'LATENT HEAT RECOVERY FROM SUPERCOOLED

SODIUM ACETATE TRIHYDRATE USING A BRUSH HEA

PREDGOVOR
Kroz ovu studiju dosta se može naučiti o različitim novim i interesantnim oblastima.Nedovoljno
poznata tema i sveobuhvatnost istraživanja čine ovu studiju neverovatno privlačnom i
izazovnom.Nadam se da će se rezultatima dobijenim na osnovu inovativne prirode ovog
istraživanja doći do preliminarnih znanja koja mogu biti korisna prilikom dizajniranja
pothladjenih latentnih rezervoara za čuvanje toplote.
Svoje iskrenu zahvalnost upućujem Ari Seppälä, sa kojim sam zajedno slagao ovu slagalicu deo
po deo, i laboratorijskom tehničaru Mika Ahlgren, čija su znanja i veštine u inženjerstvu učinile
ovu tezu mogućom. Štaviše, zahvalnost dugujem i Kari Saari i celokupnom osoblju Primenjene
Termodinamičke Laboratorije, kao i Pertti Kauranen i radnoj grupi VTT, što su mi pružili ovu
fantastičnu priliku. Želim da izrazim zahvalnost i Oy Hydrocell Ltd. na četkastim izmenjivačima
toplote. Ovaj projekat finansirala je finska agencija za finansiranje u oblasti tehnologije i
inovacija (Tekes), Tehnički istraživački centar Finske (VTT) Lumikko Oy, VAK Oy, Eurocon
Oy,Crveni krst Finske, Poštanska korporacija Finske, Easy Km Oy i EHS Group Oy a koja je deo
Tekes’ ClimBus tehnološkog programa za ublažavanje klimatskih promena.
Takodje želim da se zahvalim svojim roditeljima na ispunjavanju mojih osnovnih potreba, kao i
svojim prijateljima koji su mi skretali misli sa posla u trenucima očaja.
Mom ocu
Espoo, August 2007
Mikko Keinänen

1 UVOD
Usled povećane potrošnje i visokih cena energije, javlja se potreba za novim metodama uštede
energije. Jedan od načina poboljšanja energetske efikasnosti je eksploatacija otpadne toplote.
Skladištenje energije igra važnu ulogu u iskorišćavanju takvog sistema. Skladištenje toplotne
energije je postalo jedna od glavnih tema istraživanja u poslednjih dvadeset godina. Kratkoročno
skladištenje od samo nekoliko sati ili dugoročno skladištenje od nekoliko meseci je veoma bitno
u nekim primenama. Rezervoari za skladištenje toplotne energije mogu da čuvaju energiju koja se
može koristiti onda kada nijedan drugi metod nije dostupan ili kad treba ispuniti najviše
energetske potrebe. Toplota koja se apsorbuje i oslobadja kao rezultat faznih promena koristi se
vekovima; shodno tome, moderne elektrane koriste fazne promene vode.
PCM materijali (materijali koji menjaju agregatno stanje) koriste se kao posrednici u skladištenju
toplotne energije zbog svojih izuzetnih kapaciteta za skladištenje energije. Kompaktni toplotni
rezervoari sa PCM materijalima imaju mnogo prednosti nad tradicionalnim osetljivim toplotnim
rezervoarima. Materijali koji menjaju agregatno stanje već se eksploatišu u mnogim slučajevima,
ali dosta njih tek treba razvijati.
Tehnički istraživački centar Finske započeo je projekat u julu, 2006, čiji je cilj bio stvaranje
akumulatora za hladnu i toplu energiju za motorna vozila. Cilj je smanjenje izduvnih gasova koje
ispuštaju motori i rashladni uredjaji kod kamiona koje pokreće dizel, smanjenje problema buke
vezane za ove aparate kao i smanjenje troškova. PCM je izabran kao metod za čuvanje hladne ili
tople energije u akumulatorima. Rezervoar za toplotu montiran je na vozilima da bi se smanjili
negativni faktori povezani sa hladnim paljenjem kod motora sa unutrašnjim sagorevanjem.
To su povećana potrošnja goriva, visoka koncentracija CO i ugljovodonika u izduvnim gasovima,
smanjenje radnog vremena motora i veliko opterećenje akumulatora i anlasera. Rezervoar za
skladištenje latentne toplotne energije može da sačuva otpadnu toplotu izmotora i otpusti je
prilikom sledećeg hladnog starta.
Mogućnost oslobadjanja toplote po želji bila bi naročito pogodna prilikom hladnog starta.
Takozvan pristup “toplota na zahtev” mogao bi biti ostvaren preko pothladjenih materijala za
skladištenje.Oslobadjanje pothladjenih PCM materijala može da izazove spoljašnje
zagrevanje motora pre startovanja. Povezano eksperimentalno i numeričko istraživanje
Vasileva (2000), o prethodnom zagrevanju automobilskih motora modelima skladištenja
latentne toplote bez pojave pothladjivanja pruža obećavajuće rezultate. Benzinski motor
autobusa je bio zagrejan od -10 ° C do 20 ° C za manje od 7 minuta korišćenjem 65 kg
natrijum hidroksid hidrata (NaOHH2O).
Prednost rezervoara za skladištenje latentne toplote jesu velika gustina energije i blisko
izotermalno otpuštanje temperature. Medjutim, velika mana je loša provodljivost toplote
PCM materijala, što ograničava stepen prenošenja toplote. Da bi se povećao prenos
toplote,predložena je upotreba rebrastih izmenjivača toplote. Posebna karakteristika
pothladjenih toplotnih rezervoara je nepredvidivo ponašanje pothladjenih tečnosti. Ova
studija eksperimentalno istražuje mogućnost korišćenja natrijum acetat trihidrata (SAT) kod
četkastih izmenjivača toplote (BHX) u cilju povraćaja toplote. Cilj je da se ispita stepen
transfera toplote, količina obnovljene toplote, i toplotna stabilnost jako pothladjenog natrijum
acetat trihidrata korišćenjem različitih četkastih izmenjivača toplote. Prikazan je efekat nivoa
pothladjenosti na obnovljenu toplotu kroz nekoliko brzina tečnosti koje prenose toplotu
(HTF).Providni kontejneri omogućuju vizuelno ispitivanje fenomena fazne promene i tom
prilikom došlo se do nekoliko iznenadjenja. Takodje, detaljno se diskutuje o karakteristikama
prenosa toplote slabo zakrivljenih cevi. Video koji prikazuje pothladjenu kristalizaciju
natrijum acetat trihidrata kod četkastog razmenjivača toplote može se naći na web stranici
laboratorije(ref.August2007)http://www.termo.hut.fi/research/faasimuutos/kiteytyminen.html
U tom videu, temperatura pothladjenog natrijum acetat trihidrata raste od 30 ° C do tačke
topljenja od 58 ºC za nekoliko minuta.

2 REZERVOARI ZA ČUVANJE LATENTNE TOPLOTE

Velika gustina energije i izotermičko otpuštanje temperature rezervoare za čuvanje latentne
toplote superiornim u odnosu na osetljive rezervoare za čuvanje toplote. Na primer, voda
mora da se ohladi 80 stepeni da bi otpustila istu količinu energije nego kad se zaledi. Na
mikroskopskom nivou, fazne promene mogu se svrstati u uočljive faze:
 Čvrsto – Tečno
 Tečno – Gasovito
 Čvrsto – Gasovito
 Tečno – Tečno (izmene u kristalnoj strukturi)
Značajan metod za praktične fazne promene rezervoara je čvrsto-tečna fazna promena, zbog
jednostavnosti tehničkih rešenja, iako je energija koja se sačuva prilikom isparavanja veće
jačine. Čvrste - čvrste fazne promene su teoretski veoma interesantne, ali povezane razlike u
entalpiji su tipično umanjene. (Peippo, 1989).
Dnevne i sezonske promene u dostupnosti sunčevog zračenja umanjuju upotrebu sunčeve
toplote, te su stoga, rezervoari toplotne energije obavezni za funkcionalnu eksploataciju.
Važna studija o razvoju latentnih toplotnih rezervoara niske temperature je u toku; i to može
predstavljati pravi proboj u korišćenju sunčeve toplote.
Raspon temperature latentnih toplotnih rezervoara zavisi od temperature topljenja i
isparavanja materijala faznih promena. Praktične temperature koje se kreću od–30ºC do 900
ºC obezbedjuju veliki broj primena PCM rezervoara.

2.1 PCM materijali

Ono što se očekuje od PCM materijala jesu velika količina latentne toplote i visoka toplotna
provodljivost. Takodje bi trebalo da imaju odgovarajuću temperature topljenja u praktičnom
rasponu, da se tope kongruentno obično uz minimalnu pothladjenost i da budu hemijski
stabilni, jeftini, neotrovni i nekorozivni.
Materijali koji su prihvaćeni kao PCM materijali nakon 40 godina istraživanja su hidrantne
soli, parafinski vosak, masne kiseline i eutektična smeša organskih i neorganskih jedinjenja.
Najpovoljniji PCM materijali su hidrantne soli i parafinski vosak. Komercijalne vrste
parafinskog voska su jeftine sa umerenom gustinom toplotnog skladištenja i imaju širok
raspon temperature topljenja. Oni se tope bez faznog odvajanja, hemijski su stabilni i podležu
zanemarljivoj pothladjenosti. Niska toplotna provodljivost (~0,2 W/mK) medjutim
ograničava njihovu primenu.
Hidrantne soli su atraktivni materijali zbog njihove velike količine latentne toplote, relativno
visoke toplotne provodljivosti (~0,5 W/mK) i niske cene. Fazno odvajanje, pothladjenost,
korozivnost, niska gustina u poredjenju sa parafinskim voskom i nestabilnost prilikom
kretanja su glavni problemi povezani sa hidrantnim solima. Velika količina latentne toplote,
visoka toplotna provodljivost mogućnost pothladjenosti su ono što upotrebu hidrata soli u
ovim eksperimentima čini privlačnom.

2.1.1 Natrijum Acetat Trihidrat

Natrijum acetat trihidrat (SAT) –CH 3COONa·3H2O– je izabran kao posrednik za toplotno
skladištenje u ovoj studiji, zbog njegove izuzetne sosobnosti pothladjivanja i visoke latentne
toplote nastale fuzijom. Natrijum acetat trihidrat se koristi kod komercijalnih toplotnih
podloga gde se pothladjena tečnost kristališe uključivanjem metalnog diska unutar podloge.
U isto vreme, temperatura podloge raste do oko 58 ºC.
Jedini stabilni hidrat -SAT- natrijum acetat sadrži 60,28 wt% natrijum acetata (SA) i
39,72 wt% vode.Problem sa natrijum acetat trihidratom i sa ostalim hidrantnim solima je
njihova tendencija neskladnog toplenja, korozivnost i broj ciklusa koji mogu izdržati bez
degradacije njihovih termalnih svojstava.

1
So sadrži specifičan broj slabo povezanih molekula vode
Slika 1 prikazuje binarni fazni dijagram natrijum acetata i vode. Kada zagrejemo natrijum
acetat trihidrat (SAT), (plava linija) od tačke a prema tački b, u tački b javlja se peritektička
reakcija, koja topi so nekongruentno.
Na taj način stvara se bezvodni natrijum acetat i tečni natrijum acetat trihidrat. Usled daljeg
zagrevanja bezvodna so topi se potpuno u tački c. Kompozicija rastvora prati liniju od p do c.
Maseni odnosi soli mogu se dobiti iz pravila poluge. Tačka p se naziva peritektička tačka.
Nastala teža bezvodna so taloži se na dnu posude usled gravitacije. Prilikom kristalizacije
rehidratacija počinje u prelaznoj fazi nataloženog rastvora. Nastali hidrantni kristali čine
kontaktnu granicu izmedju bezvodne soli i i tečnog rastvora, tako da kristalizacija ne moze da
se odvija dalje. (Gök et al.).Ako bi tačka b prešla liniju topljenja u tački p, so bi se topila
kongruentno. Stoga će dodavanje više od 3,8 wt% vode natrijum acetat trihidratu sprečiti
formiranje bezvodne soli. (vidi sl.1).
Medjutim, mogućnosti toplotnog skladištenja rastvora opadaju dodavanjem vode, što se može
videti u tabeli 1.
Tabela 1. Toplotne i fizičke osobine mešavine natrijum acetat trihidrata i vode
(Lane, 1984; Tamme, 1984; Araki et al., 1995; Seppälä, 2007a).

2
Prilikom zagrevanja jedna čvrsta faza transformiše se u tečnu fazu i u još jednu čvrstu fazu (Callister, 2003)
Slika 1. Fazni dijagram natrijum acetata i vode. A: Isparavanje, B: Bezvodni natrijum acetat i
vodena para, C: tečni rastvor natrijum acetata, D: Natrijum acetat u tečnom stanju i voda u
čvrstom stanju,E: Voda u čvrstom stanju i natrijum acetat trihidrat, F: Natrijum acetat
trihidrat u čvrstom stanju sa viškom vode u tečnom stanje ( bez pothladjenosti) F: Tečni
natrijum acetat trihidrat i voda (posle pothladjenosti), G: Bezvodni natrijum acetat u tečnoj
slanoj fazi, H:Čvrsti natrijum acetat trihidrat i čvrsti bezvodni natrijum acetat (bez
pothladjenosti), H: Tečni natrijum acetat trihidrat sa taloženjem bezvodnog natrijum acetata (
nakon pothladjenosti).
Slika koju je modifikovao Watson, 1973.
Efektivniji metod za izbegavanje faznog odvajanja je dodavanje gelastih i materijala za
zgrušavanje u rastvor da se spreči da teža bezvodna so potone na dno posude. Takodje,
mehaničko mešanje i kapsulacija PCM materijala može sprečiti fazno odvajanje.
Wada et al. (1984) je istraživao toplotnu stabilnost natrijum acetat trihidrata nakon nekoliko
procesa topljenja i ledjenja kod različitih jedinjenja. Uzorak A obuhvata zagarantovani stepen
natrijum acetat trihidrata, uzorak B obuhvata tehnički nivo natrijum acetat trihidrata a uzorak
C tehnički nivo natrijum acetat trihidrata zgusnutog upotrebom polivinil alkohola.
Sva tri uzorka takodje uključuju nukleacijske agente da bi se sprečila pothladjenost. Rezultati
pokazuju da kapacitet skladištenja toplote uzoraka A i B, bez materijala za zgrušavanje,
značajno opada posle 400 obrtaja, i to uzorka A sa 250kJ/kg na 160 kJ/kg i uzorka B sa
250kJ/kg na 200 kJ/kg, dok kod uzorka C, gde je dodat materijal za zgrušavanje, uopšte nije
primećeno opadanje za vreme termičkog kruženja. Štaviše, tehnički nivo natrijum acetat
trihidrata ( uzorak B) se bolje pokazao nego zagarantovani nivo natrijum acetat trihidrata
( uzorak A).
Wada et al. pretpostavlja da je to zbog činjenice da nečistoće kod tehničkog nivoa natrijum
acetat trihidrata sprečavaju povećanje bezvodnih čestica natrijum acetata.

2.2 Dodatak za zgušnjavanje karboksimetil celuloza

Da bi se sprečilo fazno odvajanje, karboksimetil celuloza dodata je u ovoj studiji jedinjenju
vode i natrijum acetat trihidrata (CMC) –C 6H9OCH2COONa–
(VWR Prolabo) (Choi et al.,1996). Zgušnjavanje povećava viskoznost i stoga zadržava
rastvor zajedno.Samim tim, bezvodna so, koja nastaje prilikom topljenja, ima veće šanse za
kontakt sa vodom, tako da do rehidratacije soli može doći prilikom kristalizacije(Gök et al.).
Štaviše, dodatak za zgušnjavanje povećava latentnu toplotu rastvora vode i natrijum acetat
trihidrata za oko 3 wt %,(Tamme, 1984). Povećanje latentne toplote može se objasniti većom
količinom hidrata soli koji učestvuje u procesu fazne promene.Cabeza et al. (2003) je koristio
različite dodatke za zgrušavanje sa natrijum acetat trihidratom, i došao do zaključka da je
celuloza pogodniji material nego natrijum acetat trihidrat zgusnut sa skrobom ili bentonitom.
Medjutim, kod metilhidroksietil celuloze i metil celuloze posle nekoliko obrtaja hidrat soli i
celuloza se odvajaju. Problem je rešen korišćenjem maksimalne temperature zagrevanja od
65 ºC. Takodje su primetili 20 % do 35 % smanjenja latentne toplote, ali je količina celuloze
bila velika (15 wt% ili 30 wt %).

3 POTHLADJENOST I KRISTALIZACIJA
Nakon što se rastvori sa početnom temperaturom iznad tačke topljenja ohlade i dostignu
temperature kristalizacije (ledjenja), termodinamika potpomaže prelazak u čvrsto stanje.
Medjutim, često rastvori ostaju tečni, pothladjeni i dostižu metastabilno stanje. Na primer, u
laboratoriji, ekstremno čista voda u tečnom stanju može se ohladiti na–41 ºC pri
atmosferskom pritisku. (Angell, 1982).
Pothladjenost nije veoma poznata tema, iako je veoma česta u prirodi, gde se pothladjena
voda pojavljuje u oblacima, drveću, mineralima, insektima i ribama. Neki insekti
preživljavaju hladne periode sprečavanjem pothladjene vode u njihovom organizmu da se
kristališe.Male ribe koje žive u hladnim slanim vodama (–2 ºC) mogu da prežive jedino ako
kontrolišu trajno pothladjenu krv u njihovom krvotoku.Oblaci u oblastima sa hladnom
klimom se formiraju kada se vlažan vazduh koji se penje hladi i postaje zasićen, a vodena
para se kondenzuje u kontaktu sa kondenzacijskim nukleusom.
Viši oblaci, koji se nalaze na visini od 5–13 km imaju nedostatak nukleacijskih agenata i
stoga voda može da se pothladi na ispod 0 ºC.
Prema tome, pothladjenost vode igra važnu ulogu u pojavama koje odredjuju klimu na zemlji
(Debenedetti, 1996).
U tehnologiji, pothladjena voda koristi se za skladištenje izolovanih proteina koji se koriste u
terapeutske i biohemijske svrhe.Pothladjena skladišta faznih promena koriste se za upotrebu
sunčeve toplotne energije. (Watson, 1973).Komercijalne toplotne podloge obezbedjuju nisku
temperature grejanja za ljude koji žive u krajevima sa hladnijom klimom a takodje se koriste
i u zdravstvene svrhe. Prema tome, na nekom nivou, pothladjivanje se može kontrolisati, ali
tehničkih primena još uvek ima malo.
Metastabilne tečnosti, bez obzira da li su pothladjene, pregrejane ili prezasićene nalaze se u
stanju nesigurne ravnoteže, gde i veoma mala spoljna smetnja može da izazove formiranje
nove faze i da dovede sistem do stanja veće stabilnosti. Iako cenjene teorije o metastabilnim
tečnostima postoje, proračun termofizičkih karakteristika još uvek predstavlja otvoreni
problem (Debenedetti, 1996).
Sve u svemu, kod pothladjenog skladištenja toplote važno je da je pothladjeni materijal
podložan pouzdanoj nukleaciji kada je potrebno osloboditi latentnu toplotu kristalizacije; ali
takodje je važno da materijal ima veliku količinu aktivacione energije za nukleaciju da bi se
izbegla spontana kristalizacija u pothladjenim uslovima (Arrhenius et al., 1982).

3.1 Heterogena i homogena nukleacija

Nukleacija je početak fazne tranzicije u maloj oblasti. U najpraktičnijim okolnostima, čvrste
površine, suspenzijske čestice ili mikroskopski mehurići ponašaju se kao mesta nukleacije
gde počinje heterogena nukleacija tečnosti ili pare. Ovaj process, heterogena nukleacija,
ograničava nivo pothladjenosti u stvarnom svetu. Izbegavanje heterogene nukleacije je jedan
od važnih kriterijuma za eksploataciju pothladjenih toplotnih skladištenja.
Manje čest način fazne tranzicije je homogena nukleacija. Kod homgene nukleacije,
pregrejana ili pothladjena tečnost, u odsustvu nečistoća ili čvrstih površina, doživljava
spontanu gustinu ili kompoziciju fluktuacije formirajući začetak nove faze. Kada začeci
dostignu kritičnu veličinu, nova faza se spontano formira. Homogena nukleacija odredjuje
praktične dostižne granice pregrejanosti ili pothladjenosti tečnosti. (Debenedetti, 1996;
Mullin, 2001).

3.1.1 Topljenje i kristalizacija natrijum acetat trihidrata

Mehanizmi faznih promena kod hidrata soli prilikom zagrevanja mogu se posmatrati u dva
koraka. Prvi korak odnosi se na to da, kada se natrijum acetat trihidrat u čvrstom stanju
zagreje na oko 50 ºC, u procesu kristalizacije voda počinje da se oslobadja iz rešetke
hidrata soli. Kod drugog koraka, bezvodna so rastvara se u vodi oslobodjenoj prilikom
kristalizacije. U slučaju natrijum acetat trihidrata , ovi koraci javlaju se simultano. Prvi korak
je endotermički po prirodi, dok je drugi egzotermički. Latentna toplota fazne promene je
ostatak endotermičkih i egzotermičkih procesa koji se odvijaju.(Sharma et al., 1990).

Ako se bezvodne komponente potpuno rastvore u svojoj vodi nastaloj kristalizacijom, so se

naziva kongruentno topljena so, a u slučaju da se bezvodne komponente delimično rastvore,
topljenje se naziva nekongruentno topljena so.Natrijum acetat trihidrat se kategoriše kao
nekongruentno topljenje, ili u nekim slučajevima, kao polukongruentno topljena so
(Sharma etal., 1990).
Na osnovu termodinamike može se izračunati koji deo pothladjenog natrijum acetat trihidrata
će se kristalizovati u zavisnosti od stepena pothladjenosti. Kod adijabatičnog procesa (∆H =
0), entalpija pothladjene tečnosti može se izračunati preko jednačine (1), a to može takodje
biti izraženo preko jednačine (2)

gde je x deo formiranog čvrstog tela, s Tm h , i l Tm h , entalpije čvrstog i tečnog PCM

materijala na temperaturi topljenja, l Tsc h , entalpija tečnog PCM materijala pri temperature
pothladjenosti, cp,l kapacitewt toplote tečnog PCM materijala i l(Tm) latentna toplota na
temperaturi topljenja. Jednačina (2) može biti približno odredjena sledećom jednačinom ako
je kapacitet toplote skoro konstantan pri temperaturnom rasponu.

gde je ∆Ts stepen pothladjenosti. Prema jednačini (3), čisti natrijum acetat trihidrat, sa
latentnom toplotom od 260 kJ/kg i specifičnim toplotnim kapacitetom od 3 kJ/kg, može biti
pothladjen do temperature od –28,7 ºC (∆Ts = 86,7 ºC; Tm = 58 ºC) a ipak bi se sav tečni
natrijum acetat trihidrat kristalizovao u čvrsto stanje.

4 ČETKASTI IZMENJIVAČI TOPLOTE

Četkasti izmenjivači toplote (BHX) su novi tip izmenjivača razvijen u saradnji sa
laboratorijom Tehnološkog univerziteta primenjene termodinamike u Helsinkiju i
Oy Hydrocell Ltd. U početku su bili dizajnirani za hidrogenske akumulatore, ali njihove
različite primene proširene su i uključuju unutrašnju klimatizaciju. Prednosti četkastih
izmenjivača toplote je velika površina transfera toplote kao i svestranost obnavljanja oblika
izmenjivača toplote po želji (Häggblom, 2002). Skladištenje latentne toplote kao nedostatak
ima nisku toplotnu provodljivost posrednika za toplotno skladištenje, sprečavajući brze
transfere toplote izmedju tečnog transfera toplote i PCM materijala. Struktura i velike
površine transfera toplote kod četkastih izmenjivača toplote smatraju se idealnim za
poboljšanje transfera toplote kod skladištenja latentne toplote.
Zbog korozivnosti natrijum acetat trihidrata (Farrell et al., 2006 & Cabeza et
al., 2002), cevi za transfer toplote prave se od nerdjajućeg čelika a četkice od aluminijuma.
Kontejneri četkastih izmenjivača toplote prave se od providne akrilne cevi da bi se omogućila
vizuelna provera medijuma toplotnog skladištenja. Tabela 2 prikazuje karakteristike
izmenjivača toplote koji su korišćeni. ‘Rezervoar BHX’ odnosi se na prvi četkasti izmenjivač
toplote sa aluminijumskim kontejnerom, a
‘Cev BHX A–C’ odnosi se na izmenjivače toplote sa kontejnerom napravljenim od providne
akrilne cevi; A ima najhrapavije četke.
Tabela 2. Karakteristike korišćenih četkastiih izmenjivača toplote

Slika 2. Figure 2. Isečen rezervoar četkastog izmenjivača toplote.

Rezervoar četkastog izmenjivača toplote (Sl. 2) je imao samo jednu cev za prenošenje
toplote uvijenu u spiralu, praveći petlju na dnu kontejnera. Pošto su ulazne vrele i odlazeće
hladne cevi u kontaktu jedna sa drugom, uticaj na efikasnost se samo može pretpostaviti.
Problem je uočen i cev četkastih izmenjivača toplote pravljene su od dve cevi za transfer
toplote sa dva ulaza i izlaza, kao što se vidi na Sl.3

Slika 3. Četkasti izmenjivači toplote bez akrilne cevi.

5 TRANSFER TOPLOTE U ČETKASTIM IZMENJIVAČIMA

TOPLOTE
Kao što je ranije pomenuto, glavni nedostatak skladištenja latentne toplote je niska toplotna
provodljivost PCM materijala, koja značajno umanjuje stepen transfera toplote.
Kristalizovani materijali na transferno toplotnim površinama ponašaju se kao transferno
toplotni izolatori.
U principu, postoje dva načina rešavanja ovog problema. S jedne strane, razdaljine toplotnog
transfera uslovljene provodljivošću PCM materijala mogu biti smanjene sažimanjem
materijala ili korišćenjem izuzetno raširenih toplotnih izmenjivača sa malim razdaljinama
izmedju njihovih lamela ili cevi. S druge strane, toplotna provodljivost PCM materijala
može biti poboljšana ubacivanjem visoko provodljivih delova u PCM materijale
(Heinz & Streicher). Nekoliko istraživača proučavalo je poboljšanje skladištenja toplotne
energije: Choi et al. (1996) je koristio kružne lamele, Ettouney et al. (2004) metalna rešeta i
metalne sfere, Fukai et al. and Hamada et al. (2003& 2005) karbonska vlakna i opiljke a
Stritih pravougaonaste lamele. Kamimoto et al. (1985) i Mettawee i Assassa (2007) razdelili
su so na visoko provodljive delove. “Transfer toplote kod skladištenja latentne toplote je
kratkotrajna, nelinearna pojava sa pokretnom čvrsto-tečnom prelaznom vezom koja se
uopšteno smatra “problemom pokretne granice” (Lamberg et al., 2004).Stoga analitička
rešenja postoje za svega par jednostavnih geometrijskih i jednostavnih graničnih uslova.
Najpoznatije analitičko rešenje za jednodimenzionalni problem pomeranja granica se naziva
Stefan problem. Medjutim, analitička i numerička rešenja faznih promena transfera toplote ne
spadaju u oblast ove teze i transfer toplote se objašnjava na najjednostavniji način.
5.1 Poboljšanje transfera toplote medijumom fazne transormacije
Velika površina transfera toplote kod četkastih izmenjivača toplote poboljšava stepen
transfera toplote kod materijala koji menjaju agregatno stanje.(PCM) Toplotna provodljivost
prenosnika skladištenja toplote se povećava sa povećanjem jačine frakcija četkica.
Proporcionalno, kapacitet skladištenja energije srazmerno opada. Odnos jačine vlakana četke
naspram kapaciteta skladištenja energije treba da bude optimizovan.
Prirodna konvekcija je dominantan metod prenosa toplote kod tečne PCM faze i prilikom
topljenja. Fukai et al. (2000) je zabeležio da karbonske četke umanjuju ovu pojavu.
Medjutim, četke povećavaju provodljivost kod prenosa toplote i tako značajno povećavaju
ukupan prenos toplote u tečnoj fazi i pri topljenju. Prema Fukai et al. (2000), karbonska
vlakna dvoprocentne jačine garantuju odgovarajuće vreme topljenja parafinskog voska bolje
nego čist vosak bez karbonskih vlakana. Pri kristalizaciji, četkice povećavaju provodljivost
transfera toplote i smanjuju vreme kristalizacije, dok se jačina frakcije četkica povećava.. Za
razliku od procesa topljenja, prirodna konvekcija može se ignorisati pri solidifikaciji
(Stritih, 2004). Fukai et al.(2000)beleži da dužina karbonskih vlakana ima zanemarljiv efekat
na toplotne reakcije.

Pri kristalizaciji pothladjenog natrijum acetat trihidrata temperatura PCM materijala naglo
raste u odnosu na pothladjenu temperaturu, što je izraženo kao Tsc, do najviše temperature
kristalizacije, izraženoj kao Tc,p. Ova toplota se prenosi kroz metalne četkice i cev do fluida
razmene toplote. Stepen transfera toplote ili izlazni kapacitet izmenjivača toplote može se
izračunati kada kada su ulazne i izlazne temperature fluida transfera toplote i maseni protok
poznati.

gde je cp,w specifični toplotni kapacitet vode, mw je maseni protok vode a ∆Tw
promena temperature vode. Zbog prirode nestabilnog stanja transfera toplote, snaga
φ se računa u svakom koraku. Obnovljena toplota se dobija množenjem prosečnog stepena
transfera toplote sekvencijalnih merenja sa vremenskim intervalom svakog koraka.

Temperaturna razlika izmedju vode koja se hladi i početne temperature kristalizacije i/ili
konačne temperature PCM materijala utiče na količinu obnovljive toplote, a osetna toplota se
takodje uzima u obzir.
Uglavnom je u eksperimentima početna temperatura kristalizacije bila visa nego temperatura
hladjenja vode. Stoga, ako se samo obnovljena latentna toplota uzme u obzir za bolje
poredjenje, osetna toplota pothladjene tečnosti trebalo bi da se smanji usled obnovljene
kumulativne toplote. Slika 4 prikazuje tipičnu temperaturnu krivu, dok se pothladjeni
natrijum acetat trihidrat kristališe na višoj temperaturi nego što je protok hladjenja vode.
U momentu τ, PCM se kristališe od temperature pothladjenosti Tsc do najviše temperature
Tc,p. Plava linija predstavlja ulaznu temperaturu vode. U monentu e, temperatura PCM
materijala je ista kao i protok vode (Te = Tw,i) i merenje se zaustavlja. Dakle, kumulativna
obnovljena latentna toplota definiše se
gde je τ vreme u odredjenom momentu a ∆τ je početno vreme kristalizacije, cp,l je specifični
toplotni kapacitet PCM materijala,
∆T je temperaturna razlika početne temperature kristalizacije i temperature hladjenja vode a
m je masa PCM materijala. Prema tome, ako je konačna temperatura PCM materijala viša od
temperature hladjenja vode, specifična toplota PCM materijala u čvrstom stanju pomnožena
sa temperaturnom razlikom trebalo bi da se doda u Jednačini (6). Kada je vreme
τ u Jednačini (6) krajnje vreme τe izračunata kumulativna toplota predstavlja latentnu
toplotu PCM materijala puta masa PCM materijala.

Slika 4. Temperaturna kriva dok se PCM materijal kristališe (Tsc = temperatura

pothladjenosti, Tc,p = najviša temperatura kristalizacije, Te = krajnja temperatura, Tw,i =
ulazna temperatura hladjenja vode, τ1 = vreme kristalizacije, τe = krajnje vreme
eksperimenta).
Prosečni nivo transfera toplote izjednačava apeks krive specifičnog izlaznog kapaciteta i
pokazuje bolju vizuelizaciju. Pored toga, krive prosečnog transfera toplote prikazuju količinu
obnovljene snage u odredjenom vremenu. Prosečni izlazni kapacitet za vreme perioda τ1 do
τj dat je u formuli
5.3 Karakteristike protoka kod spiralne cevi
Sprovedeno je nekoliko istraživanja vezanih za protok tečnosti u zakrivljenim, helikalnim ili
spiralnim cevima. Rad Naphona i Wongwisesa(2006) može da se odnosi na to.Protok u
zakrivljenoj cevi je komplikovana pojava i razlikuje se od onog u pravoj cevi a sekundarni
protok se uvodi centrifugalnim silama.
Vizuelizaciju protoka predstavio je Yamamoto (2002) i numerički i eksperimentalno.
Naime, sekundarni protok poboljšava transfer toplote ali i povećava pad pritiska.
Ovi parametri u velikoj meri zavise od savijanja i torzije cevi. Savijanje cevi u obliku talasa u
xy ravni (Sl.5) i torzija dodaje jednu dimenziju dok predstavlja okretanje oko x ose. Ipak,
iako postoji veliki broj studija, istraživanja kod cevi sa velikom zakrivljenošću i torzijom,
kao što je slučaj četkastih izmenjivača toplote, su ograničena.
Za zakrivljene cevi, Dean (1927) je uprostio pojednostavljene Navier–Stokes
jednačine za torus malog odnosa savijanja i došao do parametra dinamičke sličnosti
K= 2Re²(di/D), gde je di unutrašnji prečnik cevi a D je prečnik torusa. Kvadratni koren
polovine K je kasnije nazvan Deanov broj i definisan je formulom

gde je Re Reynoldsov broj dat kao

gde je ρ gustina tečnosti, d je unutrašnji prečnik cevi, v je brzina protoka a µ je dinamička

viskoznost tečnosti.

Deanov broj karakteriše odnos izmedju centrifugalne sile i viskozne sile.

Germano (1989) prikazao je da Deanove jednačine, kada se primene na protok u spiralnim
cevima sadrže ne samo Deanov broj već i torziju. Takodje, Chen i Jan (1992) potvrdjuju ovo i
zaključuju da se protok u spiralnoj cevi kontroliše uz pomoć tri parametra:
Reynoldsov broj, Deanov broj i broj torzije 2τRe, gde se uprošćena torzija τ
definiše kao Jednačina (16). Slika 5 prikazuje šematski poprečni presek jedne cevi za transfer
toplote, gde je karakteristična dimenzija a vertikalna udaljenost od dvodimenzionalne ravni
izmedju centralne linije spiralne zavojnice i spiralne cevi, b je nagib spiralne zavojnice, di je
unutrašnji prečnik cevi a D je prečnik zavojnice. Odnos (di/D) je poznat kao savijanje ili
odnos savijanja i označava se simbolom δ.
Slika 5. Šematski dvodimenzionalni dijagram zakrivljene cevi za transfer toplote.

5.3.1 Koeficijent toplotnog transfera

Navodi se nekoliko korelacija izmedju Nusseltovog broja za spiralne zavojnice male
zakrivljenosti (di/D), ali nijedna nije pronadjena za velike zakrivljenosti. Abedin (2004) je
razmatrao i eksperimentalno proučavao koeficijenat transfera toplote kod analognih cevi
četkastih izmenjivača toplote sa vazduhom kao fluidom za transfer toplote.
Abedinovu jednačinu za Nusseltov broj za protok vazduha modifikovao je Seppälä
(Seppälä, 2007c) da bi dobio korelaciju za protok vode:

gde je De Deanov broj po Jednačini (8) Pr Prandtlov broj. Kalb i Seader

(1974) došli su do numeričkog rešenja Nusseltovog broja za konstantnu temperaturu zida

koja je važeća za 80<De<5000, 0,007<di/D<0,1 i 0,7<Pr<5. Manlapaz i Churchill

(1981) predložili su Nu kao potpuno razvijeni protok sa konstantnim toplotnim fluksom zida.

Gde je spiralni broj He dat kao

Dravid (1971) je numerički istraživao efekat sekundarnog protoka na laminarni protok
transfera toplote (50<De<2000, 5<Pr<175), oba u potpuno razvijenim sredinama i unutar
oblasti toplotnog ulaza. Predstavljena je korelacija potvrdjena eksperimentom

5.3.2 Koeficijenat trenja i kritičan Reynoldsov broj

Yamamoto (1995) je eksperimentalno proučavao efekat zakrivljenosti i torzije kod spiralne
cevi na koeficijenat trenja i na kritični Reynoldsov broj. Za razliku od drugih sličnih studija,
oni su koristili spiralnu cev velike zakrivljenosti i torzije (malo D). Oni su definisali
nedimenzionalnu zakrivljenost Cr (Sl.5) preko formule

Nedimenzionalna torzija τ i parameter torzije β su definisani kao

za tri cevi četkastih izmenjivača toplote ri = 2 mm, a = 3 mm i b = 27,6 mm, koji odgovara
vrednostima Cr = 0,008, τ = 0,07 i β = 0,57, respektivno. Vrednosti su dobre unutar
eksperimentalne studije Yamamatoa et al. (1995) i prema koeficijentu trenja za laminarni
protok može se odrediti i turbulentni protok. Za laminarni protok (0 < Re <
2200), koeficijenat trenja se slaže sa teoretski dobijenom jednačinom za torusnu cev
(β = 0)do koje je došao Yanase et al. (1989) i data je kao
gde je fs,L koeficijenat trenja ravne cevi, što može biti izračunato iz HagenPoiseuilleove
jednačine.

Za potpuni turbulentni protok (Re > 8000), nije poznata nijedna teorijska jednačina
(Yamamoto et al.,1995), ali u ovom slučaju, koeficijent trenja u poredjenju sa poznatim
torusnim koeficijentom trenja je otprilike za 5% veći. Koeficijent trenja za turbulentni protok
kod torusne cevi definiše se kao

Za spiralnu cev, u ovoj studiji, Jednačina (20) množi se faktorom 1,05.

Uopšteno govoreći, Yamamoto et al., (1995) ističe da sa fiksnom zakrivljenošću Cr, i

povećanim parameterom (povećani nagib ), koeficijenat trenja odstupa od koeficijenta trenja
torusne cevi i opada prema koeficijentu trenja ravne cevi kako se torzija i dalje povećava.
Formula trenja (20) (i 21) za torusno zakrivljenu cev može jedino da se primeni na spiralnu
cev čiji je parameter torzije β manji od 0,5.

Yamamoto et al. primećuje u svojim studijama da je prosečna vrednost kritičnog

Reynoldsovog broja za spiralnu cev oko 2300, što je isto kao i kod ravne cevi.
Medjutim, Recrit zavisi od torzije cevi; minimalna vrednost je bila 800 za β = 1,3
a maksimalna 2800 za β = 0,5. Promena protoka za spiralnu cev nije bila nagla, već se
pojavila postepeno; prema tome, Recrit predstavlja početak turbulentnog protoka čineći da
protok bude potpuno turbulentan oko Re = 8000. Zakrivljenost ima stabilizujući efekat
(znatno povećava Recrit ) na protok, dok torzija pokazuje destabilizujući efekat.
Stoga, su gubici pritiska izračunati za cevi transfera toplote korišćenjem Jednačina (18) za
laminarni (Re < 2300) i (21) za turbulentni protok (Re >2300), respektivno, i uporedjeni su sa
vrednostima kod sličnih ravnih cevi. Rezultati su predstavljeni u poglavlju 7.1.2. Gubitak
pritiska po dužini cevi L se računa preko formule
gde je ρ gustina fluida transfera toplote (HTF) a v je brzina protoka. Koeficijent trenja za
ravnu cev prema Blasiusovoj jednačini za turblentni protok je

5.3.3 Stvaranje entropije u spiralnoj cevi

Neizbežan problem koji se sreće kod spiralnih cevi je da do poboljšanja transfera toplote
usled povećanja zakrivljenosti uvek dolazi zbog povećanog gubitka trenja. Ko
(2006) je proučavao optimalni odnos zakrivljenosti δ kod spiralnih cevi pomoću drugog
zakona termodinamike zasnovanog na principu stvaranja minimalne entropije.
Analiziran je uticaj odnosa zakrivljenosti na stvaranje entropije kod irevirzibilnsti transfera
toplote i trenja. Došlo se do zaključka da je stvaranje entropije u stanju mirovanja kod
spiralnih cevi usko povezano sa Reynoldsovim brojem i odnosom zakrivljenosti, ali je
relativno neosetljivo na nagib spiralne cevi. Ko je proučavao transfer toplote u stanju
mirovanja sa konstantnim toplotnim fluksom zida i temperature površine. Ova teorija je
primenjena na transfer toplote u promenljivom stanju i izračunat je optimalni odnos
zakrivljenosti za strujne cevi transfera toplote. Osnova Koovog izračunavanja stvaranja
entropije bila je razmatranje odnosa transfera toplote i stvaranja entropije po jediničnoj
dužini spirale. Stvaranje entropije po jediničnoj dužini cevi je

gde gen T S ,i gen p S , predstavlja stvaranje entropije u promenljivom stanju kroz
ireverzibilnost transfera toplote i gubitka pritiska usled trenja fluida, respektivno, i definiše se
kao

gde gen Tst S , i gen pst S , predstavljaju stvaranja entropije u stanju mirovanja
kroz transfer toplote i gubitak pritiska, kao što su predložili Koi Ting (2005).
dS dt Tpredstavlja stvaranje entropije u promenljivom stanju kroz transfer toplote i i
približno se odredjuje kao
gde je mw masa vode u cevi, L je ukupna dužina zakrivljene cevi a w T je prosečna
temperature vode dobijena koa prosek merenih ulaznih i izlaznih temperatura.

Izraz gde je V unutrašnji obim cevi, γ koeficijent širenja

toplote u vodi, predstavlja stvaranje entropije u promenljivom stanju usled gubitka pritiska u
cevi, što u slučaju konstantnog stepena protoka nema važnost.
Na primer, stvaranje entropije usled ireverzibilnosti transfera toplote u odredjenoj situaciji
(Jednačina 27) je 1,4·10 3J/mK i 9,5·106J/mK usled gubitka pritiska respektivno. Izrazi
stvaranja entropije u stanju mirovanja sa desne strane jednačina (25) i (26) izraženi su kao
(Ko,2005)

gde je λ toplotna provodljivost vode, φ´ je stepen transfera toplote po jediničnoj dužini cevi
(Jednačina 4). Nu, He, De i Re su izračunati iz jednačina (12), (13), (8) i (9).

5.4 Efikasnost izmenjivača toplote

Efektivnost se koristi da se uporede različiti konvencionalni izmenjivači toplote sa
transferom toplote u stanju mirovanja. Efektivnost, ili efikasnost transfera toplote se ovde
definiše kroz jednačinu:

gde je Tw,o izmerena izlazna temperatura ohladjene vode, Tw,i je ulazna temperatura
ohladjene vode a Tw,o,max je teoretska maksimalna temperatura izlaznog protoka.
Ova metoda se primenjuje na transfer toplote u premenljivom stanju, sa neprotočnim PCM
materijalom na drugoj strani izmenjivača toplote, da bi se dobio jedan vrednosni kriterijum,
na osnovu kog bi se uporedjivali različiti četkasti izmenjivači toplote. Efikasnost transfera
toplote menja se na svakom koraku kad se ∆Tw menja. Teoretski maksimum izlazne
temperature vode mora da se izračuna uz pomoć sledeće jednačine:
gde je Ts,o spoljašnja temperatura na površini ( temperatura topljenja PCM materijala) cevi
za transfer toplote, Pi je unutrašnji obim cevi a α i je koeficijent transfera unutar cevi.
Koeficijent transfera toplote se dobija iz definicije Nusseltovog broja:

gde se Nusseltov broj prvo izračunava iz Jednačine (12).

6 EKSPERIMENTALNA INSTALACIJA I PROCEDURE

Eksperimenti su vršeni na četiri četkasta izmenjivača toplote. Prvi izmenjivač toplote,
četkasti izmenjivač toplote sa rezervoarom, prvo je bio dizajniran od strane
Oy Hydrocell Ltd. i koristio se kao preliminarni izmenjivač toplote da bi se ispitala svojstva
pothladjenosti natrijum acetat trihidrata sa metalnim kontaktom i sveukupna ispitna
procedura. Ostala tri, cevasti četkasti izmenjivači toplote, proizvedeni su na osnovu
iskustava i ideja dobijenih iz eksperimenata izvedenih na četkastim izmenjivačima toplote
sa rezervoarom.

Tabela 3.Informacije iz eksperimenata sa različitim četkastim izmenjivačima toplote.

Naime, PCM materijali koji se koriste kod četkastih izmenjivača toplote sadrže 89wt%
natrijum acetat trihidrata, 1wt% karboksimetil celuloze i 10wt% destilovane vode. Takodje
je izvršeno nekoliko eksperimenata bez karboksimetil celuloze. Izmerene su temperature kod
PCM materijala na različitim mestima, temperature spoljašnje temperature kontejnera i
ulazne i izlazne temperature fluida transfera toplote (vode). Tabela 3 sumira eksperimentalne
okvire izvedene kod četkastih izmenjivača toplote a uključuje i neuspele eksperimente
takodje. Različiti Reynoldsovi brojevi za protok fluida transfera toplote su korišćeni.
Temperatura fluida transfera toplote u eksperimentima sa cevatim četkastim izmenjivačima
toplote bila je uglavnom 20 ºC a temperature kristalizacije natrijum acetat trihidrata je bila
oko 25 ºC. Štaviše, izvršeni su uporedni eksperimenti sa temperaturama različitih fluida
transfera toplote. Test pogodnosti(mogućnosti) korišćen u eksperimentima prikazan je na
Slici 6.
Ovaj sistem sastoji se od jedinice za skladištenje toplote kod četkastog izmenjivača toplote,
dovodnog grejača, Sistema za obezbedjivanje fluida transfera toplote, uredjaja za traženje
podataka i PC. Temperature su merene kalibrisanim termoparom K tipa u vremenskim
intervalima od 4 do 10sekundi. Osim toga, sa najvećim Re kod cevastih četkastih izmenjivača
toplote, upotrebljena je unutrašnja pumpa sa izmenjivačem frekvencije. Maseni protok fluida
transfera toplote je procenjen štopericom i skalom. Izmenjivači toplote bili su izolovani sa 50
milimetarskim slojem mineralne vune i aluminijumske folije. Voda sa česme korišćena je kao
fluid za transfer toplote kod četkastih izmenjivača toplote sa rezervoarom; kasnije je
upotrebljen uredjaj za hladjenje Haake DC50 sa destilovanom vodom kao fluidom za transfer
toplote.

Slika 6. Šematski dijagram eksperimentalne instalacije.

6.1 Eksperimenti sa četkastim izmenjivačima toplote sa

rezervoarom
Prva grupa PCM materijala upotrebljena kao rezervoar kod četkastih izmenjivača toplote
(90% natrijum acetat trihidrata i 10% dodate vode ukupne mase 3,6 kg) bila je istopljena i
sipana u kontejner izmenjivača toplote. Eksperimenti su izvodjeni izmedju 20071122 i
20071128. Nakon šestog topljenja, tečni PCM materijal se više ne bi kristalizovao, iako je
ponovo zagrejan na oko 70 ºC. Fazno odvajanje se pojavilo sprečavajući kristalizaciju.
Eksperimenti su nastavljeni sa malim staklenim cevima (vidi poglavlje 7.5.2.).Raniji testovi
sa 2wt% karboksimetil celulozom i 10wt% vode pretvarali su PCM materijale u previše
želatinaste da bi se koristili; zbog toga je druga grupa PCM materijala napravljena od 89wt%
natrijum acetat trihidrata, 1wt% karboksimetil celuloze i 10wt% destilovane vode. Sa novom
grupom PCM materijala, svih 25 eksperimenata je izvedeno u izmenjivaču toplote izmedju
20070115 i 20070306. PCM termoparovi ( 10–13 na slici 7)
gurnuti su sa vrha u kontejner i njihova tačna lokacija ostaje nepoznata. Najverovatnije su
neki, ako ne svi termoparovi, bili u kontaktu sa metalnim četkastim vlaknima.

Slika 7. Šematski dijagram četkastog izmenjivača toplote sa rezervoarom i dimenzije i

lokacije termoparova. Tačne lokacije termoparova 10-13 su nepoznate.

6.2Eksperimenti sa cevastim četkastim izmenjivačima toplote

Četkasti izmenjivači toplote bili su instalirani u akrilnu cev i krajevi su zatvoreni. Šest
termoparova je ubačeno kroz cev i adekvatno zalepljeno. Termoparovi su bili postavljeni na
tri vertikalna nivoa, dva na svakom nivou i dva na radijalnim dubinama.Vertikalna razdaljina
izmedju termoparova bila je 150 mm, a dubina merena od spoljne površine akrilne cevi bila
je 15 do 30mm, respektivno. Štaviše, tri termopara bilo je zalepljeno na spoljnu površinu
akrilne cevi u tri vertikalne pozicije. Četkasti izmenjivač toplote sa kontejnerom od akrilne
cevi sa istopljenim natrijum acetat trihidratom predstavljen je na slici 8. Mali razmak (5mm)
izmedju unutrašnje površine akrilne cevi četkastih vlakana ostavljen je da bi se osiguralo da
spoljni termoparovi ne dodju u kontakt sa metalnim četkastim vlaknima.
Slika 8. Četkasti izmenjivač toplote sa kontejnerom od akrilne cevi i istopljenim natrijum
acetat trihidratom.
6.2.1 Četkasti izmenjivač toplote A
Izmedju 20070321 i 20070417 ukupno 20 ciklusa topljenja i zamrzavanja je izvedeno,
rezultirajući u samo četiri uspešna merenja. Mali ali ozbiljni problemi koji se tiču curenja
sprečili su pothladjenost i PCM materijali su bili odstranjeni iz kontejnera. Silikonski
zaptivač je bio utisnut unutar dna kontejnera da bi se sprečilo curenje i da se popuni proctor
bez četkica na dnu. Kod druge grupe PCM materijala, silikonski zaptivač je pomogao
završetak svega nekoliko ciklusa pre konačnog prestanka.

Eksperimenti sa novim, nekako kraćim četkastim izmenjivačem toplote A su izvodjeni

izmedju 20070702 i 20070710 i kao rezultat imali 11 kristalizacija PCM materijala. Sve do
šeste kristalizacije, i izmenjivač toplote i PCM materijal su se ponašali zadovoljavajuće.
Sedma kristalizacija javila se spontano a osma spontano dok se hladila vodom. Nakon osme
kristalizacije primećeno je curenje, pokušane su popravke, ali skoro bez rezultata. I kod
narednih eksperimenata javljalo se curenje, a kriztalizovane čestice van kontejnera
izmenjivača toplote su sprečavale pothladjivanje.
Slika 9 predstavlja dimenzije četkastog izmenjivača toplote A i lokacije termoparova tipa K.
Za razliku od eksperimenata sa četkastim izmenjivačem toplote sa rezervoarom, fluid
transfera toplote je zamenjen sa Haakeovim DC 50 uredjajem za hladjenje. Konzistentnost
PCM materijala bila je ista kao u prvim eksperimentima ( 89wt% natrijum acetat trihidrata,
10wt% vode i 1wt% karboksimetil celuloze)

Slika 9. Šematski dijagram cevastog četkastog izmenjivača toplote A; dimenzije i lokacije

termoparova
6.2.2 Četkasti izmenjivač toplote B
Sa jednom grupom PCM materijala, koji sadrže karboksimetil acetat, ukupno je završeno 20
ciklusa topljenja i zamrzavanja izmedju 20070430 i 20070523. Eksperimenti sa drugom
grupom bez karboksimetil celuloze izvedeni su izmedju 20070530 i 20070604, rezultirajući
sa tri uspešna merenja. Svrha eksperimenata bez karboksimetil celulze bila je da se otkrije da
li ona ima ikakav uticaj na snagu, obnovljenu toplotu, najvišu temperaturu kristalizacije i
formiranje gasa (detaljnije u poglavlju 7.5.4.)
Sa prvom grupom PCM materijala primećeno je da PCM materijali postaju više želatinasti na
vrhu cevi nego na dnu. Zbog toga, treća grupa je topljena i kristalizovana bezbroj puta pre
nego što je ubačena u izmenjivač toplote. Ovi eksperimenti izvodjeni su
20070607– 20070618 bez izolacije, da bi se omogućilo vizuelno posmatranje PCM
materijala i procesa kristalizacije. Tepmeratura pothladjenosti u svih osam eksperimenata
bila je niža od 15 ºC. Zbog nedostatka izolacije i niske pothladjenosti, eksperimenti su
zaustavljani nekoliko minuta nakon kristalizacije i nikakvi podaci nisu sačuvani. Slika 10
pokazuje dimenzije četkastog izmenjivača toplote i lokacije termoparova.

Slika 10. Šematski dijalog cevastog četkastog izmenjivača toplote B; dimenzije i lokacije
termoparova.

6.2.3 Četkasti izmenjivač toplote C

U periodu 20070517– 20070620, ukupno 24ciklusa je izvedeno sa jednom grupom PCM
materijala koja je sadržala 1wt% karboksimetil celuloze, i 10wt% vode.
Korišćeni su različiti stepeni pothladjenosti i ulazne temperature i brzine vode. Neki
problemi sa curenjem javili su se pošto je toplotni pritisak savijao plastiku, ali nisu bili
uspešno otklonjeni. Akrilna cev izmenjivača toplote C bila je 10mm duža na vrhu nego cev
B, inače je format bio sličan onome prikazanom na Slici 10.
7 REZULTATI I DISKUSIJA
7.1 Karakteristike protoka kod zakrivljene cevi
7.1.1 Koeficijenat transfera toplote
U odeljku 5.3.1, n Chapter 5.3.1, prdstavljene su različite teoreme (tvrdnje) za Nusseltov
broj za zakrivljenu cev.
Slika 11 predstavlja ove korelacije izvučene za vodu sa različitim Reynoldsovim
i Deanovim brojevima, gde je zakrivljenost (di/D) = (4/12) mm a visina b = 27,6 mm, kao
kod četkastog izmenjivača toplote. Nu za ravnu cev prema Dittus Boelterovoj jednačini
(Re>2300) izvučena je za poredjenje kao što je definisano

Slika 11. Različiti predlozi za Nusseltov broj kod transfera toplote u zakrivljenoj cevi.

Modifikovani Nusselt od strane Abedin i Seppälä jedino je važeći u malom rasponu

Reynoldsovih brojeva i dobro se slaže sa ostalim korelacijama. Kako se Re povećava,
korelacija se približava onoj u ravnoj cevi.
Prema slici 1, korelacija Kalb i Seadera (Jed.. 11) izabrana je za izračunavanje koeficijenta
transfera toplote unutar spiralnih cevi.Iako vrednost možda neće biti potpuno tačna, to je
adekvatna aproksimacija za poredjenje različitih četkastih izmenjivača toplote.
7.1.2 Gubitak pritiska
Faktor trenja za protok kod spiralne cevi izračunava se preko Jednačina (21) i (18) za
turbulentne i laminarne protoke, respektivno, a kod ravne cevi preko Jednačina (23) i (19).
Ovi faktori trenja i gubitak pritiska za različite Reynoldsove brojeve prikazani sun a slici 12.

Slika 12. Faktor trenja i gubitak pritiska kod transfera toplote za cevasti četkasti izmenjivač
toplote

Gubitak pritiska u laminiranom protoku (Re < 2300) je veći za spiralnu cev nego za ravnu
cev, ali se izjednačava kako protok postaje turbulentan; ovo je potvrdio i
Yamamoto et al. (1995). Gubitak pritiska (Eq. 22) u cevima četkastog izmenjivača toplote je
veoma sličan gubitku pritiska kod ravne cevi.

7.1.3 Optimalna zakrivljenost uz pomoć smanjivanja stvaranja entropije

Jednačina za stvaranje entropije (24) je kompleksna funkcija prečnika cevi d, prečnika spirale
D i visine spirale b. Specifično rešenje za optimalnu zakrivljenost 􀄯opt dobija se kada se
prečnik cevi i visina održavaju konstantnim. Jednačina (24) je uprošćena Excel Solverom
menjajući prečnik spirale D za svaki korak u tri merenja sa različitim
Re. Slike 13–15 ilustruju rezultate. Optimalna zakrivljenost za transfer toplote u stanju
mirovanja koju je predložio Ko, 2006 (Jedn. (28) i (29)) je takodje predstavljena na slikama.
Crvena linija prikazuje proporcionalnu količinu obnovljene toplote. Optimalna zakrivljenost
opada naglo kako pada i stepen transfera toplote, a trenje fluida počinje da potpomaže
stvaranje entropije.
Slika 13. Optimalna zakrivljenost spiralne cevi u stanju mirovanja i u promenljivom stanju
transfera toplote kada je Re = 1500.

Slika 14. Optimalna zakrivljenost spiralne cevi u stanju mirovanja i u promenljivom stanju
kada je Re = 3500.
Slika 15. Optimalna zakrivljenost spiralne cevi u stanju mirovanja i u promenljivom stanju
kada je Re = 5000.

Zakrivljenost cevi transfera toplote je 0,33, što je veoma blizu 􀄯opt za stanje mirovanja
upravo nakon kristalizacije. Medjutim, za manje Re u promenljivom stanju zakrivljenost
transfera toplote trebalo bi da se poveća, pošto se preko 80% toplote obnovi u prvih 30
minuta a prosečna optimalna zakrivljenost je oko 0,47. Tabela 4 sumira optimalnu
zakrivljenost transfera toplote u stanju mirovanja i u promenljivom stanju. Kada je Re =
3500, optimalna zakrivljenost je skoro jednaka u stanju mirovanja i u promenljivom stanju.
Kako Re dalje raste, optimalna zakrivljenost opada, zato što, sa većom brzinom protoka,
ireverzibilnost trenja počinje da dominira nad ireverzibilnošću transfera toplote, i stoga bi
zakrivljenost trebala da bude manja, (veći prečnik spirale) i da tako podseća na ravnu cev.
Optimalna Re za strujne cevi transfera toplote je oko 3500.

Tabela 4. Optimalna zakrivljenost u stanju mirovanja i u promenljivom stanju transfera

toplote izračunata za vremenski period kada je 80% toplote obnovljeno.

7.2 Četkasti izmenjivač toplote sa rezervoarom

Ukupno trideset merenja je sprovedeno sa četkastim izmenjivačima toplote sa
rezervoarom.Slika 16 predstavlja kristalizacije po hronološkom redu i opisuje da li je
kristalizacija bila kontrolisana i namerna ili ne. Kristalizacije su klasifikovane u tri
kategorije: 1) kristalizacija koja se javlja spontano dok se slobodno hladi na sobnoj
temperaturi (crvene kolone), 2) kristalizacija nastaje spontano prilikom hladjenja natrijum
acetat trihidrata sa vodom ( zelene kolone) i 3) kristalizacija do koje dolazi namerno
dodavanjem kristala pothladjenom natrijum acetat trihidratu dok se hladi sa vodom (plave
kolone). Dno kolone predstavlja temperaturu natrijum acetat trihidrata kada dodje do
kristalizacije, a vrh predstavlja najvišu temperaturu kristalizovanog natrijum acetat trihidrata.
Rezultati pokazuju da je kod 30% eksperimenata kristalizacija bila namerna, kod 20%
eksperimenata natrijum acetat trihidrat se kristalizovao spontano, a kod 50% eksperimenata
do kristalizacije je došlo nenamerno, u toku procesa hladjenja.

Slika 16. Kristalizacije natrijum acetat trihidrata kod četkastog izmenjivača toplote po
hronološkom redu. Dno kolone predstavlja početnu temperaturu kristalizacije a vrh kolone
najvišu temperaturu kristalizacije.

Na slici 16 možemo primetiti tendenciju da više pothladjeni natrijum acetat trihidrat ima nižu
temperaturu kristalizacije.Seppäläine studije (2007b) pokazuju sličan trend kada se natrijum
acetat trihidrat koristi sa karboksimetil celulozom, al ne i pri korišćenju mešavine vode i
čistog natrijum acetat trihidrata. Jedno od objašnjenja može biti da se kristalizacija jako
pothladjenog natrijum acetat trihidrata dešava tako blizu površine transfera toplote da je
vremenski interval izmeren termoparovima predug.
Kristalizovani natrijum acetat trihidrat bi u termoparovima formirao čvrsti otpor toplote i
uticao bi na najvišu temperaturu kristalizacije. Prema Seppälä (2007b), temperaturni pad
čvrstog natrijum acetat trihidrata blizu površine transfera toplote je ekstreman, sa padom od
nekoliko stepeni u desetinama sekundi. Krive temperature, izračunate snage i obnovljene
toplote iz svih eksperimenata predstavljene su zajedno u Apendiksu A.
Prema tome, slika 16 ilustruje glavni problem kod eksperimenata sa pothladjenim PCM
materijalima: neželjene spontane kristalizacije često produžavaju planirano ukupno vreme
eksperimenata.

7.2.1 Ukupni rezultati

Na slici 17,predstavljena je izračunata prosečna snaga i obnovljena toplota u prvih 60minuta
nakon kristalizacije 17 primenjenih ekspirementalnih setova podataka sa različitim
Reynoldsovim brojevima.Iz razloga što je tačnost merenja ograničena,posebno za visoke
vrednosti protoka, logaritamska kriva je ubačena u podatke.Slika 18 prikazuje prosečnu
promenu temperature fluida transfera tečnosti, i kao što se vidi kod većih protoka, iznosi
samo nekoliko desetina stepena, što, u poredjenju sa tačnosti merenja termoparova (± 1
ºC),izaziva veliku marginalnu grešku. Kriva obnovljene toplote na slici 17 uključuje i
potencijalnu osetnu toplotu pothladjenog natrijum acetat trihidrata i, prema tome , obnovljene
latentne toplote su niže.

Slika 17. Količina obnovljene toplote i posečni nivo transfera toplote u izmenjivaču toplote
sa rezervoarom u toku prvih 60 minuta za različite vrednosti protoka ohladjene vode.

Slika 18. Prosečna varijacija temperature ohladjene vode u izmenjivaču toplote sa

rezervoarom u prvih 60 minuta za različite vrednosti protoka vode.

Jasno se vidi da, kada protok dostigne Recr = 2300, snaga i stepen obnovljene toplote opada
naglo, al i da povećanje protoka ne poboljšava dramatično transfer toplote u tom trenutku.
Stoga je dokazano da, sa Re > Recr, veći otpor transfera toplote postoji izmedju PCM
materijala i četkica nego izmedju površine cevi i ohladjene vode. Promena temperature
ohladjene vode ima praktičnu vrednost samo za manje vrednosti protoka, ukazujući na lošu
efikasnost u transferu toplote i nepodesnost četkastog izmenjivača toplote sa rezervoarom.
.

7.3 Cevacti četkasti izmenjivač toplote

7.3.1 Temperaturne krive pothladjene kristalizacije

Osetna toplota natrijum acetat trihidrata se gubi usled pothladjenosti velikog dela opterećene
toplotne energije; latentna toplota se oslobadja odmah pri kristalizaciji. Slika 19 prikazuje
temperaturne krive kristalizacije kada pothladjeni natrijum acetat trihidrat bude u faznoj
promeni. Temperatura natrijum acetat trihidrata naglo raste do najviše temperature
kristalizacije od 90wt% natrijum acetat trihidrata i odmah počinje da se hladi. Rast
temperature izmeren termoparovima br. 30 i 31 (Sl.. 10) je normalno viši nego na vrhu cevi
(br. 10 i 11). Štaviše, temperatura na vrhu hladi se brže. Ovo znači da rastvor natrijum acetat
trihidrata ima veću količinu vode prisutnu na vrhu cevi nego na dnu. Temperature takodje
opadaju brže blizu cevi sa ohladjenom vodom, što je i očekivano. Krive koje prikazuju
vrednosti temperature na površini (01–03) su više zaobljene a temperature na dnu menjaju se
u odnosu na najviše vrednosti temperature.

Slika 19. Temperaturne krive pothladjene kristalizacije. (Eksperiment br. 53)

Još jedna karakteristika koja se primećuje kroz eksperimente je bila i činjenica da je u prvim
eksperimentima, sa odredjenom grupom PCM materijala, najviša temperaturna razlika
izmedju vrha i dna bila manja nego u kasnijim eksperimentima. Iz ovoga sledi da se, bez
obzira na karboksimetil celulozu, pojavilo fazno odvajanje. Jedno objašnjenje može biti da
je, ili zagrevanje oslabilo karboksimetil celulozu vodeći do odvajanja soli i celuloze, ili da
mešanje karboksimetil celuloze i natrijum acetat trihidrata nije bilo dovoljno.
7.3.2 Četkasti izmenjivač toplote A
Slike 20 i 21 predstavljaju trenutni izlazni kapacitet i prosečni izlazni kapacitet, respektivno.
Krive na Slici 20 pokazuju da je brzina kristalizacije pothladjenog natrijum acetat trihidrata
visoka i da je zato otpuštanje latentne toplote naglo, dostižući visoki stepen transfera toplote
na početku. Pošto se natrijum acetat trihidrat kristališe prvo na površinama transfera toplote,
odmah počinje da se hladi, što se odražava naglim padom izlazne krive. Pad je umereniji pri
manjoj brzini protoka ohladjene vode (Re = 500) a najviša tačka je viša sa većim
Reynoldsovim brojevima.

Slika 20. Stepen transfera toplote četkastog izmenjivača toplote A sa različitim

Reynoldsovim brojevima.

Slika 21. Prosečni stepen transfera toplote A sa različitim Reynoldsovim brojevima.

Slika 22 predstavlja obnovljenu latentnu toplotu za različite Reynoldsove brojeve. Toplota je,
medjutim, obnovljena u kraćem vremenskom period pri većim brzinama protoka. Apendiks B
predstavlja svu temperaturu, snagu i toplotne krive iz eksperimenata.

Slika 22. Obnovljena toplota iz četkastog izmenjivača toplote A sa različitim Reynoldsovim

brojevima.

7.3.3 Četkasti izmenjivač toplote B

Krive na slici 23 liče na prethodne krive prostijeg četkastog izmenjivača toplote A sa
razlikom u višoj vrednosti najviše tačke. Prosečna snaga na Slici 24 objašnjava razlike
izmedju razlličitih vrednosti protoka. Rezultati pokazuju da stepen protoka ima manje
značajan uticaj na izlazni kapacitet nakon što je protok turbulentan (Re > 2300).

Slika 23. Izlazni kapacitet četkastog izmenjivača toplote B sa različitim Reynoldsovim

brojevima.
Slika 24. Prosečni izlazni kapacitet četkastog izmenjivača B sa različitim Reynoldsovim
brojevima.

Prilično velika divergencija može se primetiti na Slici 25 prikazujući obnovljenu latentnu

toplotu; medjutim, razlike se mogu objasniti pouzdanošću ekspeerimenata. Obnovljena
latentna toplota varira od 160 do 195 kJ/kg. Svi rezultati eksperimenata na četkastom
izmenjivaču B prikazani su u Apendiksu C.

Slika 25. Obnovljena toplota iz četkastog izmenjivača toplote B sa različitim Reynoldsovim

brojevima.

7.3.4 Četkasti izmenjivač toplote C

Sličnost sa prethodno prikazanim krivim je primetna kod izlaznih i prosečnih izlaznih krivih
najgušćeg četkastog izmenjivača toplote C, što je prikazano na Slikama 26 i 27.

Slika
26. Izlazni kapacitet četkastog izmenjivača toplote C sa različitim Reynoldsovim brojevima.

Slika 27. Prosečni izlazni kapacitet četkastog izmenjivača toplote C sa različitim

Reynoldsovim brojevima.

Kada je stepen protoka povećan 200 % (Re = 500 do Re = 1500) u laminarnoj zoni (Re <
2300), najviša tačka stepena transfera toplote povećava se 56 %. Prema tome, kako se
vrednost protoka povećava 133…