UNIVERZITET U NOVOM SADU FILOZOFSKI FAKULTET ODSEK ZA FILOZOFIJU

Seminarski rad iz Estetike

Kantova analiza suda ukusa

Student: Branko Latini (FL 19/10)

Mentor: Marica Rajkovi

Novi Sad, 2013.

Saetak: U ovom radu nastojaemo da izloimo Kantovu analizu suda ukusa

kroz etiri momenta zasnovana na podeli sudova dobijenoj u Kritici istog uma, te Kantov pokuaj iznalaenja nekog pooptivog principa za sve sudove ukusa , na osnovu kojeg se moe doi do opte saglasnosti u estetskom suenju.

Kljune rei: Kant, suenje, ukus, estetski sud, lepo, interes, slobodno, razum,
uobrazilja, zajedniko ulo

Uvod
U Kritici istog uma, u kojoj Kant podvrgava kritici spoznajno-teorijske moi oveka, pokazuje se da se saznanje predmeta odvija kroz suenje, jer se razum uopte moe predstaviti kao mo suenja.1 Sve sudove u razmuskoj spoznaji, tj. sudove u logici, matematici i fizici, Kant oznaava kao odredbene, s obzirom da oni podvode predstave o nekom predmetu pod jedno univerzalno pravilo i na taj nain odreuju taj predmet: Mo suenja koja supsumira ono to je posebno pod ono to je opte jeste odredbena.2 Meutim, pored odredbene moi suenja, Kant navodi i refleksivnu mo suenja, koja je, nasuprot odredbenoj, obavezna da se uzdie od onoga to je u prirodi posebno ka onome to je opte.3 Dakle, nasuprot sudovima koji odreuju jedan predmet, postoje i izvesni refleksivni sudovi koji se, za razliku od prethodnih, ne odnose na sam predmet, ve se veza predstava koja se njima uspostavlja odnosi na funkcionisanje subjekta koji sudi, te su oni uvek subjektivni (dok su odredbeni, dakle, objektivni). Ta veza predstava koja se izraava u refleksivnom sudu jeste jedna veza sa subjektovim ivotnim oseanjem zadovoljstva ili nezadovoljstva i ona ne odreuje nita u objektu, ve u toj vezi subjekat osea samoga sebe onako kako ga aficira predstava. Stoga suditi o lepoti nekog predmeta ne znai pridavati mu nekakvu lepotu po sebi, ve je ta lepota uvek jedan odnos spram subjekta tj. oseaj (ne)zadovoljstva koji izaziva predstava datog objekta u subjektu: Da bismo mogli razlikovati dali je neto lepo ili nije lepo, mi ne povezujemo razumom predstavu sa objektom radi saznanja, ve je povezujemo uobraziljom (moda udruenom s razumom) sa subjektom i sa njegovim oseanjem zadovoljstva i nezadovoljstva. Prema zome, sud ukusa nikako nije sud saznanja, usled ega nije logiki ve estetski.4 Meutim, da bi jedan sud bio estetski sud, on nikako ne treba da izraava nekakvu puku naklonost ka odreenom predmetu. Primerice, sud ova kua je lepa za mene izraava upravo tu linu naklonost ka odreenom predmetu (to i nije sud, u pravom smislu te rei5), te takva naklonost ne moe imati pretenziju da bude smatrana za jedan univerzalni sud. Shodno tome, Kant se na koji nain mogue da jedan subjektivan sud koji se zasniva na linom oseanju

1 2

Kant, Imanuel, Kritika istog uma, Dereta, Beograd, 2012, str. 94. Kant, Imanuel, Kritika moi suenja, BIGZ, Beograd, 1975., str. 69, ubudue: KMS 3 Ibid. 4 Ibid. str. 93. 5 Zurovac, Mirko, Zurovac, Mirko, Tri lica lepote, JP Slubeni glasnik, 2005. str. 248.

zadovoljstva moe vaiti univerzalno, tj. kako da se od drugih moe zahtevati saglastnost u skladu sa njim. Drugim reima, pita se postoji li apriornost u suenju o ukusu, tj. lepoti, s obzirom da su oni ono to dolazi spolja, iz empirije (odatle je drugi naziv suda ukusa estetski sud). To je kljuno pitanje njegove analize suda ukusa, ukoliko se, dakle, univerzalnost suda ukusa ne moe traiti u odreivanju objektivnih karakteristika predmeta (kao kod odredbenih sudova), odakle mu mogunost univerzalnosti? Stoga sud ukusa mora biti potencijalno univerzalan, da bude u stanju da uvidi mogunost sudova koji mogu zahtevati optu saglasnost: moj estetski sud mora biti takav da imam pravo da zahtevam da se drugi sa tim sudom sloe. Pritom Kant nee da apstrahuje pravila iz pojedinanih datih objekata, ve nastoji da iznae izvornu zakonitost svesti koja je osnov svakog estetskog shvatanja, svakog naeg suda o lepom i runom. Kant daje etiri momenta suda ukusa, koji se izlau kroz definicije lepog: 1) lepo je predmet nezainteresovanog dopadanja; 2) ono je ono to se dopada univerzalno bez pojma; 3) ono je forma svrhovitosti opaenog predmeta bez predstave svrhe; 4) ono je ono to se saznaje bez pojma kao predmet nunog dopadanja. Ove definicije Kant izvodi na osnovu podele sudova naznaene u Kritici istog uma (tim redosledom): po kvalitetu, kvantitetu, relaciji i modalitetu.

Sud ukusa u pogledu kvaliteta

Ukus predstavlja mo prosudivanja jednoga predmeta ili neke vrste predstavljanja pomou dopadanja ili nedopadanja bez ikakvog interesa. Predmet takvog dopadanja naziva se lepim.6 Ukoliko je zainteresovano dopadanje ono koje je povezano sa predstavom o egzistenciji nekog predmeta,7 u naem suenju o tome da li je taj predmet lep nije stalo do njegove egistencije, ve iskljuivo do istog posmatranja (u opaanju ili u refleksiji) tog predmeta. Dakle, stalo je do toga da li je ta ista predstava predmeta povezana u meni sa dopadanjem, tj. da li ista predstava predmeta izaziva u meni oseanje zadovoljstva, ma kako da sam ravnoduan prema egzistenciji predmeta te predstave.8 Sud ukusa, tj. estetski sud, za razliku od logikog suda,
6 7

KMS str. 100. Ibid. 94. 8 Ibid. str. 95.

izraava odnos spram neega partikularnog i individualnog, naime naeg oseaja ili doivljaja zadovoljstva ili nezadovoljstva. Dakle, kao bitno subjektivan, on nikada ne donosi odreenje samog objekta, ve vri jednu, uslovno reeno, deskripciju izvesne afekcije subjekta od strane iste predstave predmeta. Subjekt je taj koji opaa da je jedna stvar lepa, a suditi o lepoti nekog predmeta jeste dovoenje u vezu stvari sa stanjem zadovoljstva koje je rezultat predstave tog predmeta. Utoliko je estetika uvek usmerena na to individualno stanje subjekta. No, interes, po samom znaenju pojma (inter-esse: biti-izmeu) predstavlja jednu zavisnost, jedan meuodnos. Interesovanjem se naziva ono dopadanje koje mi povezujemo sa predstavom o egzistenciji nekog predmeta. Otuda svako takvo interesovanje ostaje u isto vreme uvek u vezi sa moi htenja, ili kao njen odredbeni osnov ili kao interesovanje koje je nuno povezano sa njenim odredbenim osnovom.9 Konsekventno, Kant navodi dopadanja sa interesom, naime, ukoliko je dopadanje neto to izaziva izvesnu prijatnost, onda ono predstavlja oseanje nekakvog zadovoljstva koje je posledica receptiviteta. Time taj sud o nekom predmetu za kog ustanovljujem da je prijatan, izraava interesovanje za taj predmet, a to je jasno ve iz toga to taj sud budi preko oseta neku poudu prema takvim predmetima, te dakle dopadanje ne predstavlja samo ist sud o tome predmetu, ve odnose njegove egzistencije prema mome stanju.10 Dakle, egzistencija predmeta jeste uzrok moje prijatne senzacije, zadovoljstva, utoliko ja u svom suenju zavisim od njegove egzistencije i moj sud nije estetski. Nae estetsko posmatranje predmeta uvek iskljuuje odnos htenja, s obzirom da to htenje odnosi uvek spram egzistencije nekog predmeta, mene, kao estetskog subjekta, zanima samo to to ja svojom uobraziljom sebi proizvodim od njegove predstave. Sline razloge Kant navodi i za dopadanje koje izaziva dobro i korisno: u estetskom suenju ne moe da bude na delu nikakav moralni zakon, jer pretpostavlja poredak, dok se ukus nikad ne vezuje za predmete. Dobro i korisno su, kao i prijatno, povezani sa sposobnou htenja, te nemaju estetsku vrednost. Dobro je ono to posredstvom uma izaziva dopadanje pomou istog pojma.11 Neto moe biti dobro radi neega, kao sredstvo (ono to je korisno), ili dobro po sebi, ako nam se svidja samo za sebe. U oba sluaja u dobru uvek se sadri pojam neke svrhe, tj. odnos uma prema htenju, dakle neko dopadanje koje izaziva egzistencija nekog objekta ili
9

Ibid. str. 94. Ibid. str. 96. 11 Ibid. str 97.

10

radnje, tj. neki interes. Na osnovu toga, Kant pravi razliku izmeu estetskih i neestetskih vrednovanja: lepota, kao bezinteresna jeste jedno slobodno zadovoljstvo, nezainteresovanost koja ostavlja predmet da slobodno postoji.12 Kada me neko upita da li je predmet lep, on uistinu pita: Da li je ista predstava predmeta u meni vezana sa dopadanjem, ma kako da sam ravnoduan prema egzistenciji predmeta te predstave?13 a to ravnoduno dopadanje jeste jedno isto zadovoljstvo. Sud ukusa stoga ne treba da ima osnov u naem saznanju predmeta, ve na osnovu jednog pravila prema kome nai doivljaji stvari treba da se harmonizuju sa ostalim moima koje posedujemo.14 A to slobodno dopadanje Kant jo naziva milou. Dakle, estetski sud, koji je bez interesa pod kojim se razume interes za egzistenciju ili proizvoenje same stvari, jeste rezultat jedne estetske samodelatnosti koja je posledica samosvojne subjektivnosti koja se pokazuje (pored teorijske i praktike) i kao estetska.

Sud ukusa u pogledu kvantiteta

U drugom momentu suda ukusa, Kant navodi: Lepo jeste ono to se bez pojmova predstavlja kao objekat nekog opteg dopadanja.15 Ovo objanjenje lepoga izvedeno je iz prolog momenta, jer ukoliko smo svesni da je dopadanje bez ikakvog interesa, imamo pravo da pretpostavimo jedan opti osnov dopadanja. S obzirom da je dopadanje bez interesa slobodno dopadanje, dakle, kako se ne zasniva na nekoj sklonosti subjekta niti ikakvom interesu, ne moe se govoriti o nekakvim linim uslovima16 za koje bi subjekat vezao to dopadanje, te ga mora posmatrati kao dopadanje koje ima osnov u onome to on moe pretpostaviti takoe kod svakog drugog subjekta koji sudi.17 Taj sud bi onda bio slian logikom po tome to se pretpostavlja njegova opta i univerzalna vrednost, ali se ona ne dobija iz pojmova, jer ne postoji nikakav prelaz od pojmova ka oseajima (ne)zadovoljstva. Dakle, taj sud polae pravo na optost, ali na

12 13

Zurovac, Mirko, Tri lica lepote, str. 258. KMS, str. 95. 14 Zurovac, Mirko, Tri lica lepote, str. 258, 15 KMS, str. 101. 16 Ibid. 17 Ibid.

izvesnu subjektivnu optost, koja se razlikuje od puke empirijske partikularnosti koja se zasniva na prijatnosti i opaanju. Meutim, postoji jedna vrsta usklaenosti i podudarnosti: lepo mi prua zadovoljstvo i, istovremeno, ja pretpostavljam da je ovo zadovoljstvo podesno da bude saopteno drugima, a moe ak da doe i do univerzalne saglasnosti.18 Kako je to estetski sud univerzalan? Univerzalnost logikog suda zasniva se na pojmu, dok univerzalnost praktikog poiva na dunosti. Kada kaemo da nam je Nikiko pivo prijatno, jo ne dolazi do toga da taj sud ima pretenziju na saglasnost sa drugim subjektom i taj sud predstavlja sud ukusa ula; dok u estetskom sudu, koji je sud refleksije, o lepoti govorimo o jednom svojstvu i na jedan implicitan nain zahtevamo izvesnu saglasnost. Ukoliko sudimo o tome da mi je lepa neka muzika, mi to tvrdimo u ime svih: sudom ukusa zahteva se od svakoga da mu se jedan predmet dopada, ali ne na osnovu pojma, ve se upravo radi o tome da drugi subjekti svojim slobodnim nahoenjem prosude o lepoti datog predmeta.19 Kada se kae svako ima svoj ukus, to znai da ne postoji apsolutno nikakav ukus, tj. ne postoji nikakav estetski sud koji bi zakonski mogao da polae pravo na svaije odobravanje;20 meutim, kada se doe do refleksije o tome da je na sud bez interesa, dolazi se i do uverenja da je opravdano traiti saglasnost sa datim sudom. Kantovo stanovite jeste da se lepo ne zasniva na ideji o predmetu, ali ni na ideji samoj po sebi (lepota za sebe, bez veze sa oseanjem subjekta, ne predstavlja nita21). To je upravo zbog toga to cilj estetskog posmatrana nije objektivna spoznaja, odnosno spoznaja voena razumom koji podvodi sintezu uobrazilje pod pojam. Stoga kad estetski posmatramo jedan predmet, nas ne interesuju njegove relacije spram drugih predmeta niti unutranja svojstva niti bilo ega to bi potpalo pod kategorije, jer u tom sluaju ne bi dolo do slobodnog dopadanja, jer ono treba da se odnosi na predmet po sebi: U tom sluaju priroda prestaje da nam se pojavljuje kao skup fenomena izloenih naem odredbenom sudu koji intervenie u svakom objektivnom saznanju. Sud ukusa nije teorijski sud.22

18 19

Zurovac, Mirko, Tri lica lepote, str. 259. KMS, str. 103. 20 Ibid. str. 102. 21 Ibid. str. 108. 22 Zurovac, Mirko, Tri lica lepote, str. 262.

Dakle, poto osnov univerzalnosti suda ukusa ne sme da se zasniva na pojmovima, tj. na objektivnosti, on je subjektivan. Stoga on moe biti zasnovan jedino na duevnom stanju koje nalazimo u uzajamnom odnosu moi predstavljanja, ukoliko te moi dovode u vezu jednu datu predstavu sa saznanjem uopte;23 moi saznanja pritom deluju slobodno, jer ne postoji strogo pravilo pojmovnog saznanja pod koje se ono podvodi. To stanje Kant naziva stanje slobodne igre saznajnih moi24, odnosno razum ne podvodi sintezu uobrazilje pod objektivna pravila koja odreuju iskustvo. Ta slobodna igra, meutim, treba biti opte saoptiva, i to se postie na taj nain to je taj subjektivni odnos uobrazilje i pojmova razuma, koji predstavlja izvesno stanje duha, podjednako pooptiv kako u estetskom suenju, tako i u spoznajnom. Ova slobodna igra se zatim prepoznaje refleksijom i dovodi do dopadanja za koje sudom ukusa pretpostavljamo da moe biti univerzalno.

Sud ukusa u pogledu relacije

Trei momenat posmatra sudove ukusa s obzirom na onu relaciju svrha koja se u njima uzima u razmatranje,25 pri emu ta svrha predstavlja predmet nekog pojma ukoliko se ovaj pojam posmatra kao uzrok onog predmeta (realni osnov njegove mogunosti); kauzalitet jednog pojma u pogledu njegovog objekta jeste svrhovitost (forma finalis).26 Pojam kao uzrok egzistencije predmeta postaje samo ukoliko je on cilj delanja praenog sveu. Jedna predstava posledice postaje odredbeni osnov uzroka same posledice i prethodi mu, tj. postavlja mu pojam cilja kog ostvariti odreenim sredstvima: Umetnik pred sobom ima predstavu cilja kojeg treba dostii i koji prethodi procesu proizvodnje, te ovom proizvodnjom vri izmenu unutar vrste i determinisane uzronosti u prirodi. Meutim, ivi organizmi u svojim procesima autoregulacije i odravanja takoe pokazuju izvesnu teleologiju. Svrha, ako se posmatra kao osnov dopadanja, nosi uvek u sebi neki interes kao odredbeni razlog suda o predmetu zadovoljstva;27 iz ovoga Kant zakljuuje da sud ukusa nije

23 24

KMS. str. 107. Ibid. 25 Ibid. str. 109. 26 Ibid. 27 Ibid. str. 110.

mogu na osnovu neke subjektivne svrhe, ali ni na osnovu predstave objektivne svrhe, tj. da nikakav pojam koji oznaava mogunost predmeta nije u stanju da odredi sud ukusa. Sud ukusa je stoga odreen jedino odnosom, tj. pomenutom igrom moi predstavljanja, ukoliko ih predstava podstie na delatnost.28 Ta svrhovitost koja slui kao osnov suda ukusa jeste jedna subjektivna formalna svrhovitost, ista forma svrhovitosti predmeta, svrhovitost bez svrhe29. Ukoliko bi princip bila subjektivna svrhovitost, lepota o kojoj se prosuuje bila bi zavisna od zadovoljstva koje prua dati predmet, te to suenje ne bi bilo estetsko. Ukoliko je objektivna svrha princip, ona se moe razumeti kao korisnost (spoljanja svrhovitost) i kao savrenstvo (unutranja svrhovitost). Meutim, sud ukusa nezavisan je od bilo kakvog objektivnog savrenstva, jer savrenstvo pretpostavlja izvesno podudaranje lepe stvari sa svojim pojmom i time se estetski sud zasniva na pojmu, odnosno, on tada i nije estetski sud. Stoga je sud ukusa jedno isto opaanje forme svrhovitosti svrhovitosti bez predstave o cilju, jer cilj jeste pojam. Kada izjavim da je jedan predmet lep, iako znam da ta lepota odgovara izvesnoj svrhovitosti, ja nikako ne znam kojoj, jer nju je nemogue odrediti. Lepo donosi zadovoljstvo, zadovoljava neki interes, ali ukoliko sudimo tako da joj je to cilj, mi ne sudimo koristei se estetskom moi suenja. Lepotu koja ne pretpostavlja nikakav pojam o onome to predmet treba da jeste Kant naziva slobodnom lepotom, dok lepota koja stoji pod pojmom neke svrhe, tj. pojma, jeste pridodata lepota.30 Shodno tome, pravi se razlika izmeu istog suda ukusa, koji odgovara slobodnoj lepoti, i primenjenog suda ukusa, u kom se radi o pridodatoj lepoti, jer ona pretpostavlja savrenstvo: ,,U prosuivanju neke slobodne lepote sud ukusa je ist. Nije pretpostavljen nikakav pojam ma o kojoj svrsi, te dakle ono to taj objekat treba da predstavlja, a kojim bi pojmom samo bila ograniena sloboda uobrazilje koja se takorei preliva u posmatranje oblika. Ali lepota nekog ljudskog bia, lepota nekog konja, neke zgrade pretpostavlja pojam o svrsi koji odluuje o tome ta stvar treba da predstavlja i, prema tome, to je samo pridodata lepota. Ipak, istostu suda ukusa ometa ovo povezivanje dobroga sa lepotom."31 Kant, dakle, pridaje veu vrednost slobodnoj lepoti, to je zato to je ona ista, poto iskljuuje svaku intervenciju pojma funkcije ili idealnog savrenstva. Mom zadovoljstvu je

28 29

Ibid. Ibid. str. 109. 30 Ibid. str. 118. 31 Ibid.

dovoljna sama harmonina igra boja i linija, bez upuivanja na neku spoljahju svrhu, kao da lepa priroda pokazuje znake umetnosti. Stoga sud koji se odnosi na savrenstvo uopte nije estetski sud: Savrenstvo nita ne dodaje lepoti, niti joj njegovo odsustvo ita oduzima.32 Pojam svrhovitosti bez svrhe, kao jedan od kljunih pojmova u Kantovom razumevanju lepog, zasniva se upravo na harmoninoj igri, na odnosu spoznajnih moi koje je slobodno, ali i sluajno, te je lepota stvar sklada i harmonije, saglasnosti u igri naih duevnih moi. Objanjenje lepog, izvedeno iz treeg momenta stoga jeste: Lepota jeste forma svrhovitosti jednoga predmeta, ukoliko se ona na njemu opaa bez predstave o nekoj svrsi.33

Sud ukusa u pogledu modaliteta

U ovom ispitivanju pokazuje se da lepo stoji u nunoj vezi sa dopadanjem: ova nunost pak jeste nunost naroite vrste: to nije neka teorijska objektivna nunost, pri emu se a priori moe saznati da e svaki pojedinac ostetiti dopadanje to ga izaziva predmet koji nazivam lepim; to takoe nije praktika nunost.34 Nunost estetskog suda, dakle, nije apodiktika ve je re o egzemplarnoj nunosti onoj koja daje nunost saglaavanja svih ljudi sa jednim sudom. Na osnovu ove nunosti zahteva se od svakog estetskog subjekta izvesno odobrenje lepote datog predmeta: zahtevamo da se svaki ovek sa nama saglasi, jer za to imamo jedan princip koji je svima nama zajedniki.35 Taj princip jeste jedno oseanje, koje ne predstavlja neko lino oseanje, ve je ono svojstveno svim ljudima u vidu tzv. zajednikog ula (sensus communis). Princip zajednikog ula jeste jedan subjektivni princip, jer, ukoliko bi sud ukusa imao objektivan princip, jedan sud ukusa imao bi bezuslovno vaenje. Dakle, taj princip zajednikog ula treba da predstavlja princip koji ima jedno opte vaenje, ali ne na osnovu pojma, ve na osnovu oseanja: samo pod pretpostavkom da postoji neko zajedniko ulo mogu se donositi sudovi ukusa.36 Ovo ulo, meutim, predstavlja jedan transcendentalni princip, ono nije nekakvo psiholoko-empirijsko spoljanje ulo, ve potie iz predoene slobodne igre naih moi

32 33

Ibid. str. 117. Ibid. str. 124. 34 Ibid. str. 125. 35 Ibid. str. 126. 36 Ibid.

saznanja. Lepo, stoga, na osnovu etvrtog momenta suda ukusa jeste ono to se bez pojma saznaje kao predmet nekog nunog dopadanja.37 Zajedniko ulo predstavlja jednu normu, ono je pretpostavka koja se zasniva na unutranjem odnosu moi uobrazilje i razuma. Budui da sama saznanja moraju opte saoptiva, onda i samo duevno stanje, slaganje moi saznanja sa nekim saznanjem uopte, i to ona proporcionalnost koja pripada jednoj predstavi,38 mora takoe biti mogue saoptiti na jedan opti nain: mora da postoji jedna srazmera u kojoj je taj unutranji odnos za obe duevne snage najpovoljniji radi njihovog oivotvorenja (jedne drugom) u cilju saznanja (datih predmeta) uopte: i to slaganje mora da se odredi samo i jedino oseanjem.39 Dakle, kako i samo slaganje, tako i samo oseanje slaganja treba da je opte saoptivo, a da bi to oseanje bilo pooptivo, nuna je pretpostavka zajednikog ula: ono je nuni uslov opte saoptljivosti naega saznanja koji se mora pretpostaviti u svakoj logici i svakom principu saznanja koji nije skeptiki.40

Zakljuak
Rezultat analize suda ukusa Kant vidi u pojmu ukusa koji objanjava kao mo prosuivanja jednog predmeta u vezi sa slobodnom zakonitou uobrazilje.41 Stoga je sud ukusa prosuivanje koje poiva na slobodnoj saglasnosti razuma i uobrazilje, igri u kojoj je razum, nasuprot svojoj nadreenoj ulozi u objektivnoj spoznaji, podreen uobrazilji koja, reklo bi se, na osnovu sluajnosti, bez interesa i cilja simulira pravilnosti i zakonitost na jedan slobodan nain. Uobrazilja o kojoj je ovde re jeste samostalna i razlikuje se od puke empiriarske reproduktivne uobrazilje koja je podreena zakonima asocijacije: ona je produktivna i ima mo da sama od sebe zainje intuicije i forme na proizvoljan nain. Ona nije autonomna, jer bi to znailo da postavlja sebi zakone, a ona ne proizvodi po zakonima: ako se uobrazilja nagna da postupa po nekom odreenom zakonu, onda pojmovi odreuju kakav treba da je njen proizvod u pogledu forme,42 zato dopadanje koje usleuje nije dopadanje koje izaziva ono to je lepo,
37 38

Ibid. str. 128. Ibid. str. 127. 39 Ibid. 40 Ibid. 41 Ibid. str. 129. 42 Ibid.

odnosno, to dopadanje jeste uvek sa interesom, te sud nije donet na osnovu ukusa. Saglasnost uobrazilje sa razumom u ovom sluaju jeste uvek subjektivna i ona poiva na zakonitosti bez zakona,43 a posledica te igre osloboene cilja da proizvede neko saznanje jeste jedno refleksivno estetsko zadovoljstvo koje uviamo kao posledicu takvog saglaavanja i proimanja ove dve moi, to za Kanta predstavlja temeljni momenat estetskog dranja.

43

Ibid.

Literatura
Kant, Imanuel, Kritika istog uma, Dereta, Beograd, 2012. Kant, Imanuel, Kritika moi suenja, BIGZ, Beograd, 1975. Kasirer, Ernst, Kant, ivot i uenje, Hinaki, Beograd, 2006. Zurovac, Mirko, Tri lica lepote, JP Slubeni glasnik, 2005.