Fakultet organizacionih nauka

Univezitet u Beogradu

SEMINARSKI RAD
TEMA: Globalizacija poslovanja u 21. veku
PREDMET:Medjunarodni menadžment

Jovana Arnautović 567/13

Mihajlo Božić 673/13
Sadržaj

1.Uvod............................................................................................................................................. 3
1.Sveobuhvatnost procesa globalizacije ......................................................................................... 4
2. Šta je ustvari globalizacija? ........................................................................................................ 6
3. Pristup fenomenu globalizacije poslovanja .............................................................................. 10
4. Osnove ekonomske globalizacije .............................................................................................. 13
5. Globalizacija svetske privrede i multinacionalne kompanije ................................................... 17
6. Globalizacija i razvoj srpskih preduzeća .................................................................................. 18
7. Studija slucaja 1 – Nissan i Renault .......................................................................................... 21
8. Studija slucaja 2 – Star Alliance ............................................................................................... 25
9. Negativni društveni uticaji globalizacije poslovanja ................................................................ 28
10. Društveni efekti globalnog repozicioniranja kompanija ......................................................... 29
11. Analiza uzroka i efekata racionalizacije radne snage ............................................................. 30
12. Posledice globalizacije - zaključak ......................................................................................... 32
13. Literatura ................................................................................................................................. 37
 1. Uvod

U današnje vreme dešavaju se velike promene u svetu. Svet u čijem centru stoji
nacionalna ekonomija i nacionalna država, menja se gotovo iz temelja. Da bi se izrazile sve te
velike promene i dešavanja, dolazi se do pojma globalizacije, sile koja stvara novi svet, diktira
nove uslove i utiče na čitavo čovečanstvo.
Globalizacija je u svojoj orijentaciji maksimiziranje globalnih profita i pretnja kvalitetu
života na planeti, posebno zemalja u tranziciji. Bez obzira na negativne aspekte globalizacije,
njenu pojavu bi trebalo prihvatiti kao izazov za mogućnosti koje ona nudi u ekonomskom
razvoju i rastu. Ako se može dokazati da je proces globalizacije započeo pre više stotina
godina ili da njegov početak korespondira sa početkom razvoja civilizacije, onda se opravdano
postavlja pitanje nije li značaj koji je posvećen pitanju globalizacije u savremenim raspravama
preuveličan. Nije li, samim tim, reč o jednoj velikoj intelektualnoj greški koja znači da je u
fokus pažnje postavljena lažna dilema, iza koje prolaze mnogo značajniji procesi. Ako se, s
druge strane, početak procesa globalizacije smesti u relativno skorašnji period, početak osme ili
devete decenije XX veka, na primer, ima osnova za pretpostavku da je reč o fenomenu
kojim se stvara određeni diskontinuitet u istoriji. To bi u teorijskom smislu, moglo voditi
redefinisanju dosada postojećih teorija i bacilo bi novo svetlo na analizu savremenih i
budućih događaja, kao što je to uostalom bio slučaj sa procesom industrijalizacije, bez
koga se ni jedna moderna pojava ne može adekvatno objasniti.
Dok je nekada, za veliki broj poslovnih aktivnosti bilo dovoljno poznavati samo
lokalne prilike, afirmacijom procesa globalizacije tržišta javlja se spoznaja da bez uvida u
kompleksne razvojne tendencije, gotovo svako lokalno delovanje postaje u velikoj meri
problematično. Drugim rečima, globalizacija tržišta, kao rastuća korelacija njegovih pojedinih
segmenata, daje nove pretpostavke poslovanja u međunarodnim okvirima. Od učesnika na
svetskom tržištu zahteva se novi kvalitet u pogledu izbora modaliteta za uključivanje na
globalizovano svetsko tržište.
Napuštanje starih paradigmi, tradicionalnih koncepata i definisanje novih pristupa
međunarodnom poslovanju, podvlači potrebu da se svi akteri uključe na globalno tržište u
kompleksnijem obliku kako bi se izvršila njihova potpunija integracija u međunarodne
ekonomske tokove. Promene u globalnom okruženju dovele su do povećane slobode odvijanja
međunarodnog poslovanja, ali i promenjenih uslova za ostvarivanje konkurentnosti.
Ekonomske, političke, tehnološke, kulturne, demografske, ekološke i druge tendencije u
okruženju imaju značajne uticaje na sam razvoj makro tržišta.
 1. Sveobuhvatnost procesa globalizacije
Proces savremene globalizacije počinje sa kapitalističkim načinom proizvodnje i industrijskom
revolucijom, čiji je cilj sticanje i povećanje profita. Prevođenjem termina globalizacija sa
francuskog jezika, dobija se reč – celovitost, sveukupnost. Dok postoje naučnici koji smatraju da
je proces globalizacije novijeg datuma, postoje i drugi koji smatraju da je ovaj proces postojao
još od XV veka. U radu se polazi od drugog mišljenja i stava da proces globalizacije postoji već
šest-sedam vekova unazad, a da su se samo menjali pojavni oblici, sredstva i sam naziv.
Jednostavno, postojala je nužnost pojedinaca, država, regiona, sveta, da se povežu i objedine
različita dešavanja, kako na mikro, tako i na makro planu.

O globalizaciji se mnogo priča i uglavnom javnost povezuje ovaj proces sa sferom ekonomije.
Međutim, prema Stenli Fišeru, globalizacija je mnogo više nego samo ekonomski fenomen.
Evidentne su i tehnološke i političke promene koje pokreću proces ekonomske globalizacije,
koja ima masivne neekonomske posledice.1 Globalizacija nije vezana isključivo za sferu
ekonomije, već i za oblast politike, tehnologije, nauke, religije, kulture, zabave, medija itd.
Preplavila je sva područja individualne i kolektivne egzistencije. Skoro da nema područja koje
nije već pomalo globalizovano. Globalizacija kao celovit proces, objedinjuje različite poglede,
shvatanja i aspekte na dešavanja u svetu. Dakle, ovaj proces objedinjuje ekonomiste,
politikologe, kulturologe, tehnologe, ideologe, ekologe, vojne strukture i slične učesnike na
velikom svetskom tržištu. Prema Entoniju Gidensu, vodećem svetskom sociologu, globalizacija
je u mnogim aspektima ne samo nov, već i revolucionarni proces, i smatra se političkim,
tehnološkim i kulturnim, koliko i ekonomskim procesom.2

Globalizacija ima nekoliko dimenzija: 3

1) ekonomska dimenzija — internacionalizacija kapitala praćena brzim razvojem i
monopolizacijom tehnologije, omogućila je intenzivno planetarno povezivanje svih elemenata
privrednog života;
2) infrastrukturna dimenzija — sve brže i svestranije strukturalno povezivanje sve većeg broja
društava, kapitala, robe, usluga, radne snage i informacija na velike distance;
3) politička dimenzija - kriza međunarodno-pravnog suvereniteta i unutrašnje legitimnosti
nacionalne države, formiranje regionalno-svetskih institucija upravljanja, sve veći uticaj
transnacionalnih i nadnacionalnih institucija, kao i univerzalizacija modela zapadne demokratije
na svetskoj sceni;
4) ideološko-kulturna dimenzija — ideologija u vidu moćne planetarne industrije svesti postala
je ključna poluga globalnog poretka moći. Njoj pripadaju masovni mediji, veliki deo
kompjuterske industrije, obrazovanja, nauke i umetnosti;
5) vojna i geostrateška dimenzija - smena bipolarne strukture unipolarnom strukturom
organizovane fizičke sile sa tendencijom stvaranja fronta neprikosnovene i neporečive vojne
hegemonije dominantnih sila sveta;

1
Fischer, S., Globalization and Its Challenges, Peterson Institute for International Economics,
https://piie.com/fischer/pdf/fischer011903.pdf
2
Fischer, S., Globalization and Its Challenges, Peterson Institute for International Economics,
https://piie.com/fischer/pdf/fischer011903.pdf
3
Podela definisana na osnovu: Gavrilović, M. (2009) Uticaj globalizacije na tržišne reforme privrede Srbije
6) ekološka dimenzija - svetska opasnost od ekološki destruktivnog načina proizvodnje
(iscrpljivanje sirovina, zagađenost, klimatski poremećaji) koja dovodi u pitanje opstanak planete
i postojeće civilizacije.
Dakle, pojam globalizacije odnosi se na povećani stepen integrisanosti nacionalnih ekonomija,
privreda širom sveta, posebno putem trgovinskih i finansijskih tokova, ali takođe odnosi se i na
kretanje ljudi i ideja, koje je olakšano telekomunikacijskom revolucijom i revolucijom prevoza.4

Slika 1. – Dimenzije globalizacije5

4
Salvatore, D. (2014) Međunarodna ekonomija, Ekonomski fakultet, Univerzitet u Beogradu, deveto izdanje, str.14
5
Podela definisana na osnovu: Gavrilović, M. (2009) Uticaj globalizacije na tržišne reforme privrede Srbije
2. Šta je ustvari globalizacija?
Pojam globalizacije može da se shvati i definiše na različite načine. Optimisti globalizaciju
posmatraju kao pozitivan proces koji donosi razvoj tehnologije, proširenje tržišta, veći profit,
lagodniji život, razvoj nauke, jednostavno rečeno, kao nužnost povezivanja sveta bez nacionalnih
granica. Za druge globalizacija je nužno zlo, prevlast jačih, na primer, Sjedinjenih Američkih
Država, Evropske unije, u svim aspektima života: ekonomiji, politici, nauci i kulturi, odnosno
oblik kolonijalizma i imperijalizma nad manje razvijenim zemljama.

Odgovor na pitanje: “šta je ustvari globalizacija?”, predstavlja veliku enigmu. Oko odgovora na
to pitanje vode se mnogi sporovi u kojima dolaze do izražaja dijametralno suprotna stanovišta.
Analitičari poput Held i Mc Grew imaju svoju klasifikaciju stavova prema procesu globalizacije.
Oni navode da postoje Hiperglobalisti, Skeptici i Transformacionalisti. Castells, pak ima potpuno
drugačiju kvalitativnu definisanost, jer analizira globalizaciju na osnovu efekata tehnologije,
proizvodnih procesa i društvenih mreža.6 U svetu postoji naučni, tehnološki, kulturni i
ekonomski progres koji niko ne može da ospori.

Proces globalizacije i napredak razvijenih zemalja mogu samo da pomognu privredni razvoj
zemalja Trećeg sveta i da poboljšaju kvalitet života celog čovečanstva. Upravo na ovaj način,
globalizaciju sagledavaju optimisti, oni koji u njoj vide nove puteve razvoja čovečanstva.
Postavlja se realno pitanje: Da li je put razvoja isti za sve zemlje, bilo da je reč o razvijenim
zemljama, zemljama u razvoju ili nerazvijenim zemljama?

Kako svaka zemlja raspolaže sa nekim svojim prednostima i nedostacima, odnosno postoje
različiti stupnjevi razvoja zemalja, ili sve više korišćena duboka polarizacija na bogate i
siromašne, tako je i primetno da postoje one zemlje koje su nezavisne, manje zavisne i zavisne u
odnosu na druge zemlje. Upravo i ta različitost u posedovanju prirodnih resursa, u načinu
akumuliranja fizičkog, institucionalnog i ljudskog kapitala, jeste razlog kreiranja dva
suprotstavljena stava po pitanju procesa globalizacije.

Nužan je pluralitet gledišta, pa se autentična rasprava o globalizaciji ne može svesti na izlaganje

jednog autora, ma kako ono izgledalo uverljivo.

Na drugoj strani, sve je više onih kod kojih globalizacija izaziva negativno mišljenje, koji u njoj
vide ne tako lep put razvoja pojedinaca, država, regiona, pa i sveta. Jednostavno, u procesu
globalizacije vide propast sveta. Na sve češćim i masovnijim skupovima protiv globalizacije, oni
se zalažu za smanjenje jaza između razvijenih i nerazvijenih, za ravnotežu između tržišta i
države, slobode i odgovornosti, za rad dostojan čoveku, za mir, za ekološku zaštitu kao globalnu
obavezu, za slobodu, demokratiju i vladavinu prava za sve, za blagostanje svake države, nacije.

Kako proces globalizacije optužuju za niz ozbiljnih svetskih problema, tako je došlo do
formiranja jakog antiglobalizacijskog pokreta. Ovo je labava organizacija koja optužbe zasniva
na tome da postoji rastuća svetska nejednakost u dohocima, brojni ljudski problemi, problemi

6
[6] Bryane Michael, Theorising the Politics of Globalisation: A Critique of Held et al.’s “Transformationalism”,
Journal of Economic and Social Research 4 (2), http://jesr.journal.fatih.edu.tr/Globalisation.pdf, 3-17
životne sredine i na žrtvovanju ljudskog blagostanja i životne sredine zarad profita korporacija i
multinacionalnih kompanija.7 Dakle, globalizacija je protivrečan proces koji povezuje svet, ali ga
i baca u duboke podele i polarizacije. Sve uža manjina razvijenog sveta postaje sve bogatija:
zemlje G8 čine tek 15 odsto svetskog stanovništva, ali proizvode više od 50 % svetske
proizvodnje (22.963 : 40.700 milijardi dolara) i poseduju 85 odsto svetskog bogatstva.8 Nasuprot
njima, na siromašnoj periferiji dve milijarde ljudi je gladno.
Svaki četvrti stanovnik planete živi od jednog dolara dnevno, a od gladi umire sto hiljada ljudi
dnevno. Demografski i socijalni problemi enormno rastu, stanje prirodnih resursa, vode,
kiseonika, zagađivanja, kreću se ka riziku uništenja čovečanstva i planete. Pod dejstvom ovih
protivrečnih sila buknuli su nacionalni, verski, kulturni i politički konflikti.

Da budemo potpuno realni, proces globalizacije i sva prateća dešavanja imaju isto koristi, koliko
i mana za sve zemlje, bez obzira na nivo razvijenosti zemlje. Mnogim zemljama su se stvorile
šanse za trgovinom, kako u okviru nacionalnih granica, tako i na međunarodnom tržištu.
Zahvaljujući razvoju međunarodnog tržišta, mnoge zemlje su pospešile svoj izvoz, a pri tome i
putem uvoza nabavile sve neophodne resurse koje nemaju.

Globalizacija je nužnost razvoja međunarodne konkurencije i međunarodnog tržišta. Istina, kod

mnogih zemalja, a posebno kod manje razvijenih, ovo je stvorilo zavisnost od jačih i više
zastupljenih zemalja na međunarodnom tržištu.

S jedne strane, otvara se mogućnost izvoza i uvoza, mogućnost pristupa i posedovanja novih
tehnologija, bolje prilike za upošljavanje sredstava, ljudskog kapitala, znanja, dok s druge strane,
stvorena je izuzetna zavisnost zemalja u razvoju i posebno nerazvijenih zemalja, koje su morale
da prođu, i još uvek prolaze kroz različite strukturne promene ili ti popularno zvano, kroz proces
tranzicije. Opet, jedna grupa stručnjaka i analitičara kažu da je proces tranzicije završen, a zemlje
u razvoju i nerazvijene zemlje nikako da izađu iz nekakvih promena.

Sam proces globalizacije, koji je menjao svoje pojavne oblike i sredstva tokom vekova, nije
problematičan sam po sebi, već problem leži u onim koji ga vode. Još od vremena Velike
depresije 1929. godine, perioda Dugog svetskog rata, kada su formirane međunarodne
finansijske institucije poput Međunarodnog monetarnog fonda, Svetske banke, Svetske
trgovinske organizacije, teži se ka opštoj institucionalizaciji međunarodnih ekonomskih odnosa.

Metod i instrument globalizacije postaje savremena institucionalizacija međunarodnih

ekonomskih odnosa. Odluke međunarodnih ekonomskih institucija utiču na položaj zemalja
članica, ali sve više i zemalja nečlanica. Ove institucije od tada definišu pravila igre, što se
poklapa sa nepisanim pravilom da ko je vojno, politički, ekonomski jači piše pravila, dok se
drugi povinuju i teže ka integrisanju u njihove krupne sisteme. Zbog toga, opada značaj države
kao subjekta međunarodnih ekonomskih odnosa i to posebno u zemljama koje nisu vojno,
politički i ekonomski jake.

Upravljanje globalizacijom je vrlo često išlo u korist razvijenih zemalja. Ostale zemlje su samo
služile kao sredstvo za dolaženje do cilja, odnosno maksimizacije profita, korišćenje prirodnih

7
Salvatore, D. (2014) Međunarodna ekonomija, Ekonomski fakultet, Univerzitet u Beogradu, deveto izdanje, str.14
8
Podaci preuzeti iz: Sclair, L. (2001) The Transnational Capitalist Class, Oxford BIackwell Publishers, pp. 125.
resursa, akumuliranje bogatstva i sličnih ciljeva. često su ove institucije pristupale globalizaciji
sa stanovišta uskogrudnih postavki, oblikovanom vizijom ekonomije i društva.9

Opšte je nastojanje da se pojedinačni državni subjekti vežu u okvir nekakve međunarodne

institucije. Ograničavanje suvereniteta nacionalnih država je neminovan proces. Na taj način
pojavljuju se novi institucionalizovani subjekti, kao što su nadnadnacionalne, međunarodne,
međudržavne i transnacionalne organizacije.10 U nove subjekte međunarodnih ekonomskih
odnosa, između ostalih, spadaju: transnacionalne korporacije, međunarodne organizacije i
institucije, politički, ekonomski i vojni savezi, regionalne integracije, nevladine organizacije,
crkve, parareligijski pokreti, kulturni i subkulturni pokreti, transnacionalne tehnološke i
saobraćajne celine, veliki informatički sistemi, Internet, globalni mediji, itd.

U procesu globalizacije, postoje dve strane:

 Razvijene zemlje - koje teže ka definisanju opštih pravila poslovanja, trgovanja, vođenja
ekonomske politike, pravila ponašanja država koje nisu vojno, politički i ekonomski jake.
Njihov naziv jeste svetska oligarhija.11 Zemlje svetske oligarhije imaju moćne nacionalne
privrede i transnacionalne kompanije. U ovim zemljama (na primer, SAD, Japan)
poklapaju se nacionalni interesi i interesi za ostvarenjem ekonomskog suvereniteta sa
interesima krupnog kapitala. Svetska oligarhija zajedno sa transnacionalnim kapitalom
konstantno nastoji da potčini države i njihove nacionalne ekonomije svojim interesima
radi maksimizacije sopstvenog profita. Oni deluju preko korporacija, banaka i naučnih
konsultantskih i pravnih institucija koje im adekvatno služe. Bez obzira na svu svoju
bezobličnost, svetska oligarhija u praksi deluje veoma koordinirano zbog jednostavne
činjenice da je povezuje isti ekonomski interes, a to je maksimizacija profita.

 Zemlje u razvoju i nerazvijene zemlje - koje teže da zarad svog interesa koji se takođe
odnosi na maksimiziranje profita i čuvanje suvereniteta, poštuju pravila jačih, odnosno
svetske oligarhije i priključe se u njihove krupne sisteme, privredne tokove. Ovo su
zemlje koje nisu vojno, politički i ekonomski jake. Dakle, države i njihove nacionalne
ekonomije koje ne pripadaju svetskoj oligarhiji teže da se uključe u privredne tokove koje
nameće svetska oligarhija, ali da pri tom maksimalno sačuvaju svoje nacionalne interese,
ekonomski i pravni suverenitet, a istovremeno i maksimiziraju sopstveni profit.

Između ove dve interesne strane nalaze se zemlje koje pokušavaju na sve načine da ipak štite
svoje nacionalne interese, da se ne odriču ekonomskog suvereniteta i koje nastoje da kreiraju
sopstveni prostor za upošljavanje kapitala, nasuprot transnacionalnom kapitalu. Među ovim
zemljama nalaze se:
 zemlje Evropske unije koje su se velikim delom odrekle nacionalnog ekonomskog
suvereniteta u korist evropskog transnacionalnog kapitala,
 novoindustrijalizovane zemlje Jugoistočne Azije, Kina i Indija, koje manje-više
uspevaju da štite nacionalne ekonomske interese i istovremeno uspešno privlače inostrani
kapital,

9
Štiglic, Dž. (2002) Protivrečnost globalizacije, SBM-x, Beograd, str. 225.
10
Stojanović, I. (2005) Međunarodni ekonomski odnosi, Megatrend univerzitet primenjenih nauka, Beograd, str.2
11
Svetska oligarhija - vladavina malog broja moćnika koja deluje veoma koordinirano zbog činjenice da je povezuje
isti ekonomski interes – maksimizacija profita.
  zemlje Latinske Amerike koje svim silama pokušavaju da stvore prostor za sopstveni
kapital u uslovima dominacije transnacionalnih korporacija.
U novom svetskom poretku postoje različiti oblici dominacije i modeli zavisnosti. Realno je
očekivati da će, doći do uključivanja u proces globalizacije, zemalja svih stupnjeva razvijenosti,
ali po različitim modelima zavisnosti. To je isključivo odluka njihovih kreatora iz različitih
oblasti. Praksa pokazuje da je većina ovih zemalja, suočena sa razorenom ekonomijom, urušenim
i neizgrađenim institucijama, narušenim ljudskim pravima i principima pravne države i vladavine
prava.

Slika 2. Logvika stvaranja vrednosti alijanse12

12
Menadžment interorganizacionih odnosa – outsourcing, strateške alijanse, merdžeri i akvizicije, Prof.dr Nenad
Popović, prof.dr Ondrej Jaško, mr Sloboda Prokić, Beograd, 2010, strana 138
3. Pristup fenomenu globalizacije poslovanja

Najizraženiji trend današnjeg poslovanja jeste rastuća globalizacija tržišta i usluga širom sveta.
Ovo se odnosi na sve, od avio-prevoznika do automobila, od bankarstva do brze hrane, od odeće
do kompjutera, od deterdženata do pelena za bebe, od elektronike do liftova, od sokova do
softvera. Kompanije, bilo da su američkog, japanskog ili nekog drugog nacionalnog porekla,
ostvaruju sve veći deo prodaje na međunarodnim tržištima. Opšte usmeravanje kompanija svih
vrsta u pravcu internacionalnih tržišta rezultiralo je nastankom većeg broja tržišta proizvoda,
koja su po dometu više globalna ili regionalna nego domaća. Dakle, tržišta koja su nekad bila
ograničena nacionalnim prostorima sada su dobila međunarodne dimenzije.

Proces globalizacije, zahvaljujući prevshodno dostignućima sredstava saobraćaja i veza,

pretvorio je našu planetu u globalno selo. Stvorile su se ogromne mogućnosti koje pružaju
podela rada i uporedne prednosti zemalja. Standardizacija je suština procesa globalizacije svetske
proizvodnje i trgovine. Samo prihvatanje standarda ne znači da su iščezle prepreke za njihovu
potpunu i stvarnu primenu u svim zemljama. Razlozi za to su različiti jezici, valute I jihova
stabilnost, nivo ekonomskog razvitka, tradicija, kultura ali i regionalno zatvaranje u pojedinim
delovima sveta.

Stvaranje evropskog ekonomskog prostora je proces koji traje, ali i dobija na dinamici. Sigurno
je da će, kada to tržište postane zaista jedinstveno, svi oni koji na njemu rade biti suočeni s
mnogo žešćom konkurencijom nego do sada, pa mnogi u toj konkurentskoj utakmici neće
izdržati ni opstati. Stvaranjem jedinstvenog evropskog prostora doći će do povećanja
produktivnosti rada i unutrašnje podele rada u zemljama EPP, što će još više ojačati evropska
međunarodna preduzeća u proizvodnom, tehnološkom i marketinškom smislu.

Nova naučno-tehnološka revolucija, informatička tehnologija, sve više razvija međunarodnu

podelu rada povezujući nacionalne ekonomije u jedinstvenu celinu preko svetskog tržišta.
Današnji svet karakteriše dominacija transnacionalnih kompanija, snažno dejstvo države u
privredi i globalizacija svetske privrede. Proces globalizacije počinje formiranjem
Severnoameričkog sporazuma o slobodnoj trgovini – NAFTA(SAD, Kanada, Meksiko),
Evropske unije, Istočno-Azijska Unija (Japan i tzv. mali azijski tigrovi).
Između njih se vodi borba za dominaciju na svetskom tržištu u svetskoj privredi. To uslovljava
internacionalizaciju proizvodnje i kapitala u cilju ostvarivanja profitnog interesa. Ovaj proces se
intezivira posle 70-ih godina 20. veka. Tako finansijski kapital najrazvijenijih zemalja sveta
uspeva povezati svaku tačku (nacionalnu ekonomiju, preduzeće) na zemaljskoj kugli, u jedno
,,globalno selo”13
Transnacionalne kompanije uklapaju svoj interes u državni interes koliko je to god
moguće, mada je prisutan izvestan sukob interesa. Naime, transnacionalne kompanije žele
održati svoju autonomnost maksimalno u cilju ostvarivanja profitnog interesa, zbog čega je i

13
Pečujlić, M.(2000): Globalizacija – dva lika sveta, Beograd, str. 126
moguće da u nekim zemljama transnacionalne kompanije predstavljaju lokomotive razvoja, do
onih koje vode teškim posledicama njihovog poslovanja. Danas se obično govori o svetskoj
privredi, kako privredi transnacionalnih kompanija, koje posle 80-ih godina 20. veka, kontrolišu
preko 50% svetske proizvodnje, 2/3 svetske trgovine, ¾ međunarodnog transfera tehnologije, s
tendencijom daljeg rasta. Primetno je, da se interesovanje gotovo svih zemalja sveta prebacuje sa
ideološko-političkog i vojnog kompleksa na ekonomsko-tehničko-tehnološki razvoj.14 Zavisnost
između zemalja uspostavlja se preko novih tehnologija i finansijskih tokova (izvoz kapitala i
proizvodnje).
Imperativ razvoja nauke i tehnologije – informatička tehnologija, telekomunikacije,
biotehnologija, genetski inženjering i sl. ubrzavaju process globalizacije svetske privrede i
dovode do međuzavisnosti u svetskoj privredi, koja se različito odnosi na razvijene i nerazvijene
zemlje.
Dovoljno je napomenuti da razvijene zemlje različito preferiraju saradnju sa ostalim zemljama.
Njima odgovara saradnja oko snabdevanja sirovinama i energijom, jeftinom radnom snagom,
korišćenje apsorpcionih mogućnosti tržišta nerazvijenih zemalja i sl, što sve skupa ima za
posledicu povećanje jaza između razvijenih i nerazvijenih zemalja.
Pre 100 godina taj jaz je bio 6:1, pedesetih godina 20 veka 18:1, krajem 20. veka više od 35:1, uz
realne pretpostavke da će taj odnos početkom 21. veka biti 47:1. Uz to prisutna je prezaduženost
zemalja u razvoju, demografska eksplozija, i visok stepen nezaposlenosti, kao i nagomilavanje
problema uslovljeni izvozom prljave tehnologije i nuklearnog otpada iz razvijenih u nerazvijene
zemlje sveta.
Dakle, globalizacija se uvukla u sve pore naših života, što će reći da je u principu ekonomske
prirode, a prema MMF-u, ona označava veoma brzu integraciju ekonomije širom zemaljske
kugle, prevashodno preko trgovine, finansijskih tokova, razmene tehnologije, informativne
mreže i međukulturnih i istorijskih nasleđa kretanja

Globalizaciju pospešuje sve bolji i efikasniji transport, komunikaciona i informaciona

tehnologija, što sve skupa omogućava veći obim proizvodnje uz sniženje troškova proizvodnje,
brzinu i rastojanje kojima se prenosi roba sa jednog mesta na drugo, uz smanjenje troškova takve
razmene, s jedne strane, i potpunije zadovoljavanje ukusa i potrošnje kod potrošača sa stanovišta
većeg izbora različitih vrsta proizvoda i usluga, s druge strane.

Globalizacija je prisutna u čitavom svetu uključujući i područje na kome mi živimo. Jednostavno

rečeno, globalizacija i tranzicija su međusobno povezani, tim pre što se putem tranzicije
oživljava tržište i privatno vlasništvo kao preduslov demokratizacije društva. Stoga vlade svesno
menjaju politiku smanjenja i eliminisanja prepreka da bi se kretanje robe, kapitala i usluga
nesmetano odvijalo, pogotovo kada vlast kroz sopstveno delovanje sazna koliko ih takve barijere
koštaju. S druge strane, moćne kompanije menjaju svoju strategiju poslovanja i stavljaju akcenat
na rast profita kroz smanjenje troškova, a ne preko povećanja cena roba i usluga.

Iako globalizacija ima za cilj stvaranje jedinstvenog svetskog tržišta, ono nosi sa sobom i neke
veoma značajne negativne posledice, posebno za nerazvijene zemlje sveta. Tako se na primer,
veći deo trgovine odvija unutar tri pomenute integracione celine – regiona (NAFTA, Evropska

14
Drucker, P.(1995): “Postkapitalističko društvo”, PS Grmeč – Privredni pregled, Beograd, str. 32
unija, Azijska unija) a ne između zemalja koje pripadaju različitim integracionim celinama.
Istraživanja pokazuju da će zemlje članice OECD kupiti robu iz svoje zemlje dva i po puta pre,
nego da takvu robu kupi u drugoj zemlji. To znači, da se većina trgovine odvija unutar tri
regiona, a ne između svih regiona, što upućuje na zaključak da ipak postoje bitne razlike u
cenama istih proizvoda u različitim zemljama. Iz svih pobrojanih nedostataka globalizacije,
najbolniji je problem već pomenuti jaz između bogatih i siromašnih.

Prema statističkim podacima, odnos između prihoda 20% najbogatijih i 20% najsiromašnijih
zemalja se smanjio sa 15:1 na 13:1 u poslednjih trideset godina. Uz to, samo poređenje nije
najbolje jer okosnicu globalizacije ne čini baš 20% najbogatijih zemalja, nego znatno manji broj,
gde najznačajnije mesto ima 6–7 (grupa od 7 najrazvijenijih zemalja sveta). Tako globalizacija
uvećava moć multinacionalnih kompanija, pogotovo kada se zna da neke multinacionalne
kompanije imaju veće prihode od pojedinih država, mada i ova poređenja imaju nedostatak jer se
porede različiti podaci, prodaja i BDP.

Ipak, najveća zamerka globalizaciji je to što je ona ocenjena kao pogubna za radnike. Krilitaca
biće više posla nosi sa sobom smanjenje plata. Radnici manje mogu uticati na uslove rada, a
pregovaračka moć im opada. I sa ove strane, većina ulaganja odlazi u bogate zemlje. Tako je, na
primer, 81% sredstava koje je Amerika plasirala van zemlje u zemljama koje imaju visoka
primanja, a manje od 1% odlazi u zemlje gde su lični dohoci niski, mada su plate koje daju
multinacionalne kompanije u zemljama sa niskim i srednjim ličnim primanjima u proseku 1,8 do
2 puta veća od prosečnih plata u tim zemljama. Iz svih pobrojanih nedostataka globalizacije,
najbolniji je problem već pomenuti jaz između bogatih i siromašnih.15

Međutim, glavna zamerka globalizaciji je da nisu sve zemlje profitirale globalizacijom, već su i
izgubile, pogotovo zemlje koje su bile protiv globalizacije. Ovo tim pre što zemlje koje su
prihvatile globalizaciju nailaze na problem liberalizacije trgovine koja do današnjeg dana nema
minimum elemenata fer pleja. I dalje bogate zemlje postavljaju prepreke uvozu poljoprivrednih i
tekstilnih proizvoda, primarnih sirovina, obuće i sl. iz nerazvijenih zemalja, gde ove zemlje
imaju komparativne prednosti. Ove prepreke ili zabrane uvoza koštaju zemlje u razvoju preko
100 mlrd. godišnje, što je dva puta više od ukupne pomoći koje ove zemlje primaju.

Informatička revolucija i snažan razvoj tehnologije i komunikacija doprinose visokom stepenu

pokretljivosti kapitala koji doprinosi razvoju bogatih, a destabilizuje zemlje u razvoju. Čim se
uoče prvi oblici krize, bogate zemlje, zahvaljujući mobilnosti kapitala, uspevaju da izvuku svoj
kapital, što onda krizu još više produbljuje i ubrzava, dok je u nekim zemljama povlačenje
kapitala od strane multinacionalnih kompanija bila kap koja je prelila čašu i izazvala ozbiljne
ekonomske krize.16

Konstantan protekcionizam u razvijenim zemljama, koji je evidentan, uprkos stalnoj priči o

slobodnoj trgovini, u stvari je rezultat stava koji prevladava u razvijenim zemljama da je
liberalizacija zapravo činjenje ustupaka drugim zemljama. Najbolji primer za ovo je uvođenje
carina na uvoz čelika od strane Američke administracije i protivmere EU i drugih zemalja.

15
Dobrica Vesić, Specifični oblici upravljanja ljudskim resursima, Institut za međunarodnu politiku i privredu,
Beograd, 2009, str. 233.
16
Pero Petrović, Privatizacija – iskustva Srbije i zemalja u tranziciji, Čigoja štampa, Beograd, 2006
Ipak, na širenje globalizacije u poslednjoj deceniji je svakako najviše uticala navodna briga za
bezbednost, u svakom mogućem smislu. Dovoljno je pomenuti 11. septembar 2001. godine u

Americi i to dovesti u kontekst veće kontrole i manje mobilnosti kapitala i ljudi koji prelaze iz
jedne u drugu zemlju.
U tom kontekstu, bezbednost zemlje se može upotrebiti kao argument da države moraju biti
ekonomski nezavisne i same proizvoditi materijalna dobra od strateške važnosti, što bi u
budućnosti moglo imati dalekosežne negativne posledice po međunarodnu trgovinu.

Globalizacija je završnica integracije tržišta širom sveta. Multinacionalne kompanije su

preduzeća koja posluju simultano u mnogim zemljama. Globalizacija odražava jeftinije troškove
transporta, bolju informacionu tehnologiju, i oslobađajuću politiku smanjenja barijera između
zemalja, sa ciljem postizanja efikasnosti iz visoke skale i specijalizacije.

Multinacionalne kompanije prodaju istovremeno u mnogim zemljama. One takođe mogu, ako
žele, i da proizvode u svetu gde je proizvodnja najeftinija, i uživaju korist obima ekonomije,
mada će ipak prodavati mali deo na mnogo različitih tržišta. Ovo ima tri efekta.

Prvo, smanjuje ulazne barijere u određenim zemljama. Strani multinacionalni potencijalni

prodavac ne mora da nastoji da osvoji veliki deo tržišta, i zbog toga ne mora da mnogo smanjuje
cenu da bi dostigao obim ekonomije, što proističe iz uspeha globalne trgovine.

Drugo, mala domaća preduzeća, ranije zaštićena ulaznim barijerama, sada se suočavaju sa većom
međunarodnom konkurencijom, i moguće je da ne prežive.

Treće, veća konkurencija, po proizvođačima sa niskim troškovima proizvodnje, dovodi do nižih

granica profita i nižih cena. Ipak, ako postoji samo nekoliko multinacionalnih kompanija, one
mogu izbaciti iz posla domaća preduzeća koja proizvode po višim cenama, i onda se međusobno
sudarati kako bi ponovo podigli cene.
Neke od rasprava o globalizaciji aludiraju na to koji od ova dva ishodaje dominantan: da početna
cena pada ili da moguća naredna cena raste.

4. Osnove ekonomske globalizacije

Mereno terminima koji se odnose na tokove u okviru svetske ekonomije, glabalizacija, ili
preciznije ekonomska gobalizacija, bez sumnje stagnira posle ekspanzije s kraja prošlog i
početka ovog veka. Da li to zaista označava kraj globalizacije kakvu znamo ili je to jednostavno
praznina u globalnom ekonomskom krugu biće na budućim istoričarima da presude. Dajući
primedbu na prethodnu epohu globalne ekonomske transformacije Džon Majnard Kejns je pisao
o „neobičnoj epizodi u ekonomskom progresu čoveka" u kojoj je „internacionalizacija ...
ekonomskog i socijalnog života. ... bila skoro završena".
Mnogi njegovi liberalni savremenici, su ovu epohu (kasnije poznatu kao) belle epoque (1870-
1914) povezivali sa pojavom novog svetskog poretka u kome je rat postajao sve više stvar koja
se teško može prihvatiti. Puške koje su pucale avgusta 1914. godine su brutalno ugušile taj
liberalni idalizam. Ta istorijska faza liberalne ili tačnije imperijalne globalne ekonomske
intergracije ipak ostaje klasični standard prema kome mnoge naučne analize određuju sadašnji
period.

I ako postoji veoma rašireno i sveobuhvatno slaganje među analitičarima globalne političke
ekonomije da u periodu posle 1945. godine, a naročito u prethodne tri decenije, postoji značajno
povećanje prekograničnih ekonomskih aktivnosti, ovaj se razvoj različito interpretira. Postoji
malo slaganja oko toga da li tendencije otkrivaju još jednu „nobičnu epizodu" u evoluciji svetske
ekonomije ili možda njenu rastuću segmentaciju ili dezintegraciju. Osim toga, pošto
globalizacija obuhvata mnogo više od ekonomske sfere zaklјučci o njenom savremenom značaju
drastično variraju. Ovde su u pitanju, bar jednim delom, različita shvatanja globalizacije.

U okviru političko-ekonomske literature globalizacija je pre svega povezana sa procesom

intenziviranja ekonomske integracije sveta. Tako na primer, Hirst i Thompsan tvrde da „mi
možemo tek početi da određujemo po pitanju globalizacije ako imamo neki relativno jasan i
tačan model kakva bi globalna ekonomija trebala da bude". Ova pretpostavka da se globalizacija
može shvatiti prvenstveno kao ekonomski proces i da se može odrediti u odnosu na neku
idealizovanu „globalnu ekonomiju" je u suprotnosti sa konceptom većine šire socijalne naučne
literature. Tu se globalizacija shvata kao multidimenzionalna pre nego jedinstvena, njen se
proces jasno uočava kroz kulturne, političke, ekološke, vojne i socijalne oblasti - ona nema
nameru da dođe do nekog određenog zaklјučka utoliko što ne pokazuje istorijsku određenost niti
fiksni ishod.

Ispod površine ovih različitih koncepcija su značajne metodološke rasprave i neslaganja oko toga
kako se kompleksni istorijski i socijalni fenomeni, kao što je globalizacija, najbolјe izučavaju.
Nedostatak slaganja govori o potrebi da se obrati pažnja kada se automatski daje prednost
ekonomskom u bilo kakvoj sistematskoj analizi globalizacije, i još važnije u izvlačenju uopštenih
zaklјučaka o globalizaciji kao socijalnom procesu samo na osnovu analize ekonomske sfere.
Kombinovanje globalizacije sa ekonomskom globalizacijom je drugim rečima, kategorčka
greška.

Međutim, malo diskusija o globalizaciji može da ignoriše njenu ekonomsku dimenziju.

Konceptualno globalizacija je često izostavlјena u pojmovima o liberalizaciji,
internacionalizaciji, univerzalizaciji, vesternizaciji ili modernizaciji. Međutim, ni jedan od ovih
termina ne sadrži njene osobene atribute ili kvalitete.

U globalnoj socijalno-ekonomskoj literaturi globalizacija je uglavnom opisivana prihvatlјivim

razumno preciznim terminima kao „pojava i funkcionisanje jedne, svetske ekonomije". Uzrok
takvog pristupa je njen rastući intenzitet, obim i brzinu svetskih integracija i međusobne
povezanosti od trgovine, preko proizvodnje i finansija do migracija. U tom pogledu ona se shvata
kao prosec pre nego utvrđeno stanje, utoliko što se ona pripisuje istorijskoj tendenciji da se nivo
svetske međusobne povezanosti povećava.
Prema nekim autorima, zaista postoji značajna konceptualna razlika između pojma
„globalizovanje svetske ekonomije", i potpuno ili delimično „globalizovana svetska ekonomija",
što podrazumeva fiksirano stanje ili položaj ekonomske integracije.

Ova razlika između „postojati" i „biti", koja će kasnije postati očigledna, je naglašena od strane
Kejna koji prave razliku između globalizacije kao istorijskog procesa - i globalizma - kao
rezultirajućeg stanja u bilo kom istorijskom momentu. To implicira, pošto globalizacija nije niti
neizbežna niti određena niti neodolјiva, da zbog toga ona može u nekom određenom istorijskom
momentu, rezultirati u jače ili slabije forme globalizma. Prevedeno na jezik globalne političke
ekonomije, globalizacija se može povezati sa jačim ili slabijim oblicima svetske integracije.

Ako se shvati kao proces, ekonomska glaobalizacija inplicira rastuću transformaciju ili
kvalitativnu promenu u organizaciji svetske ekonomije. Vrlo jednostavno, vremenom će
kumulativni obrasci (modeli) i mreže prekograničnih ekonomskih aktivnosti razdeliti svet na
posebne nacionalne ekonomske jedinice, što će uzrokovati da se razlika između domaće i svetkse
ekonomije teško održava.

Drugim rečima, globalizacija stvara takve nepredviđene ili sistemske osobine da svetska
ekonomija ubrzano počinje da radi kao jedinstvena celina. Ova strukturalna promena može biti
evidentna, među drugim stvarima, u formiranju i oblikovanju globalnih trzišta, proizvodnih
mreža, u globalnoj podeli radne snage i u poslovnoj konkurenciji zajedno sa globalnim
sistemima ekonomskih propisa i uprava u rasponu od Svetske trgovinske organizacije do
Internacionalnog odbora za računovodstvene stanarde17. Ono što podržava ove promene na skali
ekonomske organizacije su savremene informatičke tehnologije i infrastrukture komunikacija i
transporta. One su omogućile nove forme i mogućnosti u brzoj kompjuterskoj obradi podataka
svetske ekonomske organizacije i koordinacije.

U ovom procesu udalјenost i vreme su značajno preoblikovani. Tako da se, na primer,

ekonomski i drugi potresi u jednom regionu sveta mogu brzo proširiti preko planete, često sa
ozbilјnim lokalnim posledicama. I ako je geografija još uvek bitna, globalizacija je povezana sa
procesom sažimanja societalnog odnosa prostor - vreme. To je bukvalno svet koji se smanjuje, u
kome se poreklo čak vrlo lokalizovanog ekonomskog razvoja, od rasta cena do korporacijskog
restruktuiranja, može dovesti u vezu sa ekonomskim stanjem na drugom kontinentu.
Međutim, jedinstvena svetska ekonomija nije jednakog opsega kao univerzalna ili planetarna
ekonomija. Preciznije, termin „svetska" se obično odnosi na obrasce interregionalne i
interkontinentalne ekonomske razmene i povezanosti.

Prema tome, globalizacija se shvata kao ponovno određivanje ekonomskog prostora

manifestovanog u interziviranju inter ili nadregionalnih ili multikontinentalnih mreža i tokova
ekonomske aktivnosti.

Ustvari, globalizacija označava relativnu denacionalizaciju svetske ekonomije kao značajan

aspekt ekonomskog života koji je brzo postao organizovan na interregionalnoj i
multikontinentalnoj lestvici prelazeći ograničene nacionalne ekonomske prostore. Ovo ponovno
određivanje se međutim ne doživlјava isto u svim ekonomijama ili regionima jer je globalizacija
17
Pušara K., (2007): „Međunarodno poslovanje, Beograd
primetno nejednak (prevrtlјiv) proces. Različiti obrasci povezaosti ili moguća marginalizacija od
svetske ekonomije definišu njenu „promenlјivu geometriju".
Globalizacija ekonomskih tokova možda je danas najviše izražena i upravo ono prvo na šta se
pomisli kada se o samoj globalizaciji govori. Ograničenje nekad suverene uloge nacionalne
države, širenje tržišta preko cele planete bez vidljivog izgleda da im neko stane na put, gomilanje
bogatstava u sve manje zemalja, a i unutar tih zemalja sve je veća disproporcija između bogatih i
siromašnih. Ono što je izgledalo izgledno tokom nekoliko decenija nakon drugog svetskog rata –
istaknuta uloga tzv. socijalne države, briga o slabije pokretnom, manje zdravom i starijem
stanovništvu, besplatno školstvo i zdravstvo – kao da sve više odlazi u istorijski zaborav. Na delu
je sve izraženiji prastari princip jačeg, koji se i ne trudi previše da svoju ulogu zamaskira tobož
humanim ciljevima. Dalekovidi ekonomisti su još pre dvadesetak godina predvideli stvaranje
nove – globalne – ekonomije, koja će biti nešto različito od do tada poznate, i naširoko
prihvaćene, internacionalne ekonomije.

Ekonomska globalizacija označava u prvom redu stvaranje i utvrđivanje pravila jedinstvenog

svetskog tržišta sa slobodnim podstiče konkurenciju i razvoj. Protivnici sa druge strane tvrde da
velike multinacionalne korporacije koriste već zarađeni kapital da onemoguće stvaranje
konkurenata sa kojima bi morali deliti tržište.

Pokazatelji njenog postojanja u ekonomskoj sferi jesu18:

 povećanje međunarodne trgovine,
 porast međunarodnog protoka kapitala,
 erozija nacionalnih suvereniteta kroz stvaranje organizacija kao što su WTO ili OPEC,
 povećanja udela u svetskoj ekonomiji koji kontrolišu multinacionalne kompanije i
 povećanje uloga međunarodnih organizacija kao što su WTO, IMF koje kontrolišu
međunarodne transakcije.

Gledajući dosadašnje tendencije globalizacije i načine njenog razvoja, možemo ovaj njen pravac
nazvati neoliberalnim. Ovakav vid globalizacije ima pozitivne strane: slobodno svetsko tržište i
slobodna konkurencija su podstakli inventivnost, preduzetnički duh i razvoj tehnologije; privatno
preduzetništvo uspešnije stvara bogatstvo nego država; razvoj individualnih sloboda. Ipak i
negativne strane su brojne.

Izgleda da ipak ova kritika ne može u potpunost da pogađa samo liberalni model globalizacije,
jer to je samo ideal koji u stvarnosti nije ni izdaleka postignut. Upravo najveći branioci liberalne
strategije, bogate zemlje, krše liberalne principe svojim protekcionističkim merama. Dakle,
mogli bismo oštro kritički govoriti o liberalnoj koncepciji globalizacije da je ona u potpunosti
ostvarena. Ovako, možemo ukazati na negativne strane globalizacije u ekonomskoj sferi samo
ako uzmemo u obzir da je ona mešavina i liberalne i protekcionističke strategije.

18
Đurić, J.(2002): Međunarodni ekonomski odnosi, Beograd, str. 43.
5. Globalizacija svetske privrede i multinacionalne kompanije

Transnacionalne kompanije, bitno utiču na pravce, strukturu i obim odvijanja

međunarodne trgovine. One predstavljaju najznačajniji faktor podsticanja procesa
internacionalizacije, odnosno globalizacije međunarodnih ekonomskih odnosa.
Interesi i značaj transnacionalnih kompanija prevazilaze nacionalne okvire. U tom smislu,
prirodna posledica navedenih procesa je globalizacija međunarodnih ekonomskih odnosa.
Međutim, transnacionalne kompanije, uporedo, sa svojim filijalama, stvaraju, sistem sopstvenih,
oligopolskih i zatvorenih, internih tržišta. To ugrožava proces globalizacije kao svetski i
civilizacijski proces, jer stvaranjem sistema sopstvenih, oligopolskih i zatvorenih internih tržišta,
bogatih je sve manje, ali su sve bogatiji, a siromašnih je sve više i sve su siromašniji.
Tehnološki progres i konkurencija (kombinovani sa procesom liberalizacije) snizili su
barijere za međunarodne tokove roba i usluga i faktora proizvodnje, te je povećan interes za
međunarodnu specijalizaciju doveo do nagle ekspanzije međunarodnih ekonomskih transakcija.
Treba imati u vidu da su osnovni nosioci globalizacije poslovanja transnacionalne kompanije, te
se akcenat u globalnom poslovanju stavlja na kreiranje strategijske i konkurentske
prepoznatljivosti, u što širim razmerama (ne bežeći od neophodnih lokalnih prilagođavanja).
Dugoročni poslovi ekonomske kooperacije s inostranim partnerima treba da predstavljaju
strateški razvojni cilj kako pojedinačnih preduzeća tako i privrede u celini (sa mikro i makro
razvojnog aspekta). Ova strategija treba, da u najvećoj mogućoj meri, bude usklađena sa
strategijom razvoja ekonomskih odnosa sa inostranstvom i strategijom tehnološkog razvoja.19
Treba imati u vidu nove tendencije u međunarodnom poslovnom okruženju koja imaju
ulicaj na poslovanje preduzeća:
 globalizacija,
 regionalizacija,
 strategijske alijanse i dr.
U narednim godinama očekuje se rast vezane trgovine, vrlo različitih i složenih
međunarodnih transakcija koje se odvijaju u različitim pojavnim oblicima, a cilj je da se uvoz na
domaće tržište nadoknadi, komepenzira, izvozom na strano tržište. Istovremeno, procenjuje se da
će poslovi vezane trgovine postati sve kompleksniji, a tehnike usavršenije, uz veću orijentaciju
na svič i povratne kupovine.
Za uključivanje privrednih subjekata u međunarodne tokove ekonomska politika treba da stvori
odredene preduslove: motivisanost preduzeća za obavljanje međunarodnog poslovanja,
marketing orijentisanost preduzeća, na domaćem i globalnom tržištu, adekvatna razvijenost
medunarodnog informacionog sistcma, orijentisanost preduzeća na efektivnost, a ne samo na
efikasnost poslovanja, strategijski pristup međunarodnom tržištu rada, usluga, kapitala i
informacija, sprega tehnološke i marketing strategije i inovacije u strategiji i strukturi preduzeća.

19
Petrović, P.(1995): Marketing strategija i međunarodno poslovanje preduzeća, Institut za
spoljnu trgovinu, Beograd, str. 53
6. Globalizacija i razvoj srpskih preduzeća
U organizaciji privrede kao i trci za sticanje konkurentskih prednosti, svetski trendovi afirmišu
kvalitet a ne kvantitet rasta. Strategijske alijanse su vrlo atraktivna ali i nužna forma savremenog
privredivanja. Uključuju vrlo složen proces istraživanja i upravljanja uopšte a ne samo
promenama.

Strategijske alijanse se formiraju u cilju proširenja tržišta i stabilizacije privređivanja privrednih

subjekata. Ovim alijansama se ostvaruje sinergija po osnovu kombinovanja asimetričnih
kompetentnosti, te pacifikuju konkurenciju (mrežom unakrsnog vlasništva i eliminisanjem
partikularizma). Strategijske alijanse preko dinamizma suprotnosti interesa čine obazrivim sve
uključene partnere i time doprinose bržem privrednom razvoju. U tom smislu strategijske
alijanse mogu da odigraju značajnu ulogu u osposobljavanju jugoslovenskih preduzeća za
efikasno uključivanje u svetske procese kretanja kapitala i transfera tehnologije. Osim toga,
njihovim efikasnijim korišcenjem treba da doprinese svojinsko transformisanje naših preduzeća i
tome prilagođen sistem upravljanja (smanjenja transakcionih troškova, umesto pojedinačnog
nastupa naših preduzeća).

Zatim, strategijske alijanse doprinose stvaranju tehnoloških i vertikalnih mreža, konzorcijalnih

sporazuma, naročito u oblasti istraživanja i razvoja.20

Globalizacija tržišta izaziva internacionalizaciju poslovanja i globalizaciju preduzeća. Razvojno

ponašanje preduzeća je uslovljeno stanjem tržišta proizvoda i kapitala, razvojem inovacija i
organizacionih formi. Uglavnom, u savremenim uslovima (pretežno kao trka za sticanje
konkurentskih prednosti) sve više se potvrduje kvalitet, a ne kvantitet rasta preduzeća. Nagli
razvoj tehnologije, s jedne strane, i liberalizacija zakonske regulative s druge strane, afirmišu
povezivanje preduzeća u stalnoj težnji da se prilagođavaju poslovnom okruženju, i u tom pravcu
preduzeća povezivanjem (jačanjem međusobne zavisnosti) povećavaju konkurentsku poziciju na
tržištu.

Dakle, pod uticajem globalizacije, stvaraju se strategijske alijanse i koalicije na osnovu kojih
(putem sinergije) se povaćava rast svih preduzeća uključenih u poslovne alijanse. Upravo
strategijske alijanse pretpostavljaju vrlo fleksibilne oblike strategije (marketing aranžmani,
licenciranje, istraživanje i razvoj, nabavka, franšizing, zajednička ulaganja, konzorcijumi i
slično) u smislu: povećanje obima prodaje (proširivanjem granica tržišta), pristup savremenim
tehnologijama, sinergetski efekti (kombinovanje asimetričnih prednosti firmi), pristup retkim
resursima, relativiziranje (olakšanje) uslova ulaska na nova tržišta, intenziviranje međunarodnog
poslovanja (kapitala i znanja).

20
Branko Rakita, Međunarodne marketing strategije, Naučna knjiga, Beograd, 1999
Strategijske alijanse su, dakle, vrlo fleksibilna i atraktivna forma za realizaciju razvojnog
ponašanja preduzeća. Kombinovanje ekonomije obima i ekonomije širine sve više zahteva
drugačije poslovanje i organizacione aranžmane kojima se samostalnost i samodovoljnost
preduzeća svesno podređuje propulzivnijem privređivanju.

Dakle, umesto konkurentskih sudara zasnovanih na soliranju, traže se putevi koji će voditi
pacifikaciji konkurencije, odnosno ispomaganju u otklanjanju barijera. Uključena preduzeća
imaju mogućnost kombinovanja asimetričnih prednosti tako da obezbede obostrane koristi u
nastupu na nova tržišta, s jedne strane, i tehnološka područja, s druge strane. Time se sve više
afirmišu modaliteti kombinovanog rasta, umesto čistog internog ili esternog rasta.

Razvojno ponašanje preduzeća se sve više oslanja na veći broj partnera i specijalne oblike
saradnje, u cilju da očuva svoju vitalnost, odnosno da poveća otpornost na udare sa tržišta. U tom
smislu razvojno ponašanje preduzeća i unutrašnja konfiguracija su u korelaciji sa relativiziranom
samostalnošću, samodovoljnošću i granicama eksternog rasta. Savremeno preduzeće
ostvarivanjem sinergije može da ostvaruje puteve svoga razvoja širokim spektrom mogućnosti,
koristeći asimetriju u odnosima među delovima, suptilne manevre na planu restruktuiranja
poslovnog portfolia i zasnivanja veza sa okruženjem.21

Prema tome, strategijske alijanse sve se više javljaju kao racionalan oblik razvojnog ponašanja
savremenog preduzeća u njegovom nastojanju da se prilagodi izmenjenim tržišnim, tehnološkim
i društvenim trendovima. Procesi proliferacije poslovanja i razvezivanja preduzeća vode ka
ustanovljavanju raznih oblika saradnje u realizaciji određenih poduhvata. Brojnost formi i
potencijalnih partnera omogućavaju da se kroz alijanse obezbedi široka skala koristi za uključene
partnere.

Oblici saradnje u alijansama, utvrđuju se zavisno od prirode posla i očekivanih rezultata.

Tako one mogu obuhvatiti: sporazumno ulaganje kapitala (jedne u akcije druge firme),
licenciranje, franšizing, zajednička ulaganja, pružanje pomoći u proizvodnji, marketingu,
istraživanju i razvoju.

Uglavnom se koristi od alijansi mogu klasifikovati kao sledeće:22

1. Olakšanje pristupa tržištu prodaje i nabavke (sporazumna realokacija pojedinih

proizvoda): kombinovani nastup na odredena tržišta uz prevazilaženje barijera, promocija
odredenih proizvoda uz čvršće aranžmane, otvaranje, razvoj i kontrola kanala distribucije,
ostvarivanje stabilnijih i kvalitetnijih izvora, snabdevanje sirovinama, komponentama i
proizvodnim uslugama.

2. Efikasnije upravljanje proizvodnjom (neutralisanje uskih grla, usavršavanje

proizvodnih procesa i transfer proizvodnog know-how): ravnomernije zapošljavanje kapaciteta,

21
Radovan Knežević, Marketing, Beogradska poslovna škola, Beograd, 2006
22
Slobodan Filipović, „Globalizacija poslovanja i strategije menadžmenta transnacionalnih kompanija”, Novac i
razvoj, br. 30-31/1996, str. 31.
korišćenje superiorne kompetentnosti partnera, promocija novih proizvodnih procesa
(pronalazaka).

3. Koristi na području upravljanja proizvodom (uvećanje vrednosti proizvoda odnosno

efikasnije kompliciranje ponude): blagovremen razvoj proizvoda i iznošenje proizvoda na tržište
(licenca ili drugi oblik), efikasnije kreiranje istraživačke i marketing pomoći (disperzija rizika),
obezbeđenje distribucije i postprodajne usluge, smanjenje troškova proizvodnje i marketinga u
kompletiranju standarda, povećanje imidža proizvoda (zajedničkim oglašavanjem).

4. Jačanje i efikasnije upravljanje tehnologijom (skupa i neizvesna tehnološka

istraživanja lakše podnose alijanse): unakrsnim licenciranjem razvodnjavaju se troškovi,
proširuje se istraživački horizont, obezbeđenje kritične mase istraživača, involviranje više
partnera (brži proces difuzije inovacija), podsticaji za efikasniju realizaciju istraživanja.

5. Sticanje i jačanje upravljačkog i organizacionog know-how: razvoj novih upravljačkih

znanja, promocija nove kulture i organizacije poslovanja, unapređenje internog preduzetništva.

6. Jačanje finansijske snage: određeni aranžmani povećavaju ili ubrzavaju priticanje

prihoda: značajno se smanjuju određeni izdaci za finansiranje pojedinih aktivnosti,
razvodnjavanje troškova i rizika olakšava finansijsku poziciju.

7. Jačanje razvojnog potencijala: interni faklori (proizvodnja, marketing, istraživanje i

razvoj), eksterni faktori (prevazilaženje barijera ulaska u grane, korišćenje anticipiranih
mogućnosti).

Korišćenje alijansi za svrhe jačanja tržišne snage preduzeće može da se svede na:

1. Individualno ispomaganje: pomaganje partnerima (potrošači, distributeri, snabdevači.

konkurenti) sa osnovnom idejom da se pomažući njima pomogne sebi u osiguranju ili
proširivanju tržišta prodaje i nabavke.

2. Stvaranje „strategijskih mreža” (kolektivne snage): preko višestranog povezivanja

grupe nezavisnih firmi, nastoji se obezbediti zajednička korist, mreže koje su
zasnovane na vertikalnom povezivanju (odnosno dodajnoj vrednosti koja otpada na
svakog partnera u lancu), mreže za zajedničko korišćenje tehnologije, mreže za
realizaciju multidisciplinarnih institucija, mreže koje se zasnivaju na unakrsnom
vlasništvu.

Cilj formiranja alijanse može biti i združeno korišćenje proizvodnih kapaciteta, objedinjavanje
sposobnosti u finalizaciji proizvoda ili pružanju usluga, sticanje novih kompetencija brže nego
što bi to bilo moguće na osnovu sopstvenih napora preduzeća, povećanje efikasnosti lanca
snabdevanja ili izgradnja mreža distributera.

U nekim slučajevima motiv za ulaženje u strategijske alijanse je vezan za učenje od partnera.

Generalno posmatrano, alijanse se osnivaju da bi se iskoristili postojeći resursi i kompetencije ili
da bi se razvile nove mogućnosti radi kreiranja konkurentske prednosti na globalnom tržištu.

U visoko kompetentenom društvu alijanse predstavljaju manje riskantan put ka globalizaciji.

Međutim, bitno je imati u vidu i činjenicu da su mnoge alijanse prestale da postoje tako što je
jedan partner preuzeo drugog. Menadžerski problemi koji se javljaju u strategijskoj alijansi su
najčešće vezani za zajedničko vlasništvo, za integrisanje različitih struktura i sistema, za različite
organizacione culture, stilove menadžmenta i sisteme vrednosti, za raspodelu moći između
kompanija, kao i za konflikte koji nastaju u procesima odlučivanja i kontrole. Pored toga,
određeno preduzeće može biti uključeno istovremeno u veći broj alijansi.

Pokazalo se da su od globalnih industrija posebno intenzivne alijansama:

- avionska industrija (jedna od poznatijih Star Alliance)

- automobilska industrija (alijansa Renault – Nissan)
- u sektoru telekomunikacija (npr alijansa Deutsche Telecom – France Telecom, formirali je
AT&T i nekoliko kompanija pod nazivom “Svetski partneri”)
- u sektoru saobraćaja (alijansa franucske železničke kompanije “SNCF” koje su poznate po
razvoju vozova velikih brzina

Posebno su alijanse zastupljene u delatnostima gde su brze promene. Tipičan primer je

kompanija “Oracle”. Novija istraživanja pokazuju da prosečna velika korporacija danas
uključena u oko 30 alijansi, a u manje od 3 pre desetak godina.

7. Studija slucaja 1 – Nissan i Renault

Nisan (jap. Nissan Jidōsha Kabushiki-gaisha, engl. Nissan Motor Co., Ltd.) je japanski
multinacionalni proizvođač automobila sa sedištem u Jokohami. Nisan je 2012. godine bio drugi
proizvođač automobila u Japanu sa 4,8 miliona jedinica, nakon Tojote sa 10,1 miliona jedinica, a
šesti u svetu.[1] Takođe, Nisan proizvodi i luksuzne automobile pod brendom Infiniti.23

Reno (franc. Renault) je naziv francuskog proizvođača automobila. Kompanija je osnovana

krajem XIX veka, 25. februara 1899. godine. Fabrika, takođe, proizvodi
i kombi vozila, autobuse, traktore i kamione. Od početka 1918. godine do kraja 1945. godine
kompanija je proizvodila tenkove. Poznata je po svojim modelima putničkih automobila
tipa Reno Megan, Klio i drugih. U svom sastavu Reno poseduje rumunsku auto

23
https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9D%D0%B8%D1%81%D0%B0%D0%BD
industriju Dačija i južnokorejski Reno Samsung Motors. U 2001. godini Renoova poljoprivredna
vozila su postala 100% vlasništvo nemačkog proizvođača poljoprivrednih sredstava Klas .
Fabrika poseduje i svoj tim za formulu 1 pod nazivom Reno F1. Reno je nedavno napravio
alijansu ili partnerstvo sa Nisanom.[2]Zajedno sa Nisanom, Reno preduzeće je investiralo
4 milijardi evra ($5.16 milijardi) u osam vrsta električnih vozila u naredne 3 do 4 godine. Karlos
Žson duguje francuskoj vladi 15 % od Renoa. Kompanijski, najuspešniji, automobilski modeli,
do sada, su Reno Klio i Reno Megan. Kompanija je poznata po svojoj ulozi u motornom sportu,
a njen uspeh tokom godina je, takođe, i Reno F1 tim.24

Nakon što se Nisan 1999. suočio s ozbiljnim finansijskim problemima, kompanija je ušla u
poslovno savezništvo sa francuskim Renoom. 27. marta 1999. potpisan je sporazum kojim je
stvorena Reno-Nisan alijansa, prvi oblik takve vrste saradnje između japanskog i francuskog
proizvođača automobila. Iste godine Reno je imenovao Karlosa Gona za generalnog direktora
alijanse. Nakon Gonove rekonstrukcije Nissan Motor Company postaje samostalan kada izlazi iz
Nisan grupacije. Saradnja ovih kompanija je evoluirala tokom godina tako da Reno danas ima
43,4% Nisanovih deonica, a japanski proizvođač 15% deonica Renoa, koje Nisanu ne daju pravo
glasa ili zastupnika u odboru Renoa zbog francuskih zakonskih ograničenja.[4]

Prvi automobil Reno-Nisan alijanse bio je Nisan Primera iz 2001. godine, koji
sa Lagunom iz 2000. deli istu platformu. Nakon toga nastavljena je tehnička saradnja, pa
Nisanovi modeli Mikra, Note i Versa imaju isti mehanički dizajn kao Reno Klio.

Renault i Nissan su snage udružili kada je Renault uložio 643 milijarde jena (otprilike pet
milijardi evra, odnosno 5,4 milijardi američkih dolara) za kupovinu 36,8 % učešća u Nissanu,
koji je tada bio pred bankrotom. Od tada su ove firme, koje su 1999. prodale 4,8 miliona vozila,
dostigle prodaju od 8,3 miliona vozila i ušle u najviši rang proizvođača automobila. Danas
Renault ima 43,4-postotni udeo u Nissanu, a Nissan ima 15-postotni udeo u Renaultu.

„Zajedničkim snagama Renault i Nissan su znatno povećali svoj globalni uticaj i stvorili rast
neuporedivo veći nego što bi ga ijedna firma mogla postići sama”, izjavio je Carlos Ghosn,
predsednik i glavni izvršni direktor Alijanse Renault-Nissan. „Renault i Nissan već 15 godina
kroče svojim putem, povećavajući sinergiju istovremeno negujući specifične brendove i
poslovnu kulturu svakog proizvođača.

Alijansa Renault-Nissan sada je najdugovečnija i najproduktivnija međukulturalna saradnja u

automobilskoj industriji – uzoran poslovni model u industriji poznatoj po raskidima poslovne
saradnje.
Alijansa, koja uključuje AVTOVAZ, najvećeg ruskog proizvođača automobila, 2013. godine
prodala je rekordnih 8,3 miliona automobila. Svaki deseti prodati automobil na svetu je proizvod
Alijanse Renault-Nissan, četvrtog najvećeg proizvođača automobila na svetu. Pod okriljem
Alijanse okupljeno je sest marki: Renault, Nissan, Renault Samsung, Infiniti, Dacia, Lada.

24
https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A0%D0%B5%D0%BD%D0%BE_(%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B4%D
1%83%D0%B7%D0%B5%D1%9B%D0%B5)
Alijansa je 2013. ostvarila ukupno 2,8 milijardi evra u sinergiji, još jedan novi rekord. Sinergija
se ostvaruje smanjenjem troškova, izbegavanjem troškova i povećanjem prihoda. Samo nova ili
inkrementalna sinergija, a ne kumulativna sinergija, računa se za svaku godinu.Nakon spajanja
odeljenja za inženjering, za upravljanje proizvodnjom i lancem snabdevanja, za kupovinu i za
ljudske resurse (to se desilo 1. aprila), očekuje se da bi taj iznos do 2016. godine mogao da
naraste do najmanje 4,3 milijarde evra.Spajanje označava sledeći korak u 15-godišnjoj evoluciji
Alijanse. Prema planu spajanja, glavnim funkcijama Renault i Nissan upravljaće zajednički.
Svaku funkciju će vršiti novo imenovani izvršni potpredsednici Alijanse, a novi upravljački
odbor nadziraće sprovođenje.

Kada je osnovana 1999., Alijansa Renault-Nissan u takozvanim državama BRIK-a – Brazilu,

Rusiji, Indiji i Kini, ostvarila je otprilike 1 % ukupne prodaje grupacije. Prošle godine više od 30
% ukupne prodaje grupacije je ostvareno samo u ove četiri države. Prošle godine Alijansa je
lansirala i potpuno novu zajedničku arhitekturu vozila razvijenu posebno za tržišta u razvoju,
nazvanu CMF-A.

Renault-Nissan je akođe i pionir mobilnosti uz nultu stopu emisija. Renault i Nissan 2013. su
prodali ukupno 134.000 vozila sa nultom stopom emisija širom sveta od početka prodaje Nissana
LEAF u decembru 2010., više nego svi ostali veliki proizvođači automobila zajedno.
Alijansa se od 1999. širi kako bi uključila nove projekte i partnere širom sveta. Danas je Alijansa
u posedu većinskog udela zajedničkog poduhvata kojim kontroliše AVTOVAZ, najvećeg ruskog
proizvođača automobila. Alijansa takođe održava važne strateške odnose sa nemačkim
Daimlerom, kineskim proizvođačem Dongfeng Motor, indijskim proizvođačem Ashok Leyland i
japanskim proizvođačem Mitsubishi Motors.

Alijansa Renault-Nissan zapošljava preko 350.000 ljudi širom sveta, uključujući zaposlene
AVTOVAZ-a i kineskog preduzeća Dongfeng Nissan Passenger Vehicle Company, Nissanovog
zajedničkog poduhvata sa kineskim preduzećem Dongfeng Motor.

Globalna automobilska grupacija je potvrdila da će do 2020. u Sjedinjenim Američkim

Državama, Evropi, Japanu i Kini predstaviti paletu vozila spremnih za autonomnu vožnju.
Tehnologija će biti ugrađena u serijska vozila dostupna širokom krugu kupaca po pristupačnim
cenama.
Alijansa Renault-Nissan uz to će predstaviti i niz novih aplikacija za povezivanje koje će
vozačima omogućiti da ostanu u toku sa poslom, zabavnim sadržajem i društvenim mrežama.
„Alijansa Renault-Nissan potpuno je predana ciljevima vožnje bez emisija i bez nesreća sa
smrtnim posledicama’”, izjavio je predsednik i glavni direktor Alijanse Renault-Nissan Carlos
Ghosn u Istraživačkom centru Renault-Nissan u Silicijskoj dolini. „Zato na tri kontinenta
razvijamo tehnologiju za autonomnu vožnju i povezivanje za serijske automobile dostupne
širokom krugu kupaca.”

Alijansa Renault-Nissan već sada je vodeća grupacija u pogledu vozila bez emisija. Alijansa je
od prodaje prvog Nissana Leaf na području San Francisca u decembru 2010. prodala više od
300.000 automobila na električni pogon.
Sva vozila Alijanse Renault-Nissan znatno su napredovala u područjima sigurnosti i
ekonomičnosti. U Japanu je u poslednjih 20 godina zabeležen pad broja nesreća sa smrtnim
posledicama ili teškim povredama u Nissanovim vozilima od čak 61 posto, dok su nesreće sa
smrtnim posledicama ili teškim povredama u Renaultovim vozilima u Francuskoj u poslednjih
15 godina zabeležile pad od 80 posto.
Očekuje se kako će autonomna vožnja dodatno smanjiti greške vozača koje su odgovorne za 90
posto svih nesreća sa smrtnim posledicama.
Ove godine su predstavljena vozila opremljena sistemom Single-Lane Control, koji će
automobilima omogućiti autonomnu vožnju na autoputevima, ali i u vožnji „kreni-stani” u
gustom saobraćaju. Renault-Nissan 2018. predstaviće vozila opremljena sistemom Multiple-Lane
Control koji će prepoznavati opasnosti i sam menjati trake u vožnji autoputem. A 2020.
predstaviće se i sistem Intersection Autonomy koji sam može da upravlja automobilom na
gradskim raskrsnicama i u gustom gradskom saobraćaju bez uplitanja vozača.

Alijansa je predstavla novu automobilsku aplikaciju za mobilne uređaje koja omogućava

daljinsku interakciju s automobilom. Sledeće godine predstaviće prvi Alijansin multimedijalni
sistem, opremljen novim multimedijalnim i navigacionim funkcijama, s poboljšanim
povezivanjem s pametnim telefonima i bežičnim ažuriranjem mapa. Alijansina platforma za
povezivanje i Internet stvari 2018. podržavaće i novu funkciju Virtualnog ličnog pomoćnika za
privatne i poslovne korisnike.
Sva Alijansina tehnologija za autonomnu vožnju biće dostupna prema željama vozača.

Slika 3 – Alijansa Nissan-a i Reanult-a25

25
http://www.slideshare.net/bgascoyne/renault-nissan-merger-case-study-35106502
8. Studija slucaja 2 – Star Alliance
Star Alijansa (Star Alliance) je lider u svetskoj avioindustriji. Ovaj savez aviokompanija ubedljivo vlada
svetskim tržištem. Star Alijansa ima udeo od 30% na svetskom tržištu, preveze skoro trećinu svih putnika
na svetu (oko 600 miliona) i ostvari trećinu ukupnih prihoda od aviosaobraćaja (oko 170 milijardi dolara).
Alijansa raspolaže sa skoro 4.000 aviona koji lete do preko 1.000 aerodroma na svim kontinentima.
Osnovana je 1997. godine. Sedište alijanse je u Frankfurtu u Nemačkoj.
U okviru alijanse se nalazi 28 punopravnih članova a u procesu priključenja je još četiri
aviokompanie.

Članovi:

 Osnivači alijanse: Air Canada, Lufthansa, Scandinavian Airline System, Thai Airways,
United Airlines, Varig (koji je izbačen iz alijanse 2007.)
 Ostali članovi: Adria Airways, Aegean Airlines, Air China, Air New Zealand, ANA,
Asiana Airlines, Austrian Airlines, Blue, BMI, Brussels Airlines, Continental, Croatia
Airlines, EgyptAir, Ethiopian Airlines, LOT Polish Airlines, Shangai Airlines, Singapore
Airlines, South African Airways, Spanair (proglasio bankrot u januaru 2012), Swiss,
TAM, TAP Portugal, Turkish Airlines, United Airlines, US Airways
 Budući članovi: Avianca, Copa Airlines, TACA Airlines, Shenzhen Airlines
 Bivši članovi: Mexicana (prešla u Oneworld alijansu 2009. a zatim bankrotirala), Ansett
Airlines (ugašen 2001.), Varig (izbačen 2007.)

Star Alijansa putnicima nudi objedinjavanje zasebnih benefit programa aviokompanija članica.
Nezavisno od programa čiji ste član i aviokompanije kojom letite vi imate mogućnost da
zarađujete milje. ahvaljujući 19.700 letova koliko svakog dana obave aviokompanije koje su
članice alijanse, putnici imaju mogućnost da organizuju put oko sveta za koji je Alijansa
pripremila veoma značajne povlastice.

Cena ovakvih globalnih propusnica (air pass) se formira na osnovu ukupnog broja planiranih
milja. Za potrebe puta oko sveta formirane su tri zone:
 Zona I: Amerika, obuhvata severnu, centralnu i južnu Ameriku
 Zona II: Evropa, obuhvata područke zapadno od Urala (Evropu, Bliski Istok, Afriku)
 Zona III: Azija, obuhvata područje istočno od Urala (Aziju, Australiju, Okeaniju)
Putnici mogu da se kreću samo u jednom smeru (na istok ili na zapad) i samo jednom mogu da
pređu iz jedne u drugu zonu. Broj kupona (segmenata) je ograničen na 16 po jednoj karti.
Statusi
U zavisnosti od količine milja i perioda u kom su ostvarene Miles and More program razlikuje
nekoliko statusa koje dodeljuje putnicima.

Miles and More status - je osnovni nivo koji stiču svi novi članovi ovog frequent flyer
programa. Ovaj se status ostvaruje pristupom preko formulara koji se može dobiti u agencijama,
predstavništvima partnerskih aviokompanija ili u inflight časopisu.

Na kraju formulara se nalazi kartonska privremena Miles and More kartica koja se koristi sve do
dobijanja klasične plastične kartice koja se članovima automatski izrađuje i šalje nakon prvog
putovanja kojim su ostvarene milje i uključene u program.

Kartica za ovaj status je plave boje. Milje koje se zarade u ovom statusu imaju ograničenu
važnost na 36 meseci. U tom periodu se mogu iskoristiti za naručivanje besplatnih aviokarata,
besplatnog boravka u partnerskim hotelima, iznajmljivanje automobila kod partnerskih rent a car
agencija ili za kupovinu proizvoda koji se nalaze u ponudi Lufthansinog World Shopa.

Frequent Traveller status - se dobija kada se sakupi 35.000 milja u jednoj kalendarskoj godini.
Ovaj status traje dve cele kalendarske godine nakon sticanja i putnik koji ga ima može ga
obnoviti u bilo kojoj od te dve godine. Status uvek važi do februara treće godine nezavisno od
meseca kada je ostvaren. Ako hga putnik ostvari na osnovu milja koje je skupio u 2010. godini
on će mu biti validan sve do februara 2013. MIlje koje putnik zaradi tokom ovog statusa nemaju
rok trajanja i mogu se koristiti po želji putnika bez ugrožavanja stečenog statusa. Za ostvarivanje
statusa potrebne su samo one milje koje su ostvarene na letovima aviokompanija koje su u
potpunosti integrisane u program ili su članice Star Alijanse. Kartica je srebrna.

Frequent Traveller ima pravo na brojne privilegije prilikom putovanja:

- ostvarene milje se uvećavaju za 25%

- treći prioritet u slučaju liste čekanja
- registracija na šalterima za biznis razred nezavisno od razreda putovanja
- Količina predatog prtljaga je 40 kg
- Besplatan prevoz opreme za skijanje ili golf
- Korišćenje salona biznis razreda (business lounge) tamo gde postoji

Senator status - donosi putniku zlatnu karticu. On se stiče sa ostvrenih 100.000 milja tokom
jedne kalendarske godine. Za stanovnike Nemačke ova granica je podignuta na 130.000 milja. Za
ostvarivanje statusa potrebne su samo one milje koje su ostvarene na letovima aviokompanija
koje su u potpunosti integrisane u program ili su članice Star Alijanse. Ovaj status važi dve
godine a milje koje se kroz njega zarade nemaju ograničeni rok trajanja.

Pored privilegija koje imaju nosioci nižeg statusa senatorski status putnicima omogućava i
sledeće pogodnosti:

- ve vaučera za besplatan urgrade na viši putni razred

- garantovana rezervacija do 48 sati pred putovanje u biznis ili prvom razredu i 72 sata za
putovanje u ekonomskom razredu.
- drugi prioritet u slučaju liste čekanja
- registracija za let na šalterima za prvi razred (first class)
- dodatnih 20kg besplatno kao / jedna ekstra torba
- korišćenje luksuznih salona koji nose oznaku Senator ili Star Gold

HON Circle status - je najpovlašćeniji status koji putnik može ostvariti u okviru programa
Miles and More. To je počasni status koji se poklanja putnicima sa ostvarenih minimum 600.000
milja tokom dve kalendarske godine. U obračun ulaze samo one milje koje su ostvarene na
letovima aviokompanija koje su u potpunosti integrisane u program. Za HON Circle status se ne
računaju milje ostvarene letovima partnera iz Star Alijanse.

Vlasnici počasnih platinastih kartica koje omogućavaju ovaj status imaju sve privilegije kao i
nosioci senatorskog statusa plus:

- šest vaučera za besplatan upgrade na viši putni razred

- garantovana rezervacija do 24 časa pred putovanje u biznis ili prvom razredu i 72 sata za
putovanje u ekonomskom razredu.
- prvi prioritet u slučaju liste čekanja
- registracija na šalterima za putnike prvog razreda (first class)
- Pristup najluksuznijim terminalima nezavisno od putnog razreda
- Lična asistencija tokom boravka na aerodromu u Frakfurtu i drugim važnim Lufthansinim
interkontinentalnim čvorištima.
- Nagradno putovanje za nosioca statusa plus tri saputnika na svim letovima Lufthanse,
Austrian Airlines-a, Swiss-a, LOT-a ili Brussels Airlines-a ukoliko postoje slobodna mesta
na letu bez mogućnosti ranije rezervacije (14 dana pre puta)
- Senatorska partnerska kartica za supružnika (ili za registrovanog vanbračnog
partnera/partnerku
 Slika 4. Star alijansa26

9. Negativni društveni uticaji globalizacije poslovanja

Period do šezdesetih godina XX veka obeležen je početnom internacionalizacijom kompanija iz

najrazvijenijih zemalja sveta, a period od šezdesetih do osamdesetih godina XX veka povećanom
internacionalnom aktivnošću kompanija iz većeg broja zemalja različitog stepena razvijenosti.
Dodatna internacionalizacija već internacionalizovanog biznisa je obeležila zadnju deceniju XX
veka u kojoj je multiplikovan proces započetih promena od pre tri decenije. U međunarodnom
(globalnom) marketingu globalno repozicioniranje kompanija se upravo definiše kao proces u
kojem kompanije dodatno internacionalizuju svoj već internacionalizovan biznis.
U navedenim periodima internacionalizacije izražene su promene u strukturi učesnika na
međunarodnom tržištu, tržišnom potencijalu i formama međunarodnog biznisa koje su se jasno
uočavale i međusobno razlikovale. Tako su sedamdesetih godina XX veka zemlje OECD imale
dominantnu ulogu u međunarodnoj trgovini. To je bio period visoke vrednosti dolara u odnosu
na ostale valute, te su SAD favorizovale inodirektne investicije u odnosu na izvoz. Preovladavao
je individualni pristup pri uključivanju u tokove međunarodnog biznisa.
Osamdesetih godina je došlo do značajnih izmena globalnih odnosa i klime. Plivajući kurs
glavnih valuta je obeležio međunarodni monetarni sistem. Na snazi su dobili partnerski
aranžmani. Otvorena su nova tržišta, posebno u azijsko-pacifičkom regionu, odakle je poticala

26
http://www.aviokarta.net/star-alliance/
većina novih konkurenata na svetskom tržištu. U poslednjoj deceniji XX veka intenzivirali su se
otvaranje novih tržišta, pojava nove konkurencije globalnog karaktera, jačanje alijansnih
aranžmana između kompanija iz različitih zemalja, što je vodilo većoj globalizaciji tržišta i
poslovanja.
S druge strane, proces globalizacije ne uslovljava potpunu standardizaciju, niti poslovanje u
celom svetu, već doprinosi stvaranju novog načina poslovnog razmišljanja kompanija; učinio je
da kompanije posmatraju svet kao jedno tržište uz zanemarivanje regionalnih i nacionalnih
razlika koliko je moguće. Zbog toga je opravdano što su efekti globalnog repozicioniranja
kompanija na njihovo ciljno inotržište politički, privredni, društveni i poslovni i što imaju
pozitivan i negativan karakter.

10. Društveni efekti globalnog repozicioniranja kompanija

Društveni efekti globalnog repozicioniranja kompanija deluju na društvenu zajednicu i
stanovništvo ciljnog inotržišta kompanije. Oni su u osnovi privredni efekti. Tako se privredni
efekat globalnog repozicioniranja kompanija na (ne)zaposlenost manifestuje i kao društveni
efekat, jer promene u nivou (ne)zaposlenosti izazivaju promene u nivou životnog standarda i
kvaliteta života društvene zajednice i stanovništva. S toga se u ovom radu (ne)zaposlenost
posmatra kao društvena kategorija.
Efekti globalnog repozicioniranja kompanija na (ne)zaposlenost su različiti u zavisnosti od toga
koju strategiju zapošljavanja kompanija koristi. U međunarodnoj marketing praksi je uočena
intenzivna primena strategije zapošljavanja lokalnog osoblja. Lokalno osoblje, odnosno
stanovništvo sa ciljnog inotržišta kompanije obavlja intelektualne ili administrativne poslove za
kompaniju preko računara iz svog porodičnog doma ili, što je češće, obavlja rutinske poslove u
proizvodnji ili prodaji za kompaniju u njenim objektima, lociranim u inozemlji . Efekat ove
strategije je uvek kratkoročno pozitivan, jer vodi angažmanu lokalnog stanovništva. U slučaju
dugoročnog aranžmana kompanije na inotržištu, lokalno osoblje postaje zavisno od
kompanijinog poslovanja. Nagli prekid poslovnih aktivnosti na inostranom tržištu od strane
kompanije može dovesti do povećanja nezaposlenosti na inostranom tržištu.
Društveni efekti na ( ne)zaposlenost, nivo kupovne moći, životnog standarda i kvalitet života
stanovništva, njihovu kulturu i druge elemente sociokulturnog okruženja su efekti na društvenu
zajednicu ciljnog inostranog tržišta. Društveni efekti na umeće trgovanja, izbora i njegove ocene
i kulturu kupovine su efekti na potrošače ciljnog inostranog tržišta kao individue društvene
zajednice. Približavanje duhovnih i kulturnih vrednosti zajednica domaćeg i ciljnog inostranog
tržišta kompanije može u dugom roku dovesti do gubitka tradicionalno negovanih duhovnih
vrednosti nacije na ciljnom inostranom tržištu kompanije. Zbog toga su efekti na društvenu
zajednicu i stanovništvo ciljnog tržišta značajni za istraživanje. Posledica su snage globalno i
multinacionalno orijentisanih kompanija u ulozi tržišnih lidera. Njihova snaga se ispoljava u
svim oblastima. Mnoge kompanije lideri ostvaruju veće prihode nego što je GDP pojedinih
zemalja. Takođe, mnoge kompanije imaju veću imovinu u inostranstvu nego u domaćoj zemlji.
U ukupnom broju zaposlenih u mnogim kompanijama zaposleni na inostranim tržištima čine više
od njegove polovine.

Otvara se mogućnost daljeg istraživanja negativnih društvenih efekata globalnog

repozicioniranja kompanija, sa ciljem njihovog identifikovanja i blagovremenog projektovanja
strategija zaštite manje razvijenih društava u ulozi ciljnih inotržišta multinacionalno i globalno
orijentisanih kompanija iz razvijenih zemalja.

11. Analiza uzroka i efekata racionalizacije radne snage

Dominantno svetsko tržišno učešće u odnosu na tržišno učešće ostalih konkurenata u grani
delatnosti i visoki profiti determinantna su liderskog statusa i strateški cilj multinacionalno i
globalno orijentisanih kompanija. Iako je svetsko tržišno dominantno u odnosu na druge
kompanije u grupi konkurenata, učešće ovih kompanija na kraju XX i početku XXI veka pada,
postepeno smanjujući razliku između njihovog tržišnog učešća i tržišnog učešća kompanija –
sledbenika u grani delatnosti. Rešenje za opadajuće tržišno učešće i profite, multinacionalno i
globalno orijentisane kompanije nalaze u racionalizaciji radne snage. U tome prednjače
kompanije u najviše globalizovanih granama delatnosti – automobil-skoj, hemijskoj, naftnoj,
informatičkoj industriji, industriji kompjutera i opreme, mobilne telefonije i mrežnih sistema,
robe široke potrošnje

Na taj način multinacionalno i globalno orijentisane kompanije doprinose porastu nezaposlenosti

u svetu, pri čemu se ne smatra da je globalno repozicioniranje kompanija jedini uzrok njenog
rasta. Rast nezaposlenosti u razvijenim zemljama od sredine sedamdesetih do sredine
osamdesetih godina XX veka, kao posledica privredne krize, nisu značajno usporile ni
«regulatorne reforme» u oblasti funkcionisanja tržišta radne snage. U novo-industrijalizovanim
zemljama (NIZ), zemljama u tranziciji i zemljama u razvoju povećanju nezaposlenosti su
doprinela nametnuta privredno -sistemska rešenja od strane međunarodnih institucija, čiji je cilj
trebao biti njeno smanjenje. Efekat porasta nezaposlenosti na društvo uvek je isti bez obzira na
primarni uzrok, a to je pad kupovne moći i životnog standarda stanovništva, kulture i kvaliteta
života koji su duboko izraženi u zadnjoj deceniji XX veka. Međunarodna organizacija rada uliva
optimizam podatkom da se od 2004. nezaposlenost u svetu po prvi put neznatno smanjuje.
Otvara se mogućnost analize uzroka efekata stagnacije stope nezaposlenosti u svetu na početku
XXI veka. Tokom devedesetih godina XX veka bar u američkoj privredi stopa nezaposlenosti je
bila stabilna, što navodi na zaključak da su u ovoj privredi zaposleni koji dobiju otkaz brže i
lakše nalazili novo zaposlenje. Za apsorbovanje nove radne snage u SAD bilo bi potrebno
otvarati 125.000 novih radnih mesta mesečno. Pošto se od toga otvara jedva 2/3, treba očekivati
da će nezaposleni i u američkoj privredi teže pronalaziti novo zaposlenje u odnosu na period
devedesetih godina XX veka.

Smanjenju broja radnih mesta u razvijenim zemljama, dakle, doprinose multinacionalno i

globalno orijentisane kompanije racionalizacijom poslovnih funkcija i aktivnosti, koje ili
eliminišu ili integrišu u potrazi za visokom profitabilnošću. Eliminacija poslovnih funkcija i
aktivnosti znači njihovo izmeštanje u organizacionu strukturu druge kompanije, koja je partner u
poslu multinacionalno i globalno orijentisanoj kompaniji. Poslujući u svojoj zemlji, na tržištu
koje je manje razvijeno od domaćeg ili mnogih ciljnih inostranih tržišta multinacionalno i
globalno orijentisanih kompanija, kompanija-partner obavlja određene aktivnosti u okviru jedne
poslovne funkcije ili pokriva celokupnu poslovnu funkciju kvalitetnije i jeftinije nego što bi
multinacionalno i globalno orijentisana kompanija.
Smanjenju broja radnih mesta u manje razvijenim zemljama koje su ciljna inostrana tržišta
multinacionalno i globalno orijentisanih kompanija doprinose zatvorene fabrike i drugi prateći
objekti multinacionalno i globalno orijentisanih kompanija s jedne strane, i smanjen priliv
direktnih inostranih investicija sa druge, koje bi omogućile otvaranje novih radnih mesta.
Posebno se smanjuje broj novootvorenih radnih mesta u tranzitornim zemljama, što je posledica
privatizacije u kojoj učestvuje inokapital, mada bi trebalo da je obrnuto. U razvijenim zemljama
otpusti se brže kompenzuju novim radnim mestima ili zaposlenjima onih koji su ostali bez posla,
što nije slučaj s manje razvijenim zemljama. U ukupnoj nezaposlenosti manje razvijenih i
nerazvijenih zemalja do 50 procenata čine nezaposleni koji čekaju na posao duže vreme.
Povećanju nezaposlenosti doprinosi sve veća globalizacija delimičnog (skraćenog, nepunog)
radnog vremena. Delimično radno vreme se može prihvatiti kao optimalna varijanta radnog
vremena za pojedine kategorije zaposlenih, kao što su invalidi, zaposlene majke, majke više
dece, zaposleni đaci ili studenti itd. Rast zaposlenosti žena s delimičnim radnim vremenom i pad
tražnje za nekvalifikovanim radnicima su izazvali smanjenje plata na takvim radnim mestima.
Smanjenju radnog vremena i zaposlenosti najmanje kvalifikovanog kadra je doprinela razvijena
informaciona tehnologija, kompjuterska tehnika i robotika. Automobilska industrija beleži
najveći rast primene robota. U prvoj polovini ove godine u svetu je došlo do porasta porudžbina
robota za automobilsku industriju za 101 procenat, samo u SAD za 214 procenata. Uvođenjem
robota kompanije smanjuju zaposlenost. U Japanu, bez obzira na veći rast američkih porudžbina,
1 robot dolazi na 6 radnika u proizvodnji. Dakle, uvođenjem robota najveći pad zaposlenosti
osećaju proizvodni radnici, pri čemu nekvalifikovana radna snaga najlakše ostaje bez posla, a
najteže pronalazi novo zaposlenje. Smatra se da će robotika, pored fabričkih hala, zavladati
bolničkim hodnicima, medijskim kućama, zabavnim parkovima.

Samo je ljudski um sposoban da kreira, stiče i obogaćuje miks znanja, a automatizovani sistemi
mu tek pomažu. S toga je u savremenim uslovima poslovanja upravljanje intelektualnim
kapitalom postalo imperativ globalnog repozicioniranja kompanija. Izvor intelektualnog kapitala
je u ljudskom umu, koji je neiskorišćen u sopstvenoj zemlji, a bogato iskorišćen i siromašno
isplaćen od strane multinacionalno i globalno orijentisanih kompanija. Eksploatacija znanja
politički i ekonomski moćnih zemalja i njihovih kompanija ne da je moguća, već je sasvim
realna. U nastojanju da maksimiziraju profite, mnogi se ne osvrću na etičke apele. Pribegavaju
racionalizaciji radne snage i radnog vremena proizvodeći dalekosežne negativne efekte na
celokupno socio-kulturno okruženje društvene zajednice.
Otpustom zaposlenih kompanije ne rešavaju probleme u poslovanju, već duboko potresaju
socijalni i društveni ambijent zajednice ciljnog inostranog tržišta (ne uzimajući u obzir na ovom
mestu direktan uticaj na privredu). Takođe, ne rešavaju trajno opadajuće tržišno učešće i
kompanijske profite. Može se zaključiti da:

 globalnim repozicioniranjem, multinacionalno i globalno orijentisane kompanije

doprinose povećanju nezaposlenosti u svetu, posebno u zemljama u tranziciji i drugim
manje razvijenim zemljama;

 povećanju nezaposlenosti doprinose u meri u kojoj im to omogućava delovanje

međunarodnih institucija i organizacija u saradnji sa njihovom zemljom porekla i slabost
pojedinih zemalja da se tom delovanju odupru, sa jedne strane, a njihova snaga i »glad«
za profitom i visokim tržišnim učešćem, sa druge;
  otpuštena radna snaga u razvijenim zemljama, koje su domaća tržišta multinacionalno i
globalno orijentisanih kompanija brže nalazi novo zaposlenje, za razliku od manje
razvijenih zemalja, u situaciji kada nisu više atraktivne za oplođavanje inokapitala,

 otkazi zaposlenim radnicima značajno ne podižu profite i tržišno učešće kompanija, a

doprinose ionako izraženom siromaštvu u svetu.

12. Posledice globalizacije - zaključak

Govoriti o posledicama globalizacije znači ocenjivati, odnosno vrednovati ostvarene i očekivane
efekte jednog širokog i dugotrajnog procesa. Problem nastaje onog monmenta kada se suočimo
sa različitm ocenama. Ocenjivanje varira između krajnje pozitivnih i krajnje negativnih
mišljenja.

Optimisti smatraju da globalizacija poboljšava kvalitet života u svim sferama. Ona pojačava
svest o planetarnoj zajednici čovečanstva i jača demokratske političke odnose, ljudska i
građanska prava i omogućava širenje civilnog društva. Ljudi su bolje informisani i imaju veće
mogućnosti da razviju i unaprede svoj biznis. Stvara se otvoreno društvo u kome različiti ljudi na
lakši i delotvorniji način mogu da razviju i zadovolje svoje potrebe i sposobnosti.
Sa druge strane, pesimisti smatraju da su posledice globalizacije uglavnom negativne, jer su pod
pretežnim uticajem krupnog kapitala koji prvenstveno nastoji da zadovolji svoje interese za
neograničenim profitom. To dovodi do daljeg siromašenja većine zemalja trećeg sveta i stvaraju
se nove napetosti između centara i periferije. Sve je veći jaz između bogatih i siromašnih. Stvara
se potrošačka kultura koja je lako dostupna, ali njeni proizvodi su površni i kulturno bezvredni.
Ljudi su sve zbunjeniji, pa i uplašeniji brzinom i opsegom promena tako da su tradicionalne
ljudske vrednosti sve ugroženije i dolazi do daljeg mrvljenja i raspada zajednica.
Neke od negativnih posledica globalizacije:
 „Erozija nacionalne države“
 „Društveni otpad“
 Jaz između bogatih i siromašnih
 Milioneri koje nije moguće kontrolisati
 Uništavanje životne sredine
 Slika 5. Posledice globalizacije27

Nacionalne države ne nestaju već je upravo u pitanju erozija. A toj eroziji upravo doprinose nivoi
na kojima se rešavaju problemi (unutar nacionalne države – lokalni nivo ; van nacionalne države
– međunarodni nivo). Nekadašnje veoma čvrste teritorijalne granice, granice državne moći ili
granice među narodima koji žive u dve različite države počinju da popuštaju. Iza pojma erozija
nacionalne države skriva se i veoma napredan projekat Evropske unije. U Evropskoj uniji su
države prenele svoje nadležnosti na nadnacionalne organizacije, pa su čak napravile i monetarnu
uniju. Ove pojave uopšte nisu nove. Još se sedamdesetih godina XX veka govorilo o
„međusobnoj zavisnosti“, ali procesi su se znatno ubrzali i kvalitativno i kvantitativno dostigli
novu dimenziju. Upravo ovu novinu je sa sobom donela globalizacija.

Globalizacija izvesno utiče na smanjenje kompetencija nacionalnih država. Ekonomski faktori

globalizacije, orijentisani na profit, u budućnosti izvesno neće mariti za nacionalne ekonomije,
poreklo proizvoda ili sirovina. Međunarodna finansijska revolucija i njene ključne institucije
ograničavaju pravo nacionalne države da po svojoj volji kontroliše sopstvene carine, valutu ili
fiskalnu politiku. U domenu političkog, sve je veći uticaj međunarodnih ustanova i
transnacionalnih organizacija, mreža međuzavisnosti sve više ograničava vlade nacionalnih
država u povlačenju poteza. Kulturni aspekt globalizacije, pre svega revolucija u komunikaciji,
produbljuje uzajamna razumevanja i percipiranje šarolikosti sveta, umanjuje ksenofobiju i
nacionalnu netrpeljivost.

Posledice globalizacije na nacionalne države su dvojake. S jedne strane, ubrzana modernizacija,

liberalizacija ekonomskog i političkog života, formalno uvođenje pluralizma i parlamentarizma,
pravne države i ljudskih prava, oslobađanje civilnog društva itd. Ali, s druge strane, posledice su
ograničavanje suverenosti, strukturalna zavisnost i stvarna podređenost nacionalnih država,
represivna međunarodna podela rada, tehnološko kmetstvo, dužničko i ekološko ropstvo,
nadeksploatacija radne snage i prirodnih resursa, deformisani privredni razvoj, razvoj
nerazvijenosti itd.

27
http://www.dadalos.org/globalisierung_sr/grundkurs_4.htm
Povećavanje konkurentne sposobnosti na globalnoj berzovnoj poziciji socijalnih usluga, a time i
snižavanje doprinosa na plate procenjuje se sa ekonomskog nivoa kao puka potreba, dok
sindikati istovremeno upozoravaju da podstiče proces stvaranja "društvenog otpada".
Činjenica je da radnici u Indiji zarađuju manje nego radnici u Evropi i da će to u neko dogledno
vreme i ostati tako. Međutim, to preduzećima daje dovoljno prostora da prete preseljenjem svojih
fabrika u zemlje „jeftine radne snage". Ipak, ova, na prvi pogled sasvim jasna logika ima i drugu
stranu medalje - odluka o sedištu firme i proizvodnih pogona fabrika ne donosi se samo na
osnovu podataka o jeftinoj radnoj snazi. Veliku ulogu pri tome igraju i drugi faktori, kao što su
prisutnost i blizina tržišta na koje će se plasirati roba ili nivo obrazovanja radnika i zaposlenog
osoblja.

Globalizacija ne znači samo da sve može da se svugde bez problema proizvodi. Globalizacija
može da se koristi kao argument protiv pretnji o preseljenju proizvodnje u zemlje "jeftine radne
snage".28

Krčenje šuma (posebno tropskih) uništava svetski ekosistem. Industrijski razvoj propraćen je
zagađenjem tla i vode i emisijom štetnih gasova koji nagrizaju ozonski omotač i zagađuju
vazduh. Posledice globalnog zagrevanja izvesno će pogoditi čitavu planetu. Izdizanje nivoa mora
uskratiće čovećanstvu zamašne količine zemlje. Naravno, to je samo jedan od brojnih problema.
Prisutni su i drugi, poput nestašice pitke i čiste vode, koja je sve aktuelnija (tek 3% svetske vode
je slatko, 2% od toga je okovana u ledu). Ovaj problem je u zapadnom svetu uočen šezdesetih
godina i dat mu je veliki značaj. Urađeno je dosta na redukciji "prljave" industrije, filtritanju i
pronalaženju alternativnih energetskih izvora. Međutim, socijalističke države, u svom pregnuću
da dosegnu, pa I premaše stepen industrijske proizvodnje Zapada, nisu usvojile isti obrazac. Isto
važi i za zemlje u razvoju danas, koje nisu spremne da bilo kakvom regulativom na ovom
području kompromituju svoje napore industrijalizacije.
Stoga čista računica nalaže bogatim zemljama da pokreću inicijative i investiraju u preventivne
tehnike, i tako finansiraju "čistiju" industrijalizaciju siromašnih zemalja. Koraci u tom pravcu
već su učinjeni – u Montrealu je 1987. veliki broj država prihvatio okončanje proizvodnje
opasnog hloro-floro-ugljenika, pri čemu su se bogatije zemlje obavezale da taj proces plate za
siromašnije. Naravno, češći su primeri odsustva takve kooperacije, ali će XXI vek,
radikalizacijom ekološkog problema, po svoj prilici naterati međunarodne subjekte na
saradnju, u kojoj će prednjačiti (propagandno i finansijski) bogata društva.
Globalizacija nameće i nove vrednosti, od kojih je jedna izvesno i zaštita životne sredine. Ali,
mogu li one biti opšteprihvaćene? Zemlje u razvoju prolaze danas kroz fazu ubrzane
industrijalizacije, zagađujući životnu sredinu, ali se pozivaju na argument da su
razvijene zemlje kroz tu fazu prošle i same, ne žaleći pritom za prirodom koja nestaje. Stoga je
mala verovatnoća da će same izdvojiti sredstva (koja u načelu i nemaju) za neophodna
prilagođavanja čistijoj industriji. Politički pritisak na njih u tom pravcu imao bi neželjene
posledice u vidu pospešenja antizapadnih sentimenata.
Društveni pokreti koji se zalažu za očuvanje čovekove sredine se javljaju šezdesetih godina XX
veka, u periodu kada razvijene zemlje dosežu dotada neviđene stope rasta i ulaze u
postindustrijsku fazu, a zemlje u razvoju (Treći svet) vrše ubrzanu industrijalizaciju. Budući da
su se tada osetile i prve posledice po svetski ekosistem, naučna istraživanja o posledicama efekta
28
Grupa autora, Aspekti globalizacije, Beogradska otvorena škola, Beograd 2000
zelene bašte, učestalih nuklearnih proba ili nestanka određenih biljnih životinjskih vrsta su
prodrla u širu javnost. Tako se, razvila društvena svest (gotovo isključivo u zemljama razvijenog
Zapada) o potrebi borbe za očuvanje planete. Formiraju se organizacije, poput Greenpeace-a
(1971) čiji aktivisti na nenasilan način ometaju aktivnosti koje vode ka uništavanju životne
sredine. Budući da je koncept za koji se zalažu ekološki pokreti opšteprihvatljiv, uticaj koji oni
imaju na politički život je veliki. Krajem sedamdesetih, neki od pokreta (u Evropi) su se
transformisali u političke partije (najuspešniji u tome su nemački Zeleni, nastali 1979). U
međuvremenu su osnovne postavke ekoloških pokreta načelno usvojene, posebno u razvijenim
zemljama, i sprovode se opsežne mere da bi se izbegla ekološka katastrofa na globalnom nivou.
Rešavanje globalnog ekološkog problema često je i stvar međudržavne saradnje, i predstavlja
jedan od integrativnih faktora koji ujedinjavaju planetu.

Ključna pitanja o budućnosti globalizacije se lome upravo na polju ekonomije. Stoga i ne čudi
što su, uprkos tome što ona poseduje razvijenu metodologiju za prognoziranje trendova i analizu
budućih tokova, mišljenja vodećih teoretičara suprotstavljena do isključivosti. I dok se te borbe
ekonomista - nobelovaca vode na način razumljiv samo stručnjacima, ostatak sveta trpi posledice
makroekonomskih poteza.

Jedan od, za naše potrebe najinteresantnijih je jaz koji odavno postoji između Severa i Juga i koji
je povećan zamahom neoliberalne ekonomske globalizacije osamdesetih i devedesetih godina.
Sva je prilika da će se i dalje produbljivati. Ideologija slobodnih tržišnih uslova u načelu čini
bogate bogatijima a siromašne siromašnijima. Upozorenjima stručnjaka svake godine se
smanjuje iznos kojim razvijene zemlje pomažu one koje to nisu. Ovim vidom pomoći,
ustanovljene 1968. na Generalnoj skupštini UN predviđeno je da razvijene zemlje izdvajaju 1%
bruto nacionalnog proizvoda (GNP-a) za sanaciju ovih problema. Ambiciozno zamišljen projekat
nikada nije ostvaren u praksi, niti je projektovana brojka dosegnuta. Čak se neprekidno
smanjivala tokom osamdesetih, da bi 1993. iznosila manje od 0,34% u proseku država koje je
izdvajaju. Očito je da politička situacija u svetu nakon rušenja SSSR-a nije doprinela povećanju
kvota pomoći koje razvijene zemlje ovim povodom daju siromašnim (jer jednostavno više ne
strepe od izvoza komunizma u iste), više se ne smatra moralno nepodnošljivom činjenica da 50
miliona stanovnika Zemlje godišnje umire od posledica neuhranjenosti. SAD su u smanjivanju
pomoći za neravijene prednjačile, smanjivši pomoć sa 9,37 na 6,9 milijardi dolara, što iznosi
0,09% američkog bruto domaćeg proizvoda (GDP-a).

Naime, jedan od postulata sveta u globalizaciji jeste tržišna logika i liberalna težnja za
minimalnom državom. U ovakav trend ne uklapa se ideja pomoći, jer se smatra da će društvo
koje se ustroji na tržišnim principima i samo doseći brz, ali uravnotežen i realan razvoj i rast, i da
je bolje pomagati siromašna društva direktnim investicijama od strane kompanija. Naravno, do
ovog ograđivanja ne dolazi samo zbog ignorisanja bogatih država, već zbog istinske promene
ravnoteže između ekonomske moći država i privrednih giganata.

Dakle, očito je da međudržavna saradnja u cilju uspostavljanja stabilnijeg svetskog sistema nije
ključ za razumevanje ekonomskih tokova u XXI veku. U njega ulazimo sa pažnjom fokusiranom
na druge aktere (i dobitnike) procesa globalizacije - multinacionalne kompanije. One su
međutim, zainteresovane pre svega za profit, lišene interesovanja za osobenosti nacionalnih
prilika (izuzev ukoliko ih te osobenosti lišavaju profita). S jedne strane, njihova aktivnost ruši
granične barijere, vrši pritisak na nacionalne države, čvršće integriše planetu i stvara bezbrojne
niti međuzavisnosti koje vode stabilizaciji svetskog sistema. S druge strane, u praksi se pokazuje
da takav sistem ne ide na ruku smanjenju privrednih nejednakosti, već ih produbljuje, da se
visoka tehnologija velikom brzinom razvija i primenjuje u bogatim državama, a postaje sve
nedostupnija siromašnim. Takođe, multinacionalne kompanije ne mogu (još uvek) uticati na
demografsku politiku nacionalnih država.
Odnos koji istraživač ima prema ovim fenomenima nužno ga sa ekonomskog kursa prevodi u
sferu ideološkog. Naime, ekonomska argumentacija u sebi nosi jasni kriterijum vrednosnog
određenja. Na primer, na podatku da je disparitet između najbogatijih i najsiromašnijih zemalja,
koji je početkom XIX veka bio 1:3 danas iznosi 1:84, da preko 1,5 milijardi stanovnika živi sa
jednim dolarom dnevno dok su 255 svetskih miljardera zajedno bogatiji od zajedničkog
godišnjeg dohotka zemlja u kojim živi 45% stanovnika. Apologete tj.branioci, pristalice
globalizacije sa druge strane raspolažu statistikama koje ne skrivaju činjenicu da je raslojavanje
u modernom svetu zaista veće, ali ističu da se komparativno poboljšava materijalno stanje
pojedinaca.
Globalizacija je kao proces uzela maha u skorašnjoj prošlosti, oblikuje našu sadašnjosti i utiče na
našu budućnost.

Gotovo je nemoguće formirati jedinstven stav prema globalizaciji kao fenomenu; potrebno je
proučavati njene segmente, pojedinačne procese u kontekstu ostalih, kako bi uopšte mogle da se
sagledaju potencijalno dobre i loše posledice globalizacije u celini. Ona je vrsta fenomena koja u
naučnoj diskusiji zahteva visoko razvijenu kritičku svest i pažljivu analizu; nažalost, zbog brzine
kojom se odvijaju savremeni procesi globalizacije i političkih posledica koje ostavljaju, izvori o
procesima globalizacije često predstavljaju mešavinu iznošenja realnih činjenica, zatim
ideologija i stavova, što rezultira razvojem stereotipnih shvatanja i unekoliko otežava naučni
pristup proučavanju ovog fenomena i ocenjivanju njegovih posledica.
13. Literatura
Vesić, D., Uticaj globalizacije poslovanja na privredni sistem Srbije, MP 1, 2010

Drucker, P.(1995): “Postkapitalističko društvo”, PS Grmeč – Privredni pregled, Beograd, str. 32

Dobrica Vesić, Specifični oblici upravljanja ljudskim resursima, Institut za međunarodnu

politiku i privredu, Beograd, 2009, str. 233.

Pero Petrović, Privatizacija – iskustva Srbije i zemalja u tranziciji, Čigoja štampa, Beograd, 2006

Branko Rakita, Međunarodne marketing strategije, Naučna knjiga, Beograd, 1999

Milanovic-Golubovic V. Posledice globalizacije poslovanja liderske grupe konkurenata

doktorska disertacija, Ekonomski fakultet, Beograd 2002

Stiglic, Dž, Protivurečnosti globalizacije, SBM – x, Beograd 2002

Filipović Slobodan, „Globalizacija poslovanja i strategije menadžmenta transnacionalnih

kompanija“, Novac i razvoj, br 30-31/1996

Jović Mile, Medjunarodni marketing, Savremena administracija, Beograd 2000

Todorović Jovan, Đuričin Dragan, i Janošević Stevo, „Strategijski menadžment, Ekonomski

fakultet, Beograd, 2004

Prof.dr Vesna Milićević, „Međunarodni menadžment – Novije tendencije, Treće izmenjeno

izdanje“, Beograd, 2009

Bajec, J., Joksimović Lj.,(2002), “Savremeni privredni sistemi“, Ekonomski fakultet, Beograd
Gruenfelder, A.M.,(2002): „Mnoga lica globalizacije“, Habitus br. 3-4, Novi Sad

Vesić, D. (2009): “Specifični oblici upravljanja ljudskim resursima”, Institut za međunarodnu

politiku i privredu, Beograd

Menadžment interorganizacionih odnosa – outsourcing, strateške alijanse, merdžeri i akvizicije,

Prof.dr Nenad Popović, prof.dr Ondrej Jaško, mr Sloboda Prokić, Beograd, 2010

Prof.dr Petar Hafner, Prof.dr Dragoslav Kitanović, Globalne društvene promene i problemi
tranzicije, Niš 1997

http://www.aviokarta.net/star-alliance/ (12.12.2016.)

http://www.slideshare.net/ilic013/medjunarodne-strategijske-alijanse-u-automobilskoj-industriji-
na-primeru-renaultnissan (11.12.2016)
http://www.renault.rs/o_nama/o-nama.html#fcd0793b-4aff-496b-a6a6-d5b8a2d0e145
(11.12.2016.)

http://auto.blog.rs/blog/auto/vesti/2014/04/09/alijansa-renault-nissan-slavi-15-godisnjicu
(12.12.2016.)

http://www.eraz.org.rs/uploads/4/7/0/4/47046595/35_nestorovi%C4%87_razli%C4%8Cite_dime
nzije_procesa_globalizacije_international_scientific_conference_eraz_2016_belgrade_serbia_28
9-295_pp..pdf (09.12.2016.)

https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9D%D0%B8%D1%81%D0%B0%D0%BD (12.12. 2016)