UniverzitetuNovomSadu

Tehničkifakultet »MihajloPupin«
Zrenjanin

Predmet: Upravljanje čvrstim otpadm

Zrenjanin, 2019.
UVOD
 Otpad je svaka stvar ili predmet određen kategorijama otpada propisanim
Zakonom o otpadu koji posednik odbacuje, namerava ili mora odbaciti.Još
od prvih zajednica ljudi su stvarali otpad, ali je on postao veliki problem tek
u novije vreme.
 Delovanje otpada može uzrokovati emisije u vodi, vazduhu i tlu,koje mogu
uticati na zdravlje ljudi i okolinu.Koliki će taj uticaj biti, zavisi od količine i
svojstava otpada te načinu na koji se njime raspolaže.
 Podela otpada:
 Komunalni otpad
 Komercijalni otpad
 Industrijski otpad
 Medicinski otpad
 Ambalažni otpad
BIOREAKTORSKE DEPONIJE
 Bioreaktorske deponije mogu se definisati kao sastav koji funkcioniše na takav
način da se dodavanjem vlažnosti odnosno kontrolisanim dodatkom vode
stimuliše mikrobiološka razgradnja organskog otpada i time se skraćuje
potrebno vreme da otpad postane inertan.

 Ključni parametri koji utiču na razgradnju otpada u bioreaktorskim

deponijama:
 vlaga
 pH
 temperatura
 alkalitet
 vodonik
 sulfati
 inhibitori
 nutrienti
Bioreaktorska deponija
 PARAMETRI KRITERIJUMI

Vlaga Optimalna vlažnost do 60%

pH 6,4 - 7,2
Temperatura Optimalna temperatura za metanogenezu
34 – 38◦C

Nutrienti Zadovoljavaju uslove osim na pojedinim mestima gde su u

nedostatku zbog heterogenosti
Alkalitet Optimalni alkalitet za metanogenezu: 2000 mg/l
Maksimalna koncentracija octene kiseline za
metanogenezu: 3000 mg/l
Maksimalni omjer octene kiseline i alkaliteta za
metanogenezu: 0.8

Vodonik Parcijalni pritisak za acidogenezu:10 ̄⁶ atm

Sulfati Povećanje sulfata smanjuje proces metanogeneze

Inhibitori Koncentracija kationa koja uzrokuje umerenu/ozbiljnu

inhibiciju (mg/dm3)
Natrijum 3500 – 5500
Kalijum 2500 – 4500
Kalcijum 2500 – 4500
Magnezijum 1500 – 3000
Amonijak (ukupni) 1500 – 3000
Teški metali: nemaju značajan uticaj
Inhibitori: inhibitori utiču samo ako su prisutni u većim
koncentracijama
VRSTE BIOREAKTORSKIH
DEPONIJA
 U zavisnosti od uslova u kojima se vrši biorazgradnja
čvrstog otpada postoje tri osnovna tipa bioreaktorskih
deponija.
1) Aerobne bioreaktorske deponije
2) Anaerobne bioreaktorske deponije
3) Hibridne bioreaktorske deponije ili aerobno-
anaerobne bioreaktorske deponije
Aerobne bioreaktorske deponije
 Aerobna razgradnja dovodi do stvaranja ugljen
dioksida i vode.
 Nedostaci ovakvih vrsta deponija su: opasnost od
požara i eksplozije mešavine gasa, dodatni troškovi za
električnu energiju koja je potrebna za spaljivanje
vazduha u telu deponije, postoji mogućnost
emitovanja azotnih oksida u okolinu.
Aerobna bioreaktorska deponija
Anaerobne bioreaktorske deponije
 Anaerobna razgradnja dovodi do stvaranja metana i
ugljen-dioksida koji omogućavaju proizvodnju
električne energije.
 Nedostaci ovakvih deponija su povećana cena
osnovnih ciljeva, pumpa, u najgorem slučaju može
doći do povećane količine metana što može dovesti do
ekološkog problema.
Anaerobna bioreaktorska deponija
Hibridne bioreaktorske deponije ili
aerobno-anaerobne bioreaktorske
deponije

 Istraživanje koje je urađeno pokazalo je da je otpad

nakon rada hibridne bioreaktorske deponije relativno
stabilan. Zbog kombinacije aerobnih i anaerobnih
uslova, moguće je uklanjanje amonijaka iz otpanih
voda i otpada, isto tako dokazano je da je moguće
smanjiti oko 72 % azota sa deponije kroz 365 dana
rada deponije.
Hibridna bioreaktorska deponija
KARAKTERISTIKE OTPADA U
DEPONIJI
 U bioreaktorskim deponijama za anaerobnu obradu
koristi se biorazgradivi obrađeni komunalni otpad.

 Za vreme punjenja bioreaktorske deponije ne odvija

se proces metanogene razgradnje, već se on aktivira
dodatkom vode kada se deponija napuni,obezbeđeni
su pokrivni sloj i prateća infrastruktura za prikupljanje
gasa.
Sastav otpada u bioreaktorskoj
deponiji
 Najbitnije veličine za rad i održavanje biorektorskih
deponija su:

Vodopropustljivost-Princip je da slabija
vodopropusnost dovodi do manje zasićenosti otpada
vodom, odnosno do toga da je manji deo otpada
obuhvaćen ubrzanim procesom razgradnje.

Stabilnost-Dodavanjem vode podstiče se proces

razgradnje biološke komponente otpada na deponiji.
Razgradnja dovodi do diferencijalnih naselja, koja
mogu biti do 20% s obzirom na heterogeni sastav
otpada i brzinu razgradnje.
Sastav otpada u bioreaktorskoj deponiji
Koncept rada bioreaktorskih
deponija

Šema bioreaktorske deponije

Delovi bioreaktorske deponije
Početni sloj
Drenažni sistem
Sistem odvođenja otpadnih voda
Sistem za deaeraciju
Sistem za dovod vode
Pokrivni sloj
Faze rada bioreaktorske deponije
 FAZA 1-Faza punjenja ćelije bioreaktora:
Bioreaktorska deponija podeljena je na module. U
svaki se pojedinačno odlaže prethodno osušen i
delomično stabilizovan otpad iz procesa biosušenja.
 Svaki modul postupno se puni biosušenim i delimično
stabilizovanim metanogenim materijalom nastalim u
procesu biološke obrade komunalnog otpada.
 FAZA 2-Faza početka procesa: U anaerobnoj
bioreaktorskoj deponiji recirkulaciju procedne vode ne
prati dovod vazduha, jer oni žele da postignu potpuno
suprotne anaerobne uslove. Biološka razgradnja
delovanjem anaerobnih bakterija odvija se bez prisustva
kiseonika. Optimalne pH vrednosti za većinu anaerobnih
bakterija kreće se od 6,7‐7,5. Unutar tog optimalnog
raspona, mikroorganizmi koji proizvode metan rastu
velikom brzinom, čime se maksimalno povećava
proizvodnja metana. Anaerobna razgradnja dovodi do
stvaranja metana (CH4) i ugljen-dioksida (CO2).
 FAZA 3-Faza sakupljanja i prerade gasa
 Anaerobnom razgradnjom otpada nastaju gasni
produkti koje jednim imenom nazivamo deponijski
gas. Sastav i količina deponijskog gasa zavisi od
mnogih faktora, a najvažniji su:
 Vrsta otpada i način odlaganja;
 Količina biorazgradivih materijala;
 Starost otpada;
 Temperatura unutar deponije;
 pH vrednost i sadržaj vlage unutar deponije;
 Koncentracije soli, kao što su sulfati i nitrati, unutar
deponije itd.
 FAZA 4-Faza aerobne stabilizacije
 U svrhu potpunog eliminisanja organskih ostataka i
konačne stabilizacije deponije, provodi se aeracija dela
bioreaktorske deponije na kojem je iscrpljen bio gas.
Takvim egzotermnim procesom omogućava se i
dodatno uklanjanje vode koja se koristila prilikom
proizvodnje bio gasa, čime dolazi do dodatnog
smanjenja mase bioreaktorske depoije za dodatnih 2
%.
ZAKLJUČAK
 Biorektorske deponije su složeni problemi u pogledu
projektovanja, složena tehnička rešenja u samoj fazi
izgradnje tako i u razdoblju rada deponije , u početku
potrebna su velika finansijska ulaganja. Uprkos tome
bioreaktorske deponije predstavljaju rešenje u odnosu
na klasičnu deponiju zbog svoje izgradnje. Za razliku
od klasičnih postiže se brža razgradnja otpada,
smanjuje se njegova toksičnost, skraćuje se vreme
postizanja stabilizacije otpada. Nastali bio gas je
moguće iskoristiti za proizvodnju energije i manji su
zahtevi za prostorom u odnosu na klasične deponije.
HVALA NA PAŽNJI!