Психоанализа и стваралаштво

• Уметник је човек помало меланхоличан и довољно

несрећан (Стендал)
• Неодољива снага уметника у томе је што нам,
казујући своју истину, казује, у исто време, и нашу
истину, истину свих људи (В. Јеротић)
• „Писати значи претварити бол, емоције, чињенице,
искуства у нешто универзално“.
• “Сваки прави уметник је не само психоаналитичар
своје сопствене душе, већ и наше. Када успемо
повремено да унисоно вибрирамо са оним
најдубљим из чега уметник ствара, за себе и за
нас, ми и сами постајемо за тренутак и уметници
и психоаналитичари. Ми и сами доживљавамо
поменуту катарзу, постајемо бољи и племенитији
и управо на овај начин једно уметничко дело
постиже свој врхунски индивидуални и социјални
циљ.”
• (Јеротић, Болест и стварање)
• Сваки прави стваралац најпре је у дуалитету. С једне
стране, он је човек оптерећен разним слабостима
својственим сваком човеку. Његова потреба за
срећом, задовољством, сигурношћу и признањем,
такође га не разликује од других људи.
• На другој страни, он је уобличавалац несвесне душе
читавог човечанства. Његова потреба за уметничким
уобличавањем снажна је као нагон који га целог
обухвата и чини својим инструментом. (Јунг)
• “Док прави уметник који оболи од неке психозе, готово
по правилу престаје да ствара у току акутне фазе
болести, или уколико постане хронична, престане
сасвим са стварањем, дотле неки други човек, који
никада раније није стварао, у току исте душевне
болести почиње одједном да слика или пише. Када
болесне манифестације сасвим прођу, уметник се
обично враћа свом стварању, док онај који је стварао у
току болести престаје са стварањем.
• Уколико ипак настави, морамо код њега да
претпоставимо постојање талента. Болест је онда
представљала само провокативни фактор који је
покренуо унутрашњу динамику личности на
акцију”.(Јеротић В.. Болест и стварање)
Сигмунд Фројд (1856 –1939)

6
Улазимо у Фројдову собу за анализу

7
Фројдов кауч
• Психоанализа : оснивач Сигмунд Фројд
• 1) поступак истраживања психичких процеса у циљу
допирања до њихових несвесних корена;
разоткривање дубоко скривених мотива човековог
понашања
• 2) дијагностичко-терапијска метода психичких
поремећаја. Развија се на основу истраживања у
домену патологије, анализе симптома неуротичара.
• 3) теорија личности (говори о структури и развоју
човека).
• 4) филозофско-антрополошка теорија: примена
психоаналитичке теорије на митолошке,
антрополошке, уметничке и религијске феномене
• Фројд је засновао истраживање, опис и анализу
психичких процеса на два принципа:
– 1) Несвесно - сачињено од потискивања нагона и
жеља који делују на свесни живот мимо свести.
– 2) Либидо – нагон за самоодржањем и сексуални
нагон - нарочито инфантилна сексуалност, чије је
постојање дотада било негирано, играју, веома
рано, одлучујућу улогу у формирању психичке и
афективне личности.
• Како је Фројд дошао до открића несвесног, као
превлађујућег фактора у понашању?
• Као лекара заинтригирали су га узроци тешких и
спектакуларних болести (парализе, поремећаји
вида, говора, стања привремене суманутости,
итд.) без органског узрока и физиолошке
аномалије.
• Помоћу хипнозе - Жан-Мартен Шарко, оснивач и
први професор модерне неурологије, (Париз) и
Иполит Бернхајм, неуролог, (Нанси)
• Затим преко слободних асоцијација - са Јозефом
Бројером, Беч), открива скривене, у несвесно
потиснуте узроке у биографији пацијената.
• За годину настанка психоанализе обично се
наводи 1895. када је Фројд, заједно са
Бројером, објавио „Студије о хистерији“.
• На другим местима се за званични почетак
психоанализе узима 1900. када је објављен
први самостални Фројдов рад, књига
Тумачење снова (година разлаза са
Бројером).
• Ми ћемо узети 1900. као званични почетак
психоанализе.
• Према Фројду неурозе (фобије, хистеричне
парализе и болови, неке врсте параноја) потичу
из дубоко трауматских искустава из прошлости
пацијента, која су заборављена, скривена од
његове свести.
• Циљ психоаналитичког третмана је да омогући
пацијенту да поново постане свестан тих
догађаја како би се са њима суочио,
интелектуално и емоционално.
• Основни терапеутски метод је метод слободних
асоцијација које отварају пролаз ка потиснутом и
доводе до абреакције
• Абреакција : намерно (индуковано) или спонтано
оживљавање и „пражњење" афеката који су били
повезани са потиснутим представама и сећањима
на неки трауматски доживљај.
• Абреакција доводи до смањења или отклањања
емоционалне напетости.
• Редовно је праћена јаким емоционалним
„изливима”, узбуђености у понашању и говору.
• Мада до абреаговања може да дође и спонтано,
обично се јавља током психотерапије.
• „Катарктичка метода“ јер је абреакција слична
катарзи.
• Неколико Фројдових ученика и следбеника врло
брзо су развили различите теорије од Фројдове.
• Карл Густав Јунг (1875-1961) либидо схвата као
неку врсту животне енергије, чија је само једна од
компоненти, и то не од одлучујућег значаја,
сексуалност. Уводи и појам колективно несвесног
• Алфред Адлер (1870-1937) поставља у средиште
психичког живота борбу против осећања
инфериорности - воља за моћ.
• Статус психоанализе: потврде и оспоравања
• Психоанализа је једна од оних појава у
култури које изазивају поларизацију ставова,
често неочекивано емотивних: док је једни
ватрено прихватају, други је исто тако
ватрено одбацују.
 Потврде
• Смелост да завири у мрачне стране психе и
храброст да то изнесе у јавност
• Теоријски целовит систем заснован на пракси
• Моћне технике за истраживање и процену
психичких стања и терапијски метод.
• Откриће скривених узрока и динамике
понашања - улога несвесног.
• Фројд је био оригиналан, храбар,
бескомпромисан мислислац; стрпљив
посматрач, аналитичар, талентован терапеут.

17
 Критике
• По Фројду је човек механичко, реактивно биће,
детерминисано спољним и унутрашњим силама, роб своје
природе. Мало места за личну одговорност и слободну
вољу.
• Биологистичко схватање људске природе по којем је човек
енергетски систем, који је:
– подстакнут сексуалним и агресивним нагонима
(пансексуализам)
– егоистичан (принцип задовољства)
– детерминисан (детињством и несвесним мотивима)
– у вечном сукобу са друштвеним ограничењима

18
• Психоанализа је, с обзиром на све, ипак
грандиозна појава.
• Ниједна област људске делатности у којој је тако
велик ефекат постигнут са тако мало
инструментарија: Фројд само разговара са својим
пацијентима. Нема ту сложене машинерије
савремене медицине, никлованих инструмената,
електронике, лампица које се пале и гасе, или
неке сложене статистичке анализе из које научник
цеди кап по кап истине. Само два човека
разговарају.
• Задивљујући продор човековог духа у човеков дух.
 Теорија личности
• Према Фројду, људима управљају инстинкти који
се могу свести на мали број основних и груписати
у две категорије.
• Ерос, инстинкт живота: сви еротски инстинкти и
инстинкти самоодржања, увећања живота.
• Танатос, инстинкт смрти: агресивни пориви
управљени ка (само)деструкцији и окрутности.
– Сам Фројд није користио назив Танатос, већ
само “инстинкт смрти”.
• Структура личности
• Троделна
• Ид ( “Оно”): биолошки део личности којим
владају инстинктивни сексуални пориви који
траже задовољење.
• Не познаје законе времена, логике и морала, у
њему не постоје време и простор.
• Архаична област и језгро нагонских сила чији
је једини циљ непосредно и потпуно
задовољење.
• 2. Супер-его (“Над-ја”) - савест, друштвено
контролни механизми које родитељи усађују деци
у најранијем детињству.
• Носилац моралних норми: формира се током
процеса социјализације у најранијем детињству.
• Функције самопосматрања, савести и идеала
• Супер-егo комуницира, (можда би примереније
било рећи контролише), са Eгoм преко осећања
попут поноса, срамоте и кривице.
• 3. Его („Ја“) је средишњи део троделне структуре
личности
• Функције ега: посредовање између захтева Ида и
Супер-ега; управљање према принципу реалности;
разликовања стварности од фантазије, одлагање
гратификације (задовољства, награде), одбрана од
стресора
• Снага ега: капацитет појединца за логичко
размишљање, интелигенција, самоконтрола над
импулсима, принцип реалности.
• Карактер наше личности зависи од
способности Eга да балансира између ове две
моћне силе које царују нашим умом
• Уколико его не успева да „помири“ тежње Ида
са мерилима Супер-ега јављају се различити
механизми одбране.
• Механизми одбране могу бити адаптивни
(успешни) или патогени (неуспешни)
• Адаптативне, успешне одбране: коришћене у
служби бољег функционисања Ега .
• Патогене или неуспешне одбране: ригидне,
аутоматске, доводе до неурозе
• Его дезинтеграција – психозе : слом
способности Ега да се носи са сопственим
функцијама (разликовање фантазије од
стварности, самоконтрола, посредовање
између захтева Ида и захтева окружења...)
• Механизми одбране су несвесни унутрашњи
механизми и представљају одбрану ега против
угрожавајућих спољашњих опасности, али још
више од сопствених неприхватљивих жеља.
• Заједничке одлике свих одбрамбених
механизама:
– несвесни, аутоматски обрасци (јављају се
невољно) и кривотворе стварност (искривљено
тумачење стварности).
– њихово јављање је (скоро увек) испровоцирано
страхом, стидом, осећањем кривице.
• Нису све реакције на захтеве спољашње средине
одбране.
• За извршење тог задатка, здрав Его користи, у
првом реду, своје рационалне Его функције, а
само понекад и одбрамбене механизме.
• Механизми одбране нису сами по себи
патолошки: многе од њих користе здраве особе, а
жељене или нежељене последице зависе од
околности, врсте и начина како се ти одбрамбени
механизми користе.
• Ментално здрав човек више користи
савлађивање тј. суочавање са проблемом и
свесну борбу за његово превазилажење, док
ментално оболели више користе механизме
Его одбране (патолошке), а мање
савлађивање.
• Савлађивање-обуздавање је свесно
разрешавање конфликтне ситуације и припада
основној рационалној функцији Ега.
• Его нормалне личности се успешно бори са
захтевима Ида и Супер-ега
• Али у случају великог стреса, трауме, када страх
ступи на сцену Его осећа потребу да се одбрани
од насртаја, како спољашњих, тако и унутрашњих
фактора који му прете.
• Велики изазови, догађаји у животу појединца
покрећу неке механизме одбране док се не
сабере, не “дође к себи”.
 Одбрамбени механизми
• Могу се препознати по следећим
карактеристикама:
• 1. понашања су ригидна;
• 2. тешко их је контролисати;
• 3. јавља се анксиозност када је одбрамбена
реакција блокирана ;
• 4. постоји неподударност између вербалне и
невербалне комуникације (израза лица, покрета,
положаја тела итд.)
• 1. Потискивање (репресија): према Фројду, темељ,
праобразац свих психичких одбрана, кључни и
најважнији механизам одбране, на којем се
заснивају сви остали механизми
• Блокирање и активно спречавање продирања у свести
непријатних представа везаних за забрањене жеље, и
негативних импулса, ( беса, мржње, агресије, кривице
итд. )
• Садржај је потиснут у несвесно, а несвесно је тај
садржај (представа) + сила која га спречава да продре
у свест
• Механизам потискивања је у извесној мери неопходан
и користан, јер нам помаже да се сачувамо од
непријатних догађаја и анксиозности.
• Потискивање, у свакодневном животу, узрокује
заборављање неких ствари, имена, догађаја.
– Нпр. ако смо заборавили да одемо на неки
важан састанак, вероватно смо имали неку
непријатну мисао у вези с тим састанком, тако
да смо искључили из свести обавезу да на тај
састанак одемо у одређено време.Из личног
искуства можемо да запазимо да обично
заборављамо оно што не желимо или нам је
непријатно да урадимо.
• Омашке, лапсуси, симптоматске радње су
последице потискивања.
• Потискивање је битан фактор када говоримо о
механизму формирања снова.
• Током спавања потискивање слаби, па се у
сновима јављају неки наши потиснути садржаји,
али у прерушеном облику (јер је и даље присутна
цензура).
• Прва карика у ланцу механизама који доводе до
неуротичних поремећаја јесте неуспешност
потискивања, услед чега се појављују симптоми.
• 2. Порицање (стварности) и негирање (сопствених
нагона, жеља, мотива)- "искључивање из стварности".
Један од најпримитивнијих најопаснијих механизама
(јер се не може побећи од стварности без последица).
• Пример за овај облик одбране је одбијање људи да
прихвате смрт вољене особе, неприхватање неуспеха и
слично.
• За ове људе кажемо да не желе да “погледају истини у
очи“.
• Може да има трагичне последице, нпр. када се
појединац суочи са неком тешком болешћу, он уместо
да узима лекове који могу да му спасу живот, пориче
да је болестан.
• 3. Рационализација - пошто су потиснути прави разлози
понашања, траже се неки други који би нам били
прихватљивији.
• Прибегавање социјално прихватљивом, мање више
логичном, рационалном објашњењу за радње или
одлуке које су произведене несвесним импулсима.
• Рационализацијом особа саму себе обмањује, јер
постоји тежња сваког човека да свој поступак објасни и
оправда социјално и етички оправданим мотивом.
– Нпр. иако је у незавидној финансијској ситуацији,
човек купује нова кола и самог себе убеђује да је
разлог то што стара кола неће издржати зиму.
• 4. Идентификација - замењивање своје личности
другом, погоднијом у датој ситуацији,
прихватљивијом или гламурознијом.
• Замењивање се врши у сврху ослобађања од
емоционалне неприлагођености, осећања
инфериорности, напетости или страха.
• Као одбрамбени механизам помаже појединцу да
своје личне неуспехе ублажи идентификовањем
са неком другом успешном особом или групом.
• Доживљавање туђег успеха као свог властитог.
• Идентификација се углавном дешава ако постоји
емоционални однос између субјекта и објекта
идентификације и то првенствено у позитивном смислу
(љубав, симпатија, признање).
• У неким случајевима однос може бити инвестиран и у
негативном смислу и тада имамо „ идентификацију са
агресором“. Ова врста идентификације је могла да се
примети код затвореника у конц. логорима у току II
светског рата, када су се поједини логораши ,
поставши помоћници стражара, због великог страха
за сопствену егзистенцију, идентификовали са
понашањем агресивних стражара и понашали се чак
и суровије од самих стражара.
• Стокхолмски синдром
• 5. Регресија - повратак у неке раније фазе
живота када се субјекат осећа угроженим.
• Фројд тврди да се враћамо до онога
тренутка када смо се последњи пут у
животу осећали потпуно сигурно.
• То је тежња да се личност врати у ранију
ситуацију, која је пријатнија, јер јој је
актуелна мучна, неподношљива.
• Повратак и на фантазију, маштање.
• Често се може видети да се неке особе
враћају на ниже, примитивније начине
реаговања када наиђу на неку препреку
или проблем који не могу да реше.
– Нпр. почињу да плачу као мала деца; када дете
због рођења брата или сестре испољава
регресивне облике понашања као што су
повратак на сисање из бочице, дете које већ
увелико хода почиње да пузи, да муца и сл.
– Неки дубљи облици регресије јављају се код
душевних поремећаја, психоза.
• Регресија се јавља и код “нормалних” људи и
служи рекреацији, опуштању.
• Картање (без игре у новац), рекреациони
спортови, игре одраслих, опуштеност и
инфантилно понашање на одмору, све то
спада у регресију нормалних и знак је
уравнотежености.
• Регресија на инфантилне нивое мишљења и
понашања може да се јави и у сну.
• 6. Реактивна формација (веровање у супротно)-
овај начин одбране Ега је замењивање
неприхватљивог импулса прихватљивим.
• Пример - особа са промискуитетним тежњама
која тврди да презире прељубнике.
• 7. Изолација (интелектуализација):
одстрањивање емоција у односу на догађај који у
нама изазива страх или друге тешке емоције;
• Типичан пример за изолацију је спутавање
природних реакција човека на крв, смрт, ране.
Присутно је код полицајаца, ватрогасаца, лекара, на
ратиштима и тд.
• 8. Померање (супституција, што значи замена) –
када се наша агресија због неуспеха усмери, не
према стварном извору фрустрације већ према
неком другом објекту или особи.
• Нпр. дете које је фрустрирала мајка или друг у
игри може реаговати непримереном агресијом
према свом млађем брату. Или девојчица коју
је наљутила мајка, помера своју агресију на
лутку, па јој откине главу.
 • Девојка, напуштена од младића, налази
другога према коме усмерава своје емоције и
развија иста осећања.
• Запослени је љут на свог шефа, али сузбија
своје реакције, долазећи кући оштро кажњава
децу за лоше понашање, за које их обично не
би казнио.
• Померање је често (не увек!) задовољавајући и
прихватљив механизам: механизам “ волим оно
што имам, исто је као и - имам оно што волим."
• 9. Пројекција као механизам одбране се састоји у томе
да се властите особине личности приписују другима. То
су углавном оне особине које ми не желимо да
признамо у себи јер су социјално и морално
неприхватљиве.
• Несвесна мржња према неком се пројектује на објекат :
„ Не мрзим ја њега – он мрзи мене“.
• Пројекција онемогућује појединцу да се суочи с својим
манама и агресивним импулсима, јер их приписује
другима.
• Често присутна у настанку суманутости и у параноји.
Уопштено говорећи, ово је непожељан, “ружан”
механизам.
• 10. Реактивна формација : испољавање
супротних емоција и понашања од потиснутих.
• Механизам одбране који подразумева одлазак у
другу крајност, у супротност; надкомпензација за
неприхватљиве импулсе.
– Нпр. претерана љубав старијег брата према
млађем (у одраслом добу) може бити
реактивна формација мржње, непријатељства
и љубоморе из детињства.
– Неки људи који у себи носе велике количине
непријатељства и агресивних импулса у
реактивној формацији се могу понашати
претерано љубазно и предусретљиво према
околини
– Опсесивно уредне особе које имају снажно
потиснуте жеље за прљањем;
– Велики моралиста који се залаже за забране у
погледу порнографије, у ствари се на тај начин
брани од својих потиснутих жеља за потпуном
слободом у погледу сексуалног понашања.
• 11. Бежање у болест- понекад, кад се јави опасност
по Его, оно може да се заштити бежањем у болест.
Све док траје опасност, Его не дозвољава
оздрављење.
• Бежање у болест је и основа хипохондрије; то је
несвестан процес за разлику од симулације болести
која се користи да би се свесно, намерно извукла
нека корист или погодност.
• Не треба заборавити да су одбрамбени
механизми великим делом или потпуно несвесни.
• 12. Повлачење : један од најподмуклијих
механизама одбране јер се у свим другим
механизмима одбране особа бори да пронађе
излаз из тешке ситуације, бори се са својим
фрустрацијама и конфликтима, а само у
ситуацијама повлачења особа одустаје и избегава
да се суочи са било каквом конфликтном
ситуацијом.
– Нпр. сиромашан човек напушта своју вишечлану
породицу, јер не види излаз из својих проблема и
не жели да се суочи са страхом како свакодневно
преживети.
– Адолесцент бежи од куће, јер не жели да се суочи
са родитељима у циљу решавања проблема.
• 13. Маштање и дневно сањарење служи
фиктивном остварењу онога што не може да се
оствари у стварном животу.
• Већина нас је имала фантазије о кажњавању оних
које мислимо да требамо казнити или о успесима
које никада у реалности нећемо постићи.
• Овај механизам одбране уколико се умерено
користи, може нам помоћи да сачувамо
самопоштовање и равнотежу, али претерано и
свакодневно маштање и сањарење може особу
одвући од реалности.
• Насупрот потискивању као основи свих одбрана,
стоји сублимација која је основа стваралаштва.
• Сублимација: преусмерење негативних порива на
друштвено пожељне и цењене, као што су
стваралаштво, брига за опште добро и сл.
• Нпр. бављење агресивним спортовима као
сублимација деструктивних, непријатељских
импулса.
• Сублимација је зрели, продуктивни механизам
одбране, јер не блокира психичку енергију, а
задовољење потребе усмерава кроз
друштвено прихватљиве активности.
• Фројд је тврдио да је сублимација друштвено
најпозитивнија одбрана, али и најздравија за
личност.
• Најређе употребљаван механизам – јер захтева
постојање других фактора (интегрисани Его,
интелигенцију, таленат, сензибилитет, креативност,
али и присуство стваралачких подстицаја у
детињству)
• Фројд је ценио и хумор као здрав и продуктиван
механизам одбране - али не све врсте хумора, јер
постоје агресивне шале.
• Психоаналитичка гледишта о уметности можемо
грубо поделити на 4 теорије које су се јавиле
сукцесивно:
– 1. Уметност је сублимација.
– 2. Уметност је катарза.
– 3. Уметност је регресија у служби Ја.
– 4. Уметност је фантазија и објект-катекса
• Ова 4 учења се делимично преклапају, а
сублимација је најопштија
• У сублимацији се дешава социјализација,
екстернализација неке мучне личне ситуације
захваљујући и механизму померања исте на друго
лице.
• Тако се Гете ослободио своје депресије писањем
Јада младог Вертера.
• “Окидач” је било самоубиство његовог пријатеља,
јер је и он сам помишљао на самоубиство након
прекида његове прве љубави.
• Сублимацијом се постиже катарза.
• 2. Учење о уметности као катарзи среће се у
више посебних видова.
• Појам катарзе (етимолошки грч. catharsis,
чишћење, прочишћење) срећемо још код
старих филозофа (Аристотел).
• Механизам катарзе – ослобађања од
унутрашње тензије, олакшање
• Катарза се постиже механизмом пројекције,
екстернализацијом свог унутрашњег проблема и
његовим пребацивањем на другу, обично
фиктивну личност.
• Тиме се постиже уједно и реализација и
пражњење или чишћење емоционалног набоја.
• Зато је популарно убијање личности у романима и
причама, па чак и главних јунака – убијајући њих
уметник брани себе од сопствене депресије.
• Сличан ефекат уметност постиже и код публике.
• Истицање катарктичног значаја уметничког
стварања уједно означава да је уметничко дело
интимније везано за сам живот уметника, да је
постало део његовог властитог живота.
• Ако се уметничко стварање заснива на
сакупљању и избијању афективних потенцијала
које уметник стиче у току живота, у том случају
уметничко дело није некаква интелектуална
играрија већ ствар која се дубоко и снажно
дотиче личне, психичке и духовне егзистенције
уметника.
• Уметничко дело представља и вишеструко
ослобађање од неке проблемске, депресивне личне
ситуације; оно је озбиљан покушај да се уздигне
изнад такве психичке ситуације;
• То је тежња ствараоца да се уметничким делом
одвоји од личног драматичног стања, да би лакше и
слободније пошао у сусрет новим животним
искуствима и искушењима.
• По Вилхелму, сваки уметник је неуротик
(обрнуто, нажалост, не важи: сваки
неуротик није самим тим и уметник), јер је
основни покретач за стварање – неуроза
(унутрашњи конфликти, патња, депресија,
анксиозност итд)
• Неуротичари се плаше да покрену сопствене
репресије, потискивања.
• Насупрот њима, уметници осећају своју
анксиозност (унутрашњи конфликт, кривицу, итд.)
и не плаше се да је осете.
• Уместо симптома, уметници развијају експресије
на основу којих може бити схваћено и несвесно
других људи.
– Психоаналитичком приступу стварању често се
замера да потенцира експресију науштрб сазнања.
• Уметник-стваралац пројектује своје комплексе
и сукобе у дело: а исто тако и посматрач
пројектује своје комплексе у дело у којем
ужива. Ова пројекција подсвесне природе,
чини нам се као дубок узрок уживања.
• Уметност је, дакле, за посматрача као и за
ствараоца, имагинарно остварење његових
жеља, и то несвесних жеља. (Бодуен)
• Снагом транспозиције и уобличавања
снажних доживљаја у уметничку форму,
стваралац постиже не само спасоносну
катарзу у самом себи, већ и посматрачу
помаже да среди, доживи и изживи
сопствене кошмаре свесног и несвесног
живота.
– Функција катарзе је прочишћавање од
емоционалне напетости .
– “Песник стварајући постаје свој властити лекар,
те је уметничко изражавање једна врста
аутоанализе, један хотимично или добровољно
изазвани поступак абреаговања, ослобађања од
депримирајућих афективних стања. Сва је
разлика у томе, што је у том поступку
неуротичар само покушај, док је генијални
човек успех. (филозоф, естетичар, Руди Супек)
• 3. Тумачење уметности као механизма
регресије у служби Ја млађе је у односу на
тумачење сублимацијом и катарзом
• Док је код неуротичара или других облика
душевног обољења регресија неповратна или
бар споро и тешко повратна, у уметности
представља контролисан процес, са сачуваном
и стално присутном могућношћу повратка.
• Стваралац контролише и користи
регресију, и враћа се у реалност, у зрело
стање.
• Регресија му служи да лакше приступи
несвесним садржајима, кроз повратак на
фазу маштања, сањарења, фантазије
• Психоаналитичар Крис описује искуство
инспирације као регресију која се дешава
продором несвесног садржаја у свест.
• Растварање унутрашњих препрека (цензуре,
блокаде...) личност осећа као да јој се нешто
јавља и догађа неодољивом снагом догађа,
као да долази из неког спољашњег извора
• 4. Психоаналитичко тумачење уметности
повезано је даље са учењем о објект-катекси и
фантазији.
• Катекса (грч. cathexis, - окупирати, превод
Фрojдовог Bezetzung)
• Извесна количина психичке енергије или либидa
је инвестирана и везана за неке особе, менталне
представе, идеје, објекте итд. преко којих
постиже задовољење.
• Енергија Ида усмерава се кроз фантазију и
маштарење ка нејасном циљу, а тек ће
секундарни процеси (делатност ега:
опажање, мишљење итд.) уобличити ту
фантазију и везати је за одговарајуће
објекте у реалности.
• Нарцистички либидо се путем механизма
катексе шири и повезује его са различитим
аспектима стварности
• Неуротичари користе енергију за потискивање,
док уметници користе енергију за стварање.
• Енергија уметника је флексибилна у смислу да
постоје велике могућности да се она
трансформише у одређене симболе и уметничке
креације.
– формула ствараоца: слободна енергија +
инвестирана у неке аспекте реалности
– формула неуротичара: блокирана енергија +
“увезана” у унутрашњи конфликтни чвор
• “Истинско уметничко дело управо се одликује
тиме што успева да се ослободи ћорсокака
личног, да превазиђе оно лично у себи, оно
инфантилно-аутоеротско и да нам пружи
универзално дело, које, иако проистекло из
уметничког личног доживљавања и времена у
коме је био делатан, пружа и нешто више. То
више је управо оно што је у делу универзално,
заједничко свим људима у свим временима.”
(Јеротић, Болест и стварање)
 Закључак

• Уметник може да буде објашњен само с

обзиром на његову уметност, а не на основу
његових личних конфликата и недовољности
његове природе.
• Сва четири психоаналитичка тумачења феномена
уметности су, у ствари, тумачења потребе за
уметношћу.
• Предложена решења су очигледно омеђена на
мотивациону сферу човекове психе – зашто човек
ствара.
• И док многи не сагледавају ограничења таквог
тумачења, сам Фројд трезвено коментарише:
• „ Способност сублимације треба приписати
органским основама личности. Она је просто
чињеница и произилази из структуре наше психе
и нашег организма.
• Како се сублимација врши, не знамо, и стога је и
сама природа уметника, његова надареност,
његова уметничка генеза недоступна нашим
истраживањима.
• Морамо признати да нам је природа уметничке
способности неприступачна са гледишта
психоанализе.“
• „Лаику, који овде можда сувише очекује од
анализе, мора да се призна да она не расветљава
два проблема која га вероватно највише интересују.
• Анализа не може ништа да каже о уметничкој
обдарености, нити је њено да открива средства
којима уметник ради, дакле уметничку технику“
(„Аутобиографија“, стр. 69).
• Она није, како то и сам Фројд увиђа, издвојила ону
битну компоненту по којој један тако мотивисан
човек постаје уметник, а други исто тако мотивисан
човек производи безвредна дела
• „Пред проблемом креативног
уметника, психоанализа мора,
авај, да положи своје оружје.“
(Фројд)