Rizici kod telesnih bolesti

Ivona Milačić Vidojević

 Uvod
• Tokom života na telu se dešavaju neke od najznačajnijih
razvojnih promena
• Kada je dete hronično bolesno ili ima oštećenje mozga
pretpostavlja se da je suočeno sa posebnim stresorima.
• Klinički psiholozi koje je interesovalo pomaganje
pedijatrijskih pacijenata postavljali su sledeća pitanja:
• “U kojoj vezi su telesne bolesti i tradicionalne smetnje
kao depresija, anksiozni poremećaj, poremećaj
ponašanja?”
 ...
• Od kojih metoda lečenja bi ova deca imala
koristi?
• Kakav je detetov doživljaj i razumevanje
bolesti u različitim razvojnim fazama?
• Kakav je uticaj bolesti na interpersonalne i
intrapersonalne varijable?
 ...
• Pedijatrijska psihologija je poznata i pod imenima
bihevioralna medicina ili zdravstvena psihologija
• Osnovna pretpostavka je da su bolest i zdravlje
posledica delovanja organskih činilaca s jedne
strane i psiholoških, socijalnih i kulturoloških sa
druge strane.
• Usmerena je prvenstveno na hronično obolelu
decu jer se danas po život opasne bolesti sve bolje
nadziru.
Detetovo razumevanje hronične bolesti
• Detetova konstrukcija tela i stanja će se razvijati i
postati složenija kako dete dobija više iskustva i
znanja o svetu.
• Zajedničke teme koje se identifikuju u dečjem
razmišljanju i koje mogu voditi do netačnih
percepcija uključuju:
• konkretno mišljenje,
• magijsko mišljenje,
• posmatranje bolesti kao kazne.
 ...
• deca imaju malo specifičnog znanja o svom stanju.
• Ona imaju svoje konstrukcije o tome kako telo
funkcioniše, šta bolest znači za njih i svoja
verovanja o uzroku i tretmanu.
• Neka deca aktivno traže informacije a drugoj je
teško da ih prihvate.
• Informacije deca dobijaju od stručnjaka ili iz
knjiga, ali i TV ili onoga što čuju u školi.
• To znači da se dobijaju i netačni podaci i distorzije.
 ...
• Svako dete je jedinstveno i konstrukcija će
zavisiti od različitih faktora:
• razumevanja bolesti,
• intelektualnih kapaciteta i razvojnog nivoa
• karakteristike stanja
• načina na koji stanje utiče na životne zadatke
 ...
• Deca određenog uzrasta i nivoa mišljenja će imati
odgovarajući nivo razumevanja bolesti.
• Sa uzrastom mišljenje postaje logično, deca mogu
da rezonuju o konkretnim objektima i događajima
i da imaju bazično rešenje problema.
• Tokom adolescencije deca su sposobna za
apstraktno mišljenje i da sistematično istražuju
pobleme.
• Proces razumevanja uzroka bolesti je složen.
 ...
• Deca su fascinirana onim što mogu da vide na svojim telima i
njihovom imenovanju.
• Deca će morati da razviju koncept unutrašnjosti tela, deca mogu imati
nezrelu predstavu da se telo sastoji od kože koja drži krv i kosti unutar
tela i mogu se uznemiriti iglama koje buše rupe jer bi mogi iskrvariti.
• Znanje o unutrašnjosti i unutrašnjim delovima tela dete postiže
iskustvom kao što je bol u stomaku.
• Srce, pluća, mozak su im poznati, ali ne i tačna funkcija. (srce je da se
vole ljudi, ili da se telo održi u životu),mozak je da deca budu
pametna isl.
• Deca koja imaju medicinske probleme mogu imati specifična znanja o
organima i delovima tela koji su povezani sa njihovim stanjem.
 ...
• Kod predškolske dece razumevanje je bolje od ekspresije.
• Zbog toga je teško proceniti šta su deca razumela, to ukazuje
na važnost korišćenja verbalnih i neverbalnih sredstava
komunikacije i pažljivog slušanja dece.
• Bolest se može razumeti kao da je nešto polomljeno.
• Magijsko mišljenje je dominantno kod dece i zato
predškolska deca ne mogu da razlikuju realnost, snove i
pretvaranje.
• Magija može da pomogne deci da se suoče sa medicinskim
problemima – magično spavanje zbog operacije. Ali moramo
biti sigurni da spavanje nije sinonim za smrt.
 ...
• Verovanje da je bolest vezana za kaznu nije retko
kod dece i odraslih kada tragaju za razlogom
zašto su se razboleli.
• To se potkrepljuje komentarima roditelja da ako
su deca nevaljala dobiće injekciju.
• Ili da se kaže za nekog ko je bolestan da je loše.
Deca mogu da povežu da su se razbolela jer nisu
bila dobra.
 
 ...
• Tokom predškolskog doba mišljenje postaje
diferenciranije i dete shvata da bolna iskustva
nisu posledica lošeg ponašanja.
• U školsko doba je mišljenje konkretno, dete
zna da bolest uključuju međudelovanje
događaja koji se dešavaju izvan tela (razboliš
se ako zimi ideš napolje) ili su uneseni u telo
(ljudi dobiju prehladu kad udišu klice).
 ...
• Adolescenti su sposobni za apstraktnu definiciju
bolesti, ali u slučaju bolesti česte su regresije.
• Postoji uverenje da što više podataka o bolesti
deca imaju biće sposobnija da se nose sa stresom i
više će prihvatiti terapijske procedure.
• Ovo je važno od školskog uzrasta kada se deci daje
veća odgovornost za sprovođenje terapije.
 Delovanje hroničnih bolesti na razvoj
Hronično bolesna i zdrava deca se suočavaju sa istim razvojnim zadacima, ali
bolest donosi specifične stresore:
• bolest samu po sebi,
• lekove,
• druge oblike lečenja,
• hospitalizacije,
• ometanje svakodnevnih i školskih aktivnosti,
• promene u odnosima u porodici.
Hospitalizovano odojče doživljava veoma nametljive i bolne medicinske
postupke, snažne podražaje kao što su buka monitora, ventilatora, što sve
ometa integraciju autonomnog i motornog sastava kao što su probava,
disanje, položaji i pokreti tela i uspostavljanje afektivne privrženosti.
 ...
Todler se suočava sa istim stresorima,
separacijom od roditelja,
povećanom anksioznošću roditelja.
roditeljska briga i ograničavanje pokreta ometaju želju za
istraživanjem i ovladavanjem okolinom.
povećana zavisnost od roditelja zbog zdravstvene brige čini
težnju ka nezavisnošću težom.
u školskom periodu kada su važni odnosi sa vršnjacima bolest
može umanjiti takve kontakte.
odložen telesni razvoj ili telesna izobličenja mogu biti izuzetno
stresni za adolescenta.
 ...
• Deca sa unutrašnjim lokusom kontrole imaju sofisticiranije
shvatanje bolesti i o bolesti znaju mnogo više.
• U interpersonalnom kontekstu moramo znati mnogo više o
roditeljima kao modelima nošenja sa bolešću, koji je najbolji
odnos empatije i očekivanja ponašanja koje odgovara
uzrastu.
• Interakcija sa vršnjacima, siblinzima, stručnjacima je još
nedovoljno istražena.
• Kako se škola odnosi sa povećanim zahtevima i dugim
odsustvovanjima hronično bolesnog deteta.
• Uticaj kulturoloških uverenja u vezi sa bolešću kod dece.
 Hronična bolest

• Hronična bolest ili medicinsko stanje je

zdravstveni problem
• koji traje 3 meseca ili više,
• utiče na detetove svakodnevne aktivnosti,
• zahteva česte hospitalizacije, kućno lečenje ili
intenzivnu medicinsku brigu.
 ...
• hronična bolest je fizičko, emocionalno ili mentalno
stanje koje onemogućava dete da pohađa redovno školu,
• radi domaće zadatke ili se bavi uobičajenim
aktivnostima,
• zahteva čestu pažnju ili tretman lekara,
• koristi medikamentnu terapiju ili posebnu opremu”.
• Hroničnu bolest odlikuju 3 karakteristike – produženo
traje,
• ne dolazi do spontanog izlečenja i
• osobe se retko u potpunosti oporave.
 ...
• Većina hroničnih bolesti koje pogađaju decu i
adolescente karakteriše akutna faza koja
počinje dijagnozom,
• koju prati produženi stres povezan sa
dugotrajnim lečenjem, oporavkom i
preživljavanjem.
• Svaka faza hronične bolesti predstavlja deci i
roditeljima specifične stresore i i zazove.
 ...

• Utvrđeno je da hronična bolest izaziva veći

psihološki i fizički stres u poređenju sa
akutnom bolešću koja se brzo razrešava.
 Prevalencija hroničnih bolesti
• Epidemiološke studije ukazuju da 1 od 4 dece u
SAD ili 15-18 miliona dece ispod 17 godina ima
hronične zdravstvene probleme.
• Prevalencija specifičnih bolesti se razlikuje npr.
• Preko 13000 dece u SAD dobije dg kancera svake
godine.
• 13000 dece dobija dg dijabetesa tip1 godišnje, a
200 000 dece živi sa dijabetesom tip 1 ili 2
• 9 miliona dece ima dg astme
 Stres i hronične bolesti
• Hronične bolesti u detinjstvu i adolescenciji izazivaju
akutni i hronični stres i pod uticajem su stresa.
• Primer – roditelji su dečaka doveli kod lekara jer
često mokri noću, očekivai su da je u pitanju infekcija
bešike, a kod dečaka je ustanovljen dijabetes tipa 1.
• Primer ukazuje na izazove i stresove koje izaziva
ozbiljna hronična bolest, jer se one pojavljuju
neočekivano, nekontrolisano i funkcionalno su
ometajuće za dete i roditelje.
 ...
• Dijagnoza medicinskog stanja je početak dugog
procesa tretmana i adaptacije na bolest.
• Dijagnoza dijabetesa vodi ka doživotnoj kontroli
šećera u krvi, primene insulina, ograničene
dijete i vežbanja sa mogućnošću ozbiljnih fizičkih
komplikacija.
• Hronična bolest kod deteta predstavlja detetu i
roditeljima akutni stres dijagnoze koji prati
dugoročni hronični stres.
 ...
• Nesigurnost oko bolesti uključuje nerazumevanje
onoga što doktori govoreo bolesti, osećaj konfuzije
oko razumevanja uzroka i zabrinutost za budućnost.
• Ovi različiti aspekti stresa zahtevaju različite načine
prevladavanja stresa.
• Npr. suočavanje sa zaostajanjem u školi se može
rešiti aktivnim rešavanjem problema.
• Kognitivno restrukturisanje se može koristiti za
promene u fizičkom izgledu ili bol.
 Uloga roditelja
• Uloga prevladavanja stresa kod roditelja je
važna na više nivoa jer su roditelji resurs
podrške detetovog prevladavanja stresa,
roditelji služe kao važan model efikasnog ili
neefikasnog prevladavanja za svoju decu, a
roditelji koji nisu efikasni u suočavanju sa
stresom mogu uticati da se nivo stresa i patnje
kod deteta poveća.
 ...
Svako stanje nameće specifične stresove, ali za
sve njih je zajednička potreba za
• fizičkom,
• psihičkom i
• socijalnom adaptacijom.
• U okviru jedne kategorije bolesti, problemi sa
kojima se roditelji suočavaju više zavise od
samih ljudi nego od bolesti koja je u pitanju.
Posledice bolesti i ometenosti u razvoju

• Verovatnoća da će obolela deca imati

psihološke poremećaje je dvostruko veća nego
kod zdrave dece, a smetnje se mogu zadržati i
posle izlečenja 20-25%;
• zdrava (10-15%)
• ukoliko je dete hendikepirano 30-35%.
• Bolest, kao i patnja, odsustvo iz škole mogu
uticati na kognitivne i akademske teškoće.
 ...
• Prirodno, roditelje pogađa bolest deteta-
majke dece sa dijabetesom su imale takav nivo
stresa koji je zahtevao pomoć stručnjaka za
mentalno zdravlje.
• Problemi u komunikaciji između roditelja su
česti, bračne smetnje ili razvod.
• Dokazi o povećanim smetnjama kod braće i
sestara.
 ...
• Iako svi članovi porodice doživljavaju priličan
stres i osećanje nesreće u različitim periodima
bolesti deteta, postoji veliki raspon reakcija-
od onih koji se izuzetno dobro adaptiraju, do
onih koji se slome.
 ...
• Nivo adaptacije i način na koji ljudi savladavaju
probleme su po sebi važna pitanja, ali ona
utiču i na tok bolesti i obim lečenja.
• Važno je shvatiti procese adaptacije da bi smo
otkrili one koji su najviše izloženi riziku.
 ...
• Predloženi su modeli koji razmatraju
interakciju između faktora rizika i faktora
zaštite.

• U faktore rizika spadaju:

• karakteristike bolesti,
• zahtevi u pogledu nege,
• dodatni stresovi.
 ...

• U faktore zaštite spadaju:

• individualne,
• interpersonalne i
• opštije snage koje omogućavaju rešavanje
problema.
 Faktori koji predviđaju adaptaciju dece i
porodice
• Kategorijom bolesti se ne može predvideti
mogućnost adaptacije
• Težina bolesti prema proceni roditelja je u vezi sa
lošom adaptacijom
• Sa povećanjem stepena iscrpljenosti dolazi do
povećanja psiholoških smetnji
• Bolesti sa visokim stepenom verovatnoće
fatalnog ishoda udruženi su sa višim nivoom
psihološkog poremećaja
 ...
• Porodične varijable:
• otvoreno komuniciranje,
• odsustvo konflikta,
• porodična kohezija,
• stabilnost,
prognoziraju sposobnost deteta i porodice da
kontrolišu bolest.
 ...
• Roditelji su odgovorni za odnose sa medicinskim
osobljem, shvatanje podataka o prirodi bolesti,
sprovođenje medicinskih postupaka
• Porodični život se mora prilagoditi dugom
odsustvovanju deteta ili dugom prisustvu u kući
• Bračni problemi su češći kod roditelja dece sa HB,
bolest može biti samo dodatni neželjeni element
 ...
• SES ne prati nivo adaptacije deteta i porodice
• Pol deteta ne utiče na prilagođavanje
• Veličina porodice, bračno stanje, etnička
pripadnost ne utiču na prilagođavanje
porodice i deteta
Psihološki problemi kod dece se povećavaju sa
odrastanjem deteta
 ...
• Depresija roditelja i loše zdravlje, prethodni psihološki
problemi roditelja, povećavaju rizik nastanka
problema kod deteta
• Veća starost roditelja je u vezi sa većim stepenom
adaptacije
• Većina hroničnih bolesti nije u vezi sa psihološkim
smetnjama, ali prisutnost cerebralnih problema jeste
• Društvena i emotivna podrška, zadovoljstvo brakom
su u vezi adaptacije roditelja i deteta.
 Astma
• Najčešća hronična bolest, javlja se kod 38 na 1000 dece.
• Tok je nepredvidljiv, napadi se javljaju nepravilno
• Uz lečenje, astma se sa uzrastom poboljšava, u 70% se
popravlja ili napadi prestaju sa 20 godina.
• Organski činioci – poremećaj disajnog sastava, kao posledica
velike nadražljivosti dušnika, i bronhiola dolazi do suženja
disajnih puteva, posledice su epizode teškog disanja i
nedostatka vazduha (dispneja).
• U vezi sa pojavom napada mogu biti alergije, virusne
infekcije, niska temperatura, dim, dlake kućnih ljubimaca isl.
 ...
• Psihološki činioci – mogu biti mehanizam
otpočinjanja. Anksioznost se može javiti u
očekivanju ili tokom napada, a ona može
dovesti do jačeg intenziteta napada ili
povećane verovatnoće.
• Interpersonalni kontekst – kada normalna
roditeljska briga preraste u anksioznost i
preterano zaštićivanje
 ...
• Juvenalni reumatoidni artritis je bolest koja pogađa zglobove, sa
simptomima oticanja, boli, toplote i crvenila, devojčice su češće
pogođene od dečaka.
• Lečenje uključuje farmakoterapiju, fizikalnu th i radnu terapiju.
• U istraživanju Danielsa i sar. (1987) utvrđeno je da su težina i dužina
bolesti bili u vezi sa prilagođavanjem;
• roditelji i siblinzi su imali više problema u prilagođavanju.
• Funkcionisanje majki i očeva, stresori u porodici su imali uticaj na
prilagođavanje.
• Zaštitni činioci nisu imali značajniju ulogu.
• Na prilagođavanje dece negativno su uticali roditeljski ili porodični
problemi, a nisu im mogla pomoći pozitivna roditeljska obeležja.
 ...
• Emocionalna podrška, razgovori o dijagnozi i lečenju
povećavaju detetovu sposobnost nošenja sa stresorima.
• Postoji porast zdravstvenih problema kod majki zbog
povećanog osećaja odgovornosti.
• Činioci koji utiču na prilagođavanje majke su opažanje
težine bolesti, majčino telesno zdravlje, uticaj bolesti na
porodicu, prisustvo drugih stresora.
• Kod siblinga postoji rizik od agresije i delinkvencije,
internalizujućih problema ponašanja, zdravstvenih
problema.
 Novi izazovi u intervencijama
• Pridržavanje režima lečenja – ukupna stopa pridržavanja propisanih
medicinskih postupaka je oko 50% u slučaju pedijatrijske populacije.
• Dijabetes – hronični, doživotni poremećaj koji se javlja kada pankreas ne
proizvodi dovoljno insulina.
• Obeležen je pojavom slobodnih masnih kiselina u krvi (ketona)povećanom
količinom šećera u krvi (hiperglikemija) i u urinu .
• Vidljivi simptomi su umor, gubitak na težini, često mokrenje i prekomerna žeđ.
• Ako se ne leči može dovesti do kome i smrti.
• Dugoročne posledice su slepoća, bubrežne bolesti, amputacija udova, bolest
srca.
• Režim lečenja je složen, nivo šećera u krvi se mora pratiti svakodnevno i prema
njoj se određuju doze insulina. Potrebna je posebna dijeta i uzimanje većeg
broja manjih obroka dnevno.
 ...
• Prvi problem nepridržavanja režima lečenja je njegova složenost.
• Prepisivanje više od jedne doze leka nosi sa sobom niži stupanj
pridržavanja,
• a ograničavanje aktivnosti ili promene ličnih navika i životnog stila
je još teže.
• Dalji problem je hroničnost koja je povezana sa slabijim
pridržavanjem bez obzira koja je bolest u pitanju.
• Jednom kad se simptomi povuku postoji sklonost prestanka
uzimanja lekova.
• Pridržavanje ne uključuje uklanjanje bola, te ne postoje
neposredni pozitivni rezultati u slučaju dijabetesa.
 ...
Povećanje pridržavanja
• davanje pismenih i usmenih uputstava, podsetnika,
pojačan zdravstveni nadzor – kod akutnih kratkih bolesti.
Kod hroničnih bolesti
• edukacija,
• samopraćenje,
• postupci pokrepljivanja,
• lekari se razlikuju u motivaciji da svoj pristup primene na
bolesnika, nepridržavanje režima nije jedino krivica
roditelja.
 Rešavanje bola
• Aspiracija koštane srži (uvođenje igle u detetovu karličnu
kost i uzimanje koštane srži kroz štrcaljku) kod dece sa
karcinomom.
• Anticipirajuća anksioznost može izazvati mučninu i
nesanicu danima pre intervencije, potrebno je 2-3 godine
da se deca nauče da se nose sa intervencijom.
• Veliki broj varijabli igra ulogu u kontroli anksioznosti i bola.
• Prvo, razvojni činioci , kod dece mlađe od 7 godina
intenzitet smetnji je veći. Neke osobe su “senzibilatori ili
približivači”, a drugi su “izbegavači”.
 ...
• Što se tiče interpersonalnog konteksta pozitivan odnos
je između anksioznosti roditelja i uznemirenosti dece.
• Deca koja uspevaju nadvladati stresor su ona čiji
roditelji objašnjavaju načine rešavanja, a ne oni koji su
samo zabrinuti oko detetove patnje.
• Većina dece smatra da stvar koja im je pomogla tokom
bolnih iskustava je prisustvo roditelja.
• Na detetovu uspešnost nošenja sa stresom utiče i
očekivanje i rakcije medicinskog osoblja (poverenje).
 Kako pomoći deci da se bolje nose sa stresom

• Najčešće korišćena priprema je davanje

podataka o detatljima medicinskog postupka
koji će se sprovesti.
• Kao objašnjenje uzima se činjenica da
neočekivani stresor izaziva jaču anksioznost.
• Kod dece je cilj da se promeni značenje bola
od nečeg štetnog i kažnjavajućeg u izazov koji
treba savladati “Daj sve od sebe da uspe”.
 Oštećenje mozga
• se definiše na više načina
• Neurološka definicija – priroda, mesto i veličina
oštećenja mozga
• Ponašajna definicija – funkcije koje su zahvaćene
oštećenjem (senzorne, motoričke, kognitivne itd.)
• Etiološki činioci – traumatska ozleda, anoksija,
encefalitis, cerebralna paraliza itd.
• Dijagnoza “oštećenja mozga” nema značenja ako se ne
navede etiologija, specifične psihološke funkcije koje
su zahvaćene, priroda samog oštećenja.
 Dijagnostika
• Dg se zasniva na anamnezi – trudnoća, porođaj,
razvojni miljokazi
• Ovi podaci su često nepouzdani, često ne postoji
veza između podataka i oštećenja mozga
• Neurološki pregled – prisustvo ili odsustvo
refleksa, suženje vidnog polja, gubitak osećaja ili
funkcija
• Psihološki testovi – procena specifičnih
kognitivnih deficita
 ...
• Tehnike – EEG- meri se električna aktivnost
mozga, 10%-20% zdrave dece ima izmenjene
nalaze
• Evocirani potencijali – kada primi podražaj
(svetlo ili zvuk) mozak stvara odgovor.
Poznavanje potencijala vezanih za događaj
(PVD) u zdravom mozgu omogućava otkrivanje
poremećaja funkcionisanja (vidni poremećaji ili
slušni).
 ...
• Kompjuterizovana aksijalna tomografija (CAT ili CT) kod koje se
koriste rentgenski uređaji kojima se kompjuterski upravlja
stvaraju se detaljne slike moždane površine, čime se omogućuje
utvrđivanje položaja lezije na bilo kom nivou mozga.
• Novija metoda, nuklerna magnetna rezonaca (NMR) stvara jasnije
slike.
• Pozitronska emisijska tomografija (PET) otkrivaju se
nenormalnosti funkcionisanja mozga koji je strukturno nedirnut.
• Moždane stanice metabolišu glukozu, u moždanu arteriju se
uvodi radioaktivna glukoza i beleži se brzina kojom se ona
metaboliše u različitim delovima mozga. Slike se upoređuju sa
onima kod mozga koji normalno funkcioniše.
 ...
• Problem vremena – veće su poštede psiholoških
funkcija kad se oštećenje mozga dogodi tokom razvoja
• Da li su lezije više ili manje ometajuće za kasnije
ponašanje od sličnih lezija dobijenih na kasnijem
uzrastu zavisi od velikog broja činilaca.
• Učinci na ponašanje zavise od mesta i veličine lezije,
neki delovi mozga pokazuju veći oporavak, a neki manji.
• Vreme je važna varijabla jer nekim deficitima treba
vreme da se povuku nakon lezije, a nekim vreme da se
pojave.
 ...
• Problem oporavka – drugo područje mozga
preuzima funkciju oštećenih delova npr.
premeštanje govora iz leve u desnu hemisferu
• Odnos između neuralne reorganizacije i
sticanja novih veština je neistražen
 ...
• Oštećenje mozga i devijantno ponašanje – oštećenje
mozga povećava rizik od psiholoških smetnji
• Funkcije koje su najteže pogođene kod moždanog
oštećenja su spoznaja, senzorne i motoričke funkcije,
prag konvulzije.
• Ako su ove funkcije oštećene najveća je verovatnoća
za pojavu psihopatologije.
• Učinci oštećenja mozga su nespecifični
• Učinci socijalne okoline vremenom postaju sve važniji
 ...

• Ozlede glave – traumatske ozlede glave su vodeći uzrok smrti kod

dece, veća je kod dečaka i dece mlađe od 4 godine,
• Ozlede glave su povezane sa kognitivnim promenama i promenama
ličnosti, najvažniji činilac je težina ozlede i trajanje kome.
• Teško oštećena deca imaju loše rezultate na zadacima koji zahtevaju
brzinu
• Mutizam i ekspresivna afazija su najčešći simptomi u akutnim fazama
oporavka
• Blaže promene mogu ostati u području pisanja po diktatu, verbalnoj
fluentnosti
• Učestalo je oštećenje pamćenja i pažnje, školski uspeh je znatno lošiji
• Teže ozlede glave su povezane sa poremećajem ponašanja
 Ciljevi pomaganja
1. da se deci omogući da osete da ih neko sluša i da njihova
iskustva shvata ozbiljno
2. da se podstakne samopouzdanje i da se deca dobro
osećaju zbog sebe
3. osećanje samoefikasnosti i kontrole i da se podstaknu
lične coping strategije
4. da se pomogne adaptaciji rasvetljavanjem problema,
davanjem potrebnih informacija i korigovanjem pogrešnih
5. da deca jasnije komuniciraju svoje potrebe
6. da postignu veštine boljeg menadžmenta bolesti.
 Uloga i stavovi savetnika u procesu
pomaganja detetu
• Empatija- razumevanje sveta deteta možda nije lako,
svet sadrži veštice, zmajeve, magiju, savetnik se
pridružuje svetu deteta, a svoj stavlja po strani.
• Poštovanje -verovanje u snagu deteta da se bori
• Otvorenost - o sebi i svojim iskustvima
• Skromnost- savetnik je svestan onoga što ne može da
uradi, u radu sa decom deluje “fantazija spasavanja”.
• Entuzijazam -iako se ne može sve popraviti, veliko je
područje onoga što se može uraditi.