Универзитет у Београду

Филозофски факултет
Одељење за Историју уметности

Предмет:
Архитектура од ренесансе до постмодернизма
СЕМИНАРСКИ РАД
Антонио Гауди

Студент: Професор:
Марија Стојић ИУ 13/19 др Владана Путник Прица

0
 Када говоримо о 19. веку у Европи и уметничким токовима и идејама које се
у ово време јављају, не можемо да не поменемо поновно оживљавање
средњевековних грађевинских облика, под утицајем археолошких средњовековних
споменика. Ово оживљавање јавља се за време већ установљеног европског
еклектицизма, који касније бива замењен Art Nouveau, односно „новом уметношћу“.
Када говоримо о стваралаштву архитекте Антонија Гаудија, његов рад се поклапа са
периодом „ренесансе“ Каталоније, области у Шпанији у којој је Гауди рођен и где
проводи већи део свог живота. Каталонија овог периода имала је привредну,
политичку и културну надмоћ над осталим деловима Шпаније, и самим тим била је
погодно тло за уметничко стваралаштво и
иновације. Политички покрети и групе били
су карактеристична појава у Каталонији, и ти
покрети су се специфично залагали за
неколико врста каталонског сепаратизма. 1
Припадници ових група залагали су се
специфично за обнову каталонског језика и
њихових обичаја.
Каталонски препород почиње у
Барселони 1860. године, када Мадрид
проглашава суверенитет над Каталонијом, и
тиме забрањује употребу каталонског језика.
Антонио Гауди, 1852 - 1926
Препород на почетку бива фокусиран на
друштвене и политичке реформе, а касније почиње да захтева независност
Каталоније, који, иако неостварени услов, бива снажни подстицај у шпанском
грађанском рату. Обзиром на то да се црква током друге половине 19. века залагала
за каталонске захтеве за суверенитетом и друштвеном реформом, Гауди се никада
није нашао у сукобу између своје вере и политичких уверења.2

1
Перовић, Милош, Историја модерне архитектре, Корени модернизма, књига I, Архитектонски
факултет, Београд, 1997
2
Фремптон, Кенет, Модерна архитектура, Критичка историја, Орион арт, Београд, 2004

1
 Основне карактеристике стваралаштва Антонија Гаудија биле су
разноликост и упечатљивост нових облика који су били уметничка дела сама по
себи. Стремећи да оживи аутохтону архитектуру, он на веома посебан начин
савладава простор, боју и светлост. Печат Гаудија свакако је био осећај за
јединствене конструктивне изуме и невероватно владање осећајем за украшавање
путем маштовите употребе различитих материјала и боја. За Гаудија архитектура је
једно религијско искуство, покорно средство божанске моћи и дар светлости у коме
сваки облик бива прожет симболиком.
Антонио Гауди и Корнет рођен је 1852. године у каталонској области Кампо
де Тарагона у месту Реус. Отац му је по занимању био котлар, а мајку, брата и
сестру губи у младости, те бива ускраћен уско повезаног породичног живота који је
свакако био карактеристична друштвена појава у Шпанији. У Барселону одлази тек
1869. - 1970. године, како би се припремио за пријемни у нову Архитектонску
школу при Универзитету. Дипломира 1878. године, и већ тада био је познат у
архитектонским круговима захваљујући својим шегртовањима код значајних
градитеља попут Мартонела, Фонтестера и Дел Вијара. Те године он пројектује и
витрину за Светску изложбу у Паризу и привлачи пажњу Еусебија Гуеља.
Барселону напушта врло ретко – први пут када одлази у јужну Француску, други
пут када одлази у Мароко 1887. године и последњи пут када иде у Кастиљу у којој
бива од 1887. до 1893. године, када ради на Палати Астрога. Још у раној младости
Гауди се изјашњава као либерал, тако да се његов рад за радничку задругу у Матару
везује управо за његове политичке ставове. Оно што је занимљиво је да је Гауди био
и у склопу каталонске конзервативне странке, као и да је причао искључиво
каталонски.3
Док се још увек проналазио, у раној младости посећивао је и вечерња
окупљања породице Гуељ на којима су се налазили интелектуалци и уметници. Овај
период свакако да се драстично разликује од каснијег Гаудијевог испосничког
начина живота, који постаје један од његових главних карактеристика. Како је
сазревао на уметничком и личном плану све се више посвећивао вери, па је познато

3
Перовић, Милош, Историја модерне архитектре, Корени модернизма, књига I, Архитектонски
факултет, Београд, 1997

2
да је увек чинио у служби цркве и верског поретка, што се уочава и у томе да је чак
половина његових остварења верског карактера. Често је бивао у друштву великог
броја духовника, међу којима је био и бискуп Грау, за којег је пројектовао бискупску
палату у Астроги. Поред њега био је везан и за бискупа Кампинса, са којим је
планирао литургијску обнову катедрале у Палми.4
За Гаудија је познато да је кроз цео живот важио за самотњака, а то је можда
највише мотивисала болест која га је задесила још као дете, када је оболео од једне
врсте реуматизма који никада није излечио. Због болести морао је да промени
исхрану и лекове, али исто тако био је обавезан на дуге дневне шетње, у које је
ишао до краја живота. Од године 1906. он живи у парку Гуељ, и одатле свакога дана
одлази на посао у цркву Саграда Фамилија, а потом на службу у цркву Сан Фелипе
Нери. Гауди се из Парка сели у атеље у цркви Саграда Фамилија, због болести свог
помоћника Лоренца Матамале, и једнога дана на путу до цркве Сан Фелипе Нери,
Гаудија док је прелазио једну прометну раскрсницу, удара трамвај, због којег он
задобија смртне повреде. Погребна поворка одржана је 12. јуна, и ишла је од
болнице ка катедрали и цркви Саграда Фамилија, где је Гауди на крају сахрањен, у
једној крипти.
Највећи део грађевина ране Гаудијеве каријере налазио се у новим
предграђима Барселоне, или градићима који су се са њом спајали. Он привчачи
пажњу великог броја богатих каталонских породица и имућних племића, који су,
као и он, ценили раскошну архитектуру. Антонио Гауди био је веома одан
градитељском занату, али ипак главно место у његовом уметничком стваралаштву
заузима његова посвећеност религији, која достиже свој врхунац када Гауди решава
да напусти све своје световне послове, и посвети се завршавању Саграда Фамилије,
односно Храму искупљења Свете породице. За његова најранија дела, ипак, везује
се понајвише видљиви еклектицизам, поред већ поменутих средњовековних
утицаја. На раним Гаудијевим нацртима можемо видети обиље украса од кованог
гвожђа, које је свакако и било карактеристично за Барселону у овом периоду. Ове
украсе од кованог гвожђа Гауди је спајао са пуним зиданим површинама, где се

4
Перовић, Милош, Историја модерне архитектре, Корени модернизма, књига I, Архитектонски
факултет, Београд, 1997

3
уочава његова жеља за експериментисањем и иновацијом. Кроз рад са великом
присталицом оживљавања средњовековних идеала, Хуаном Марторелом, који се
специфично интересовао за оживљавање готике и историцизам, Гауди прикупља
доста знања које утиче на његове касније радове, у којима наслеђује Марторела у
каталонском стваралачком духу.
Одмах након дипломирања 1878. године Гауди започиње свој стваралачки
опус. У ово време Гауди ради и на дизајнирању намештаја, и добија позив да уради
пројекат намештаја за Марторелову готску капелу у Комиљасу, и то он чини у
чистом средњовековном духу. Управо преко ове наруџбине Гауди постаје
покровитељ веома имућне породице маркиза од Комијаса, Еусебија Гуеља. Исте
године ради и стаклену витрину за Светску изложбу у Паризу. Пројекат који се
састојао од машинске хале, радничких станова, пословних и друштвених зграда,
Гауди изводи кроз сарадњу са радничком задругом у Матару, такође 1878. године. И
овај план касније се приказује на Светској изложби у Паризу. Од целокупног
пројекта изведена је само машинска хала која је била једноставна грађевина без
украса али занимљиве конструкције. Склопом параболичних лукова постигнута је
њена механичка ефикасност, а даља конструкција употпуњена је једноставним
дрвеним даскама које су биле причвршћене обичним завртњима. 5
Поред већ много пројеката које Гауди изводи одмах након дипломирања,
најзначајније дело из 1878. године била је кућа Мануела Висенса под именом Casa
Vicens. Ова грађевина Casa Vicens, Barselona, 1883 - 1888
званично започиње нову
традицију у каталонској аритектури, али и у исто време сведочи о утицају који има
Виоле ле Дика на самог Гаудија. 6 Ову кућу одликује њен раскошни изглед и
употреба ломљеног камена и земљаних боја. Поред тога, Гаудијеви препознатљиви
посебно моделовани лукови уочљиви су на кући Висенс, као и видиковац и
препознатљиве керамичке плочице. Ова кућа означава Гаудијев прекид са
класичним и рационалним моделовањем и његова еклектичност и лични печат

5
Перовић, Милош, Историја модерне архитектре, Корени модернизма, књига I, Архитектонски
факултет, Београд, 1997
6
Фремптон, Кенет, Модерна архитектура, Критичка историја, Орион арт, Београд, 2004

4
коначно излазе на видело. Може се само
претпостављати о утицају исламског стила
у стварању овог објекта, међутим, како
Каталонија нема исламску традицију, ова
кућа је без поговора комплетна иновација у
архитектури. Суштина Гаудијевог стила
врло јасно види се већ на овако раном
његовом раду – готика у основи, El Capricho, предграђе Барселоне, 1883 -1885
конструктивно медитерански стил, док
надахнуће бива исламско. Након завршетка ова кућа била је малих димензија и
веома еклектично украшена, међутим, касније бива измењена по саветима Де Сера
Мартинеза.
Године 1883. Гауди
бива позван да сагради
кућу у Комијасу, која је
већ по плану Марторела,
бивала подизана за
маркизову породицу.
Због еклектичног склопа
украса и ексцентричног
изгледа ова кућа добија
име El Capricho, што у преводу значи „луцкаста“. Рустично обрађено камење
различитих тонова налази се на основи ове грађевине, мрка опека повезана тракама
са цветним мотивима чини главни спрат. Сви ови мотиви синхронизовано прате
линију основе, а истурени венац и низ димњака и упечатљива цилиндрична кула
повезани су шарама, и израстају на једној квадратној цветној плочици. Ова кућа је
била прва у низу која је имала масовну кулу, која касније постаје један од
најкоришћенијих Гаудијевих мотива.
На имању породице Гуељ Гауди 1887. године изводи неколико пројеката.
Један од тих пројеката била је и Finca Güell од које је остала сачувана само штала и
надзорникова кућа између којих се налази капија са змајевима од кованог спојеног

5
гвожђа. Правоугаони, шестоугаони и квадратни елементи чине основу ове зграде,
која се може сврстати у већ поменути оријентални стил, који је Гауди волео. Низ
ситних параболичних попречних сводова покрива сачувану шталу, док се светлост
пробија кроз прозорски ред који је постављен високо у крајевима сводова.
Једноставни плочасти калупи налазе се на штуко површинама зидова, док је
неколико купола улепшано мозаиком од ломљених керамичких плочица. Малтер
који раздваја опеке врло иновативно испуњен је ситним деловима керамичких
плочица разних боја.
Гауди 1887. године креће на пут у Мароко са маркизом од Комијаса, и
касније за фрањевачке мисионаре пројектује пространу кружну зграду са више
спратова, која се налази око дворишта у коме треба да буде подигнута велика капела
са торњевима. Баш овде долази до занимљивог споја Гаудијевих већ видљивих
исламских уметничких нагињања и традиције афричких племена која овде врши
свој утицај на уметника.
За званичног архитекту цркве Саграда Фамилија Гауди бива именован када
га Хуан Марторел препоручује као наследника свог сарадника Дел Вијара, који је
након 1883. године напустио радове на цркви, због одређених несугласица. Црква је
превасходно посвећена Светој породици, узору породичног живота, а потом и
Светом Јосифу као протектору радничке класе и искупљењу грехова
материјалистичког доба.7 Финанције за изградњу ове цркве требало је да дођу
искључиво од добротворних прихода. Покровитеље цркве и побожне властелине,
Хосе Марија Родригеса и Хосе Марија Бокабелја и Вердагера, Дел Вијар наводи на
неоготички стил, и у рукама уметника као што је Гауди, са већ вешто оствареним
делима које савршено спајају неспојиво, рађа се стил који до тада није постојао.
Први корак којим Гауди започиње своје пројектовање Саграда Фамилије је
издизање лучних сводова, чиме је дозволио улазак више светлости и ваздуха у
простор. Завршавање крипте и подизање полулружних олтарских зидова траје све
до 1893. године. Он од Виоле ле Дика преузима расцветале крстове. У ово време

7
Перовић, Милош, Историја модерне архитектре, Корени модернизма, књига I, Архитектонски
факултет, Београд, 1997

6
Гауди није радио још увек само на пројектовању ове цркве, тако да је рад на цркви
био ометан многим другим пројектима.
За Еусебија Гуеја ствара план за Палату Гуељ која се издваја из масе својим
оригиналним облицима и веома модерном организовању простора. Палата је била
пројектована око централне музичке собе, галерије за оргуље и капеле. Раскошни
улазни лукови воде у предворје које је намењено за излазак гостију из кочија, а
кочије даље бивају спроведене до велике сале, испред степеништа. До пиано нобиле
на првом спрату долази се преко низа монументалног степеништа, где се налази
централна просторија са оргуљама и галеријама, а од бочних просторија подељена
је аркадама и прозорима. Спољашњи простор чини врт у више нивоа и низа
балкона са унутрашњим аркадама. Таванице су украшене украсима од кованог
гвожђа, које чине карактеристику стила proto-Art Nouveau. Купола над холом
украшена је малим прозорима у облику звезда, које у исто време осветљавају
целокупни простор. Кровни део прекривен је димњацима и отворима за
вентилацију, а спољашња шкољка куполе је његов главни елемент. Оживљавање
готике везује се директно за ову грађевину, која је била само једна у низу многих
које су биле грађене у истом духу.
Бискуп Грау 1886. године наручује изградњу бискупске палате у Астроги.
Међутим, бискуп Грау умире, и ова палата бива стављена у руке локалних мајстора
који нису разумели Гаудијев рад, те се данашња грађевина доста разликује од
Гаудијеве оригиналне идеје.
У контрасту његовог досадашњег рада, јавља се грађевина под именом Casa
de los Botines, која је препознатљива по свом једноставном и строгом изгледу. У
приземљу и сутерену лоциране су пословне просторије, а на спрату се налазе
станови који су груписани уз шест уских светларника. Богатство и раскошност која
је карактеристична по Гаудију уочава се делом само на главним вратима и таваници
стана који је припадао власнику.
Самостанску школу Santa Teresa de Jesus, Гауди изводи у Барселони. Ово је
једноставна четвртаста грађевина уркашена кровним венцем и расцветаим
крстовима и улазним павиљоном. Њена унутрашњост је разуђена, и економичност

7
је постигнута тако што се у извођењу стрмих аркада опека хоризонтално ређала све
до лука где би бивала радијално поређана.
Године 1900. Гауди гради свој последњи неоготски пројекат – вилу Bell
Esguard, коју кради до 1902. године. Ова вила грађена је за удовицу Хаимеа
Фигераса, на остацима палате једног од владалаца из каталонског готског раздобља.
Ова грађевина издваја се по лавиринт степеништу, видиковцу на крову и
галеријама. Desvanes поткровље налази се под високим кровом, а доње одаје
карактеришу необични сводови. Зидови су сачињени од ломљеног камена мрке,
жуте и зелене боје, а у прозору изнад врата налази се звезда зелене боје која
означава верски симболизам, који креће да залази и у приватне поседе.
Гауди од 1900. до 1904. године ради на пројекту Еусебија Гуеља, који купује
велико имање на брду које се налазило изнад Барселоне. Ово имање под називом
Парк Гуељ карактеристично је по неравномерном брдском терену који је прекривен
галеријама и вијадуктима. Од чак шездесет испланираних парцела, сазидане су
само три куће. Основа имања ипак је главни улаз који је сачињен од две необичне
кућице изнад којих се налазе куле изнад кривудавог крова који је прекривен
плочицама. Две фонтане са представама змије и гуштера налазе се код улазног
степеништа које води до тржног хола чији кров лежи на дорским архаичним
стубовима, од којих су спољни нагнути ка унутрашњем простору како би носили
притисак терета. На стубове тржног простора делимично се ослања и велико
отворено грчко позориште. Око партера позоришта налази се специфична
керамичка клупа у облику змије. Парк је био прожет разним вијугавим стазицама
које су подупиране засвођеним носачима, и све већем бајковитом изгледу
доприносило је и то што су били моделовани тако да делују као окамењена стабла.
Поред тога постојала је и Гаудијева приватна кућа. У склопу Гаудијевог
атељеа налазе се и магични гвоздени балкони који су обрађени тако да делују као да
су временом изједени, и самим тим, подсећају на морску траву. У остатку парка
Гауди спроводи вијадукт који се пружа неколико километара, и који је ношен косим
стубовима од грубог камена, а у исто време стубови граде и галерије које се на
неким местима пружају у два нивоа. На највишој тачки парка требало је да се

8
налази и капела са великим крстом, међутим то није спроведено. Након смрти
Еусебија Гуеља, парк постаје јавни простор.
Ово здање пример је заправо Гаудијевих схватања природе и света око себе.
Он, иако потпуно мистификујући простор, чини то са имитацијом потпуно
природних елемената и реалних животиња, тиме поштујући сва природна начела.
Тако се он повезује са свим својим верским схватањима, која су за њега кроз цео
живот носила велику важност, и ова архитектура је као дата од Бога, и самим тим
она нема правих линија или математички израчунатих простора. Сматра се и да је
Гауди био под директним утицајем Гетеа, односно његових тумачења односа
природе и архитектуре.
Нарочито у парку
Гуељ уочавамо Гаудијеву
употребу косих
подупирача помоћу којих
он избегава потпорне
лукове, те оптерећење
комплетно лежи на самим
подупирачима. Бетон
користи само за штуко-
декорисање, и овде у
површинском слоју
дорских стубова. Стубови Парк Гуељ, Барселона, 1900 - 1914
од конструкционих
плочица су и у средини били шупљи, и функција тога била је пропуштање воде у
велики резервоар за наводњавање. На овим стубовима лежи читава конструкција од
армираног бетона, који Гауди користи само у склопу парка Гуељ. Куполе су даље
постављане на ове греде, а изнад њих се налазе колажи од разнобојног стакла и
разбијених плочица које саставља Гаудијев помоћник, Хухол. У Парку, као и на
огради имања Мираљес, Гауди развија ове закривљене површине, које касније
доводи до савршенства на Кући Батљо и Кући Мила.

9
 Када даље сагледавамо каталонску ренесансу 19. века, уочавамо и развијање
уметничког стила под називом Modernismo, односно шпански Art Nouveau. Гауди и
у својим ранијим радовима користи неке основне елементе овог стила, као на
пример стилизоване биљке у Палати Гуељ, или пак у намештају који је дизајнирао
у овом периоду. Гауди никада није био уметник који је пуко пратио стилове, и сам
на себи специфичан начин тумачи и Виоле ле Дика. У европску традицију он уноси,
поред национализма, богате шарене украсе. О овом модернизму најбоље говори
његово дело из 1898. године, под именом Casa Calvet. Ово дело он гради до 1904.
године. Стандардна фасада бива оживљена рококо и Art Nouveau детаљима, као и
врх куће који бива украшен на исти начин, у виду листова на балконима од гвожђа,
и на једном од прозора, такође преко биљних мотива. У унутрашњости грађевине
уочљиви су многи мотиви и украси који су повезани са вегетацијом. Може се
закључити да се кроз ову грађевину најлакше види да је Modernismo заправо био
локална интерпретација европског Art Nouveau, а најближи своме извору био је
намештај који је Гауди пројектовао за канцеларијске просторе. Ово је такође једина
грађевина за коју је Гауди награђиван од стране градске власти Барселоне.
У овом моменту Гауди се враћа на Саграда Фамилију и пројектује трансепт
и портале. Фасада трансепта одговара модернизму, због камена који капље.

10
 Кућа Батљо, Барселона, 1905 - 1907

Између 1905. и 1907. године Гауди гради кућу Батљо. Доњи делови
грађевине су скелетни, али грађевина и даље остаје таласасте конструкције. Фасада
је сачињена од неравномерних плочица које доминирају својим јаким бојама, а
кривудави кров на врху грађевине такође бива вишебојан. 8 Низови балкона свакако
су најкарактеристичнији део грађевине и свој природни изглед добијају преко
украса од кованог гвожђа, у облику маски. Доњи део грађевине инспирисан је
морским светом.
На врху грађевине налази се сад већ установљени мотив крста који извире
попут цвета изнад грађевине. Централно двориште и предворје су поплочани
једноставном опеком у белој и светло плавој боји, док су таван и светларник
строжије организовани, Акценат свакако бива на спољашњој фасади. Гауди и даље
тежи органским облицима, и то се и даље огледа у наједноставнијим
моделовањима, где он чак ни стубовима у трпезарији не дозвољава да буду
правилних облика.
Између 1905. и 1910. године Гауди гради грађевину Casa Mila, која се налази
на углу две улице, и садржи више улаза. Ова грађевина је у потпуности изграђена
од стране Гаудија. Овде видимо нешто потпуно другачије – тмурне боје и веома
грубо обликовани камен од кога је грађевина сазидана. Фасаду чине масивни
камени блокови који подсећају на бетон, али Гауди и овде успева да оствари

8
Трактенберг, Марвин; Хајман, Изабел, Архитектура од праисторије до посмодернизма, Грађевинска
књига, Београд, 2006

11
органско.
Издубљеност
камених блокова
алудира на таласе
мора или на
планинске врхове.
Балустраде су
биле саздане од
уплетеног кованог
гвожђа, које је
доста подсећало
на морску траву.
Гвоздена Кућа Мила, Барселона, 1905 - 1910

конструкција
држала је истурени камен изнутра, а на веома иновативан начин, неки од балкона
имали су и стаклени под, како би светлост продирала у станове испод.
Грађевина иако једноставне основе, има веома компликоване и сложене
планове свих станова и спратова. Иако су стубови куће мила превасходно потпорни,
они своју највећу важност носе управо у свом снажном визуелном ефекту. Чак су се
и гипсани и ливени украси разликовали од собе до собе. Европски Art Nouveau
видимо само у ливеним украсима који нису чак били ни део Гаудија, већ његових
помоћника. Оне просторије које нису бивале окренуте ка фасади улице, своју
светлост добијале су преко два унутрашња дворишта овалног облика. 9
Иста идеја органског имитирања притордних облика али и спровођења
мистичности и фантастике огледа се и у овој грађевини. Читава констукција зграде
била је подупирана хоризонталним металним гредама, на местима изнад прозора и
многих стубова. Све делује веома произвољно, као и кров који је био препун
необичних вентилационих отвора и димњака. Целокупна грађевина требало је
заправо да буде постоље за кип Богородице Мироносице, па је у том контексту,

9
Трактенберг, Марвин; Хајман, Изабел, Архитектура од праисторије до посмодернизма, Грађевинска
књига, Београд, 2006

12
лакше разумети овај простор који је имао вишу сврху. До остварења кипа
Богородице Мироносице није дошло због устанка у Барселони из 1909. године, када
власник одустаје од кипа, те Гауди после тога губи свако интересовање за ову
зграду, дозвољавајући својим помоћницима да је заврше.10
Коначно 1910. године Гауди се званично у потпуности окреће изградњи
цркве Саграда Фамилија и капели у Колонији Гуељ. Градња капеле текла је јако
споро, те је само крипта довршена. Изграђени од базалта и закривљене опеке,
параболични лук и коси стубови
крипте представљали су сложени
однос облика и структуре, и
целокупног сазревања архитекте.
Гауди на цркви Саграда
Фамилија ради још од 1884.
године, и она никада заправо
није довршена. Без обзира на то,
она и дан данас важи за дело које
чува све најиновативније идеје
овог архитекте. Ова црква била
је најснажнији симбол ширења
Барселоне. Фасада јужног
попречног брода представља
монументални слободни
споменик који је посвећен
Гаудију, зато што се у склопу ове
фасаде налази већина радова из Саграда Фамилија, Барселона, 1884 - 1924
периода када је он градио цркву.
Овде видимо комбиновање свих ствари које су утицале на целокупан
Гаудијев опус – оштре ивице унутрашњег фасадног зида део су његовог
стваралаштва пре Art Nouveau фазе, а портали су изведени у натуралистичком

10
Трактенберг, Марвин; Хајман, Изабел, Архитектура од праисторије до посмодернизма,
Грађевинска књига, Београд, 2006

13
маниру извођења пећине Христовог рођења. Четири торња започета после 1910.
године уздижу се изнад овог дела, али само један од ових торњева довршен је током
Гаудијевог живота. Отвори нису отворени због акустике простора, пошто су куле
намењене за цилиндрична звона. Ове куле чине уске траке које су одвојене
неправилно распоређеним блоковима, а завршавају се врховима у облику точка са
кружно постављеним куглама које одишу надреализмом. 11 Геометријски мотиви
такође красе ове куле на завршним деловима, а конусне рупе су ту како би се у њих
поставила светлосна тела која би са предње стране била усмерена ка улици, а са
задње стране би осветљавале велики циборијум који је замишљен да стоји на
укрсници кракова. Гауди је чак сматрао да сви портали треба да буду обојени
другачијим бојама, и како би сваки тако могао носити другачије симболично
значење.
Када сагледамо целокупни опус Антонија Гаудија, можемо чак и поделити
његово стваралаштво на период оријентализма, неоготички период, Art Nouveau
фазу и ову последњу, његову чисту фазу, коју још називају надреализмом или
фантастичном архитектуром. Био је један од оних који је обраћао пажњу на сваки
детаљ, и бавио се свим аспектима свог стваралаштва. То се огледа у његовом
интересовању и стварању намештаја за просторе које је пројектовао, или у свим
ситним детаљима у које је постављао дубља значења. Све те вибрантне боје,
имитације природе и живота на најфантастичнији начин дају ваздух његовим
делима. У исто време пркосио је правилима једних закона, а са друге, сасвим
поштовао правила природе и Бога. Управо у његовој могућности да мистичност
спроведе кроз најприродније облике, да продуби најједноставнији украс, или да
подари магичну светлост једноставном простору који се игра са очима посматрача
лежи геније Антонија Гаудија.

11
Трактенберг, Марвин; Хајман, Изабел, Архитектура од праисторије до посмодернизма,
Грађевинска књига, Београд, 2006

14
 ЛИТЕРАТУРА:

1. Трактенберг, Марвин; Хајман, Изабел, Архитектура од праисторије до

посмодернизма, Грађевинска књига, Београд, 2006

2. Перовић, Милош, Историја модерне архитектре, Корени модернизма, књига

I, Архитектонски факултет, Београд, 1997

3. Zerbst, Rainer, Gaudi 1852-1926, Antoni Gaudi i Cornet a life devoted to

architecture, Taschen, Köln, 1997

4. Howard, Jeremy, Art Nouveau: International and National Styles in Europe,

Manchester University Press, New York, 1996

5. Фремптон, Кенет, Модерна архитектура, Критичка историја, Орион арт,

Београд, 2004

6. Collins, George, Antonio Gaudi, George Broiler, New York, 1960

15
16