Univerzitet u Nišu

Tehnološki fakultet

16000 Leskovac

SEMINARSKI RAD
IZ PREDMETA “PRINCIPI ODRŽIVOG RAZVOJA”

TEMA:

INDUSTRIJSKI OTPAD KAO SIROVINA ZA

DOBIJANJE BIOGASA

Student: Stefan Stanković 209/2016

Profesor: prof. Olivera S. Stamenković

 SADRŽAJ

1. UVOD...............................................................................................................................3

Faze anaerobne fermentacije...................................................................................................5

2. SUPSTRATI ZA PROIZVODNJU BIOGASA................................................................6

2.1. Stajnjak..........................................................................................................................7

2.2. Energetske biljke...........................................................................................................8

2.3. Organski otpad iz prehrambene industrije...................................................................10

2.4. Organski otpad klanične industrije..............................................................................11

2.5. Komunalne i otpadne vode prehrambene industrije....................................................12

3. ZAKLJUČAK.................................................................................................................14

4. LITERATURA................................................................................................................16

2
1. UVOD

Klimatske promene, većim delom prouzrokovane pojačanim efektom staklene bašte, kao i
smanjenje rezervi fosilnih goriva, pokrenuli su brojne mere na globalnom nivou. Jedna od njih
jeste korišćenje obnovljivih izvora energije (OIE). Evropska unija je Direktivom 2009/28/EC,
detaljno definisala ciljeve u ovoj oblasti. Glavno je, da u EU do 2020. godine udeo OIE u
potrošnji primarne energije bude najmanje 20 %, a da se bar 20 % električne energije proizvede
iz OIE (Renewable Energies Sources, RES). Stoga se ova Direktiva i namera naziva još i RES
2020. Rad na ostvarenju ciljeva Direktive obaveza je za sve članice, pa i one koje to žele da
postanu. Naša zemlja se takođe obavezala na primenu ove direktive. Obnovljivi izvori energije
uključuju veliki broj izvora za dobijanje energije. Pored prirodnih obnovljivih izvora energije,
energije vetra, vode i sunca, naša zemlja ima velike potencijale za dobijanje energije iz otpadnih
materija iz industrije, ponajviše iz poljoprivredne industrije. Tako je jedan on najpovoljnijih
obnovljivih izvora energije biogas.

Biogas nastaje mikrobiološkim procesom u anaerobnim uslovima (bez prisustva kiseonika).

Anaerobne bakterije razgrađuju organsku materiju, a kao produkt ovog procesa nastaje biogas,
toplota i ostatak fermentacije. Proces anaerobne razgradnje (fermentacije) široko je rasprostranjen
u prirodi, gde god postoje anaerobni uslovi i anaerobne bakterijske vrste. Primeri su mulj u
močvarama, dno mora i okeana, a proces se delimično odvija i prilikom skladištenja stajnjaka.
Pod pojmom biogas u okviru ovog rada podrazumeva se gas nastao u anaerobnim fermentorima i
kontrolisanim uslovima, odnosno u biogas postrojenjima. Biogas je mešavina gasova, čiju
zapreminu čini oko dve trećine metan (CH4) i jednu trećinu ugljen-dioksid (CO2). Osim metana i
ugljen-dioksida, zapreminu biogasa čine i drugi gasovi u znatno manjem udelu, a pregled je dat u
tabeli 1.

Zapreminski udeli prikazani su u opsezima, a zavise od sirovine (supstrata) i uslova u kojima

biogas nastaje. Značaj anaerobne fermentacije najlakše se uviđa poređenjem sa aerobnom (primer
je proces kompostiranja), a osnovna razlika je u nastalim produktima. Šematski prikaz aerobne i
anaerobne fermentacije šećera dat je na sl. 1.

3
 Tabela 1 – Sastav biogasa (Kaltschmitt i Hartmann, 2001; Al Seadi et al, 2008)

Sastojak Hemijski simbol Zapreminski udeo, %

Metan CH4 50 – 75
Ugljen-dioksid CO2 25 – 45
Vodena para H2O 2–7
Kiseonik O2 <2
Azot N2 <2
Amonijak NH3 <1
Vodonik H2 <1
Vodonik-sulfid H2S 20 – 20.000*
* ppm (milionitih delova)

Suština je da se nakon anaerobne fermentacije oslobađa značajno manje toplotne energije.

Aerobnom fermentacijom organska masa se razgrađuje do ugljen-dioksida, dok se anaerobnom
dobija metan. Metan je gorivi gas, a cilj je upravo njegova proizvodnja i energetsko korišćenje.

Slika 1 – Poređenje procesa aerobne i anaerobne fermentacije šećera

4
 Faze anaerobne fermentacije

Proces proizvodnje biogasa, odnosno anaerobne fermentacije, odvija se u četiri faze: hidroliza,
kiselinska, sirćetna i metanogena (sl. 2). U svakoj fazi učestvuju druge grupe bakterija, a
produkti prethodne polazne su sirovine za odvijanje naredne faze. Sve faze odvijaju se prostorno i
vremenski paralelno, a svakoj grupi bakterija odgovaraju drugačiji uslovi. Bakterije metanogene
faze najosetljivije su na poremećaje okolnih uslova, a i veoma sporo se razmnožavaju. Zbog toga
se uslovi prilagođavaju ovoj grupi bakterija, da se postignu najviši prinosi biogasa i obezbedi
stabilnost procesa. Tokom prve faze, hidrolize, organska masa razgrađuje se biohemijskim
procesom, oslobađanjem enzima bakterija. Kompleksna organska jedinjenja (proteini, ugljeni
hidrati, masti) razlažu se na jednostavnija (amino-kiseline, proste šećere, masne kiseline).
Produkti hidrolize se u kiselinskoj fazi dalje razgrađuju. Većinom nastaju acetat, ugljen-dioksid i
vodonik, a manji deo čine jednostavnije masne kiseline (sirćetna, propionska, buterna) i alkoholi.
U trećoj, sirćetnoj fazi, razlažu se jednostavnije masne kiseline i alkoholi, i nastaju sirćetna
kiselina, vodonik i ugljen-dioksid. U poslednjoj fazi, metan nastaje iz sirćetne kiseline ili
vodonika i ugljen-dioksida.

Slika 2 – Četiri faze anaerobne fermentacije

5
2. SUPSTRATI ZA PROIZVODNJU BIOGASA

Termin supstrat je široko rasprostranjen naziv sirovine za proizvodnju biogasa. Ako se

kombinuje više supstrata, tada se sirovina koja se koristi u manjem udelu naziva kosupstrat.
Prilikom razmatranja mogućnosti proizvodnje biogasa, najpre se razmatraju količine i cena
potencijalnih supstrata. Bitno je da se analiziraju njihove karakteristike kojima se određuje
potencijal za proizvodnju biogasa, a time i veličina biogas postrojenja. Potencijalni prinos
biogasa izražava se po toni sveže, suve ili organske suve mase razmatranog supstrata. Kada se
govori o prinosu biogasa iz nekog supstrata, kaže se da je on potencijalan, pošto količina
proizvedenog biogasa koja se ostvaruje u praksi zavisi od pogonskih uslova i stabilnosti procesa.
Osim prinosa, bitno je da svaki investitor razmotri i karakteristike supstrata koje utiču na
konfiguraciju potencijalnog biogas postrojenja. Osim fizičkih karakteristika, na konfiguraciju
postrojenja najviše uticaja ima poreklo supstrata jer je potrebno da se supstrat, u slučaju da se
tretira kao otpad, zbrine na odgovarajući način i da za to postoje odgovarajući delovi postrojenja.
Sve navedeno značajno utiče na potrebne investicije i operativne troškove rada biogas
postrojenja. U zavisnosti od vrste supstrata koji se koristi, postoje i različiti ciljevi izgradnje
biogas postrojenja. To može da bude decentralizovana proizvodnja energije i/ili smanjenje uticaja
na životnu sredinu koje se postiže zbrinjavanjem otpada. Teoretski je moguće da se biogas
proizvodi iz bilo kog supstrata organskog porekla. Moguće je i da se razne vrste supstrata
kombinuju u jednom biogas postrojenju. Međutim, za to postoje ograničenja tehničke ili
ekonomske prirode. Zbog toga je u ovom radu zasebno prikazano nekoliko grupa supstrata
različitog porekla. Komentarisaće se njihove karakteristike, te mogućnosti primene i ograničenja.
Poljoprivredna biogas postrojenja pogodna su za iskorišćenje nusproizvoda poljoprivredne
proizvodnje (stajnjak, ostaci biljne proizvodnje) ili energetskih biljaka u cilju decentralizovane
proizvodnje energije. Biogas postrojenja posebno su pogodna i za zbrinjavanje industrijskog
otpada (klanični, repin rezanac itd), kao i za prečišćavanje komunalnih i otpadnih voda iz
prehrambene industrije. Ovakva biogas postrojenja samo u retkim slučajevima mogu da ostvare
povoljne energetske i finansijske efekte, a osnovni zadatak im je zbrinjavanje otpada.

6
 2.1. Stajnjak

Stajnjak, čvrsti ili tečni, je, sa stanovišta troškova, veoma povoljan supstrat. Najčešće se
koristi sa sopstvene farme i besplatan je. Izuzetno, kada se donosi sa druge farme, treba računati
troškove transporta. U slučaju da se ne koristi kao supstrat za proizvodnju biogasa, stajnjak mora
da „dozri“ pre iznošenja na njive, čime dolazi do stabilizacije aktivne organske materije,
uništavanja patogenih organizama i transformacije štetnih supstanci u one koje to nisu.
Dozrevanje stajnjaka je proces koji zahteva vreme, a na savremenim farmama opremu, rad i
smeštajni prostor. Pošto se pri proizvodnji biogasa odvija proces sličan onome u kojem dolazi do
dozrevanja stajnjaka, ostatak fermentacije može da bude distribuiran po poljoprivrednim
površinama. Sa stanovišta zaštite životne sredine, fermentacija stajnjaka ima značajne pozitivne
efekte, jer se na taj način sprečava emisija metana u atmosferu, a smanjuje se i rasprostiranje
neprijatnih mirisa. Razlikuje se tečni i čvrsti stajnjak. Tečni se sastoji od ekskremenata životinja i
transportuje pumpama i cevovodima. Sadržaj suve materije je do 10 %. Ukoliko se koristi
prostirka, dobija se čvrsti stajnjak, koji ima sadržaj suve materije i do 40 % (Burton i Turner,
2003). Podaci o potencijalnim prinosima biogasa iz različitih vrsta stajnjaka prikazani su u tabeli
2. U tabeli 3 navedene su karakteristike uobičajenih vrsta stajnjaka, kao i sadržaj primarnih
makroelemenata, biljnih hraniva. Sadržaj vode u stajnjaku je visok (68 do 93 %), što je povoljno
kada se stajnjak kombinuje sa drugim kosupstratima sa višim udelima suve mase, a takva je, na
primer, silaža kukuruza. Hranljive materije, osim dela azota, nakon fermentacije nalaze se u
ostatku procesa, te mogu da se iskoriste za iznošenje na parcele. To znači da su one, u najvećem
delu, očuvane i na raspolaganju za primenu u poljoprivrednoj proizvodnji, kao što je to slučaj za
korišćenje stajnjaka. Nedostatak korišćenja stajnjaka kao supstrata je njegov nizak energetski
potencijal, zbog visokog sadržaja vode. U poređenju sa silažom kukuruza, stajnjak može da ima i
deset puta manji prinos biogasa po jedinici težine, što znači da je za istu veličinu biogas
postrojenja potrebno deset puta veća količina stajnjaka, nego silaže kukuruza. Jedno uslovno grlo,
govedo mase 500 kg, obezbeđuje svega 0,11 do 0,15 kWe instaliranog kapaciteta. Dakle, za
postrojenje nazivne električne snage 150 kW, bilo bi potrebno najmanje 1.000 uslovnih grla. Broj
velikih farmi koje imaju toliki broj grla u Srbiji, kao i u drugim zemljama, jeste mali. Pored toga,
ekonomska analiza pokazuje da je isplativija gradnja i korišćenje većih postrojenja, nazivne
električne snage 500 do 1.000 kW. To je razlog da savremena biogas postrojenja koriste

7
mešavinu stajnjaka i drugih kosupstrata. Neretko, energetske biljke se ne koriste samo kao
kosupstrat, već i kao glavna sirovina za proizvodnju biogasa.

Tab. 2 – Potencijalni prinosi biogasa i zapreminski udeo metana za stajnjak (Anonim, 2006)

Prinos biogasa
Supstrat 3 3
Udeo CH4, % (v/v)
Stm /t SvM Stm /t OSM
Goveđi tečni stajnjak 20 – 30 200 – 500 60
Svinjski tečni
20 – 25 300 – 700 60 – 70
stajnjak
Čvrsti stajnjak goveda 40 – 50 210 – 300 60
Čvrsti stajnjak svinja 55 – 65 270 – 450 60
Čvrsti stajnjak peradi 70 – 90 250 – 450 60
SvM-sveža masa; OSM-Organska suva masa

Tab. 3 – Karakteristike stajnjaka (Anonim, 2006)

OSM, N NH4 P2O5 K2O Mg

Supstrat SM, %
% % SM
2,6 – 0,5 – 0,3 –
Goveđi tečni stajnjak 8 - 11 75 – 82 1-4 5,5 – 10
6,7 3,3 0,7
0,6 –
Svinjski tečni stajnjak ca. 7 75 – 86 6 – 18 3 – 17 2 - 10 3 – 7,5
1,5
1,1 –
Čvrsti stajnjak goveda ca. 25 68 – 76 0,22 - 2 1 – 1,5 2-5 1,3
3,4
2,6 – 0,9 – 2,3 –
Čvrsti stajnjak svinja 20 - 25 75 - 80 2,5 - 3 np
5,2 1,8 2,8
Čvrsti stajnjak peradi ca. 32 63 - 80 5,4 0,39 np np np
SM-suva masa; OSM-Organska suva masa; np-nema podataka

8
 2.2. Energetske biljke

Pod energetskim biljkama podrazumeva se namenski uzgajana poljoprivredna biomasa, koja

se najčešće silira i na taj način skladišti. Karakteristike biljnih vrsta koje se koriste u ove svrhe
prikazane su u tab. 4, a sadržaj makro i mikroelemenata u silaži kukuruza u tab. 5. Od jedne tone
silaže kukuruza, koja ima najveći potencijal za proizvodnju biogasa, dobija se 350 do 400 kWhe.
Navedeni podaci odnose se na kogenerativna postrojenja sa motorom SUS. Jedan hektar silaže
kukuruza, za prinose 40 do 60 t/ha, obezbeđuje sirovinom električnu snagu 2 do 3 kW. Dakle, za
postrojenje nazivne snage 500 kWe, bilo bi potrebno 170 do 250 ha za proizvodnju silaže
kukuruza. Potrebne površine za proizvodnju supstrata za biogas mogu da se smanje ostvarenjem
dve žetve. Na primer, posle ubiranja silaže tritikale, seje se kukuruz ili suncokret, te se i druga
biljna vrsta silira. Na većini biogas postrojenja u zemljama sa povoljnim visinama feed-in tarifa,
udeo biogasa koji se proizvodi iz silaže je 30 do 100 %. Za razliku od stajnjaka, silaža ima cenu,
ona se plaća, što značajno utiče na ekonomske pokazatelje. Svaki potencijalni investitor to treba
da razmotri i proceni mogućnosti proizvodnje silaže i njenu cenu. Cena silaže zavisi od cene
poljoprivrednih proizvoda, na primer, zrna kukuruza. Do realne cene dolazi se poređenjem
prinosa i cene zrna i troškova proizvodnje. Tako bi, na primer, cena silaže bila oko 27 €/t, ukoliko
bi cena zrna kukuruza bila oko 150 €/t. Ukoliko se ova cena silaže uporedi sa proizvedenom
električnom energijom (380 kWh), bez računanja vrednosti toplotne energije, to bi u ceni
predstavljalo oko 7,1 ct/kWh. Dakle, trošak za nabavku supstrata činio bi oko 46 % od prihoda
koji se ostvaruje prodajom električne energije po feed-in tarifi za postrojenje snage 500 kWe.

Tab. 4 – Karakteristike energetskih biljaka kao supstrata za proizvodnju biogasa (Anonim,

2006)

N NH4 P Prinos biogasa Udeo

OSM,
Supstrat SM, % CH4, %
% Stm3/t Stm3/t
% SM (v/v)
SvM SvM
Silaža 0,15 – 170 – 4540 –
20 – 35 85 – 95 1,1 – 2 0,2 – 0,3 50 -55
kukuruza 0,3 200 700
Raž, SCB 170 –
30 – 35 92 – 98 4,0 0,57 0,71 550 – 680 ca. 55
220
Silaža trave 6,9 – 170 –
25 – 50 70 – 95 3,5 – 6,9 0,4 – 0,8 550 – 620 54 – 55
19,8 200

9
Šećerna repa 170 –
23 90 – 95 2,6 0,2 0,4 800 – 860 53 – 53
180
List šećer.
16 75 - 80 0,2 – 0,4 np 0,7 – 0,9 ca. 70 550 - 600 54 - 55
repe
SCB-silaža cele biljke

10
 Tab. 5 – Sadržaj sekundarnih makro i mikroelemenata u silaži kukuruza (Anonim, 2006)

Ca P Na Mg K Cd Cr Cu Ni Pb Zn Mn Fe
% SM mg/kg SM
0,18 0,24 0,03 0,12 0,13 0,2 0,5 4,5-5 5 2 35- 31 67
36

2.3. Organski otpad iz prehrambene industrije

Organski otpad iz prehrambene industrije nastaje, na primer, u proizvodnji šećera, alkohola,

ulja, piva, prerada voća i povrća itd. U ovu grupu svrstava se čvrsti otpad, a otpadne vode iz
prehrambene industrije obrađene su posebno u poglavlju 2.5. U slučaju da na istoj lokaciji nastaju
i čvrsti organski otpad i otpadne vode oni se zbrinjavaju u istom biogas postrojenju. Cilj
izgradnje biogas postrojenja na prehrambenim industrijskim objektima najčešće je proizvodnja
energije iz nusproizvoda, električne i/ ili toplotne. Time se ostvaruje ušteda u energentima
potrebnim za održavanje procesa proizvodnje. Naredni, a često i prioritetni cilj izgradnje biogas
postrojenja jeste zbrinjavanje organskog otpada– nusproizvoda. Biogas postrojenja koja koriste
ovakve supstrate svrstavaju se u industrijska biogas postrojenja. Da bi se nusproizvod iz
prehrambene industrije koristio kao supstrat za proizvodnju biogasa, potrebno je da se ispuni
nekoliko preduslova. Prvenstveno, potrebno je da ne postoji drugi povoljniji način njegovog
iskorišćenja, odnosno da on predstavlja organski otpad koji treba da se zbrine i za šta su
predviđeni troškovi. Na primer, u proizvodnji šećera kao nusproizvod nastaje repin rezanac koji
je veoma povoljan supstrat za proizvodnju biogasa, međutim on može povoljno da se iskoristi u
prehrambenoj industriji ili za ishranu stoke. Postoji podatak da je tržišna cena osušenog repinog
rezanca u opsegu 100-150 €/t, te se njegovo korišćenje za proizvodnju biogasa ne isplati. Sa
tehničkog aspekta, potrebno je da organskog otpada ima dovoljno za izgradnju biogas postrojenja
dovoljnog kapaciteta, da se proizvede dovoljno energije za procesne potrebe i time ostvari
ekonomski isplativ rad biogas postrojenja. U proizvodnji šećera povoljan supstrat za proizvodnju
biogasa predstavljaju repići i drugi delovi šećerne repe i primesa. Karakteristike supstrata u vidu
nusproizvoda iz prehrambene industri je prikazane su u tab. 6.

11
 Tab. 6 – Karakteristike nusproizvoda iz prehrambene industrije (Anonim, 2006)

N P2O5 Prinos biogasa Udeo

Supstrat SM, % OSM, % 3
Stm /t 3
Stm /t CH4, %
% SM (v/v)
SvM OSM
250 –
Repin rezanac 22 – 26 ca. 95 np np 60 – 75 70 – 75
350
290 – 360 –
Melasa 80 – 90 85 – 90 1,5 0,3 70 – 75
340 490
430 –
Komina žitarica 6–8 83 – 88 6 – 10 3,6 – 6 30 – 50 58 – 65
700
Komina 400 –
6–7 85 – 95 5 – 13 0,9 36 – 42 58 – 65
krompira 700
300 –
Komina voća 2–3 ca. 95 np 0,73 10 – 20 58 – 65
650
105 - 580 -
Pivski trop 20 - 25 70 – 80 4-5 1,5 59 – 60
130 750

U poređenju sa silažama energetskih biljaka, melasa ima znatno veći prinos biogasa po svežoj
masi supstrata, što pokazuje da sadrži puno organske materije. Međutim, melasa može da se
iskoristi za dodatnu proizvodnju šećera, ako u šećerani postoji odgovarajuća tehnologija. Ostali
potencijalni supstrati imaju znatno niži prinos biogasa u poređenju sa silažama energetskih
biljaka. Njihovo iskorišćenje u druge svrhe je neizvesno, pa su ipak pogodni da se koriste kao
supstrati za biogas. To naročito važi za nusproizvode proizvodnje alkohola, koji imaju prinos
biogasa uporediv sa stajnjakom.

2.4. Organski otpad klanične industrije

Klanična industrija svrstava se u prehrambenu industriju. Međutim, otpad klanične industrije

razmatra se posebno zbog specifičnih zahteva za njegovo zbrinjavanje. Organski otpad koji
nastaje u klaničnoj industriji su uginule životinje i delovi životinja koji preostaju nakon klanja.
Prema Uredbi (Regulation) EU (Anonim, 2009b), klanični otpad klasifikuje se u tri kategorije
(KI, KII, KIII), a prema tome su definisani i zahtevi za zbrinjavanje. U Srbiji je na snazi Pravilnik
o zbrinjavanju klaničnog otpada (Anonim, 2011b), koji je prevedena verzija evropske Uredbe.

12
Biogas tehnologija samo je jedan od načina zbrinjavanja klaničnog otpada, a kao supstrati za
proizvodnju biogasa koristi se organski otpad kategorija KII i KIII. Najčešći način zbrinjavanja
klaničnog otpada je u postrojenjima za preradu u kojima se proizvodi mesno-koštano brašno i
tehnička mast. U javnosti se ovakva postrojenja pogrešno nazivaju kafilerije, a nedostatak
zbrinjavanja u njima je visoka potreba za energijom, električnom i toplotnom. U slučaju da
klanica ne poseduje ovakvo postrojenje, plaća nadoknadu za njegovo uslužno zbrinjavanje, koja
okvirno iznosi 170 €/t za KI, oko 140 €/t za KII, a za krv oko 95 €/t. Mogući načini zbrinjavanja
klaničnog otpada su spaljivanje i kompostiranje. U slučaju izgradnje biogas postrojenja za
zbrinjavanje organskog otpada iz klanične industrije, značajno bi se smanjili troškovi odnošenja,
ili da se sagorevanjem biogasa ostvarila značajna ušteda u energentima potrebnim za pogon
klanice. Međutim, za proračun ekonomske isplativosti, u obzir je potrebno da se uzme i potrebna
investicija za izgradnju biogas postrojenja. U odnosu na živu vagu, za svinje se dobije oko 12-14
% klaničnog otpada, od čega 3 % otpada na krv (Rede i Petrović, 1997). Masa organskog otpada
nakon prerade peradi je 32-36 % u odnosu na živu vagu, u zavisnosti od toga da li je perje vlažno
ili suvo (Okanović et al, 2010). Na suvo perje otpada oko 6-7 %, a na vlažno oko 16 % u odnosu
na živu vagu. Sadržaj suve materije u klaničnom otpadu zavisi, pre svega, od mešanja sa vodom u
toku samog procesa u klanici, ali i skladištenja i transporta. Karakteristika biogas postrojenja koje
koristi organski otpad klanične industrije je da u svom sastavu ima opremu za usitnjavanje i
homogenizaciju mase. Pre anaerobne razgradnje u fermentoru, potrebno je da se supstrati iz
klanične industrije, u posebnim rezervoarima, određeni vremenski period prerađuju na povišenim
pritiscima i temperaturama, a uslovi su definisani u zavisnosti od njihovog stanja i dodeljene
klasifikacije. Detaljan pregled potrebnih uslova za zbrinjavanje klaničnog otpada anaerobnom
tehnologijom opisan je u Anonim (2009b). Najveći deo energije biogasa, električne i toplotne,
potreban je da se omogući efikasan rad samog biogas postrojenja i pogona klanice.

2.5. Komunalne i otpadne vode prehrambene industrije

Otpadne vode prehrambene industrije predstavljaju otpad iz procesa proizvodnje koji mora da
se zbrine. Komunalne otpadne vode mogu da sadrže samo kanalizacione vode iz domaćinstava,
ali i industrijske otpadne vode, ukoliko se one ulivaju u kanalizacionu mrežu, te atmosferske
vode (kišnica) ukoliko ne postoji posebna mreža za njihovo odvođenje. Komunalne i otpadne
vode prehrambene industrije često se ispuštaju u vodotokove i jezera i pri tome negativno utiču

13
na životnu sredinu. Veća naseljena mesta otpadne vode, pre ispuštanja u recipijent, tretiraju
fizičkim, biološkim i hemijskim postupcima. Nedostatak većine ovih postupaka jeste
neodgovarajuće zbrinjavanje mulja koji preostaje nakon sedimentacije, a sadrži zagađujuće
organske materije. Anaerobni tretman pogodan je način da se mulj, nastao preradom otpadnih
voda, organski stabilizuje i da se sprovede njegova higijenizacija. Nakon toga, omogućeno je
njegovo bezbedno odlaganje na deponije ili čak, ukoliko se analizama utvrdi da nema nepoželjnih
materija, distribucija po poljoprivrednim površinama. Komunalne i otpadne vode prehrambene
industrije u najvećem broju slučajeva sadrže nizak udeo suve materije, ponekad i manje od 1 %.
Na to najviše utiče poreklo otpadnih voda, odnosno da li je sadržana i atmosferska voda i uslovi
tokom proizvodnog procesa. Separirani mulj može da ima neznatno više udela suve materije, oko
5%. Visok udeo vode utiče na veličinu svih delova biogas postrojenja koji služe za transport,
skladištenje i procesiranje otpadnih voda. Zbog toga je za ovakva biogas postrojenja potrebna
znatno viša investicija u poređenju sa poljoprivrednim biogas postrojenjima iste snage. Biogas
postrojenja koja koriste otpadne vode kao supstrat za proizvodnju biogasa u većini slučajeva deo
su sistema za prečišćavanje otpadnih voda. Energetske potrebe ovakvih biogas postrojenja su
visoke, a proizvodnjom električne energije iz biogasa dobijenog prečišćavanjem otpadnih voda,
uglavnom je moguće da se pokrije samo deo sopstvenih potreba. Usled nehomogenog sastava
otpadnih voda, koje tokom vremena dospevaju na biogas postrojenje, produkcija i kvalitet
biogasa nisu ujednačeni.

14
3. ZAKLJUČAK

Proizvodnja i korišćenje biogasa ima višestruko pozitivne efekte, sa stanovišta zaštite životne
sredine i primene obnovljivih izvora energije, te podrške nacionalnoj ekonomiji i razvoju ruralnih
oblasti. To se naročito odnosi na Vojvodinu, poljoprivrednu regiju u Srbiji, al i na južne krajeve.
Korišćenjem biogasa za proizvodnju električne i toplotne energije u Vojvodini doprinosi se i
ostvarenju zahteva Direktive 2009/28/EC, te nacionalnih ciljeva definisanih Zakonom o
energetici.

Među najpovoljnijim supstratima za proizvodnju biogasa je stajnjak, čvrsti ili tečni, jer se
najčešće koristi sa vlastite farme i besplatan je. Njegovom preradom u biogas postrojenju
ostvaruju se višestruki pozitivni efekti i doprinos zaštiti životne sredine. Količine stajnjaka
dovoljne za ostvarenje biogas postrojenja prihvatljive električne snage (150 kW i više),
raspoložive su na malom broju imanja. Zbog toga se kao supstrat dodatno, najčešće, koristi
energetsko bilje. Ostatak fermentacije je nusproizvod u proizvodnji biogasa, a najčešće se koristi
kao đubrivo. U njemu se nalaze biljna hraniva i organske materije, te se vraćanjem na
poljoprivredne površine doprinosi očuvanju plodnosti zemljišta. Jedan od načina upotrebe ostatka
fermentacije jeste da se nakon separacije i sušenja proizvedu peleti ili briketi, te da se koristi kao
čvrsto gorivo. U razvijenim zemljama, biogas se najčešće koristi za kombinovanu proizvodnju
električne i toplotne energije. Korišćenje biogasa u kogeneraciji na značaju dobija i u Srbiji,
nakon uvođenja podsticajnih cena za isporučenu električnu energiju, feed-in tarifa. Najviši stepen
zrelosti za primenu u praksi predstavljaju kogenerativna postrojenja sa motorima SUS, a dodatne
prednosti su što se njima postižu najviši električni stepeni korisnosti, a visina investicije je
najniža. Koriste se dva tipa motora, gasni Otto motori i dizel motori sa inicijalnim paljenjem. U
budućnosti može da se očekuje primena i drugih tehnologija korišćenja biogasa, nakon dostizanja
tehničke zrelosti i sniženja cena investicija. Korišćenje biogasa u trigeneraciji, na primer za
hlađenje mleka, može da bude isplativo ukoliko se dobiju subvencije za investiranje u
apsorpcione rashladne mašine. Kod kogenerativnih postrojenja sa motorom SUS, toplotna
energija sadržana je u rashladnoj tečnosti i produktima sagorevanja. Termička snaga je 10 do 30
% veća od električne. Do 30 % od ukupno proizvedene toplotne energije iskoristi se za grejanje
fermentora i eventualno mešača supstrata. Preostala količina na raspolaganju je za druge primene.

15
Treba težiti tome da se iskoristi što više toplotne energije, jer se time povećava dobit. U najvećem
broju slučajeva, teško je ostvarivo značajnije iskorišćenje.

16
4. LITERATURA

1. Z.Zavargo, Održive tehnologije, Tehnološki fakultet Novi Sad, Novi Sad

2. M. Martinov, K. Kovacs, Đ. Đatkov, BIOGAS TEHNOLOGIJA, Novi Sad, avgust 2012.
3. D. Vukmirović, prof. dr (direktor), Statistika otpada i upravljanje otpadom u Republici Srbiji,
Republički zavod za statistiku RS 2008-2010, Beograd, 2012
4. M.Jordanović-Vasić, Upotreba biomase iz poljoprvrednog otpada kao obnovljivog izvora
energije, Univerzitet u Nišu, 2009
5. M.Đukanović, Životna sredina i održivi razvoj, Elit, Beoggrad, 1996
6. J.Angelus (urednik), Enciklopedija: životna sredina i održivi razvoj, Ekolibri i Zavod za
udžbenike i nastavna sredstva, Beograd i Srpsko Sarajevo
7. Kaltschmitt M, Hartmann H. 2001.Energie aus Biomasse – Grundlagen,Techniken und
Verfahren. Springer Verlag, Berlin-Heidelberg-New York.
8. Al Seadi Teodorita, Rutz D, Prassl H, Köttner M, Finsterwalder T, Volk S, Janssen R. 2008.
Biogas Handbook. Al Seadi Teodorita (ed). University of Southern Denmark, Esbjerg, Danska.
9. Aurbacher J, Bull I, Formowitz B, Gurgel A, Heiermann M, Heilmann H, Herrmann C, Idler C,
Jänicke H, Kornatz P, Michel V, Peters J, Vollrath B, Willms M. 2012. Energiepflanzen für
Biogasanlagen – Mecklenburg-Vorpommern. Fachagentur Nachwachsende Rohstoffe e.V.
(FNR), Gülzow.
10. Martinov M, Đatkov Đ, Dragutinović, G Brkić M, Pešenjanski I, Veselinov B, Kiš F, Stanica
Milojević Veselinov, Tešić M, Đaković D. 2008. Mogućnosti kombinovane proizvodnje
električne i toplotne energije iz biomase u AP Vojvodini. Fakultet tehničkih nauka, Novi Sad.
11. Anonim. 2010. Akcioni plan za biomasu 2010 – 2012. Ministarstvo rudarstva i energetike,
Beograd, NL Agency, Utrecht.
12. Anonim. 2011a. Zakon o energetici, nacrt. Republika Srbija, Ministarstvo rudarstva i energetike
(sada Ministarstvo za infrastrukturu i energetiku), Beograd (www.mre.gov.rs. mart 2011).
13. Burton H, Turner C. 2003. Manure management: Treatment strategies for sustainable agriculture.
Silsoe Research Institute, Bedford, UK.
14. Anonim. 2006. Handreichung: Biogasgewinnung und -nutzung. Fachagentur Nachwachsende
Rohstoffe.V. (FNR), Gülzow, Nemačka.
15. Okanović Đ, Milićević D, Ristić M. 2010. Prilog proračunavanju količina sporednih proizvoda
zaklane živine, Veterinarski glasnik 64(5-6): 421 – 428.

17
16. Rede R.R, Petrović S. Ljiljana. 1997. Tehnologija mesa i nauka o mesu.: Tehnološki fakultet,
Novi Sad
17. Anonim. 2007b. Memorandum of Understanding on the Regional Energy Market in South East
Europe and its Integration into the European Community Internal Energy Market.
www.stabilitypact.org/energy.
18. Anonim. 2009b. Regulation (EC) 1069/2009 laying down health rules as regards animal by-
products and derived products not intended for human consumption and repealing Regulation
(EC) No 1774/2002 (Animal by-products Regulation). Official Journal of the European Union.
19. I.Dincer, M.A.Rosen; Exergy, Energy, environment and sustainable development, June 2007
20. I.Dincer, M.A.Rosen; Exergy, Energy, environment and sustainable development, Second
edition, 2007

18