ZORAN VIDOJEVIĆ

Kuda vodi globalizacija

UVOD

„Ovo je zadivljujuće i zastrašujuće vreme", ističu E. Gidens i V. Haton. Isto, ili slično, govorili su
mnogi teoretičari i mislioci u prošlosti za svoje doba, samo na drugi način.
Bezmalo, svako je vreme za one koji u njemu žive i zadivljujuće i zastrašujuće. Ali je odnos
savremenika prema tim atributima konkretnog vremena bitno različit. Za one koji uživaju - njihovo
vreme je zadivljujuće, za one koji pate – zastrašujuće.

Naučna analiza konkretnog vremena, zapravo, prevashodno dominantnih društvenih procesa i njihovih
učinaka, mora ići mnogo dalje i dublje od njihovog doživljaja. Mora stati na čvršće tle i (raz)otkrivati
šta je u njima ono glavno i dugoročno određujuće. A takav pristup posve je suprotan apriorističkom
polaznom stanovištu u stilu „koliko svetlosti – toliko tame".
Samo viđenje slike zavisi od perspektive iz koje se ona gleda i ocenjuje. A perspektiva, kao i uvek, od
društvetnog položaja, životnih izgleda i uverenja onih koji sliku gledaju i vrednuju. Tu saglasnosti
nema, niti je može biti.

Šta onda ostaje današnjem analitičaru globalizacije, a da ne padne u proizvoljnost? Ništa drugo nego da
pokuša da svoju početnu sliku tog ,,mega-trenda" osloni na što više činjenica koje ne izazivaju
dvoumljenje u iole korektnoj interpretaciji, i da ih uklopi u dosledan teorijski okvir. Kakva će slika
globalizacije ispasti na kraju - ni istraživač ne zna unapred. Važan je metod analize koji činjenicama
udahnjuje smisao u čijem je središtu težnja za istinitim saznanjem. Pri tome takvo saznanje mora biti
posredovano, u skladu s drevnim Platonovim zahtevom, idejom dobra. Bez toga ono gubi svrhu.
Savremena epoha jeste epoha globalizacije, ali i drugih svetskih trendova. Međutim, o tome šta je
globalizacija ne može se suditi bez identifikacije pojava u kojima se ona očituje i teorijskog prolaska
kroz predstavno mišljenje da bi se došlo do onog pojmovnog. Ona se, najpre, mora prepoznati na
iskustvenim ispoljavanjima i slikama sveta da bi se mogla saznati u svojoj biti.

Internet, kablovska televizija, pokretni telefoni - sve više postaju nezamenljivi sastojci svakodnevnog
života stotina miliona ljudi širom sveta i tehnološki simboli našega vremena. Sličnih, a svakako i novih
dostignuća najnovije tehnološke revolucije, sigurno će još biti. Ona je nezadrživa i nezavršiva u svom
planetarnom pohodu. Posredstvom satelita održava se komunikacija među svim tačkama sveta. Još
više, ona se održava i između ljudi na Zemlji i veoma udaljenih galaksija u kosmosu. Naučna utopija
uveliko postaje stvarnost, a stvarnost se pretvara u utopiju, uključujući i onu negativnu.

Ubrzanje i širenje finansijskih tokova, ali i gotovo trenutno povlačenje novca iz banaka u kojima je
plasiran - daju pečat svetskom kretanju kapitala. Džinovske multinacionalne i nadnacionalne
korporacije svojom mrežom obuhvataju ceo svet i sve se više fuzionišu, ali i decentralizuju.
Mreža postaje ključna reč koja označava tehničku stranu globalizacije. Ali, ta reč označava i
mnogostruku povezanost različitih društvenih pokreta i organizacija širom planete, koji nastaju kao
zametak svetskog „civilnog društva". Razmena naučnih saznanja i kulturnih dobara, sportska
takmičenja i turizam - imaju, i sve više stiču, obeležja globalnih fenomena.

Znanje, kao primenjeno znanje, odavno je postalo glavna proizvodna snaga. Frensis Bekon sa svojom
čuvenom devizom: „Znanje je moć", perso nifikacija je „zapadnog duha". Ali i ta je deviza odavno
poprimila globalni karakter, s tim što je znanje kao moć veoma različito raspoređeno među državama
sveta. Na temelju primenjenog znanja, moći i sile, najrazvijenije zemlje raspolažu ogromnim
bogatstvom i vladaju svetskom ekonomijom, političkom i informativnom scenom. Na suprotnom polu
je izrazita većina sveta, koja živi u nemaštini i bedi, i umire od gladi i mnogobrojnih bolesti.
Čovečanstvo, kao takvo, sve više zajednički deli potencijalno katastrofične posledice neobuzdanog
tehnološkog rasta i pustošenja prirode.

Dovoljno je pomenuti ogromne rupe u ozonskom omotaču i promene klime. Ta pitanja, koja se tiču
opstanka ljudi kao vrste mogu se rešavati samo zajedničkim snagama i razumnim ponašanjem vodstava
svih država sveta.

To su, u grubom opisu, najprepoznatljivije slike globalizacije i njenih posledica. Ona je istorijska
zakonomernost, ili gurvičevskim, elastičnijim jezikom rečeno, tendenciska pravilnost razvoja
savremenog i budućeg sveta. Ma koliko po nekim svojim učincima, pre svega ekonomskim, bila
nepovoljna za mnoge zemlje i narode, ona deluje relativno objektivno, premda je potekla iz ljudskog
znanja i volje, a pre svega iz interesa onih zemalja, klasa i elita koje u svojim rukama drže najveći deo
svetskog kapitala i nadmoćna sredstva sile.

Pitanja: šta je globalizacija, koji su njeni uzroci, kako je nastajala u dugom istorijskom procesu, kakvi
su njeni sadašnji učinci, nezaobilazna su za njeno teorijsko poimanje. Bez njihove obrade i bez
empirijske podloge zaključaka do kojih se dođe tom obradom - celokupna analiza tog mega-procesa
„visila bi u vazduhu". Stoga je jedna doza „pozitivizma", oslonca na proverene činjenice, neophodna u
toj analizi. Ali se na tome ne bi smelo stati. Bez pokušaja da se odgovori na „završno" pitanje: kuda
vodi globalizacija, što istovremeno znači: u kojim se pravcima kreće savremeni svet i u njemu
dominantna zapadna civilizacija, čije je „čedo" globalizacija (iako je ono u nekim svojim osobinama
„usvojeno" i od drugih civilizacija), ta je analiza bitno sužena i ostaje u krugu sakupljačkog empirizma.
Nastojanje da se prozre u bližu budućnost polazeći od tih pitanja mora biti utemeljeno u filozofskom
osvetljenju celokupne građe koja svedoči o sadašnjem tipu globalizacije i prirodi te civilizacije.

Globalizacija doista jeste složen i protivrečan proces. Ali, to je očigledna istina, „truizam". Iz okvira
takvog, zdravorazumskog saznanja može se izaći samo razlaganjem te složenosti i protivrečnosti,
identifikacijom odnosa različitih dimenzija globalizacije, rang-listom njihovog značaja, istraživanjem
tendencija njihovog razvoja i spleta učinaka. Dvopolna dijalektika: pozitivno-negativno, tu je preuska.
Dijalektička matrica mora biti mnogo razuđenija. Zadržati se samo na slici globalizacije koju tvori taj
par suprotnosti - nije ozbiljna analiza. To je kretanje unutar manihejske dijalektike. Zar se bilo šta može
objasniti samo „borbom" i Jedinstvom" suprotnosti, pogotovo u (post)modrnom svetu? Pri tom ostaju
„nepokrivena" pitanja šta je s odnosom i genezom samih tih suprotnosti u konkretnom vremenu i na
određenom prostoru, kao i ono najvažnije, kada se razmatra globalizacija - šta u njoj u sadašnjoj epohi
preovlađuje?

Popularna formulacija: globalizacija - mit ili stvarnost, već je u samom načelu pogrešna. Jer
globalizacija jeste i mit i stvarnost. Još više, mit je deo stvarnosti globalizacije, a stvarnost poprima
svojstva mita. Nerazdvojivi su stvarni i virtuelni svet globalizacije, od virtuelne istine i ljubavi (koja se
plasira posredstvom interneta) do virtuelnog kapitala koji preti slomom međunarodnih finansija.
Ne postoji globalizacija „sama po sebi". Ona je uvek smeštena u konkretan svetski i domaći kontekst,
društveno-istorijski, klasni i kulturni.

Čak i ono što je u njoj najmanje opterećeno tim kontekstom – tehnologija, koja traži univerzalizaciju
tehničkih pravila i standarda, ipak nosi njegove belege. Ne mogu se zanemariti ni ocene da je
tehnologija postala izuzetno značajna politička i posebno geopolitička kategorija." Zato iskaz da
globalizacija sama po sebi nije ni dobra ni loša apstrahuje od onoga od čega se ne sme apstrahovati
upravo od tog konteksta, koji je imanentan globalizaciji.

Nije dovoljno sagledati samo protivrečnosti globalizacije, a ne smestiti ih u okolnosti u kojima se ona
zbiva - u civilizaciju modernog i „postmodernog" kapitalizma. Morale bi se identifikovati suštinske
granice i nepomirljive suprotnosti te civilizacije, naravno, i potencijali i uslovi da ih ona, eventualno,
nadiđe, ali i da rezultuje danas nepredvidljivim ishodima, koje stari dijalektički aparat nije u stanju da
otkrije i sagleda im suštinska svojstva. Sasvim je izvesno da ta civilizacija i globalizacija kao
prvenstveno njen proizvod - ne vode jednom ishodu. Ali je, takođe, sigurno da nekoliko mogućih
ishoda nisu podjednake snage. Zadatak teorijske analize, pored ostalog, jeste i u tome da sagleda
konkretno-istorijsko polje tih ishoda, da naznači pod kojim uslovima i s kakvim akterima bi se, možda,
ostvarili najpovoljniji od njih, ili bar onemogućili oni najgori, bez pretenzija da se pronalazi nova
formula „spasa" čovečanstva.

Podela na „globaliste" i „antiglobaliste", teorijski gledano, nema nikakvog značaja. Ne može se biti
apriori ni za, niti protiv globalizacije. Njene različite i suprotstavljene dimenzije, s obzirom na svoje
učinke, nameću i različito vrednovanje, ne gubeći iz vidnog polja celinu tih učinaka u konkretnom
vremenu i na određenom društvenom prostoru.

Iskustvo da se ljudi, ma koliko odmakli u znanju i usponu tehnologije ne ponašaju samo razumno, nego
i nerazumno, čak izrazito destruktivno (ako se imaju na pameti njihovi dugoročni interesi), što
ugrožava čak i sam njihov opstanak - moralo bi se utkati u sam metod analize globalizacije. Ta je
opreznost danas posebno potrebna da impresivna dostignuća teh-nologije ne bi zatomila kritičku misao
i da se tehnologija ne bi poistovetila s ontologijom i teleologijom.

Gordo je počeo globalni pohod neoliberalnog duha krajem prošloga i početkom ovoga milenijuma, u
znaku istorijskog, čak i kosmičkog preoptimizma. Nagovestavalo se carstvo slobodnih ljudi, slobodnog
tržišta, slobodnih država i naroda. Osvojeni novi zemaljski i kosmički prostori, etos planetarne misije,
osećaj nepobedivosti, globalni protivnik na kolenima - bili su podloga njegovog trijumfalizma. Mase
naroda „istočnog bloka" željne potrošačkih dobara i skidanja jarma represije, okretale su se ka Zapadu
kao istorijskom svetioniku i spasitelju.
No, relativno brzo nakon uspostavljanja „novog svetskog poretka" pokazalo se da međusobna
uslovljenost tranzicije i globalizacije u postrealsocijalističkim zemljama daje učinke daleko od onih
koje su pripadnici društvene većine u domiantnom delu tih zemalja želeli i očekivali.
S druge strane, globalizacija, i pored značajnih dostignuća u tehnološkom, ekonomskom,
informativnom, delom i kulturnom povezivanju sveta, pokazala je svoje duboke procepe, unutrašnje
aporije i pre svega oslonac na nasilje ove ili one vrste.
Entuzijazma više nema, čak ni u najmoćnijim zemljama Zapada. Diskurs misionarstva zamenjuje se
sve otvorenijim diskursom diktata i cinizma, pobednička renta brani se svim sredstvima. Džinovske
kompanije planetarnog dosega nastupaju rušeći sve pred sobom na novoosvojenim prostorima.
Umesto obećanog blagostanja javlja se masovno osiromašenje. Politička sloboda jeste znatno veća
nego u bivšem realsocijalističkom režimu. Ali su još veći beda, nezaposlenost i socijalno beznađe
većine stanovništva u preovlađujućem delu zemalja postrealsocijalističke „tranzicije".

To su glavna obeležja sadašnje veze globalizacije i tranzicije u njima. Ne može se sa sigurnošću znati
kuda, dugoročno gledano, vodi globalizacija takva kakva jeste. Ali se neki osnovni pravci i učinci
njenog dejstva prepoznaju. Prodor najmodernije tehnologije gotovo na sva područja sveta, ma koliko
sam po sebi značajan kao jedna od pretpostavki ekonomskog prosperiteta, ne može se poistovećivati s
napretkom, a posebno ne s punijim i smislenijim životom. No, nezavisno od ličnih preferencija u vezi s
pitanjem srećnijeg života, globalizacija se mora sagledavati kao istorijski trend koji se ne može
„ukinuti", koji određuje nova pravila „igre" i razvoja u savremenom svetu.

O globalizaciji već postoji mnoštvo radova, ali više pragmatički i parcijalno usmerenih nego onih
teorijski dublje i šire zasnovanih. Ta se tema danas sigurno nalazi u vrhu naučnih interesovanja. Zbog
različitih razloga njena obrada je značajna i za male, a ne samo za velike zemlje. Očito je da se
globalizacija tiče sadašnjosti i budućnosti celoga sveta, položaja i razvoja svih naroda i država, njihovih
privreda i kultura, kao i perspektive sadašnjih i budućih generacija, i da usled njenog dejstva svet...
„prestaje biti primarno geografski pojam".
Cilj je ove monografije da pokuša osvetliti pitanje prirode i smisla globalizacije, društveno-istorijske i
sistemske uslove iz kojih nastaje, njene nosioce, različite i suprotstavljene strane, postojeće i moguće
učinke, kao i najpogodnije načine koji daju izglede da se naša zemlja u nju uključi, sebe sačuva i izađe
iz nasleđene i novonastale svekolike i duboke krize.
Monografija je rađena u okviru istraživačkog projekta „Tranzicija društva i privrede Srbije u procesu
globalizacije i regionalizacije – pravci promena i aplikativni modeli" (ev. br. 1800). Taj projekat
realizuje Institut društvenih nauka u Beogradu, a finansira ga Ministarstvo nauke i zaštite životne
sredine Republike Srbije.

Beograd, decembar 2004. Autor