanizam kanjavanja delovao, realnost prekršaja ili osobe kojoj se on moe pripisati nisu dovoljni; mora se ustanoviti i motiv, to znai, psihološki razumljiva veza izmeu ina i poinioca. Sluaj Selestat u kome je ena pogubljena zb kanibalizma, stoga što je mogla da bude gladna, ini mi se veoma znaajnim. Lekare koje su u normalnim sluajevima pozivali samo da bi ustanovili demenciju ili mahnitost, sada su poeli da pozivaju kao "strunjake za motivaciju"; oni su morali da procene ne samo razloge subjekta, nego takoe i racionalnost ina, itav sistem odnosa koji povezuje in sa interesima, planovima, karakterom, sklonostima i navikama subjekta. Iako su sudije esto odbijale da prihvate dijagnozu monomanije kojoj su lekari bili tako skloni, bili su primorani da razmotre skup problema koje je ovaj pojam proizveo: to e rei, malo modernijim terminima, integraciju ina u globalno ponašanje subjekta. Što je ova integracija vidljivija, to je lakše kazniti subjekta. Što je integracija manje vidljiva, to se više ini kao da je in provalio u subjekta kao iznenadni i nepotisnuti mehanizam, a odgovorna strana se pojavljuje kao manje kanjiva. A sud e se onda saglasiti da ne moe da nastavi sluaj budui da subjekt neuraunljiv i predae ga psihijatrijskom ispitivanju.

Iz ovoga se moe izvui nekoliko zakljuaka: - Prvo, intervencija psihijatrijske medicine u sistem kanjavanja, koja poinje u 19. veku, nije ni posledica ni prosti razvoj tradicionalne teorije o neodgovornosti onih koji pate od demencije ili mahnitosti. - Drugo, ovo nuno proizlazi iz regulisanja dva fenomena, prvo iz funkcionisanja medicine kao javne higijene, drugo iz funkcionisanja zakonskog kanjavanja kao tehnike transformisanja individue. - Tree, ova dva nova zahteva povezana su sa transformacijom mehanizma moi preko koga se, od osamnaestog veka, uspostavila kontrola društvenog tela u industrijskim društvima. - etvrto, monstruozni zloin koji je kako protivprirodan, tako i iracionalan, predstavlja taku u kojoj se susreu medicinsko ukazivanje na to da je ludilo naposletku uvek opasno i nemogunost suda da odredi kaznu za zloin a da nije utvrdio motive zloina. Bizarna simptomatologija manije ubistva uspostavljena je u taki konvergencije ova dva mehanizma. - Peto, na ovaj nain, tema opasnog oveka upisana je kako u institucije psihijatrije tako i u institucije pravosua. U devetnaestom i dvadesetom veku raste tendencija da praksa kanjavanja i teorija kanjavanja od opasne individue naprave metu intervencije kazne. U devetnaestom veku psihijatrija e pokazati, takoe, rastuu tendenciju da trai patološka obeleja koja mogu da markiraju opasne individue: moralnu neuraunljivost, instinktivnu neuraunljivost, i degeneraciju. Ova tema opasne individue doveše, s jedne strane, do pojavljivanja antropologije zloinca, kao u italijanskoj školi, i s druge strane, do teorije o odbrani društva koja je prvi put predstavljena u belgijskoj školi. - Šesto, još jedna vana posledica jeste ta da e postojati znaajna transformacija starog pojma krivine odgovornosti. Ovaj pojam, barem u izvesnom smislu, bio je blizak graanskom pravu. Na primer, da bi se nekome pripisalo nasilje bilo je nuno da je on slobodan, svestan, da ne pati od demencije, da je netaknut bilo kakvom krizom ili mahnitošu. Sada odgovornost nee više biti ograninena na ovaj oblik svesnosti, ve na inteligibilnost in sa osvrtom na to kako je sproveden, na karakter i dogaaje iz prošlosti individue. Što je delo više psihološki odreeno, to se više poinilac smatra odgovornim pred zakonom. Što je zloin više, tako da kaemo, neopravdan i neodreen, postoji vea tendencija da se on oprosti. Ovde postoji paradoks: zakonska sloboda subjekta dokazana je injenicom da se njegov in posmatra kao neizbean, odreen; manjak njegove odgovornosti dokazan je injenicom da se njegov in posmatra kao neizbean. Ovim neodrivim paradoksom monomanije i monstruoznog ina, psihijatrija i krivino pravo ušli su fazu neizvesnosti iz koje mora da se izae; igra izmeu krivine odgovornosti i psihološkog determinizma postala je krst zakonoskog i medicinskog mišljenja.Sad bih voleo da se okrenem jednom periodu koji je bio naroito plodonosan za odnos izmeu psihijatrije i krivinog zakona: poslednjim godinama devetnaestog veka i prvim godinama dvadesetog veka, od prvog kongresa o Kriminološkoj antropologiji (1885) do Princovog (Prinz) objavljivanja Odbrane društva (1910). Šta se dogodilo izmeu perioda na koji sam se prethodno ukazao i ovog o kojem sada elim da govorim? Pre svega, u okviru discipline psihijatrije u strogom smislu ovog termina, pojam monomanije bio je napušten ne sasvim bez oklevanja i rezervi, nešto pre 1870. godine. Napušten je iz dva razloga: prvo, zato što je suštinski negativna ideja delimine neuraunljivosti, koja se odnosila samo na jednu taku i bila neobuzdana
http://www.zenskestudie.edu.rs Ovaj sajt pokree Joomla! Generisano: 25 June, 2011, 17:38

Zenske studie i komunikacije

samo u izvesnim momentima, postepeno zamenjivana idejom da mentalna bolest nije nuno bolest mišljenja ili svesti, nego da moe da napadne emocije, instinkte, spontano ponašanje, ostavljajui forme mmišljenja zapravo nedirnutim. (Ono što je nazivano moralna neuraunljivost, instinktivna neuraunljivost, poremeaj instikata, i konano, perverzija, odgovara ovom objašnjenju, iji je omiljeni primer, negde oko 1840. godine, bio devijacija u seksualnom ponašanju). Ali, postojao je još jedan razlog za napuštanje monomanije; to e rei, ideje mentalne bolesti, ija je evolucija sloena i polimorfna i koja moe da predstavi jedan ili drugi poseban simptom, na jednom ili drugom stupnju svoga razvoja, ne samo na nivou individue, ve na nivou nekoliko generacija; ukratko, ideja degeneracije. Zbog injenice da se ova velika evolutivna ravanja mogu definisati, nije više nuno praviti razliku izmeu velikih monstruma i misterioznih zloina koji se mogu pripisati neprihvatljivom nasilju ludila i manjim delinkvencijama, što je suviše esto, suviše poznato, da bi se povratak na patološko uinio nunim. Od tada, bilo da moramo da se bavimo nerazumljivim masakrima ili manjim prekršajima (koji imaju veze sa svojinom ili seksualnošu), u svakom sluaju moramo da sumnjamo na manje ili više ozbiljnu perturbaciju instinkta ili stupnjeva u jednom neprekinutom procesu. Tako se u polju zakonske psihijatrije pojavljuju nove kategorije, kao što je nekrofilija, oko 1840. godine, kleptomanija, oko 1860. godine. egzibicionizam, 1876. godine, a isto tako i prikljuivanje, od strane pravne psihijatrije, ponašanja kakva su pederastija ili sadizam. Sada postoji, barem u naelu, psihijatrijski i kriminoliški kontinuitet koji dopušta postavljanje pitanja u medicinskom smislu na bilo kom nivou krivine skale. Ovo psihijatrijsko pitanje nije više povereno nekim velikim zloinima; ak i ako mora da dobije negativan odgovor, ono mora da bude postavljeno preko itavog niza prekršaja. Ovo ima znaajne posledice na pravnu teoriju odgovornosti. U konceptu monomanije, sumnje u pogledu patologije pojavljivale su se upravo onda kada nije bilo razloga za in: na neuraunljivost se gledalo kao na uzrok onoga što nije imao smisla, i zakonska ne-odgovornost bila je ustanovljena u odnosu na ovu nekonzistentnost. Ali iz ovih novih analiza instinkta i emocija, bie mogue obezbediti kauzalnu anlizu za sve vrste ponašanja, bilo da su delinkventna ili ne, i bilo koji da je stepen njihovog kriminaliteta. Otuda beskonani lavirint u kome se pravni i psihijatrijski problem zloina nalazi. Ukoliko je in odreen kauzalnim lancem, da li se moe smatrati da je slobodan? Ne upuuje li na odgovornost? I da li je nuno, da bismo mogli nekoga da osudimo, da ne bude mogua rekonstrukcija kauzalne inteligibilnosti njegovog ina? Sada, kao pozadinu ovog novog naina postavljanja problema moram da napomenem nekoliko transformacija koje su, bar jednim delom, bile uslov da to bude mogue. Prvo, intenzivni razvoj policijske mree koji je doveo do novog mapiranja i blieg nadziranja urbanog prostora, i takoe, do mnogo sistematinijeg i efikasnijeg gonjenja manjih prestupa. Mora se dodati da su društveni konflikti, klasne borbe i politike konfrontacije, oruane pobune – od razbijaa mašina sa poetka veka do anarhista iz poslednjih nekoliko godina veka, ukljuujui nasilnike štrajkove, revolucije iz 1848. godine, i Komunu iz 1870. godine – podstakli one na vlasti da tretiraju politike prekršaje na isti nain kao i obine zloine a u cilju njihovog diskreditovanja. Malo po malo, poela je da se izgrauje slika neprijatelja društva koji je mogao biti kako revolucionar tako i ubica, budui da, naposletku, svi revulucionari ponekad ubijaju. U vezi sa ovim, tokom itave druge polovine veka razvila se "literatura o kriminalu", koristim ovu re u najširem smislu, ukljuujui razliite vesti (i ak, popularne novine), kao i detektivske romane i sve romantizovane spise koji su se razvili oko zloina – transformacija zloinca u heroja, moda, ali, isto tako, i potvrivanje toga da je stalno prisutan kriminal pretnja društvenom telu u celini. Kolektivni strah od zloina, opsesija ovom opasnošu koja deluje kao da je neodvojiva od samog društva, tako su se neprekidno upisivali u svest svake individue. Ukazujui na 9000 ubistava zabeleenih u Evropi, ne raunajui Rusiju, Garofalo je u predgovoru prvom izdanju svog dela Kriminologija (1887), rekao: "ko je neprijatelj koji je uništio ovo tlo? Da li je misteriozni neprijatelj nepoznat istoriji; njegovo ime je: zloinac". Ovome se mora dodati još jedan element: stalni neuspeh sistema ispovesti i pokajanja o kojem se izveštavalo veoma esto. San reformista iz osamnaestog veka, zatim filantropa u periodu koji je sledio, bio je da utamnienje, ukoliko je bilo osigurano da je voeno razumom, moe da poslui kao istinska kaznena terapija. Rezultat je trebalo da bude popravljanje zatvorenika. Ubrzo je postalo jasno da je zatvor imao upravo suprotan efekat, da je, u celini uzev, bio škola za delinkvenciju i da su rafiniranije metode policijskog sistema i zakonskog aparata bile daleko od toga da su osiguravale bolju zaštitu protiv zloina, upravo doprinosile jaanju kriminalnog miljea putem samog zatvora. Iz razliitih razloga situacija je bila takva da je postojao veoma jak društveni i politiki zahtev kako za reakcijom na zloin tako i za njegovom represijom. Ovaj zahtev bio je u vezi sa kriminalitetom koji je u svom totalitetu morao da bude promišljan u pravnim i medicinskim terminima, a ipak, kljuni pojam institucije kazne još od srednjeg veka, to e rei, odgovornost pred zakonom, delovao je krajnje neadekvatno u smislu konceptualizacije ovog širokog i netransparentnog domena medicinsko-pravnog kriminaliteta. Ova neadekvatnost postala je oigledna kako na pojmovnom tako i na institucionalnom nivou, u konfliktu izmeu takozvane škole Kriminološke antropologije, i Asocijacije za internaciju krivinog zakona, oko 1890.-ih godina. U pokušaju da izae na kraj sa tradicionalnim principima krivinog zakonodavstva, italijanska škola (Kriminološki antropolozi) pozivala je, ništa manje nego na ostavljanje zakonitosti po strani – istinsku "ne-kanjivost" zloina, uspostavljanjem aparata potpuno drugaijeg tipa od onog koji su obezbeivali zakoni. Za 'kriminološke antropologe', to je znailo potpuno napuštanje pravnog pojma odgovornosti, a kao glavni problem nije postavljeno pitanje stepena slobode individue, ve stepen opasnosti koju ona predstavlja za društvo. Štaviše, ništa nije znailo ako je optueni, kome je zakon priznao neodgovornost jer je bio
http://www.zenskestudie.edu.rs Ovaj sajt pokree Joomla! Generisano: 25 June, 2011, 17:38

Zenske studie i komunikacije

bolestan, neuraunljiv, rtva više sile, bio upravo najozbiljnije i neposredno opasan. 'Kriminološki antropolozi' naglašavali su da ono što se naziva "kaznom" ne mora da bude kanjavanje, ve pre mehanizam za odbranu društva, i zato su tvrdili da relevantna razlika nije ona izmeu zakonski odgovornih subjekata za koje se utvrdi da su krivi i zakonski neodgovornih subjekata koji bi trebalo da budu osloboeni, nego izmeu apsolutno i definitivno opasnih subjekata i onih koji su prestali da budu opasni i kojima je bio obezbeen izvestan tretman. Zakljuili su da bi trebalo da postoji tri glavna tipa društvenih reakcija u odnosu na zloin, ili pre, na opasnost koju predstavlja zloinac: definitivna eliminacija (smru ili zatvaranjem u instituciju), privremena eliminacija (tretmanom), i manje više relativna i delimina eliminacija (sterilizacijom ili kastracijom). Moe se videti itava serija zaokreta koje je antropološka škola zahtevala: od zloina ka zloincu; od dela koje je zapravo poinjeno, do opasnosti koja je potencijalno inherentna individui; od moduliranog kanjavanja okrivljene strane, do apsolutne zaštite drugih. Svi ovi zaokreti sasvim jasno su implicirali beg iz univerzuma krivinog zakona koji se stalno vraa na delo, sa mogunošu da de jure bude pripisano subjektu, zakonsku odgovornost potonjeg i kanjavanje koje je proporcionalno teini dela kako je utvreno zakonom. Ni "kriminalitet" individue, ni stepen u kome je ona opasna, ni njeno potencijalno ili budue ponašanje, ni celokupna zaštita društva od ovih moguih opasnosti, ništa od ovoga nisu, niti bi mogli biti, pravni pojmovi u klasiom smislu termina. Oni bi mogli da funkcionišu na racionalan nain samo u okviru sistema tehnikog znanja, sistema znanja koji omoguava karakterizaciju idividue zloinca u njemu samom i u tom smislu, nezavisno od dela koje je poinio; sistem znanja koji omoguava da se odmeri stepen opasnosti koja je prisutna u individui; sistem znanja koji moe da ustanovi zaštitu koja je potrebna u svetlu takve opasnosti. Otuda ideja da zloin treba da bude odgovornost, ne sudija, ve strunjaka u psihijatriji, kriminologiji, psihologiji, itd. Zapravo, ovaj ekstremni zakljuak nije bio esto formulisan na ovako eksplicitan i radikalan nain, nesumnjivo, zbog praktine razboritosti. Ali on je implicitno sledio iz svih teza 'kriminološke antropologije'. Na drugom skupu ove asocijacije (1889), Puljeze (Pugliese) ga je izneo jasno i otvoreno. Moramo, rekao je, da obrnemo staru izreku: sudija je strunjak nad strunjacima; naprotiv, strunjak treba da bude sudija nad sudijama. "Komisija medicinskih strunjaka kojima prosuivanje treba da bude povereno ne bi smela da se ogranii na izraavanje svojih elja; naprotiv, trebalo bi da donese stvarnu odluku". Moe se rei da je taka preloma dostignuta. Kriminologija, koja se razvila iz starog pojma monomanije, reflektujui, što je esto sluaj, odnos sa krivinim zakonom, bila je u opasnosti da iz njega bude iskljuena kao krajnje radikalna. To bi dovelo do situacije sline onoj izvornoj; sistem tehnikog znanja koji nije kompatibilan sa zakonom, opseda ga spolja i onemoguava ga da se uje. Budui da pojam monomanije moe da bude upotebljen na taj nain da s ludilom pokrije zloin bez oiglednih razloga, pojam degenercije, dakle, u izvesnoj meri, omoguio je da se najbeznaajniji kriminalci dovedu u vezu sa opasnošu patoloških dimenzija za društvo, i eventualno, za celu ljudsku vrstu. itavo polje prekršaja moglo je da se dri na okupu u smislu opasnosti, a time i zaštite koju bi trebalo obezbediti. Zakon je trebalo samo da dri jezik za zubima. Ili da zaepi uši i odbije da sluša. Uobiajeno je rei da su osnovne tvrdnje 'kriminološke antropologije' prilino brzo diskvalifikovane iz brojnih razloga: zato što su bile povezane sa jednim oblikom scientizma, sa izvesnom pozitivistikom naivnošu koju je sam razvoj nauka u dvadesetom veku preuzeo pokušavajui da se od nje izlei; zato što su bili povezani sa istorijskim i društvenim evolucionizmom koji je sam sebe vrlo brzo diskreditovao; zato što su našli potporu u neuropsihijatrijskoj teoriji degeneracije koju su, kako neurologija tako i psihoanaliza, brzo odbacile; i zato što nisu bili u mogunosti da postanu operativni u okviru domena krivinog zakonodavstva i zakonske prakse. Doba 'kriminološke antropologije', sa svojom radikalnom naivnošu, ini se da je nestalo sa devetnaestim vekom; borbu su izgleda preuzeli mnogo suptilnija psiho-sociologija delikvencije i mnogo prihvatljiviji krivini zakon. ini mi se da, barem u svojim najopštijim crtama, 'kriminološka antropologija' nije potpuno nestala, kako neki govore, i da se jedan broj njenih osnovnih teza, esto onih potpuno stranih tradicionalnom pravu, postepeno ukorenio u krivnino mišljenje i praksu. Ali ovo se nije moglo dogoditi samo na temelju istine o ovoj psihijatrijskoj teoriji zloina, ili pre, samo putem sile njene ubedljivosti. Uistinu, postojala je znaajna mutacija u okviru prava. Kada kaem, "u okviru prava", verovatno kaem previše, budui da je, osim u nekoliko izuzetaka (kao što je norveški zakon, koji je, uostalom, pisan za novu dravu), i ako ostavimo po strani neke projekte koji su zaboravljeni (kao što je švajcarski plan za krivini zakon), krivino zakonodavstvo u velikoj meri ostalo nepromenjeno. Zakoni koji su se odnosili na suspenziju presude, recidivizam, ili prosleivanje, predstavljali su principijelne modifikacije koje su, uz prilino odlaganje, napravljene u francuskom zakonodavstvu. Ovo nije mesto gde vidim znaajne mutacije, ve ih pre vidim u vezi sa elementom koji je u isto vreme i suštinski i teorijski, naime, sa pojmom odgovornosti. Bilo je mogue modifikovati ovaj pojam ne toliko zbog pritiska nekog unutrašnjeg potresa, nego uglavnom stoga što se tokom ovog perioda dogodila znaajna revolucija u oblasti graanskog prava. Moja hipoteza je da je graasnko pravo, a ne kriminologija, ono što je omoguilo da krivini zakon izmeni dva ili tri svoja najvanija stanovišta. Graansko pravo je omoguilo da se na krivino pravo nakaleme suštinski elementi kriminoloških teza iz tog perioda. Moe biti da bi se, bez preformulacije koja se dogodila najpre u graanskom pravu, pravnici pravili gluvi u pogledu osnovnih stavova kriminološke antropologije, ili da nikada ne bi posedovali odgovarajue orue za njihovo integrisanje u pravni sistem. Na neki nain, koji isprva moe delovati udno, graanski pravo je ono što je omoguilo artikulaciju pravnih propisa i nauke u krivini zakon. Transformacija u graanskom pravu odvija se oko pojma nesrenog sluaja i zakonske odgovornosti. Na veoma uopšten nain, vredi naglasiti znaaj koji je pojam nesrenih sluajeva imao ne samo za zakon nego, takoe, za ekonomiju i politiku, posebno u drugoj polovini devetnaestog veka. Na ovo bi se mogla staviti primedba, budui da su planovi za osiguranje u šesnaestom veku pokazali koliko je ideja rizika ve postala vana. Ali, s jedne strane, osiguranje se bavilo samo manje više individualnim rizikom i, s druge, ono je u potpunosti iskljuivalo zakonsku
http://www.zenskestudie.edu.rs Ovaj sajt pokree Joomla! Generisano: 25 June, 2011, 17:38

Zenske studie i komunikacije

odgovornost zainteresovane strane. U devetnaestom veku su razvoj plata, industrijske tehnike, mehanizacije, transporta, urbanih struktura, doneli dve vane stvari. Prvo, rizicima je bila izloena trea strana (poslodavac je izlagao zaposlene povredama na radu; transportne kompanije su nesrenim sluajevima izlagale ne samo svoje putnike nego i ljude koji bi se tu sluajno zadesili). Zatim, injenica da bi ovi nesreni sluajevi esto mogli biti u vezi sa nekom vrstom greške – ali manje greške (nepanje, manjka opreza, nemara) koju je poinio neko ko zbog toga nije mogao da snosi graansku odgovornost i nije mogao da plati odštetu. Problem je bio u tome kako da se u zakonu ustanovi pojam odgovornosti bez-krivnje. To je bila tenja zapadnih zakonodavaca, naroito nemakih pravnika, koji su bili pod uticajem zahteva bizmarkovskog društva – društva za koje je bila karakteristina kako disciplina tako i svest o sigurnosti. U ovoj potrazi za odgovornošu bez-krivnje, zakonodavci su naglašavali izvestan broj vanih principa: - Prvo, odgovornost mora da bude ustanovljena, ne u skladu sa serijom grešaka koje su poinjene, nego u skladu sa lancem uzroka i posledica. Odgovornost je na strani uzroka, više nego na strani krivice. Na ovo su nemaki pravnici mislili kad su govorili o Causahaftung. - Drugo, ovi uzroci su iz dva poretka koji se meusobno ne isljuuju: lanac preciznih i pojedinanih injenica od kojih je svaka indukovana prethodnom; i stvaranje rizika koje je svojstveno za delanje, opremu, poduhvat. - Tree, budui da su prihvaeni, rizici se moraju umanjiti na najsistematiniji i najrigorozniji mogui nain. Meutim, on sigurno nee nestati; ništa što je karakteristino za delovanje modernog društva nije bez rizika. Kao što je Salej (Saleilles) rekao: "kauzalni odnos povezan sa isto materijalnom injenicom koja se u sebi pojavljuje kao avanturistika injenica, koja u sebi nije neregularna, niti oprena obiajima modernog ivota ve prezriva spram tog ekstremnog opreza koji paralizuje delovanje, u harmoniji je sa delovanjem koje je danas imperativ i stoga nanosi poraz mrnji i prihvata rizike, to je zakon ivota danas, to je opšte pravilo, a zakon je napravljen da bi reflektovao ovaj savremeni pojam duše, u smislu njegove uspešne evolucije". - etvrto, budui da je ova odgovornost bez-krivnje povezana sa rizikom koji nikada u potpunosti ne moe biti eliminisan, odšteta nije zamišljena da bi je sanskcionislala, kao neka vrsta kanjavanja, nego da popravi njene posledice i takoe ima tendenciju da na asimptotiki nain eventualno umanji njene rizike. Eliminisanjem elementa krivnje u okviru sistema odgovornosti graanski zakonodavci su u zakon uveli pojam kauzalne verovatnoe i rizika i sproveli su ideju sankcije ija je funkcija bila da brani, da zaštiti, da izvrši pritisak na neizbene rizike.Na prilino udan nain, ova depenalizacija graanske odgovornosti konstituisala bi model krivinog zakona na temelju osnovnih stavova koji su formulisani u 'kriminološkoj antropologiji'. Uostalom, šta je "roeni zloinac" ili degenerisana, ili zloinaka osoba, ako ne neko ko prema uzronom lancu, koji je teško rekonstruisati, nosi posebno visok stepen verovatnoe za zloin, a time i rizik zloina? Dakle, kao što se moe utvrditi graanska odgovornost bez ustanovljavanja krivice, nego samo procenom nastalog rizika, i protiv kojeg je neophodno izgraditi odbranu, (iako on nikada ne moe biti eliminisan), na isti nain se pojedinac moe smatrati odgovornim pred zakonom, a da ne mora da se odredi da li je on delovao slobodno, i stoga, da li je bilo krivice, nego pre povezujui poinjeno delo sa rizikom zloinstva koje sainjava samu njegovu linost. Pojedinac je odgovoran budui da samim tim što postoji on jeste tvorac rizika, iako nije u krivnji, jer nije na osnovu svoje vlastite slobodne volje izabrao zlo pre nego dobro. Svrha sankcije, stoga, nee biti da kazni pravni subjekt koji je voljno prekršio zakon; njena uloga e biti da smanji, koliko je god mogue – ili eliminacijom, ili iskljuivanjem, ili razliitim restrikcijama, ili terapeutskim merama – rizik zloina koji je predstavljen u individui koja je u pitanju. Glavna ideja Odbrane društva, kako je to izloio Princ (Prinz) poetkom dvadesetog veka, razvijala se transferom formulacija koje su svojstvene novom graanskom pravu na krivino pravosue. Istorija konferencija o 'kriminološkoj antropologiji' i konferencija o krivinom zakonu, na prelasku u dvadeseti vek, hronika konflikata izmeu pozitivistikih naunika i tradicionalnih pravnika, i iznenadni dtente koji se dogodio u vreme Lista (Liszt), Saleja i Princa, ubrzani nestanak italijanske škole nakon toga, ali takoe i smanjenje otpora koji su pravnici pruali psihološkom pristupu kriminalu, uspostavljanje relativnog slaganja oko kriminologije koja bi bila pristupana pravu, i sistema sankcija koji bi uzeo u obzir znanje iz kriminologije – sve ovo je, ini se, ukazivalo da je traeni momenat "naglog obrata" upravo pronaen. Ovaj "obrat" jeste kljuni pojam rizika koji zakon asimiliše preko ideje odgovornosti bez-krivnje, i koji antropologija, ili psihologija, ili psihijatrija, moe da asimiliše preko ideje nakanjivosti bez slobode. Termin, "opasno bie", koji je od tada središnji, verovatno je uveo Princ, na sednici Meunarodne Unije za Krivino Pravo, u septembru 1905. godine. Ja ovde neu da navodim brojne zakonske propise, pravila, i uredbe, koji su stavili na snagu, na ovaj ili onaj nain, ovaj pojam opasnog stanja individue u kaznenim institucijama širom sveta. Dopustite mi samo da naglasim nekoliko stvari. Prvo, od velikih zloina bez razloga u ranom devetnaestom veku, rasprava se, zapravo, nije vodila toliko oko slobode, iako je to pitanje bilo uvek prisutno. Stvarni problem koji je svuda bio na snazi, bio je problem opasne individue. Da li postoje individue koje su uroeno opasne? Na osnovu kojih znakova se one mogu prepoznati i kako bi trebalo reagovati na njihovo prisustvo? Tokom prošlog veka, krivini zakon se nije razvio iz jedne etike slobode u nauku o psihikom determinizmu; naprotiv, on je uveao, organizovao i kodifikovao podozrivost prema opasnim individuama i njihovo licemerje, od retke i monstruozne figure monomanijaka do uobiajene svakodnevne figure degenerisanog, perverznjaka, konstitucionalno poremeenog, nezrelog, itd. Takoe se mora primetiti da se ova transformacija dogodila ne samo od medicine ka zakonu, kao pritisak racionalnog znanja na starije proskriptivne sisteme; ve da se ona takoe vršila preko kontinuiranog mehanizama saimanja i interakcije izmeu medicinskog i psihološkog znanja i institucije suda. Ovo drugo nije ono koje je podleglo. itav niz stvari i pojmova roen je na granici izmeu njih i iz njihove razmene Ovo je taka koju bih eleo da naglasim, jer, ini se da je veina tako formiranih pojmova operativna u zakonskoj medicini
http://www.zenskestudie.edu.rs Ovaj sajt pokree Joomla! Generisano: 25 June, 2011, 17:38

Zenske studie i komunikacije

ili u psihijatrijskoj ekspertizi po pitanju zloina. Ali, nije li još nešto uvedeno u zakon osim neizvesosti problematinog znanja – naime, osnovni elementi još jednog tipa zakona? Jer moderni sistem sankcija – najupeatljivije od Bekarije (Beccaria) – daje društvu pravo na individue samo zbog onoga što one ine. Samo in, koji je u zakonu definisan kao kršenje, moe da rezultira sankcijama koje se usklauju, naravno, prema okolnostima i namerama. Ali, donosei sve više u prvi plan ne samo zloinca kao poinioca dela, ve i opasnu individuu kao potencijalni izvor dela, ne daju li se društvu prava nad individuom na temelju onoga što ona jeste? Naravno, ne više na temelju onoga što ona jeste po zakonu (kao što je bio sluaj u društvima pod Ancien Regime), ve na temelju onoga što je ona po prirodi, u skladu sa svojom konstitucijom, karakternim crtama, ili svojim patološkim karakteristikama. Forma pravde koja ima tendenciju da bude primenjena na ono što neko jeste, to je ono što je neuveno kada se misli o krivinom pravu o kakvom su reformisti u osamnaestom veku sanjali, a koji je imao nameru da sankcioniše, na potpuno egalitaran nain, prekršaje unapred jasno definisane zakonom. Na ovo bi se mogla staviti primedba da je uprkos ovom opštem principu ak i u devetnaestom veku pravo na kanjavanje bilo primenjivano i variralo je na temelju, ne samo onoga šta su ljudi inili, nego i na osnovu toga šta su, ili šta se pretpostavljalo da oni jesu. Teško da su veliki moderni zakonicii bili ustanovljeni kada su pravljeni pokušaji da se oni ublae zakonodavstvom, kao što su zakoni koji se bave olakšavajuim okolnostima, recidivizmom, i uslovnim oslobaanjem. To je bila stvar uzimanja u obzir poinioca nezavisno od dela koja su poinjena. A potpuna i uporedna studija zakonskih odluka bez sumnje e lako pokazati da su na krivinoj sceni prekršioci prisutni barem koliko i njihovi prekršaji. Forma pravde koja bi bila primenjena samo u odnosu na ono što neko ini, verovatno je isto utopijska i nije nuno poeljna. Ali bar od osamnaestog veka, ona je konstituisala rukovodei princip, juridiko-moralni princip koji sprovodi moderni sistem sankcija. Stoga nije postojalo pitanje, i koje još uvek ne moe postojati, o tome da se on iznenada ostavi po strani. Samo neprimetno, polako, i u tom smislu odozdo i fragmentarno, sistem sankcija se oblikuje na temelju onoga šta neko jeste. Bilo je potrebno skoro sto godina da bi pojam "opasne individue", koji je potencijalno bio prisutan u pojmu monomanije prvih psihijatara bio prihvaen u sudskom mišljenju. Nakon sto godina, iako je ovaj pojam postao središnja tema u psihijatrijskoj ekspertizi (u Francuskoj, psihijatri, koji se smatraju strunjacima, govore o opasnosti individue mnogo više nego o njenoj odgovornosti), pravo i zakon odbijaju da mu daju mesto. Revizija krivinog zakona, koja je sada na snazi u Francuskoj, jedva da je uspela u tome da stari pojam demencije (koji poinioca dela ne smatra odgovornim), zameni pojmovima razboritosti i kontrole koji su, na posletku, samo još jedna verzija iste stvari koja gotovo nimalo nije modernizovana. Ovo moda ukazuje na slutnju o groznim opasnostima koje su inherentne ovlašenju zakona da interveniše protiv individua zbog onoga što one jesu; iz toga moe nastati zastrašujue društvo. Meutim, na funkcionalnom nivou, sudije sve više imaju potrebu da veruju da sude oveku kakav jeste i u skladu sa onim što on jeste. Scena koju sam opisao na poetku svedoi o tome. Kada ovek doe pred svoje sudije bez ieg drugog osim svojih zloina, kada nema ništa drugo da kae osim "ovo sam ja uinio", kada o sebi nema šta da kae, kada sudu ne ini uslugu ispovedajui mu neku vrstu tajne vlastitog bia, tada sudska mašina prestaje da funkcioniše. Sa engleskog prevela Tatjana Popovi(Michel Foucault, “The Dangerous Individual”, Michel Foucault: Politics, Philosophy, Culture, ed. by Lawrence D. Kritzman, Routledge, New York & London, 1990, pp. 125 - 151)

http://www.zenskestudie.edu.rs

Ovaj sajt pokree Joomla!

Generisano: 25 June, 2011, 17:38