4.

Дан – манастири Овчарско-Кабларске клисуре (Свете Тројице)

Сматра се да је манастир Свете Тројице настао кад и манастир Благовештење, у 12. веку. Поуздано се зна да
су га градили калуђери манастира Сретење. Два натписа на западним вратима која потичу из 1615/16. године
су први сигурни помен манастира. Манастирска црква је раније подигнута, а није познато да ли је постојао и
храм.
О њему су први писали Јоаким Вујић и Вук Стефановић Караџић у својим делима у 19. веку. Први пише о
терору Ћаја-паше и одвођењу робља током Другог српског устанка, као и факат да је то робље спасао,
плативши оштету Милош Обреновић маја 1815. године. Вук описујући манастир, налази да је "тврђи" од
Благовештења, да има кубе и да унутрашњост није "моловата" - виде се голи зидови. Око цркве је десетак
конака на спрат, а има и других зграда које су у лошем стању. Такође Вук није нашао ту калуђере, јер их није
било. Живела су ту два свештеника, отац и син са породицама, који су морали да иду и раде у надницу по
"својој нурији" (парохији).[2]Јоаким Вујић је забележио да се имање састојало од њива, винограда, баште,
ливада итд. У то време су у манастиру живели јеромонаси Пајсије и Мелентије.
Епископ Никифор Максимовић је утицао на то да се конаци склони паду поново подигну и обезбеде 1844.
године. Овај конак се и данас може видети северно од цркве. Године 1850. дозидан је и велики камени звоник
који је срушен 1902. године ради безбедности и стабилности цркве.[3]
Манастир је пострадао од воде која је извирала изнад манастира, али лоше каналисана оштетила је саму
цркву и здања, јер се у порти изливала. У међуратном периоду манастир је потпадао под манастир Сретење. У
запуштеној унутрашњости није било ничега.[4]
Манастир је више пута напуштан и обнављан, да би пред Други светски рат Владика Николај Жички уз помоћ
сретењског игумана Атанасија обновио манастир, међутим манастир је убрзо, 1941. године, два пута
бомбардован од стране Немаца. У рату је страдао нови конак са звоником као и припрата храма.
 4. Дан – манастири Овчарско-Кабларске клисуре (Јовање)
Манастир Јовање се налази на левој обали Западне Мораве на Каблару. До њега се може доћи од
Овчар Бање, поред манастира Никоља и иза тунела скренути десно.
Манастир се први пут помиње у турском дефтеру око 1540. године. По старом, усменом предању,
каже се да су манастир подигли монаси са Свете Горе Атонске, који су побегли испред најезде
пљачкаша и да је то било „пре Косова„. То исто сведочи натпис изнад цркве. Вук Караџић у списима
из 1824. године приповеда, да је манастир Јовање био лавра, из које се заповедало и судило свим
осталим манастирима око Каблара и Овчара. По изгледу, величини и лепоти, тадашњу цркву он
ставља на прво место међу храмовима под Кабларом. Некада је овде деловала преписивачка
школа, што сведочи једно рукописно јеванђеље из средњег века, које се чува у Бечу.
Манастир је много пута пљачкан и рушен. Обновљен је 1840. године али се убрзо поново претвара
у рушевину, све до 1936. године када је, са благословом Пресвете Богородице и Светог владике
Николаја Српског, оживео и поново почео да служи Богу и људима. „Ово је рајско место којем нема
равна ни у Светој Гори атонској“ – речи су Рафаила Хиландарца, које је изговорио када је 1937.
године, довео 12 монахиња из манастира Калиста у вековни, стари манастир али напуштен,
запуштен и опљачкан. Упркос свим недаћама манастир је обновљен.
 4. Дан – манастири Овчарско-Кабларске клисуре (Никоље)
Манастир Никоље један је од најстаријих манастира Српске Свете Горе. Подигнут је на самој обали
Западне Мораве недалеко од Овчар Бање. По предању подигли су га Светогорци избегли са Атоса
пред најездом Каталонаца. Друго мишљење је да су његови градитељи били испосници – исихасти
са Синаја након Маричке битке 1371. године. Најстарији до сада пронађени писани траг потиче из
турских пописа 1489. године.
Саборни храм манастира прославља пренос моштију Светог Николаја Мирликијског. То је
једнобродна црква без куполе. Црква је обновљена и украшена фрескама велике уметничке
вредности 1637. и 1697. године. Испод овог слоја живописа пронађен је старији слој, највероватније
из 16. века.
Иконостас је рад Симеона Лазовића из Пријепоља у периоду 1826 до 1829. године. Украшен је
дуборезом, посебно царске двери. Урађен је за време Исаија Поповића, а заузимањем и новцем
кнеза Милоша Обреновића. Испред иконостаса у кивотима похрањене су честице моштију Светог
Николе и Светог Никодима, архиепископа пећког.
Поред цркве налази се Милошев конак, који је кнез Милош Обреновић подигао и у њега склонио
своју породицу, након пропасти Првог српског устанка. Одатле је једно време управљао Другим
српским устанком, а у манастиру је сахранио и свог петогодишњег сина Петра. Своју последњу
велику обнову Никоље је доживело почетком овог века.
4. Дан – манастири Овчарско-Кабларске клисуре (Благовештење)
Манастир Благовештење се налази у подножју Каблара. Не зна се тачно када је настао. Одређени
архитектонски елементи Рашке школе указују да је можда подигнут у 12/13. веку. Натпис изнад
улазних врата у храм посвећен Благовестима Пресвете Богородице говори да је манастир основан
1602. године „настојањем и трудом игумана Никодима“.

Подаци о живописању храма налазе се на пиластру северног зида и обавештавају да је фрескама

украшена 1632. године за време игумана Михаила и патријарха Пајсија. Посебном лепотом издваја
се сцена Страшног суда приказана на спољном делу западног зида цркве. Иконостас са богатим
дуборезом из овог периода сматра се за један од најлепших из 17. века. Јоаким Вујић 1826. године
бележи да је манастир попаљен.
 4. Дан – манастири Овчарско-Кабларске клисуре (Сретење)
Манастир Сретење налази се на десној страни Западне Мораве, у прелепом амбијенту испод самог
врха Овчара. Како нема прецизних доказа о настанку овог манастира, досадашња истраживања и
његове архитектонске карактеристике указују на то да је настао у 16. веку. О периоду из кога потиче
овај манастир сведочи и очувани зидни иконостас, једини ове врсте у овчарско-кабларским
манастирима. Манастирски комплекс састоји се од једнобродне цркве и два конака.
 4. Дан – манастири Овчарско-Кабларске клисуре (Илиње)
Манастир је посвећен Светом пророку Илији. Саграђен је 1983. године на имању брачног пара
Лацковић. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа шабачког Господина Лаврентија,
године 2006. за настројатеља постављен је отац Исаија, а 2010. произведен у чин игумана.
Његовим доласком покренут је духовни живот у манастиру, а почели су и значајни радови на
довршењу манастирске цркве и уређењу читавог комплекса. Адаптиран је и оспособљен стари
конак за смештај монаштва, болесних и гостију. Због великог броја посета подигнут је нови конак и
сала за пријем. Манастир Илиње је место где верници све чешће долазе да траже духовни мир и
уточиште, оздрављење, спас за болесне и опроштај грехова.
Истовремено, овај манастир постао је и место где се људи лече од болести зависности. У
манастиру се сваке друге суботе врши Света Тајна освећења јелеја, када саслужују и
свештенослужитељи из Шапца и околних места Епархије
4. Дан – манастири Овчарско-Кабларске клисуре (црква Савиње)
Савиње се налази на стрмим стенама, у пећини, на средини планине Каблар. До ове светиње се
долази уском стрмом стазом , пешке. Преко пута Савиња може се видети Манастир Преображење
који се налази преко пута клисуре Западне Мораве, у подножју планине Овчар. Савиње се налази
изнад Овчар бање, у стенама планине Каблар, и та светиња је део групе Овчарско-кабларских
манастира, познатој као мала Света гора.

Капела Светог Саве - Савиње, испосница

Предање вели да је пећина у којој црква Савиње била испосница Светог Саве, који је својом
молитвом учинио да из пукотине у стени потекне вода коју је Св. Сава благословио као
лековиту("Савина вода"). 1938. године у пећини је подигнута црква која је због рата освештана тек
1966. године. Слава цркве Св. Саве - Савиње је Пренос моштију Светог Саве , 19.маја(6. мај по
православном календару). Служба се врши у летњем периоду сваке младе недеље са почетком у 8
часова.

Црква Светог Саве - Савиње је под управом свештеномонаха Манастира Преображење

 4. Дан – манастири Овчарско-Кабларске клисуре (Вазнесење)
Верује се да је саграђен у 12. или 13. веку. До 1937. године је био у рушевинама, верује се да је
пострадао од Турака.Владика Николај Жички је обновио храм 1937. године.
У манастиру Вазнесење је постојала преписивачка школа, док је 1570. године преписано једно
илуминацијама богато четворојеванђеље.
Црква Вазнесење Господње је једноставна једнобродна грађевина. Улаз је са северне стране.
Слава манастира је Вазнесење Господње, које се слави четрдесети дан по Васкрсу. У манастиру се
Света Литургија служи сваки дан.
Подигнут је на северним падинама Овчара. Због свог положаја у клисури није доступан погледима
путника који пролазе овим подручјем. Може се само претпоставити да је манастир изграђен на
темељима старе манастирске цркве, али о томе нема прецизнијих података. Захваљујући једном
рукописном јеванђељу, које је написано у Вазнесењу 1570. године, сигурни смо да је манастир
постојао у XVI веку. Манастир је највероватније страдао, као и већина других манастира у клисури,
за време Велике сеобе 1690. године. Након више неуспешних покушаја обнављања, тек је
тридесетих година XX века, епископ Николај Велимировић кренуо у обнову овог манастира.
Манастир је до 2012. године био женски, када је преименован у мушки, благословом
блаженопочившег Епископа жичког Хризостома.
4. Дан – манастири Овчарско-Кабларске клисуре (Преображење)
Први помен манастира Преображења у писаним изворима везан је за 1525. годину. Записи у
књигама говоре о томе да је постојао организовани преписивачки рад у издвојеној монашкој
заједници. Јеромах Данил је 1579. године написао један октоих. Неколико деценија касније, 1636.
године, монах Кириак је преписао “Поученије евангелско”. Многе књиге из манастира су биле
узимане и ношене у друге манастире. Изглед цркве је остао непознат и незабележен.
Стари манастир Преображење је порушен како би се изградила железничка пруга према Ужицу.
Постоје бројни записи о томе какве су последице имали људи који су одобрили и наредили рушење
овог манастира.
Старо Преображење је било пусто све до обнове 1811. године када је обновљен од стране
Епископа Никифора. Манастир су посећивали Јоаким Вујић, Вук Караџић, када је био и калуђер
манастира, Исаија, који је још за живота био поштован као светац. Манастир је одувек живео са
молитвом и од молитве, монашки скромно.[3] Манастир је убрзо поново постао пуст. Литургије су се
служиле ретко, само у посебним приликама. Повремено су се у близини манастира организовали
вашари.
Године 1938, епископ Николај Велимировић је покренуо иницијативу да се манастир поново изгради.
[4]Изградња манастира Ново Преображење је била могућа захваљујући донацијама верника, али и
великом доприносу генерала Миливоја Јоксимовића из Београда. Подаци показују да је епископ
желео да нови манастир подсећа на манастир из Охрида. Током изградње манастира, подигнута је и
манастирска кућа по угледу на куће Златибора.[2]
4. Дан – манастири Овчарско-Кабларске клисуре (Преображење)
Ново Преображење је подигнуто на супротној (десној) страни Мораве, у подножју планине Овчар.
Нови манастир Преображење је освештао Владика Николај Велимировић, тада епископ Жички, на
дан Покрова Пресвете Богородице 1. (14.) октобра 1940. године. Владика је том приликом поставио
игумана Васијана за старешину манастира.[5]
»Тада им је Владика Николај дао флашу вина, просфору и једну флашу уља. У аманет им је
оставио да не смеју имати стоке ни имања већ да живе само од молитве и да она буде извор
прихода.«
У манастиру је била организована школа за монахе током 1961/62. године, као и наредне 1963/64.
године. Школа се касније преместила у манастир Острог. Након Другог светског рата манастирском
комплексу су додати: нови конак (1976. године), велика трпезарија (1975-1977. године грађена), као
и “Летња” црква која је грађена у периоду од 1993. и 1996. године.
Црква манастира Преображење је мала, проширена затвореним тремом. Украшена је руком Ивана
Мељеникова из Битоља 1940. године када је урадио иконе, дуборез иконостаса и две фреске.
Слава манастира је Преображење Господње 19. августа (6. августа по јулијанском календару).[6]
Преображење је мушки манастир у ком монаси немају материјална добра. Манастир Преображење
живи по »јерусалимском типику« по којем живе и монаси Хиландарци на Светој Гори. Манастир је
био и остао поштован као велика светиња.
4. Дан – манастири Овчарско-Кабларске клисуре (Успење Пресвете Богородице)
Ново Преображење је подигнуто на супротној (десној) страни Мораве, у подножју планине Овчар.
Нови манастир Преображење је освештао Владика Николај Велимировић, тада епископ Жички, на
дан Покрова Пресвете Богородице 1. (14.) октобра 1940. године. Владика је том приликом поставио
игумана Васијана за старешину манастира.[5]
»Тада им је Владика Николај дао флашу вина, просфору и једну флашу уља. У аманет им је
оставио да не смеју имати стоке ни имања већ да живе само од молитве и да она буде извор
прихода.«
У манастиру је била организована школа за монахе током 1961/62. године, као и наредне 1963/64.
године. Школа се касније преместила у манастир Острог. Након Другог светског рата манастирском
комплексу су додати: нови конак (1976. године), велика трпезарија (1975-1977. године грађена), као
и “Летња” црква која је грађена у периоду од 1993. и 1996. године.
Црква манастира Преображење је мала, проширена затвореним тремом. Украшена је руком Ивана
Мељеникова из Битоља 1940. године када је урадио иконе, дуборез иконостаса и две фреске.
Слава манастира је Преображење Господње 19. августа (6. августа по јулијанском календару).[6]
Преображење је мушки манастир у ком монаси немају материјална добра. Манастир Преображење
живи по »јерусалимском типику« по којем живе и монаси Хиландарци на Светој Гори. Манастир је
био и остао поштован као велика светиња.
 4. Дан – манастири Овчарско-Кабларске клисуре - Краљево
Краљево је град у коме је крунисано седам српских средњевековних краљева, а данас градом и
долином Ибра иде “Весели спуст”, манифестација на којој се овом реком можете спуштати
пловилом које сами направите.
Град на три реке, у близини пет планина и две бање, Краљево је познато и као “срце Шумадије”.
Град име дугује краљевима из своје славне историје – њих седам је крунисано у манастиру Жича, а
трагови њихове владавине овим просторима видљиви су и данас. Због тога је Краљево некако увек
било “краљевски град”.
И сам крајолик овог места као да је искочио из неког романа о витезовима, принцезама и страшним
аждајама – на само 180 километара од Београда, у срцу Србије, путници намерници иду долином
Јоргована изнад које се уздиже мистериозни средњовековни град Маглич.
Да све не би било тако мрачно и мистично, сваког јула, Ибром прође један потпуно раздраган и
оригиналан “Весели спуст”.
И све је у Краљеву … баш онако … “краљевски”!
Свако ко је видео грб Краљева зна да се на њему налази седам круна које симболизују седам
крунисања средњовековних владара у краљевачком манастиру Жича.
И како овај крај врви од прича и легенди, једна од њих говоди управо о “седмовратој” Жичи у којој су
за сваког владара отварана нова врата кроз која је само он пролазио, па би она била одмах
зазидана. Била ово легенда или не тек, на Жичи и данас стоји седам затворених вратница које маме
посетиоце да дођу и чују причу о овом месту.
 4. Дан – манастири Овчарско-Кабларске клисуре - Краљево
Краљево има чиме да се дичи – налази се на три велике реке – Западној Морави, Ибру и Гружи.
Остале, мање притоке више нико ни не броји, али се на њима у летњим месецима радо купају, по
њима плове, а овде се лове и риболовачки трофеји на којима би позавидели и они који бацају удице
на много већим рекама.
Ако се икада уморе од река или само пожеле другачији крајолик, Краљевчани одлазе на прелепе
оближње планине – Гоч, Столове, Троглав, Радочело…
Осим у обиласке ових локација, гости жељни минералних вода, спа третмана и опоравка организма,
из Краљева лако долазе до три бање – Врњачке, Матарушке и Богутовачке. А тамо знају како се са
гостом поступа!
Простор на коме се данас налази Краљево био је настањен од давнина. Врњачка бања била је
познато лечилиште још у римско доба. Ипак, највећи печат вароши која се у прво време звала Рудо
Поље, а затим Карановац, дали су српски средњовековни владари из династије Немањић.
О овоме и данас сведоче манастири Жича, Градац, Студеница која се нашла и на листи светске
културне баштине УНЕСЦО, као и величанствени град Маглич.
У част прошлих времена, сласт садашњих и славу будућих, Краљевчани организују велики број
манифестација – Пројаду и Пасуљијаду, Дане јоргована и Жички Сабор, смотре народног
стваралаштва и један потпуно оригинални, “Весели спуст”.
Долином Ибра тада се спушта ко на чему стигне! Пловило можете купити, изнајмити или сами
направити – од дрвета, пластике, гуме, старих флаша или бурића … битно је само да “плови”!
 4. Дан – Краљево – манасир Жича

https://www.google.com/maps/dir/Kraljevo,+Srbija/Manastir+%C5%BDi%C4%8Da,+%C5%BDi%C4%8Da,+Srbija/@43.7100355,20.6486076,14z/data=!3m1!4b1!4m14!4m13!1m5!1m1!1s0x475700c799ce8c71:0x9e
935f21a083e94a!2m2!1d20.6872542!2d43.7238483!1m5!1m1!1s0x4757aa0b920885c5:0x8af04689b54c1cb3!2m2!1d20.6460521!2d43.6952568!3e0?hl=bs-BA&entry=ttu
 4. Дан – Краљево – манасир Жича
Осам вијекова манастир Жича стоји на уздигнутом платоу, као на пиједесталу, подсећајући нас на
славну историју наших предака, пре свега њених оснивача Стефана Првовенчаног и Светог Саве.
Од свог настанка до данашњих дана Жича је делила судбину свога народа. Својим вековним
уздизањем и страдањем писала је славне и трагичне странице наше историје. Тако велика и славна
у свести српског народа, постала је свето место нашег постојања, непресушне снаге и вечите
инспирације.
У прелепој долини Ибра и Рашке, недалеко од данашњег града Краљева, налази се манастир Жича.
Место на којем је подигнут овај манастир, у оквиру средњевековне српске државе, одабрано је под
утицајем крупних државно-политичких и привредних услова. Чвршће организационо повезивање
територија које је Немања само нешто раније припојио Рашкој и непосредна експлоатација плодних
подручја која су тада дата на коришћење и управљање Цркви, спадају свакако међу основне.
Манастир Жича је основан са недвосмисленом намером да буде седиште Архиепископије где ће се
крунисати краљеви и постављати архиепископи Српске Православне Цркве. Архиепископија је
требало да буде подједнако удаљена од византијског Цариграда и латинског Рима. Осим тога, међу
великим српским манастирима Жича се тада налазила најудаљеније од евентуалне опасности која
је долазила са југоистока од крсташког латинског царства или од Бугарске.
Природа у којој лежи Жича није само лепа, већ је и богата. Економски разлози да се ту оснује
Архиепископија нису били мање пресудни од разлога безбедности. Већ само име Жича говори о
крају који је богат житом.
 4. Дан – Краљево – манасир Жича
ИЗГРАДЊА МАНАСТИРА ЖИЧЕ
Тачно време грађења манастира Жиче није забележено у изворима, па је утврђено посредним
путем на основу података које доносе Доментијан и Теодосије, биографи Светог Саве. Они бележе
да је грађење Спасовог дома започео Стефан Немањић још као велики жупан, у доба када је његов
млађи брат био старешина Студенице. Сава је, по речима Теодосијевим, надгледао зидање
Спасовог храма. На основу тих података закључује се да је Жича подигнута у раздобљу од 1206. до
Савиног одласка у Хиландар, 1217. године.
Изградња новог седишта српског Архиепископа трајала је доста дуго. Радови су убрзани после
1219. године када је, захваљујући Светоме Сави, добијена самосталност Српске Православне
Цркве и Жича постала седиште српске Архиепископије. Наиме, као архимандрит Студенице, Свети
Сава је 1219. кренуо у Никеју, тадашњу престоницу Васељенског Патријарха. Патријарх Манојло
Сарантен Харитопул и цар Теодор I Ласкарис додељују архимандриту Сави Акт о аутокефалности
Српске Цркве, хиротонишући га на Цвети 1219. године за првог српског архиепископа.
Међу првим пословима које је Сава урадио по повратку из Никеје било је довршење манастира
Жиче. Он се, већ првих дана по доласку, договарао са својим братом Стефаном шта треба "за
завршетак Свете велике Архиепископије, коју од почетка зачеше са великом љубављу".
У Жичи је већ 1220. године архиепископ Сава хиротонисао осморицу епископа.
 4. Дан – Краљево – манасир Жича
ОСНИВАЧКА ПОВЕЉА
Најстарији историјски извори о манастиру Жича су две повеље краља Стефана и његовог сина Радослава,
из друге и треће деценије XIII века, преписане у XIV веку на зидове пролаза, испод куле на улазу у цркву.
У оснивачкој повељи поименично су наведени дарови и повластице које је Жичкој Епархији дао
Првовенчани краљ са својим најстаријим сином, одређеним за његовог наследника. Краљ дарује Спасову
цркву на првом месту реликвијама, затим фрескама и иконама, златним и сребрним сасудима, рипидама,
покровима и завесама, богослужбеним одеждама, Еванђељима и књигама. Од тих икона и сасуда, од
тканина и књига, које су морале чинити од Жиче једну од најбогатијих ризница у Србији, и може бити, на
југоистоку Европе, већ одавно нема ни трага - оне су скоро све уништене.
Највећи део Жичке повеље садржи податке о даровима у земљишном имању. Првовенчани краљ је Жичи
даровао 57 села и заселака, што значи више од хиљаду хектара земље и неколико хиљада људи који су
обрађивали земљу или се бавили занатом. Главна група дарованих села налазила се у непосредној близини
Жиче, у Хвосну, у Црној Гори. Занимљиво је да данас, после осам векова, од ових села 38 носи иста имена.
Уз плодну земљу у равници, манастир Жича је оснивачком повељом добио и осам планина са 217
пастирских породица. Жичи су припадале као пасишта планине Жељин, Котленик, Слане пољане, Јаворје и
Луковица.
Владари који су наследили Стефана Првовенчаног даривали су Архиепископију имањима на Косову и
Дреници. Од средине XIII века, Архиепископ је располагао и тврђавом која је у случају опасности могла да
штити архиепископске драгоцености и светиње, архиву и библиотеку. Био је то град Маглич, утврђен двор
подигнут на двадесетак километара од Жиче. У њему се и данас виде остаци архиепископске палате и
цркве Светог Ђорђа.
 4. Дан – Краљево – манасир Жича
СТРАДАЊЕ МАНАСТИРА ЖИЧЕ
Црква нове Архиепископије, на којој се са толико напора, а пре свега љубави радило, није имала
среће да остане нетакнута. Страдала је већ крајем XIII века. Тада је манастир Жича био запаљен и
опустошен. Вероватно је у питању био напад браће Дрмана и Куделина, господара Браничева, који
су са Татарима и Куманима пустошили по Србији. Архиепископија је била пребачена у Пећ.
Опустошену Жичу обновио је Архиепископ Јевстатије II (1292. - 1309.), а највећи посао био је
обнова и живописање Спасове цркве. Међутим, Жича је била у толикој мери опустошена од страних
пљачаша да више никада, ни после свих обнављања, није повратила првобитни сјај. И Јевстатијев
наследник, Сава III (1309. - 1316.), заједно са краљем Милутином, обнавља највећи део живописа.
Све до 1459. живот манастира Жича текао је нормално, а средином XVI века њени је монаси
напуштају, спасавајући се у крајевима преко Саве. Године 1562. митрополит смедеревски Захарије
затиче манастир пуст. За монахе он подиже келије, па је до краја XVIII века манастир био настањен.
Према једном списку манастира у Београдском пашалуку и околини, а који је могао настати између
1804. и 1805., Жича је убрајана међу запустеле манастире. Карађорђе је посетио 1806. године и
тада је обећао да ће је обновити, што је и учинио подигавши келије од четири спрата. За време
устанка (1804. - 1813.) жички монаси су учествовали у бојевима с Туцима, а након слома устанка
Жича је поново страдала. Пола века стајала је разорена, када по одлуци Светог Синода из 1854. г.
епископ шабачки Јоаникије Нешковић бива премештен на упражњену Епархију Жичку и почиње са
радовима на обнови овог манастира. Све до 1928. то је био најопсежнији захват на њеној оправци.
 4. Дан – Краљево – манасир Жича
СЕДМОВРАТА ЖИЧА
    
 
Свечани портал на јужној фасади цркве Светог Спаса
У манастиру Жича је, руком првог архиепископа српског Саве, крунисан први српски краљ - Стефан
Првовенчани. Традицију крунисања српских краљева у Жичи наставили су, потом, Стефанови
синови и наследници Радослав (1228) и Владислав (1334). Део немањићког крунидбеног обреда у
чину миропомазања, враћен је у Жичу тек 20. јуна 1889. године, када је у овом манастиру
миропомазан краљ Александар Обреновић, а после њега је 2. септембра 1904. миропомазан и
краљ Петар Карађорђевић.
Упркос томе што је у Жичи крунисано "само" пет краљева, манастир Жича је у народу познат и по
називу "седмоврата Жича". По народном предању, у Жичи је крунисано чак седам српских краљева
од којих је сваки пре крунисања улазио на једна - главна врата, а излазио на друга, нова врата цркве
Светог Спаса. Легенда је настала из успомене на прва крунисања српских краљева из лозе
Немањића.
 4. Дан – Краљево – манасир Жича
СЕДМОВРАТА ЖИЧА
    
 
Свечани портал на јужној фасади цркве Светог Спаса
У манастиру Жича је, руком првог архиепископа српског Саве, крунисан први српски краљ - Стефан
Првовенчани. Традицију крунисања српских краљева у Жичи наставили су, потом, Стефанови
синови и наследници Радослав (1228) и Владислав (1334). Део немањићког крунидбеног обреда у
чину миропомазања, враћен је у Жичу тек 20. јуна 1889. године, када је у овом манастиру
миропомазан краљ Александар Обреновић, а после њега је 2. септембра 1904. миропомазан и
краљ Петар Карађорђевић.
Упркос томе што је у Жичи крунисано "само" пет краљева, манастир Жича је у народу познат и по
називу "седмоврата Жича". По народном предању, у Жичи је крунисано чак седам српских краљева
од којих је сваки пре крунисања улазио на једна - главна врата, а излазио на друга, нова врата цркве
Светог Спаса. Легенда је настала из успомене на прва крунисања српских краљева из лозе
Немањића.