Морално узбуњивање

Whistleblowing
„Дување у пиштаљку“
• Радећи за неку организацију, појединац преузима
известан број обавеза које припадају његовој
посебној улози.
• Једна од његових главних обавеза и дужности је да
буде лојалан фирми.
• Етичка и законска основа те обавезе лежи у улози
запосленог као члана шире целине, односно особе
која се уговорно сагласила са тим да дела у
интересу другог - у овом случају, послодавца чија
улога је да управља активностима запослених.
• Лојалан радник - члан организације је дужан да
ради према инструкцијама и да поштује принцип
поверљивости.
• Ове обавезе проистичу, делом, из нужности:
пословне активности не би биле могуће када се
запосленима не би могло веровати да ће следити
инструкције и поштовати поверљивост осетљивих
информација.
• Лојалност према организацији међутим има своје
границе: када запослени уочи незаконито/неетично
понашање у организацији, нарочито оно које може да
нанесе штету другима.
• У таквим ситуацијама, посебна обавеза лојалности
долази у сукоб са општом и основном обавезом да
се избегне или спречи озбиљна штета.
•Посебне обавезе не замењују
опште моралне обавезе које
имају сви људи, већ представљају
додатне моралне обавезе.
•Одлука о томе да ли да се да знак за узбуну
поставља тежак задатак пред члана
организације који мора да се суочи са сукобом
између два морална захтева.
•Менаџери се, такође, суочавају са тешким
изазовима кад је у питању одлука који став да
заузму и како да се понашају према
подређеним лицима која дају знак за узбуну -
колико пре, толико и после чина узбуњивања.
 Случај Форда Пинто
• Касних 60-их амерички аутомобили су губили свој
удео на тржишту пред мањим јапанским увозним
колима.
• Ли Јакока, тада ГД компаније Форд Мотор желео је да
се модел за 1971. супротстави конкуренцији.
• Наложио је да се произведе модел који ће тежити
мање од 900 кг и коштати мање од 2000$.
• Требало је да нови модел буде пројектован и
произведен за 25 месеци уместо за уобичајена 43
месеца.
• Због убрзаног производног плана Пинто је тестиран на
удар са задње стране тек пошто је направљен.
• У то време није постојао никакав стандард Националне
управе за безбедност друмског саобраћаја који би се
односио на удар са задње стране.
• Фордови инжењери су знали да је проверавањe
издржљивости на удар одназад стандардни
безбедносни поступак.
• Кола су тестирана и нису прошла тест: била су испод
савремених техничких стандарда за кола те величине.
• Нацрт аутомобила тако је поставио резервоар за
гориво да би га, при удару кола одназад брзином од
преко 30 км на сат, пробушио носач одбојника, што би
могло да изазове пожар.
• Форд је израдио студију : предрачунати трошак 6.65 до 11$
за уградњу једног заштитника између одбојника и
резервоара.
• Анализа утрошка и добити, која је одмерила цену додавања
заштитника наспрам процењеног трошка за судске парнице
због “вишка” смртних случајева и повреда у несрећама,
показала је да би компанију мање коштало да не уграђује
заштитник него да га уграђује.
• Као исход, компанија није мењала пројекат од 1971. до
1978.
• Нити је потрошаче обавестила да су кола мање безбедна
од упоредивих кола у погледу удара одназад.
• Нити им је понудила опцију да сами плате штитник
• Само између 1976. и 1977. аутомобили марке Пинто
претрпели су 13 жестоких судара - више него двострук
број оваквих случајева за кола упоредивог габарита.
• Парнице које су покренуте против Форда и сума коју је
морао да плати – оквирно преко 50 милиона $ - далеко
су по вредности премашиле оно што се уштедело
неисправљањем недостатка – 20,9 милиона $- да не
помињемо цену лошег публицитета.
• Свеједно, упркос извештајима о пожарима на Пинту,
кола су се целе 1978. добро продавала, кад је коначно
наложено да се угради штитник.
• Купци су очито умањивали значај опасности,
одмеравајући је наспрам повољне цене за практично и
згодно возило.
• Харли Коп, ранији руководилац и инжењер у Форду, од
почетка је критички гледао на Пинто. Онда је напустио
компанију и јавно изнео своје приговоре, што су
прихватили и наставили Ралф Надер и други.
• Шта мислите о следећим исказима?
• Фордовим инжењерима није наложено да направе
несигурна кола
• Фордово руководство није планирало да се то догоди.
• Лош квалитет Пинта можда је био исход убрзаног
производног програма.
• А што недостатак није отклоњен после почетне године
производње било је плод пословне одлуке.
 Дефиниција узбуњивања
• Покушај запосленог или бившег запосленог неке
организације да обелодани нешто што та
организација чини или се у њој догађа, а што је
по његовом уверењу неправилно.
• Покушај да се другима укаже на праксу коју
појединац види као незакониту или неморалну.
• Има више облика узбуњивања сходно томе коме
се и како пријављује неправилност:
• ИНТЕРНО: ако се неправилност пријави неком на вишем
положају у организацији.
• ЕКСТЕРНО: појединцима или групама ван организације, као
што су новинари, јавне интересне групе или меродавне
агенције.
• ЛИЧНО: ако је пријављену штету претрпело првенствено лице
које је поднело пријаву (нпр. случај сексуалног узнемиравања).
• БЕЗЛИЧНО: ако су пријављену штету претрпели други људи.
• АКТУЕЛНО: узбуњивање врши лице које је у датом тренутку
запослено у организацији у којој се одиграва неправилност.
• НЕАКТУЕЛНО: након што је лице напустило организацију.
• ОТВОРЕНО: лице открива свој идентитет.
• АНОНИМНО: не открива се идентитет лица које покреће
узбуњивање.
• Облици одмазде:
• Отказ, ако не ужива заштиту синдиката или
професионалних организација.
• Лоше препоруке - стављање на “црну листу” те ће му
бити немогуће да поново пронађе посао у струци.
• Премештај на друго, лошије радно место.
• Блокирање напредовања или повишице.
• Напади на стручне способности.
• Вређање: “Издајица, цинкарош, фрустрирани, прави
проблеме ни од чега, гледа само своју корист, тражи
публицитет и сл.”
• Доводе се у питање његов начин живота, приватни
живот и ментална стабилност.
• Физички напади, претње породици, па и убиство.
 Морално оправдање узбуњивања
1. Неки тврде да узбуњивање никад није оправдано
јер запослени одступа од тајности поверљивих
информација и лојалности према организацији за
коју ради.
Одговор са етичког становишта:
Разлика између продавања пословних тајни
конкуренцији и указивања на акције које су
штетне за друге.
Избегавање наношења (предвидљиве) штете
другима: минимални морални императив
обавезујући за све.
• Као што посебна обавеза менаџера корпорација
према акционарима не може бити важнија од
њихових основних обавеза према другим
циљним јавностима,
• тако ни посебна обавеза запослених према
послодавцима не може бити важнија од
њихових основних обавеза.
• Обавеза тајности поверљивих информација и
лојалности према организацији не могу имати
предност у односу на основну обавезу да се
спречи предвидљива штета која се наноси
другима.
• Споразуми о чувању тајне немају никакво
морално упориште, осим ако је оно што треба
да се сачува у тајности морално оправдано.
• Нпр. ником се не може наметнути обавеза да
чува тајну о завери о убиству, јер је убиство
незаконит и неморалан чин.
• Зато запослени имају законску обавезу да
пријаве послодавца који је починио или
намерава да почини прекршај.
• Извршавање наређења не може бити
оправдање за неморалну активност.
• 2. Има оних који тврде да је узбуњивање увек
оправдано јер представља примену права на слободу
говора.
• Међутим, право на слободу говора није апсолутно
право.
• Чињеница да појединац има право да говори не значи
да то треба да чини у свакој прилици, без одмеравања
последица (нпр. викати «Пожар!» у препуној сали)
• Проговорити јавно о одређеној неправилности може
неки пут да буде погрешно зато што штети недужним
људима као што су колеге и акционари који нису
одговорни за ту неправилност.
• Утилитаристички приступ: мора се одмерити
штета којој би такав поступак изложио колеге и
акционаре спрам штете којој би били изложени
други ако би се неправилност у организацији
наставила.
• Морални принцип да појединац мора једнако да
размотри интересе свих људи којих се
поступак/радња тиче, спречава га да да
приоритет групи којој сам припада.
.
• Закључак:
• Појединац је обавезан да да знак за узбуну, чак и
када постоје посебни споразуми који му
забрањују да гласно проговори, јер такви
споразуми су морално неважећи ако се
организација бави незаконитим или
неморалним активностима.
• У том случају обавеза према јавности има
предност над обавезом чувања тајне.
• Та обавеза се заснива на основној људској
обавези да се спречи наношење штете другоме.
• Питање: ко је одговоран за оно што ради
компанија?
• Када људи делују у оквиру организације тешко је
оценити индивидуалну одговорност, али то не
значи да она не постоји или да је се појединац
може ослободити.
• Истина је управо супротна: већи број делатности
које предузимамо у организацији има
далекосежније последице од оних које чинимо у
личном животу.
• Та чињеница увећава нашу моралну обавезу да
заштитимо друге од могуће штете.
• Једнако смо одговорни због нечињења (пропуста да
спречимо штету) као и због чињења (узроковања
штете).
 Утилитаристички приступ: Фордови инжењери су имали
обавезу да дају узбуну ако су били уверени да постоји
могућност да ће на тај начин спречити штету.
 Деонтолошки приступ: дужност нам налаже да
упозоримо друге чак и онда када мислимо да ће они
игнорисати наше упозорење.
 Принцип рационалне, обавештене слободе:
 Јавност има право да буде обавештена ако је неки
производ опасан - то не узурпира њено право да ли ће
прихватити ризик
 Они који имају сазнања о таквим производима имају
обавезу да са тим упознају јавност - сваком праву једног
одговара обавеза другог.
• Етичар ди Џорџ сматра да није оправдано дати знак за
узбуну ако се ризикује да се изгуби запослење.
• Да ли је то увек случај?
• Менаџери и професионалци уживају одговарајући
углед и високе плате не само због своје стручности и
вештина, већ и због посебних одговорности које имају.
• Он сматра и да запослени треба прво да пријаве
неправилности непосредном, потом вишем
руководству.
• Проблеми које намеће тај услов →
• Непосредно надређени менаџер је можда одговоран
или саучесник у уоченој неправилности.
• Организације се знатно разликују и по својим
процедурама пријављивања неправилности и по
начину реаговања на те неправилности.
• Нису све неправилности исте: ако неправилност
угрожава здравље и сигурност људи, коришћење
свих расположивих интерних канала може одложити
решавање проблема и да буде касно (штета је већ
нанета).
• Коришћење свих интерних канала
протествовања може починиоцима
обезбедити време потребно за уништавање
доказа.
• Ова процедура запосленог може изложити
одмазди од које би могао да буде заштићен
ако неправилност пријави некој агенцији ван
организације.
• Стрепња од претеране распрострањености
узбуњивања, ако се не примене строги критеријуми
за његову примену.
• Међутим, мала је вероватноћа стварања
потказивачког амбијента, јер постоји снажна
друштвена традиција против “откуцавања“.
• Већина запослених сматра да треба да буде лојална
својим организацијама (снага афилијативног мотива).
• Страх, такође, има снажно одвраћајуће дејство. На
оне који дају знак за узбуну се гледа као на издајице,
који угрожавајући нормалан ток пословања и
организацију, угрожавају и своје колеге. Зато се ретко
ко осмели да да знак за узбуну.
• Да ли је анонимно узбуњивање морално
оправдано?
• Аргументи против моралности анонимног
узбуњивања:
• 1. По некима, анонимни позив на узбуну никад није
оправдан, јер крши право људи да се суоче са
онима који их оптужују.
• Одговор на 1:
• Људи се могу заштитити од лажних оптужби и без
откривања идентитета узбуњивача.
• Треба истражити оптужбу да би се сазнало да ли је
тачна или не и објавити резултате истраге.
• 2. У случају анонимног узбуњивања није познат мотив
покретача акције. Ако је мотив нечастан (нпр, освета,
завист и сл.) узбуњивање губи морални кредибилитет.
• Ди Џорџ сматра да је једини мотив за узбуњивање који
треба узети у обзир морални мотив.
• Одговор на 2:
• По другом етичару, Џин Џејмсу, брига о мотивима
узбуњивања нема везе са његовом моралном
оправданошћу.
• То одвраћа пажњу од правог моралног питања које
гласи: да ли је тачна тврдња особе која је дала узбуну да
организација чини нешто штетно?
• Оправданост узбуњивања зависи од неисправности
разоткривеног дела, а не од мотива онога ко покреће
узбуњивање.
• Најважнији разлози зашто је анонимно узбуњивање
оправдано:
• Штити појединца од одмазде.
• Спречава оптужене за неправилност да скрећу пажњу
са те неправилности, започињући небитни напад ad
hominem на узбуњивача.
• Бављење мотивима оног ко је дао знак за узбуну
олакшава ту врсту небитног скретања пажње и
представља замену теза (то често раде таблоиди).
• Мотиви узбуњивача могу бити значајни само ако се
докаже да су оптужбе погрешне и нетачне.
• Али ни то није довољно да се дисквалификује
узбуњивач: можда је имао довољно разлога да
посумња да организација чини неправилност, али се
испоставило да се преварио. У том случају је важно је
да се покаже да оптужба није злонамерна.
• Погрешно је уверење да они који дају знак за узбуну
треба да трпе како би показали своју моралну
искреност.
• Не постоји ниједан морално оправдан разлог због
којег би појединац који разоткрије неправилност
требало да буде изложен ризику или да трпи.
• Дужност појединцу понекад налаже да преузме
одређене ризике.Али и појединци и друштво треба да
настоје да те ризике сведу на минимум.
 Предупређивање потребе за
узбуњивањем
• I. Боља законска заштита појединцима који дају
знак за узбуну и
• II. Промена природе организације
• Ова два решења се не искључују међусобно.
• Али како је лакше променити закон него праксу свих
компанија и установа, најефикасније је усвајање
неког закона који штити узбуњиваче
I. Законска заштита појединцима који дају знак
за узбуну.
• Доношењу закона који би штитили “узбуњиваче”
неки се противе из следећих разлога:
• 1. Запослени могу да их користе да би сакрили
сопствени лош учинак;
• 2. Створиће се дојављивачки дух и атмосфера
подозрења и сумњичавости;
• 3. Пословању ће одузети аутономију, гушећи га
бирократијом.
• Одговор на 1 (запослени могу да користе те законе да
би сакрили сопствени лош учинак).
• Заштиту закона би могли да траже само они
запослени који могу да покажу да је њихово
кажњавање или отпуштање последица њихове акције
узбуњивања.
• Пожељно је да је њихов досије о запослењу
примеран.
• Одговор на 2 (промовисање дојављивачког духа).
• Нетачно јер закони не награђују оног који даје знак за
узбуну и то ради из сопственог интереса: они га само
штите од неправедне одмазде и морално
узбуњивање често штити интересе јавности више
него личне интересе.
• Одговор на 3 (ти закони ће пословању одузети
аутономију, гушећи га додатним притиском
бирократије).
• Закони који штите оне који дају знак за узбуну не би
захтевали никакве додатне обавезе од стране
организације – само обавезу уздржавања, односно да
се не свети запосленима који проговоре у јавном
интересу.
• Али наравно, организације се и тога плаше и оно што
називају “бирократским” притиском био би притисак
да обрате више пажње на етичност својих поступака;
да уврсте етику у механизме одлучивања,
организациону културу и унутрашње процедуре.
• Не треба штитити сваки чин узбуњивања.
• Пре него што се појединцу ускрати заштита, треба да
се испуне два услова:
• 1. Тачност оптужбе, или
• 2. Постојање разлога за сумњу да постоји
неправилност.
• Ако се покаже да појединац није имао разлог да
поверује у постојање неправилности, а организација
је претрпела велику штету због нетачне оптужбе,
организација треба да има дозволу да тог појединца
тужи или да тражи другу врсту накнаде.
• Пошто би овакве одредбе наметнуле одређен ризик
за потенцијалне узбуњиваче, то би смањило
могућност неозбиљних акција.
• Ако се, с друге стране, утврди да је појединац имао
разлог да да знак за узбуну, а организација га казнила
или отпустила, онда треба да буде враћен на своје радно
место, обештећен или обоје.
• Уколико организација задржи осветнички став, он треба
да има право на додатно, знатно обештећење.
• Нажалост, постоје невидљиве одмазде и тешко
доказиви притисци.
• Шта треба да ради узбуњивач који није отпуштен, ни
деградиран на ниже радно место, или који се тихо
бојкотује, коме се ускраћују информације потребне за
рад, намештају прилике за грешку итд (укратко-мобинг)?
• То нас доводи до следећег услова: природе организације
али и друштвене свести и воље.
• II. Промене које могу бити спроведене у
организацији да би се спречила никоме пријатна
потреба за узбуњивањем.
• Организације би требало да самоиницијативно
предузму те промене или да им то буде наложено
законом. Требало би да:
• развију интерне канале за пријављивање
неправилности.
• подрже запослене који користе те канале (ако је
отворено узбуњивање)
• омогуће анонимно интерно пријављивање.
.
• именују генералног инспектора, унутрашњег
контролора, референта за етику или омбудсмана
чија би примарна обавеза била да истражује,
разоткрива и елиминише неправилности у
организацији.
• Та би особа имала да саслуша моралне зебње
запослених на сваком нивоу у погледу дешавања у
фирми.
• Она би требало да је независна од пословодства и
да извештаје подноси надзорној комисији управног
одбора.
• Идеално би било да ту комисију сачињавају
искључиво они који нису чланови УО.
• Инспектор или надзорник треба да има овлашћење да
износи у јавност оне притужбе које треба да се
обелодане ако се не реше изнутра.
• Ако овлашћена особа пропусти да предузме
одговарајуће мере у вези са приговором запосленог,
тако да је запослени приморан да сам изађе у јавност,
такав пропуст треба да је очигледан доказ покушаја да
се прикрије опасна пракса или опасан производ, те
инспектор треба да подлегне кривичној тужби.
• Други кораци који компанија која жели да
буде морална може да предузме да би
предупредила потребу за узбуњивањем:
• да установи канале којима би запослени са
моралним стрепњама добили прилику да буду
саслушани без опасности по свој положај или
углед у компанији.
• Изражавање такве забринутости, штавише,
требало би схватити као израз лојалности
према компанији: боље спречити него
лечити!
• Компанија би чак могла да плаћа посебну особу која
би заступала ставове могућег потказивача («ђавољи
адвокат»*- пракса у Ватикану) и залагала се за оно
што компанија треба да ради с моралне тачке
гледишта, а не за оно што би заинтересовани само за
испуњење плана или стварање профита желели да
она чини.
• Успех такве особе у компанији зависио би од њеног
успеха да предупреди узбуњивање и искључи услове
који до њега доводе.
• * латински: (advocatus diaboli) је израз којим се описује
личност која у некој расправи износи контра-аргументе
неком ставу иако се са њим можда и начелно слаже. При
томе је његова сврха, односно дужност, да изазове или
продуби расправу, односно да пронађе све слабости,
противречности или несавршености у почетном ставу како
би се донела што квалитетнија и исправнија одлука.
• Интерним правилником али и законом се може
наложити:
• да се води евиденција о тим питањима;
• да се прописују веће казне за незаконите радње;
• да се менаџери и други професионалци учине лично
одговорним за подношење лажних извештаја,
непрописно маркетирање и маркетирање опасних
производа, неспровођење надзора примене
политике компаније (нису довољне декларације)
итд;
• да професионална удружења подржавају своје
чланове.
•Упркос свим тим мерама, имајући у виду
људску природу, али и неизбежну
несавршеност сваког система, потреба за
узбуњивањем неће никад потпуно нестати.
•Зато је важно постојање закона који ће
штитити узбуњиваче и дискусија о
практичним и моралним питањима која се
тичу узбуњивања.
• Не можемо да тражимо од појединаца, нарочито не
од оних који раде да би преживели, да постану
морални хероји.
• Али као грађани, као друштво које хоће развој по
људској мери, коме је сврха правда и добробит за што
већи број људи, можемо да захтевамо оно што је
реално могуће, а то су:
• промене у начину размишљања, одлучивања,
организовања и вођења институционалног,
организационог и пословног живота које су
истовремено економски ефикасне и морално
задовољавајуће.
•Последњих година имамо више моралних
хероја на друштвеној сцени него што смо их
имали протеклих деценија.
•О њима се говори у новинама, књигама, на
интернету, у филмовима.
•То је све показатељ да се времена мењају и
да постоји потреба да се промене неке од
наших политичких, друштвених и пословних
структура.
•ПОТРЕБА ЗА МОРАЛНИМ ЈУНАЦИМА
У ОРГАНИЗАЦИЈАМА, УСТАНОВАМА
ИЛИ ИНСТИТУЦИЈАМА ИНДИКАТОР ЈЕ
НЕМОРАЛНИХ СТРУКТУРА У ЊИМА.
•Неморалне структуре нуде неодрживу
алтернативу: морални појединац у њима
мора или да ућутка своју савест, да
постане горак и циничан, неморалан или
да буде жртва.
•Размишљање о томе шта ће мотивисати
људе да делају пре на корист него на
штету других, захтева да не будемо
духовно лењи, душевно отупели и да
развијамо и користимо моралну
имагинацију.
•Тежња ка вишим етичким стандардима
подстиче стварање и развој креативних
програма за мотивисање и унапређење
етичког понашања.