Pojam testamenta

U naslednom pravu testament ima više značenja:

1. u formalnom smislu zaveštanje je svaka izjava volje uperena na postizanje nekog

naslednopravnog efekta, data u zakonom utvrđenoj formi za testament. U tom smislu
neka osoba može imati više testamenata, od kojih će važeći biti samo onaj poslednji
(poslednja volja ostavioca). Međutim dešava se situacija da zaveštalac napiše više
testamenata, a da u poslednjem ne uredi neko pitanje koje je uredio u prethodnim
verzijama. Tada će, u određenoj meri, važiti i prethodni testamenti.
2. u materijalnom (subjektivnom) smislu zaveštalac može imati samo jedan testament - to
je poslednja volja ostavioca. Poslednja volja mora biti jedna i jedinstvena, jer je to ono
što će biti sprovedeno u pravnom životu. Testament u materijalnom smislu predstavlja
vanvremensku i apstraktnu volju ostavioca, što znači da, ako npr. testament bude uništen,
on će i dalje postojati u materijalnom smislu. Ako se nekako sazna njegova sadržina (ili
bude rekonstruisan), sud će postupiti po toj volji.
3. u objektivnom smislu, testament predstavlja ispravu koja sadrži ostaviočevu poslednju
volju, odn. objekt na kome je napisan testament (npr. parče papira).

Pravna priroda testamenta

Pod pravnom prirodom testamenta podrazumevaju se njegove osobine kao pravnog posla:

1. pravni posao mortis causa (za slučaj smrti) - je posao koji se preduzima za života, ali
njegova pravna dejstva otpočinju tek smrću određenog lica (u ovom slučaju ostavioca);
2. dobročin (lukrativni) pravni posao - je onaj posao kod kojeg jedna strana dobija korist, a
da za to ne daje nikakvu (ili daje izuzetno nesrazmernu) protivnaknadu;
3. jednostran pravni posao - nastaje i proizvodi pravna dejstva izjavom samo jedne volje;
4. strogo lični pravni posao - je onaj kod koga je isključeno svako zastupanje. Zaveštalac
mora lično, svojom sopstvenom i slobodnom voljom, da iskaže sadržinu svog testamenta.
Jedini način da drugo lice učestvuje u procesu nastanka testamenta je taj da daje savete
koje se tiču forme, a nikako sadržine, jer će u suprotnom slučaju testament biti ponšiten;
5. formalni pravni posao - je onaj za čiju se punovažnost zahteva da bude sastavljen u
naročitoj formi koju propisuje zakon (tzv. forma ad solemnitatem). Naš zakon dozvoljava
više formi testamenta;
6. jednostrano opoziv pravni posao - obzirom na to da je testament jednostrani, strogo lični
i dobročin posao, proizlazi ovlašćenje zaveštaoca da u svakom trenutku opozove tu svoju
poslednju volju. Jedino ograničenje koje se njemu postavlja je to da on mora testament da
opozove u nekoj od zakonom određenih formi za sastavljanje testamenta. On NE MORA
da testament opoziva baš u onoj formi u kojoj ga je sastavio!
Uslovi za sastavljanje testamenta
Kako je testament jedan od važnijih pravnih instituta svakog poretka, država propisuje uslove
koji moraju biti spunjeni da bi se poslednja volja uopšte mogla uzeti u razmatranje. Ti uslovi su
sledeći:

1. Subjektivni uslov - jeste sposobnost za rasuđivanje, odn. sposobnost lica da shvati

pravne (i sve druge) posledice svoje izjave volje;
2. Objektivi uslov - jeste određena starosna granica sa čijim je navršenjem moguće
sastavljati punovažan testament. To je tzv. aktivna testamentarna sposobnost (testamentio
factio activa) i ona se u našem pravu stiče sa navršenih 15 godina;
3. Animus testandi, odnosno namera za sačinjavanje testamenta - jeste pravno relevantna
volja nekog lica da preduzme određene pravne radnje i njegova svest o uslovima i
posledicama preduzetih radnji. Ta volja mora biti: ozbiljna (nije punovažan testament
koji je napisan "iz zezanja"), stvarna, slobodna i upućena na nešto što je moguće ostvariti.

Da bi testament bio punovažan svi ovi uslovi moraju biti ispunjeni kumulativno, dakle, moraju
svi da postoje u isto vreme. Ako neko lice koje je starije od 15 godina napiše testament i
ispostavi se da je bilo nesposobno za rasuđivanje, testament će biti poništen. Ako advokat (koji
je sposoban ta rasuđivanje i stariji od 15 godina) napiše testament samo da bi svom klijentu
pokazao kako se to radi, testament neće biti punovažan, jer nema animus testandi...

Sadržina testamenta
Testament može sadržati veoma veliki broj različitih odredbi, tako da je, u teoriji, izvršena
podela sadržine testamenta na materijalnu, formalnu i tzv. ostale odredbe.

1. U materijalnu sadržinu spada sve ono što se odnosi na imovinsko raspolaganje

ostavioca: postavljanje naslednika i legatara, određivanje naslednih delova, isključenja
iz nasleđa, osnivanje zadužbina, fondova, itd;
2. Formalna sadržina se odnosi na pitanje postavljanja izvršioca testamenta, ili odrđivanja
tzv. konkretizatora zaveštaočeve volje samo u vezi sa nekom posebnom odredbom u
testamentu;
3. Ostale odredbe su vrlo heterogena kategorija i mogu se definisati kao sve one odredbe
koje ne spadaju u prethodne dve grupe. One mogu biti neimovinske: priznavanje
vanbračnog očinstva (JEDNA PRAVNA ZAČKOLjICA: testament je moguće
napisati sa 15, a priznati očinstvo je moguće sa tek sa 16 godina. Ako lice od 15
godina prizna vanbračno očinstvo u testamentu, testament će biti punovažan, sem te
odredbe, odm. njegovo priznanje će ostati bez efekta!), određivanje mesta i načina
sahrane, davanje preporuke organu starateljstva povodom nekog lica..., kao i imovinske
prirode: oproštaj duga, priznanje duga, itd.

Forme testamenta
U našem pravu postoji veliki broj formi u kojima se može izraziti poslednja volja. To su sl.:

Olografski testament

Ili svojeručno zaveštanje je pismeni, privatni (u njegovom sastavljanju ne učestvuju državni

organi) i redovni oblik sastavljanja testamenta. Obzirom na to da je najjednostavniji i najmanje
zahtevan oblik testament, pa se zato i koristi najmasovnije. Bitni elementi forme su ti da on
mora u celosti biti napisan i potpisan svojeručno od strane zaveštaoca. Preporučuje se da
nosi i datum, ali to nije bitan element forme. Logični uslovi koji se traže su ti da zaveštalac bude
pismen, da piše onom rukom kojom piše uobičajeno, da piše na onom jeziku koji razume i da se
potpisuje svojim uobičajenim potpisom. Materijal na kome je testament ispisan nije relevantan;

Alografski testament

Ili pismeno zaveštanje pred svedocima je pismeni, privatni i redovni oblik zaveštanja, koje se
sačinjava na taj način što će zaveštalac unapred sačinjenu ispravu svojeručno potpisati u
prisustvu dva svedoka, izjavljujući da je sačinjeno pismeno pročitao i da je to njegova
poslednja volja. Logični uslovi koji se nameću su, da je zaveštalac pismen i da ima očuvano
čulo vida, mora ga potpisati svojeručno i uobičajenim potpisom, svedoci moraju da vide
potpisivanje (znači da moraju da imaju očuvano čulo vida) i da čuju izjavu zaveštaoca (očuvano
čulo sluha). Ne moraju da budu upoznati sa sadržinom testamenta, a moraju biti pismeni samo u
onoj meri u kojoj im je potrebno da se potpišu. Ako se testament sastoji od više strana dovoljno
je da se zaveštalac potpiše samo na poslednjoj strani;

Sudski testament

Je veoma značajan oblik pismenog, redovnog i javnog oblika zaveštanja, ne samo zbog toga što
je to najčešće korišćena forma javnog testamenta, već i zato što je to model čija pravila važe i
kod ostalih oblika javnih testamenata. Razlog za veliku popularnost ovog testamenta je i to što je
za nepismene ili slepe osobe najsigurniji oblik, obzirom na to da u njegovom sastavljanju
učestvuje sud. Sudski testament sastavlja sudija opštinskog suda, prema usmenom i
neposrednom kazivanju samog zaveštaoca. Zaveštalac NE MOŽE doneti već pripremljeni
tekst testamenta. Pre bilo kakvog postupka sudija mora da utvrdi identitet svedoka i da utvrdi da
li zaveštalac ima testamentarnu sposobnost. Identitet se utvrđuje na tri načina - da sudija lično i
po imenu poznaje zaveštaoca; uvidom u javnu ispravu sa fotografijom i uz saslušanje jednog
svedoka identiteta; ili saslušanjem dva svedoka identiteta (čiji identitet utvrđuje uvidom u javnu
ispravu sa fotografijom). Sudski testament se beleži u zapisnik, a dalji postupak zavisi od toga da
li zaveštalac može da pročita zaveštanje ili ne. Ako može, predaje mu se zapisnik, koji on čita, a
potom sudija na samom testamentu potvrđuje da ga je ovaj pročitao. Zatim ga potpisuje i
overava. Ako zaveštalac ne može, iz različitih razloga, da pročita testament (ili ne može da se
potpiše), testament se sastavlja uz prisustvo dva testamentarna svedoka. Sastavljeni testament se
čita pred svedocima i zaveštaocem, pa će ga onda zaveštalac potpisati ili staviti rukoznak (otisak
palca). Ukolko on ne može ni da stavi rukoznak, sudija će to konstatovati na samom testamentu,
posle čega će se potpisati svedoci, zakleti sudski tumač (koji služi kao posrednik ako zaveštalac
ne zna jezik suda ili je gluvonem) i sudija, koji će i overiti testament. Tako sastavljeni testament
se predaje zaveštaocu ili se, na njegov zahtev, deponuje u sudu, a sud mu o tome izdaje potvrdu;

Konzularni testament

Je pismeni, redovni i javni oblik testamenta koji našem državljaninu u inostranstvu, po

odredbama koje važe za sudski testament, sastavlja konzularni predstavnik ili diplomatski
predstavnik Srbije koji vrši konzularne poslove;

Brodski testament

Je pismeni, vanredni (sačinjava se u posebnim okolnostima) i javni oblik testamenta koji

zaveštaocu na našem brodu, po odredbama koje važe za sudski testament, sastavlja zapovednik
broda;

Vojni testament

Je pismeni, vanredni i javni oblik testamenta koji za vreme rata ili mobilizacije zaveštaocu koji je
na vojnoj dužnosti, po odredbama koje važe za sudski testament, sastavlja komandir čete, drugi
starešina tog ili višeg ranga, neko drugo lice u prisustvu nekog od tih starešina, kao i svaki
starešina odvojenog odreda;

Međunarodni testament

Je, u naše pravo, uveden Zakonom o ratifikaciji Konvencije o jednoobraznom zakonu o obliku
međunarodnog testamenta, sa Prilogom od 03. juna 1977. g. Prema ovoj Konvenciji testament
će biti punovažan u pogledu oblika, bez obzira na mesto gde je napravljen, gde se nalaze dobra,
državljanstvo, prebivalište ili boravište zaveštaoca. Međunarodni testament je pismeni, redovni i
javni oblik zaveštanja. Ovlašćena lica za sastavljanje ovog testamenta su sudija opštinskog suda i
konzularni predstavnik neke zemlje u inostranstvu, kao i lica koja su ovlašćena za sastavljanje
vanrednih oblika testamenata. Međunarodni testament mora biti sastavljen u pisanom obliku,
na bilo kom jeziku, napisan rukom, ili na bilo koji drugi način. Zaveštalac može svoju poslednju
volju izjaviti usmeno pred javnom organom koji će je zatim preneti u pismenu formu, ili može
doneti već pripremljeni tekst testamenta. Sa sadržinom tog testamenta on može, ali i ne mora
upoznati službeno lice, ali mora pred njim i pred dva svedoka izjaviti da je sačinjeno pismeno
pročitao, kao i da je to njegova poslednja volja. Zaveštalac potpisuje testament u prisustvu
službenog lica i svedoka, a ako ga je potpisao pre toga treba samo da prizna i potvrdi potpis za
svoj. Zaveštalac mora da potpiše svaki od listova koji sadrži testament, a ti listovi moraju
biti numerisani. Ako ne može da se potpiše, službeno lice će razlog tome konstatovati na
samom testamentu. Zaveštalac može da zahteva da ga neko drugo lice potpiše na testamentu, a
ovlašćeno lice će to na testamentu konstatovati. Zatim se na testament potpisuju svedoci i to
službeno lice. Zaveštanje MORA da sadrži datum sastavljanja (datum kada ga je zaveštalac
potpisao). Zaveštalac odlučuje o načinu čuvanja testamenta, što službeno lice beleži na
testamentu. Službeno lice treba da uz testament priloži i posebnu izjavu kojom potvrđuje da su
ispunjeni svi zakonski uslovi za punovažnost testamenta, ali testament će postojati i bez nje;

Usmeni testament

Je izuzetni i privatni oblik testamenta. Zaveštalac može svoju poslednju volju usmeno izreći
pred tri istovremeno prisutna testamentarna svedoka, ako zbog izuzetnih prilika nije u
mogućnosti da sačini pismeno zaveštanje. Svedoci moraju da, bez odlaganja, najbliži sud
upoznaju sa sadržinom testamenta. Njihove izjave se diktiraju u zapisnik koji se potpisuje i
overava, i takav služi kao testament. Izuzetne prilike moraju biti takve prirode da pogađaju veću
ili manju grupu ljudi usled neotklonjivog i opštepoznatog događaja koji ih je zadesio i bitno
pogoršao njihov životni položaj (npr. rat, zemljotres, veliki požar, poplava...). Obzirom da je
ovaj oblik testamenta izuzetno pogodan za krivotvorenje njegova upotreba je dosta ograničena
restriktivnim tumačenjem "izuzetnih prilika" od strane sudova (npr. postoji slučaj da sud nije
uzeo u razmatranje usmeni testament žene koja je ležala u bolnici nekoliko meseci ali je naglo
preminula, s obrazloženjem da je ona za to vreme mogla da sastavi neki drugi testament).
Ukoliko je i 30 dana posle prestanka izuzetnih prilika zaveštalac i dalje živ testament će prestati
da važi;

Notarijalni testament

Je pismeni, redovni i javni oblik testamenta koji zaveštaocu, po odredbama koje važe za sudski
testament, sastavlja javni beležnik - notar. NAPOMENA: iako je zakon o notarima uveliko
najavljivan u našoj zemlji, još uvek se ne zna kada će biti usvojen, tako da ovaj oblik testamenta,
u suštini, i ne postoji, samo je u pripremi.

Konverzija
Naš zakon dozvoljava i tzv. konverziju testamenta, odn. ukoliko je testament sastavljan u
jednoj formi za koju ne ispunjava uslove, sud će po službenoj dužnosti, priznati taj
testament, ali samo ako ispunjava uslove za neku drugu formu.

Pojam zaveštanja
Izvor: Pravopedia
Skoči na: navigacija, pretraga

Zavještanje predstavlja zakonom uređen oblik jednostrane, strogo lične i opozive izjave volje za
to sposobnog lica kojom ono određuje raspodjelu svoje imovine poslije smrti i eventualno daje i
druge izjave i naredbe u vezi sa svojom smrću.

Elementi zavještanja su:

 1. Pravni akt mortis causa

 2. Dobročini pravni posao

 3. Jednostrani pravni posao

 4. Strogo lični pravni posao

 5. Jednostrano opoziv pravni posao

 6. Aktivna testamentarna sposobnost

Zavještalac može da u testament unese neke neimovinske odredbe koje mogu da čine isključivu
sadržinu testamenta (da prizna očinstvo koje automatski povlači da potomak dobija nasljedno
pravo ). Sve izjave koje zavještalac daje moraju da budu u skladu sa pozitivnim pravnim
propisima države u kojoj će ostvariti dejstva.

Zavještanje ima više značenja:

 Formalno – to je svaka izjava volje usmjerena na postizanje nasljednopravnog cilja koja je data u
propisanom obliku. Moguće je da testament sadrži neke druge vrste izjava (političku npr) ali je
za njihovu relevantnost potrebno da su vezane za neko lice kojim se daje ili ukida nasljeđe.
Moguće je da formalno zavještalac ima nekoliko testamenata koji se međusobno isključuju ili
nadopunjavaju. Moguće je postojanje više testamenata u objektivnom smislu – isprava u kojoj
zavještalac izražava svoje raspolaganje.
 Materijalno (testament u subjektivnom smislu) - može imati samo jedan testament kojim se
izražava njegova posljedna volja. Ukoliko je zavještalac ostavio nekoliko testamenata sud mora
da utvrdi koji od njih izražava njegovu posljednu volju i taj testament će biti sproveden u
pravnom životu.

Moguć je i negativni testament kojim zavještalac isključuje zakonskog ili nužnog nasljednika iz
nasljeđivanja. Isključenje može da bude potpuno ili djelimično. Ukoliko se zakonski nasljednik
isključuje iz prava na nasljeđe to neće uticati na njegov nužni dio. Isključenje naravno mora da
bude izvršeno u skladu da zakonskim razlozima. Imenovanje univerzalnog sukcesora nije
potrebno da bi testament bio punovažan.

Pravni posao mortis causa Nastaje za vrijeme života lica koje ga preduzima ali njegova dejstva
počinju da teku tek od smrti određenog lica. Da bi testament proizveo dejstvo potrebna je smrt
zavještaoca što znači da do njegove smrti nasljednici nemaju nikakava prava.
Dobročini pravni posao Testamentarno raspolaganje je uvijek dobročini pravni posao čak i kad
sadrži određene terete ili naloge jer se i njima vrši preraspodjela koristi iz zaostaviočeve
imovine.

Jednostrani pravni posao Jednostranost kao jedna od bitnih osobina testamenta je izažena
veoma strogo. Uticaj volje bilo kojeg lica može da dovede do ništavosti testamenta. Volja drugog
lica je dozvoljena samo ako je u granicama savjeta i pod uslovom da lice govori istinu.
Zavještaočeva volja izražena u testamentu mora da bude oslobođena bilo kakve prijetnje, prinude
ili zablude. Naše pravo ne dozvoljava tzv zajedničke testamente.

Strogo lični pravni posao Kod zavještanja je zabranjeno bilo kakvo zastupanje. Ono je strogo
lični pravni posao te zavještalac mora da svojom sopstvenom i slobodnom voljom iskaže
sadržinu svog testamenta. Punoljetna lica kojima je potpuno ili djelimično oduzeta poslovna
sposobnost ne mogu da sastave testament, niti to mogu da obave preko zakonskog zastupnika ili
punomoćnika. U testamentu univerzalni i singularni zastupnici moraju da budu određeni ili
odredivi. Odredivi su ako je zavještalac predvidio elemente na osnovu kojih će se
individualizovati nasljednik. Formulisanje ostaviočeve volje, njeno prenošenje u pismeni oblik
može da obavi i neko drugo lice, sudija kod sudskog testamenta, advokat kod alografskog, ali
ono uvijek mora da izražava suštinu posljednje volje ostavioca.

Formalan pravni posao Testament je strogo formalan posao te stoga mora da bude izražena u
određenom obliku koji je tačno propisan zakonom. Nije dopušteno odstupanje od forme jer
otvara mogućnost poništenja testamenta.

Jednostrano opoziv pravni posao Iz činjenice da je to jednostrani dobročini pravni akt mortis
causa kojim se izražava posljednja ostaviočeva volja proizilazi i da je testament jednostano
opoziv pravni posao. Zavještalac može da opozove ili ukine svoj testament do samog kraja svog
života pod uslovom da ima aktivnu testamentarnu sposobnost. Naknadni gubitak te sposobnosti
neće uticati na testament koji je ranije napravljen. Dok zavještalac nema aktivnu testamentarnu
sposobnost on ne može ni da promijeni ni da ukine svoj testament. Zavještalac se ne može odreći
svog prava da jednostano opozove ili promijeni testament.
Usmeni testament u našem pravu sa osvrtom na uporedna prava
Sadržaj:

Uvod 4
1 Nasledno pravo 5
2 Testament - usmeni testament 6
2.1 Pojam testamenta 6
2.2 Pravna priroda testamenta 7
2.3 Uslovi za sastavljanje testamenta 8
2.4 Sadržina testamenta 9
2.5 Forme testamenta 10
2.5.1 Usmeni testament (testamentum nuncupativum) 12
3 Usmeni testament - sudska praksa 14
Zaključak 19
Literatura 20

Nemo pro parte testatus, pro parte intestatus decedere potest. - Ne može se nasleđivati delom testamentalno, a
delom zakonski.
 Latinska izreka

Uvod

U pravnom sistemu nasledno pravo predstavlja deo građanskog imovinskog prava, koje poučava i reguliše
imovinsko pravne odnose nastale povodom smrti izvesnog fizičkog lica. Po tome se nasledno pravo razlikuje od
drugih delova građanskog prava koji imaju za predmet proučavanja i regulisanja imovinske odnose između ljudi za
života.
Pravne norme koje uspostavljaju i uređuju odnose koji nastaju usled smrti izvesnog fizičkog lisca nazivaju se
naslednopravne norme, ili nasledno pravo u objektivnom smislu, odnosno kraće - nasledno pravo. Kada govorimo o
naslednom pravu neke države mislimo pod time na skip pravnih pravila kojima se reguliše prenos (prenošenje)
imovinskih prava i obaveza umrlog lica (ostavioca) na druga lica (sukcesore). Objektivno nasledno prave
predstavlja, dakle, granu pozitivnog prava koja reguliše prvenstveno univerzalnu i izuzetno singularnu sukcesiju.
Nasledno pravo obuhvata, znači, onu vrstu odnosa koji se nazivaju naslednopravnim odnosima ili, prosto
nasleđivanjem.
Ovlašćenje koje pripada određenom subjektu (licu) na osnovu normi objektivnog naslednog prava nazivamo
subjektivno nasledno pravo. U stvari to je pravo određenog lica da bude i postane univerzalni, odnosnosingularni
sukcesor ostavioca. Drugačije rečeno, nasledno pravo u subjektivnom smislu je zbir svih onih posledica vezanih za
fakt nasleđivanja, tj. prenosa (prenošenja) zaostavštine umrlog lica (ostavioca) na druga lica (sukcesore).
Nasleđivanje je prelaz prava s jednog na drugi subjekat. Operacija tog prelaza naziva se sukcesijom
(prijemništvom). Subjekat u čija se prava stupa naziva se prethodnikom, a subjekat koji u prethodnikova prava
stupa zove se sukcesor (prijemnik). U naslednom pravu sukcesija može biti univerzalna i singularna. Nasleđivanje,
kao pravni institut, nezamislivo je bez univerzalne sukcesije. Singularna sukcesija, pak, može ali ne mora nastati.
Neko obavezno mora da stupi na mesto koje je pripadalo ostaviocu i da na sebe primi sva ostaviočeva prava, ali i
obaveze. To, sveobuhvatno, stupanje u ostaviočeve pravne odnose naziva se univerzalnom sukcesijom i
predstavlja obavezan princip nasleđivanja. Obaveznost univerzalne sukcesije proizlazi iz potrebe da prava i posle
smrti nastave društvenu ulogu koju su pre smrti imala.
Zaostavštinu čine sva nasleđivanju podobna prava koja su ostaviocu pripadala u trenutku smrti. Naslediti se može
na osnovu zakona i na osnovu zaveštanja-testamenta. Naslediti može samo onaj ko je živ u trenutku ostaviočeve
smrti.
Na osnovu zakona ostavioca nasleđuju njegovi potomci, njegovi usvojenici i njihovi potomci, ostaviočev bračni
drug, ostaviočevi roditelji, ostaviočevi usvojenici, ostaviočevi braća i sestre i njihovi potomci, ostaviočevi dedovi i
babe i njihovi potomci i ostaviočevi ostali preci.
Nasleđuje se po naslednim redovima. Naslednici bližeg naslednog reda isključuju iz nasleđa naslednike daljeg
naslednog reda. Republika Srbija je poslednji zakonski naslednik.

1 Nasledno pravo

Nasledno pravo može se posmatrati ne samo kao grana pozitivnog prava, već i kao deo nauke građanskog prava.
Ovako shvaćeno nasledno pravo bavi se proučavanjem pravnog uređenja nasleđivanja i odnosa koji nastaju
povodom nasleđivanja. Izučavanjem nasleđivanja bave se i druge naučne discipline kao: biologija, istorija,
sociologija, genetika, ali sa aspekta koji nije pravno. Jedino nasledno pravo proučava pravne odnose koje nastaju
usled smrti izvesnog fizičkog lica.
Po uzoru na vrstu sukcesije, sukcesori mogu biti univerzalni i singularni. Podela ostaviočevih pravnih sledbenika na
univerzalne i singularne sukcesore zasniva se u naslednom pravu Jugoslavije na četiri kriterijuma: prvi i drugi
kriterijum tiču se karaktera prava sukcesora i načina njihovog stupanja u ostaviočeva prava, treći kriterijum tiče se
obima prava u koja sukcesori stupaju, a četvrti se odnosi na njihovu odgovornost za ostaviočeve dugove.
Univerzalni sukcesor je naslednik u pravom smislu reči. Jednostavnije: univerzalni sukcesor i naslednik su sinonimi.
Savremena prava nisu jedinstvena u određivanju trenutka nastanka univerzalne sukcesije. Postoje dve tendencije:
prema prvoj, univerzalna sukcesija nastaje u vreme smrti, Tako je u švajcarskom, nemačkom, francuskom pravu a
prema drugoj -- docnije. Čuveni redaktor Austrijskog građanskog zakonika Cajler smatrao je nasledno pravo
stvarnim pravom. Pod Cajlerovim uticajem, u Austrijskom građanskom zakoniku (par. 531-551 AGZ) zaostavština
se posmatra kao bestelesna stvar (universitas iuris), pa je za njeno pribavljanje potreban pravni osnov (iustus
titulus) i način sticanja (modus acljuirendi). Subjektivno nasledno pravo je titulus sticanja zaostavštine, a sudska
predaja rešenja o uručenju zaostavštine je modus. Za razliku od sistema prihvaćenog u našem pravu, univerzalni
sukcesor postaje imalac odgovarajućeg prava (recimo, svojine) tek kada se modus pridruži titulusu, a to je
trenutak prijema rešenja o uručenju zaostavštine . U anglo-američkom sistemu izvršilac zaveštanja ili, ako
izvršioca nema, administrator zaostavštine -- staraju se o namirenju ostaviočevih dugova. Tek posle toga oni
nasledniku uručuju (čistu) zaostavštinu. To rešenje ima sličnosti sa austrijskim, a sličnost potiče iz istovetnog
osnova koji je nastao u srednjem veku.
U našem pravu univerzalna sukcesija nastaje u trenutku ostaviočeve smrti.
U trenutku otvaranja nasledstva univerzalni sukcesor stiče i subjektivno nasledno pravo i pravo koje nasleđuje
(recimo, svojinu). Za sticanje ta dva prava nasledniku ne treba posrednik. Subjektivno nasledno pravo je apsolutne
 prirode, deluje erga omnes, pa je svako dužan da to pravo poštuje i da se uzdržava od akata povrede. Kao
apsolutno pravo, nasledno pravo je snabdeveno pravom sledovanja. Naslednik od trenutka otvaranja nasleđa može
od trećeg lica da zahteva predaju stvari koju je nasledio, a da li će naslednik upotrebiti kondemnatorni naslednički
zahtev (hereditatis petitio) ili svojinsku tužbu, zavisi od okolnosti slučaja. Ako treće lice nasledniku osporava
nasledno pravo i stvar drži kao naslednik (tzv. possesor pro herede) ili se i ne poziva ni na kakvo pravo (tzv.
possesor pro possesore) -- naslednik koristi naslednički zahtev. Kada treće lice drži stvar po nekom drugom a
ne naslednopravnom osnovu (tvrdi, recimo, da je stekao svojinu održajem), naslednik ima pravo na reivindikacionu
ili publicijansku tužbu, ne i na naslednički zahtev. Naslednik je, dalje, od trenutka delacije ovlašćen na državinsku
zaštitu bez obzira da li ima faktičku vlast na stvari; naslednik od trenutka otvaranja nasleđa može zahtevati
ispunjenje ostaviočevih potraživanja, itd.
U trenutku ostaviočeve smrti zaostavština uvek kao Celina prelazi na naslednike. Usled toga, singularni sukcesor u
vreme otvaranja nasleđa ne stiče apsolutno, već samo relativno, obligaciono
pravo, koje ga ovlašćuje da od naslednika zahteva tačno određeno davanje, činjenje, uzdržavanje ili trpljenje. Vidi
se, tako, da univerzalni sukcesor posreduje u ostvarenju prava singularnog sukcesora, što se može ilustrovati.
Kada ostavilac zavešta prijatelju pravo svojine na umetničkoj slici, svojinu u trenutku delacije stiče naslednik.
Ostaviočev prijatelj, u istom trenutku, kao singularni sukcesor, postaje imalac obligacionog prava i stiče ovlašćenje
da od naslednika zahteva predaju slike:svojinu stiče tek u vreme predaje. Ako naslednik otuđi sliku trećem licu,
singularni sukcesor ne može od trećeg zahtevati predaju slike (zbog relativnog karaktera njegovog prava ne postoji
pravo sledovanja), već može od naslednika tražiti naknadu vanugovorne (deliktne) štete.
Obim sticanja prava. -- Univerzalni sukcesor stupa u sva prava iz zaostavštine, ili samo u jedan njihov deo,
određen procentom ili razlomkom (petina, četvrtina, 90% i slično); naši sudovi, s pravom, zbog upisa u zemljišnje
knjige, određuju nasledni deo samo razlomkom. Naslednik nikada ne može da primi samo jedno ili više određenih
prava. Nasuprot tome, singularni sukcesor pribavlja tačno određeno i individualizovano jedno, ili više prava.

2 Testament - usmeni testament

Testament (zaveštanje, oporuka, poslednja volja) predstavlja zakonom uređeni oblik jednostrane, strogo lične i
opozive izjave volje za to sposobnog lica (testator, ostavilac, defunktus ili dekujus), kojom ono određuje raspodelu
svoje imovine posle svoje smrti i, eventualno, daje druge izjave i naredbe u vezi sa svojom smrti.

2.1 Pojam testamenta

Pojam testamenta u naslednom pravu ima više značenja. U formalnom smislu zaveštanje je svaka izjava volje
uperena na postizanje nekog naslednopravnog efekta, data u zakonom utvrđenoj formi za testament. U tom smislu
neka osoba može imati više testamenata, od kojih će važeći biti samo onaj poslednji (poslednja volja ostavioca).
Međutim dešava se situacija da zaveštalac napiše više testamenata, a da u poslednjem ne uredi neko pitanje koje
je uredio u prethodnim verzijama. Tada će, u određenoj meri, važiti i prethodni testamenti.
U materijalnom (subjektivnom) smislu zaveštalac može imati samo jedan testament - to je poslednja volja
ostavioca. Poslednja volja mora biti jedna i jedinstvena, jer je to ono što će biti sprovedeno u pravnom životu.
Testament u materijalnom smislu predstavlja vanvremensku i apstraktnu volju ostavioca, što znači da, ako npr.
testament bude uništen, on će i dalje postojati u materijalnom smislu. Ako se nekako sazna njegova sadržina (ili
bude rekonstruisan), sud će postupiti po toj volji.
U objektivnom smislu, testament predstavlja ispravu koja sadrži ostaviočevu poslednju volju, odnnosno objekt na
kome je napisan testament (npr. parče papira).
Testament u savremenom pravu vodi poreklo od tzv. institucionalnog testamenta rimskog prava koji se javlja u
Zakonu XII tablica, kada je jedno lice izjavom poslednje volje moglo postaviti za naslednika i druga lica. Treba
praviti razliku između institucionalnog testamenta, s jedne strane, i adoptivnog testamenta kojim se, u stvari,
vršila adopcija (svojenje) u nedostatku prirodnih potomaka, odnosno testamenta kojim se samo korigovao nasledni
deo zakonskih baslednika (testamentum correctiva), s druge strane.
Rimsko pravo je odvajalo testament, u kome je bitno bilo postavljenje naslednika (na primer sadrži samo
oređivanje legata). Kodicil se, dakle, od testaneta razlikuje time, što se u testamentu oređuje nasledni, a u kodicilu
ne. Važnost testamenta je bila uslovljena punovažnim postavljenjem naslednika.
Već smo rekli da je testamentalno nasleđivanje prelaz zaostavštine izvesnog umrlog lica na drugo lice, koje je sam
zavešttalac (ostavilac) odredio u svom testamentu. Celokupno testamentalno nasleđivanje, prema tome ima svoju
polaznu tačku i za svoj centar testament. U tome se aktu ogleda volja zaveštaočeva (ostaviočeva) u pogledu
raporeda njegove imovina za slučaj smrti