OKO

Сашка Каштеровић; IX-1

■ Око је орган многих животиња и човека који служи претварању свјетлости у нервне
импулсе.
■ Људско око је парни орган који функционише попут фотоапарата и камера: прозирни
предњи дијелови ока ломе зраке свјетлости пројектујући умањену и обрнуту слику на
фотосензитивну мрежњачу где се у специјализованим нервним ћелијама обавља
претворба у електричне нервне импулсе.
■ Око је најважније људско чуло јер њиме примамо 90% свих информација из околине.
■ Омогућује свјесну перцепцију свјетла, вид, који, међу осталом, омогућава разликовање
боја и перцепцију дубине.
■ Људско око има видно поље од 200˚ и може разликовати 10 милиона нијанси боја.
■ Свако око покреће по три пара очних мишића: два пара равних, и један пар косих
мишића.
■ Очна јабучица је покретљива око све три осе, попут карданског зглоба.
■ Очна јабучица има три мембране.
■ Спољну чине бјеличасто-полупрозирна беоњача и прозирна рожњача.
■ Беоњача даје оку становиту чврстоћу и облик.
■ На њу се припајају спољашњи очни мишићи (други њихови крајњи отвори су на зидовима
очне дупље: равних и доњег косог на везивном прстену око оптичког нерва у врху очне
дупље, док се горњи коси мишић припаја на горњи коштани зид очне дупље).
■ Дубље од беоњаче је средња очна опна или увеа, коју чине судовњача, шареница и
цилијарно тијело.
■ Она је прокрвљена многим крвним судовима.
■ Судовњача садржи пигмент који спрјечава продирање свјетлости у очну јабучицу на било
ком месту осим зјенице.
■ Боја шаренице зависи од количине пигмента: што је више пигмента, то је око тамније:
највише пигмента садрже тамносмеђе шаренице, потом светлосмеђе, зелене, а најмање
пигмента имају плаве шаренице.
■ Албино људи у очима немају пигмента и шаренице су им прозирне, па се због одраза
свјетлости с крвних судова шаренице, судовњаче и мрежнице чини да су им шаренице
сивкасторужичасте.
■ Унутрашњи слој очне јабучице чини мрежњача која има два дела: оптички и слијепи.
■ Мрежњача је полупрозирна мембрана састављена од четрдесетак врста нервних ћелија.
■ Део мрежњаче одговоран за оштрину вида је жута мрља.
■ Жута мрља је средњи дио мрежњаче где су нервне ћелије најгушће распоређене.
■ Поред жуте пјеге налази се почетак видног живца који је неосетљив на свјетло, па се
његова пројекција у видном пољу назива слијепа пега.
■ Садржај очне јабучице чине очна водица, очно сочиво и стакласто тело.

Историја ока
■ Још од античких времена, људи су покушавали да објасне начин на који људско око
омогућава да видимо ствари око себе.
■ Старогрчки мислиоци, који нису знали за природу свјетлости, су се слагали у томе да је
око испуњено водом, у којој се ствара слика, а Демокрит је чак учио да то није обична
слика, него слика настала из повезаности ока и мозга.
■ Арапски мислиоци, као Алхазен, помогли су да се ова учења пренесу до периода
ренесансе.
■ Почетком 17. века, Кристоф Шајнер први експериментално показује да (животињско) око
ствара оптичку слику на мрежњачи.
■ Шајнер је творац првог знаног оптичког модела људског ока (1619).
■ На основу њега је направио први оптометар (справа за мерење фокусне грешке ока).
■ Пре Шајнера (1604), Кеплер је схватио да око ствара изврнуту оптичку слику предмета на
мрежњачи, као и да су кратковидост и далековидост посљедица грешке у фокусирању
ове слике.
■ Разумијевање начина на који сочива помажу да се отклони кратковидост и далековидост
- што се примјењивало још од 13. вијека - био је један од основних мотива да се схвате
оптичка својства ока.
■ Даљи допринос сазнањима о оптичким својствима ока даје Декарт, који између осталог
схвата да очно сочиво мора да мијења облик да би било у стању да створи слику на
мрежњачи за различите даљине посматраног предмета.
■ Хајгенс прави први физички модел ока, који се састоји од две сферне површине: једне за
површину рожњаче, и друге, три пута веће, за површину мрежњаче.
■ Обе хемисфере су биле испуњене водом, са отвором који је представљао зеницу између
њих.
■ Са даљим развојем оптике као науке и рачунарске технологије, као и с новим сазнањима
о анатомији људског ока, постали су могући тачнији модели ока који су се појавили у 19.
и, нарочито, 20. веку.
Слика бр.1: ЉУДСКО ОКО ПРЕМА ШАЈНЕРОВОМ ЦРТЕЖУ ИЗ 1619
Људско око као оптички склоп
■ Основна својства оптичког склопа су пречник отвора (P) и жижна даљина (ƒ), који
одређују његов жижни или фокални рацио F=ƒ/P.
■ Просјечна жижна даљина биолошког ока је око 23мм, док се пречник отвора, одређен
отвором зјенице, креће између 2 и 8мм, углавном у зависности од нивоа освјетљења,
мада је и старосно доба чинилац.
■ Сходно томе, жижни рацио биолошког ока се креће од ƒ/11,5 при 2мм отвору зјенице, до
ƒ/2,9 при 8мм отвору.
■ Жижна даљина од 23 мм је стварна, физичка жижна даљина ока.
■ Међутим, пошто се слика ствара у оптичкој средини са индексом преламања n=1,33
(воденаста течност стакластог тијела), пречник Ери диска, дат са 2,44λ/n, где је λ таласна
дужина свјетлости, је мањи у сразмјери са 1/n.
■ Ово је посљедица тога што се таласна дужина свјетлости у гушћој средини смањује у
обрнутој сразмјери са индексом преламања, тј. у том погледу одговара таласној даљини
λ/n у ваздуху; пошто је величина Ери диска сразмјерна таласној дужини, она је у
биолошком оку утолико мања него што би била у ваздуху.
■ Према томе, одговарајућа жижна даљина ока у ваздуху била би око 17,3мм, што у том
оквиру одређује и фокални рацио за дати отвор зјенице.
■ Слика бр. 3 приказује просторни изглед оптичког склопа ока, које се састоји од четири
оптичке средине: рожњаче, воденастог тијела, очног сочива и стакластог тијела.
■ Разлика у индексу преламања између воденастог тијела и рожњаче, као и између све три
унутрашње средине је мала, због чега је највећи део оптичке снаге ока, око двије
трећине, на првој површини рожњаче, док очно сочиво доприноси највећи дио остатка.
■ Мањи пресјеци лијево приказују положај граничног отвора (тј. зјенице ока), као и збирање
зрака за двије величине граничног отвора приближно на два супротна краја распона
његове величине.
■ Чак и на овако малој скали видљиво је да се зраци при великом отвору зјенице не
сабирају у тачку, тј. да са порастом пречника зјенице расту оптичке аберације ока, како у
спољним дијеловима слике, тако и у самом средишту.
■ Као сваки сложен оптички склоп, са више оптичких површина и средина, око је описано са
положајем улазног и излазног отвора, као и шест кардиналних тачака: предњом и задњом
жижом, првом и другом главном тачком, и првом и другом чворном тачком.
Слика бр. 2: ОТВОР ЗЕНИЦЕ ОКА
Слика бр. 3: ОПТИЧКИ СКЛОП ОКА
■ Постоји већи број различитих нацрта оптичког склопа ока, од оних најједноставнијих, са
једном сферном преламајућом површином, до оних са два сочива, асферичним
површинама и променљивим индексом преламања.
■ Сложенији модели боље представљају оптичка својства слике коју око производи, али су
за већину намјена једноставни модели довољно тачни за средишњи, најважнији дио
слике.
■ Такође, разлике у односу на сложене моделе су и за веће видне углове често мање од
разлика од једне до друге особе.
■ Основни облик модела ока је тзв. опуштено око, стање у ком је око кад посматра
удаљене предмете, и кад је притисак на очно сочиво најмањи.
Слика бр. 4: ОПУШТЕНО И ПРИЛАГОЂЕНО ОКО
Слика бр. 5: ОПТИЧКИ СКЛОП
ЉУДСКОГ ОКА
Осе ока
■ Оптичка оса оптичког склопа ока је дефинисана као за сваки центриран, обртно
симетричан склоп, као линија која пролази кроз средишње тачке површина.
■ У случају ока, поред оптичке осе, постоје и друге које могу бити од значаја: видна оса,
линија вида, оса отвора и оса средишта.
■ Видна оса је линија која повезује средиште фовее и другу чворну тачку (најчешћа
дефиниција; неки извори је дефинишу као линију која спаја средиште фовее са
средиштем улазног отвора).
■ Линија вида је изломљена линија која спаја тачку предмета са средиштем фовее кроз
средишта улазног и излазног отвора (у офталмологији, линија вида се посматра као
главни зрак, што је нетачно са становишта оптичке теорије, по којој је главни зрак онај који
пролази кроз средиште граничног отвора).
■ Оса отвора је дефинисана као нормала на предњу површину рожњаче; у шематском оку,
она је увек усмерена на средиште закривљености ове површине (као и претходна, у неким
изворима посматрана као једнака главном зраку).
■ Најзад, оса средишта спаја тачку предмета и тачку обртне симетрије ока (у Гулстранд-
Емзлијевом оку, тачка обртне симетрије је тачка на оптичкој оси на мање од половине -
0,39 - растојања између сочива и задње жиже од сочива).
Оптичке аберације ока
■ Оптичке аберације ока су, због једноставности оптичког склопа и несавршености облика
и поравнања његових био-оптичких површина, у начелу велике, нарочито при већим
отворима зенице.
■ Ово важи како за једнобојне (монохроматске) тако и за хроматске аберације.
■ Ове прве се састоје како од коничних аберација, узрокованим одступањем целе
површине од потребног коничног пресјека, тако и локалних аберација, проузрокованих
насумичним местимичним одступањима од потребне површине.
■ Међутим, дијелом због малог увећања слике, и дијелом због исправљања од стране
мозга, ове аберације - са изузетком дефокуса и, у мањој мери, астигматизма - немају
значајан утицај на каквоћу слике коју видимо.
■ Основна подјела аберација ока је на монохроматске (једнобојне, или једноталасне) и
хроматске аберације.
■ Унутар монохроматских, главна подела је на аберације вишег и аберације нижег реда.
■ Независно од аберација, као основно и непромјенљиво ограничење каквоће оптичке
слике, које присуство аберација додатно погоршава, је дифракција светлости иза зјенице
ока.
Осни дефокус
■ Грешка дефокуса постоји кад је тачка посматрања изван тачке жиже, тј. налази се испред
или иза ње на оси сабирног снопа свјетлости; у случају ока, кад се жижа ствара испред
или иза мрежњаче, због чега на мрежњачу пада више или мање расут сноп свјетлости.
■ Уколико је жижа испред мрежњаче, ради се о кратковидости, а уколико је иза мрежњаче,
о далековидости.
■ Најчешћи узрок средишњег дефокуса је несклад између оптичке снаге ока - рожњаче и
очног сочива, укључујући моћ прилагођавања сочива - и величине стакластог тела.
■ Додатни чиниоци могу бити ослабљен кружни мишић помоћу ког се сочиво прилагођава
(тј. фокусира), као и нееластичност самог сочива.
■ У просеку, физички веће око тежи да буде кратковидо, а мање далековидо.
■ Пошто је стакласто тијело, било због већег ока у цјелини, или због издужености у правцу
оптичке осе, или због повећања удубљености рожњаче, много чешће увећано него
умањено, кратковидост је такође чешћа од далековидости.
Слика бр. 6: ДЕФОКУС ОКА
Укупне аберације ока

■ У сваком оптичком склопу аберације таласног фронта додатно шире енергију

дифракциона слике тачке, одређујући тиме коначан ниво каквоће слике.
■ Дакле, да би се он одредио, неопходно је посматрати збирно дејство свих присутних
аберација и дифракције.
■ Као општи просјек, сматра се да је каквоћа слике претежно ограничена дифракцијом - тј.
са монохроматским Срелом од 0,80 или вишим - за отвор зјенице мањи од 2мм, и
аберацијама за отворе од преко 2мм.
■ Међутим, каквоћа слике коју видимо је у начелу погођена знатно мање него што то
вредност Стрел рациа наговештава, пре свега због ниског увећања оптичке слике ока.
Слика бр. 7: УКУПНЕ ОПТИЧКЕ АБЕРАЦИЈЕ ОКА
Око као оптички детектор
■ Основна својства оптичког детекотора су раздвојна моћ и спектрална осјетљивост. У
вези са осјетљивошћу, важан је и степен освјетљености, тј. пријенос свјетлости до
детектора.
■ Раздвојна моћ
■ Раздвојна моћ је, у одсуству аберација, одређена величином јединичног пријемника.
■ У случају ока, постоје двије основне врсте пријемника, чепићи и штапићи.
■ Њихова величина расте са удаљеношћу од фовеоле (у случају чепића, такође и размак
између њих).
■ Раздвојна моћ и једних и других опада према спољном дијелу мрежњаче (слика десно).
■ Највиша раздвојна моћ чепића је у фовеоли, око једне лучне минуте, док је за штапиће
раздвојна моћ највиша - око осам пута лошија - у непосредном окружењу макуле, десетак
степени од фовеоле.
■ Спектрална осјетљивост
■ И фотопска и скотопска осјетљивост ока су знатно уже у распону од осјетљивости CCD
пријемника.
■ Обе су ради упоредивости сведене на приближан ниво просјечне осјетљивости CCD
пријемника (испрекидана линија).
■ Стварна осјетљивост је много виша за штапиће него за чепиће, док се ни један у том
смислу не може непосредно поредити са CCD пријемником, чија стварна осјетљивост
зависи од дужине изложености свјетлости.
■ Пријемници ока немају способност додавања фотона, јер се пигмент који их детектује
непрестано троши и обнавља.
■ Пренос свјетлости
■ Пренос свјетлости до мрежњаче је умањен апсорпцијом и расипањем свјетлости у
оптичким дијеловима ока.
■ Удео расуте свјетлости је значајан, и нешто већи за краће него за дуже таласе.
■ По мерењима у истој студији, удео тзв. непоредне свјетлости, тј. свјетлости која из тачке
посматраног предмета стиже у слику тачке у оку, је мање од половине укупно
апсорбоване светлости од стране мрежњаче за краће таласе (плава-љубичаста), око
60% за дуже таласе (црвена) и 50-55% за зелено-жуту светлост.
Слика бр. 8: РАЗДВОЈНА МОЋ ОКА
Слика бр. 9: СПЕКТРАЛНА ОСЈЕТЉИВОСТ ОКА
Слика бр. 10: ПРЕНОС СВЈЕТЛОСТИ У ОКУ
Око у афокалном (безжижном) склопу
■ У безжижним (афокалним) системима за увећање слике предмета, као оптички телескоп
и микроскоп, услови под којима људско око ствара оптичку слику су различити од оних
при непосредном посматрању предмета, због чега и сама слика има различита својства.
Разлике су:
■ (1) одстрањивање најзначајније аберације ока, дефокуса, путем механизма за
фокусирање,
■ (2) стварање слике оптичке слике, умјесто стварања непосредне слике предмета,
■ (3) у начелу много већа слика предмета него непосредним посматрањем, и
■ (4) под условом да је гранични отвор одређен пречником излазног отвора окулара, што је
у начелу случај, раздвојна моћ ока у безжижном склопу је једнака раздвојној моћи
његовог објектива.
■ Одстрањивње дефокуса битно побољшава каквоћу слике по оптичким мерилима, али је
стварно побољшање виђене слике значајно само у случајевима кад је грешка дефокуса
особе знатно већа од просечне.
Слика бр. 11: ОКО У БЕЗЖИЖНОМ СКЛОПУ
Слика бр. 12: УВЕЋАЊЕ
ОПТИЧКЕ СЛИКЕ У ОКУ