1. Дан – И.

Сарајево - Вишеград

https://www.google.com/maps/dir/%D0%93%D1%80%D0%B0%D0%B4+%D0%98%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%87%D0%BD%D0%BE+%D0%A1%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%98%D0%B5%D0
%B2%D0%BE/%D0%92%D0%B8%D1%88%D0%B5%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4/@43.8024567,18.5001602,10z/data=!3m1!4b1!4m13!4m12!1m5!1m1!1s0x4758c9bb85702121:0xfe263b34ee7c672
9!2m2!1d18.3683774!2d43.8217132!1m5!1m1!1s0x4758455d364579ff:0xe6f1ab7a7ab149c9!2m2!1d19.2934517!2d43.7834499?entry=ttu
 Вишеград
Вишеград је насељено мјесто и сједиште истоимене општине која се налази у котлини
ријеке Дрине, на истоку Републике Српске, БиХ.

На попису становништва 2013. године, Вишеград је према подацима Републичког

завода за статистику Републике Српске имао 5.203 становника.
 Вишеград
Најстарији трагови живота људи на овим просторима потичу из периода Илира (1500
год. п.н.е.), када су ове просторе насељавала илирска племена Аутаријати и Ардијеји.
У околини су пронађене њихове гробнице. У каснијем периоду овај крај је улазио у
састав римске провинције „Malavico“. Долином Дрине је пролазио римски пут „Via
Drina“, а у овај крај тада долазе германски рудари Саси, по којима један дио Вишеграда
и данас зовемо Сасе.
 Вишеград
У жупи, низводно од Вишеграда, пронађени су римски новчићи Константина I и II.
Истраживањима Земаљског музеја из Сарајева из 1966. године на подручју села
Мушићи пронађени су остаци словенске керамике из VI и VII вијека који свједоче о
насељавању Словена на овом простору. У околини Вишеграда налази се и велики број
локалитета са средњовијековним стећцима, од којих су најпознатија Велика и Мала
Гостиља. Због свог географског, стратешког и економског положаја Вишеград је имао
бурну историју и био мета многих освајача. У вријеме Стефана Немање читав крај
улази у састав српске државе Немањића. Средином 14. вијека био је под влашћу
српског жупана Николе Алтомановића. Тада овај крај заузима босански краљ Твртко I и
прикључује га Босанском краљевству.
 Вишеград
Вишеград се први пут помиње 1433. године када је припадао моћној српској
властелинској породици Павловића, под чијом је управом био и средњовјековни град
Добрун. На врху брда изнад дринског моста налазе се трагови старог града или
Павловине (по војводи Павлу Раденовићу). Саме рушевине се налазе на два мјеста и
зову се „Горњи град“ и „Доњи град“. При дну старог града, на неприступачним
стијенама изнад Дрине налази се кула која је у народу позната као“Кула Краљевића
Марка“, а која је имала улогу осматрачнице. Испод куле има неколико удубљења у
стијенама, које се називају „Марковим сједалом“ и „Марковим стопама“. По народној
причи, једном је Краљевић Марко на своме Шарцу прескочио читаву Дрину и тако са
Буткових стијена, које су на другој страни Дрине стигао срећно у своју тврду кулу.  То је
округла грађевина чија висина данас износи 8 м, а за вријеме Турака затрпана је
камењем како се у њу не би скривали хајдуци и српски устаници.
 Вишеград
Како је записао чувени турски путописац Евлија Челебија, Мехмед Паша је око 1577.
године саградио доњу Вишеградску варош, а пошто је постојало и насеље изнад,
односно више њега, град је добио име Вишеград. По турским изворима 1544. године
овај град осваја Осман Паша и он остаје под турском влашћу, све до Берлинског
конгреса 1878. када читаву Босну преузима Аустроугарска. Доласком Аустроугара
Вишеград добија контуре градске средине. Они граде водовод, уводе земљишне књиге,
граде ускотрачну пругу и јавне грађевине.
 Вишеград
Андрићград је настао као идеја проф. Кустурице о каменом средњовјековном граду
инспирисаног дјелима и ликовима нобеловца Иве Андрића. То је уствари визија како је
Вишеград могао изгледати да га нису заобишли ренесанса и остали историјски
периоди. У архитектонском погледу сам град је мјешавина различитих епоха и стилова
који су је смјењивали кроз историју овог подручија: византијски стил, отомански период,
ренесанса, класицизам. Током шетње кроз главну улицу-корзо посјетиоци ће моћи да
се врате у прошлост :
 Вишеград
„Oна практично спаја два периода – фрагменте ренесансе са отоманским периодом и
Византијом.
– На улазу се караван сарај сусреће са византијским двором, а у наставку ће бити оно
што је могла да изгради Аустрија, а није, као што и отоманска империја није изградила
оно што је требала да изгради. На крају, према главном тргу, који је нека врста
класицизма, који је требао настати за време краљевине између два светска рата,
развијаће се улица са деловима ренесансе, које је могла направити Аустрија“
Проф. Емир Кустурица
 Вишеград
Мост је изграђен у периоду од 1571. до 1577. године, на мјесту гдје је пут повезивао
Босну са Цариградом изнад ријеке Дрине (тзв. „Цариградска џада“). Изградња моста
повјерена је највећем турском градитељу, Коџа Мимар Синану, дворском архитекти и
врховном градитељу Царства, једном од највећих архитеката свијета. Задужбина
је Мехмед-паше Соколовића, великог везира тројице султана (1565—1579)
— Сулејмана Величанственог, Селима II и Мурата III.
За овај мост се зна да је поправљан око 1664. године, затим 1875, 1911. и 1939, те
1940. године. При повлачењу Аустријанаца из Вишеграда 1914. године, разорено је
једно окно, а сљедеће године српска војска приликом напуштања Вишеграда је
разорила још једно. Такво стање моста се задржало до 1939. године када је доведен у
исправно стање. Од 1915. до 1939. године на порушеном дијелу моста стојала је
жељезна конструкција преко које се одвијао саобраћај. Приликом повлачења Нијемаца
у октобру 1943. године и тај је дио разорен, постоји фотографија из 1943. на којој се
види разорен мост.
 Вишеград
Средина моста, названа капија-софа, била је проширена и убрзо је постала популарно
састајалиште за људе из Вишеграда и околице, једно релаксирано стање које је још
увијек типично за данашњу Турску и већину Балкана.
Роман Иве Андрића „На Дрини ћуприја“, за који је писац добио и Нобелову
награду 1961. год. и који је преведен на многе свјетске језике, је базиран по историји
овог моста. Роман је кроз историју моста приказао и историју цјелокупног поднебља и
многе значајне догађаје у вези са мостом.
 1. Дан – Вишеград – манастир Добрун

https://www.google.com/maps/dir/%D0%92%D0%B8%D1%88%D0%B5%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4/%D0%9C%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80+%D0%94%D0%
BE%D0%B1%D1%80%D1%83%D0%BD,+%D0%94%D0%BE%D0%B1%D1%80%D1%83%D0%BD/@43.7712671,19.3046518,13z/data=!3m1!4b1!4m13!4m12!1m5!1m1!1s0x4758455d364579ff:0xe6f1ab7
a7ab149c9!2m2!1d19.2934517!2d43.7834499!1m5!1m1!1s0x4758464822dcca3b:0x1d5eaddd534f25dc!2m2!1d19.3983086!2d43.7566015?entry=ttu
 Манастир Добрун
Манастир Добрун је манастир Српске православне цркве који се налази
у Дабробосанској митрополији.
Манастир се налази у близини Вишеграда, на ријеци Рзав. Ово је један од најстаријих
манастира на просторима данашње Босне и Херцеговине. Најпознатије фреске у
манастиру су фреска цара Душана са женом Јеленом и сином Урошем, као и фреска
са ктитором манастира, жупаном Прибилом, његовим синовима и зетом Станом које су
и до данас сачуване.
У стијенама изнад манастира се налази пећина чији је улаз некада био озидан сигом. У
њој су живјели испосници који су у манастир силазили само за време великих празника.
У саставу манастира постоји издавачка кућа „Дабар“ која издаје истоимени часопис
посвећен митрополији дабробосанској. Сем њега ова издавачка кућа је штампала око
50 других духовнх насловa.
 Манастир Добрун
Митрополит Сава Косановић је писао о плочи изнад улазних врата Добрунске цркве из
које се види да је припрату дао саградити 891. године велики жупан Петар, у монаштву
Јован. Старију цркву, без припрате, је подигао његов отац Прибислав.
Према изворима који тврде да је манастир настао за време владавине цара
Душана, манастир је основао жупан Прибил. На северном зиду припрате и данас се
налазе сачувани портрети краља Душана, жене му Јелене и сина им Уроша из 1343.
године. Жупан Прибил је поред жупанског двора у тврђави између 1340. и 1343. године
саградио и манастир. Манастирска црква је била скромна, зидана је од камена и сиге,
имала је облик једнобродне засведене базилике без куполе. Храм су живописали
врсни зографи из јужне Србије. Постоје и извори који тврде да је манастир настао за
време владавине цара Душана када је у Добруну дужност чувара тог дела западне
границе српске државе вршио жупан Прибил.
 Манастир Добрун
После монашења жупана Прибила (монашко име Варнава) наслеђују га синови прво Стефан а
потом Петар, који је дозидао спољну припрату и ризницу са северне стране и живописао
их 1383. године. "Дјебр - Дабар - Добрун" са црквом посвећеном празнику Успењу Пресвете
Богородице је задужбина Петра жупана. То је била најстарија столица дабробосанских
митрополита, а налазио се поред ријеке Рзава. У време жупана Петра у Добруну је било око
720 монаха. Под утицајем босанских властелина Раденовића и Павловића, који су столовали у
Вишеграду, повлачи се жупан Петар и по примеру свога оца замонашио се под именом Јован.

Добрун је пао под Турке 1462. године. Према сачуваној легенди, освојен је издајом. Један
српски слуга открио је Турцима да су из Добруна отишли сватови по младу у Пријепоље. Турци
су сачекали сватове у повратку иза Бијелих Брда, побили их, преобукли се у сватове, ушли у
град Добрун и заузели га. Том приликом разрушили су град док је манастир оштећен. Млађи
монаси су се разбјежали по неприступачним испосницама широм добрунске области док су у
манастиру остали само старији. После смрти ових монаха манастирска црква је отварана само
о великим празницима док манастир није порушен и потпуно запустео.
 Манастир Добрун
Манастир у XVI веку обнављају монаси, који су након напуштања добрунског
манастира основали метох у месту Ваган. Турци су га поново порушили крајем XVII
века а монаси су се разбежали по старим испосницама. Народ добрунског краја је
поново обновио је манастир крајем XVIII века. Ипак у манастиру није било монаха па се
служило три пута годишње: на Божић, Васкрс и на Духове.
Устанак у Босни и Херцеговини 1875. године Турци су казнили рушењем великог броја
светиња међу којима и манастира Добруна. Берлинским конгресом 1878.
године Босна је добила новог господара, уместо Турске, Босну су
окупирали Аустроугари. Захваљујући митрополиту Сави Косановићу, народу
добрунског краја и помоћи баронесе Вилхелмине Николић манастир Добрун је 1884.
године поново обновљен. Обновљена је првобитна црква жупана Прибила, али не и
припрата и ризница жупана Петра.
 Манастир Добрун
Током Првог светског рата манастир је поново страдао. Са обнављањем се
почело 1921. године. Приликом обнове прекречен је ктиторски натпис изнад
надвратника на улазу у нартекс, а старе фреске у засведеном трему покривене су
новим слојем живописа. Нова несрећа задесила је манастир у Другом светском
рату. Немци су цркву користили као магацин за мине, које су јануара 1945. године
активирали и разорили манастир до темеља. Ово је било најтеже разарање манастира.
Остали су само припрата и звоник.
За годину дана народ је поново обновио манастирску цркву, која је освећена у недељу
по Митровдану 1946. године.
Године 1994, након 250 година, одлуком митрополита Дабробосанског
Николаја манастир је поново насељен монасима.
 Манастир Добрун
Године 2004, када је обележено 200 година од подизања Првог српског устанка,
манастирском комплексу су додати нови објекти. Међу тим објектима налази се и
Карађорђев конак у коме је, на првом спрату смештен Музеј Првог српског устанка, док
се на другом спрату налази музеј дабробосанских митрополита у коме је приказан
историјат ове митрополије. У саставу музеја дабробосанских митрополита се налази и
мала капела која је посвећена светом апостолу Андреју Првозваном, крсној слави
краљевске породице Карађорђевић.
Године 2004. је на стени поред великог белог крста, изнад манастирске порте
постављен споменик Карађорђу. Исте године је познати добротвор и пословни човек из
Чикага Слободан Павловић финансирао изградњу пешачког моста преко реке Рзав.
 Манастир Добрун
У току је и оправљање старе цркве Успења пресвете Богородице. У ископинама испод
цркве су пронађени остаци фресака из средњег века, керамике, као и аустроугарски
метални новац. Такође је у ископинама откривено и преко два квадратна метра делова
фресака, које су највероватније затрпане након експлозије коју су изазвали немачки
војници 1945. године. Археолози су такође открили више људских посмртних остатака и
један цео гроб, што указује на то да су се овде у прошлости сахрањивали црквени
великодостојници, као и ктитори.