Антонио

Гауди
Јана Стошић IV10
Антонио Гауди (Реус 25. јун 1852 — Барселона, 10. јун 1926.) био је шпански и
каталонски архитекта, познат по свом јединственом стилу приказаном у више здања у
Барселони. ,,La Sargada Familia” 1909, његово ремек-дело данас је једно од
најпосећенијих споменика у Шпанији. Гаудијев рад достигао је велику
распрострањеност и популарност, због чега је дошло до појаве безброј студија
посвећених проучавањем баш његовог стваралаштва. Између 1984. и 2005, седам
његових дела је проглашено светском културном баштином Унеска.
 Гауди је студирао архитектуру на Вишој техничкој школи архитектуре
у Барселони од 1873. до 1877. Због недостатка новца, упоредо са студијама, ради као
технички цртач и понекад као дизајнер намештаја. Пошто је те послове одлично
радио, за различите пројекте га унајмљују двојица
познатих каталонскх архитеката, Ђузеп Фонтсере и Ђоан Марторељ.
Дипломира 1878. и добија први посао и то за градску расвету Барселоне. Прво велико
Гаудијево дело је кућа произвођача опека Мануела Вићенца. Године 1883. Гаудију се
обраћају да преузме грађење цркве ла Саграда Фамилија. Градња те цркве испуњава
последње године његовог живота, а сама грађевина је постала симбол његове
религиозности.
 La Sagrada Família

Casa Vicens
Ла Саграда фамилија је римокатоличка црква у Барселони. Ова грађевина је
најзначајније Гаудијево остварење које годишње посети око 3,2 милиона туриста што
је чини највећом туристичком атракцијом у Шпанији. Већим делом своје касније
каријере, Антонио Гауди се бавио изградњом ове необичне цркве, коју није довршио.
Како и на ла Саграда фамилији, тако и на Каса Мили, Гауди ствара целине на којима
се свесно избегавају праве линије, равне површине и симетрија. Пројекат је поверен
архитекти Франциску де Паула дел Виљару који је почео са изградњом цркве 1882.
године. Међутим, Виљар одустаје од пројекта и 1883. године, га преузима Антонио
Гауди. Гауди је скоро цео пројекат променио и направио нови дајући му свој
препознатљив стил који га је прославио. Када је почео са радом на изградњи цркве,
имао је само тридесет једну годину, а од 1915. потпуно се посвећује овом пројекту.
Као резултат настаје ла Саграда фамилија која представља синтезу свих његових
архитектонских достигнућа. Унутрашњост цркве представља шуму, са стубовима који
личе на дрвеће чиме се ствара интересантна и чврста структура. Ла Саграда фамилија
је осмишљена тако да има облик латинског крста с пет бродова, а када буде завршена
имаће осамнаест вретенасто изграђених кула. Дванаест ће бити
посвећено апостолима, четири јеванђелистима, а преостале две Богородици и Исусу
Христосу.
Црква има три фасаде. Источна је
посвећена Христовом рођењу, западна
његовом страдању и смрти, а главна, јужна,
његовом васкрсењу. На овим фасадама су
приказане разне сцене, попут рођења,
страдања Христоса, васкрснућа, мотиви из
пакла и чистилишта, као и елементи који
симболишу седам грехова и седам врлина.
Откако је почела да се гради па до данас, ла
Саграда фамилија је грађена уз помоћ
донација и новца од улазница које купују
милиони људи широм света само да би
видели ово јединствено ремек-дело. И сам
Гауди је рекао: „Храм ла Саграда фамилија
је дело у рукама Божијим и у вољи народа.“
Антонио Гауди је цео живот посветио својој професији и никада се није женио.
Имао нордијске црте лица и плаве очи. Као младић се облачио у скупа одела, јео
само у најбољим ресторанима, а био је и чест гост у позориштима
и операма широм Барселоне. Многи су за њега говорили да је недруштвен,
непријатан и арогантан. Сам Гауди је признао да има плаховиту нарав и да је то
једина ствар у животу коју није научио да контролише. Међутим они који су му
били најближи говорили су да је веран пријатељ, добар саговорник и пријатан
човек.
11. септембра 1924. на национални дан Каталоније одржане су демонстрације у
Барселони због забране каталонског језика коју је увео диктатор Мигел Примо де
Ривера. Током те демонстрације полиција је претукла и ухапсила Гаудија.
Међутим платио је кауцију од педесет пезета и брзо је пуштен из затвора. Као
старији човек Гауди се много променио. Јео је скромно, облачио се у стара,
офуцана одела и уопште није водио рачуна о свом изгледу. Заправо толико се није
старао о томе како изгледа да су га на улици често мешали са просјацима.
Повукао се из друштвеног живота и тотално се посветио свом послу. Бежао је од
камера и новинара и зато данас нема много његових фотографија.[5]
● Међу првим резултатима сарадње са
породицом Гуељ је Парк Гуељ из 1914.
године, насеље затвореног типа у предграђу
Барселоне, где архитекта користи маштовите
органске облике, природне материјале и
вишебојну ломљену керамику (тренкадис). И
сам Гауди је ту и живео неко време. Парк је
прво био део неуспешне стамбене зоне, а
касније је претворен у градски врт. Улаз у
парк је слободан, али се улаз у Гаудијеву кућу,
у којој се налази намештај који је он
дизајнирао, плаћа. Кључно место у парку је
главна тераса, окружена дугачком клупом у
облику морске змије. Велики пролаз на
највишој тачки парка пружа најбољи поглед
на Барселону. Овај парк је 1969. проглашен
историјско-уметничким спомеником од
националног интереса, а 1984. УНЕСКО ју је
ставио на листу светске баштине.
● У уређењу градских кућа Батљо (Casa Batlló) и Мила
(Casa Milà), Гауди руши устаљене архитектонске манире.
Зграда коју је реновирао Гауди за Јозефа Батљоа је лако
препознатљива по својим балконима необичних облика.
Богато прочеље од националног је интереса, као и
необична кровна конструкција валовитог облика, те мали
стуб са крстом на врху испод којег је златним словима
исписан анаграм " Исус , Марија и Јосиф ". Била је
пројектована као породична кућа средњег сталежа.
Типичан је пример Гаудијеве архитектуре са
неправилним облицима. Велики део фасаде је прекривен
мозаицима тренкадис, а кров подсећа на леђа змаја. Ова
кућа је такође 1969. године проглашена историјско-
уметничким спомеником.
Другу грађевину, кућу Мила, конструише разноврсним
материјалима дајући јој облик таласа, са балконима налик
на морску траву. Унутрашњи део куће није централно
повезан, већ је подељен на две целине. Најнеобичније
уметничке форме се налазе на крову, димњаци и
вентилациони отвори од белог мермера и украсних цигли
или обојеног стакла од којих су изведени апстрактни
облици модерне уметности. Мотиви су, као и остатак
зграде, инспирисани морем. Године 1969. проглашена је
историјско-уметничким спомеником од националног
интереса, а 1984. године УНЕСКО ју је ставио на листу
каталонског националног богатства.
Дана 7. јуна 1926. године, Антонио Гауди је кренуо у
свакодневну шетњу до цркве Светог Филипеа Нерија на
исповест и молитву. Док је ишао ка цркви ударио га је
трамвај и он је изгубио свест. Због запуштеног изгледа и
празних џепова нико га није препознао и зато су га послали
у болницу за сиромашне. Пријатељи су га пронашли
следећег дана и желели су да га преместе у неку бољу
болницу али је он то одбио. Умро је касније 10. јуна 1926. у
74. години. Његова сахрана је била велики догађај. Гомила
људи се скупила да се последњи пут поздрави са
генијалним архитектом. Сахрањен је у крипти ла Саграда
фамилије, а на његовој надгробној плочи пише : Антонио
Гауди, Реус, умро у 74. години, живео примеран живот,
изузетан дизајнер овог дивног здања, умро побожно у
Барселони 10. јуна 1926, из пепела таквог човека, чекамо
васкрсење мртвих.”