Дифузионизам

• Дифузионизам je струја мишљења која

наглашава директне контакте и мешања
културних садржаја двеју или више култура.
• Посматра културe преко њиховог
географског простора, историје и
географских кретања и ширења
(антропогеографија).
• Снажан утицај филолошких проучавања о
пореклу индо-европских језика
• Настао је више као покрет (у Немачкој, Аустрији,
Енглеској и САД-у) него као чврсто структурисана
теорија 1880-тих и трајао до друге половине 20.
века.
• Главни представници: Франц Боас, Алфред Луис
Кребер, Фробениус, Вилијам Риверс, Роберт
Лоуви, Едвард Сапир, Бенџамин Ли Ворф итд.
• Као прва критика еволуционизма, дифузионизам
се сматра другом великом антрополошком
теоријом после еволуционизма.
• Полазиште дифузионизма: права
креативност и инвенције су ретке у историји
човечанства.
• Инвенције се шире и преносе из једних у
друге културе.
– Очигледно је да културна дифузија постоји:
азбука нам долази од Феничана, бројеви су нам
арапски, хришћанство са Блиског истока,
Будизам се у Кину пренео из Индије итд.
• Чувени опис свакодневног живота просечног
Американца (Ралф Линтон)
• “После ручка, амерички грађанин се спрема да запали дуван,
што је индијански обичај, пали биљку која се гаји у Бразилу, у
лули која долази од Индијанаца из Вирџиније, или у цигарети
из Мексика. Ако је довољно чврст, може чак да проба цигару
која је дошла из Антила преко Шпаније. Пушећи, чита новине
у којима су вести дана одштампане знацима које су
измислили древни Семити, на подлози откривеној у Кини,
захваљујући поступку смишљеном у Немачкој. Гутајући
извештаје спољних турбулентних догађаја, ако је добар
конзервативни грађанин, захвалиће се јеврејском богу, на
индоевропском језику, што га је учинио стопостотним
Американцем”
• Основна претпоставка дифузионизма: људско
биће није толико креативно као што се мисли.
• Реткост инвенција: културе се развијају
мешањима, позајмицама и преиначењима
више него проналасцима и иновацијама.
• Културне позајмице преко додира са суседним
групама, миграција, имитације, акултурације
итд..
• Две главне струје дифузионизма
• 1. Хипердифузионизам (енглеска школа): теза о
заједничком корену свих цивилизација;
панегипатска или хелиолитичка теорија културе.
• Школа импресионирана старом египатском
културом и цивилизацијом у целини а посебно
најважнијим елементима те цивилизације:
култовима сунца и камена
– Познато је да је према старој египатској митологији
главни бог био Бог сунца, Озирис, Изидин муж, који је
био и творац времена, као и заштитник Египта и Нила.
Култ Сунца је био најважнији култ ове цивилизације.
• Представници ове школе су били уверени да су
поменути елементи културе продрли не само у
Средоземни басен и у Африку, него чак и у
Индонезију, Полинезију и Америку.
– Најпознатији представници хипердифузионизма,
Риверс, Елиот-Смит и Пери, тврдили су да је Египат
колевка свих култура (“глобализација” египатске
културе) а када је египатска култура почела да опада,
све остале културе су се такође деградирале!
• Овакав став енглеских хипердифузиониста је
увелико допринео дискредитовању дифузионизма
• 2. Теорија културних кругова, аустро-немачка
школа (Фробенијус, Гребнер, Шмит и Коперс): све
културе су настале из једног малог броја култура,
које су се шириле у концентричним круговима.
• Позајмице су често праћене трансформацијама,
изван првобитног језгра које остаје стабилно.
• Шмит и Коперс (Бечка школа) су проучавали
природу и обим додира између култура и први су
проучавали механизам акултурације
(прилагођавања туђој култури)
• Дифузионисти проучавају преношење културних
одлика између људских група, што означава
прекид са еволуционистичком проблематиком.
• Уместо прогреса као кључног појма
еволуционизма дифузионисти наглашавају улогу
случајности у историји и у настанку људских
установа.
– Нека природна катастрофа, сточна или људска
епидемија, рат или другачији додир са другом
заједницом, могу да промене једну културу.
• Дифузионизам, међутим, не одбија тезу
еволуције друштава и култура путем
културних позајмица и културних промена.
• Боас: свака култура је јединствена, свака
култура има сопствену сложену историју и
сопствени образац развоја.
• Према Боасу: скуп културних добара једног
народа скоро је у потпуности сабирни исход
дифузије, процеса који без престанка делује.
• Плет једне културе саздан је од безброј потпуно
различитих нити, које су све скоро страног
порекла.
• Међутим, чим се усвоји, нова одлика преобликује
се тако да се уклопи у културни контекст.
– Пример усклађивања паганских и хришћанских
веровања, обичаја и обреда.
• Дифузионизам инсистира на контактима и
разменама између култура.
• То је дало велики број компаративних и
картографских студија са циљем да се успостави
путања једне културне црте и да се омеђи
културно огњиште у којем се та црта првобитно
појавила.
– Успостављање географских карти које садрже
антрополошке информације има важну улогу у
дифузионистичким методама (антропогеографија).
• Критике упућене дифузионизму:
• 1. Не може да објасни појаву сличних културних
феномена код популација које никако нису могле
бити у додиру (нпр., припадају веома удаљеним
историјским епохама)
• 2. Занемаривао је контекст и значење културних
елемената који су се (наводно) ширили, држећи
се само њихове спољашње форме: превелика
шематизација друштвених чињеница.
• 3. Не треба умањивати фактор културне дифузије,
али је утицај дифузиониста био краткотрајан
због претеривања неколицине (нарочито
хипердифузиноиста), који су дифузију
представљали као једини чинилац еволуције
друштава.
• 4. Дифузионисти су имали тенденцију да
игноришу тзв. феномен конвергенције: када се
једна иста институција или иста културна одлика
налази у различитим цивилизацијама, а да се тој
одлици не може приписати исто порекло.
• Примери:
• У свим самодовољним економским системима у
којима су сродничке везе важне, положај једног
човека ће се мање оцењивати према количини и
реткости његових добара, а више према броју
оданих рођака на које може да рачуна.
• Маје из Јукатана и Индуси су знали за нулу, а јасно
је да није могло бити дифузије те црте између те
две културе.
• Феномен симултаних и независних инвенција
(Мultiple Independent Discovery) : случајеви у
којима је неколико географски удаљених
народа, без међусобног додира, истовремено
изумело исти или сличан културни производ
– Нпр : симултани изум земљорадње у три
различита подручја света (Месопотамија,
Тајланд и Мексико) на основу три различите
биљке.
• Биолог Руперт Шелдрејк износи два примера:
• 1. Мајмуни који перу кромпире да би их очистили
од песка. Прво су то практиковали мајмуни на
острву Кошима.После неколико месеци, мајмуни
на другом, удаљеном острву, без икаквог контакта
са првим, развили су исту навику.
• 2. Пацови који су научили да прођу кроз лавиринт
у једној лабораторији, “пренели”су то знање
пацовима у другим, удаљеним лабораторијама.
• Многа научна открића су се догодила готово
истовремено,независно једна од других.
• 17. век: Њутн и Лајбниц су, независно један од другог,
дошли до открића инфинитезималног рачуна.
• 18 век: Шил, Пристли, Лавоазие и други су открили,
независно једни од других, кисеоник.
• 19. век: теорију еволуције врста су изнели, независно
један од другог, Дарвин и Волас.
– Та појава није ограничена на само неколико
историјских примера научних гиганата. Амерички
социолог науке, Роберт Мертон је веровао да то
нису изузеци, већ уобичајен образац у науци.
• Дифузионизму се замера да признаје само
један тип промене: онај који долази споља,
јер све објашњава позајмицама и
“културном заразом”.
• Постулира да су друштва неспособна да се
сама реструктуришу и обнове и потцењује
људску иновативност и креативност.
• Још једна важна замерка дифузионистима:
• Извлаче једну институцију (нпр. брак, неки
обред и сл.) из њеног целокупног
социокултурног контекста, да би хипотетички,
оцртали њено порекло и путању.
• Данас се сматра да је узалудно настојање да се
открије извор појединих културних елемената :
за историју народа без писма можемо само
врло опрезно постављати неке хипотезе.
• Било који елемент једног друштвеног и културног
система је неразумљив ако се извуче из целине која
га садржи и ако се одвоји од посебног значења које
му придају припадници одређене заједнице.
– Боасов пример церемонијалних маски: у неким
друштвима, маске се употребљавају за обмањивање
духова, док у другим друштвима носилац маске
оличава неку умрлу особу, које се ваља подсетити.
• Подаци показују како се исте етничке појаве могу
развити из различитих извора.
• И кад се испостави да је једна културна одлика
пренета дифузијом из једног подручја у други,
друга заједница је преиначује и прилагођава
свом културном “гешталту”.
– Пример: филмска индустрија Bollywood у Индији.
• Критичари сматрају да су дифузионистичке
теорије доста спекулативне, јер се не могу ни
потврдити ни оспорити.
• Нпр: покушаји да се “објасне” културе Новог
света дифузијом из Европе или Египта не могу
да објасне зашто неки базични елементи као
што су возила на точак, или грнчарски точак
нису прешли преко океана, док камене
пирамиде и писмо јесу.
• Осим тога често се ментални садржаји преносе
и шире, а да то не оставља археолошке
трагове.
• Различити су начини и степени утицаја једне
културе на другу или друге, преко дуготрајнијих
додира, имиграције, освајања и тд.
• Акултурација је скуп феномена који је резултат
континуираног и директног додира између
група које прирадају различитим културама.
• То доводи до промена у првобитном културном
моделу једне или обе групе.
• Треба разликовати акултурацију од
асимилације.
• Термин акултурација је први пут употребио 1880.
амерички истраживач Џон Весли Пауел (J.W.
Powel) да би описао “трансформацију начина
живота и мишљења имиграната у додиру са
америчком културом”.
• Не описује се само губитак изворне културе
(декултурација) већ пре свега усвајање нове
културе.
• Уочљиво је међутим да се тај феномен односи на
имигранте суочене са новом културом, а не на
утицај имиграције на културу земље домаћина.
• Свака култура је посебна, али је неоспорно да се
културе међусобно додирују, мешају и прожимају.
• Културне промене могу бити резултат процеса
који се одиграва у просторној или у временској
димензији (нпр. утицај античке културе на
Ренесансу).
• Културе нису непробојне, изоловане, омеђене
непропустљивим границама.
• Нема, с једне стране, потпуно “чистих”, а са друге,
мешовитих култура.
• Све су културе, мање или више, на различитом
степену, мешовите.
• Акултурациони процеси нису тренутни већ дужег
трајања; нису неки тренутни чинови, него се,
остварују у току једног релативно дужег периода.
• Акултурација је универзална појава, присутна у
готово свакој култури.
• Акултурација је један од најважнијих културних
процеса. За процес акултурације мора постојати
стални међусобни контакт двеју култура.
• Акултурација обухвата појаве када различите
културе долазе у трајни и непосредни контакт и
накнадне промене под утицајем друге културе у
првобитном културном обрасцу групе.
• За акултурацију се такође може рећи да је додир
двеју култура при којем једна култура намеће
своје обрасце другој и тиме је потискује.
• Културе зависе од друштвених односа које људи
међусобно одржавају. А то су често односи снаге и
моћи.
• Различите културе се, стога, налазе, једне према
другима, у односу моћи или слабости.
• Али друштвено моћније групе не успевају увек да
се наметну слабијим групама.
• Ситуација није таква да једна група само намеће
своју културу док је друга само прима.
• Акултурација није једносмерна, мада је
асиметрична .
• Последице акултурације у друштвеној структури
се посматрају у двојаком смислу.
• На једној страни може се испољити као узајамно
оплемењивање различитих култура и као њихово
развијање у правцу настанка разноврсније и
богатије културе.
• На другој страни акултурација може да води
потискивању једних и фаворизовању других
друштвених група, затим „разводњавању"
културних целина, међугрупним сукобима тј.
узајамном спутавању.
• Постоји неколико врста акултурације
• Спонтана акултурација: када су културе које су у
контакту слободне, нису у односима моћи и
потчињености.
• Принудна, организована, наметнута
акултурација од стране једне групе: као у
колонијализму или поробљавању.
• Планификована, контролисана, дугорочна
акултурација (нпр. у тоталитарним системима).
• Примери просторне акултурације:
• 1. Акултурација у просторној димензији: ученици
Ћирила и Методија који су преносили писменост у
српске крајеве.
• 2. Као последица вишевековног живота под
Турцима турска ношња почиње да утиче на нашу и
почињу да се носе фес, димије,шалваре и други
делови оријенталне одеће, али и прихватање
делова њиховог језика (речи,синтакса,значења).
Сличан је и утицај италијанског језика на језичке
промене у Далмацији.
• Пример временске акултурације:
• Културни утицаји антике, преко арапске културе,
на књижевност ренесансе и хуманизма.
• Специфична комбинација просторне и временске
акултурације:
• Пренос капитализма као друштвено-економског
система у нашу земљу углавном са
северозапада,из Немачке,Аустрије,Мађарске и то
најинтензивније у току друге половине 19. века,
али постепено и са извесним закашњењем.
• Примери акултурације у туризму
• Норберт Хоџ (N.Hodge) је посматрао и анализирао нагли
прилив западних туриста у Ладах (Непал). При дужем и
континуираном контакту туриста и локалаца долази до
приметних промена у понашању локалног
становништва.
• Највише утицаја туриста се осети код млађих чланова
заједнице. Они почињу да носе наочаре за сунце, пију
кока-колу, слушају музику из вокмена, носе фармерке...
Понекад су им те фармерке и по неколико бројева
мање, али упркос томе они их носе, и то не зато што се
у њима осећају комфорно или атрактивно, већ зато што
џинс представља симбол модерног живота.
• Акултурација у туризму може имати повољан али
и веома неповољан утицај на домаћине.
• Може да промени ставове, вредности и
понашање унутар заједнице.
• Понекад доводи и до јаза у генерацији младих
људи, долази до сукоба мишљења и ставова оних
који желе промене и модернији начин живота, и
оних који желе да сачувају традиционалан начин
живљења.
• Питање интегрисања имигрантских популација
• Да ли оне могу да очувају своју изворну културу?
• То је немогуће, јер ниједна трансплантована култура не
може да остане непромењена.
• Имигрантско становништво смишља нове културне
моделе
• Процес акултурације је комплексан: састоји се од многих
мешавина, од реинтерпретације сопствене културе
(наглашавање једних, занемаривање других одлика,
итд.)
• Синкретизам: мешавина црта из различитих култура.
• Контракултурализација: одбацивање,
неприхватање нове културе и афирмисање само
своје културе (често повратак својој култури након
периода збуњености, синкретизма или
декултурације).
• Мултикултурализам: коегзистенција неколико
култура без међусобног комбиновања или
асимилације једне од стране друге.
– Изгледа да је веома тешко постићи мултикултурализам
као паралелно и симултано постојање потпуно
равноправних, а одвојених и релативно непробојних
култура.
• Проблеми мултикултурализма
• Етнички и национални комунитаризам
(идентитарна логика ) супротставља се
идеји грађанске универзалности
• Комунитаризам је термин настао у САД-у
1980-тих година: филозофија према којој
појединац не постоји независно од своје
културне, етничке, религиозне или
друштвене припадности.
• Комунитаризму се супротставља грађански
универзализам.
• Супротставља се јавном признању група,
мањина, у име заједнице грађана
независно од њихове расне, етничке,
језичке или верске припадности.
• Противници комунитаризма тврде да
индивидуална права могу различито да се тумаче
сходно припадности појединца једној или другој
заједници, вери и култури.
• Филозофија модерних, секуларних држава залаже
се за неутрални јавни простор у коме појединац
може слободно да бира свој пут, своју
припадност, свој идентитет, да дефинише или
редефинише себе.
• Кад себе дефинише првенствено као припадника
своје примарне заједнице, појединац тешко може
себе да оствари изван норми те исте заједнице.
• Екстремна позиција
• Не постоји никаква перспектива изван етничке
културне заједнице и немогуће је одвојити се од
сопствене историје и културе.
• Заједница претходи индивидуи, заједничке
вредноси и идеали су важнији од одбране
индивидуалних слобода.
• Држава не може никада бити културно, верски
или етички неутрална у односу на мањинске
заједнице: она увек намеће културу већинске
групе.
• Референтне вредности су традиционалне,
изграђене на митској или идеализованој
прошлости.
• Екстремна позиција је често обојена
традиционализмом, фундаментализмом и
верским фанатизмом
• Умеренија позиција: индивидуа је укључена у
историју своје заједнице и не може бити
потпуно независна од ње, али није ни
апсолутно детерминисана заједницом.
• Универзалисте (антикомунитаристе)
комунитаристи оптужују за:
• Национални етноцентризам који негира
регионалне и локалне посебности и мањинске
идентитете.
• Дискриминацију, јер одбијају позитивну
дискриминацију у име првог члана декларације о
људским правима : “Сва људска бића рађају се
слободна и једнака у достојанству и правима”,
али заборављају да су претходно вековима
оспоравали, и у теорији и у пракси, та права
мањинама
• Позитивна дискриминација: скуп мера
намењених компензовању неједнакости којој су
биле изложене мањинске групе у прошлости, тако
што се привремено фаворизују те групе у циљу
изједначавања шанси и прилика.
• Тај концепт је настао у САД-у 60-тих и 70-тих
година прошлог века у односу на афроамеричку и
хиспано популацију.
• Систем квота или резервисаних места у школама,
на универзитетима, јавним и државним службама
итд.
• Асимилација је екстремни вид акултурације.
• Тотални нестанак културе једне групе која асимилује
културу групе с којом је у додиру.
• Културна асимилација је крајњи облик акултурације
током којег појединац или једна група потпуно
напушта своју изворну културу и усваја вредности нове
групе.
• То је једна од могућих фаза акултурације, а када се
оствари, онда је то њена последња, коначна фаза.
• Асимилационизам је идејни покрет чији је циљ
нестанак свих културних и верских партикуларизама и
наметање културне асимилације мањинама у једној
земљи.
• Али може доћи до обрнутог кретања,
буђења етничке и културне самосвести и
повратка на своју изворну културу, трагања
за изгубљеним наслеђем и његовим
оживљавањем.
• Тај процес води мање или више
аутентичним резултатима.
• Разлика између акултурације и етноцида
• Етноцид је систематско уништавање
културе једне групе, не само њеног начина
живота већ и њених веровања, значења,
идеја, свим расположивим средствима.
• Етноцид је насилна и програмирана
декултурација, за разлику од акултурације
која може бити прихваћена.
• Декултурација је губитак свих дотадашњих
референтних вредности без усвајања нових
или туђих.
• То се дешавало старим, рањивим
друштвима кад су дошли у бруталан додир
са западном цивилизацијом.
• Такође, одликује нашу транзицију.
• Декултурација може да доведе до
варваризације друштва.
• Два значења термина варварство
• 1. Некада је означавао нецивилизоване,
примитивне заједнице, дивље хорде и
сл.(последица етноцентричног гледишта по
којем су само други варвари)
• 2. Сада не означава више неко раније,
„предцивилизовано“ стање, већ оно које
долази након распада једне културе.
• Цивилизација и култура претходе варварству
(пример нацизма)
• Енкултурација је резултат културне интеракције
који се остварује у току културног контакта
између појединца и једне друштвене групе.
Појединац учи и усваја културу своје групе.
• Овај процес се може одвијати и ван сопствене
групе и културе. Нпр. када неки радник одлази
на рад у иностранство и тамо доживљава утицај
друге културе.
• Ендокултурација: преношење знања од стране
старијих млађим генерацијама. Потенцијално
конфликтна ситуација (генерацијски “јаз”
постаје истовремено и културни јаз).
• Млади традицију свог народа сматрају
превазиђеном и претпостављају јој
доминантну културу (данас, америчку).
• Пример деце имиграната која се опиру
родитељском васпитању и култури.
• Транскултурација
• Појам који је развио кубански етнолог и антрополог
Фернандо Ортиз. Транскултурација има супротно
значење од акултурације у којој већинска култура
апсорбује мањинску.
• Одвија се у оквиру једног друштва, када једна
мањинска заједница позајмљује неке садржаје од
већинске културе, притом их моделујући и
прилагођавајући себи.
• Тај процес се одвија у односу између регионалних и
националних, мањинских и већинских, потчињених и
доминантних група.
• Тада долази до узајамних утицаја и креативних
трансформација унутар обе групе.
• Транскултурација се не састоји у пуком
усвајању друге културе (акултурација) нити
у губитку или искорењивању своје
претходне културе (декултурација).
• Спаја та два појма и садржи још и идеју
стварања нових културних образаца:
неокултурација
• Интеграција: социокултурна интеграција је
процес међусобног повезивања појединаца или
друштвених група и њиховог уклапања у неку
већу, релативно складну друштвену целину.
Најчешће се тај појам користи за однос према
имигрантској популацији.
• Интеграција је рад на успостављању једнакости
права и шанси свих група у оквиру државе (јер су
обавезе, као што је плаћање пореза и поштовање
закона већ аутоматски «изједначене»).
• Модел интеграције се разликује од:
• Асимилације јер се не ради о укалупљивању
појединаца и група у један једини друштвени
модел, већ о трагању за консензусом између
различитих култура унутар ширег националног
оквира.
• Комунитаризма (или комунализма) у којем се
приоритет даје сопственој етничкој традицији
над консензусом.
• Две врсте интеграције:
• Културна интеграција: појединци учествују у
заједничком друштвеном и културном животу,
говоре национални језик, али задржавају своју
традицију. Ако је не задрже и ако сâмо већинско
друштво не интегрише у себе неке елементе
имигрантске културе, онда се то више приближава
појму асимилације.
• Економска интеграција: појединци имају стабилан
посао са приходима који им омогућавају пристојан,
достојанствен живот.
• Економска и културна интеграција не морају да
иду руку под руку.
– Појединац може бити успешно економски
интегрисан, а да живи затворен у својој етничкој
заједници (нпр. Турци у Немачкој), и обрнуто:
нека заједница може добро културно да се
интегрише, али да њени припадници буду
осуђени само на нестабилне, лоше плаћене
послове, штавише, на сиромаштво (нпр. хиспано
популација у САД-у).
• Веома тешка ситуација код деце имиграната која
су рођена или су дошла у врло раном узрасту са
родитељима у другу земљу.
• Отргнути су од своје изворне културе, често нису
никад видели земљу свог порекла, а нису се
интегрисали у нову средину у (којој су рођени и
одшколовани), најчешће зато што их друштво
перципира и третира као туђинце.
• Они то нису, јер су од најранијег узраста, највише
преко школе, део друштвеног ткива.
• Норвешки антрополог Фредрик Барт (Fredrik Barth -
у Еthnics groupes and boundaries), разликује 3 врсте
реакција група суочених са доминацијом већинског
модела:
– Група покушава да се интегрише у индустријски и
културни модел, истовремено настојећи да сачува
што се може сачувати. То се зове интеграција и
често на дуже стазе доводи до нестанка културних
партикуларизама.
– Група настоји да се интегрише економски, али
енергично одржава свој културни идентитет.
– Група наглашава своју различитост, али се развија
да би се боље заштитила и учествује у разменама
са доминантном групом.
• Многи антрополошки радови обрађују тему
интеракција између различитих етничких група
или друштава и последица тих размена.
• Идеја да су културна различитост и аутентичност
једне групе последица њене изолације
супротставља се тези о природном постојању
интеракција и размена.
• Према овој другој тези, те размене јачају
“културализацију” : процес стицања и богаћења
културе као основне димензије људскости -
хуманизација