Морални развој

• Теорије о развоју моралности

• Према традиционалном гледишту,
општеприхваћеном све до краја XIX века у
Европи, човек се рађао као морално биће, тј.
моралне вредности (ставове и уверења о томе
шта је добро а шта зло, шта треба, а шта не
треба чинити и сл.), као и остале карактеристике
личности, усадио је Бог (у виду савести).
• Сигмунд Фројд тврдио је управо супротно:
дете се рађа аморално (дакле, ни морално
ни неморално, већ без икаквог односа
према моралним нормама), а његова
моралност развија се у току раног
детињства, у непосредној вези са
моралним нормама његових родитеља.
• Развој моралности Фројд је везивао за развој
једне (од три) инстанце личности – суперега (над-
ја), која се развија уношењем моралних
вредности родитеља, око четврте или пете године
живота.
• Процес којим дете уноси у себе (усваја) ове
моралне вредности Фројд је назвао
идентификација (поистовећење са родитељима,
из страха од казне – да не би било кажњено или
одбачено од стране родитеља, дете усваја њихове
моралне вредности и поштује норме које они
постављају, до те мере да их доживљава као своје
сопствене).
• Критични период за усвајање ових моралних
вредности, тј. за идентификацију и сам развој
моралности, јесу првих неколико година
живота.
• У том периоду, зависно од односа са
родитељима, дете ће усвојити њихове
моралне норме (тј. доћи ће до
идентификације) или их неће усвојити, или ће
усвојити погрешне и развиће се у личност без
моралних вредности.
• Међутим, морал се не усваја на исти начин
у сваком периоду одрастања; морална
свест се развија упоредо са когнитивним
развојем детета и добија различите облике
• У оквиру свог приступа психичком развоју
уопште, Жан Пијаже (Jean Piaget) је развио
и теорију о развоју моралности кроз
специфичне ступњеве.
• У својој анализи настанка и развоја моралности,
Пијаже наглашава кључни моменат: прелазак са
субјективне на објективну моралност, око седме
године.
• У складу са својом општом идејом о стадијумима,
он је сматрао, и испитивањима доказивао, да дете
на преоперационом ступњу развоја није у стању да
једну ситуацију процењује објективно, узимајући у
обзир и друге тачке гледишта осим своје сопствене,
услед егоцентризма.
• Отуда ће, на овом ступњу, често доносити погрешне
моралне судове. Тек превазилажење
егоцентризма ствара услове за развој објективне
моралности.
• Одлике преоперационе фазе развоја
• Егоцентризам – усредсређеност на себе, али не
као особина, већ као карактеристика мишљења
(«трава расте да ме не боли кад паднем»). Дете
није у стању да промени угао гледања, већ
мисли да оно што оно мисли и види јесте
једино што постоји и да све што постоји има
везе са њим.
• Анимизам – уверење детета да су све ствари
живе (имају осећања, намере, вољу:
антропоморфизам)
• Артифицијелизам – уверење детета да је
све ствари направио човек (планине и
месец су саградили зидари, море обојили и
посолили људи, а дрвеће расте из семена
које су направили продавци).
• Крајем ове фазе се појављује способност
децентрације: престанак егоцентризма,
способност промене угла гледања.
• Пијаже сматра да се развој дечијег
мишљења одвија кроз фазе које су узрасно
биолошки одређене и непроменљивог
распореда.
• Постоје индивидуалне разлике у погледу
уласка у одређену фазу, али генерално
постоје узрасне границе које су понекад и
индикатори заостајања или посебног
напредовања.
• Фазе развоја дечијег мишљења су:
• Сензомоторна интелигенција (од рођења до краја 2.
године: развој сензомоторне спретности)
• Преоперационални стадијум (од 2. до 7: дете усваја
говор, формира унутрашње представе, симболе али је
још увек везан за перцепцију конкретних предмета.)
• Стадијум конкретних операција (од 7. до 11:
способност да ментално разврстава, класификује,
комбинује; почиње да увиђа непромењивост својстава
предмета и онда кад им се мења облик, али је његово
мишљење још увек везано за опажање конкретних
ствари)
• Стадијум формалних операција (од 11. до 16. године:
развија се способност постављања и провере хипотеза,
уопштавања и дедуктивног, логичког закључивања)
• У 16. години, по Пијажеу, развој дечјег мишљења
се завршава (не и развој интелигенције и
напредовање, већ се мисли на квалитативне,
структурне промене мишљења).
• То је стадијум когнитивне зрелости.
• По овој теорији, тада се достиже највиши ступањ у
развоју мишљења, а то је способност да се
апстрактно мисли и когнитивно оперише само на
нивоу идеја.
• Зато се у адолесценцији јавља и јача интересовање
за науку, друштво, политику, морал...)
• Лоренс Колберг (Lawrence Kohlberg) је,
полазећи од Пијажеове идеје развојних
стадијума, дао разрађену теорију развоја
моралности код деце.
• Према Колбергу, морално суђење
(просуђивање да ли је неки поступак
исправан са моралне тачке гледишта), које
је, по њему, од централне важности за
морални развој, пролази кроз шест
основних стадијума и три развојна нивоа.
• Фазе моралног развоја
• I. Претконвенционална фаза:
• 1. 1. Оријентација на казну и послушност. Морални
судови и поступци мотивисани су споља, претњом казне,
а карактерише их послушност да би се избегла казна.
Поштовање правила како би се избегла физичка казна.
• 1. 2. Наивни инструментални хедонизам. Следити
правила само онда кад је то у сопственом тренутном
интересу. На овом стадијуму, дете се конформира
(поступа у складу са моралним нормама) да би нешто
добило, да би дошло до награде. Ова, још увек
примитивна форма моралности, ипак означава развојни
напредак: дете постаје свесно својих сопствених
интереса (будући да му је централна вредност
задовољење сопствених потреба).
• II. Конвенционална фаза:
• 2. 3. Оријентација на интерперсонално слагање
("добар дечко-девојчица"). Живети онако како то
очекују људи у окружењу. На овом стадијуму, дете
се конформира да би избегло неодобравање
других.
• 2. 4. Оријентација на ауторитет. Одржавање
конвенционалног реда и поретка (ред и закон).
Савест је изједначена са ограничењима која
постављају званични ауторитети. Особа се
конформира да би избегла неодобравање
званичних ауторитета, а не себи равних.
• III. Постконвенционална или принципијелна
фаза: аутономни морал

• 3. 5. Оријентација на друштвени уговор.

Поштују се туђа права. Придаје се важност
усаглашавању индивидуалних вредности у
циљу општег добра. Појединац се конформира
у циљу општег добра.

• 3. 6. Оријентација на универзалне етичке

принципе. Моралност се дефинише као одлука
на основу савести, без обзира на мишљење
већине или усвојене стандарде.
• Напредовање кроз 6 фаза - успон уз моралне
мердевине, степен по степен.
• Свачије морално расуђивање почиње са фазом 1, а
од низа околности (укључујући васпитање и
образовање) зависи до које фазе ће се развити.
• Фазе се на могу прескакати, а већина људи не
стигне даље од фазе 4.
• Морално расуђивање неких одраслих људи остаје
(доминантно) «заглављено» у још ранијим фазама
(видети анализу после приказа «Хајнцове
дилеме»).
• Колберг сматра да овај развојни след може
варирати што се тиче темпа (може бити бржи или
спорији) али, према његовим испитивањима,
нема промене редоследа ових стадијума (ова
испитивања вршена су у срединама тако
међусобно различитим као што су: САД, Турска,
Тајван, Мексико).
• На основу тога, Колберг сматра да морално
суђење има исти универзални развојни пут као и
мишљење уопште – да је, дакле, биолошки
одређено те у знатној мери независно од утицаја
средине у којој дете одраста.
• Али како то да многи људи не дођу до
постконвенционалног нивоа (пете или шесте
фазе) моралног развоја, ако се ради о биолошки
одређеном развојном путу?
• Биолошки развој пружа само нужне предуслове
за когнитивни и за морални развој, али то су само
предуслови без којих тај развој не може да се
оствари: дете од 7. година нема биолошке
предуслове за ступањ развоја који се јавља са 11
година.
• Међутим, то је само предуслов, формална
структура, што значи да без моралног васпитања
и учења, остаје без садржаја.
 Хајнцова дилема
• Хајнцова жена је била на самрти од
посебне врсте рака. Постојао је лек за који
су доктори веровали да је може спасити.
• Била је то форма радијума коју је научник,
фармацеут из његовог града открио.
• Лек је био скуп за производњу, али научник
је тражио десет пута више за лек. Платио је
радијум 200 долара, а за малу дозу лека је
тражио 2000 долара.
• Хајнц је позајмио новац од свих које је
познавао, али није успео да скупи више од
1000 долара.
• Рекао је научнику да његова жена умире и
тражио је да му прода лек по јефтинијој
цени или да му допусти да остатак плати
касније.
• Али научник је рекао: „Не, ја сам открио лек
и исправно је да зарадим на њему“.
• Хајнц је испробао све законите начине да
обезбеди лек, али није успео.
• Био је очајан и провалио је у научникову
лабораторију да би украо лек за своју жену.
• Да ли је Хајнц требало да украде лек?
• Одговори се разликују у односу на
ступњеве моралног расуђивања.
• Ниво I: Претконвенционални
• Фаза 1: ниво покоравања ради избегавања казне.
• Пример: «Крађа је лоша јер можеш отићи у
затвор».
• Фазу 2 обележава такође егоцентрично
мишљење: исправно је оно што служи
задовољавању сопствених потреба, без узимања
у обзир друштвених мерила.
• Пример: «Треба да украде да би спасио жену ако
је још увек воли, а не треба да украде ако хоће да
нађе млађу и лепшу жену.»
• Ниво II: Конвенционални (конформистички)
ниво
• Фаза 3 се односи на тежњу да се буде добар,
добије одобравање, испуне очекивања, да се
допада и помаже другима. Важне су добре
намере (не размишља се даље, нпр. о томе какве
могу бити последице добрих намера: «пут за
пакао поплочан је добрим намерама).
• Пример: «Можемо да украдемо ако ћемо тиме
помоћи некоме. Лепо је бити добар.»
• Ниво II (наставак)
• Фаза 4 се одликује посматрањем ситуације
у контексту друштва као целине,
поштовања закона, ауторитета, реда,
поретка и мира.
• Пример: «Не смемо красти јер кад би сви
крали, избио би хаос. Зато морамо
поштовати закон.»
• Ниво III: Постконвенционални (аутономни,
начелни)
• Особа ствара аутономне моралне принципе чија
примена не зависи од ауторитета особа ни група, као
ни од идентификације појединца са тим групама.
Особа почиње да размишља о томе шта је потребно за
добро друштво.
• Фаза 5: У центру пажње је постизање друштвеног
уговора, добробити за све људе. Особе на овом нивоу
сматрају да основна права треба да буду заштићена и
да треба да постоје демократске процедуре за измену
неправедних закона и побољшање друштва.
• Пример: променити друштвено уређење како нико не
би умирао због недостатка новца.
• III. Постконвенционални ниво (наставак).
• Фаза 6. Односи се на одлучивање по савести и
самостално изабраним етичким принципима, који
имају логичку оправданост, општост и оправданост.
• Потичу из потребе да се разреши конфликт између
вредности људских права и демократских процедура и
закона.
• Нпр, понекад демократске процедуре и закони могу
водити угрожавању људских права, као кад већина
гласа за законе који су неправедни према мањини.
Дакле, у овој фази се трага за универзалним
принципима.
• Како би се на том нивоу одлучило о Хајнцовој
дилеми?
• Немогуће је дати одговор који би важио за све,
јер на том ступњу моралног развоја, свако поступа
према својој савести, преузимајући пуну
одговорност за свој избор.
• Али треба истаћи да се ради о зрелој и
просвећеној савести (не одлучује се импулсивно,
напречац, само на основу емоција и добрих
намера или само на основу закона)
• Пијаже и Колберг су показали да је когнитивни,
односно морални развој, укорењен у човеков
биолошки развој.
• „Људски морал је великим делом феномен
биологије (неурологије) и природна,
инхерентна адаптивна одлика живота у
заједници, која се развила да ограничи
екстремни индивидуализам .“(Shermer, 2004).
• Током фазног (степенастог) развоја
моралног резоновања, интуитивни
биолошки морал и развијено морално
резоновање дају основу за тзв.
универзални морал (начелни, највиши и
најзрелији ступањ морала).
• Концепт универзалног морала развио је амерички
филозоф, лингвиста, писац и друштвено и политички
ангажовани мислилац Ноам Чомски (Noam Chomsky).
• Универзални морал је, према Чомском, инхерентно
својство неуропсихологије људи (слично способности
говорног језика) па је као такав контраст моралном
релативизму, тј. теорији да морал варира у времену и
према културама.
• Што се тиче језика, Чомски тврди да је већина нашег
лингвистичког знања урођена и да деца треба да
науче само одређена обележја матерњег језика.
Урођено лингвистичко знање је назвао универзална
граматика.
.
• Из перспективе Чомског најјачи доказ за постојање
универзалне граматике је чињеница да деца
успешно усвајају матерњи језик за кратко време.
• Она интуитивно граде правилне реченице.
• Исто тако, постоји биолошки, уграђени неписани
морал који омогућава стицање моралних норми
локалне заједнице и културе.
• Универзални морал омогућава критиковање
елемената морала одређеног друштва у име
универзалних етичких принципа који исходе из
урођене универзалне моралне граматике.