Din Volf, SENKA MUITELJA Preveo Aleksandar B. Nedeljkovi 1.

VASKRSNUE I SMRT Mogue je da sam ve tada imao neko predoseanje o svojoj budunosti. Ta zakljuana i zarala kapija koja je stajala ispred nas, kroz ije su kopljaste iljke pramenovi rene magle ili kao po planinskim stazicama, ostaje sada u mom umu kao simbol moga izgnanstva. Zato sam ovaj izvetaj o njemu poeo dogaajima posle naeg plivanja, tokom kojeg je tako malo nedostajalo pa da se ja, muiteljski egrt Severijan, udavim. "Straar je otiao." To je moj prijatelj Rohe rekao Droteu, koji je i sam maloas video kako straar odlazi. Deak Eata neodluno predloi da poemo okolo. Jedan uzmah njegove tanke, pegave ruke ukazao je ka hiljadama koraka duine zida koji se protezao preko sirotinjskog naselja i nastavljao uz brdo sve do samog tvravskog zida Citadele. Bilo je to peaenje koje u ja i preduzeti, jednog dana, mnogo kasnije. "A da pokuamo da uemo kroz kapiju tvrave, a bez propusnice? Oni bi javili majstoru Gerlousu." "Ali zato bi straar otiao?" "Nije vano zato." Drote zadrma kapiju. "Eata, vidi da li moe da se provue izmeu ipki." Drote nam je bio kapetan, pa Eata progura jednu ruku i jednu nogu izmeu uspravnih gvozdenih ipki; meutim odmah se videlo da nema nade da i ostatkom tela proe. "Ide neko", apnu Rohe. Drote cimnu Eatu i izvue ga odatle. Pogledao sam niz ulicu. Fenjeri su se njihali tamo, meu maglom utianim zvucima koraka i glasova. Ja bih beao, ali me Rohe zadra, govorei: "ekaj, vidim koplja." "Da l' misli da se to straa vraa?" Odmahnuo je glavom. "Previe ih ima." "Bar dvanaest ljudi", ree Drote. Jo mokri od ola, ekali smo. U nekom sporednom, povuenom prostoru mog uma, mi i sad stojimo i drhtimo tamo. Ba kao to sve ono to izgleda neunitivo ima tenju ka sopstvenom unitenju, tako i momenti koji u trenutku dogaanja izgledaju najprolazniji dobijaju kasnije svoje obnovljeno postojanje - ne samo u mom pamenju (iz kojeg, pri konanom polaganju rauna, nije izgubljeno ba nita) nego i u lupanju mog srca i u uspravljanju vlasi kose na mojoj glavi, tako da su to svaki put novi momenti, ba kao to se na Komonvelt nanovo uspostavlja svakog jutra u otrim tonovima svojih truba. Ti ljudi nisu bili u oklopima, to sam ubrzo video pri boleljivo utom svetlu njihovih fenjera; ali su imali koplja, kao to je Drote rekao, a takoe motke i sekire. Njihov voa imao je dugaki dvosekli no zadenut za pojas. Ono to me je jo vie interesovalo bio je masivni klju okaen o kanap oko njegovog vrata; izgledao je kao da bi mogao odgovarati bravi te kapije. Mali Eata se nervozno vrpoljio, a voa nas ugleda i die fenjer iznad glave. "Mi ekamo da uemo, gudmane", doviknu Drote. Iako vieg rasta nego taj voa, Drote je na tamnom licu imao izraz poniznosti i potovanja. "Ne pre zore", ree voa grubo. "Vi, momci, bolje da idete kui." "Gudmane, trebalo je straar da nas pusti unutra, ali nije tu." "Neete noas ui." Voa je stavio aku na drku noa, pa tek onda priao jo korak blie. Na tren sam se uplaio da zna ko smo. Drote se malo odmae, a mi takoe, tako da smo ostali iza Drotea. "Ko ste vi, gudmane? Niste vojnici." "Mi smo dobrovoljci", ree jedan od njih. "Dolazimo da titimo svoje mrtve."

"Onda moete da nas pustite unutra." Voa je bio okrenuo lea. "Ne putamo mi nikoga unutra, sem same sebe." Njegov klju zacvile u bravi i kapija se, kripei, otvori ka unutra. Eata, pre nego to ga je iko mogao zaustaviti, projuri kroz kapiju. Neko opsova, a voa i jo dvojica dadoe se u trk za Eatom, ali on bejae previe hitar za njih. Videsmo njegovu kosu boje kuine i njegovu koulju sa zakrpama, kako krivudavo jure izmeu utonulih sirotinjskih grobova, a onda iezavaju u gustiu statua, na izdignutijem terenu. Drote pokua da ga sledi, ali ga dvojica zgrabie za ruke. "Moramo ga nai. Neemo vam pokrasti vae mrtve." "Onda zato hoete da uete?" upita jedan dobrovoljac. "Da skupljamo trave", ree mu Drote. Mi smo lekarski galipoti. Zar ne elite da se bolesnici lee?" Dobrovoljac se zablenu u njega. Onaj s kljuem ispustio je fenjer kad je potrao za Eatom, tako da su ostale samo dve svetiljke. U njihovom mutnom svetlu taj dobrovoljac je izgledao priglupo i nevino; pretpostavljam da je bio nekakav fiziki radnik. Drote nastavi: "Sigurno znate da neke lekovite trave, da bi imale najveu vrednost, moraju biti iupane iz grobnog tla pri svetlosti meseine. Uskoro e mraz, pa e sve biti uniteno, a naim gospodarima su potrebne zalihe za zimu. Trojica gospodara su uredila da mi noas uemo, a ja sam onog deka pozajmio od njegovog oca da mi pomogne." "Nemate u ta da stavljate lekovite trave." Jo se divim Droteu zbog onog to je tada uradio. Rekao je: "Treba da ih vezujemo u snopie da se sue." Zatim je, bez i najmanjeg oklevanja, izvukao komad najobinijeg kanap iz depa. "A, razumem", ree taj dobrovoljac. Lepo se videlo da ne razume. Rohe i ja smo prilazili, malo po malo, kapiji. A Drote se udalji jedan korak od kapije. "Ako neete da nas pustite da skupljamo trave, onda je bolje da odemo. Ne verujem da bismo sad ikako mogli nai onog deka tamo." "Neete nikud. Moramo ga izvesti napolje." "Pa, dobro", ree Drote nevoljno i mi proosmo kroz kapiju, a volonteri za nama. Izvesni mistici tvrde da je stvarni svet sazdan dejstvom ljudskog uma, zato to postupamo u skladu sa vetakim kategorijama u koje smetamo stvari, i to stvari koje su nediferencirane i slabije od naih rei za njih. Ja sam te noi, intuitivno, shvatao to naelo, dok sam sluao kako poslednji dobrovoljac zatvara kapiju iza nas. Jedan ovek, koji dotad nije progovarao, ree: "Idem ja da pazim na moju majku. Ve smo suvie vremena izgubili. Dosad su mogli da je odnesu ligu daleko." Nekoliko drugih progunae rei saglasnosti s ovim i grupa poe da se razilazi, pri emu jedan fenjer poe levo, a drugi desno. Mi krenusmo srednjom stazom (uvek smo njome ili kad smo se vraali do sruenog dela citadelskog zida) zajedno sa preostalim dobrovoljcima. Moja je priroda, moja radost i moje prokletstvo da ne zaboravljam nita. Svaki zveket lanca i fijuk vetra, svaki prizor, mirisi i ukus, ostaje bez promena u mom umu, pa, iako znam da to nije kod svakoga tako, ja ni zamisliti ne mogu kako bi bilo da je drugaije, kao da je ovek neto prespavao, iako nije prespavao, nego je re samo o doivljaju od pre izvesnog, dueg, vremena. Sad se preda mnom uzdiu oni koraci, malobrojni, koje tada nainismo po izbeljenoj stazi: bilo je hladno i sve hladnije; svetla nikakvog nismo imali, a magla je poela ozbiljno da se valja sa ola. Nekoliko ptica, dotad mirnih na granama borova i empresa, poe nelagodno da lepra od drveta do drveta. Seam se oseaja na mojim akama dok sam trljao jednu o drugu, pamtim i fenjer kako se njie meu nadgrobnim ploama na izvesnoj udaljenosti, kao i to kako je magla izvukla iz moje koulje miris rene vode, pamtim prodorni

miris zemlje nedavno prekopavane. Tog dana malo je nedostajalo da umrem, udavljen, meu spletenim korenjem; a te noi stupio sam u svet odraslih mukaraca. Prolomio se pucanj, pojava koju ja nikada ranije nisam iskusio, sevnula je estoka energija i rascepila tamu kao klin, koji se zatim sklopio uz zvuk poput groma. Negde se jedan spomenik buno sruio. Onda tiina... u kojoj kao da se sve oko mene rastvorilo. Potrasmo. Ljudi su se dernjali, daleko. uo sam da je zazveao elik po kamenu, kao da je neko tresnuo halebardom po spomeniku. Jurnuo sam stazom koja mi je bila (ili mi se tad tako uinilo) sasvim nepoznata. Bejae kao traka polomljene kosti, iroka taman dovoljno da dvojica njome idu naporedo, a silazila je, zavojito, u jednu travnatu udolinu. U onoj magli nisam video nita osim tamnih masa spomenika s obe strane. Onda staza - iznenada, kao da ju je neko cimnuo nestade ispod mojih nogu; verovatno sam prevideo neki zaokret. Izvio sam se da izbegnem jedan obelisk koji kao da je iskoio iz tla ispred mene i sledeeg trena sam se sudario sa nekim ovekom u crnom kaputu. Bio je stamen kao neko stablo; sudar me je oborio s nogu i ostavio bez daha. uo sam ga kako mrmlja kletve, a onda tihi fijuk nekog oruja kojim je zamahnuo. Drugi glas se javi: "ta bi?" "Neko je naleteo na mene. Sad ga nema, ko god da je bio." Leao sam nepomino. Neka ena ree: "Upali svetiljku." Njen glas je bio kao gugutanje goluba, ali je sadravao i hitnost. Onaj na koga sam naleteo odgovori joj: "Stutili bi se na nas kao opor divljih pasa, madam." "To e se ionako uskoro dogoditi - Vodalus je pucao. Mora biti da si uo." "To e, verovatnije, da ih zadri na odstojanju." Izgovarajui rei na nain za koji tada, zbog svoga neiskustva, nisam znao da je odlika klase uzvienih, onaj ovek koji je prvi progovorio ponovo se oglasi: "Kamo sree da ga nisam doneo. Ne bi trebalo da nam bude potreban protiv ljudi ove vrste." Sad mi je bio mnogo blii i ja ga, koji trenutak kasnije, ugledah kroz maglu, oveka visokog, vitkog, bez eira, kako stoji pored onog teeg na koga sam natrao. Trea prilika, zaogrnuta crnim, bila je, po svemu sudei, ta ena. Izgubivi vazduh, izgubio sam i snagu udova, ali sam uspeo da se otkotrljam iza osnovice jedne statue, a im sam se naao, tamo, u sigurnosti, odmah sam izvirio da ove ljude opet osmotrim. Oi su mi se ve navikle na tamu. Razabrao sam lice te ene, lice srcastog oblika, i uoio da je gotovo isto onoliko visoka i vitka kao mukarac koga je nazvala imenom Vodalus. Onaj teki je nestao, ali ga uh kako govori: "Jo konopca." Po njegovom glasu primeivalo se da je samo korak-dva udaljen od take gde sam ja uao, a ipak, nestao je kao voda sipana u bunar. Onda videh kako se neto crno (to je morao biti sredinji, izdignuti deo njegovog eira) pomie blizu stopala vitkog oveka, i shvatih da se maltene ba takva stvar dogodila s njim - tu je postojala rupa, a on se naao u rupi. ena upita: "U kakvom je stanju ona?" "Svea kao cvet, madam. Jedva da ima ikakvog smrada na njoj, nita zbog ega bi se trebalo zabrinjavati." ustrije nego to bih verovao da je mogue, iskoio je iz rupe. "A sad mi dajte jedan kraj, a Vi uzmite drugi, knee, i iupaemo je kao argarepu." ena ree neto to mi izmae, a vitki joj odvrati: "Nisi morala da dolazi, Tea. ta bi mislili ostali, ako ja ne bih nita rizikovao?" On i teki potegoe, stenjui, i ja videh kako se neto belo pojavljuje pred njihovim nogama. Sagnuli su se da to dignu. A onda se, kao da ih je neki amaspand dotakao svojim zraeim arobnim tapom, magla zakovitla i razmae, proputajui zrak zelene meseine na njih. Imali su le neke ene. Njena kosa, nekad crna, sad je bila umrena oko njenog modrog lica; obuena je bila u dugaku haljinu od neke blede tkanine.

"Vidite li", ree teki, "kao to vam rekoh, knee i madam, u devetnaest sluajeva od dvadeset tu nema nikakvih tekoa. Sad treba samo da je prebacimo preko zida." Tek to je to izgovorio, zauh neiju viku. Trojica volontera dolazila su stazom, preko ivice udoline. "Zadrite ih, knee", zarea teki, nabacujui le sebi na rame. "Ja u se pobrinuti za ovo i odvesti gospou u bezbednost." "Uzmi ovo", ree Vodalus. Dade mu pitolj, od koga se meseina odbijala kao od ogledala. Teki se zablenu u pitolj. "Nikad to nisam upotrebio, knee..." "Uzmi, moe ti trebati." Vodalus se sae, a onda se uspravi drei neto to je liilo na tamni tap. Zau se zveket metala po drvetu i ukaza se, namesto tapa, blistava, uzana otrica. On viknu: "Branite se!" Golubica kao da je za trenutak imala vlast nad arktoterijumom: uzela je pitolj iz ake tekoga, a zatim oni zajedno uzmakoe u maglu. Trojica dobrovoljaca su oklevala. Sad poe jedan levo, a drugi desno, kao da bi napali s tri strane. ovek u sredini (i dalje na beloj stazi od polomljenih kostiju) imao je koplje, a jedan od druge dvojice, sekiru. Trei je bio upravo onaj voa s kojim je Drote na kapiji razgovarao. "Ko si ti?" dobaci on Vodalusu, "i kakva ti je to vlast Erebusova dala pravo da dolazi ovde i radi tako neto?" Vodalus nije odgovorio, ali je vrh njegovog maa gledao sad u jednog, sad u drugog, kao oko. Promuklim glasom voa ree: "Sad svi zajedno i bie na." Ali nastupali su oklevajui, i pre nego to su stigli do njega, Vodalus skoi napred. Video sam sev njegove otrice u slaboj svetlosti i uo njeno trenje o vrh kratkog koplja - metalno suljanje, kao da elina zmija klizi preko gvozdenog brvna. Kopljanik dreknu i odskoi; Vodalus takoe skoi unazad (mislim zato to se plaio da e mu ona dvojica zai za lea), a onda kao da izgubi ravnoteu i pade. Sve se to odigralo u mraku u magli. Ja sam pomno gledao, ali ti ljudi su bili uglavnom samo senke meu senkama - kao to je maloas bila ena sa licem u obliku srca. Ipak, bio sam ganut neim. Moda mi se uinilo, zato to je Vodalus bio spreman da pogine da bi nju zatitio, da je ona i meni dragocena; svakako je ta njegova spremnost pobudila u meni odreenu meru divljenja prema njemu. Mnogo sam puta od tada, stojei na klimavoj platformi na trgu nekog pijanog grada, sa Terminus Estom nepominim ispred mene i sa budnim prestupnikom u kleeem poloaju pred mojim nogama, sluajui kako iti apat gomile pune mrnje prema meni, oseajui, tavie, jednu daleko nedobrodoliju stvar, naime divljenje onih koji nalaze prljavu radost u tuem bolu i tuoj smrti, pomislio na Vodalusa pokraj groba i zatim uzdigao svoju otricu napola zamiljajui da e ona, kad se sjuri nadole, zadati udarac u korist Vodalusa. Kao to rekoh, spotakao se. Mislim da je u tom trenu itav moj ivot bio na uskolebanim tasovima vage zajedno sa njegovim. Ona dvojica sa strane jurnue na njega, ali on svoje oruje nije bio ispustio. Videh kako blistava otrica seva nagore, iako je Vodalus jo leao na tlu. Pamtim da sam tad pomislio kako bi fino bilo imati takav ma na dan kad Drote postane kapetan egrta, kao i to da sam u mislima nainio poreenje izmeu Vodalusa i sebe. Sekira, prema kome je Vodalus nainio ubodni zamah, uzmae; onaj drugi zamahnu dugakim noem. Ja sam, dotad, ve bio na nogama, i posmatrao bitku preko ramena jednog kalcedonskog anela; video sam kako no promauje, koliko za irinu palca, Vodalusa, koji se izvio na drugu stranu, i kako se zariva do drke u zemlju. Vodalus tad zamahnu da posee vou, ali bio je suvie blizu za ma tolike duine. A voa, umesto da uzmakne, ostavi svoje oruje i dograbi Vodalusa kao rva. Bili su na samom rubu otvorenog groba - pretpostavljam da se Vodalus bio spotakao o iskopanu zemlju.

Drugi dobrovoljac je digao sekiru, ali je potom stao da okleva. Njegov voa bio mu je blii nego Vodalus; on poe zaobilaziti, da bi dobio slobodan prostor za udarac, i tako se kreui, doe na manje od jednog koraka udaljenja od mesta gde sam se ja skrivao. Dok se tako premetao, videh kako Vodalus upa no iz zemlje i zariva ga voi u grlo. Sekira se die da udari; a ja, ja je zgrabih za dralju tano ispod uica, maltene istim refleksom, i naoh se odjednom u borbi, ritnuh, udarih. Sasvim iznenada, bilo je zavreno. Mrtav je leao onaj volonter ije se krvavo oruje nalazilo u mojim rukama. Dobrovoljaki voa grio se pred naim nogama. Kopljanik je nestao, a njegovo koplje je lealo, bezopasno, popreno preko staze. Vodalus dohvati crni tap koji je nedaleko leao na travi i ugura ma u njega kao u korice. "Ko si ti?" "Severijan. Muitelj sam. Ili, tanije, ja sam egrt muitelja, knee. lan reda Tragalaca za istinom i pokajanjem." Duboko sam udahnuo. "Vodalarijus sam", odvrati on. "Jedan od hiljada takvih ijeg postojanja vi niste svesni." A bila je to re koju jedva da sam ikad dotad i uo. "Evo." On mi poloi neto na dlan: novi, malen i tako gladak da je izgledao nauljen. Ostadoh, steui tu paricu, pokraj raskopanog groba, gledajui kako Vodalus krupnim koracima odlazi. Znatno pre no to je stigao do ruba udoline, progutala ga je magla, a onda je, nekoliko trenutaka potom, srebrnasti letei amac, otar kao strelica, zavritao iznad groblja. No je bio, nekako, ispao iz vrata mrtvog voe. Moda ga je on sam, u agoniji, izvukao. Dok sam se saginjao da uzmem no, primetio sam da mi je novi jo u aci i strpao ga u dep. Mi mislimo da smo ti koji izmiljaju simbole. Istina glasi da simboli izmiljaju nas; mi smo njihove tvorevine, oblikuju nas njihove tvrde, definiue ivice. Kad vojnici polau zakletvu, svaki dobije po jedan komad metalnog novca, i to asimus, sa urezanim profilom autarha. Primajui taj novi oni prihvataju i naroite dunosti i terete vojnikog ivota - od tog asa su vojnici, mada moda jo nita ne znaju o rukovanju orujem. Ja to tada nisam znao, ali velika je greka zamiljati da moramo biti svesni takvih stvari da bi one uticale na nas; zapravo, zamiljati to znai verovati u najbezvredniju, najpraznoverniju vrstu magije. Jedino nesueni mag veruje u delotvornost istog znanja; a racionalni ljudi znaju da stvari ili delaju same po sebi, ili uopte ne delaju. Tako ja, dok mi je taj novi upadao u dep, nisam znao nita o dogmama pokreta kome je Vodalus bio na elu, ali sam ih ubrzo sve doznao, jer su bile u vazduhu. Sa Vodalusom, mrzeo sam autarhiju, iako pojma nisam imao ta bi moglo mesto nje biti uspostavljeno. Sa Vodalusom sam prezirao uzviene koji nikako da se dignu na ustanak protiv autarha i koji vezuju svoje najlepe keri za njega dajui ih u ceremonijalno konkubinatstvo. Sa Vodalusom sam prezirao narod to je tako nedisciplinovan i lien zajednikog cilja. A od onih ideala koje je pokuao da mi usadi majstor Malrubius (koji je zapovedao egrtima kad sam bio deak) i koje je posle nastojao da mi prenese i majstor Palaemon, prihvatio sam samo jednu: odanost toj gildi. U ovom pogledu nisam nimalo greio - bilo je, kao to sam i oseao, savreno izvodljivo da sluim Vodalusu, a ostajem torturist. Eto, tako sam zapoeo svoje dugo putovanje koje se zavrilo mojim sluajnim uletanjem u presto. 2. SEVERIJAN Pamenje me pritiska. Poto sam odgajen meu muiteljima, nikad nisam upoznao svoju majku niti oca. Nita vie nisu znali o svojim roditeljima ni drugi egrti, braa moja. S vremena na vreme, a naroito kad zima dugo potraje, poneki jadni siromah doe na mrtvaka vrata, galamei, nadajui se da bi mogao biti primljen u nau drevnu gildu. esto takvi uvesele Brata portira priajui na kakve e muke rado da udaraju druge ljude, samo da bi, kao nagradu, dobili toplotu i hranu; biva i da donesu neku ivotinju kao primer svog rada.

Svakog takvog odbijemo. Tradicija iz naih dana slave, koji su bili pre ove sadanje degenerisane epohe, i pre one pre toga, i pre one jo ranije, tradicije iz jedne epohe iji naziv sad jedva da pamte i uenjaci, zabranjuju regrutovanje takvih ljudi. ak i u doba o kome piem, kad se gilda smanjila na dva majstora i manje od dvadeset kalfi, te tradicije su se potovale. Od svoje prve uspomene, pa do sad, pamtim sve. Ta prva uspomena jeste kako sam slagao ljunak u gomilicu, u Starom dvoritu. Ono se prostire juno i zapadno od Vetijeg dvorca i odvojeno je od Velikog dvora. Ve tada je tvravski zid, u ijoj odbrani bi, navodno, nae bratstvo trebalo da uestvuje, bio u ruevnom stanju, sa velikom prazninom izmeu Crvene kule i Medveda, a ja sam se tamo pentrao po oborenim blokovima nerastopivog sivog metala i gledao prostranstvo nekropolisa koji se sputa niz tu stranu citadelskog brega. Kad sam bio neto stariji, nekropolis mi je postao igralite. Krivudavim stazama tamonjim ile su patrole tokom dana, ali straari su ponajvie pazili na one sveije grobove, na niem terenu, a, sem toga, kako su znali da mi pripadamo muiteljima, retko kad su imali mnogo volje da se baku oko nas i da nas isteruju iz naih vrebalita u grupama empresovih stabala. Pria se da je na nekroplis najstariji u Nesusu. Sasvim je izvesno da to nije istina, pa ipak, postojanje takve neistine svedoi o istinskoj drevnosti, mada autarsi ovde nisu sahranjivani ak ni kad je Citadela bila njihovo glavno uporite i mada su slavne porodice tada kao i sada - radije sahranjivale svoje dugonoge i dugoruke mrtve u kriptama na svojom imanjima. Meutim, gradski armigeri i optimati rado su se opredeljivali za najvie obronke, blizu zida Citadele; siromanjiji obini graani sahranjivani su nie i sve nie, a na najudaljenijem i najniem terenu, koji se graniio sa naseljima du obale ola, sahranjivani su grnari. Kao deak retko kad sam sam odlazio daleko, ili upola tako daleko. Uvek smo ili trojica - Drote, Rohe i ja. Kasnije i Eata, sledei po starosti meu egrtima. Nijedan od nas nije roen meu muiteljima, jer se niko nikad ni ne raa meu muiteljima. Pria se da je u drevnim vremenima bilo u naem esnafu i mukaraca i ena i da su im se raali i sinovi i keri, odgajani da uu u misterije, kao to se sad ini meu proizvoaima svetiljki, meu zlatarima i u mnogim drugim esnafima. Ali Imar Maltene Pravedni je, uviajui koliko su ene surove i kako esto prekorauju one kazne koje je on odreivao, naredio da meu muiteljima ne sme vie biti ena. Od tog doba nai se redovi popunjavaju iskljuivo decom onih koji nam dopadnu aka. U naoj Matahinskoj kuli ima jedna gvozdena poluga koja viri iz brodskog zida na visini prepona odraslog oveka. Muku decu dovoljno malu da mogu uspravno stajati ispod te poluge gajimo kao svoju; a ako nam bude poslata ena u odmakloj trudoni, otvaramo je i ako onda beba vue dah, zapoljavamo negovateljicu ako je ta beba muko. Ako je ensko, damo je veticama. Tako to ide jo od dana Imarovih, a ti su dani zaboravljeni pre mnogo stotina godina. Tako niko od nas ne zna svoje poreklo. Svako bi bio od uzvienih kad bi mogao, a injenica je da mnoge osobe visokog roda bivaju predate nama. Kao deak svako od nas je pravio neke svoje pretpostavke i svaki bez izuzetka je pokuao da pita o tome stariju bratiju, i to starije meu kalfama, iako nam oni, zakljuani svako u svoju gorinu, nisu govorili praktino nita. Eata je nacrtao grb jednog od velikih severnih klanova, verujui da iz te porodice potie, na plafonu iznad svog leaja, one godine o kojoj govorim. to se mene tie, ja sam jo pre toga prihvatio, kao svoj grb, neto to je bilo ugravirano u bronzi iznad ulaza u jedan mauzolej. U tom grbu su bili: vodoskok, koji se die iz neke vode; iznad vodoskoka letei brod, a ispod vodoskoka rua. Ulaz je bio davno provaljen, a na podu su ostala dva prazna mrtvaka sanduka. Jo tri sanduka, za mene preteka da ih pomaknem ali netaknuta, ekala su na policama du jednog zida. Privlanost tome mestu nisu davali ni zatvoreni, a ni otvoreni mrtvaki sanduci, mada sam u ovom

drugom ponekad leao odmarajui se na izbledelim ostacima mekane podloge. Privlano je bilo zato to je prostorija bila tako malena, njeni zidovi tako debeli, prozor samo jedan, malen, sa jednom ipkom, a neverna vrata (tako masivna i teka) veito odkrinuta. Kroz prozor i vrata mogao sam gledati, neprimeen, sav blistav ivot drvea, bunja i trave napolju. Ptiice konopljarke i zeevi, koji se na moj dolazak davahu u bekstvo, nisu me mogli ni namirisati ni uti dok sam bio unutra. Posmatrao sam vranu olujaicu kako gradi svoje gnezdo i gaji svoje mladunce dva lakta daleko od mog lica. Gledao sam kako prolazi kasom lisica, dignute etke; a jedom je i ona gigantska lisica, via od svih osim najviih lovakih pasa, koju ljudi nazivaju grivastim vukom, prola, u sumrak, trei dugim skokovima; ila je za nekim svojim neznanim poslom iz poruenih junih kvartova. Jedna karakara me je titila letucajui i progonei otrovnice, a soko je sa vrha bora dizao krila ka vetru. Dovoljan je trenutak da se opiu te stvari koje sam ja posmatrao tako dugo. Ni itav jedan saros, koji traje osamnaest godina, ne bi mi bio dovoljno dug da zabeleim ta su sve ti prizori znaili meni, dronjavom deaku egrtu. Dve misli (maltene jednake snovima) opsedale su me i inile te prizore beskrajno dragocenim. Prva je bila misao da e u nekom ne mnogo udaljenom vremenu, stati samo vreme... i da e ti areni dani, koji su toliko dugo bili izvlaeni jedan za drugim kao maioniareve povezane marame, najzad nai svoj kraj, a zlovoljno sunce se ugasiti. Druga bejae misao da negde postoji neko udesno svetlo - nekad sam ga zamiljao kao sveu, nekad kao baklju - koje izaziva pojavu ivota u svakom predmetu na koji padne, tako da list otkinut od buna isprui noice i tanune pipaljke, a grubi smei bun otvori crne oi i pobegne uz drvo. Ipak je pokatkad, naroito u dremljivim satima oko podneva, bilo malo ta da se vidi. Tada bih se nanovo okretao grbu nad vratima i pitao se kakve veze imaju brod, rua i vodoskok sa mnom i zurio u pogrebnu bronzanu masku koju sam bio naao, oistio i stavio u jedan ugao. Taj mrtvac je leao potpuno opruen, a njegove oi sa tekim kapcima bile su sklopljene. U svetlosti koja je probadala maleni prozor, razgledao sam njegovo lice i razmiljao o mom sopstvenom, koje sam video u poliranom metalu. Moj ravni nos, duboko utonule oi i upali obrazi veoma su nalikovali na njegove, pa sam eznuo da saznam da li je imao tamnu kosu kao ja. Zimi sam retko odlazio u nekropolis, ali leti su mi taj provaljeni mauzolej, a i drugi mauzoleji, davali mesta za posmatranje i za odmor u hladovini. Dolazili su i Drote, Rohe i Eata, mada ih nijednom nisam odveo do mog najomiljenijeg sklonita; znao sam da i oni imaju svoja tajna mesta. Kad smo bili zajedno, retko smo zalazili u grobove. Umesto toga, pravili smo od tapova maeve i vodili bitke u kojima je bilo i jurnjave, ili smo bacali iarke na vojnike, ili smo na zemljanoj povrini novih grobova crtali kvadrate i igrali se piljaka, "dame" pomou kamenia ili "konopaca i pueva". Zabavljali smo se i u lavirintu koji je bio deo Citadele i plivali u velikoj cisterni ispod Dvorca sa zvonom. Tamo je bilo hladno i vlano ak i leti, pod zaobljenim svodom, pokraj krunog jezera beskrajno duboke, mrane vode. Ali zato zimi jedva da je bilo iole hladnije, a taj rezervoar je imao i jednu vrhunsku prednost: bio je, naime, zabranjen, tako da smo mogli, krijui se divno, da skliznemo u njega, iako se za nas mislilo da smo na nekom drugom mestu, i da svoje buktije ne palimo dok iza sebe ne zatvorimo okrugla vrata sa rebrastim ojaanjima. A onda, kad poskoe plamenovi upaljenog katrana, kako zapleu nae senke po tim vlanim zidovima! Kao to pomenuh, nae mesto za plivanje bilo je u olu, koji krivuda kroz Nesus kao velika, umorna zmija. Kad otopli, mi u grupi krenemo, kroz nekropolis, tamo - prvo pored starih, velianstvenih grobnica koje su najblie zidu Citadele, onda pored tatih optimatskih posmrtnih kua, zatim kroz kamenu umu obinih spomenika (trudei se da izgledamo prepuni potovanja dok prolazimo pored robusnih straara koji se naslanjaju na svoja koplja).

Najzad preko obinih, golih humki koje oznaavaju da su tu zakopani siromani ljudi i koje se posle prve kie snize i pretvore u barice. Na najniem rubu ovog grada stajala je ona gvozdena kapija koju sam ve opisao. Kroz nju su unoena tela namenjena za grnarsko polje. Dok smo prolazili kroz te rajue vratnice, oseali smo, tek tad, da smo stvarno izali iz Citadele i time nesumnjivo prekrili pravila koja bi trebalo da odreuju nae kretanje. Verovali smo (ili glumili da verujemo) da emo biti stavljeni na muke ako nas starija braa otkriju u ovom prekraju; a istina je bila da bismo samo dobili batine - tolika je dobrota tih muitelja koje sam kasnije izdao. Veu opasnost su za nas predstavljali su stanovnici mnogospratnih stambenih zgrada zbijenih s obe strane grozno prljave ulice kojom smo prolazili. Ponekad pomiljam da je ova gilda istrajala tako dugo upravo zbog toga to slui kao fokus koji privlai mrnju naroda na sebe, te je odvlai od autarha, uzvienih i vojske, pa ak u izvesnoj meri i od bledih degenerika koji ponekad, sa udaljenih zvezda, dolaze da posete Urt. Isto ono predoseanje koje je omoguavalo straarima da znaju ko smo, obavetavalo je, izgleda, i stanovnike tih solitera; ponekad su sa prozora viih spratova sipali pomije na nas, a ljutito gunanje nas je pratilo. Meutim, strah iz koga je ta mrnja proisticala takoe nas je titio. Nikakvo stvarno nasilje nije preduzimano protiv nas, a jednom ili dvaput, kad se raulo da je neki tiranski divljegroba ili neki korupciona izruen naoj gildi, dovikivali su nam sugestije kako da ga unitimo - veinom vulgarne, velikim delom neizvodljive. Na mestu gde smo plivali, ol je svoje prirodne obale izgubio jo pre vie stotina godina. Sad se sastojao od prostranstva - dva lanca irokog - plavih nenufara, zarobljenog izmeu kamenih zidova. Stepenita namenjena za pristajanje amaca vodila su do reke na nekoliko mesta; po toplom danu, na svakom takvom nizu stepenika drala se po jedna banda od deset do petnaest svaalaki raspoloenih mladia. Nas etvorica nismo imali snagu potrebnu da oteramo te grupe, ali oni nam nisu mogli (ili bar nisu hteli) onemoguiti pristup, mada bi svaka grupa kojoj bismo odluili da se pridruimo sipala pretnje na nas dok smo prilazili i upuivala razne izazove kad bismo se ve nali mau njima. Meutim, ubrzo bi se svi lanovi te grupe razili, tako da smo ostajali jedini posednici tog stepenita sve do sledeeg dana za plivanje. Odabrao sam da sve ovo opiem sada zato to nikada vie nisam otiao tamo posle onog dana kad sam spasao Vodalusa. Drote i Rohe su verovali da sam se ja to plaio da e nam u povratku biti ulaz zakljuan. Mislim da je Eata pogodio pravi razlog - deaci, pre nego to se suvie primaknu mukom dobu, esto imaju pronicljivost maltene kao ene. Zbog nenufara nisam iao. Meni groblje nikad nije izgledalo kao grad mrtvih; znam da u tamonjim purpurnim ruama (kojih se drugi ljudi toliko uasavaju) sklonite nalaze stotine malih ivotinja i ptica. Pogubljenja kojima sam prisustvovao i koja sam toliko puta izvravao nisu nita drugo do jedan zanat, izvoenje na klanicu ljudskih bia koja su najee manje nevina i manje vredna od stoke. A kad o svojoj sopstvenoj smrti razmiljam, ili o smrti nekoga ko je bio dobar prema meni, ili ak o smrti sunca, u moj um uplovi slika biljke nenufar, sa sjajnim, bledim liem i azurnim cvetovima. Ispod cveta i ispod lia nalazi se crno korenje, fino i jako kao kosa, koje see dole, u mranu vodu. Mi momci nismo te biljke uopte ozbiljno shvatali. Pljuskali smo i plutali izmeu njih, odgurivali smo ih, prenebregavali smo ih. Njihov parfem je uspevao da se do neke mere suprotstavi gadnom smradu vode. Onog dana koji se zavrio mojim spasavanjem Vodalusa zaronio sam pod guste plovee busene tog cvea kao i hiljadu puta ranije. Izronio nisam. Nekako sam dospeo u podruje gde je korenje bilo daleko gue nego to sam ga ikad ranije naiao. Uhvatilo me je stotinu mrea odjednom. Oi su mi bile otvorene, ali nita nisam mogao da vidim - samo crnu pauinu korenja. Plivao sam i oseao da se samo moje ruke i noge kreu meu milionima tih finih niti, a telo ne. Grabio sam ih punim

akama i kidao, i pokidavi ih ostajao jednako nepokreran kao i dotad. Imao sam utisak da mi se plua diu u grlo da me ugue i da onda prsnu, sama od sebe, u vodu. elja da uvuem dah, da usisam tamni, hladni fluid kojim sam bio okruen, bejae neizdriva. Nisam vie znao u kom pravcu je povrina, niti sam vie bio svestan vode kao vode. Snaga je napustila moje udove. Nisam se vie plaio, mada sam znao da umirem ili da sam ve mrtav. Zaulo se jako, vrlo neprijatno zvonjenje u mojim uima i poele su vizije. Budio nas je majstor Malrubius, onaj koji je umro pre nekoliko godina, lupajui po brodskom zidu kaikom: to je bio taj zvuk, to metalno tretanje. Ostao sam da leim na svom leaju nemoan da se dignem, dok su Drote, Rohe i mlai momci ve svi poustajali i, zevajui, petljali da nau svoju odeu. Ogrta majstora Malrubiusa bio je zabaen unazad; video sam labavu kou na njegovim prsima i stomaku, gde je vreme unitilo i miie i masnou. Trougao dlaka se tu video, siv kao plesan. Pokuao sam da ga pozovem, da mu kaem da sam budan, ali nisam mogao da nainim nikakav zvuk. On poe da hoda du brodskog kabinskog zida, jo lupajui po njemu kaikom. Posle izvesnog vremena, koje mi se inilo veoma dugo, stigao je do okruglog prozora, sagnuo se, nagnuo se kroz njega napolje. Znao sam da me trai u starom dvoritu dole. A ipak, nije mogao videti dovoljno daleko. Ja sam bio u jednoj od elija ispod sobe za sasluanja. Tu sam leao na leima i gledao gore, u sivu tavanicu. Jedna je ena plakala, ali ja je nisam mogao videti i bio sam manje svestan njenih jecaja nego zvonjave, zvonjave, zvonjave te kaike. Tama se sklopila preko mene, ali iz te tame izie lice jedne ene, ogromno poput zelenog lica meseca. Nije ona bila ta koja je plakala - jecanje sam i dalje uo, a ovo lice je bilo neuznemireno i uistinu ispunjeno onom vrstom lepote koja jedva da doputa ikakav izraz. Njene ruke su se pruale ka meni, a ja se odjednom pretvorih u ono ptie koje sam godinu dana pre toga uzeo iz gnezda u nadi da u ga pripitomiti da stoji na mom prstu, jer, ake su joj bile dugake, svaka ponaosob, kao oni mrtvaki sanduci u kojima sam se ponekad odmarao u mom tajnom mauzoleju. Zgrabile su me, povukle me nagore, pa me bacile dole, udalj od njenog lica i od tog zvuka jecanja, dole u tamu gde sam najzad tresnuo u neto za ta sam mislio da je blato na dnu i kroz njega prsnuo u svet svetlosti oivien crnim. Pa ipak, disati ne mogah. Nisam vie imao tu elju, a moja prsa se vie nisu pokretala sama od sebe. Klizio sam kroz vodu, ne znajui kako. (Docnije sam saznao da me je Drote vukao za kosu.) Odjednom, leao sam na hladnom, ljigavom kamenju, a u usta su mi disali Rohe, pa Drote, pa opet Rohe. Bio sam omotan oima, kao to oveka omotaju oni ponovljeni obrasci u kaleidoskopu, i mislio da to neki poremeaj u mome gledanju umnoava Eatine oi. Konano sam uzmakao od Rohea i ispovraao velike koliine crne vode. Posle toga bilo mi je bolje. Mogao sam se drati u sedeem poloaju i opet disati, mada na sakat nain, mogao sam, iako bez snage i premda drhtavih aka, opet da pokreem ruke. Te oi oko mene pripadale su stvarnim ljudima, stanovnicima obalskih stambenih zgrada. Jedna ena je donela zdelu nekog vrueg pia - nisam bio siguran da li je to supa ili aj, samo sam znao da pee da je pomalo slano i da mirie na dim. Glumio sam da to pijem, a kasnije sam utvrdio da imam male opekotine na usnama i jeziku. "Jesi ti to namerno radio?" upita Drote. "Kako si iziao?" Odmahnuo sam glavom. Neko u gomili ree: "Izleteo je iz vode pravo uvis!" Rohe mi pomoe da smirim aku. "Mislili smo da e izroniti na nekom drugom mestu. Da se ali sa nama." Rekoh: "Video sam Malrubiusa." Jedan starac, amdija, ako je suditi po njegovoj odei uprljanoj katranom, dohvati Rohea za rame. "Ko je to?" "Majstor, nekada je zapovedao egrtima. Mrtav je." "Nije ena?" Stari je drao Rohea, ali gledao u mene.

"Ne, ne", ree mu Rohe. "Nema ena u naem cehu." Iako je pie bilo vrelo, a dan topao, meni je bilo hladno. Jedan od mladia sa kojima smo se ponekad sukobljavali donese neko pranjavo ebe i ja se umotah u to; ali jo toliko vremena je prolo dok sam opet imao dovoljno snage da hodam, pa smo do kapije nekropolisa stigli tek kad je statua Noi na vrhu svratita na suprotnoj obali bila majuna crna crtica na sunevom polju plamena, a sama kapija stajala zatvorena i zakljuana. 3. AUTARHOVO LICE Tek oko podne sledeeg dana setih se da pogledam novi dobijen od Vodalusa. Poto smo u trpezariji posluili kalfe kao i obino, pa dorukovali, sreli smo se sa majstorom Palaemonom u naoj uionici i posle kratkog pripremnog predavanja poli za njim na nie nivoe, da razgledamo ta je prole noi uraeno. Ali moda je bolje da, pre nego to nastavim pisanje o tim dogaajima, objasnim malo podrobnije prirodu nae Matahinske kule. Ona se nalazi blizu zadnje, zapadne strane Citadele. U prizemlju su radne sobe naih majstora, u kojima se obavljaju savetovanja sa funkcionerima iz sudstva i sa efovima drugih gildi. Iznad toga je naa zajednika soba, koja se svojom zadnjom stranom oslanja o kuhinju. Na spratu iznad je trpezarija, koja nam slui ne samo da tu obedujemo nego i kao sala za sastanke. Iznad trpezarije su privatne sobice majstora, kojih je, u boljim danima, bio daleko vei broj. Na sledeem spratu smetene su kalfenske kabine, iznad njih egrtska spavaonica i uionica, a onda serija raznih tavana i naputenih kabina. Blizu samog vrha je artiljerijska dvorana; oruje koje je u njoj preostalo povereno je nama, bratiji ovog ceha, da ga opsluujemo u sluaju da neko napadne Citadelu. Pravi posao nae gilde obavlja se ispod svega toga. Odmah ispod nivoa tla lei soba za sasluanja; ispod nje, te samim tim i izvan kule kao takve (jer, ta komora za sasluanja bila je, nekada, propulziona komora za celo to ustrojstvo), protee se lavirint zvani ublijeta. Tu postoje tri upotrebljiva sprata podzemlja; do njih vodi sredinji stepenini bunar. elije su jednostavne, suve i iste, a od nametaja imaju mali sto, stolicu i uzani leaj privren za sredinu poda. Svetiljke u ovoj ublijeti od one su prastare vrste za koju se kae da gori veno, iako su se neke ugasile. U sumraku tih hodnika, moja oseanja tog jutra ne bejahu sumorna, nego radosna - tu u raditi kad postanem kalfa, tu u upranjavati prastaru vetinu i podii se u rang majstora, tu u postaviti temelje za vraanje nae gilde njenoj preanjoj slavi. inilo se da me sam vazduh tog mesta obavija kao ebe zagrejano pred nekom vatrom istoga mirisa. Zaustavili smo se pred vratima jedne elije, a kalfa koji je bio na dunosti zaangrlja kljuem po bravi. Unutra, klijentkinja die glavu, irei silno svoje tamne oi. Majstor Palaemon imao je na sebi ogrta oivien u samurovinu i kadifenu masku koja odgovara njegovom rangu; uplaile su je, pretpostavljam, te stvari, ili ispupeni optiki aparat koji je majstoru omoguavao da gleda. Nije nita rekla, a sa nae strane se, naravno, niko nije njoj obratio. "Ovde", poeo je majstor Palaemon svojim najsuvljim tonom, "imamo neto izvan rutine sudskog kanjavanja i ujedno neto to dobro ilustruje modernu tehniku. Klijentkinja je podvrgnuta sasluavanju prole veeri - mogue je da su je neki od vas uli. Pre muenja dato joj je dvadeset minima tinkture, a posle muenja jo deset. Ta doza bila je samo delimino uspena u smislu spreavanja oka i gubitka svesti, pa je procedura prekinuta posle oguljenja desne noge, kao to ete videti." On pokretom dade znak Droteu, koji poe da odmotava zavoje. "Poluizma?" upita Rohe. "Ne, cela izma. Ova osoba bila je kuna pomonica, a majstor Gerlous kae da je iskustvom utvrdio da one imaju jaku kou. U ovom sluaju pokazalo se da je u pravu. Napravljen je jednostavni kruni zasek ispod kolena, a onda je njegova ivica zahvaena sa

osam hvataljki. Paljivim radom majstora Gerlousa i Odoa, Menasa i Eigila sljuteno je sve od kolena pa do nonih prstiju bez dalje pomoi noa." Okupili smo se oko Drotea; mlai momci su se gurali blie i glumili da znaju na koje elemente treba obratiti panju. Sve arterije i sve glavne vene bile su netaknute, ali je krv ipak tekla, i to sporim, optim naviranjem. Pomogao sam Droteu da namesti nove zavoje. Upravo kad smo se spremali da poemo, ena ree: "Ne znam. Samo, o, zar mi ne verujete da vam ne bih kazala, kad bih zala? Ona je otila sa Vodalusom umcem, ne znam gde." Napolju sam, glumei neznanje, zapitao majstora Palaemona ko je taj umac Vodalus. "Koliko puta sam ti rekao da ne uje nita to govori klijent podvrgnut sasluanju?" "Mnogo puta, gospodaru." "Ali uzalud. Uskoro e doi dan maskiranja, pa e Drote i Rohe biti kalfe, a ti kapetan egrta. Hoe li takav primer da daje deacima?" "Ne, gospodaru." Iza starevih lea, Drote mi dobaci pogled koji je znaio da on zna mnogo o Vodalusu i da e mi to priati u pogodno vreme. "Nekad je kalfama nae gilde bio oduziman sluh. Hoe li da se ti dani vrate? Izvadi ruke iz depova kad razgovaram s tobom, Severijane." Stavio sam ih u depove jer sam znao da e time njegov bes biti skrenut, ali, vadei ih, uvideh da sam unutra pipkao onaj novi koji sam od Vodalusa dobio prethodne noi. Poto je u mom pamenju strava bitke bila blia, zaboravio sam ga; a sad sam bio ispunjen oajnikom eljom da ga pogledam - ali to nije bilo mogue, pred blistavim soivom majstora Palaemona fiksiranim na mene. "Kad klijent govori, Severijane, ti ne uje nita. Ba nita. Pomiljaj na mieve, ije cijukanje ne prenosi nikakvo znaenje ljudima." mirnuo sam da pokaem da, eto, pomiljam na mieve. Tokom celog dugog, zamornog puta uz stepenite, do nae uionice, oseao sam bolnu elju da bacim pogled na tanki metalni disk koji sam stiskao izmeu prstiju; ali sam znao da e, uinim li to, mladi iza mene (sticajem okolnosti, jedan od mlaih egrta, Eusignius) to primetiti. U uionici, gde je majstor Palaemon zujao nad desetodnevnim mrtvacem, novi je bio kao komadi ara, a ja se nisam usuivao da ga pogledam. Tek po podne sam se naao u osami, tako to sam se sakrio u ruevine tvravskog zida, meu blistave mahovine; onda sam, drei pesnicu podignutu u zrak sunca, jedno vreme oklevao, jer sam se plaio da e razoarenje, kad najzad vidim novi, biti jae nego to mogu podneti. Ne zbog nekog mog marenja za njegovu vrednost. Iako sam ve bio odrastao ovek, tako malo novca sam u dotadanjem ivotu dobio, da bi mi ma koji novi izgledao kao bogatstvo. Posredi je vie bila injenica da je taj novi (u tom asu jo tako tajanstven, ali bez mnogo izgleda da e dugo takav ostati) bio jedina moja veza sa Vodalusom, divnom enom pod kapuljaom i tekim ovekom koji je bio zamahnuo svojom lopatom na mene jedini moj plen iz te bitke pokraj otvorenog groba. Jedini ivot meni poznat bio je ivot u gildi, a sad mi se inio bedan poput moje dronjave koulje u poreenju sa sevom aristokratovog maa i sa odjecima pucnja meu nadgrobnim kamenovima. I sve bi to moglo nestati kad otvorim aku. Na kraju sam, ispivi do samog dna au prijatnog strahovanja, pogledao. Bio je to zlatni hrisos i ja opet sklopih ruku, plaei se da sam loe video, da je to samo bronzani oriok; neko vreme mi proe u ekanju da opet nakupim hrabrost. Tad sam prvi put u svome veku dodirnuo komadi zlata. Ve sam bio poprilino orioka video, ak i imao nekoliko u svom posedu. Srebrne asimuse video sam, samo za tren, jednom ili dvaput. Ali postojanje hrisosa bilo mi je poznato samo na onaj isti mutni nain kao

i postojanje sveta izvan moga grada Nesusa, odnosno postojanje, osim naeg kontinenta, drugih kontinenata, na severu, na istoku i na zapadu. Na ovom noviu bilo je lice za koje sam u prvi mah pomislio da je ensko - krunisana ena, ni stara ni mlada, ali tiha i savrena, u utom metalu. Najzad sam okrenuo i drugu stranu moga blaga, a tad mi je stvarno stao dah: utisnut na poleini bio je ba onakav letei brod kakav sam gledao na grbu iznad ulaza u moj tajni mauzolej. To se inilo neobjanjivo - toliko neobjanjivo da se u to vreme nisam ni trudio da ita nagaam u vezi s tim, sasvim siguran da bi svako nagaanje bilo besplodno. Samo sam stavio novi u dep i vratio se, obuzet nekom vrstom transa, u drutvo moje egrtske bratije. Nije dolazilo u obzir da taj novi stalno nosim sa sobom. im se ukazala prva prilika, odunjao sam se u nekropolis, sam, i potraio svoj mauzolej. Tog dana su se atmosferske prilike promenile - gurao sam se kroz potpuno mokro bunje, gacao po dugakoj, matoroj travi koja je ve poela polegati kao zimu. Kad sam stigao do svog sklonita, to vie nije bila ona letnja peina puna primamljive sveine, nego ledena klopka u kojoj sam oseao prisutnost neprijatelja previe neodreenih da bi im se mogla dati imena, prisutnost Vodalusovih protivnika koji su sigurno ve saznali da sam ja njegov zakleti podravalac; pa im ja unutra stupim, jurnue napred da zatvore crna vrata na nedavno podmazanim arkama. Dabome da sam znao da su to gluposti. A ipak, znao sam da ima i istine u tome, da ja to oseam njihovu blizinu u vremenu. Kroz koji mesec ili godinu mogao bih stii do take gde me oni ekaju; jer, kad sam onom sekirom zamahnuo, opredelio sam se za borbu, a to nije obiaj muitelja. U podu je postojao, maltene u podnoju moje pogrebne bronze, jedan labav kamen. Izvadio sam ga, stavio hrisos pod njega, pa ispevuio jednu vraku koju sam nauio nekoliko godina pre toga od Rohea, nekoliko stihova koji je trebalo da uine skrivene predmete bezbednim: Gde te stavim, lei tu, ne daj da te drugi zna, tvoju tajnu uvam svu samo, samo ja. Ovde budi, nemoj ii, drugom elja zalud sva, svak te mora zaobii dok ne doem opet ja. Da bi vraka bila stvarno delotvorna, ovek mora da hoda u krug oko te take u pono, nosei mrtvaku sveu, ali ja se na tu pomisao poeh smejati - podsetila me je na Droteove izmiljotine o upanju lekovitog bilja iz grobova u pono - tako da sam odluio da se oslonim samo na stihove, iako sam, ne bez izvesnog zaprepaenja, otkrio da sam sad dovoljno star da se ovakvih maija ne stidim. Dani su proticali, a uspomena na moju posetu mauzoleju ostajala je dovoljno ivopisna, tako da nisam kretao u novi pohod da se uverim da je moje blago bezbedno, iako sam na mahove eleo da to uinim. Onda doe prvi sneg, pretvarajui ruevine tvravskog zida u gotovo nesavladivo klizavu prepreku, a dobro znani nekropolis u udnu divljinu varljivih humki, gde su spomenici iznenada postali preveliki pod svojim ogrtaima od novog snega, ali gde je drvee i bunje, istim takvim ogrtaima, prignjeeno na polovinu normalne veliine. Priroda egrtskog statusa u naem cehu takva je da je u poetku lako biti egrt, ali potom, dok se egrt pribliava odraslom dobu, tereti postaju sve tei i tei. Najmanji deaci ne rade ba nita. Sa est punih godina, kad rad poinje, u poetku imaju samo da trkaju uz i niz

stepenice Matahinske kule nosei poruke; mali egra, ponosan to mu je to povereno, jedva i da osea napor. Meutim, proticanjem vremena, njegov rad postaje sve tegobniji. Dunosti ga vode ga u druge delove Citadele - do vojske u tvravskom zidu, gde doznaje da vojni egrti imaju doboe i trube (one obine i one dugake, zvane "ofikleide") i izme i ponekad zlatasto ukraene oklope; do kule "Medved", gde vidi kako deaci, ne stariji od njega, ue da upravljaju divnim borbenim ivotinjama svih vrsta, a to su izmeu ostalih ogromni psi "mastifi", ija je glava velika kao lavlja i ptice dijatrime, vie od oveka, iji se kljunovi oblau elikom; ide egrt i do stotinu drugih takvih mesta, gde po prvi put dozna da njegovu gildu mrze i preziru ak i oni (uistinu, ponajvie oni) koji se njenim uslugama koriste. Jo malo, pa poinje ribanje i kuhinjski rad. Samo, Brat kuvar obavlja one kuvarske poslove koji mogu biti zanimljivi ili prijatni, a egrtu ostaje da ljuti povre, posluuje kalfe i nosi beskonane nizove naslaganih posluavnika dole u ublijetu. Ja to tada nisam znao, ali, bliilo se, u tom mom egrtskom ivotu, za koji sam pamtio da mi je uvek samo postajao sve tei i tei, vreme preokreta, posle koga e biti manje tekih i dosadnih poslova, a vie prijatnih stvari. U godini pre nego to e postati kalfa, stariji egrt uglavnom nadgleda rad mlaih od sebe. Njegova ishrana, pa ak i njegova odea se poboljavaju. Mlae kalfe poinju prema njemu da se ophode maltene kao prema sebi ravnom, a daje mu se, iznad svega, i ohrabrujui teret odgovornosti, zadovoljstvo da zapoveda i da pazi da zapoveeno bude i izvreno. Kad ga unaprede, postao je odrastao ovek. Ne radi vie nikakav posao osim onog za koji je kolovan; i slobodan je da izlazi iz Citadele kad obavi svoje dunosti, a za tu razonodu dobija i znatne sume novca. Ako se on, pre ili kasnije, uzdigne i do zvanja majstora (a za tu ast potrebni su potvrdni glasovi svih ivih majstora), imae pravo da bira samo one poslove koji ga zanimaju ili zabavljaju, kao i da upravlja poslovima same gilde. Ali morate shvatiti da sam ja te godine, o kojoj sada piem, godine u kojoj sam spasao ivot Vodalusu, bio neupuen u sve to. Usled nailaska zime (tako su mi rekli) prekinuta je sezona ratovanja na severu, pa su se autarh i njegovi doglavnici i savetnici vratili u svoja sedita delilaca pravde. "Zato", objanjavao mi je Rohe, "sad imamo toliko novih klijenata. I jo e ih doi... desetine, moda stotine. Moda emo morati da ponovo otvorimo etvrti nivo." Mahnuo je pegavom akom da pokae da je, bar on, spreman da uini sve to bude potrebno. "Je li on ovde?" pitao sam. "Autarh? Ovde u Citadeli? U Velikom dvoru?" "Naravno da nije. Ako bi on ikad doao, ti bi to znao, zar ne? Bile bi parade, pa inspekcije, i svata bi se deavalo. Ima ovde apartman za njega, al' ta vrata nisu otvarana sto godina. On e biti u skrivenoj palati - u Kui Apsoluta - negde severno od grada." "Zar ne zna gde?" Roheovo dranje postade odbrambeno. "Ne moe se kazati gde je, zato to tamo nema niega sem same Kue Apsoluta. Ona je tamo gde je. Na severu, s druge strane reke." "Izvan Zida?" Nasmeio se mom neznanju. "Daleko izvan Zida. Nekoliko nedelja hoda. Naravno, autarh bi mogao za trenutak da stigne leteim amcem dovde ako bi eleo. Na Zastavnu kulu tu bi se letei amac spustio." Ali nai novi klijenti nisu dolazili letilicama. Oni manje vani stizali su u kolonama od po deset do dvadeset mukaraca i ena; bili su vezani lancima oko vrata i jedni za druge. uvali su ih dimarhi, prekaljeni vojnici u oklopima, koji su izgledali kao da su napravljeni za upotrebu i upotrebljavani. Svaki klijent nosio je po jedan bakarni cilindar, u kome bi trebalo da se nalaze njegovi, ili njeni, papiri, pa prema tome i njegova, ili njena, sudbina. Svi su oni odlamali peate i, jakako, itali ono unutra; potom su neki unitavali svoje papire, a neki ih razmenjivali sa drugima. Oni koji stignu bez papira, ostaju zatoeni sve dok ne doe neka nova naredba o njihovoj sudbini; a to u veini sluajeva znai - doivotno. A ko je razmenio

papire sa nekim drugim, razmenio je i sudbinu; pa bude puten ili zadran, muen ili smaknut, umesto nekog drugog. Oni vaniji stizali su u oklopnim koijama. Ta vozila su imala eline strane i reetke na prozorima, ne toliko da spree bekstva, ve vie da onemogue akciju spasavanja spolja, i im je prvo takvo zatutnjalo oko istone strane Vetije kule i ulo u Staro dvorite, kroz celu gildu su krenule glasine o junakim probojima koje Vodalus navodno smilja ili ih je ranije izvodio. Jer, sve moje kolege egrti, i veina kalfi, verovali su da se meu tim klijentima nalazi mnogo Vodalusovih doglavnika, drugara i saveznika. Ja nisam imao volju da ma kome od takvih klijenata pomaem da bei, jer bi to donelo sramotu gildi to, koliko god bio odan Vodalusu i vodalusovcima, nisam mogao prihvatiti; a bekstvo, uostalom, ne bi ni uspelo. Ali ja sam se nadao da u ljudima koje sam smatrao svojim ratnim drugovima obezbediti one male pogodnosti koje su bile u okvirima mojih moi: dodatnu hranu ukradenu sa posluavnika manje zaslunih klijenata i, ponekad, parence mesa prokrijumareno iz kuhinje. Jednog dana, dok je napolju hujao vetar, ukaza mi se prilika da saznam ko su ti klijenti. Ribao sam patos u radnoj sobi majstora Gerlousa, kad njega pozvae na neku dunost; otiao je, ostavljajui na svom stolu hrpu dosjea, tek stiglih. Ka njima sam pohitao im su vrata tresnula za Gerlousom i uspeo da na preskok proitam veinu pre nego to sam na stepenitu opet zauo njegov teki korak. Ni jedan jedini - niko - od tih zatvorenika ije sam papire proitao nije bio pristaa Vodalusov. Bili su to trgovci koji su pokuali da zgrnu bogatstvo na robi koja je bila potrebna vojsci, ili soldatue koje su uhodile za Ascijance, nalo se i nekoliko gnusnih civilnih zloinaca. Nita drugo. Kad sam iziao da prospem kofu u kameni slivnik u Starom dvoritu, video sam da tu stoji oklopna koija sa dugogrivom zapregom ivotinja koje su irile oko sebe vodenu paru i topotale, dok su straari nosili lemove oiviene krznom. Straari su pokorno prihvatili nae vreve kuvanog vina. Uhvatio sam ime Vodalus u vazduhu, ali u tom trenutku inilo se da sam ga jedino ja uo i odjednom me je uhvatilo oseanje da je Vodalus bio samo jedan eidolon, slika umom nainjena; eidolon koji je moja mata stvorila od one magle; a da je samo onaj ovek koga sam ubio njegovom sopstvenom sekirom bio stvaran. Poletee mi u lice, kao lie vetrom poneto, oni dosjei koje sam maloas na brzinu prelistavao. U tom trenutku zabune shvatio sam, po prvi put, da sam do neke mere lud. Moglo bi se tvrditi da je to bio najmuniji trenutak mog ivota. esto sam lagao majstore Gerlousa i Palaemona, i majstora Malrubiusa dok je bio iv, lagao sam Drotea zato to je bio kapetan, Rohea zato to je bio stariji i jai od mene, a Eatu i druge manje egrte zato to sam hteo da postignem da me cene. Sada vie nisam mogao biti siguran da me moj sopstveni um ne lae; sve moje neistine sad su se okretale protiv mene, tako da ja, koji pamtim sve, nisam mogao biti siguran da li su moje uspomene ita vie od snova. Pamtio sam Vodalusovo lice na meseini; ali jo ranije sam imao elju da ga vidim. Zapamtio sam Vodalusov glas kako mi se obraa, ali davno pre toga sam eznuo da ga ujem, kao i da ujem glas one ene. Jedne ledene noi, odunjao sam se do mauzoleja i opet izvadio onaj hrisos. Izlizano, smireno, androgino lice na prednjoj strani nije bilo Vodalusovo. 4. TRISKELE Gurao sam tap uz jedan zaleen slivniki kanal, to mi je bila kazna za neki sitan prekraj, i tad sam ga naao na mestu gde uvari Medved-kule bacaju svoje smee, iskidana tela ivotinja ubijenih tokom vebanja. Naa gilda zakopava svoje mrtve pokraj zida, a svoje klijente u donjim zonama nekropolisa, ali ovi iz Medveda ostavljaju svoje da ih neko drugi odnese. Meu tim mrtvima, on je bio najmanji. Postoje susreti koji ne promene nita. Urt okree staro lice ka suncu, koje svojim sjajem obasipa njegove snegove; a sneg svetluca i iskrii se sve dok vrh svake ledenice koja

visi sa rairenih bedema na kulama ne pone da lii na Kandu pomiritelja, dragulj najvredniji od svih. Tada svako osim najmudrijih poveruje da e sneg morati da se otopi i ustupi mesto nekom produenom letu posle leta. Ne dogodi se nita slino. Raj potraje jednu, ili dve smene strae, a onda senke stanu da plave kako se razvodnjeno mleko oprua po snegu, koji se premeta i plee mamuzan istonim vetrom. Doe no i sve je kao to je i bilo. Moje pronalaenje Triskelea bilo je takvo. Imao sam oseaj da je moglo, i trebalo, da promeni sve, ali pokazalo se da je to samo epizoda koja je potrajala nekoliko meseci, a kad se zavrila, a on otiao, nikakvih promena nije bilo, jo je jedna zima prola, jo jedan praznik Svete Katarine doao. Kamo sree da mogu da vam prenesem koliko je jadno izgledao, kad sam ga dodirnuo, i koliko vedro. Leao je na boku, prekriven krvlju. Na hladnoi je ta krv bila tvrda kao katran i jo blistavo crvena, hladnoom ouvana. Priao sam mu i stavio aku na njegovu glavu - ne znam zato. Izgledao je mrtav kao i svi ostali, ali je tad otvorio jedno oko i njime zakolutao ka meni i u tom jednom oku se videlo pouzdanje da su najgore nevolje okonane - ja sam svoj deo uradio, kao da je to oko govorilo, i ja sam izdrao, i sve sam dao to sam mogao dati; a sad je red na tebe, da postupi prema meni onako kako ti je dunost. Da je bilo leto, mislim da bih ga ostavio da skona. Ali ve neko vreme nisam nijednu ivu ivotinju imao priliku da vidim - ak ni tilakodona, deraa smea. Opet sam ga pogladio, a on mi je liznuo aku, i posle toga nije bilo mogue napustiti ga. Podigao sam ga (i iznenadio se koliko je teak), a onda sam se osvrnuo pokuavajui da smislim kuda bih s njim. U naoj spavaonici njega bi otkrili pre nego to svea izgori za irinu jednog prsta, znao sam. Citadela je ogromna i ogromno zamrena, sa mnotvom slabo poseivanih soba i hodnika u svojim kulama, u zgradama koje su podignute izmeu kula i u galerijama iskopanim ispod toga. Ipak se nisam mogao dosetiti nijednog takvog mesta do koga bih mogao stii, a da uz put ne budem pet-est puta primeen, pa sam na kraju preneo tu jadnu zver u stanite nae gilde. Onda sam ga morao proneti pored kalfe koji je straario na poetku stepenita koje vodi dole, ka podrumskim spratovima sa elijama. Prva moja zamisao bila je da ga stavim u korpu u kojoj smo nosili istu posteljinu za klijente. Bio je dan menjanja posteljine i rublja, pa bi bilo lako proi jedanput vie nego to je stvarno potrebno; inilo se da su izgledi da kalfastraar neto primeti minimalni, ali, to bi znailo ekati due od jedne straarske smene da se oprana posteljina osui, a zatim rizikovati da brat koji straari na treem spratu podruma, i koji bi me video kako silazim na naputeni etvrti, pone da postavlja pitanja. Umesto toga, ostavio sam psa da lei u sobi za sasluanja - bio je odve slab da se pokrene - i ponudio se da zamenim straara na poetku rampe. On je oduevljeno prihvatio priliku da se oslobodi dunosti i predao mi svoj irokoseivni karnificijalni ma (koji, po teoriji, ne bi trebalo da dodirujem) i svoj fuliginski ogrta (koji je meni bilo zabranjeno oblaiti, iako sam ve bio vii rastom nego veina kalfi), tako da bi iz daljine izgledalo da je na strai isti ovek. Obukoh ogrta, ali im taj drugar ode, ostavih ma uspravno u ugao i donesoh mog psa. Svi ogrtai nae gilde su prostrani, a ovaj je bio i prostraniji od veine, zato to je brat koji ga je nosio bio neto krupnije grae. Osim toga, aavocrna boja "fuligin", uistinu crnja od crne, divno ponitava sve nabore, preklope i ispupenja, ini ih, zapravo, nevidljivim: oko nailazi samo na bezlinu crninu. Sa kapuljaom navuenom na glavu morao sam izgledati kalfama za njihovim stolovima na podzemnim nivoima (ako su uopte gledali ka stepenitu i videli me) kao brat malo deblji od veine koji silazi na nie spratove. ak ni straar na treem nivou, gde klijenti koji su sasvim izgubili razum urlaju i tresu lance, nije mogao videti nita neobino u injenici da neki drugi kalfa silazi na etvrti nivo za koji se govorkalo da e biti ponovo osposobljen - niti u injenici da egrt hita niz stepenite kojim se

maloas popeo jedan kalfa: pa, sumnje nema, stariji je neto tamo zaboravio pa poslao mlaeg da to donese. etvrti nivo nije izgledao odve upeatljivo. Otprilike polovina starih svetiljki jo je gorela, ali je u hodniku tokom vremena curilo blato, sad ve debelo kao aka. Jedan radni sto jo je stajao tamo gde su ga ostavili pre, moda, dvesta godina; drvo bejae skroz istrunulo i itav se sto raspao od prvog dodira. A ipak ovde voda nikad nije dospela visoko; opredelio sam se za udaljeniji deo hodnika, a tamo ak ni blata nije bilo. Poloio sam svog psa na jedan klijentski leaj i oistio ga to sam najbolje mogao, sunerima koje sam doneo iz komore za sasluanja. Ispod skorene krvi, njegovo je krzno bilo kratko, kruto, utomrko. Patrljak njegovog odseenog repa bio je tako kratak da je imao vie u irinu nego u duinu. Ui - odrezane gotovo sasvim, tako da su ostali samo kruti iljci krai nego moj palac od vrha do prvog zglavka. U toj poslednjoj borbi razderana su mu prsa. Tu sam video njegove iroke miie koji su izgledali kao pospane zmije-daviteljke u bledoj crvenoj boji. Njegova prednja desna noga bila je unitena - u gornjem delu, smrvljena do pulpe. Odsekao sam je poto sam prsa zaio najbolje to sam umeo, ali je poela ponovo da krvari. Naao sam arteriju, podvezao je, onda navukao kou na to mesto (kao to nas je uio majstor Palaemon) da bi se dobio uredan patrljak. Triskele mi je s vremena na vreme lizao ruku dok sam radio, a kad sam zavrio poslednji bod iglom i koncem, poeo je polako da lie to mesto, kao da je on medved pa da moe lizanjem da postigne da mu izraste nova noga. Triskeleove vilice bile su velike kao kod arktotera, a onjaci dugi kao moj kaiprst, ali su mu desni bile bele; u tim vilicama sada nije bilo vie snage nego u aci nekog kostura. Njegove su oi bile ute i sadravale su izvesnu koliinu istog ludila. Te veeri razmenio sam dunosti sa klincem koji je trebalo da odnese klijentima hranu. Uvek se pojavljivao viak posluavnika, zato to su neki klijenti odbijali da jedu, a ja sad odnesoh dva takva posluavnika dole, Triskeleu, pitajui se da li je jo iv. Bio je iv. Nekako se spustio sa kreveta gde sam ga bio ostavio i otpuzio - ustati nije mogao - do ivice blata, gde se bilo nakupilo neto vode. Popio je jednu zdelu supe, ali kad sam pokuao da ga hranim hlebom, uvideo sam da ne moe dovoljno da ga savae da bi ga progutao; zato sam namoio hleb u drugoj zdeli supe i tako mu ga davao, a kad je nestalo i hleba i supe, sipao sam u tu istu iniju vode, ponovo i ponovo, dok ne ostadoe oba vra prazna. Kad sam se opruio po mom leaju, gotovo na vrhu nae kule, priinilo mi se da ujem njegovo mukotrpno disanje. Nekoliko puta sam se pridizao u sedei poloaj i oslukivao; svaki put je taj zvuk postepeno nestajao, samo da bi se opet vratio im legnem i ostanem neko vreme u leeem poloaju. Moda je to bilo samo lupanje srca. Da sam ga naao godinu ili dve godine ranije, za mene bi bio boanstvo. Ispriao bi Droteu i ostalima, pa bi Triskele bio boanstvo za sve nas. A sada sam znao istinu o njemu, znao sam da je samo jedna nesrena ivotinja, a ipak ga nisam mogao pustiti da umre, jer bih time pogazio vezu poverenja koju sam imao uspostavljenu s neim u meni. ovek sam postao (ako sam uopte postao) pre tako kratkog vremena; ne bih mogao podneti pomisao da je taj ovek, u koga sam se pretvorio, toliko razliit od onog deaka koji sam bio. Pamtio sam svaki tren svoje prolosti, svaku zalutalu misao i sliku, svaki san. Pa kako tu prolost da unitim? Uzdigao sam ake i nastojao da ih gledam - znao sam da mi se na nadlanicama sad jasno istiu vene. A kada se vene istiu, onda si ovek. U snu, sioh opet do etvrtog nivoa ubijanja i naoh tamo jedng ogromnog prijatelja iz ijih eljusti je kapalo. On mi se obrati. Sledeeg jutra opet sam posluio klijente i opet ukrao hranu da bih je poneo dole psu, mada sam se nadao da je mrtav. Nije bio mrtav. Digao je njuku i kao da mi se iscerio, ustima

tako irokim da se inilo da bi se njegova glava mogla razii na dve polovine; ali nije pokuao da ustane. Nahranio sam ga, a kad sam se spremao da poem, pomislih u kakvom je jadnom stanju. Zavisi od mene! Nekad je bio visoko cenjen; treneri su ga uvebavali kao to trkae vebaju za trku; hodao je u gordosti, sa tim svojim ogromnim prsima, irokim poput ljudskih, i sa nogama poput stubova. A sad ivi kao duh. ak i samo njegovo ime sprano je njegovom krvlju. Kad sam imao slobodnog vremena, poseivao sam Medveu kulu i sprijateljivao se, koliko sam najbolje mogao, s tamonjim rukovaocima zveri. Oni imaju sopstvenu gildu, koja, iako je manje vredna od nae, ima mnogo udnih znanja i obiaja. Naao sam da su ti obiaji, do zapanjujueg stepena, slini naima, mada u njihov arkanum, dabome, nisam mogao prodreti. Kod njih, prilikom uzdizanja u rang majstora, kandidat stoji pod jednom metalnom reetkom po kojoj hoda krvarei bik; u jednom trenutku u ivotu svaki brat se oeni lavicom ili medvedicom, posle ega izbegava ljudske ene. Sve ovo samo govori da izmeu njih i ivotinja koje oni izvode u arenu postoji veza veoma slina onoj izmeu nas i naih klijenata. Kasnija putovanja odvela su me veoma daleko od nae kule, ali sam svuda nailazio na obrazac nae gilde ponovljen bez razmiljanja (kao to se slika ponavlja u ogledalu oca Inirea u Kui Apsoluta) u udruenjima svih moguih zvanja, tako da su svi oni muitelji kao i mi. Lovina je lovcu kao klijent nama; isto su kupci trgovcu; neprijatelji Komonvelta vojniku; vladani vladaocima; mukarci enama. Svako voli no to unitava. Nedelju dana poto sam ga odneo dole, naoh samo Triskelove epave otiske apa u blatu. Bio je otiao, ali sam ja krenuo za njim, siguran da bi mi neko od kalfi kazao da je kojim sluajem Triskele otiao uz rampu. Uskoro su me ti otisci doveli do jednih uzanih vrata iza kojih je poinjao pravi kovitlac neosvetljenih hodnika za ije postojanje do sada nisam uopte znao. U mraku mu vie nisam mogao pratiti trag, ali sam ipak poao dalje, pomiljajui da bi on u tom ustajalom vazduhu mogao da oseti moj miris i da poe ka meni. Uskoro sam zalutao i produio napred prosto zato to nisam znao kako bih se vratio. Nema naina da procenim starost tih tunela. Imam utisak (mada teko mogu rei zbog ega) da su stariji od Citadele iznad njih, iako je ona tako drevna. Citadela je nama preostala sa samog zavretka one epohe u kojoj su ljudi jo imali elju da lete, da stiu do novih sunaca, da ne ostaju kod ovog Urtovog sunca; tada su sredstva, potrebna za takve letove, ve nestajala kao vatre koje se gase. Iako je to veoma davna prolost, iz koje jedva da pamtimo ijedno ime, ipak znamo da je postojala. A pre nje mora biti da je postojalo neko drugo vreme, vreme ukopavanja, vreme buenja mranih tunela, sada potpuno zaboravljeno. Bilo kako bilo, mene je tamo uhvatio strah. Trao sam - povremeno i natravao na zidove - i najzad ugledao takicu bledog dnevnog svetla; kroz jednu rupu, jedva dovoljnu da prou moja glava i ramena, nekako se ispentrah napolje. Naao sam se na akama i kolenima, na ledom pokrivenom pijedestalu jednog od onih starih, facetovanih brojanika ije mnogobrojne facete pokazuju svaka drugo vreme. Ovaj brojanik se nagnuo u stranu, nesumnjivo zbog toga to su mrazevi ovih kasnijih epoha, ulazei u tunel, izdigli temelje; ostao je pod takvim uglom da bih sam sebi mogao sluiti i kao stub sunanog asovnika, ocrtavajui na neobeleenom snegu tiho promicanje kratkog zimskog dana. Prostor oko tog brojanika bio je, leti, bata, ali ne nalik na na nekropolis sa svojim poludivljim drveem i talasastim livadama. Ovde su cvetale rue posaene u upove irokih otvora koji su stajali na ploniku od kamenih kocki. Statue zveri bile su postavljene leima okrenute ka etiri dvorska zida, pogleda uprtog ka nagnutom brojaniku: ogromne barilambde; arktoteri, kraljevi meu medvedima; oklopljeni kliptodonti; smilodonti sa onjacima koji su zaista nalik na sablje. Sve je to sad bilo zapraeno snegom. Potraio sam tragove Triskelea, ali on tu nije bio.

Zidovi dvora imali su visoke, uzane prozore. Kroz njih nisam video nikakvu svetlost niti pokret. Kopljaste kule Citadele dizale su se svuda unaokolo, tako da sam znao da nisam iz nje otiao - tavie, inilo se da sam blizu sedita Citadele, gde nikada ranije nisam bio. Tresui se od hladnoe, priao sam najbliim vratima i zalupao po njima. Imao sam oseanje da bih mogao veno lutati kroz te tunele dole i nikad ne nai novi izlaz na povrinu, pa sam se reio da, ako treba, i razbijem neki od tih prozora, radije nego da opet siem u tunel. Iznutra se nita nije ulo, iako sam pesnicom uporno lupao po ploama tih vrata. Oseanje da vas neko posmatra ne moe se stvarno opisati. uo sam ljude kako govore da je to neto kao bockanje na potiljku, ili ak utisak da neke oi plove po mraku, ali ni jedno ni drugo nije tano, bar ne u mom sluaju. Pre je to neto kao nelagodnost bez izvora, praena oseanjem da se ne smem okrenuti, jer ako se okrenem, ispau budala to sam reagovao na jednu neosnovanu intuiciju. Naravno da se ovek na kraju ipak okrene. Uinio sam to, s nejasnim utiskom da me je neko pratio i sad izaao kroz istu onu rupu u podnoju brojanika. Umesto toga video sam neku mladu enu umotanu u krzna kako stoji ispred jednih vrata na suprotnoj strani ovog unutranjeg dvorita. Mahnuo sam joj i krenuo ka njoj (urno, jer mi je bilo toliko hladno). Onda je i ona pola ka meni, pa smo se sreli na udaljenijoj strani brojanika. Pitala je ko sam i ta u tu, a ja sam odgovarao najbolje to sam mogao. Lice zaokrueno njenom krznenom kapuljaom bejae izvrsno oblikovano, a sama ta kapuljaa, i njen kaput i krznom oiviene izme, bejahu mekanog i bogatog izgleda; zato sam, razgovarajui s njom, bio jadno svestan svoje koulje s zakrpama, svojih pantalona sa zakrpama i svojih blatnjavih nogu. Zvala se Valerija. "Vaeg psa ovde nemamo", ree. "Moete potraiti ako mi ne verujete." "Nisam ni mislio da je kod vas. Samo elim da se vratim tamo gde pripadam, u kulu Matahin, a da ne moram da ponovo ulazim dole." "Veoma ste hrabri. Ja sam tu rupu videla jo kao devojica, ali se nikad nisam usudila da siem u nju." "Ja bih rado uao", rekoh. "Mislim, tu, unutra." Otvorila je vrata kroz koja je izila i povela me u jednu sobu gde su zidovi bili prekriveni tapiserijama, a prastare, krute stolice izgledale uvrene za svoja mesta kao statue u sleenom dvoritu. Uz jedan zid bilo je dvorite gde se dimila nekakva vatrica. Priosmo joj i Valerija skide kaput, a ja rairih ake ka toploti. "Zar nije bilo hladno u tunelima?" "Ne tako hladno kao napolju. Sem toga, trao sam, a nije bilo vetra." "Vidim. Ba udno da im izlaz bude u Atrijumu vremena." Izgledala je mlaa od mene, ali s nekim kvalitetom drevnosti u toj njenoj metalom oivienoj haljini i u seni njene crne kose, usled ega je delovala starija nego majstor Palaemont: iteljka nekih zaboravljenih jueranjica. "Kako zovete tu batu? Atrijum vremena? Zbog onih brojanika, pretpostavljam." "Ne, brojanici su tu uneti zato to smo to mesto tako zvali. Volite li mrtve jezike? Na brojanicima su motoi. Lux dei vitae viam monstrat, to znai 'Zrak novog sunca obasjava stazu ivota'. Felicibus brevis, miseris hora longa. 'Ljudi dugo ekaju sreu.' Aspice ut aspiciar." Morao sam joj kazati, postien donekle, da ne znam nijedan jezik osim tog kojim razgovaramo, a i taj skromno. Otiao sam tek poto smo, priajui, proveli celu jednu smenu strae, ili due. U ovim kulama stanovala je njena porodica. Prvo su ekali da, zajedno sa autarhom njihove ere, odlete sa Urta; kasnije su ekali zato to se nije imalo ta initi do ekati. Mnoge su dvorjane

dali Citadeli, ali poslednji od njih je umro pre nekoliko pokolenja; sad su siromani, a njihove su kule u ruevinama. Valerija nikada nije stupila nogom na gornje spratove. "Neke od kula su izgraene jae nego druge", rekao sam. "Vetija kula je takoe propala iznutra." "Zar stvarno postoji takvo mesto? Dadilja mi je o njemu priala kad sam bila mala - da me plai - ali ja sam mislila da je to samo pria. Navodno je postojala i neka Kula muenja, gde svi koji uu umiru na mukama." Rekao sam joj da je taj deo izmiljen. "Slavni dani ovih kula meni jo vie lie na predanje", ree ona. "Niko moje krvi sad ne nosi ma protiv neprijatelja Komonvelta, niti stoji kao talac za nas kod Orhidejskog izvora." "Moe se desiti da neka od vaih sestara bude pozvana uskoro", uzvratio sam, ne elei, iz nekog razloga, da razmiljam o mogunosti da ode ona sama. "Ja sam sve sestre koje sad uzgajamo", odgovori ona na to. "I svi sinovi." Jedna stara slukinja nam donese aj i male, tvrde kolae. Ne pravi aj, nego mate sa severa, koji ponekad dajemo klijentima zato to je tako jeftin. Valerija se osmehnula. "Vidite, nali ste neku udobnost ovde. Brinete se za svog jadnog psa zato to je sakat. Ali moda je i on naao gostoprimstvo. Vi ga volite, pa ga, dakle, moe i neko drugi voleti. Vi ga volite, pa, dakle, moete voleti i nekog drugog." Sloio sam se s tim, ali sam tajno pomislio da nikad neu imati drugog psa, a tako je i bilo. Triskelea posle toga nisam video pet-est dana. Onda, jednoga dana, dok sam nosio pismo na bedeme Citadele, on u skokovima doe do mene. Nauio je da tri sa samo jednom prednjom nogom, kao to akrobat naui da stoji na jednoj ruci na ukraenoj lopti. Posle toga viao sam ga jo po jednom ili dvaput svakog meseca dokle god je sneg trajao. Nikad nisam saznao koga je Triskele naao, ko ga je hranio i za njega se brinuo; ali volim da pomiljam da je to bio neko ko je Triskelea u prolee poveo sa sobom, moda na sever do atorskih gradova i vojnih pohoda kroz planine. 5. ISTA SLIKA I DRUGI Praznik Svete Katarine za nau gildu je najvei dan, to je svetkovina koja nas vraa naem nasledstvu, to je dan kad kalfe postaju majstori (ako to ikad postanu), a egrti postaju kalfe. Ostaviu opis tih ceremonija za kasnije kad bude prilika da opiem svoje unapreenje; ali u godini o kojoj sada piem, godini bitke pokraj groba, unapreeni su Drote i Rohe, tako da ja ostadoh da budem kapetan egrta. Puna teina te slube nije me poela pritiskati do pred kraj ceremonije. Sedeo sam u ruevnoj kapeli, uivao u ivopisnom obredu i bio samo uzgredno svestan (na isti onaj prijatan nain na koji sam iekivao i gozbu) da u biti najstariji meu egrtima kad se stvar sasvim zavri. Malo po malo, meutim, zahvatilo me je oseanje uznemirenosti. Bio sam jadno raspoloen jo pre nego to sam shvatio da vie nisam razdragan; pogurio sam se pod teretom odgovornosti pre nego to sam sasvim razumeo da je sada na meni. Prisetio sam se koliko je Drote morao da se namui da odri disciplinu meu nama. Sad u ja morati isto, ali bez njegove snage, i bez ikoga ko bi meni bio ono to je Rohe njemu bio - porunik jednako star. Kad su se zavrni napevi skrili u gromki finale, a majstori Gerlous i Palaemon sa svojim maskama sa zlatnim linijama proli laganim koracima kroz vrata i kad su stare kalfe digle na ramena Drotea i Rohea, nove kalfe (a njih dvojica ve su zavlaila ruke u svoje konjanike torbice, okaene o opasa, da nau petarde koje e napolju ispaljivati), ve sam imao pripravnu odlunost i, ak, skicu plana.

Trebalo je da mi, egrti, posluujemo na gozbi, a pre toga da skinemo srazmerno istu i novu odeu koju su nam dali za ceremoniju. Kad je pukla i poslednja petarda i kad su matrozi, inei svoj godinji gest prijateljstva, provalili nebesa jednim hicem najteeg artiljerijskog orua u Velikom dvoru, naterao sam svoje potinjene - koji su ve poinjali, ili mi se bar tako iilo, da mi dobacuju odbojne poglede - da hitro krenu u nau spavaonicu; onda sam zatvorio vrata i gurnuo jedan leaj na njih. Eata je bio najstariji posle mene i bili smo (sreom po mene) u tako prijateljskim odnosima u prolosti, da nita nije posumnjao dok nije bilo prekasno za delotvoran otpor. epao sam ga za guu, lupio njegovom glavom nekoliko puta o brodski kabinski zid, a onda ga ritnuo po nogama tako da je izgubio oslonac. "E sad", rekoh, "da li e biti moj pomonik? Odgovaraj!" Nije mogao da govori, ali je klimnuo glavom. "Dobro. Ja u Timona. Ti sledeeg najveeg." U roku od sto dahova (i to vrlo brzo disanih) momke smo nautirali tako da su se pokorili. Tek tri nedelje posle toga pojavili su se prvi sluajevi neposlunosti prema meni, pa i tad nije bilo masovne pobune nego samo pojedinanih sluajeva simuliranja bolesti. Kao kapetan egrta imao sam nova zaduenja, ali i vie slobode nego ikad ranije. Ja sam bio taj koji je morao paziti da kalfe na dunosti dobijaju toplu hranu, ja sam nadzirao deake koji su mukotrpno nosili hrpe posluavnika namenjene naim klijentima. U kuhinji sam gonio svoje podreene na posao, a u uionici im pomagao u uenju; mene su slali daleko ee nego ikad pre da nosim poruke u daleke delove Citadele i da ak, u nekim malim razmerama, vodim poslove u ime gilde. Tako upoznah sve glavne putanje i mnoge retko poseivane zakutke - itnice sa visokim komorama i demonskim makama; bedeme ibane vetrom koji se nadnose nad gangrenozna sirotinjska naselja i pinakoteke. Ove poslednje poinju od jedne velike dvorane koja umesto tavanice ima cigleni svod u koji su useeni prozori; pod je tu od kamenih ploa preko kojih su razbacani tepisi. Du zida postoji niz mranih lukova od kojih poinju pinakoteke, nizovi soba iji su zidovi obloeni - kao i zidovi velike dvorane - bezbrojnim slikama. Mnoge od tih slika bejahu tako stare i poaavele da nisam mogao razabrati ta prikazuju, a bilo je i drugih ije znaenje nisam shvatao - igraica sa krilima nalik na pijavice, ena koja uti, stee kamu u rukama i sedi ispod posmrtne maske. Kad sam, jednoga dana, preao najmanje dve lige peaei izmeu tih zagonetnih slika, nabasao sam na jednog dedicu koji je uao navrh visokih merdevina. Hteo sam da ga pitam kojim putem u dalje, ali izgledao je toliko obuzet svojim poslom da ga nisam hteo uznemiriti, pa sam oklevao. Slika koju je istio prikazivala je jednog oklopnika kako stoji u pejsau potpune pustoi. Nenaoruan, ali sa motkom na kojoj je neka udnovata, kruta zastava. Vizir njegovog lema - sav zlatan, bez proreza za gledanje i disanje; uglaan toliko da mu se na povrini, kao u ogledalu, vidi ta mrtva pustinja, nita vie. Ovaj ratnik s nekog mrtvog sveta duboko me je dirnuo, mada nisam mogao rei zbog ega, pa ak ni koje sam to oseanje, zapravo, iskusio. Na neki mutan nain poeleo sam da skinem tu sliku sa zida i ponesem je - ne u na nekropolis, nego u jednu od onih planinskih uma iji izgled je na nekropolis odraavao (to sam jo tad shvatio) na idealizovan, ali i osakaen nain. Trebalo je da ta slika nae mesto meu drveem, da donjom ivicom svog rama poiva na mladoj travi. "...i tako", ree jedan glas iza mene, "svi su pobegli. Vodulas je, vidi, dobio ono po ta je doao." "Ti", odseno e drugi. "ta e ti tu?" Okrenuo sam se i video dvojicu armigera u blistavoj odei udeenoj da lii na odeu aristokrata u najveoj meri do koje su se armigeri u tom pogledu usuivali ii. Rekoh: "Imam poruku za arhivara" i podigoh kovertu.

"Vrlo dobro", ree taj oklopniki pa koji mi se obratio. "Zna li mesto arhive?" "Upravo sam se spremao da pitam, gospodine." "Onda ti nisi pravi kurir za takvo pismo, zar ne? Daj to ovamo, a ja u dati nekom pau." "Ne mogu, gospodine. Dunost je moja da ga uruim." Drugi armiger ree: "Nije potrebno da bude tako otar prema ovom mladom oveku, Raho." "Ti ne zna ta je on, a?" "A ti zna?" ovek po imenu Raho klimnu glavom. "Iz kog si ti dela ove Citadele, glasnie?" "Iz kule Matahin. Majstor Gerlous me je poslao arhivaru." Lice onog drugog armigera se zatee. "Ti si, dakle, muitelj." "Tek uenik, gospodine." "Onda se ne udim to moj prijatelj eli da te nema na vidiku. Produi ovom galerijom do treih vrata, zaokreni i produi oko sto koraka, popni se stepenitem do drugog odmorita i idi hodnikom na jug do dvokrilnih vrata na kraju." "Hvala vam", rekoh i zakoraih u pravcu koji mi je on pokazao. "ekaj malo. Ako poe sad, moraemo te gledati." Raho ree: "Pa, ja bih radije da on bude ispred nas nego iza nas." Svejedno, saekao sam, oslanjajui se rukom na jedan krak merdevina, da njih dvojica zau za ugao. Kao jedan od onih poluduhovnih prijatelja koji nam se u snu obraaju iz oblaka, stari ree: "Znai, torturist, a? Zna li da nikad nisam otiao do vas." Pogled njegovih oiju bio je nejak, podseao me je na pogled onih kornjaa koje smo ponekad plaili po obalama ola; njegov nos i vrh njegove vilice praktino su se susretali u jednoj taki. "Bog e dati da vas nikad ne vidim tamo", rekoh utivo. "A nemam se ega bojati sad. ta biste vi mogli sa ovekom kao to sam ja? Srce bi mi stalo ovako!" Ispustio je suner u kofu i pokuao da pucne mokrim prstima, ali tu nikakav zvuk nije nastao. "Ali znam gde je. Iza Vetiije kule. Tano?" "Jest", rekoh ja, malice iznenaen da su vetice poznatije nego mi. "Tako sam i mislio. Samo niko nikad ne pria o tome. Ljut si zbog tih armigera i ne krivim te za to. Ali treba da zna kako je njima. Oni treba da budu kao uzvieni, ali nisu uzvieni. Plae se da e umreti, plae se da e nekog povrediti i plae se da postupaju kao uzvieni. Nije im lako." "Njih treba ukinuti", rekoh. "Vodalus bi sve to oterao na posao u kamenolome. Oni su samo zaostatak iz neke prole ere - ta uopte mogu korisno da uine na ovom svetu?" Stari nagnu glavu na jednu stranu. "Je li, a od kakve su koristi oni bili na poetku? Zna li?" Kad sam prizna da ne znam, dedica sie sa merdevina kao kakav stari majmun, sainjen - tako je izgledalo - samo od ruku, nogu i namrekanog vrata; ake su mu bile dugake kao moja stopala, prsti kvrgavi, proarani plavim venama. "Ja sam Rudesind, kustos. Pretpostavljam da poznaje starog Ultana? Ne, naravno ne. Jer da ga poznaje, znao bi i put do biblioteke." Rekoh: "Nikad ranije nisam bio u ovom delu Citadele." "Nikad ovde? Pa ovo je najbolji deo. Slikarstvo, muzika i knjige. Imamo ovde jednog Fehina gde se vide tri devojke to oblae etvrtu u cvee koje izgleda tako stvarno da oekuje da pele izlete iz njega. I jednog Kvartiljozu, takoe. Nije vie popularan, Kvartiljoza, nije, inae ga ne bismo imali ovde. Ali taj je bio, na dan kad se rodio, bolji crta nego ova pljuckala i kapala za kojima su kupci danas ludi. Mi dobijamo, vidi, ono to Kua Apostola nee. To e rei, dobijamo stare, a one su, uglavnom, i najbolje. Dou prljave zato

to su tako dugo bile okaene, a ja ih oistim. Ponekad ih i po drugi put istim ako su ovde dugo okaene. Fehina imamo ovde. Istina je! Ili, evo, vidi ovu. Dopada ti se?" Izgledalo je bezbedno potvrdno odgovoriti. "E trei put joj je. Kad sam bio poetnik, egrtovao sam kod starog Brenvolodera i on me je nauio kako se isti. Za primer je upotrebio ovu sliku, jer, kazao je, ova nita ne vredi. Poeo je ovde dole u uglu. Kad je uradio otprilike koliko se moe jednom akom pokriti, predao ju je meni i ja sam dovrio. Drugi put sam je oistio dok je moja ena bila jo iva. A to e biti posle roenja nae druge keri. Nije bila neto jako tamna, ali bile su me pritisle neke misli i eleo sam neto da radim. Danas mi je palo na pamet da je opet oistim. A i treba - vidi kako se lepo prosvetljava? Evo tvog plavog Urta, opet se die iza njegovog ramena, sve kao autarhova riba." Tokom sveg tog vremena ime Vodalusovo odzvanjalo je u mom uhu. Bio sam sasvim siguran da je stari siao s merdevina samo zato to sam ga izgovorio; zato sam eleo da ga pitam o Vodalusu. Ali, koliko god da sam se trudio, nikako nisam uspevao da navedem razgovor na tu stranu. Kad je moje utanje potrajalo jedan tren predugo i kad sam se pobojao da e kustos poi opet uz merdevine i nastaviti da isti, uspeo sam da kaem: "Je li ono Mesec? Meni je reeno da je plodniji." "Jeste, sad jeste. Ovo je slikano pre nego to su na njemu sproveli navodnjavanje. Vidi tu sivozelenu boju? U tim vremenima nju bi video kad bi digao pogled ka Mesecu. A ne zelenu kao sad. Nije izgledao ni tako veliki kao sad zato to nije bio tako blizu - tako je govorio stari Brenvoloder. Sad tamo raste dovoljno drvea da se sakrije i Nilamon, kao to ljudi u ali kau." Ugrabio sam priliku. "Ili da se sakrije Vodalus." Rudesind se zacereka. "E da, ili on, istina je. Tamo kod tebe mora biti da trljaju ruke ekajui ga. Da li imate neto posebno u planu?" Ako je gilda imala ikakva posebna muenja za odreene pojedince, ja o tome nita nisam znao; ali trudio sam se da izgledam mudro, pa rekoh: "Smisliemo neto." "Valjda ete. A maloas mi se uinilo da si mu naklonjen. Ipak, moraete da saekate ako se sakrio u ume Lune." Rudesind die pogled ka toj slici, oigledno joj se divei, a onda se okrete meni. "Zaboravljam. Ti hoe kod naeg majstora Ultana. Vrati se do svoda ispod koga si upravo proao." "Znam put", rekoh. "Armiger mi je rekao." Stari kustos oduva ta uputstva u vetar jednim naletom svog kiselog daha. "To to ti je on rekao odvelo bi te samo do itaonice. Odatle bi ti bila potrebna jo jedna smena vremena da stigne do Ultana ako bi uopte i uspeo. Ne, vrati se do onog svoda. Proi i produi sve do kraja one velike sale koja se tamo nalazi, pa niz stepenice. Naii e na zakljuana vrata lupaj jako sve dok te neko ne pusti unutra. To je dno magacina knjiga i tu Ultan ima radnu sobu." Poto me je Rudesind gledao, postupio sam po njegovim upustvima, iako mi se nije dopalo ono o zakljuanim vratima, niti mi se svialo silaenje stepenitem, to je nagovetavalo da bih se mogao pribliiti onim drevnim tunelima gde sam zalutao traei Triskelea. Sve u svemu, imao sam manje samopouzdanja nego kad sam bio u meni bolje poznatim delovima Citadele. Kasnije sam saznao da Citadela, zbog svoje veliine, ispunjava strahopotovanjem strance koji joj dou u posetu; ali ona je samo trunka u gradu koji se oko nje iri, a mi koji smo odrasli unutar sivog tvravskog zida Citadele i nauili nazive i meusobne odnose onih stotinak orijentira koji su potrebni da se ovek u njoj snae, oseamo, ve zbog toga, nelagodnost kad se naemo izvan poznatih podruja. Tako je bilo i sa mnom dok sam zalazio pod svod na koji mi je starac ukazao. Kao i drugi svodovi, bio je od tupe cigle crvenkaste boje, ali podran na dva stuba na ijim su

kapitelima bila lica spavaa; naoh da su te utljive usne blede, a sklopljene oi stranije nego maske uasnog bola naslikane na metalu nae kule. U sobi u kojoj sam se obreo na svakoj slici bila je naslikana po jedna, ili nekoliko, ili mnogo knjiga; neki put su knjige na slici bile istaknute, a ponekad sam morao da prouavam sliku izvesno vreme da bih primetio ugao kjige koji viri iz depa na suknji neke ene ili da bih shvatio da neki udno izraeni kalem sadri rei namotane poput konca. Stepenite je bilo uzano, strmo i bez rukodraa; takoe je bilo zavojito uvijeno, pa sam, siavi niz prvih tridesetak stepenika, ve ostao gotovo sasvim bez svetlosti iz sobe iznad mene. Najzad sam bio prisiljen da idem sa ispruenim rukama ispred sebe i da pipanjem traim put da ne bih tresnuo glavom o vrata. Ali vrata nikad ne napipah. Umesto toga, nastupi kraj stepenita (zamalo da padnem u zamahu silaenja sa nepostojeeg poslednjeg stepenika) i meni ostade samo da traim put preko neravnog poda, oprobavajui nogama, u potpunoj tami. "Ko je to tamo?" pozva jedan glas. udnovata mu je bila rezonanca, kao da zvoni zvono u peini. 6. GOSPODAR KUSTOSA "Ko je to tamo? odjekivalo je u tami. Najhrabrije to sam mogao, odgovorih: "Neko sa porukom." "Onda, da ujem." Moje su se oi najzad navikavale na pomrinu, pa sam uspevao mutno da razaznam jedan veoma visoki oblik koji se pokretao meu tamnim, neravnim, jo viim oblicima. "To je pismo, gospodine", odgovorio sam. "Jeste li vi majstor Ultan, kustos?" "Niko drugi." Stao je pred mene. Ono za ta sam u prvi mah pomislio da je beliasta odea, bila je, inilo se sad, brada koja mu se otegla gotovo do pojasa. Bio sam ve visok koliko i mnogi koji se nazivaju uzvienima, to jest aristokratima, ali on je bio za glavu i po vii od mene, pravi uzvieni. "U tom sluaju, izvolite, gospodine", rekoh ja i pruih mu pismo. Nije ga uzeo. "iji si egrt?" Opet kao da sam uo bronzu i sasvim iznenada me zanese oseanje da smo i on i ja mrtvi, da je mrak oko nas grobno zemljite koje se natiskuje ka naim oima, grobno zemljite kroz koje nas zvono zove da oboavamo u svetilitima, neznanim, koja pod zemljom moda postoje. Ona modra ena, koju sam video kako je izvlae iz groba, uzdie se ispred mene tako ivopisno da mi se uini da vidim njeno lice u gotovo svetleoj belini prilike koja je progovorila. "iji egrt?" upita ponovo. "Niiji. Ovaj, ja sam egrt gilde, nae. Majstor Gerlous me alje, gospodine. Majstor Palaemon pouava, najvie, nas egrte." "Ali gramatici vas ne ui." Veoma sporo, ruka visokog oveka poe traiti put ka pismu. "A, ui, i gramatici." Oseao sam se kao derite u razgovoru sa ovim ovekom koji je ve bio star kada sam se ja rodio. "Majstor Palaemon kae da moramo biti sposobni da itamo, piemo i raunamo zato to, kad u svoje vreme budemo majstori, moramo slati pisma i primati uputstva iz dvorova, kao i pisati beleke i voditi finansije." "Ovakva", ree mutna prilika ispred mene sveanim tonom. "Ovakva pisma." "Da, gospodine. Ba takva." "A ta veli ovo pismo?" "Ne znam. Zapeaeno je, gospodine." "Ako ga otvorim - (zauh kako krti vosak puca pod njegovim prstima) - da li e mi ga proitati?" "Mrak je ovde, gospodine", rekoh neodluno.

"Onda e nam biti potreban Sajbi. Izvini." U mraku sam jedva nazirao da mi okree lea i sastavlja ake oko usta kao trubu. Saj-bi! Saj-bi! Ime je stalo da odjekuje kroz mrane hodnike koje sam oseao oko sebe; gvozdeni jezik zvona kao da je udarao sad po jednoj, sad po drugoj strani odjekujue bronze. Odazva se glas iz daljine. Neko vreme ekali smo u tiini. Najzad sam ugledao svetlost kako dolazi uzanom uliicom iji su zidovi bili (tako je izgledalo) od neravnog kamena i sasvim okomiti. Prilazila je - petokraki svenjak u ruci zdepastog, vrlo uspravnog mukarca od oko etrdeset godina, sa ravnim, bledim licem. Bradonja pored mene ree: "Eto tebe najzad, Sajbi. Jesi li doneo svetlo?" "Da, gospodaru. Ko je ovo?" "Kurir sa pismom." Pomalo ceremonijalnim tonom majstor Ultan mi ree: "Ovo je moj egrt Sajbi. Mi, kustosi, takoe imamo gildu, u kojoj smo mi, bibliotekari, jedno odeljenje. Ja sam ovde jedini majstor bibliotekarstva, a na je obiaj da egrte dodeljujemo svojim starijim lanovima. Sajbi je moj ve nekoliko godina." Rekoh Sajbiju da mi je ast da ga sretnem i zapitah, pomalo stidljivo, koji je dan praznik kustosa - pitanje koje je, nesumnjivo, bilo izazvano mojom pomilju da je mnogo takvih dana moralo proi bez unapreenja Sajbija u kalfu. "Proao je ve", ree majstor Ultan. Govorei to, pogledao je ka meni i ja pri svetlosti svea videh da su mu oi boje razvodnjenog mleka. "Dolazi u rano prolee. To je jedan divan dan. Iz drvea tada poinje da raste novo lie, u veini godina." Nije bilo drvea u Velikom dvoru, ali ja klimnuh glavom; onda, shvatajui da me on ne moe videti, rekoh: "Da, tada je divno, sa blagim povetarcima." "Ba tako. Ti si mladi koji shvata stvari kao ja." Spustio mi je aku na rame - nisam mogao da ne primetim da su mu prsti mrki od praine. "A takav je i Sajbi. On e biti glavni bibliotekar kad mene ne bude. Imamo mi, kustosi, procesiju, zna. Niz ulicu Jubar. On tada hoda pored mene, a obojica smo u sivim odedama. Koja je boja tvoje gilde?" "Fuligin", rekoh mu. "Boja tamnija od crne." "Za drvee koje se tamo nalazi - javore i hrastove, sikomore i dakfute - pria se da je najstarje na Urtu. Ono iri svoju senku s obe strane ulice Jubar, a ima ga jo i na etalitima blie sreditu. Trgovci iziu na vrata svojih radnji da vide te staromodne kustose, zna, a knjiari i antikvari nas, naravno, oduevljeno pozdravljaju. Pretpostavljam da smo jedan od zanimljivih prolenih prizora u Nesusu, na na mali nain." "Mora biti da je veoma upeatljivo", rekoh. "I jeste, i jeste. I u katedrali je veoma fino, kad do nje stignemo. Upale velike grupe najtanjih svea i bude kao da sunce sija na neko nono more. Tu su i svee u plavom staklu koje treba da simbolizuje Kandu. Optoeni svetlou, obavimo svoje ceremonije pred visokim oltarom. Kai mi, ide li tvoja gilda u katedralu?" Objasnio sam mu da mi koristimo katedralu koja se nalazi ovde u Citadeli i ujedno izrazio iznenaenje to bibliotekari i drugi kustosi izlaze van njenih zidina. "To je nae pravo, vidi. Izlazi i sama biblioteka - zar ne, Sajbi?" "Uistinu islazi, majstore." Sajbi je imao visoko, etvrtasto elo sa koga je kosa, koja je ve postajala seda, uveliko odstupala. Zato mu je lice izgledalo maleno i malice bebasto; bilo mi je jasno kako Ultan, koji preko tog lica sigurno ponekad pree prstima kao i majstor Palaemon ponekad preko mog, jo moe imati utisak da je Sajbi maltene deak. "Vi ste, dakle, u bliskom dodiru sa odgovarajuim bibliotekama u gradu", rekoh. Stari se pogladi po bradi. "U najbliem, jer mi smo oni. Ova biblioteka je gradska biblioteka i, to se toga tie, ujedno biblioteka Kue Apsoluta. I mnogih drugih." "Mislite li time da kaete da je rulji iz grada doputeno da ulazi u Citadelu da bi koristila vau biblioteku?"

"Ne", ree Ultan. "Mislim da kaem da se sama biblioteka prua dalje od zidina Citadele. A rekao bih da to i nije jedina institucija ovde za koju to vai. Otud sadrina ove nae tvrave toliko prevazilazi, obimom, zapreminu svoje posude." Govorei, dohvatio me je za rame i mi poosmo jednim od dugakih, uzanih prolaza izmeu visokih polica sa knjigama. Sajbi je iao za nama drri svenjak visoko - da bi osvetlio sebi, vie nego meni, rekao bih, ali zahvaljujui tome ipak sam video dovoljno dobro da se ne sudaram sa tamnim hrastovim policama pokraj kojih smo ili. "Tvoje oi jo nisu izneverile", ree majstor Ultan posle nekog vremena. "Nazire li uopte kraj ovog prolaza?" "Ne, gospodine", rekoh, i to je bila istina. Dokle god je sjaj svee dopirao, video se samo red za redom knjiga, od poda do visoke tavanice. Neke od polica bile su u neredu, neke sreene; na dva-tri mesta video sam dokaze da su svojevremeno pacovi pravili sebi gnezda meu knjigama, premetali ih da dobiju udobne dvospratne i trospratne domove za sebe i razmazivali izmet po koricama da bi iscrtali grube znake svog govora. Ali knjiga je uvek bilo jo i jo: pruali su se redovi njihovih kimi ukorienih u teleu kou, u maroken, u koriarsko platno, u hartiju i u stotinu drugih tvari koje nisam mogao prepoznati; na nekim kimama knjige bleskala su slova u zlatotisku, druge su imale crna slova, na nekima su bile papirne etikete tako stare i poutele da su poprimile mrku boju mrtvog lia. "Trag mastila nema kraja", ree mi majstor Ultan. "Tako je, bar, kazao jedan mudar ovek. iveo je davno - ta bi on rekao kad bi nas mogao sada videti. A jedan drugi je rekao: 'ovek e ivot dati da jednu zbirku knjiga prelista', ali voleo bih da vidim tog oveka koji bi mogao ovu zbirku da prelista, ma o kojoj temi bila re." "Gledao sam korice", odgovorih, oseajui se pomalo budalasto. "Ba ima sree. A ipak, drago mi je. Ja ih vie ne mogu videti, ali pamtim kakvo mi je zadovoljstvo nekad bilo da ih gledam. To je bilo onda kada sam tek postao majstor bibliotekarstva. Mislim da mi je tad bilo oko pedeset. Bio sam egrt, zna, mnogo, mnogo godina." "Je li tako bilo, gospodine?" "Uistinu jeste. Moj majstor bio je Gerbold i decenijama je izgledalo da nikad nee umreti. Meni se vukla godina za godinom, sporo, i sve to vreme sam itao - mislim da je malo ko ikad toliko itao. Poeo sam, kao i veina mladih ljudi, itajui one knjige u kojima sam nlazio zadovoljstvo. Ali naao sam da se, vremenom, to polje zadovoljstva suavalo, tako da sam najzad veinu svojih sati provodio tragajui za knjigama koje e me zanimati. Onda sam za sebe razradio plan studiranja i pratio razne opskurne nauke, jednu po jednu, od osvita ljudskog znanja pa sve do sadanjosti. Najzad sam iscrpeo ak i to, pa sam onda krenuo od velikog sanduka od ebonovine, to stoji u sreditu jedne sobe koju mi u biblioteci uvamo ve tri stotine godina i to, navodno, 'do povratka autarha Sulpicijusa' (i u koju, zbog toga, niko nikad ne ulazi), i itao kruno, u sve irim krugovima od te take, sledeih petnaest godina, esto zavravajui po dve knige za jedan dan." Iza nas Sajbi promrmlja: "udesno, gospodine." Nasluivao sam da je on tu priu sluao mnogo puta. "Onda me je neeljeni dogaaj zgrabio za revere kaputa. Umro je majstor Gerbold. Trideset godina ranije bio sam idealno pripremljen, na osnovu svojih sklonosti, svog obrazovanja, mladosti, porodinih veza i ambicija da ga nasledim. A u asu kad sam ga stvarno nasledio, nije bilo oveka manje podobnog za to mesto od mene. Tako dugo sam ekao da nita vie nisam shvatao sem ekanja, a moj um se guio pod teretom nekorisnih injenica. Meutim, prisilio sam sebe da preuzmem komandu i provodio sam vie sati dnevno nego to bih mogao oekivati da ti sad poveruje - u pokuajima da se prisetim onih planova i maksima koje sam toliko godina ranije pripremao za doba kad konano doem na vlast."

Zastao je, a ja sam znao da opet roni kroz um prostraniji i tamniji ak i od ove velike biblioteke. "Ali moja stara navika da itam jo me je drala. Gubio sam dane, pa ak i nedelje, na knjigama, umesto da razmiljam o tome kako e dejstvovati ustanova koja je od mene oekivala rukovoenje. Onda je, iznenadno kao dar asovnika, nastupio preokret, zgrabila me je nova strast i isterala staru. Sigurno si ve pogodio koja." Rekoh mu da nisam. "Sedeo sam i itao - ili mislio da itam - u onom prozoru koji je mehurasto izboen napolje, na etrdeset devetom spratu, iz koga se moe gledati dole u... zaboravih, Sajbi. U ta se moe gledati dole sa tog prozora?" "U dvorite majstora za tapaciranje nametaja, gospodine." "Da, sad se toga seam - taj mali kvadrat zelenog i smeeg. Mislim da oni tu sue ruzmarin i da ga posle stavljaju u jastuke. Sedeo sam, kao to rekoh, tamo, nekoliko straaskih smena neprekidno, i odjednom shvatio da vie ne itam. Neko vreme posle toga, nikako da se dosetim ta sam onda radio ako itao nisam. Pri svakom pokuaju samo sam uspevao da mislim na izvesne mirise, teksture i boje koje kao da nisu imale nikakve veze ma sa im to se pominjalo u knjizi koja mi je jo bila u rukama. Konano sam uvideo da je ne itam, ve je posmatram kao fiziki predmet. Crveno, koje sam pamtio, poticalo je od trake uivene za gornji platneni deo poveza i namenjene da ovek oznai do kog mesta je u itanju stigao. Tekstura koja mi je jo golicala prste bila je tekstura hartije na kojoj su tu knjigu tampali. Taj miris u mojim nozdrvama bio je miris stare tavljene koe u kojoj su jo postojali tragovi brezovog ulja. I tek tad kad sam sagledao knjige kao objekte, poeo sam da shvatam i staranje o njima." Njegov stisak na mom ramenu se pojaa. "Imamo mi ovde knjiga ukorienih u kou krakena i zveri tako davno izumrlih da naunici koji se bave njihovim prouavajem smatraju, bar veina, da vie ni jedan jedini nefosilizovani primerak takvih bia ne postoji. Imamo knjige potpuno ukoriene u metal, i to u nepoznate legure, a i knjige ije su korice gusto pokrivene dragim kamenjem. Knjige imamo koje su umetnute u sanduie od parfimisanog drveta donetog preko nezamislivih provalija izmeu planeta - knjige koje su dvostruko dragocenije zato to ih niko na Urtu ne zna itati. Knjige imamo iji je papir dobijen splitanjem takvih biljnih vlakana da iz njih cure neobini alkaloidi, tako da italac, okreuu stranice, nesvesno bude odvuen u bizarna privienja i himerine snove. Pa knjige ije stranice uopte nisu od hartije, ve su od delikatnih listia belog ada, ili slonovae, ili koljke; knjige, isto tako, iji su listovi sasueno lie neznanih biljaka. I knjige koje oku uopte ne izgledaju kao knjige, imamo: svitke i ploe i snimke na stotinu razliitih supstanci. Ovde postoji i jedna kristalna kocka - mada ti vie ne mogu rei gde - ne vea od tvog palca do prvog zglavka, koja u sebi ima vie knjiga nego cela ova biblioteka. Mada bi je neka bludnica mogla okaiti sebi na jedno uvo kao ukras, nema na celom ovom svetu dovoljno knjiga da budu protivtea za drugo uvo. Sve sam to doznao i svoj ivot posvetio njihovom zatiivanju. Sedam godina sam se time bavio; i onda, upravo kad su bili reeni hitni, a povrni problemi uvanja i kad smo bili na domaku da ponemo prvi opti pregled ove biblioteke od osnivanja njenog, moje oi su poele da se gase u svojim dupljama. Onaj koji mi je dao sve knjige da ih uvam oslepeo me je zato da bi znao kome su uvari povereni na uvanje." "Ako ne moete proitati pismo koje sam doneo, gospodine", "bie mi drago da vam ga proitam." "U pravu si", prguna majstor Ultan. "Ja zaboravio. Proitae Sajbi - on dobro ita. Evo, Sajbi." Ja sam mu drao svenjak, a Sajbi je razmotao pucketavi pergament, uzdigao ga kao da dri kakav proglas i poeo da ita; nas trojica smo stajali u malenom krugu svetlosti svea, a sve te knjige natiskivale su se oko nas.

"Od majstora Gerlousa, u Redu tragalaca za istinom i pokajanjem..." "ta?" ree majstor Ultan. "Jesi li ti muitelj, mladi ovee?" Rekoh mu da jesam, a onda nastade utanje tako dugo da Sajbi poe itati iz poetka. "Od majstora Gerlousa, u Redu tragalaca za..." "ekaj", ree Ultan. Sajbi opet prestade; ja sam stajao kao i dotad, drao svetlo i oseao kako mi se krv penje u obraze. Najzad majstor Ultan opet progovori, glasom sasvim injeninim - kao kad mi je rekao maloas da Sajbi dobro ita. "Ja se vie praktino ne seam kako su me primili u nau gildu. Pretpostavljam da ti je dobro poznat postupak kojim regrutujemo svoje lanstvo?" Priznadoh da nije. "U svakoj biblioteci, po jednom drevnom reenju, postoji soba rezervisana za decu. Tu se dre knjige sa arenim slikama kakve decu oduevljavaju i sa ponekom jednostavnom priom o pustolovinama i udesnim stvarima. Mnoga deca dolaze u takve sobe i dokle god ostaju u njihovim okvirima za njih nismo zainteresovani ba nimalo." Zastao je. Iako nisam mogao da razaznam nikakav izraz na njegovom licu, stekao sam utisak da se plai da e svojim predstojeim reima zadati Sajbiju bol. "S vremena na vreme, meutim, neki bibliotekar primeti jedno usamljeno dete, jo u nenim gdinama, koje poinje da luta iz deije sobe... i najzad je sasvim ostavi. Takvo dete konano pronae na nekoj niskoj i zabaenoj polici Zlatnu knjigu. Tu knjigu ti nikad nisi video, a nikad i nee, jer sad vie nisi u godinama kada se ona moe videti." "Mora biti da je veoma lepa", rekoh. "I jeste, i jeste. Ako me pamenje ne vara, ukoriena je u crno kruto platno, na hrbatu znatno istroeno. Nekoliko tabaka hoe da ispadne, a neke slike su izvaene i odnete. Ali to je knjiga izuzetne lepote. Kamo sree da je ja mogu opet nai; to bih eleo, bez obzira na to to su za mene sve knjige sad zatvorene. Dete, kao to rekoh, posle nekog vremena pronae Zlatnu knjigu. Onda dou bibliotekari - kao vampiri, kae neko, ali, drugi kau kao vilinske kume i kumovi na krtenju. Porazgovaraju s tim detetom i ono im se pridrui. Od tog asa, bez obzira na to gde se dete nalazilo, uvek je u biblioteci, a roditelji ga uskoro ne znaju. Pretpostavljam da je stvar manjevie ista kod muitelja." "Mi uzimamo onu decu koja nam padnu u ruke", rekao sam, "ako su veoma mlada." "I mi", proguna stari Ultan. "Prema tome, nemamo mnogo prava da vas osuujemo. itaj dalje, Sajbi." "Od majstora Gerlousa, u Redu tragalaca za istinom i pokajanjem, arhivaru Citadele: pozdrav, brate. Voljom dvora uvamo uzvienu osobu, dvorkinju Teklu, i po daljoj volji dvora, hoemo da pruimo dvorkinji Tekli u njenom zatoenju one udobnosti koje nisu onstran razumnog i predostronog. Da bi ona mogla utroiti trenutke koji joj preostaju dok ne nastupi njeno vreme kod nas - ili, kao to mi je ona predloila da kaem, dok srce Autarhovo, ija blagost ne zna ni za zidove ni za mora, ne omeka prema njoj, za ta se ona moli - dvorkinja od vas trai, u skladu sa slubom vaom, da obezbedite za nju izvesne knjige, i to sledee..." "Te naslove moe preskoiti, Sajbi", ree Ultan. "Koliko ih ima?" "etiri, gospodine." "Onda problema nema. Nastavi." "Za ovu uslugu, arhivaru, veoma smo vam zahvalni. Potpis, Gerlous, majstor asnog reda, koji se obino gildom muitelja naziva." "Na toj listi, Sajbi, koju je majstor Gerlous poslao, da li su ti neki naslovi poznati?" "Tri, gospodine." "Vrlo dobro. Donesi ih, molim te. A koji je etvrti?" "Knjiga o udima Urta i neba , gospodine."

"Sve bolje i bolje - ima jedan primerak ni dva lanca daleko odavde. Kad bude imao tvoje tri knjige, moe nas sresti na vratima kroz koja je ovaj mladi ovek, koga smo, bojim se, ve predugo zadrali, uao u spremite." Pokuao sam da vratim svenjak Sajbiju, ali mi on znakom pokaza da ga zadrim i otkasa uzanim prolazom izmeu polica. Ultan je ve iao u suprotnom smeru, koracima pouzdanim kao da ima vid. "Pamtim je dobro", ree on. "Ukoriena je u smeu kordovsku kou, ivice su sve pozlaene, unutra postoje Gvinokove gravure, runo tonirane. Nalazi se na treoj polici od poda, a naslonjena je na jedno folio-izdanje u zelenom platnu - uveren sam da je to Bleitmeikovo delo ivoti sedamnaest megaterijanaca. Prvenstveno da bi on znao da ga nisam napustio (mada je svojim otrim sluhom nesumnjivo hvatao zvuk mojih koraka iza sebe), zapitah: "A ta je u njoj, gospodine? Mislim, u toj knjizi o Urtu i nebu." "Pa, zar ne zna da se bibliotekarima takva pitanja ne postavljaju?" ree on. "Mi se, mladi ovee, bavimo knjigama kao knjigama, a ne onim to u njima pie." Uhvatio sam aljivi ton u njegovim reima. "Ja mislim da vi znate sadrinu svake knjige ovde, gospodine." "To bi teko moglo biti. Ali, uda Urta i neba bila su standardno delo pre tri-etiri stotine godina. Tu je prepriana veina dobro znanih predanja iz davnina. Meni je najzanimljivije predanje o istoriarima, koja pria o vremenima kad su se iza svake legende mogli nai tragovi poluzaboravljenih injenica. Uvia taj paradoks, pretpostavljam. Da li je samo predanje tada postojalo? A ako nije, kako je nastalo?" "A zar tu nema ogromnih zmija, gospodine, ili leteih ena?" "Da, ima", odgovori majstor Ultan, saginjui se. "Ali ne u predanju o istoriarima." On likujui die jednu knjiicu ukorienu u tavljenu kou koja se ljutila. "Baci pogled na ovo, mladi ovee, i vidi da li sam uzeo pravu." Morao sam da spustim svenjak na pod i unem pokraj njega. Knjiga u mojim akama bila je tako stara, kruta i memljiva da se inilo nemogue da ju je iko otvarao u proteklih sto godina, ali naslovna strana potvrdila je starevo hvalisanje. Podnaslov je saoptavao: "Iz tampanih izvora sakupljena zbirka optih tajni tako starih da se s vremenom znaenje njihovo zaboravilo." "Dakle", upita majstpr Ultan, "jesam li ili nisam bio u pravu?" Otvorio sam knjigu nasumce i proitao: "...a tim sredstvima se mogla slika izgravirati tako veto da celina njena, ako se uniti, moe biti opet dobijena iz samo jednog malog dela, a taj malen deo moe bilo koji deo biti." Pretpostavljam da me je ta re "izgravirat" podsetila na dogaaje iji sam bio svedok one noi kad sam dobio hrisos. "Majstore", odgovorih, "vi ste fenomenalni." "Nisam, ali, retko greim." "Vi ete mi, ponajpre od svih ljudi, oprostiti kad vam kaem da sam zastao na trenutak da proitam nekoliko redaka iz ove knjige. Majstore, znate za derae leeva, sigurno. uo sam prie da oni, jedui meso mrtvih, i uzimajui uz to neki farmakon, dobijaju mogunost da ponovo proivljavaju ivote svojih rtava." "Nemudro je previe znati o takvim radnjama", proguna arhivar, "mada, kad pomislim na uestvovanje u umu nekog istoriara kao to je bio Loman... ili Hermas..." Tokom svojih godina slepoe, mora biti da je zaboravio kako ogoljeno naa lica mogu otkrivati naa najdublja oseanja. Pri svetlosti tih svea video sam da se njegovo lice gri u takvoj agoniji enje, da sam se, iz pristojnosti, okrenuo na drugu stranu; a njegov glas je ostao smiren kao kakvo sveano zvono. "Ali, koliko sam ja itao, tano je to to si rekao, mada se u ovom trenutku ne mogu prisetiti da knjiga koju dri govori o tome." "Majstore", rekoh, "dajem vam svoju re da nikad ne bih sumnjiio vas za tako neto. Ali recite mi ovo - pretpostavimo da dvoje ljudi zajedniki opljakaju jedan grob i da jedan

uzme kao svoj deo desnu ruku, a drugi levu. Da li onaj koji pojede desnu dobija samo polovinu ivota mrtvaevog, a onaj drugi drugu polovinu? A ako je tako, ta ako bi doao trei i pojeo jedno stopalo?" "teta to si muitelj", ree Ultan. "Mogao si biti filozof. Ne, koliko ja razumem tu opaku temu, svaki e dobiti ceo ivot." "Onda je celi ivot ovekov u njegovoj levici, ali i desnici isto tako. A da li i u svakom prstu?" "Mislim da svaki uesnik mora pojesti vie od jednog velikog zalogaja da bi poduhvat uspeo. Ali pretpostavljam da je, bar u teoriji, tako kao to si rekao. itav ivot je u svakom prstu." Uveliko smo se vraali putem kojim smo doli. Poto je prolaz bio preuzak da se ide naporedo, nosio sam svenjak ispred Ultana, tako da bi neki neznanac, videi nas, sigurno pomislio da mu osvetljavam put. "Ali, majstore", rekoh, "kako to moe biti? Po istoj logici, ivot se mora nalaziti i u svakom meuzglavanom odeljku svakog prsta, a to, sigurno, nije mogue." "Koliko je veliki ljudski ivot?" upita Ultan. "Nije mi poznato, ali, zar nije vei od toga?" "Ti ga gleda sa poetka i oekuje mnogo. Ja ga se, sa zavretka priseam i znam kako je malo bilo. Pretpostavljam da iz tog razloga oni bezumnici koji prodiru tela ele vie. Dozvoli mi da te upitam ovo - zna li da sin esto upadljivo lii na oca?" "Da, uo sam da se to pria. I verujem da jeste tako", odgovorih. Nisam, pri tom, mogao izbei pomisao na svoje roditelje koje nikad neu znati. "Onda je mogue, saglasie se, poto svaki sin moe liiti na svog oca, da jedno lice izdri tokom mnogo pokolenja. Naime, ako sin lii na oca, a njegov sin na njega, a sin tog sina takoe, onda e etvrti u toj liniji, praunuk, liiti na svog pradedu." "Da", rekoh ja. "A ipak se seme svih njih nalazilo u jednom dramu lepljive tenosti. Ako nisu svi doli odatle, onda odakle su doli?" Nita mu nisam na to umeo odgovoriti, pa zbunjeno hodah dalje, sve dok ne stigosmo do onih vrata kroz koja sam bio uao u ovaj najnii sprat velike biblioteke. Tu sretosmo Sajbija koji je nosio one druge knjige pomenute u pismu majstora Gerlousa. Uzeh knjige od Sajbija, oprostih se od majstora Ultana i vrlo rado napustih zaguljivu atmosferu bibliotekih zaliha. Na gornje spratove tog mesta iao sam jo nekoliko puta, ali u taj podrum, grobu slian, nisam nikada vie kroio, niti poeleo da stupim. Jedna od tri knjige koju je Sajbi doneo bila je velika poput gornje ploe nekog malog stola, lakat iroka, gotovo pola hvata visoka; po grbu utisnutom u safijanske korice pretpostavio sam da je to istorija neke otmene stare porodice. Druge su bile mnogo manje. Jedna zelena knjiga jedva vea od moje ake i ne deblja od mog malog prsta bila je, inilo se, molitvenik i sadravala je mnogo emajliranih slika asketskih pantokratora i hipostatora sa crnim oreolima i odedama nalik na drago kamenje. Zastao sam da ih malo razgledam, uestvovao sam malo: zaboravljena bata puna zimskog sunanog sjaja i u njoj suvi vodoskok. Pre nego to sam stigao i da otvorim preostale dve, osetio sam onaj pritisak vremena koji je moda najpouzdaniji pokazatelj da smo ostavili detinjstvo za sobom. Ve sam se zadrao, na obinom zadatku, due od dve straarske smene, i bliio se sumrak. Pokupio sam te knjige i pohitao svojim putem, da bih uskoro sreo, mada to tada nisam znao, svoju sudbinu i najzad sebe u dvorkinji Tekli. 7. IZDAJNICA

Ve je bilo vreme da odnesem hranu kalfama na dunosti u ublijeti. Drote je bio zaduen za prvi nivo, a njemu sam poslednjem odneo hranu zato to sam eleo da popriam s njim pre nego to se vratim gore. Uistinu, u mojoj glavi je jo sve plivalo od misli podstaknutih mojom posetom arhivaru, pa sam ih eleo preneti Droteu. Nije bio na vidiku. Spustio sam na njegov sto posluavnik i te etiri knjige i resko viknuo njegovo ime. Sledeeg trenutka odazvao mi se iz jedne od bliih elija. Otrao sam tamo i pogledao kroz reetkasti prozor u vratima, postavljen na visinu oiju; na leaju je bila opruena klijentkinja, ena etrdesetih godina, sasvim propalog izgleda. Drote je bio nagnut nad njom, a na podu je bilo krvi. Bio je odve zauzet da okrene glavu: "Jesi li to ti, Severijane?" "Da. Tu ti je veera i tu su knjige za dvorkinju Teklu. Mogu li togod da pomognem?" "Bie joj dobro. Pokidala zavoje, mislila da iskrvari do smrti, ali sam je uhvatio na vreme. O' mi ostavi posluavnik na stolu? A mog'o bi i da une hranu svim ostalima, umesto mene, ako ima koji trenutak." Oklevao sam. Po pravilima, egrti ne dolaze u dodir sa onima koji su dati gildi na uvanje. "Idi, idi. Samo treba da gura posluavnike kroz proreze." "I knjige sam doneo." "Gurni i njih kroz prorez." Jo jedan trenutak sam ga posmatrao kako se naginje nad modru enu na leaju; onda sam se okrenuo, naao neraspodeljene posluavnike i poeo da inim to to je zatraio. Veina klijenata u elijama bila je jo dovoljno jaka da ustane i prihvati hranu koju sam im dodavao. Neki tu snagu nisu imali, pa sam njihove posluavnike stavljao pred njihova vrata da ih Drote kasnije unese. Bilo je nekoliko ena aristokratskog izgleda, ali nijedna za koju bi se moglo pretpostaviti da je dvorkinja Tekla, novopridola uzviena prema kojoj smo morali bar zasad - postupati sa potovanjem. Kao to je trebalo da pretpostavim, bila je u poslednjoj eliji. Na pod je bio postavljen tepih, pored uobiajenog nametaja - leaja, stolice i stoia; umesto uobiajenih dronjaka, imala je na sebi belu kunu haljinu sa irokim rukavima. Krajevi tih rukava i donji rub haljine bili su sada alosno uprljani, ali je haljina ipak zadravala neki dah elegancije stran meni koliko i toj eliji. Kad sam prvi put ugledao Teklu, vezla je pri svetlosti svee pojaane srebrnim reflektorom; ali mora biti da je osetila moj pogled na sebi. Sad bi mi prijalo da kaem da na njenom licu nije bilo straha, ali to ne bi bilo istina. Na tom licu je postojao uas, ali kontrolisan gotovo do nevidljivosti. "Nita, nita", rekoh ja. "Hranu sam vam doneo." Klimnula je glavom i zahvalila mi se, pa ustala i prila vratima. Bila je ak i via nego to sam oekivao, maltene previsoka da bi u toj eliji mogla stajati uspravno. Njeno me je lice, iako trouglasto pre nego srcasto, podsetilo na onu enu koja je u nekropolisu bila uz Vodalusa. Moda zbog njenih krupnih ljubiastih oiju, sa kapcima osenenim plavom bojom; moda zbog crne kose koja je, obrazujui "V" duboko niz elo, podseala na kapuljau ogrtaa. Ma koji da je bio razlog, tek - ja sam nju odmah zavoleo. Bar u onoj meri zavoleo, koliko to moe jedan glupavi deak. Ali poto sam bio samo glupavi deak, nisam znao da sam je zavoleo. Njena bela aka, hladna, malice vlana i nemogue uzana, dotae moju dok je od mene preuzimala posluavnik. "To je obina hrana", rekoh joj. "Mislim da moete dobiti i neku bolju ako zatraite." "Ne nosi masku", ree ona. "Tvoje lice je prvo ljudsko lice koje sam ovde videla." "Ja sam samo egrt. Tek sledee godine dobijam masku." Osmehnula se i meni je u tom asu bilo kao onda kad sam iz Atrijuma vremena preao u toplu prostoriju i dobio hranu. Imala je uzane, veoma bele zube u irokim ustima; a njene

oi, svako oko duboko kao ona cisterna ispod Dvorca sa zvonom, sa tim su osmehom zablistale. "Oprostite", rekoh. "Nisam vas uo." Uz novi osmeh, nagnula je svoju divnu glavu na jednu stranu. "Rekla sam ti koliko sam srena to ti vidim lice i pitala sam da li e mi ubudue ti donositi hranu i ta je ovo to si mi doneo." "Ne, ne. Neu biti ja. Samo danas, zato to je Drote zauzet." Pokuao sam da se prisetim ta je dobila za jelo (ve je bila stavila posluavnik na svoj stoi, a ja kroz reetke to mesto nisam mogao videti). I nisam se mogao setiti, iako mi je mozak praktino pucao od napora. Najzad, sakato rekoh: "Verovatno bi bilo bolje da to pojedete. Ali mislim da moete dobiti bolju hranu ako zatraite od Drotea." "Pa i pojeu. Ljudi mi uvek daju komplimente da sam vitka, ali, veruj, jedem kao grozovuk." Uzela je posluavnik i pruila ga ka meni, kao da je svesna da mi je potrebna velika pomo da bih razreio tajnu njegove sadrine. "To zeleno, to su komadi praziluka, dvorkinjo", rekoh. "Ono smee je soivo. A ono je hleb." "Dvorkinjo? Ne mora biti tako formalan. Ti si moj tamniar i ti me moe nazvati kako god eli." Bilo je veselja u tim dubokim oima sada. "Nemam elju da vas vream", rekoh. "Da li bi vam bilo vie po volji da vas zovem nekako drugaije?" "Zovi me Tekla - to mi je ime. Titule su za formalne prilike, imena za neformalne, a ovo ako nije neformalno, nije nita. Ali pretpostavljam da e biti veoma formalno kad budem primala svoju kaznu?" "Obino i jeste, za uzviene." "Valjda e i egzarh doi, ako ga pustite da ue. Sav u skerletnim zakrpama. I jo nekolicina ljudi - moda Starosta Egino. Da li si siguran da je ovo hleb?" unula ga je dugakim prstom, tako belim da mi je za tren pala na um pomisao da bi ga hleb mogao uprljati. "Jeste", rekoh. "Nema sumnje da je dvorkinja ranije jela hleb?" "Ovakak ne." Dohvatila je tu krtu kriku i raskomadala je zubima, brzo i isto. "Ali nije lo. Kae da e mi doneti bolju hranu ako zatraim?" "Mislim da hoe, dvorkinjo." "Tekla. Zatraila sam knjige - pre dva dana kad sam dola. Ali ih nisam dobila." "Imam ih", rekao sam. "Tu su." Otrao sam nazad do Droteovog stola, doneo ih i progurao najmanju krz prorez. "O, divno! Ima li ih jo?" "Jo tri." Proe i smea knjiga kroz prorez, ali preostale dve, ona zelena i ono folioizdanje sa grbom na korici, bejahu preiroke. "Drote e kasnije otvoriti vaa vrata i dae vam ih", rekoh. "Pa zar ne moe ti? Uasno je gledati kroz ovo i videti ih, a ne moi ih dodirnuti." "Ja ne bi trebalo ak ni da vas hranim. Morao bi to Drote." "Ali ti me jesi hranio. Sem toga, ti si ih doneo. Zar nije trebalo i da mi ih da?" Mogao sam se raspravljati samo nejako, jer sam znao da je ona u naelu u pravu. To pravilo da egrti ne rade u ublijeti uvedeno je da bi se spreila begstva; a ja sam znao da ova mrava ena, iako toliko visoka, nikako ne bi mogla da me savlada, a i u sluaju da me savlada ne bi mogla da izie bez sukoba sa straom. Otiao sam do vrata elije gde je Drote i dalje naporno radio oko klijentkinje koja je pokuala samoubistvo i vratio sam se sa njegovim kljuevima. Stojei pred njom, sa vratima njene elije zatvorenim i zakljuanim iza mene, osetih da ne mogu ni re da prozborim. Knjige stavih na njen sto pokraj aneta za sveu,

posluavnika sa hranom i vra vode; jedva se nalo mesta i za knjige. Kad je to bilo uinjeno, stao sam i ekao, svestan da treba da odem, ali nemoan da krenem. "Zar nee sesti?" Seo sam na njen leaj, preputajui stolicu njoj. "Da su ovo moje odaje u Kui Apsoluta, mogla bih ti ponuditi veu udobnost. Na alost, nijednom nisi doao u posetu dok sam bila tamo." Odmahnuo sam glavom. "Ovde nemam ta da ti ponudim za osveenje osim ovoga. Voli praziluk?" "Neu ja to jesti, dvorkinjo. Uskoro u dobiti svoju veeru, a ovde jedva da ima dovoljno za vas." "Istina." Ona dohvati jedan praziluk i, kao da ne zna ta bi drugo s njim, baci ga niz grlo kao kad arlatan guta zmiju otrovnicu. "A ta e dobiti?" "Praziluk, soivo, hleb i ovetinu." "Aha, znai torturisti dobijaju ovetinu - u tome je razlika. A kako se zove, majstore muiteljstva?" "Severijan. Nee to pomoi, dvorkinjo. Niti e initi ikakvu razliku." Nasmeila se: "ta nee pomoi?" "Sprijateljivanje sa mnom. Ja ti ne bih mogao dati slobodu. A ne bih to ni hteo - pa ak i kad ne bih imao drugih prijatelja na svetu." "Nisam ni mislila da bi mogao, Severijane." "Onda zato se trudi da razgovara sa mnom?" Uzdahnula je, a iz njenog lica nestala je sva radost, kao kad sunce ode sa onog kamena gde je prosjak hteo da se ogreje. "A koga drugog imam za razgovor, Severijane? Moe biti da u razgovarati sa tobom neko vreme, nekoliko dana ili nedelja, a onda umreti. Znam ta misli - da ja, kad bih sad bila u mojim odajama, ne bih nikad pristala nijedan pogled da potroim na tebe. Ali grei. ovek ne moe razgovarati sa svakim, zato to ima tako mnogo svakih, ali jedan dan pre nego to sam odvedena, priala sam neko vreme sa ovekom koji mi je pridravao konja. Razgovarala sam s njim, vidi, zato to sam morala da ekam, a on je kazao neto to me je zainteresovalo." "Mene vie nee videti. Drote e ti donositi hranu." "A ne ti? Pitaj ga da te pusti da ti donosi." Dohvatila je moje ake svojima. Njene su bile kao led. "Pokuau", rekoh. "Pokuaj. Svakako pokuaj. Reci mu da traim bolju hranu od ove i da traim da me ti posluuje - ekaj, zatraiu to ja sama. Ko je njemu stareina?" "Majstor Gerlous." "Rei u onom drugom - Drote, zar ne? - da hou sa njim da razgovaram. U pravu si, morae oni to da ispune. Autarh bi me mogao pustiti... oni to ne znaju." Njene oi sevnue. "Rei u Droteu da eli da ga vidi kad ne bude zauzet", rekoh i ustadoh. "ekaj. Zar me nee pitati zato sam ovde?" "Znam zato si ovde", rekoh, zatvarajui vrata za sobom. "Da bude muena, kad doe vreme, kao i ostali." Bilo je surovo kazati tako neto, a ja sam to kazao onako, bez razmiljanja, kao to mladi ponekad ine - samo zato to mi je palo na pamet. A ipak, istinito je bilo, i bio sam na neki nain zadovoljan, dok sam okretao klju u bravi, to sam to kazao. Mi smo i ranije imali uzviene za klijente, i to esto. Veina je, po dolasku, donekle uviala u kakvoj je situaciji, kao to je sad uviala i dvorkinja Tekla. Ali kad proe nekoliko dana a niko ih ne mui, probuena nada srui im pamet i onda ponu da priaju o oslobaanju - kako e, navodno, njihovi prijatelji i rodbina preduzeti sve da ih izbave i ta e raditi kad opet budu na slobodi.

Jedan je spremao plan da se povue na svoje imanje i da vie uopte ne optereuje autarhov dvor svojim prisustvom. Drugi je iskazivao reenost da se dobrovoljno javi da predvodi odred landsknehta, kopljanika-plaenika, na severu. Tad su kalfe na dunosti u ublijeti sluale prie o lovakim psima, o dalekim vresitima i o seoskim igrama, u drugim, nepoznatim krajevima, koje se igraju ispod drvea neupameno ogromne starosti. ene su, veinom, bile realistinije, ali su i one, vremenom, poinjale da priaju o svojim ljubavnicima koji su na visokim poloajima u drutvu; i kako ti ljubavnici (iako odbaeni pre vie meseci ili godina) nikad ne bi njih ostavili na cedilu; zatim su dolazile prie o raanju dece ili usvajanju siroadi. Znali smo: kad ta deca koja se nikad nee roditi dobiju imena, ubrzo potom doi e na red nova odea koju treba obui na dan izlaska na slobodu, a tom prilikom spaliti staru; one su priale o bojama, o smiljanju neke nove mode ili o oivljavanju neke stare. A na kraju doe as, mukarcima i enama podjednako, kad se umesto kalfe sa hranom pojavi majstor Gerlous, a oko njega trojica ili etvorica kalfi i moda fulgurator, palilac. eleo sam da potedim dvorkinju Teklu od takvih nada, ako je to bilo mogue. Okaio sam Drotove kljueve na njihov uobiajeni ekser u zidu, a onda sam mu, prolazei pored elije u kojoj je on sad brisao krv sa poda, saoptio da dvorkinja eli da razgovara s njim. Dva dana kasnije pozvan sam pred majstora Gerlousa. Oekivao sam da u stajati, kao to egrti obino ine, sa rukama iza lea, pred njegovim stolom; ali on mi je rekao da sednem, zatim skinuo svoju zlatom proaranu masku i nagnuo se prema meni na nain koji je nagovetavao savetovanje dvojice prijatelja o nekom zajednikom problemu. "Pre jedno nedelju dana, ili neto manje, poslah te do arhivara", ree on. Klimnuo sam glavom. "Kad si doneo knjige, isporuio si ih, koliko shvatam, klijentkinji ti lino. Je li tako?" Objasnio sam ta je bilo. "Nieg loeg nema u tome. Ne bih eleo da pomisli da u te ja sad kanjavati prekorednim zaduenjima zbog toga, ili ak narediti da te saviju preko stolice. Ti, jo malo, pa e biti kalfa - a ja kad sam bio u tvojim godinama, jo su me terali da okreem alternator. Stvar je, vidi, Severijane, u tome, to je ova klijentkinja iz visokog drutva." On snizi glas do rapavog apata. "Sa vrlo visokim vezama." Rekao sam da to shvatam. "Ne samo iz armigerske porodice. Nego, visokog roda." Okrenuo se, preturao neko vreme po neurednim policama iza svoje stolice i izvukao jednu podeblju knjigu. "Ima li ikakvu predstavu o tome koliko uzvienih porodica sada postoji? Ovo su spiskovi samo onih koje jo traju. Kompendijum svih izumrlih morao bi, valjda, imati razmere enciklopedije. Nekoliko tih porodica ugasio sam ja lino." Nasmejao se, a ja sam se nasmejao s njim. "Svakoj porodici ovde je dato otprilike po pola strane. Ima sedam stotina etrdeset est stranica." Klimnuo sam glavom da pokaem da sam ovo razumeo. "Veina njih nema nikoga na dvoru - nemaju toliko para, ili se boje da poalju ikog. To su one male porodice. One vee moraju imati nekog: autarh eli konkubinu koju e moi da zgrabi ako oni ponu neto da brljaju. E, sad, autarh ne moe igrati kadril sa pet stotina ena. Sa moda dvadeset, da. Ostale priaju jedna s drugom i pleu, a njega viaju jednom meseno i to ne blie od jednog lanca udaljenosti." Zapitao sam (nastojei da mi glas ostane miran) da li autarh stvarno vodi u krevet te konkubine. Majstor Gerlous prevrte oima i potee, ogromnom akom, svoju vilicu. "E, pa, pristojnosti radi, imaju oni te kaibitke, zovu ih i ene u senci, to su obine devojke koje izgledaju kao dvorkinje. Ne znam gde ih nalaze, ali, dunost im je da poslue kao zamena za

prave. Naravno, nisu toliko visoke." Tiho se nasmejao. "A poto rade u horizontali, onda visina valjda nije bitna. Ali pria se i to da ponekad zamena ispadne obrnuto. Umesto kaibitke, gospodarica obavi posao. Ali ovaj sadanji autarh, ije je svako delo, mogu rei, slae nego med, u ustima ove asne gilde, i nemoj da ti se desi da to zaboravi - rekoh, za njega se nagaa, i vie nego nagaa, da ni sa jednom jedinom od njih nije imao to zadovoljstvo." Plima olakanja ispuni moje srce. "Nisam to znao. Veoma zanimljivo, gospodaru." Jednim naklonom glave majstor Gerlous je potvrdio da, doista, jeste zanimljivo; onda je spleo prste povrh svoga trbuha. "Jednoga dana moe se dogoditi da odravanje reda u ovoj gildi bude tvoj posao. Bie potrebno da zna takve stvari. Kad sam bio u tvojim godinama ili, rekao bih, malice mlai - ponekad sam se zanosio da sam po krvi aristokrata. Neki od nas su to stvarno i bili, zna." Palo mi je na um, i to ne po prvi put, da majstori Gerlous i Palaemon moraju znati poreklo svih egrta i svih mlaih kalfi zato to su lino oni odobrili njihov prijem. "Da li ja jesam, ili nisam, ne mogu rei. Imam telesnu grau jahaa, rekao bih, a po visini sam neto iznad proseka uprkos tekog detinjstva. Jer bilo je tee, mnogo tee, pre etrdeset godina, mogu ti rei." "To mi je reeno, majstore." Uzdahnuo je, stvarajui sipljiv znak kakav se ponekad zauje kad ovek sedne na koni jastuk. "Ali, proticanjem vremena, shvatio sam da je Inkreator, odabirajui me za karijeru u naoj gildi, dejstvovao u moju korist. Nema sumnje da sam stekao zasluge u prethodnom ivotu, kao to sam, nadam se, stekao i u ovom." Majstor Garlous je zautao i zagledao se (tako je meni izgledalo) u hrpu papira na svom stolu: sudska uputstva, dosjei klijenata. Najzad, kad sam se ve spremao da pitam ima li ita vie da mi kae, on ree: "Tokom svih mojih godina nijednom nisam video da lan gilde bude podvrgnut muenju. A lanova je bilo, pa, nekoliko stotina." Saoptio sam dobro znanu mudrost da je bolje biti aba krastaa sakrivena ispod kamena nego leptir zgnjeen tim kamenom. "Mi iz ove gilde smo neto vie od krastae, uveren sam. Ali trebalo je da dodam da, iako sam video pet stotina ili vie uzvienih u naim elijama, nikad, do sada, nisam imao pod svojom upravom lanicu tog ueg kruga konkubina koje su autarhu najblie." "Dvorkinja Tekla je tom krugu pripadala? Vae rei to nagovetavaju, majstore." Sumorno je klimnuo glavom. "Ne bi to bilo tako ravo kad bi nju trebalo odmah baciti na muke, ali nije tako. Moe to biti tek kroz nekoliko godina. Ili nikad." "Vi smatrate da bi ona mogla biti osloboena, majstore?" "Ona je pion u autarhovoj igri sa Vodalusom - ak i ja znam toliko. Njena sestra, dvorkinja Tea, pobegla je iz Kue Apsoluta i postala Vodalusova dragana. Oni e se pogaati pomou Tekle, bar neko vreme, i dok to traje, moramo lepo s njom. Ali ne preterano lepo." "Vidim", rekoh. Bilo mi je vrlo nezgodno to ne znam ta je dvorkinja Tekla kazala Droteu i ta je on preneo Gerlousu. "Zatraila je bolju hranu i ja sam sredio da to dobije. Zatraila je i drutvo, a kad smo joj rekli da posete nisu dozvoljene, navaljivala je da joj bar jedan od nas povremeno pravi drutvo." Majstor Gerlous je zastao da obrie, rubom ogrtaa, svetlucavo lice. Rekao sam: "Razumem." Bilo je prilino sigurno da zaista razumem ta sledi. "Poto je videla tvoje lice, zatraila je tebe. Rekao sam joj da e sedeti uz nju dok obeduje. Ne traim tvoju saglasnost - ne samo to mora sluati moja uputstva nego i zato to znam da si odan. Ono to traim jeste da pazi da ne izazove njeno nezadovoljstvo, ali ni preterano zadovoljstvo."

"Trudiu se najbolje to mogu." Iznenadio sam se razabravi koliko mi je glas vrst. Majstor Gerlous se nasmeio kao da sam mu olakao nevolju. "Ima ti dobru glavu, Severijane, iako ti je jo mlada. Jesi li ikad bio sa enom?" U naim meusobnim egrtskim priama vaio je obiaj da o tome izmiljamo slavne prie, ali sad nisam bio u drutvu egrta, te odmahnuh glavom. "Nikad kod vetica nisi preao? Moda je i bolje to nisi. One su mene uzele na prvo pouavanje toplom poslu, ali nisam siguran da bih im poslao jo jednog takvog kakav sam bio ja. Meutim, izgledi su da dvorkinja hoe da joj neko greje krevet. Ti joj to ne sme ispuniti. Njena trudnoa ne bi bila obina - mogla bi doneti odlaganje muenja i bruku za gildu. Prati me?" Klimnuo sam glavom. "Deake tvojih godina mui nemir. Odrediu nekoga da te povede na mesto gde se takve boljke brzo lee." "Kako vi elite, majstore." "ta? Ti mi se ne zahvaljuje?" "Hvala vam, majstore", rekoh. Od svih ljudi koje sam ikada upoznao Gerlous je bio jedan od najsloenijih, zato to je bio sloen ovek koji se trudi da izgleda jednostavan. I to ne na osnovu zamisli jednostavnog, nego na osnovu zamisli sloenog oveka o jednostavnosti. Ba kao to se dvorjanin formira u neto briljantno i zapetljano, na pola puta izmeu majstora plesa i diplomate, sa trunicom ubice ako zatreba, tako je i majstor Gerlous oblikovao sebe u ono tupo stvorenje koje nii dvorjanin, pursuivant, oekuje da vidi kad pozove efa nae gilde, iako je to jedino to pravi muitelj ne moe biti. Taj napor se primeivao; iako je svaki deo Gerlousa bio kako treba, nijedan deo se nije sa ostalima uklapao. Pio je mnogo i patio od komarnih snova, ali su komari dolazili upravo posle pia, kao da je vino, umesto da zakatani vrata njegovog uma, ta vrata naglo otvaralo i ostavljalo ga da se tetura kroz poslednje sate noi trudei se da uhvati prvi nagovetaj sunca koje jo nije ni blizu, sunca koje bi prognalo utvare iz njegove velike kabine i omoguilo mu da se obue i poalje kalfe na njihove zadatke. Peo se ponekad na vrh nae kule, iznad topova, i tamo ekao, priajui sam sa sobom i zurei kroz staklo, za koje se pria da je tvre od kremena, da ugleda praskozorje. Bio je to jedini ovek u naoj gildi - ne izuzimajui ni majstora Palaemona - koji se nije plaio tamonjih energija niti onih nevidljivih usta koja se ponekad obrate ljudima, a ponekad jedna drugima, u drugim kulama i dvorcima. Voleo je muziku, ali ju je pratio lupajui po rukonaslonu svoje stolice i nogom po podu, i to ba najee kad je sluao onu vrstu muzike koju je najvie voleo, a iji su ritmovi odve fini za ma kakvu pravilnu kadencu. Jeo je previe, ali i preterano retko; itao je kad je mislio da to niko nee primetiti; poseivao je neke nae klijente, pa i one na treem nivou, da bi s njima razgovarao o stvarima koje su za nas, koji smo iz hodnika prislukivali, ostajale nerazumljive. Njegove oi su bacale vatru, bile su blistavije nego oi ijedne ene. Izvesne sasvim obine rei izgovarao je pogreno: oarniti, salfinks, memarandum. Ne umem vam dobro iskazati koliko je loe izgledao kad sam se, nedavno, vratio u Citadelu, koliko loe izgleda sad. 8. KONVERZACIONALIST Sledeeg dan sam, po prvi put, odneo Tekli ruak. Tokom jedne smene ostao sam uz nju, a kroz prorez na vratima elije esto me je osmatrao Drote. Igrali smo igre rei, u emu je ona bila daleko umenija od mene, a posle nekog vremena poeli smo da priamo o stvarima koje, navodno, javljaju oni koji su se vratili iz mrtvih; ona je o tome iznela ono to je proitala u najmanjoj od donetih knjiga, naime - ne samo prihvaena gledita hierofonata nego i razne ekscentrine i jeretike teorije.

"Kad budem na slobodi", ree ona, "osnovau svoju sopstvenu sektu. Svakome u rei da je tu re o mudrosti koja mi je otkrivena dok sam boravila meu muiteljima. To e ljudi sluati." Pitao sam je kakva e njena uenja biti. "Da ne postoje agatodaimoni - dobri duhovi, niti ivot posle smrti. Da se um u smrti gasi kao u snu, samo jo vie." "Ali ta e rei, ko ti je to otkrio?" Odmahnula je glavom, a onda oslonila iljasti vrh svoje vilice na jednu aku - poza koja je omoguavala da joj divno doe do izraaja graciozna linija vrata. "To jo nisam odluila. Moda aneo od leda. Ili duh. ta misli da je od te dvojice bolje?" "Zar tu nema neke protivurenosti?" "Pa ba i ima." Njen glas bio je bogat od zadovoljstva koje joj je to pitanje dalo. "Ali u toj protivurenosti leae privlanost nove vere. Ne moe se osnovati nova teologija na Niemu, a nita nije tako pouzdan temelj kao protivurenost. Razmisli o velikim uspesima prolosti - proglase da je neko njihovo boanstvo gospodar svih vaseljena, ali da je ipak potrebno da ga brane babe, kao da je neko dete koje se uplailo od kokoi. Ili da ona vlast, koja nikog ne kanjava dok jo ima mogunosti da se krivac popravi, posle kazni svakog kad vie nema nikakvih izgleda da e se iko popraviti." Rekoh: "Te stvari su odve sloene za mene." "Ne, nisu. Rekla bih da si inteligentan kao i veina mladih ljudi. Ali vi, muitelji, pretpostavljam, nemate nikakvu religiju. Da li vas teraju da se zakunete da neete biti religiozni?" "Ni u kom sluaju. Imamo svoju nebesku zatitnicu i potujemo praznike, kao i svaka druga gilda." "Mi nemamo", ree ona. Za trenutak, kao da su je povukle misli o tome. "To samo gilde imaju, zna, i vojska, koja je takoe jedna vrsta gilde. Mislim da bi nam bilo bolje kad bismo to imali. Ipak, svi ti dani posta i noi bdenja pretvorili su se u predstave, u prilike da se nosi nova odea. Da li ti se dopada ovo?" Ustala je i pruila ruke da pokae uprljanu haljinu. "Vrlo je lepa", odvaih se da kaem. "Taj vez, i to kako su naiveni toliki sitni biseri." "To je jedina stvar koju ovde imam - u tome sam bila kad sam povedena. Za veeru je, zapravo. Za vreme posle kasnog popodneva, a pre poetka noi." Rekao sam da sam siguran da e majstor Gerlous urediti da joj se donese jo haljina, ako ona to zatrai. "Zatraila sam ve i on kae da je poslao neke ljude u Kuu Apsoluta da mi donesu, ali da nisu mogli nita da nau, to znai da Kua Apsoluta pokuava da glumi da ja ne postojim. Ipak, mogue je da je sva moja odea poslata u na dvorac na severu, ili u jednu od naih vila. On e rei svom sekretaru da im pie za to." "Zna li koga je poslao?" upitah. "Kua Apsoluta mora biti velika bar kao naa Citadela, pa valjda niko ne moe da je promai." "Naprotiv, vrlo se lako promai. Ne vidi se, pa je mogue da doe do nje i ne zna da si doao, osim uz mnogo sree. Sem toga, poto su drumovi zatvoreni, njima je dovoljno samo da kau svojim uhoda da neku odreenu grupu putnika treba uputiti u pogrenom pravcu, a uhode oni imaju svuda." Zaustio sam da pitam kako moe biti nevidljiva Kua Apsoluta (koju sam oduvek zamiljao kao dinovsku palatu sa blistavim kulama i zasvoenim dvoranama); ali Tekla je ve razmiljala o neem sasvim drugom, gladei narukvicu koja je imala oblik krakena iji su se pipci spleli oko njene bele ruke, a ije su oi bile kaboon-smaragdi - ovalni, ne rezani u facete. "Dopustili su mi da zadrim ovo. Velike je vrednosti. Platina, ne srebro. Stvarno sam bila iznenaena." "Ovde nema nikog ko bi mogao biti podmien."

"Moglo bi se prodati u Nesusu i kupiti odea. Da li je iko od mojih prijatelja pokuao da me vidi? Zna li to, Severijane?" Odmahnuo sam glavom. "Ne bi bili puteni unutra." "To razumem, ali neko bi mogao pokuati. Zna li da veina ljudi u Kui Apsoluta ne zna za postojanje ovog mesta? Vidim da mi ne veruje." "Misli, ne znaju da postoji Citadela?" "Naravno da znaju za Citadelu. Neki njeni delovi su otvoreni za svakoga, a, uostalom, ne moe ne videti kule ako sie u juni deo ivog grada, svejedno s koje si strane ola." Pljesnula je po metalnom zidu svoje elije. "Za ovo ne znaju - ili bi, bar, veliki deo njih poricao da ovo mesto jo postoji." Velika, velika dvorkinja je bila, a ja neto gore od roba (mislim, u oima obinog naroda, koji ne moe stvarno da razume zaduenja nae gilde). Pa ipak, kad je vreme isteklo i Drote kucnuo po odzvanjajuim vratima, ja sam bio taj koji je ustao i iziao iz elije i uskoro se popeo u isti veernji vazduh, a Tekla je ostala unutra, da slua jeanje i vritanje drugih. (Iako je njena elija bila prilino udaljena od stepeninog bunara, smeh sa treeg nivoa mogao se uti kad nije bilo nikog da s njom razgovara.) U naoj spavaonici te veeri pitao sam da li iko zna imena onih kalfi koje je majstor Gerlous poslao da potrae Kuu Apsoluta. Niko nije znao, ali je moje pitanje izazvalo ivu raspravu. Iako niko od deaka nije to mesto video, pa ak ni razgovarao ni sa kim ko jeste, ipak je svaki uo prie. Veina ih je bila o basnoslovnom bogatstvu - zlatne ploe, svilena ebad ispod sedla, takve stvari. Najzanimljiviji su bili opisi autarha, koji bi morao biti nekakvo udovite da bi se u sve to uklopio; visok kad stoji, obinog rasta kad sedi, star, mlad, ena obuena u muko i tako to. Jo fantastinije su bile prie o njegovom veziru, slavnom Ocu Inireu, koji je izgledao kao majmun i bio najstariji ovek na svetu. Tek to smo poeli valjano da razmenjujemo prie o udesima, neko zakuca na vrata. Najmlai ih otvori i ja ugledah Rohea - obuenog ne u fuliginske akire i ogrta kao to je to propisano pravilima gilde, nego u obine, mada nove i moderne, pantalone, koulju i kaput. Mahnuo mi je rukom, a kad sam doao do vrata da razgovaram s njim, naznaio je da treba da poem za njim. Kad smo stepenitem otili malo dalje, on ree: "Bojim se da sam uplaio onog klinca. Ne zna ko sam." "Ne zna, u toj odei", rekoh. "Setio bi se kad bi te video u onoj tvojoj nekadanjoj odei." To mu je prijalo, pa se nasmejao. "Zna, tako je udno bilo oseanje morati zakucati na ta vrata. Danas je, koji? Osamnaesti. Nije jo ni tri meseca prolo. Kako ti ide?" "Prilino dobro." "Izgleda da si pritegao bandu. Eata ti je pomonik, a? Nee postati kalfa jo etiri godine, znai bie kapetan tri godine posle tebe. Iskustvo e mu dobro doi i sad mi je ao to ti nisi imao vie iskustva pre nego to si bio primoran da uzme tu dunost. Ja sam ti stajao na putu, ali nisam nimalo razmiljao o tome tada." "Rohe, kuda idemo." "Pa, prvo idemo dole u moju kabinu da te obuemo. Da li se raduje to e i ti postati kalfa, Severijane?" Te poslednje rei je samo bacio preko ramena dok je dumbarao niz stepenice ispred mene i nije ekao nikakav odgovor. Moj kostim uglavnom je bio kao njegov, samo drugih boja. Bili su tu ogrtai i kape za nas dvojicu. "Ovo e ti dobro doi", ree on dok sam to oblaio. "Napolju je zima, poinje i sneg." Dao mi je i jednu maramu i rekao mi da skinem svoje iznoene cipele i obujem par izama. "To su kalfenske", pobunio sam se. "Ne mogu ih nositi."

"Ma, hajde. Svako nosi crne izme. Niko nee primetiti. Da li ti odgovaraju?" Bile su prevelike, pa me je naterao da obujem par njegovih arapa preko mojih. "Nego, pare bi trebalo da budu kod mene, ali poto uvek postoji mogunost da se razdvojimo, bolje je da i ti ima nekoliko asimusa." Izruio je novie u moj dlan. "Spreman? Idemo. Rado bih se vratio na vreme da malo i odspavam, ako bude mogue." Izili smo iz kule i umotani u udnovatu odeu proli oko Vetje kule, da bismo izbili na nadsvoenu putanju koja vodi pored Martela do dvora koji nazivamo Razbijenim. Rohe je tano rekao: poinjao je da pada sneg, perjaste pahuljice velike kao kraj mog palca koje su se kroz vazduh prosejavale tako sporo da se inilo da mora biti da su ve godinama tako padale. Vetra nije bilo, pa smo uli kako nae izme krckaju probijajui se kroz novu, tanku masku dobro znanog sveta. "Ima sree", ree mi Rohe. "Ne znam kako si ovo izveo, ali, hvala ti." "Izveo ta?" "Izlazak u Ehopraksiju i da tamo obojica dobijemo po jednu ensku. Znam da zna majstor Gerlous mi je rekao da je tebe ve obavestio." "To sam bio zaboravio, a sem toga, nisam bio siguran da on to misli ozbiljno. Je l' emo mi peke? Mora biti da je daleko." "Nije toliko daleko koliko ti verovatno zamilja, ali, kao to rekoh, para imamo. Kod Gorke kapije e ekati fijakeri. Uvek ih tamo ima - ljudi stalno dolaze i odlaze, mada ovek, kad se zavue u nae oe, ne bi pomislio da je tako." isto radi razgovora, rekoh mu ono to je dvorkinja Tekla tvrdila: da mnogi ljudi u Kui Apsoluta ne znaju za nae postojanje. "Siguran sam da je tako. Dok te odgajaju u esnafu, ini ti se da je on sredite sveta. Ali kad malo odraste - takvo je bilo moje iskustvo, a znam da se na tebe mogu osloniti da ne iri prepriavanja o tome - neto ti malice pukne u glavi i ti otkrije da tvoja gilda ipak nije uporina taka vaseljene, nego samo jedan dobro plaeni, neomiljeni posao u koji si sluajno upao." Kao to je Rohe predvideo, tamo su bile i koije, ukupno tri. ekale su pokraj Razbijenog dvora. Jedna je bila aristokratska, sa naslikanim grbovima na vratima i sa palfrenijerima u kitnjastim livrejama, dok su druge dve bile obini fijakeri, mali i neukraeni. Koijai su se, sa svojim niskim krznenim kapama, zgurili oko vatrice koju su naloili na kaldrmi. Viena iz daljine, kroz sneg to pada, izgledala je kao da nije vea od iskre. Rohe mahnu rukom i viknu i jedan koija uskoi u svoje sedite, pucnu biem i doveze se, tandrui, nama u susret. Kad smo se nali unutra, upitah Rohea da li ovaj zna ko smo, a Rohe ree: "Mi smo dvojica optimata koji su imali neka posla u Citadeli, a sad polaze u Ehopraksiju na jedno vee zadovoljstva. To je sve to on zna i to treba da zna." Zapitao sam se da li je Rohe u ovoj vrsti zadovoljstava mnogo iskusniji od mene. To nije izgledalo verovatno. U nadi da u otkriti da li je ve iao do naeg odredita, zapitah ga gde je Ehopraksija. "U kvartu Algedonik. uo si za njega?" Klimnuh glavom i rekoh da je majstor Palaemon jednom rekao da je to jedan od najstarijih delova grada. "Nije ba. Ima delova, dalje na jugu, koji su jo stariji, gde ive samo omofagisti, derai sirovog mesa. Citadela se nekada nalazila na severu od Nesusa, na izvesnoj udaljenosti. Da li si to znao?" Odmahnuo sam glavom. "Grad stalno puzi uz reku. Armigeri i optimati ele istiju vodu - ne za pie, nego za svoje ribnjake, za kupanje i vonju amcima. Sem toga, svako ko stanuje previe blizu mora uvek je donekle sumnjiv. Zato najnii delovi, gde je voda najgora, bivaju potpuno naputeni.

Na kraju ih napusti i zakon, a ko ostane, plai se da naloi vatru zbog onog to bi dim mogao privui." Gledao sam kroz prozor. Bili smo ve proli kroz jednu kapiju, meni nepoznatu, projurivi pored strae sa lemovima; ali jo smo se nalazili u Citadeli i sputali se tesnacem izmeu dva reda prozora koji su bili zatvoreni kapcima. "Kad si kalfa, moe u grad kad god hoe, pod uslovom da nisi na dunosti." To sam, dabome, ve znao; ali zapitah Rohea da li mu to prija. "Ne ba da prija... ja sam iao samo dvaput, istinu da ti kaem. Nije prijatno, ali je zanimljivo. Znaju ko si, dabome." "Rekao si da voza ne zna." "Pa, on verovatno ne zna. Ti vozai idu po celom Nesusu. On bi mogao stanovati ma gde i u Citadelu ne zalaziti ee od jednom godinje. Ali metani znaju. Vojnici priaju. Uvek znaju i uvek priaju, to svako kae. Oni kad izlaze, mogu da nose svoje uniforme." "Svi ovi prozori su mrani. Ne verujem da u ovom delu Citadele iko stanuje." "Sve se smanjuje. Tu niko ne moe neto naroito izmeniti. Manje hrane znai i manje naroda, sve dok ne doe Novo sunce." I pored hladnoe, u fijakeru mi je bilo zaguljivo. "Je l' jo ima daleko da se ide?" upitah. Rohe se tiho nasmejao. "Neizbeno je da bude nervozan." "Nisam nervozan." "I te kako jesi. Samo, ne dozvoli da te to uznemirava. To je prirodna stvar. Mislim, nemoj da te nervira injenica da jesi nervozan, ako razume to hou da kaem." "Sasvim sam miran." "Moe stvar i na brzinu, ako tako hoe. Sa tom enom ne mora ni da razgovara, ako nee. Nju ba briga. Naravno, razgovarae, ako ti tako eli. Ti plaa - u ovom sluaju, ja plaam, ali naelo je isto. Ona e ti ispunjavati elje, u razumnim okvirima. Ako je udara ili vezuje, naplatie ti vie." "Je l' im to neko radi?" "Pa, zna, amateri. Ne verujem da bi ti to hteo, niti iko iz gilde to radi, sem ako se napije." Zastade na trenutak. "A te ene kre zakon, pa prema tome, ne mogu da se ale." Na fijaker, proklizavajui na zastraujui nain u stranu, izlete iz tog tesnaca i jurnu kroz drugi, jo ui, koji je krivudao ka istoku. 9. KUA AZURA Nae odredite bejae jedno od onih akrecionih zdanja kakva se viaju u starijim delovima grada (i, koliko znam, samo tu), kod kojih je doziivanjem raznih dodataka i spojnih prolaza postignuto da se zgrade, prvobitno zasebne, spoje u konfuznu masu uglova, krila, raznih arhitektonskih stilova, sa kulama i iljcima tamo gde su prvobitni graditelji imali u vidu samo obine krovove. Ovde je sneg padao jae - ili je moda, samo, nastavio da pada dok smo se mi vozili. Opkolio je visoki trem bezoblinim belim hrpama, ublaio je i pomutio oblike ulaza, pretvorio prozorske pragove u jastuke, maskirao i zaogrnuo drvene karijatide koje su podravale krov i obeao, inilo se, tiinu, bezbednost i tajnost. U niim prozorima videla su se mutna uta svetla. Gornji spratovi bili su mrani. I pored snenih nanosa neko je unutra, nesumnjivo, uo nae korake. Velika stara vrata, ne vie u najboljem stanju, otvorie se razmahom ka unutra, pre nego to je Rohe stigao da zakuca. Uli smo i nali se u uzanoj sobici nalik na kutiju za uvanje dragog kamenja: zidovi i plafon pokriveni plavim satenom koji je unakrsnim ivenjem razdeljen na jastuie. Osoba koja nas je pustila unutra imala je cipele sa debelim onovima i uti ogrta; kratka, bela kosa tog drugara bila je zaglaena unatrag sa irokog okruglog ela iznad lica koje nije imalo ni bradu ni bore. Dok sam, na ulazu, prolazio pored njega, shvatio sam da u njegove oi gledam onako

kako bih gledao kroz neki prozor. Te oi su stvarno mogle biti i staklene, toliko su bile bez kapilara, toliko su uglaano izgledale - kao nebo letnje sue. "Ba vam je srea naklonjena", ree on i prui nam po jedan pehar. "Nikog nema sem vas." Rohe progovori: "Siguran sam da se devojke oseaju usamljeno." "Tako je. Vi se smeite... Vidim da mi ne verujete, ali tako je. One se ale kad u njihov dvor doe previe sveta, ali su i tune kad ne doe niko. Svaka e noas pokuati da vas oara. Videete. ele da se hvale, kad vi odete, da ste izabrali njih. Osim toga, obojica ste privlani mladii." On zastade i, mada bez zurenja, ipak se nekako pomnije zagleda u Rohea. "Vi ste bili ovde i ranije, zar ne? Pamtim vau crvenu kosu i jarki ten. Daleko na jugu, u uzanim zemljama, divljaci slikaju duha vatre, koji mnogo lii na vas. A va prijatelj ima lice uzvienoga... to moje mlade ene najvie vole. Vidim zato ste ga doveli ovamo." Njegov glas je mogao biti muki tenor ili enski kontraalt. Otvorie se druga vrata. Imala su vitrani umetak sa prikazom Iskuenja. Uosmo u jednu salu koja je izgledala (jednim delom, nesumnjivo, i zbog tesnoe prethodne sobe) vea nego to bi ta zgrada, s obzirom na svoju zapreminu, mogla sadrati. Visoka tavanica bila je ukraena neim nalik na belu svilu, tako da se dobijao utisak paviljona. Du dva zida bile su kolonade - ali lane, jer su tobonji stubovi bili samo poluokruni pilastri pribijeni uz plavo obojenu povrinu, dok je arhitrav bio samo reljef; ali sve dok smo ostajali blizu sredita, dejstvo je bilo upeatljivo i gotovo savreno. Na udaljenijem kraju ove sale, nasuprot prozora, nalazila se stolica sa visokim naslonom, nalik na presto. Tu na domain sede i skoro istog trenutka zau se zvon negde u unutranjosti zgrade. Rohe i ja smo, na dve manje stolice, ekali utei, dok su jasni odjeci tog odzvona zamirali. Spolja se nita nije ulo, a ipak sam oseao padanje snega. Moje vino je obeavalo da e hladnoi onemoguiti da prie blie; jo nekoliko gutljaja i ja ugledah dno vra. Bilo mi je kao da ekam poetak neke ceremonije u ruevnoj kapeli, ali, u isti mah, manje stvarno i vie ozbiljno. "Dvorkinja Barbea", najavi na domain. Ula je jedna visoka ena. Takvo je elegantno dranje imala, uz tako lepu i smelu odeu, da sam tek posle nekoliko trenutaka shvatio da ne moe imati vie od sedamnaest godina. Lice ovalno, savreno, oi vodeno bistre, nos malen i prav, majuna usta, tako obojena da izgledaju jo manja. Kosa joj je bila toliko bliska glaanom zlatu, da je, maltene, mogla biti i perika od zlatnih iica. Zauzela je pozu korak-dva ispred nas i poela polako da se okree, prolazei kroz stotinu gracioznih stavova. Do tog vremena jo nisam video profesionalnu plesaicu; ne verujem da sam i do danas video ijednu tako lepu. Ne mogu opisati ta sam tada osetio dok sam je gledao u toj udnoj dvorani. "Sve dvorske lepotice su ovde, za vas", ree na domain. "Ovde, u Kui azura, gde su nou doletele sa zlatnih zidova da se rasipaju u vaem zadovoljstvu." Onako napola hipnotisan, pomislio sam da on te fantastine tvrdnje iznosi ozbiljno. Rekoh: "Pa, to sigurno nije istina." "Doli ste radi zadovoljstva, zar ne? Ako jedan san doprinosi da vam bude lepe, zato ga osporavati?" Sve to vreme devojka sa zlatnom kosom izvodila je svoj spori ples bez muzike pratnje. Trenuci su se prelivali jedan u drugi. "Da li vam se dopada?" upita na domain. "Da li birate nju?" Malo je nedostajalo da ja kaem - tanije da viknem, jer sam oseao da je sve ono u meni to je ikada eznulo za enom, eznulo tada - da biram nju. Pre nego to sam uspeo da doem do daha, Rohe ree: "Da vidimo jo neku." Devojka odjednom prekide ples, nakloni se ka nama i izie iz dvorane.

"Moete uzeti i po dve, ili vie, znate. Posebno, ili zajedno. Imamo neke veoma prostrane krevete." Opet se otvorie vrata. "Dvorkinja Gracija." Iako je ova devojka bila veoma razliita, po mnogo emu me je podseala na "dvorkinju Barbeu" koja se pojavila pre nje. Kosa joj je bila bela kao one pahulje koje su promicale ispred prozora; zbog te kose, njeno mladalako lice izgledalo je jo mlae, a taman ten jo tamniji. Imala je (ili se inilo da ima) vee grudi i prostranije kukove. A ipak sam oseao da je maltene mogue da je to ista ena, da je promenila odeu i periku i zapraila lice kozmetikom u onih nekoliko sekundi izmeu izlaska prve i ulaska druge. Bilo je to besmisleno, ali je u tome postojao i traak istine, kao i u mnogim drugim besmislicama. Bilo je u oima obe te ene, u izrazima oko njihovih usta, u njihovom dranju i u fluidnosti njihovih pokreta neto to je bilo jedno isto. Setio sam se neega to sam negde drugde video (nisam se mogao setiti gde), ali je ovo ipak bilo novo, a ja sam oseao da je ono drugo, ono koje sam ranije upoznao, bolje. "Ovo e meni odgovarati", ree Rohe. "A sad moramo nai neto za mog prijatelja ovde." Tamna devojka, koja nije plesala kao prva nego je samo stajala, smeila se vrlo malo, izvodila naklone i okretala se u sredini sale, sada dopusti svome osmehu da se malice proiri, prie Roheu, sede na rukonaslon njegove stolice i poe neto da mu apue. Kad se vrata otvorie po trei put, na domain ree: "Dvorkinja Tekla." Izgledalo je da je stvarno ona, ba onakva kakvu sam zapamtio - da je pobegla na neki nain koji nisam mogao ni naslutiti. Na kraju mi je razum, pre nego posmatranje, saoptio da greim. Ne znam koje bih razlike primetio kad bi njih dve stale jedna pored druge, mada je ova, svakako, bila neto nieg rasta. "Dakle, ovu elite", ree na domain. Nisam se seao da sam ita rekao. Rohe, sa konom kesom, iskorai napred, saoptavajui da e on platiti za obojicu. Posmatrao sam novie dok ih je vadio, ekajui da vidim sjaj hrisosa. Nije toga bilo - ve samo nekoliko asimusa. Ta "dvorkinja Tekla" mi dotae aku. Njen miris bio je jai od jedva primetnog parfema prave Tekle; ipak, to je bio isti miris koji me je navodio na pomisao o rui koja gori. "Hodi", ree ona. Pooh za njom. Neki hodnik je tamo bio, mutno osvetljen i ne odve ist; zatim uzano stepenite. Zapitao sam je koliko je dvorkinja ovde, a ona stade i pogleda me odozgo, iskosa. U njenom licu postojalo je neto to je moglo biti zadovoljena tatina, ili ljubav, ili ono nejasno oseanje koje iskusimo kad se neko takmienje pretvori u izvoenje. "Veeras, vrlo malo. Zbog snega. Ja sam dola sankama, sa Gracijom." Klimnuo sam glavom. Pomislih da jako dobro znam da je ona dola samo iz jedne od okolnih opakih uliica, najverovatnije peke, sa alom preko kose i sa starim cipelama kroz koje zadire hladnoa. Ipak naoh da njene rei imaju vie smisla nego stvarnost: osetio sam oznojene vrance kako se jure kroz sneg to je padao bre nego to bi ijedna maina mogla, osetio sam fijuk vetra, a unutra mlade, divne, raskalane ene umotane u samurovinu i risovo krzno, tamno spram crvenih kadifenih jastuka. "Zar nee doi?" Ve je bila maltene na vrhu stepenita i izvan vidika. Neko joj se tamo obrati nazivajui je svojom "najdraom sestrom" i kad "Tekla" ode jo koji stepenik nagore, videh da je to neka ena veoma slina onoj koja je bila sa Vodalusom, onoj sa srcolikim licem i crnom kapuljaom. Ta ena nije obratila nikakvu panju na mene i, im sam joj se sklonio s puta, pohitala je niz stepenite. "Sad vidi ta si mogao da dobije da si samo priekao da izie jo jedna." Osmeh kakav sam nauio da viam na drugom mestu vrebao je u uglu usana moje drolje. "Ja bih ipak tebe odabrao."

"E to je stvarno zabavno - ma, hajde, hajde sa mnom, nee valjda stajati u tom promajnom hodniku zauvek. Zadrao si savreno nepromenjeno lice, ali su ti se oi prevrtale kao kod teleta. Zgodna je ona, zar ne." Ta ena slina Tekli otvorila je vrata i ve smo bili u jednoj malenoj spavaoj sobi sa ogromnim krevetom. Sa plafona je, okaena o posrebreni lanac, visila hladna kadionica; visoki stativ sa svetiljkom ruiastog abaura nalazio se u jednom uglu. Bio je tu i jedan majuni sto za oblaenje, sa ogledalom, i jedan uzani orman za odeu, a mi smo jedva imali prostora i da se pomaknemo. "Da li bi voleo da me skine?" Klimnuo sam glavom i posegnuo ka njoj. "Onda te upozoravam da mora paljivo sa mojojm odeom." Okrenula mi je lea. "Ovo se zakopava na leima. Poni s vrha, od zadnje strane mog vrata. Ako se uzbudi pa neto pocepa, on e te naterati da to i plati - nemoj posle kazati da ti nije bilo reeno." Moji prsti naoe malenu kopu i otkopae je. "A ja bih pomislio, dvorkinjo Teklo, da ti ima odee u izobilju." "Imam. Ali zar misli da bih elela da se vratim u Kuu Apsoluta u pocepanoj haljini?" "Sigurno ovde ima i drugih." "Imam nekoliko, ali ovde ne mogu da drim mnogo toga. Neko mi odnosi stvari kad nisam tu." Tkanina izmeu mojih prstiju, koja je izgledala tako sjajno i bogato u kolonadnoj plavoj sali dole, bila je tanka i jeftina. "Nema kadife, pretpostavljam", rekoh, otkainjui sledeu kukicu. "Nema samurovog krzna, ni dijamanata." "Naravno da nema." Odmakao sam se jedan korak od nje. (I leima se maltene naslonio na vrata.) Ni traga od Tekle nije bilo u njoj. Sve je to bila samo sluajna srodnost, podudarnost nekih gestova i slinost odee. Stajao sam u hladnoj sobici i gledao vrat i gola plea neke mlade sirotice iji su roditelji, moda, zahvalno primili svoj deo Roheovog krtog srebra i pravili se da ne znaju gde njihova ker provodi itavu no. "Nisi ti dvorkinja Tekla", rekoh. "ta u ja ovde s tobom?" Sigurno je u moj glas ulo vie nego to sam nameravao. Okrenula se da me pogleda, a tanuna tkanina njene odee skliznula joj je sa grudi. Video sam kako strah prelee preko njenog lica kao zrak iz nekog ogledala; sigurno je u ovakvu situaciju zapadala i ranije i loe prolazila. "Ja jesam Tekla", ree ona. "Ako ti eli da to budem." Digao sam ruku, a ona je hitro dodala: "Ima ovde ko da me zatiti. Dovoljno je da vrisnem. Moe me lupiti jednom, ali nee moi dvaput." "Nema", rekoh joj. "Ima, ima. Trojica." "Nema nikog. Ceo ovaj sprat je prazan i hladan - zar misli da nisam primetio kakva je tiina? Rohe i njegova devojka su ostali dole i on je moda dobio bolju sobu zato to je on taj koji plaa. ena koju smo videli na vrhu stepenita odlazila je i htela je prvo da popria s tobom. Vidi." Obuhvatio sam je oko struka i podigao u vazduh. "Vriti. Nee niko doi." utala je. Ispustio sam je na krevet i trenutak kasnije seo pored nje. "Ljut si to nisam Tekla. Ali mogla sam da budem Tekla za tebe. Mogu i sad." Smakla je udni kaput sa mojih lea i on pade. "Veoma si jak." "Nisam." Znao sam da su neki od deaka, koji su me se plaili, ve jai od mene. "Vrlo jak. Zar nisi dovoljno jak da savlada stvarnost, ak ni za kratko vreme?" "ta ti to znai?"

"Slabi veruju u ono to im je nametnuto. Jaki veruju u ono to ele i iznuuju da to postane stvarno. ta je autarh, ako ne ovek koji veruje da je ba on autarh i snagom svoje volje navodi ostale da to veruju?" "Nisi dvorkinja Tekla", rekoh joj. "Ali zar ne uvia, nije ni ona. Prava dvorkinja Tekla, za koju ne verujem da si je ikad video... ne, vidim da tu greim. Zar si bio u Kui Apsoluta?" Njene ake, male i tople, pritiskale su moju desnu aku. Odmahnuo sam glavom. "Ponekad klijent kae da je bio. Uvek mi je zadovoljstvo da ih sluam kad to govore." "A da li su neki i bili? Zaista bili?" Slegnula je ramenima. "Poela sam ti govoriti da ni dvorkinja Tekla nije dvorkinja Tekla. Nije ona Tekla kakva u tvom umu postoji, a tebi je samo do takve stalo. A nisam ni ja. U emu je, onda, razlika izmeu nas?" "Valjda nema razlike." Dok sam se skidao, rekao sam: "Ipak, svi se trudimo da otkrijemo ta je stvarno. Zbog ega? Moda nas privlai teocentar. Hierofanti kau da je samo on istinit." Poela je da ljubi moje butine, znajui da je pobedila. "Da li si stvarno spreman da ga nae? Mora biti pod zatitom naklonosti, ne zaboravi. Inae e biti predat muiteljima. A to ti se ne bi dopalo." "Ne bi", rekoh ja i uzeh je meu ake. 10. POSLEDNJA GODINA Mislim da je majstor Gerlous imao ideju da ja budem esto voen u tu kuu da me Tekla ne bi suvie privlaila. A desilo se to da sam ja dopustio Roheu da te pare stavlja u dep: nikad vie nisam otiao. Bol je bio previe prijatan, zadovoljstvo previe bolno; tako da sam se bojao da posle izvesnog vremena ja vie neu prepoznati vlastiti um. Osim toga, pre nego to smo Rohe i ja otili iz te kue, belokosi ovek je (uhvativi moj pogled) izvukao iz grudnog dela svoje odede neto za ta mi se u prvom trenutku uinilo da je nekakva ikona, ali sam brzo video da je zlatna boica u obliku falusa. I nasmeio se, a taj me je smeh uplaio zato to u sebi nije sadravao nita sem prijateljstva. Prolo je nekoliko dana dok sam uspeo da oslobodim svoje misli o Tekli izvesnih utisaka to su pripadale lanoj Tekli koja me je uvela u anakreontske zabave i ispunjenja mukaraca i ena. Moglo je to imati ak i dejstvo suprotno od onog koje je majstor Gerlous eleo, mada ne verujem da je imalo. Mislim da nikad nisam bio manje sklon da volim tu nesretnu enu nego tad kad su u mom pamenju bile svee uspomene na moje slobodno uivanje u njoj; to sam jasnije uviao neistinitost lane Tekle, to sam dublje oseao elju da se pribliim pravoj, a kroz pravu me je privlaio (mada toga, tada, jedva da sam bio svestan) svet drevnog znanja i povlastica koji je ona predstavljala. Knjige koje sam joj doneo postadoe moj univerzitet, a ona moja proroica. Nisam obrazovan ovek - od majstora Palaemona sam nauio tek neto vie od itanja, pisanja i raunanja i nekoliko injenica o fizikom svetu i o rekvizitama nae misterije. Ako su obrazovani ljudi ponekad pomislili da sam ja, ako ne njima ravan, onda bar ovek ijeg drutva ne treba da se stide, to je samo zahvaljujui Tekli: onoj Tekli koja ostaje u mom pamenju i ivi u meni - i zahvaljujui korienju te etiri knjige. ta smo zajedno itali i ta smo u vezi s tim jedno drugome priali, neu rei: i najmanji deli toga istroio bi ovu kratku no do kraja. Cele te zime, dok se sneg beleo u Starom dvoritu, peo sam se iz ublijete kao iz sna, a onda primeivao svoje tragove i svoju senku na snegu. Tekla je tugovala te zime, ali je ipak oduevljeno priala sa mnom o tajnama prolosti, o pretpostavkama vezanim za vie sfere i o grbovima i istorijama heroja koji su umrli pre mnogo milenijuma.

Prolee doe i sa proleem, purpurno isprugani, belo istakani ljiljani nekropolisa. Donosio sam joj ih, a ona mi govorae da je i moja brada iskoila kao oni i da bi trebalo da mi obrazi budu plaviji nego kod obinih ljudi, a sledeeg dana se izvinjavala i tvrdila da ve i jesu plaviji. Zbog toplijeg vremena i (ini mi se) zbog cvea koje sam joj donosio, ohrabrila se. Kad smo pratili crte na insignijama starih kua, progovarala je o svojim prijateljima koji su bili istog drutvenog nivoa kao ona, o njihovim dobrim i loim brakovima i kako je ta i ta menjala svoju budunost za jednu ruevnu tvravu zato to ju je videla u snovima; pa kako je druga s kojom se ona igrala lutkama dok su bile deca sad gospodarica toliko hiljada kvadratnih liga. "A morae da doe i novi autarh, moda i nova autarhija, jednog dana, zna, Severijane. Stvari se mogu dugo nastavljati po starom. Ali ne mogu veno." "Ne znam mnogo o dvoru, dvorkinjo." "to manje zna sreniji e biti." Zastala je i grickala belim zubima delikatno svijenu donju usnu. "Kad se moja majka poraala, naredila je slugama da je odnesu do Vodoskoka Vatike, koji ima mo da otkriva ta e se dogoditi. Vodoskok je predskazao da u ja sesti na tron. Tea mi je uvek na tome zavidela. Meutim, autarh... " "Da?" "Bolje da ne priam suvie. Autarh nije kao drugi ljudi. ta god ja da priam ponekad, istina je da na celome Urtu ne postoji drugi ovek kao to je on." "To znam." "Onda ti je to dovoljno. Evo, vidi", ree, diui smeu knjigu. "Ovde pie: 'Misao je Talelausa Velikog da demokratija' - to znai narod - 'eli da bude pod vlau neke sile nadmone u odnosu na demokratiju samu; a Ijeriksa Mudroga je misao da zajednica svih nee nikad dopustiti da na visoki poloaj doe neko razliit od njih. Tome uprkos, za svakog autarha se kae da je savreni gospodar.'" Nisam razumeo, pa sam outao. "Niko, zapravo, ne zna ta e autarh uiniti. Sve se na kraju svodi na to. Niti ta e Otac Inire uiniti. Kad sam prvi put dola na dvor, reeno mi je da Otac Inire zaista usmerava politiku Komonvelta. Posle dve godine mog boravka tamo, jedan ovek na veoma visokom poloaju - ne mogu ti ni kazati njegovo ime - rekao mi je da autarh vlada bez obzira na to to se nekima u Kui Apsoluta ini da Otac Inire ima vlast. A prole godine mi je jedna ena, u ije se miljenje pouzdajem mnogo vie nego u miljenje ma kog mukarca, kazala, u dubokom poverenju, da je, zapravo, svejedno koji od njih dvojice ima vlast, jer su obojica nedokuivi kao pelagijske dubine i da ako jedan odluuje dok mesec postaje puniji, a drugi kad vetar dune sa istoka, niko, u svakom sluaju, ne primeuje razliku. Mislila sam da je to mudar savet, sve dok nisam shvatila da to ona samo ponavlja neto to sam ja rekla njoj pola godine ranije." Tekla je zautala, opruena po uzanom krevetu, tamne kose rasute po jastuku. "Ako nita drugo", rekao sam joj, "dobro si inila to si se oslanjala na miljenje te ene. Jer, ona je svoja miljenja zasnivala na pouzdanom izvoru." Kao da me nije ula, promrmljala je: "Ali istina je takva, Severijane. Niko ne zna ta e ta dvojica uiniti. Ja bih mogla biti osloboena sutra. To je sasvim mogue. Oni sad ve moraju znati da sam ovde. Ne gledaj me tako. Moji prijatelji e razgovarati sa Ocem Inireom. Moda e me neko ak pomenuti autarhu. Ti zna zato su me uzeli, zar ne?" "Neto oko tvoje sestre." "Moja polusestra Tea je sa Vodalusom. Kau da mu je dragana, a ja mislim da je to veoma verovatno. Setio sam se one lepotice navrh stepenita u Kui azura i rekao: "Mislim da sam jednom video tvoju polusestru. Bilo je to u nekropolisu. S njom je bio jedan uzvieni koji je nosio tap-ma i izgledao veoma zgodan. Rekao mi je da je on Vodalus. Ta ena je imala lice u obliku srca i glas koji me je navodio da pomiljam na golubove. Da li je to bila ona?"

"Valjda jeste. Oni ele da ona izda njega da bi spasla mene, a ja znam da ona to nee uiniti. A kad to otkriju, to da me ne puste?" Poeo sam da priam o neem drugom, a ona se posle nekog vremena nasmejala i rekla: "Toliko si intelektualan, Severijane. Kad postane kalfa, bie najpametniji muitelj u istoriji... grozna pomisao." "Imao sam utisak da ti prijaju takvi razgovori, dvorkinjo." "Samo sad, zato to ne mogu napolje. Moda e te ovo okirati: kad sam bila slobodna, retko sam posveivala vreme metafizici. Umesto toga, ila sam na ples i u lov na pekarije sa pardinskim lovakim psima. Ovu uenost, kojoj se divi, stekla sam jo kao devojica, dok sam sedela pred mojim tutorom, pod pretnjom ibe." "Nije potrebno da priamo o takvim stvarima, dvorkinjo, ako vie voli da ne priamo." Ustala je i zabila ruke u sredinu buketa koji sam joj ubrao. "Cvetovi su bolja teologija nego folio-izdanja, Severijane. Da li je lepo u nekropolisu, tamo gde si ovo naao? Ne donosi mi sa grobova cvee, a? Ve iseeno cvee koje je neko doneo?" "Ne. Ovo je davno zasaeno. Svake godine nie nanovo." Na prorezu u vratima Drote je rekao: "Vreme da se krene" i ja sam ustao. "Da li misli da postoji mogunost da je ponovo vidi? Dvorkinju Teu, moju sestru?" "Ne verujem, dvorkinjo." "Ako je vidi, Severijane, hoe li joj rei o meni? Moda nisu uspeli da stupe u vezu s njom. Nee initi nikakvo izdajstvo - radie autarhov posao." "Rei u joj, dvorkinjo." Ve sam zakoraio kroz vrata. "Nee ona Vodalusa izdati, to znam, ali je mogu neki kompromis." Drote je zatvorio vrata, a ja sam okrenuo klju. Mojoj panji nije promakla injenica da Tekla nije pitala kako se moglo desiti da njena sestra i Vodalus dou u nae drevno - i od ljudi kao to su njih dve, zaboravljeno - groblje. Hodnik je, sa svojim redovima metalnih vrata i sa zidovima koji su se od hladnoe orosili vlagom, izgledao mraan, posle svetiljke u eliji. Drote je poeo da pripoveda o pohodu koju su on i Rohe preduzeli: naime, otili su preko ola da vide jednu jamu sa lavovima; kroz zvuk njegovog glasa uo sam Teklu kako tiho dobacuje: "Podseti je kako smo zaivale Dozefinu lutku." Ljiljani su svenuli kao i svake godine, a umesto njih su nikle tamne rue smrti i procvale. Nasekao sam nekoliko i odneo ih Tekli, crnkastopurpurne sa trunicama rumene boje. Nasmeila se i odrecitovala: "Ovde lei Roza koja je volela da se voza. Die se miris, drue, al' ne mirie na rue." "Ako ti ovaj miris smeta, dvorkinjo..." "Ni najmanje, ba je sladak. Samo sam citirala neto to je moja baba imala obiaj da kae. Ta Roza je kao devojka bila na loem glasu, govorila mi je baba, i kad je umrla, sva su deca izvikivala tu recitaciju. A ja nasluujem da je to zapravo mnogo starija pesma i da se izgubila u vremenu, kao to se izgube poeci svih dobrih i svih loih stvari. Kae se da mukarci oseaju elju za enama, Severijane. Zato onda preziru enu koju dobiju?" "Ne verujem da svi preziru, dvorkinjo." "Ta lepotica Roza davala je sebe i zato je toliko ismevana da je poruga dospela i do mojih uiju, iako su se njeni snovi odavno pretvorili u prah zajedno sa njenom glatkom puti. Doi ovamo i sedi do mene."

Postupio sam kako mi je reeno, a ona je glatko uvukla ake pod iskrzani donji rub moje koulje i svukla mi koulju preko glave. Usprotivio sam se, ali i uvideo da nemam snage da se oduprem. "ega se stidi? Nema dojke koje bi sakrivao. Nikad nisam videla tako belu kou u skladu sa tako tamnom kosom... Smatra li da je moja koa bela?" "Veoma bela, dvorkinjo." "I drugi tako misle, ali je tamna pored tvoje. Morae da bei od sunca kad bude muitelj, Severijane. Dobijae grozne opekotine." Svoju kosu, koju je tako esto rasputala, danas je vezala oko glave, kao tamni oreol. Nikad nije vie liila na svoju polusestru Teu i ja osetih takvu elju za njom da mi se uini da izlivam svoju krv po podu i da sa svakim stiskom svoga srca postajem slabiji i blii nesvestici. "Zbog ega lupa po mojim vratima?" Njen osmeh mi je kazivao da zna. "Moram da idem." "Onda pre odlaska obuci tu koulju - ne eli da te tvoj prijatelj vidi takvog." Te noi, iako sam znao da je uzaludno, otiao sam u nekropolis i proveo nekoliko smena lutajui izmeu tihih kua mrtvih. Vratio sam se i sledee noi, i sledee, ali me etvrte noi Rohe povede u grad, a tamo u nekoj pijanakoj jazbini zauh kako neko pria da je Vodalus daleko na severu i da tamo, iz svojih skrovita u mrazom stegnutim umama, napada naselja. Dani su prolazili. Tekla je sad bila potpuno ubeena da, poto je drana u bezbednosti tako dugo, nikad nee biti izvedena na muenje, pa je zatraila od Drotea da joj donese materijal za pisanje i crtanje i, koristei ih, poela je da planira vilu koju je nameravala da podigne na junoj obali jezera Diuturne; za taj predeo se pria da je najudaljeniji, ali i najlepi deo Komonvelta. Ja sam izvodio grupe egrta na plivanje, smatrajui da je to moja dunost, iako u dubokoj vodi nikad nisam mogao zaroniti bez straha. A onda, sa prividnom iznenadnou, naie vreme odve hladno za plivanje; jednog jutra na izlizanoj kaldrmi Starog dvorita zaiskriio je mraz, a u vreme ruka na naim tanjirima pojavila se svea svinjetina, siguran znak da je hladnoa dospela do bregova ispod grada. Majstori Gerlous i Palaemon me pozvae kod sebe. Majstor Gerlous ree: "Sa nekoliko strana smo dobili dobre izvetaje o tebi, Severijane, a sada se tvome egrtovanju sasvim primakao kraj." Maltene apatom, majstor Palaemon je dodao: "Tvoje deatvo je iza tebe, tvoje muevno doba je pred tobom." U njegovom glasu se oseala naklonost. "Upravo tako", nastavi majstor Gerlous. "Blii se sveanost nae zatitnice. Pretpostavljam da si o tome razmiljao?" Klimnuh glavom. "Eata e biti kapetan posle mene." "A ti?" Nisam shvatio ta se time hoe rei; uviajui to, majstor Palaemon blagim glasom dodade: "ta e ti biti, Severijane? Muitelj? Gildu moe i da napusti, zna, ako to eli." Rekao sam mu vrsto - i tonom kao da sam pomalo okiran takvom milju - da na to nisam nijednom ni pomislio. Ovo je bila la. Znao sam, kao to svi egrti znaju, da ovek nije vrsto i konano lan gilde dok se, punoletan, slobodno ne izjasni za to. Osim toga, na sam esnaf ne samo voleo nego i mrzeo - ne zbog bola nanoenog klijentima meu kojima ponekad mora biti i nevinih i koji svakako esto dobijaju kazne daleko iznad onog to bi bilo opravdano njihovom krivicom; nego zato to mi se inilo da je gilda nedelotvorna, da nita ne postie i da slui jednoj vlasti koja ne samo da nita ne postie nego je i udaljena. Ne znam kako bolje da izrazim svoja oseanja prema gildi nego da kaem ovo: mrzeo sam je to me je izgladnjivala i poniavala, a voleo sam je zato to mi je bila dom, i mrzeo sam je i voleo to je bila primer staroga, i to je bila slaba, i prividno neunitiva.

Naravno da nita od toga nisam izneo majstoru Palaemonu, mada sam moda mogao, da majstor Gerlous nije bio prisutan. Ipak je izgledalo neverovatno da e moja izjava odanosti, koju sam izgovarao obuen u dronjke, biti shvaena ozbiljno; ali, shvatie je ozbiljno. "Bez obzira na to da li si razmiljao da nas napusti, ili nisi", ree mi majstor Palaemon, "ta mogunost ti je otvorena. Mnogi bi rekli da e samo budala odsluiti sve teke godine egrtovanja, a onda, kad egrtovanje proe, odbiti da postane kalfa svoje gilde. Ali ti, ako eli, moe to da uini." "A kuda bih poao?" To je bio pravi razlog moga ostajanja, iako im nisam mogao tako rei. Bilo mi je poznato da ogromni svet lei izvan zidova Citadele - uistinu, izvan zidova nae kule. Ali nisam mogao ni da zamislim da bi se za mene ikada nalo ikakvo mesto u tom svetu. Suoen sa izborom izmeu robovanja i slobode u praznini, dodao sam: "U naoj gildi sam odgajen", plaei se da bi njih dvojica mogla odgovoriti na moje pitanje. "Jeste", ree majstor Gerlous svojim najformalnijim nainom. "Ali jo nisi muitelj. Nisi obukao fuligin." Ruka majstora Palaemona, suva i zbrkana kao ruka mumije, poe pipati, sve dok ne nae moju aku. "Meu onima koji stupaju u religiju kae se: 'Gledanje nikad ne prestaje'. To se ne odnosi samo na znanje, nego i na njihovu krizmu, iji je beleg nevidljiv, pa prema tome i neizbrisiv. Nau krizmu, zna." Opet sam klimnuo glavom. "Ona se moe sprati jo manje nego njihova. Ako bi ti sad otiao, ljudi bi samo odgovorili: 'Njega su muitelji odgajili'. Ali kad bude primljen u muitelje, govorie: 'On je muitelj.' Moe tada krenuti za plugom ili za doboem, ali e i dalje uti: 'On je muitelj'. Da li to shvata?" "Nita drugo ne elim da ujem." "To je dobro", ree majstor Gerlous i njih dvojica se iznenada, istovremeno, osmehnue, pri emu je majstor Palaemon pokazao svojih nekoliko starih, krivih zuba, a majstor Gerlous svoje etvrtaste ute zube, sline zubima mrtve kljusine. "Onda je vreme da ti objasnimo konanu tajnu." (Evo i sad, dok piem, jasno ujem kako je on te rei naglasio.) "Jer, bilo bi poeljno da o njoj porazmisli pre ceremonije." Onda su mi on i majstor Palaemon objasnili tu tajnu koja lei u srcu gilde i koja je jo svetija zbog toga to nije nikakvom liturgijom slavljena i to lei gola u krilu Pankreatora. Ujedno su od mene uzeli zakletvu da je nikad nikom neu otkriti osim - kao oni oveku kome neposredno predstoji ulazak u misterije gilde. Kasnije sam prekrio tu zakletvu, kao i mnoge druge. 11. GOZBA Dan nae zatitnice pada potkraj jeseni. Tad se veselimo: kalfe u procesiji izvode ples sa maevima, fantastian, sa mnogo skokova; majstori osvetle oronulu kapelu u Velikom dvoru sa hiljadu naparfimisanih svea; i spremimo gozbu. U ovoj gildi obeleavanje naeg praznika se rauna ili kao uzvieno (tom prilikom neki kalfa postaje majstor), ili kao manje (u kom bar jedan egrt postaje kalfa), ili kao najmanje (kad se nijedno uzdizanje u rangu ne dogaa). Poto se nijedan kalfa nije uzdigao do ranga majstora - nikakvo udo, jer takva uzdignua su rea od decenija - ceremonija mog maskiranja bila je manje slavlje. Ipak su uloene nedelje truda u pripreme. uo sam priu da unutar kruga citadelskih zidina rade pripadnici ak sto trideset pet gildi. Neke od tih gildi (kao to smo videli meu kustosima) previe su malobrojne da bi dan svoga zatitnika proslavljale u kapeli, te se zato moraju pridruivati svojoj bratiji u gradu. Oni brojniji se trude da proslave sa najveom moguom pompom, da bi podigli svoj ugled. Tako ine vojnici na Hadrijanov dan, matrozi na

Barbarin dan, vetice na Megin dan i mnogi drugi. Besplatnim deljenjem hrane i pia, slikovitim povorkama i raznim udesima, trude se da privuku na svoju proslavu to vei broj nelanova. Kod muitelja nije tako. Nijedan nelan nije seo sa nama za gozbu Svete Katarine ve vie od tri stotine godina; pre mnogo vremena je jedan (ako je pria istinita) porunik garde skupio hrabrost, opklade radi, da doe. Ima mnogo dokonih pria o tome ta mu se onda dogodilo - na primer, da smo mu dali stolicu od usijanog gvoa i prinudili ga da na njoj sedi za naim stolom. Nijedna od tih pria nije istinita. Po starim zakonima naeg esnafa, poeleli smo mu dobrodolicu i dobro ga ugostili; ali, poto nismo, preko mesa i Katarinine torte, priali o bolovima koje zadajemo, niti izmiljali nove naine muenja, niti proklinjali one ije telo cepamo to prebrzo umiru, on se sve vie i vie brinuo, zamiljajui da ga uljuljkujemo u oseaj bezbednosti samo da bismo ga kasnije uvukli u neku zamku. Mislei to, jeo je malo, a pio mnogo, pa je posle gozbe, vraajui se u svoje boravite, pao i udario glavom na takav nain da je ostao, doivotno, bez razuma, a obuzet velikim bolovima. Na kraju je stavio cev sopstvenog oruja sebi u usta, ali mi tu nismo bili nita krivi. Niko sem muitelja, dakle, ne dolazi u tu kapelu na dan Svete Katarine. A ipak, svake godine (znajui da emo biti posmatrani sa visokih prozora) obavljamo pripreme kao i druge gilde, ak i velianstvenije. Pred kapelom, naa vina gore kao dragulji u svetlosti sto buktinja; naa peenja se pue i valjaju u barama masnog soka, sa izvrnutim peenim limunastim oima; vodene svinje kapibare i zamorci aguti, nameteni da stoje kao ivi i da izgledaju kao da se pentraju, ak zaogrnuti krznima ispod kojih se peeni kokosov orah mea sa njihovom sopstvenom odranom koom, poziraju na itavim gredama od unke i brdima svee peenog hleba. Nai majstori, kojih je, kad sam ja unapreen u kalfu, bilo samo dvojica, stiu u zatvorenim stolicama-nosiljkama, ije su zavese ispletene od cvea, a onda izlaze i hodaju po tepisima od obojenog peska koji prikazuju slike iz tradicije nae gilde i koji nastaju tako to kalfe, danima, mukotrpno, slau zrno po zrno peska raznih boja samo da bi majstori svojim stopalima, iz jednog prolaska, sve unitili. U kapeli ekaju jedna devojka, jedan veliki toak sa klinovima i jedan ma. Taj toak mi je dobro znan, zato to sam kao egrt nekoliko puta pomagao kad smo ga sastavljali, a onda opet rasklapali. Spremite mu bee navrh kule, ispod same artiljerijske prostorije, i tu je leao kad nije bio u upotrebi. Ma je, sa korak-dva rastojanja, izgledao kao pravi delatski ma za odsecanje glava, ali bio je, zapravo, samo komad drveta uglavljen u jednu staru dralju i ulepan blistavom folijom. O devojci nita vam ne mogu kazati. Kad sam bio vrlo mlad, nisam se ni pitao ko je; to su najranije gozbe kojih se seam. Kad sam bio malo stariji i kad je Gildas (koji je, u godini u kojoj piem, odavno ve bio kalfa) bio na dunosti kapetana egrta, pomiljao sam da bi ona mogla biti jedna od vetica. Kad postadoh jo godinu stariji, uvideh da takvo nepotovanje ne bi bilo doputeno. Moda je to bila slukinja iz nekog udaljenog dela Citadele. Moda je bila iteljka grada koja je pristajala, zbog dobiti ili zbog neke stare veze s naom gildom, da igra tu ulogu ne znam. Samo znam da je prilikom svake svetkovine ona ekala na svom mestu, i to, koliko sam mogao oceniti, neizmenjena. Visoka i vitka je bila, iako ne tako visoka niti tako vitka kao Tekla, tena tamnog, oiju tamnih, kose gavranski crne. Nigde drugde nisam video lice kao njeno, lice nalik na jezerce iste vode usred ume. Njeno je bilo da stoji izmeu toka i maa dok nam majstor Palaemon (kao stariji od naa dva majstora) pria o osnivanju gilde i o naim prethodnicima u godinama pre dolaska leda - taj deo se menjao iz godine u godinu, jer je on, u svojoj uenosti, menjao priu. Bez rei je stajala i tad, i potom, dok smo pevali "Stranu himnu", himnu nae gilde, koju egrti moraju

znati napamet, ali koja se peva samo tog jednog dana u godini. Takoe je utke stajala dok smo se mi sputali na kolena, meu polomljenim crkvenim klupama, i molili. Onda su majstor Gerlous i majstor Palaemon, uz pomo nekolicine starijih kalfi, otpoinjali predanje o njoj. Ponekad je govorio samo jedan. Ponekad su govorili, u ritmikim napevima, svi zajedno. Ponekad su govorila dvojica, ali sa razliitim dejstvima, a ostali za to vreme svirali u flaute nainjene rezbarenjem butnih kostiju, ili u troine rebek-violine koje vrite kao ovek. Kad bi doli do onog mesta u pripovesti gde Maksentius izrie presudu naoj zatitnici, etvorica maskiranih kalfa bi jurnula napred da je zgrabe. Iako dotad tiha i smirena, sad se opirala, bacakala, vritala. A dok su je nosili ka toku, on je poinjao prividno da se zamuuje i menja. U svetlosti svea, prvo se priinjavalo da one zmije na njemu, zeleni pitoni sa glavama od dragulja skerletne, limun-ute i bele boje, poinju da se uvijaju. Onda se ispostavljalo da to nisu zmije nego cvetovi, i to pupoljci rua. Kad bi se devica nala na korak od njih, cvetovi su se otvarali (bili su napravljeni od hartije i sakriveni, to sam ja dobro znao, u pojedinim odeljcima toka). Glumei strah, kalfe bi ustuknule; ali bi ih naratori, Gerlous, Palaemon i drugi, govorei zajedno kao Maksentius, podsticali da nastave. Na tom mestu sam ja, jo bez maske i obuen kao kalfa, zakoraio napred i rekao: "Od otpora koristi nema. Bie na toku polomljena, ali neemo niim drugim tvoje dostojanstvo pogaziti." Devojka nije odgovorila, samo je ispruila ruku i dodirnula toak koji se istog trena raspao na komade i, lien svih svojih rua, sruio, uz veliku buku, na pod. "Odreite joj glavu", zatraio je Maksentius, a ja sam se prihvatio maa. Bio je veoma teak. Kleknula je pred mene. "Ti si savetnica Sveznanja", rekao sam. "Iako te moram ubiti, molim te da ivot moj potedi." Po prvi put je devojka progovorila: "Udari i ne boj se." Uzdigao sam ma. Pamtim kako sam se za trenutak uplaio da u se preturiti od njegove teine. Kad se u svojim razmiljanjima vraam na ta vremena, prvo se tog trenutka setim; od njega moram da krenem, unatrag ili napred, ako elim vie da dozovem u seanje. ini mi se da u svom pamenju zauvek stojim tako, u sivoj koulji i dronjavim akirama, sa otricom dignutom iznad glave. Dok je diem, egrt sam; a kad ona jurne dole, kalfa sam u Redu tragalaca za istinom i pokajanjem. Nae je pravilo da delat mora stajati izmeu svoje rtve i izvora svetlosti; devojina glava je leala u senci, na panju. Znao sam da udarac maa nee naneti nikakvu ozledu - jer u ga ja skrenuti u stranu i time staviti u dejstvo jedan domiljati mehanizam koji izdie votanu glavu zalivenu krvlju, dok devojka svoju prekriva komadom fuliginskog platna. Ipak, oklevao sam da udarim. Opet je progovorila s poda, pokraj mojih nogu, glasom koji kao da mi je odzvanjao u uima: "Udari i ne boj se." Sa onoliko snage koliko sam mogao sakupiti tresnuh lanom otricom. Na tren mi se uinilo da otrica prolazi kroz neto to joj prua otpor, a onda je grunula u panj, koji se raspolutio. Devojina glava se, sva krvava, stumbala prema bratiji koja ju je iekivala. Majstor Gerlous je podie za kosu i poe u dlan leve ruke prikupljati krv. "Ovom krizmom, naom", ree on, "pomazujem te, Severijane, da bude na brat zauvek." Njegov kaiprst iscrta znak po mome elu. "Tako neka bude", rekoe majstor Gerlous i sve kalfe sem mene. Devojka je tad ustala. Dok sam je gledao, znao sam da je njena glava samo sakrivena platnom; ali, izgledalo je da tamo nieg nema. Oseao sam vrtoglavicu i zamor. Uzela je votanu glavu od majstora Gerlousa i glumei da je vraa sebi na ramena, istovremeno je, nekim vetim trikom, zamotavala u platno fuliganske boje; sledeeg trenutka

je stajala pred nama zrana i cela. Kleknuo sam pred nju, a drugi su se povukli. Digla je ma kojim sam joj ja samo koji as ranije odsekao glavu; sad je otrica bila krvava od dodira sa voskom. "Muiteljima pripada", ree ona. Osetio sam dodir maa po jednom, zatim po drugom ramenu, onda su mi, odjednom, ustre ruke navlaile gildaku masku na lice i dizale me. Pre nego to sam dobro shvatio ta se deava, naao sam se na pleima dvojice kalfi - tek kasnije sam saznao da su to bili Drote i Rohe, mada je trebalo odmah da pogodim. Poneli su me procesionom putanjom kroz sredinu kapele, uz klicanje i viku svih ostalih. Tek to smo se nali napolju, petarde poee da prate oko naih nogu, pa ak i oko naih uiju, "torpeda" poee da pogaaju hiljadama godina stare zidine kapele, a rakete, crvene, zelene i ute, da se odapinju u vazduh. Top iz Velikog dvora procepi no. Sva ona vrla mesa koja sam ve opisao nalazila su se na stolovima u dvoru; sedeo sam izmeu dvojice majstora, pio premnogo (za mene je, oduvek, i vrlo malo bilo premnogo) i sluao kako mi nazdravljaju i kliu. ta je bilo sa onom devojkom, ne znam. Nikada vie je nisam video. Pojma nemam kako sam stigao do kreveta. Oni koji mnogo piju kau mi da ponekad zaborave sve to se u kasnijem delu noi zbiva, pa se, prema tome, tako i meni moglo desiti. Ali, poto ja nikad nita ne zaboravljam (i, ako mogu bar jednom priznati istinu, mada e izgledati da se hvaliem, ne razumem ta drugi misle kad kau zaboraviti, jer meni se ini da sve to mi se dogodi postaje deo moga bia), pretpostavljam da je verovatnije da sam zaspao i bio prenet do kreveta. Bilo kako bilo, probudio sam se ne u dobro poznatoj prostoriji sa niskom tavanicom naoj spavaonici, nego u jednoj kabini tako maloj da je imala veu visinu nego irinu, kalfenskoj kabini, i to, poto sam bio najmlai kalfa, u najmanje poeljnoj od svih kabina u naoj kuli; bila je udobna, ali ne vea od elije i nije imala brodsko okno prema spoljanjem svetu. Krevet kao da se bacakao ispod mene. Zgrabio sam njegove ivice i digao se u sedei poloaj i on se smirio; no im je moja glava dotakla jastuk, njihanje je opet poelo. Imao sam oseaj da sam sasvim budan - a zatim, opet, da sam sasvim budan, ali da sam prethodnog trenutka spavao. Bio sam svestan da se u toj kabinici nalazi, osim mene, jo neko; pomiljao sam, ne mogu objasniti zato, da je to ona mlada ena koja je odigrala ulogu nae zatitnice. Opet sam se, na uzbacakanom krevetu, digao u sedei poloaj. Mutna svetlost cedila se ispod vratiju: nigde nikog. im opet legoh, prostorija se ispuni Teklinim parfemom. Znai, dola je ona lana Tekla iz Kue azura. Iskoih iz postelje i, praktino u padu, otvorih vrata. Nikog nije bilo u hodniku. Nokir je ekao ispod kreveta; izvukoh ga i izbljuvah se u njega. Skupa mesa plovila su po meavini vina i ui. To doiveh kao neku izdaju, kao da, izbacujui iz sebe sve to mi je gilda te noi dala izbacujem i gildu samu. Kleao sam pored kreveta, kaljui i jecajui; i konano, poto sam obrisao usta, legao sam jo jednom. Sigurno je da sam tada zaspao. Video sam kapelu, ali to vie nije bila ona ruevina koju sam poznavao. Krov joj je bio ceo, visok i prav, s njega su visile svetiljke rubinske boje. Unutra su klupe bile cele i uglaane do sjaja; drevni kameni oltar bio je zaogrnut zlatnim platnom. Iza oltara se dizao predivni mozaik plave boje, ali prazan, kao da je odnekud otrgnut i na taj svijeni zid prilepljen komad neba bez oblaka i bez zvezda. Tamo sam krenuo, kroz meusedini prolaz, i sa iznenaenjem uvideo da je to nebo daleko svetlije boje nego pravo nebo, ije plavetnilo je, i po najsunanijem danu, blisko crnoj boji. Ali koliko je samo ovo nebo bilo lepe! Trnci su me prolazili od oduevljenja dok sam ga gledao. inilo mi se da plovim kroz vazduh ponet tom lepotom, plovim i gledam dole, ka

oltaru, dole u pehar grimiznog vina, dole na hleb pravljen bez kvasca i na antiki no. Osmehnuo sam se... I probudio. U snu sam uo korake napolju, u hodniku, i znao da ih prepoznajem, iako ne mogu ba tog trenutka da se setim iji su. Borio sam se i uspeo da te zvuke vratim: nisu bili ljudski koraci, nego samo tapkanje nekih mekih stopala, i jedva ujno grebanje. I ponovo sam to zauo, tako tiho da sam neko vreme verovao da meam pamenje i stvarnost; ali bila je stvarnost, neto je polako dolazilo hodnikom i polako se udaljavalo. Ve samo podizanje glave donelo mi je talas munine; pustih da mi glava opet padne na jastuk, a sebi kazah da se mene nita ne tie ko se to etka tamo-amo. Onaj parfem je nestao, i ja sam, iako zahvaen muninom u stomaku, oseao da vie nemam razloga da se plaim nestvarnosti - bio sam vraen u svet vrstih predmeta i obine svetlosti. Moja su se vrata malice otvorila i majstor Malrubius je virnuo unutra da se uveri da je sve u redu sa mnom. Mahnuo sam mu i on ih je zatvorio. Tek posle nekog vremena sam se prisetio da je on umro jo dok sam bio deak. 12. IZDAJNIK Narednog dana bolela me je glava i nije mi bilo dobro. Ali sam (po drevnoj tradiciji) osloboen ienja Starog dvorita i kapele; i zato sam (poto je veina brae otila tamo) morao na posao u ublijetu. Jutarnji mir u hodnicima me je, bar prvih nekoliko trenutaka, smirivao. Onda sioe, topoui nogama, egrti (meu njima i deak Eata, ne vie tako mali, sa nateenom usnom i iskricom trijumfa u oima) donosei doruak za klijente - preteno hladne parie mesa, spasene iz ruevine gozbe. Morao sam nekolicini klijenata da objanjavam da je ovo jedini dan u godini kad dobijaju meso, a ujedno sam svima redom tumaio da nee biti nikakvih muenja danas; dan praznika i dan posle praznika izuzeti su od muenja, koje se odlae ak i ako neija presuda zahteva da bude izvreno ba tad. Dvorkinja Tekla je jo spavala. Nisam je budio, nego sam otkljuao njenu eliju i na sto joj stavio hranu. Sredinom jutra zauo sam opet korake. Iziao sam na stepenino odmorite i video dvojicu vojnika katafrakta, jednog anagnosta koji je itao molitve, majstora Gerlousa i jednu mladu enu. Majstor Gerlous je zapitao imam li praznu eliju i ja poeh da opisujem koje su sve prazne. "Onda povedi ovu zatvorenicu. Ve sam potpisao za nju." Klimnuo sam glavom i dohvatio tu enu za miicu; katafrakti je pustie i okrenue se kao srebrni automati. Kitnjastost njenog satenskog kostima (sad u izvesnoj meri zaprljanog i pocepanog) pokazivala je da je optimatkinja. Armigeta bi nosila finije tkanine jednostavnijeg kroja, a nijedna iz siromanijih klasa se ne bi mogla tako dobro obui. Anagnost je pokuao da poe za nama dvoma, ali mu majstor Gerlous ne dade. uo sam elikom okovane izme tih vojnika na stepenitu. "Kad e me...?" Uzlazni ton tog pitanja sadravao je stravu. "Voditi u sobu za sasluanja?" Prigrlila je moju ruku kao da sam joj otac ili ljubavnik. "A hoe li?" "Da, gospoo." "Kako znate?" "Odvedu svakog ko ovde doe, gospoo." "Svakog? Zar niko nikad ne bude puten?" "Poneko bude." "Znai, mogla bih i ja biti putena, zar ne?" Ton nade u njenom glasu podsetio me je na cvet koji raste u senci. "Ta mogunost postoji, ali je veoma mala."

"Zar ne elite da znate ta sam uradila?" "Ne", rekoh. Sluaj je hteo da elija do Tekline bude prazna; jedan trenutak sam se dvoumio da li tu da smestim ovu enu. Pravila bi joj drutvo (njih dve bi mogle razgovarati kroz proreze na svojim vratima), ali e pitanja te ene i zvuci otvaranja i zatvaranja elije probuditi Teklu. Odluio sam ipak da tako uinim - smatrao sam da e njihovo budue druenje biti dovoljna, i vie nego dovoljna, nadoknada za sadanji mali gubitak sna. "Bila sam verenica jednog oficira i otkrila sam da dri nalonicu. Poto nije hteo da je se odrekne, platila sam nekim momcima da zapale njenu kolibu. Izgubila je jedan perjani krevet, nekoliko komada nametaja i neto malo odee. Zar je to zloin zbog koga bi mene trebalo udarati na muke?" "Ne znam, gospoo." "Moje ime je Marselina. A vae?" Dok sam okretao klju njene elije, premiljao sam da li treba da joj odgovorim. U svakom sluaju bi joj kazala Tekla, koju sam ve uo kako se mekolji. "Severijan", rekoh. "I vi zaraujete svoj hleb lomei kosti. Mora biti da zbog toga lepo sanjate nou." Tekline oi, veoma razmaknute i duboke kao bunari, bile su na prorezu njenih vrata. "Ko je to sa tobom, Severijane?" "Nova zatvorenica, dvorkinjo." "ena? Znam da je ena - ula sam joj glas. Iz Kue Apsoluta?" "Ne, dvorkinjo." Ne znajui koliko bi vremena moglo proi dok njih dve dobiju novu priliku da jedna drugu vide, povukao sam Marselinu tako da stane pred vrata Tekline elije. "Jo jedna ena. Zar to nije neuobiajeno? Koliko ena imate, Severijane?" "Osam, na ovom nivou, sada, dvorkinjo." "ini mi se da bi trebalo da imate, esto, i vei broj." "Retko vie od etiri, dvorkinjo." Marselina upita: "Koliko u dugo morati da ostanem ovde?" "Ne dugo. Malo njih ovde ostane dugo, madam." Tekla, sa nezdravom ozbiljnou, ree: "Ja u, vidite, biti putena. On to zna." Nova klijentkinja nae gilde pogleda, sa uveanim zanimanjem, ono to se od Tekle moglo videti. "Da li ete zaista biti uskoro osloboeni, dvorkinjo?" "On to zna. Nosio je na potu moja pisma - zar nisi, Severijane? A ovih poslednjih nekoliko dana se opratao od mene. On je, zaista, deko prilino sladak, na svoj nain." Rekoh: "Sada morate ui, gospoo. Razgovor moete nastaviti, ako elite." Tek kad sam klijentima odneo i ruak, stigla mi je smena. Na stepenitu me je sreo Drote i preporuio mi da idem u krevet. "To je zbog maske", rekoh mu. "Nisi navik'o da me vidi s maskom." "Dovoljno je to ti vidim oi. Zar ne moe i ti da prepozna svakog brata po oima i odmah da vidi da li je ljut ili oran za alu? Ti si - za leganje u krevet." Rekao sam mu da moram prvo da obavim neto i otiao u radnu sobu majstora Gerlousa. Kao to sam se i nadao, bio je odsutan, a ja sam meu papirima na njegovom radnom stolu naao ono za ta sam, na neki nain koji ne mogu objasniti, znao da e biti tamo: nareenje za muenje Tekle. Posle toga nisam mogao na spavanje, nego sam otiao (poslednji put, mada to tad nisam znao) do one grobnice u kojoj sam se kao deak igrao. Pogrebna bronza starog aristokrate bila je potamnela zbog nedostatka glaanja, a kroz poluotvorena vrata doleteo je jo poneki list; nikakvih drugih promena nije bilo. Jednom sam priao Tekli o tom mestu i sad sam zamislio da je ona sa mnom. Pobegla - uz moju pomo; i sa mojim obeanjem da je ovde nee niko nai i da u joj donositi hranu, a kad potera popusti, da u joj obezbediti da se ukrca na neku trgovaku dau-laicu, kojom e ona moi neprimeena da otputuje niz meandre ola, do delte i do mora.

Da sam bio heroj poput onih o kojima smo itali u starim romansama, ve te veeri bih je oslobodio, savladavi ili drogiravi brau na strai. Ali nisam to bio, niti sam imao ikakve droge, niti ikakvo oruje opasnije od jednog noa uzetog iz kuhinje. Ali, ako treba da se sazna istina, izmeu jezgra mog bia i kretanja u takav oajniki pokuaj bile su se ispreile one rei koje sam tog jutra uo - tog prvog jutra posle mog unapreenja. Dvorkinja Tekla je kazala da sam "deko prilino sladak" i neki ve sazreli deo mene je znao da bih, ak i u sluaju da u tako nemoguim okolnostima postignem uspeh, ostao deko prilino sladak. U to vreme, mislio sam da je takva stvar vana. Sledeeg jutra majstor Gerlous mi je naredio da mu asistiram u izvoenju tog kinjenja. Rohe poe s nama. Njenu eliju sam ja otkljuao. U prvi mah nije razumela zato smo doli i pitala me je da li joj je dola poseta ili e biti osloboena. Dok smo stigli do svog odredita, znala je. Mnogi mukarci padnu u nesvest, ali ona nije. Majstor Gerlous je ljubazno upita da li bi elela da uje objanjenje o raznim mehanizmima. "Mislite, o onima koje ete primeniti?" U njenom glasu se uo drhtaj, ali ne jak. "Ne, ne, ja to ne bih. Samo o neobinim mainama koje emo videti u prolazu. Neke su poprilino stare, veina se praktino nikad i ne koristi." Tekla je pogledala oko sebe pre nego to je odgovorila. Soba za sasluanje - naa radna soba - nije podeljena u pregrade, nego je zapravo jedna neprekinuta dvorana u kojoj, kao stubovi, stoje cevi drevnih motora; zakrena je mnotvom alatki nae misterije. "Ona kojoj u ja biti podvrgnuta - je li i ona stara?" "Od svih najdrevnija", uzvrati majstor Gerlous. ekao je da Tekla jo neto kae, ali poto je utala, nastavio je da opisuje. "Ovaj 'deji zmaj' vam je sigurno poznat - svak za njega zna. A iza njega, tamo... ako stanete ovde, videete bolje... nalazi se jedna stvar koju zovemo 'aparatus'. Trebalo bi da bude sposobna da uree slova ma koje poruke na telo klijenta, ali retko kad je u upotrebljivom stanju. Vidim da gledate stari stub. To je zaista samo ono to i izgleda da je, naime, stub za koji se veu ruke, a kraj njega je korba sa trinaest repova - sredstvo za prevaspitivanje. Nekada je to stajalo u Starom dvoritu, ali su se vetice bunile, pa nas je kastelan naterao da to premestimo ovde. To se dogodilo pre oko stotinu godina." "Ko su vetice?" "Bojim se da sad nemamo vremena da zalazimo u to. Moe vam Severijan to priati, kad opet budete u svojoj eliji." Pogledala me je kao da hoe da kae "Da li u se stvarno, pre ili kasnije, vratiti tamo?" a ja sam iskoristio priliku, poto sam bio sa suprotne strane stuba u odnosu na majstora Gerlousa i stisnuo njenu ledenu aku. "A iza toga..." "ekajte. Mogu li da biram? Ima li ikakvog naina da vas ubedim da... uinite jednu stvar, a ne drugu?" Njen glas je jo bio hrabar, ali sada slabiji. Gerlous odmahnu glavom. "Mi na to ne moemo nimalo da utiemo, dvorkinjo. A ne moete ni vi. Izvrimo presude koje nam stignu, ne uinimo ni manje ni vie od onog to nam se naredi, ne dolazi u obzir da neto menjamo." On nelagodno proisti grlo. "Mislim da je sledea sprava zanimljiva. Zovemo je Alovinova ogrlica. Klijent bude stavljen u tu fotelju i vezan, a ovo jastue se prisloni uz njegovu grudnu kost. Posle toga, kad god on udahne vazduh, lanac se zategne jo malo, tako da to vie die, sve manje vazduha moe da uzme. Teorijski, to bi se moglo nastaviti zauvek, uz vrlo plitko disanje i vrlo mala zatezanja." "Kakav uas. A ta je ono iza? One zapetljane ice i ona velika staklena lopta iznad stola?"

"A", ree majstor Gerlous. "Tu spravu zovemo 'revolucionarka'. Osoba legne ovde. Pa, izvolite, dvorkinjo?" Tokom jednog dugog trenutka Tekla je lebdela u poloaju u kom se zatekla. Bila je via rastom nego iko od nas, ali sa tim uasnim strahom na licu njena visina vie nije delovala upeatljivo. "Ako ne legnete", nastavi majstor Gerlous, "nae kalfe e vas morati silom poloiti. To vam se ne bi dopalo, dvorkinjo." Tekla proapta: "A ja sam mislila da ete mi ih pokazati sve." "Samo do ovog mesta, dvorkinjo. Bolje je da um klijenta bude neim zabavljen. A sad lezite, molim. Neu vie moliti." Legla je odmah, brzo i graciozno, onako kako se, u svojoj eliji, pred mojim oima, esto opruala po krevetu. I kaievi koje Rohe i ja pritegosmo oko nje bejahu tako stari i ispucali da sam se pitao hoe li izdrati. Trebalo je sad odmotati kablove s jednog kraja dvorane za ispitivanja do drugog i podesiti reostate i magnetske pojaivae. Svetijkice iz drevnih vremena sijalu su kao krvavo crvene oi na kontrolnoj ploi, a zujanje nalik na pesmu nekog divovskog insekta ispunilo je celu salu. Prastari motor ove kule opet je, na minut-dva, vraen u ivot. Jedan kabl bio je razlabavljen, pa su iskre plave kao zapaljena rakija plesale oko njegovog bronzanog utinog mesta. "Munja", ree majstor Gerlous zabijajui taj kabel vrsto u utinicu. "Ima jedna druga re za to, ali, ne mogu da se setim. U svakom sluaju, ova revolucionarka radi pomou munje. Naravno, ne u smislu da vas sad udari grom, dvorkinjo. Ali, munja je ono to revolucionarku pokree." "Severijane", nastavi on, "guraj tvoju ruku nagore dok ova igla ne doe dovde." Jedan namotaj, koji je bio hladan kao zmija kad sam ga, maloas, dodirnuo, sad je ve bio topao. "A ta ona ini?" "Ne bih to umeo opisati, dvorkinjo. A, sem toga, znate, nikad mi to nisu uradili." Gerlousova aka dotae jedno okruglo dugme na kontrolnoj ploi i Tekla se nae okupana onom belom svetlou koja oduzima boju svemu na ta padne. Zavritala je; ja sam vritanja sluao celoga ivota, ali ovo je bio najgori vrisak, mada ne najglasniji; inilo se da traje i traje, kao kripanje kolskog toka. Nije bila u nesvesti kad se bela svetlost ugasila. Oi su joj bile otvorene, zagledane u visinu; ali izgledalo je da ne vidi moju ruku, niti osea njen dodir. Disala je plitko i ubrzano. Rohe zapita: "Hoemo li ekati da se osposobi za hodanje?" Video sam da razmilja kako e nezgodna za noenje biti ena tolike visine. "Nosite je odmah", ree majstor Gerlous. Izvukosmo nosila. Kad sam zavrio i sve druge svoje poslove, doao sam u njenu eliju da je vidim. Tad je ve bila sasvim pri svesti, ali nije mogla da stoji. "Trebalo bi da te mrzim", ree mi. Morao sam da se naginjem nad nju da bih te rei uhvatio. "Ne bunim se", rekoh. "Ali te ne mrzim. Ne zato to si to ba ti... ako bih mrzela svog poslednjeg prijatelja, ta bi mi ostalo?" Na to se nije imalo ta rei, pa nita i nisam rekao. "Zna li kako je bilo? Tek posle dugog vremena sam postala sposobna da mislim o tome." Njena desna aka je puzila nagore, ka njenim oima. Dohvatio sam i silom vratio tu aku nazad. "Uinilo mi se da vidim svog najgoreg neprijatelja, demona nekakvog. A on je bio ja." Ispod kose joj je ila krv. Omotao sam joj glavu istim lanenim zavojem, iako sam znao da nee dugo tu ostati. Oko njenih prstiju bile su upetljane tamne, kovrdave vlasi kose.

"Od tada, ne vladam svojim rukama... savladam ih samo ako razmiljam o njima, ako znam ta ine. Ali to je tako teko, brzo se zamorim." Okrenula je glavu na jednu stranu i ispljunula krv. "Ugrizam se. Ujedam svoje obraze iznutra i jezik i usne. Jednom su moje ake pokuale da me udave i mislila sam dobro je, sad u umreti. Ali samo sam se onesvestila, a one mora biti da su izgubile snagu, jer probudila sam se. To radi kao ona maina, zar ne?" "Kao Alovinova ogrlica", rekoh. "Ali jo gore. Sad moje ake pokuavaju da me oslepe, da mi otkinu one kapke. Da li u biti slepa?" "Bie", rekoh. "Koliko vremena imam do smrti?" "Moda mesec dana. Ono u tebi to te mrzi slabie zajedno sa tobom. Revolucionarka je to bie dozvala u ivot, ali njegova energija je tvoja energija, a na kraju ete umreti zajedno." "Severijane..." "Da?" "Vidim", ree ona. Zatim :"To je stvar iz Erebusa, iz Abaje, pratilac koji meni odgovara. Vodalus..." Nagnuh se blie, ali ne uspeh da ujem. Najzad rekoh: "Pokuao sam da te spasem. eleo sam. Ukrao sam no i proveo no iekujui priliku. Ali zatvorenike iz elija sme izvoditi samo majstor; morao bih da ubijam..." "Svoje prijatelje." "Da, moje prijatelje." Opet krenue njene ake, kao i mlazi krvi iz njenih usta. "Hoe li mi doneti no?" "Imam ga ovde", rekoh izvlaei ga ispod ogrtaa. Bio je to najobiniji kuhinjski no sa otricom dugom oko jedan pedalj. "Izgleda otar." "Jeste otar", rekoh. "Znam kako se neguje otrica; naotrio sam ga paljivo." To su bile moje poslednje rei njoj. Stavio sam no u njenu desnu aku i iziao. Znao sam da e ga njena volja neko vreme zadravati. Jedna misao se vraala hiljadu puta: mogao bih opet da uem u njenu eliju, da joj oduzmem no, i niko ne bi saznao. Mogao bih da odivim ceo svoj ivot u gildi. Ako se iz njenog grla zaulo krkljanje, ja to uo nisam; ali posle podueg vremena, koje sam proveo zurei u vrata njene elije, krivudava grimiznocrvena reica je ispuzala ispod njih. Otiao sam tada do majstora Gerlousa i saoptio mu ta sam uinio. 13. LIKTOR TRAKSA Sledeih deset dana iveo sam klijentskim ivotom, u jednoj eliji na gornjem nivou ublijete (uistinu, nedaleko od one elije koja je bila Teklina). Da na gildu ne bi pala optuba da sam uhapen mimo zakona, vrata su ostala otkljuana; ali pred njima su, u hodniku, stajala dvojica kalfi sa maevima i ja nijednom nisam napustio eliju osim drugog dana, nakratko, kad sam doveden pred majstora Palaemona da ponovim svoju priu. To mi je bilo, ako hoete, suenje. Preostalih osam dana gilda je razmiljala kako da me kazni. Pria se da vreme ima neobinu mo da injenice ouva na taj nain to nae lai iz prolosti pretvori u istine. To se desilo meni. Ranije sam lagao govorei da volim gildu - i da ne elim nita drugo do da ostanem u njenom zagrljaju. Sad otkrih da su se te lai pretvorile u istinu. ivot kalfe i ak ivot egrta izgledali su mi beskonano privlani. Ne samo zbog toga to sam bio siguran da u umreti, nego privlani sami po sebi, zato to sam ih izgubio. Sad sam gledao bratiju sa take gledanja klijenta i sagledavao ih kao mone ljude, aktivne inioce u jednoj neprijateljskoj, gotovo savrenoj maini.

Poto sam znao da je moj sluaj beznadean, posmatrao sam na samome sebi istinitost jedne pouke koju sam, jo kao dete, dobio od majstora Malrubiusa: da je nada psiholoki mehanizam koji dejstvuje bez obzira na spoljanju stvarnost. Bio sam mlad i prikladno hranjen; doputalo mi se da spavam; iz tih razloga, ja sam se nadao. Mnogo puta sam, i u snu i u budnom stanju, sanjao da e, trenutak pre izvrenja smrtne kazne nada mnom, naii Vodalus. I to ne sam, kakvog sam ga video u borbi na groblju, nego na elu jedne vojske koja e zbrisati vekovnu trule i omoguiti nam da ponovo postanemo gospodari zvezda. esto sam pomiljao da ujem kako hodnicima odzvanjaju koraci te vojske; deavalo mi se da prinesem svoju sveu malenome prorezu na vratima zato to mi se privialo lice Vodalusovo, napolju, u mraku. Kao to rekoh, smatrao sam da u biti ubijen. Pitanje koje me je najvie opsedalo tokom tih spornih dana glasilo je - kako. Sve muiteljske vetine ve bejah izuio; a sad sam razmiljao o njima - sagledavao jednu po jednu, kao to su nas uili, ili sve odjednom, otkrovenje u oblasti bola. iveti dan za danom u eliji ispod zemlje i misliti o muenju, ve je muenje. Jedanaestog dana poveden sam pred majstora Palaemona. Opet su moje oi videle crvenu svetlost sunca, opet sam udahnuo onaj vlani vetar koji, ako je zima, javlja da je prolee na domaku. Ali, o, koliko me je kotalo da proem pored otvorenih vrata kule i bacim pogled napolje i vidim, u tvravskom zidu, vrata za leeve i Brata nosaa kako dokono stoji kraj njih. Radna soba majstora Palaemona izgledala mi je veoma velika kad sam u nju uao i veoma dragocena - kao da su te pranjave knjige i hartije moje. Zatraio je da sednem. Nije bio maskiran i izgledao je stariji no to sam ga pamtio. "Raspravljali smo o tvom sluaju", ree. "Majstor Gerlous i ja. Morali smo sve da otkrijemo drugim kalfama, pa ak i egrtima. Bolje je da znaju istinu. Veina je saglasna da zasluuje smrt." ekao je da neto kaem na to, ali ja nita nisam rekao. "A ipak, mnogo toga je reeno i u tvoju odbranu. Nekoliko kalfi je u poverenju trailo od mene, a i od majstora Gerlousa, da ti se dozvoli da umre bez bola." Ne mogu rei zato, ali, tad mi se uinilo da je od bitnog znaaja da saznam koliko takvih prijatelja imam, te to zapitah. "Vie od dvojice i vie od trojice. Taan broj nije vaan. Smatra li da zasluuje da umre bolno?" "Od revolucionarke", rekoh ja, nadajui se da, ako zatraim ba tu smrt kao uslugu, od njih upravo nju neu dobiti. "Da, to bi bilo prikladno. Ali..." Tu je zastao. Minuo je taj trenutak, pa sledei. Muva sa leima bronzane boje, prva takva muva novog leta, zazuja na okruglom prozoru. eleo sam da je zgnjeim, da je uhvatim pa pustim, da poviem na majstora Palaemona da progovori ve jednom, da pobegnem iz te sobe; ali nita od svega toga nisam mogao uiniti. Umesto svih tih stvari, samo sam sedeo na staroj drvenoj stolici pokraj njegovog radnog stola, oseajui da sam ve mrtav, ali da mi jo predstoji umiranje. "Ne moemo te ubiti, vidi. Imao sam ogromne tekoe da ubedim Gerlousa u to, ali tako jeste. Ako te ubijemo bez sudskog reenja, nismo nita bolji od tebe: ti si izneverio nas, ali mi bismo izneverili zakon. Sem toga, doveli bismo gildu u jednu opasnost koja nikad ne bi minula - neki inkvizitor bi to nazvao ubistvom." ekao je moj komentar i ja rekoh: "Ali za ono to sam ja uinio..." "Kazna bi bila pravedna. Dabome. Ipak, mi, po zakonu, nemamo pravo da svojom odlukom oduzmemo ivot ma kome. Oni koji to pravo imaju, ljubomorno ga uvaju, i u pravu su. Ako bismo poli kod njih, sigurno je kakva bi osuda usledila. Ali tim odlaskom ugled gilde bio bi javno i nepovratno ukaljan. Poverenje u nas koje sad postoji bilo bi velikim delom

uniteno, i to zauvek uniteno. Mogli bismo sa pouzdanjem oekivati da e na rad u budunosti nadgledati neki drugi ljudi. A da li bi tebi bilo prijatno da vidi da nae klijente uva vojska, Severijane?" Pred mene se uzdie ona vizija koju sam imao u olu, kad sam bio onako blizu davljenju, privlaei me (kao i onda) potmulo, ali snano. "Radije u izvriti samoubistvo", rekoh. "Glumiu da plivam i umreu na sredini reke, daleko od pomoi." Senka jednog kiselog osmeha pree preko oronulog majstora Palaemona. "Drago mi je to si to ponudio samo meni. Majstor Gerlous bi uivao preko svake mere u ukazivanju na injenicu da bar jo mesec dana mora proi dok plivanje postane iole uverljiva mogunost." "Iskren sam. Traio sam bezbolnu smrt, ali smrt, a ne nastavak ivota." "ak i da je sredina leta, to to predlae ne bi se smelo dozvoliti. Ipak bi inkvizitor mogao da zakljui da smo tvoju smrt namestili. Sreom po tebe, sloili smo se da primenimo jedno reenje koje donosi daleko manje krivice. Zna li ita o stanju poslova nae misterije u gradovima po unutranjosti?" Odmahnuh glavom. "Ona tamo slabo stoji", nastavi on. "Naa gilda nema nijednu podrunicu, nego deluje samo u ovom jednom gradu, u Nesusu - samo ovde, u Citadeli. Manji gradovi imaju samo po jednog delata, karnifeksa, koji vri pogubljenja i ona muenja koja tamonji sudski organi odrede. Takvog oveka ba svi mrze i svi ga se boje. Razume li to?" "Taj poloaj ", rekoh, "previsok je za mene." Govorio sam bez lai; u tom asu sam daleko vie prezirao sebe nego gildu. Od toga dana, esto sam se tih rei seao, iako su bile samo moje, i u njima nalazio utehu koja mi je pomagala u mnogim tekim trenucima. "Postoji jedan grad koji se zove Traks, a zovu ga i 'grad soba bez prozora'", nastavi majstor Palaemon. "Tamonji arhon - ime mu je Abdiesus - obratio se pismom Kui Apsoluta. Jedan od tamonjih marala preneo je to pismo kastelanu, od koga sam ga dobio ja. Njima je, tamo u Traksu, silno potreban izvrilac ove vrste koju opisah. U prolosti su davali pomilovanje nekom osueniku uz uslov da on prihvati to naimenovanje. A sad je u gradu i selu sve trulo od izdajstva, pa, poto takav poloaj podrazumeva i neku meru poverenja, nisu skloni da ponovo postupe na isti nain." Rekoh: "Razumem." "Ve su dva puta, u prolosti, lanovi ove gilde slati u provincijske gradove, mada letopisi ne kau da li je to bilo pod ovakvim okolnostima. Svejedno, ta dva sluaja pruaju nam presedan i izlaz iz lavirinta. Ti e otii u Traks Severijane. Pripremio sam pismo koje e te predstaviti arhonu i njegovim magistrima. U njemu stoji da si u naoj misteriji visoko kvalifikovan. Za takvu varo to nee biti la. Klimnuh glavom ve pomiren sa onim to u raditi. A ipak, dok sam tu sedeo, odravajui bezizraajno lice kalfe ija je jedina elja da poslua, u meni se razbuktavao novi stid. Nije bio onako vru kao stid to sam obrukao svoju gildu, ali je, zato, bio sveiji, te je i boleo vie, jer se na njega jo nisam navikao kao na onaj prethodni. Bio je zbog sledeeg: oseao sam radost - moja stopala su ve eznula za oseajem trave, moje oi za nepoznatim prizorima, moja plua za novim, istim vazduhom dalekih, nenastanjenih prostora. Upitao sam majstora Palaemona gde bi se grad Traks mogao nalaziti. "Niz ol", ree on. "Blizu mora." Onda se naglo zaustavio, kao to to starci umeju, i rekao: "Ne, ne, o emu ja to razmiljam? Uz ol, dabome", pa su, za mene, tog trenutka iezle stotine liga marirajuih talasa, pesak i morske ptice sa svojim krianjem. Majstor Palaemon uze jednu kartu iz ormana i razmota je za mene; onda se nad njom naginjao, zgurivao, sve dok ono soivo pomou koga je obino gledao takve stvari nije maltene dotaklo pergament. "Evo", ree i pokaza mi jednu taku na rubu mlade reke, kod donjih slapova. "Kad bi imao para, mogao bi laom. Ovako e morati peice."

"Razumem", rekao sam; iako sam imao u vidu ono tanko pare zlata koje mi je dao Vodalus, sada bezbedno u svom skrovitu, znao sam da se ne mogu posluiti njegovom novanom vrednou, ma kolika ona bila. Ako je volja gilde da me izbaci sa samo onoliko para koliko se moe oekivati da jedan mladi kalfa ima, onda ja i iz predostronosti i zbog asti tako moram ii. A ipak sam znao da to nije poteno. Da nisam na trenutak ugledao onu enu sa srcolikim licem i zaradio taj zlatni novi, vie je nego mogue da nikad ne bih odneo no Tekli i izgubio mesto u gildi. U izvesnom smislu, tim noviem kupljen je moj ivot. Pa, dobro - ostaviu svoj stari ivot iza sebe... "Severijane!" uzviknu majstor Palaemon. "Ne slua me. Na naim asovima nikad nisi bio nepaljiv ak." "Izvinjavam se. Razmiljao sam o mnotvu stvari." "U to ne sumnjam." Po prvi put se stvarno osmehnuo, pa je, na tren, liio na onog nakadanjeg majstora Palaemona iz mog detinjstva. "Ali davao sam ti tako dobre savete za put. Sad e morati da krene bez njih. Ali ti bi ih, nesumnjivo, ionako sasvim smetnuo s uma. Zna za drumove?" "Znam da se njima ne sme ii. Nita drugo." "Zatvorio ih je autarh Marutas. To se desilo u vreme kad sam ja bio tvojih godina. Putovanja su podsticala na pobunu, a sem toga, on je eleo da sva roba ulazi u grad i iz grada izlazi rekom, gde se moe lako oporezovati. Taj zakon je ostao na snazi i, koliko ujem, na svakih pedeset liga iskopan je po jedan redut. Ipak, drumovi ostaju. Iako nisu u dobrom stanju, pria se da nou neki ljudi njima putuju." "A, tako", rekoh. Putovanje po tim drumovima, bez obzira na to da li su zatvoreni ili ne, moglo bi da bude lake nego putovanje, zakonom doputeno, kroz goru i polje. "Ne verujem da razume. Namera mi je da te upozorim da ne ide njima. Jer po drumovima patroliraju straari kojima je doputeno da opljakaju tela onih koje ubiju i nareenje da ubiju svakog ko se na drumu zatekne, pa, prema tome, nisu mnogo skloni da pitaju ima li neko opravdanje." "Razumem", rekoh mu, pitajui se u sebi kako je on doznao toliko o putovanjima. "E, dobro. Od ovog dana polovina je ve potroena. Ako to eli, moe prespavati ovde veeras, pa otii ujutro." "Prespavati u svojoj eliji, mislite." Klimnuo je glavom. Iako sam znao da jedva moe videti moje lice, oseao sam da u njemu postoji neto to me prouava. "Onda u otii sada." Pokuao sam da se dosetim ta, zapravo, treba da obavim pre nego to naoj kuli zauvek okrenem lea; nita mi nije padalo na pamet, ali se inilo da svakako neeg mora biti. "Mogu li dobiti jednu smenu vremena da se pripremim? Kad to vreme istekne, odlazim." "To se moe bez tekoa odobriti. Ali elim da, pre odlaska, jo jednom doe ovamo - imam neto da ti dam. Hoe li doi?" "Naravno, gospodaru, ako vi tako elite." "I, Severijane, budi oprezan. U gildi ima mnogo onih koji su ti prijatelji - koji bi najvie voleli da se ovo nije dogodilo. Ali postoje i oni drugi, koji smatraju da si zloupotrebio nae poverenje i da zasluuje muke i smrt." "Hvala vam, majstore", rekoh. "Ta druga grupa je u pravu." Ono malo stvari to sam imao u svom vlasnitvu bilo je ve u mojoj eliji. Smotao sam sve to u jedan zaveljaj i otkrio da je tako malen da ga mogu strpati u jahaku torbicu koja mi je visila o opasau. Pokrenut ljubavlju i alou za onim to sam nekada bio, odoh u Teklinu eliju.

Jo je bila prazna. Teklina krv oribana je s poda, ali se u metal urezala iroka, tamna mrlja re nastala od krvi. Teklina odea i kozmetika takoe su bili uklonjeni. Ostale su one etiri knjige, koje sam joj odneo godinu dana pre toga, i uz njih jo nekoliko knjiga. Nisam odoleo iskuenju da uzmem jednu; kad u biblioteci ima toliko knjiga, nita bibliotekarima nee koditi da ostanu bez jedne. Tek kad sam pruio ruku, shvatio sam da ne znam koju bih uzeo. Knjiga sa grbovima bila je najlepa, ali prevelika za noenje po vangradskim predelima. Knjiica teologije bila je najmanja, a smea knjiga jedva neto vea od nje. Na kraju sam uzeo tu smeu sa priama iz iezlih svetova. Popeo sam se tada stepenitima nae kule, pored magacina, do artiljernice, gde su opsadni topovi mirovali u svojim kolevkama nainjenim od iste snage. Onda, jo vie, do prostorije ija je tavanica stakleni krov i gde postoje sivi zastori i udno izobliene fotelje; pa uz vitke merdevine, tako da sam najzad stao na same klizave providne ploe, naterujui svojim dolaskom gavrane da odlete i raspu se po nebu kao mrvice ai; naa dugaka, uzana zastava od fuligina, sa dva iljka na kraju, talasala se i praskala na vetru, na motki iznad moje glave. Ispod mene, Staro dvorite izgledalo je malo, ak tesno, ali beskonano udobno i domae. Prolom u tvravskom zidu bio je vei nego to sam do tog trenutka zamiljao, ali su, levo i desno od njega, Crvena kula i Medvea kula jo stajale uspravno i snano. Vetija kula, naoj najblia, bila je vitka, tamna, visoka; vetar mi na trenutak dobaci odlomak njihovog divljeg smejanja i ja osetih onaj stari strah, iako smo mi, muitelji, uvek bili u najprijateljskijim odnosima sa veticama, sestrama naim. Iza zida tvrave, veliki nekropolis se sputao, dugakom neravnom kosinom, prema olu, ije sam vode nazirao izmeu polutrulih zgrada na renim obalama. A s one strane te grdne vode, okrugla kupola karavan-saraja izgledala je kao da nije vea od kakvog oblutka, dok je okolni grad liio na prostranstvo raznobojnog peska po kome su gazili neki davni majstori muitelji. Videh jednu ajku, sa visokim, otrim pramcem i istom takvom krmom i sa istrbljenim jedrom, kako odmie ka jugu, tamnom renom maticom; pa je i bez svoje volje pratih neko vreme na njenom putu - ka delti i movarama i, najzad, do bleskavog mora gde ogromna zver Abaja, doneta sa nekih udaljenijih obala Vaseljene u predglacijalnim danima, eka, valjajui se, da doe trenutak da ona i njen rod proderu kontinente. Onda sam ostavio sve misli o jugu i o junim, ledom zaguenim morima i okrenuo se ka severu, ka planinama i gornjem toku reke. Dugo sam (ne znam ni sam koliko dugo, mada sam zapazio da je sunce na drugom mestu kad sam opet obratio panju na njegov poloaj) gledao ka severu. Te planine sam mogao samo zamisliti, ne stvarno i videti: jer video sam samo zatalasano prostranstvo grada sainjeno od milion krovova. Ali, istinu da kaem, polovinu vidika mi je zaklanjao Dvorac sa zvonom, njegovi veliki srebrni stubovi i tornjevi oko njega. Samo, ja za taj dvorac nisam nimalo mario, nisam ga, uistinu, ni primeivao. Na severu su i Kua Apsoluta i slapovi i Traks, grad soba bez prozora. I iroke stepe su leale na severu i stotinu besputnih uma i gnjile dungle na onoj liniji koja opasuje ovu planetu oko struka. Razmiljao sam o svim tim stvarima dok nisam od razmiljanja napola izludeo, a onda sam siao, otiao opet u radnu sobu majstora Palaemona i saoptio mu da sam spreman za polazak. 14. TERMINUS EST "Imam poklon za tebe", ree majstor Palaemon. "Uzevi u obzir tvoju mladost i snagu, mislim da ti nee biti suvie teak." "Ne zasluujem nikakve poklone."

"Tako je. Ali mora se prisetiti, Severijane, da poklon, ako je zasluen, nije poklon, nego je plaanje. Jedini pravi pokloni su pokloni poput ovog koji sada prima. Ne mogu da ti oprostim ono to si poinio, ali ni da zaboravim ta si bio. Od kada se majstor Gerlous uzdigao do kalfe, nisam imao boljeg uenika od tebe." Ustao je i otiao krutim koracima do jednog udubljenja u zidu, a onda sam zauo kako tamo kae: "Ah, jo mi nije preteak." Podizao je neto tako tamno da je okolnim senkama bilo progutano. Rekao sam: "Dopustite da vam pomognem, majstore." "Nema potrebe, nema potrebe. Lako se die, teak je kad se sputa. To je znak da je dobar." Poloio je na sto jedan sanduk crn kao no, dugaak maltene koliko mrtvaki sanduk, ali mnogo ui, sa srebrnim kopama; dok ih je otvarao, zvonile su kao zvonca. "Neu ti dati ovaj sanduk koji bi ti samo smetao. Dajem ti ma, kaniju koja treba da ga titi dok putuje i remen." Ma se naao u mojim rukama pre nego to sam u potpunosti shvatio ta dobijam. Bio je uvuen, praktino do jabuke od balaka, u kaniju od samurovine. Svukao sam kaniju (bila je mekana kao kona rukavica) i ugledao otricu. Neu vam dodijavati katalogom vrlina i lepota tog maa; trebalo bi da ga sami vidite i drite da biste ga pravilno ocenili. Opako seivo, jedan el dugako, sa pravouglim vrhom kao to kod maa treba da bude. S jedne strane muka otrica, s druge enska otrica, obe sposobne da raseku dlaku uzdu; takve su bile do na pedalj od rukotitnika, koji je bio od debelog srebra sa po jednom izrezbarenom glavom na svakom kraju. Drka od oniksa uvezanog srebrnim trakama, dva pedlja dugaka, sa opalom na kraju. U ovaj ma umetniki trud je obilato uloen; ali svrha je umetnosti da uini privlanim i znaajnim one stvari koje bez nje ne bi takve bile, pa, prema tome, umetnost ovom mau nije imala ta dati. Rei Terminus Est bile su ugravirane, udnovatim i divnim slovima, na seivo, a ja sam, posle odlaska iz Atrijuma vremena, prouio drevne jezike u dovoljnoj meri da bih sad znao da te dve rei znae Ovo je crta razdvajanja . "Naotren je valjano, to ti jemim", ree majstor Palaemon, videi da palcem oprobavam muku otricu. "U interesu onih ljudi koji budu tebi predavani potrudi se da takav i ostane. Moje pitanje glasi, nije li ova ubojita sprava previe masivna drugarica za tebe. Uzdigni je, pa vidi." Terminus Est sam dohvatio na isti nain kao onaj lani ma prilikom mog unapreenja, pazei da ne tresnem po plafonu. Ma se poeo pomicati kao da sam se rvao sa zmijom. "Nema tekoa?" "Ne, gospodaru. Ali ova sprava se poela uvijati dok sam je podizao." "U kimi njenog seiva postoji jedan kanal kojim protie reka hidrargiruma - metala koji je tei od gvoa, ali tean kao voda. Zato se njegovo teite pomie ka rukama kad je vrh seiva okrenut gore, odnosno ka vrhu kad je okrenut nadole. Mnogo puta e morati da eka zavretak neke poslednje molitve, ili signal dat rukom od strane nekog kvestora. Tvoj ma ne sme da klone niti da zadrhti... ali, sve to ve zna. Nije potrebno da ti govorim da treba da potuje ovakav instrument. Neka Mojre budu dobre volje prema tebi, Severijane." Uzeo sam belegiju i otrai kamen iz depa u kaniji maa, ubacio je u svoju jahaku torbicu, onda ispresavijao pismo koje mi je majstor dao za arhona grada Traksa, zamotao pismo u komadi nauljane svile i predao ga mau na uvanje. Onda otidoh do majstora Palaemona. S tim mojim irokim seivom okaenim oko levog ramena iziao sam kroz mrtvaka vrata u vetrovit vrt groblja. Na najnioj kapiji, onoj koja je najblia reci, straar me je propustio ne pitajui me nita, ali dobacujui mi mnogo udnih pogleda, i ja se poeh povlaiti uzanim uliicama ka Obalskoj, ulici koja ide du samog ola.

Sad moram napisati neto zbog ega se jo i sada stidim, ak i posle svega to se dogodilo. Smene vremena koje su proticale tog popodneva bile su najsrenije u mom ivotu. Sva moja stara mrnja prema gildi je iezla, tako da je ostala samo moja ljubav prema njoj, prema majstoru Palaemonu, prema mojoj brai, pa ak i prema egrtima, moja ljubav prema tradiciji i starim obiajima gilde, ljubav koja nikad nije sasvim umrla. Naputao sam sve te stvari koje sam voleo, a prethodno sam ih toliko obrukao. Trebalo je da plaem. Plakao nisam. Neto u meni poletelo je nebu pod oblake, a kad je moj ogrta, pod udarom vetra, poeo da se vijori iza mene nalik na krila, oseao sam se kao da bih mogao stvarno poleteti. Nama je zabranjeno da se osmehujemo u prisustvu ma koga osim naih majstora, brae, klijenata i egrta. Masku nisam eleo da nosim, ali sam morao da navuem kapuljau i pognem glavu da mi ne bi neki prolaznik video lice. Pomiljao sam tada, netano, da se vie nikad neu vratiti u Citadelu i nau kulu; ali sam i verovao, takoe pogreno, da e doi jo mnogo takvih dana, i osmehivao se. U svom neznanju, zamiljao sam da u pre mraka ostaviti grad iza sebe i da u moi da spavam u srazmernoj bezbednosti ispod nekog drveta. A dogodilo se to da nisam ni iz tih starijih i siromanijih delova grada iziao pre nego to se zapad uzdigao da pokrije sunce. Zatraiti gostoprimstvo u nekoj od naherenih kuerina du ulice Obalske ili potraiti odmor u nekom kutku, znailo bi prizvati sebi smrt. Zato sam gazio tekim hodom dalje, ispod zvezda kojima je vetar dodao blistavost, ne vie muitelj u oima onih malobrojnih koji su prolazili mimo mene, nego samo sumorno obueni putnik s tamnom paterisom o ramenu. S vremena na vreme promicali su brodovi, klizei kroz korovom zaguenu vodu, a vetar je izvlaio muziku iz njihovih jedara i konopaca. Oni sirotniji nisu pokazivali nikakva svetla i izgledali su kao jedva neto vie od ploveeg otpada; ali nekoliko puta video sam i raskone talameguse sa svetiljkama rasporeenim du pramca i krme da bi se videle ivice pozlaenog izgleda. Te lae drale su se sredine reke, plaei se da bi ih neko mogao napasti, a ipak sam uo pesmu njihovih laara preko voda: Haj'mo! brao, veslajmo, mat'ca je protiv nas. Hajmo, brao, veslajmo, Bog je uz nas. Hajmo, brao, veslajmo, vetar je protiv nas. Hajmo, brao, veslajmo, Bog je uz nas. I tako dalje. ak i kad su te svetiljke bile samo iskrice, milju ili vie uzvodno, zvuk je dolazio na vetru. Kao to sam kasnije video, oni dok pevaju refren poteu drku vesla ka sebi, a sa naizmenino pevanim frazama odguruju je od sebe - i tako iz smene u smenu vremena veslaju rekom. Kad se ve inilo da mora uskoro doi dan, videh na irokoj crnoj traci reke jednu liniji iskrica koja nije poticala ni od kakvih brodova; bile su to nepomine vatre poreane u niz od jedne obale prema drugoj. Bejae to most, i ja, posle dugog potucanja po mraku, stigoh do njega. Ostavljajui pljuskave jezike reke, popeh se jednim nizom polomljenih stepenica iz Obalske u uzdignutiju ulicu koja je ila na most i na taj nain odjednom postadoh glumac u jednoj novoj sceni. Koliko je ranije Obalska bila u dubokoj tami, toliko je sad ovaj most bio u jakoj svetlosti. Na svakih desetak koraka stajali su stubovi, naizmenino vii i nii, sa buktinjama; a na svakih stotinak koraka male kule nalik na tvravice prikljuene na obe ivice mosta,

tvravice iji su straarski prozori blistali kao vatromet. Koije sa fenjerima hitale su mostom tandrui, a ljudi koji su, gurajui se, ili peakom stazom imali su, u veini sluajeva, uz sebe paeve s fenjerima, ili fenjere u sopstvenim rukama. Bilo je tu i dosta vendora, koji su na posluavnicima okaenim o vrat imali raznoraznu robu i nudili je i hvalili dernjajui se; i eksterna koji su brbljivo razgovarali na nekim grubim jezicima; i prosjaka koji su izlagali pogledima svoje zagaene rane, ili pokuavali da svirkaju u frulice i ofikleide, ili tipali svoju decu da bi plakala. Priznajem da me je sve to veoma zanimalo, iako mi je vaspitanjem koje sam stekao bilo zabranjeno da piljim u takve stvari. Sa kapuljaom navuenom duboko preko glave i pogleda uprtog odluno napred, prolazio sam kroz gomilu kao da sam prema njoj sasvim ravnoduan; ali oseao sam da se moj umor, bar privremeno, rastopio, a moji su koraci postali, rekao bih, i dui i bri upravo zato to sam prieljkivao da se na mostu zadrim. U kulicama nisu straarili gradski pozornici, nego peltasti, policajci sa poluoklopom i providnim titom. Bio sam na domaku zapadne obale, kad dvojica takvih iskoraie i prepreie mi put svojim bletavim kopljima. "Ozbiljan je zloin nositi taj kostim u koji si se ti maskirao. Ako sprema neku alu ili dosetku, zbog nje dovodi sebe u opasnost." Rekoh: "Imam pravo da nosim odedu moje gilde." "Ti to ozbiljno tvrdi da si delat, a? Je l' ti to to nosi ma?" "Ma jeste, ali delat nisam. Ja sam kalfa u Redu tragalaca za istinom i pokajanjem." Nastupilo je utanje. Stotinak ljudi nas je okruilo tokom tih nekoliko trenutaka potrebnih da oni postave svoja pitanja i da im ja odgovorim. Videh kako onaj peltast koji nije nita rekao baca pogled ka drugome, kao da hoe rei ovaj to ozbiljno, a zatim sledeim pogledom obuhvata gomilu. "Hajde unutra. Lohagor eli da razgovara s tobom." Kod uzanih vrata su saekali, a ja sam uao prvi. Kulica je u tom svom delu, prizemlju, imala samo jednu sobicu, sa jednim stolom i nekoliko stolica, ali i maleno stepenite veoma ishabano prolaenjem nogu u izmama. Njime sam se popeo na sprat, a tamo je, za jednim visokim radnim stolom, sedeo ovek u prsnom oklopu i neto pisao. Moji uhvatitelji doli su stepenicama za mnom, a kad smo sva trojica stajali pred lohagorom, onaj peltast koji je i ranije govorio ree: "To je taj." "Znam", odgovori lohagor, njihov komandant, ne diui pogled. "Kae da je kalfa gilde muitelja." Jedan trenutak je pero, koje je do tada glatko klizilo, mirovalo. "Ni pomiljao nisam da u tako neto ikad nai izvan stranica neke knjige, ali, usuujem se rei, on ne govori nita vie od istine." "Pa, onda, je l' da ga pustimo?" upita vojnik. "Ne ba odmah." Sad lohagor obrisa to ptije pero od mastila, posu peskom pismo oko kojeg se trudio i die pogled ka nama. Ja rekoh: "Vai podreeni su me zaustavili zato to su posumnjali u moje pravo na ovaj ogrta koji nosim." "Oni su vas zaustavili zato to sam ja tako naredio, a ja sam naredio zato to ste, prema izvetaju istonih kula, stvarali uznemirenje. Ako ste pripadnik gilde torturista - za koju sam, iskreno u rei, pretpostavljao da je reformama odavno ukinuta - onda ste ivot proveli u... Kako se ono zove?" "Kula Matahin." Opet je pucnuo prstima, izgledajui i dobro raspoloen i kao da ga neto mui. "Mislim, ono mesto gde vaa kula stoji." "Citadela."

"Da-bome, Stara Citadela. Nalazi se, ako dobro pamtim, istono od reke, i to na samoj severnoj ivici Algedonskog kvarta. Vodili su me tamo da vidim tamnicu kada sam bio kadet. Koliko puta ste izlazili u grad?" Pomislio sam na nae plivake ekspedicije i rekoh: "esto." "Ovako obueni?" Odmahnuo sam glavom. "Ako ete to raditi, skinite tu kapuljau s glave. Ovako vam samo vidim vrh nosa kako mrda levo-desno. Lohagor skliznu sa stolice i odeta do prozora s koga je imao pogled na most. "ta mislite, koliko ljudi ivi u Nesusu?" "O tome nikakvu predstavu nemam." "A nemam ni ja, muitelju. Niti iko drugi. Propali su svi pokuaji da ih prebrojimo i svi pokuaji da ih sistematski oporezujemo. Grad raste i menja se svake noi kao natpisi kredom na zidovima. Deava se da neki pametnjakovii po mraku dignu kaldrmu sa ulice i od toga dignu kuu nasred ulice i izjave da su vlasnici tog zemljita - da li ste to znali? Uzvieni Talarikan, ije se ludilo ispoljavalo u vidu strasnog zanimanja za najnie vidove ljudskog postojanja, tvrdio je da osoba koje ive prodirui otpad drugih ima dve velike hiljade. Da ima deset hiljada akrobata-prosjaka, od kojih su gotovo polovina ene. Da bismo, ako pri svakom naem udisanju vazduha po jedan siromah skoi sa ograde ovog mosta, iveli veno, jer ovaj grad ljude uzgaja i lomi bre nego to diemo. U takvoj rulji nema alternative miru. Uznemiravanja se ne mogu dopustiti, jer se ne mogu ni ugasiti. Pratite ta govorim?" "Postoji alternativa, a to je red. Ali, da; dok se to ne postigne, razumem vas." Lohagor uzdahnu i okrenu se da se suoi sa mnom. "Ako bar to razumete, dobro je. Bie, dakle, potrebno da nabavite uobiajeniju odeu." "U Citadelu se ne mogu vraati." "Onda se noas sklonite sa vidika, a sutra kupite neto. Imate li novca? "Imam malice." "Dobro. Kupite neto. Ili ukradite, ili skinite odeu sa sledeeg nesretnika koga skratite pomou te stvari. Ja bih vam rado dao jednog od mojih momaka da vas odvede do krme, ali to bi znailo da bi ljudi jo vie zurili i aputali. Na reci je bilo nekih nevolja, pa ljudi tamo prepriavaju, i ovako, previe avetinjskih pria. A sad vetar poputa i stie magla to e uticati da stvari budu jo gore. Kuda ste se zaputili?" "Naimenovan sam da idem u grad Traks." Onaj peltast koji je ranije govorio ree: "Da li mu verujete, lohagore? Nije pokazao nikakav dokaz da je to to tvrdi." Lohagor se opet zagleda kroz prozor, a sada i ja videh konce izmaglice ukaste boje. "Ako ne moe da upotrebi glavu, upotrebi nos", ree mu. "Koji su mirisi uli s njim?" Peltast se nesigurno nasmeio. "Gvoe koje ra, hladan znoj, sagnjila krv. Varalica bi mirisao na novi tekstil, ili na dronjke uzete iz nekog sanduka. Ako se ubrzo ne probudi i ne prione na svoj posao, Petronakse, nai e se na severu u borbi sa Ascijantima." Peltast ree: "Ali, lohagore..." i prostreli me pogledom takve mrnje, da sam pomislio da bi taj mogao pokuati da mi uini neto naao kad iziem iz kulice. "Pokai ovom momku da si stvarno lan muiteljske gilde." Peltast je bio oputen, tako da to nije bilo osobito teko. Desnom rukom sam odgurnuo njegov tit u stranu, levom stopalom sam nagazio njegovo desno, a onda sam estoko pritisnuo onaj nerv u njegovom vratu koji izaziva greve. 15. BOLDANDERS Grad koji se nalazio na zapadnom kraju tog mosta veoma se razlikovao od onoga iz koga sam doao. U poetku su postojale buktinje na uglovima i gotovo isto onoliko dolaenja

i odlaenja koija i teretnih kola koliko i na mostu samom. Pre odlaska iz straarske kulice pitao sam lohagora gde bih mogao provesti osatak noi; a sada sam, oseajui umor koji me je samo nakratko napustio, peaio dalje, pogledom traei firmu neke krme. Posle nekog vremena mrak kao da se poeo zgunjavati sa svakim mojim daljim korakom, a na nekom uglu sam, verovatno, i skrenuo na pogrenu stranu. Ne elei da se vraam natrag, nastojao sam da idem manje-vie ka severu i teio sam se pomilju da me, iako sam moda zalutao, svaki korak nosi bre Traksu. Najzad otkrih jednu malenu krmu. Nikakvu firmu nisam video, a moda je nije ni bilo, ali sam osetio miris kuvanja hrane i uo zveckanje aica, pa sam uao, otvarajui naglim razmahom vrata i sruio se u jednu staru stolicu koja se nala blizu vrata, ne obraajui mnogo panju na to gde sam uao i u kakvo sam drutvo dospeo. Kad sam tu sedei proveo dovoljno vremena da povratim dah i kada sam poeleo neko mesto gde bih mogao da izujem izme (mada jo ni priblino nisam bio spreman da ustanem i ponem da ga traim), trojica koja su dotad pila u jednom uglu ustadoe i odoe; a jedan starac koji je, pretpostavljam, video da ja neu dobro uticati na njegov posao, prie i zapita me ta elim. Rekoh mu da mi je potrebna soba. "Nemamo." Rekoh: "E ba dobro - jer ni ja nemam para da platim." "Onda morate otii." Odmahnuo sam glavom. "Jo ne. Suvie sam umoran." (Druge kalfe su mi priale kako su primenjivale taj trik u gradu.) "Vi ste delat, je l' tako? Vi im odsecate glave." "Donesite mi dve od tih riba iji miris oseam i ostae vam samo glave." "Mogu ja da pozovem gradsku strau. Oni e vas izbaciti." Znao sam, po tonu njegovog glasa, da ne veruje u to to govori, pa sam mu rekao da izvoli i pozove ih, ali da u meuvremenu donese ribu; otiao je gunajui. Onda sam seo uspravnije, sa Terminus Estom (morao sam ga skinuti s ramena da bih seo) uspravnim izmeu kolena. Jo petorica ljudi je sedela sa mnom u toj prostoriji, ali nijedan nije hteo da ukrsti pogled sa mojim, a dvojica uskoro odoe. Stari se vrati sa jednom ribicom, koja je krepala na kriki grubog hleba, i rekao: "Pojedite ovo i idite." Stajao je tu i gledao me kako jedem. Kad sam zavrio tu svoju veeru, pitao sam gde bih mogao da prenoim. "Soba nemamo. Rekao sam vam." Da je neka palata sa otvorenim vratima stajala pola lanca daleko, ne verujem da bih smogao snage da iziem iz te krme i preem u nju. Rekao sam: "Spavau ovde, u ovoj stolici. Ionako nije verovatno da ete noas imati vie muterija." "Saekajte", ree on i ostavi me. uo sam ga, onda, kako razgovara sa nekom enom u drugoj sobi. Kad sam se probudio, drmao me je za rame. "Jeste li voljni da spavate sa jo dvojicom u istom krevetu?" "Sa kojom dvojicom?" "Optimati su obojica, kunem vam se. Vrlo fini ljudi, putuju zajedno." Ona ena u kuhinji povika neto to nisam razumeo. "Jeste li uli to?" nastavi starac. "Jedan od njih ak nije jo ni doao. S obzirom na to koje je sad doba noi, svi su izgledi da nee ni doi. Znai, biete samo dvojica." "Ako su njih dvojica zakupila spavau sobu..." "Nee se oni buniti, obeavam da nee. Istina je, karnifekse, to da oni kasne u plaanju. Tri noi su ovde, a tek su platili za prvu."

Znai, trebalo je da ja posluim kao saoptenje o izbacivanju. To me nije mnogo uznemirilo, inilo se da mi otvara i jednu lepu mogunost: ako taj koji tu noas spava ode, ostae soba samo meni. Podigao sam se nekako na noge i poao za starim uz jedno krivo stepenite. Soba u koju smo uli nije bila zakljuana, ali je u njoj bilo mrano kao u grobu. uo sam teko disanje. "Gudmane!" viknu dedica, zaboravljajui da se malopre kleo da su ta dvojica optimati. "Kako se ono zove? Boldi? Boldanders? Doveo sam ti drutvo. Ako nee da plati kiriju, mora da prima stanare." Odgovora nije bilo. "Evo, majstore delatstva", ree mi dedica. "Osvetliu vam." Stade duvati u komadi truda koji se najzad razgore dovoljno da upali jedan patrljak svee. Soba je bila skuena i bez ikakvog nametaja sem jednog kreveta. U njemu je spavao, leei na boku, leima okrenut ka nama, sa nogama skupljenim nagore, najkrupniji ovek koga sam ikada video - ovek za koga bi se mirne due moglo rei da je div. "Zar se nee probuditi, gudmane Boldandersu, da vidi ko e ti biti sustanar?" eleo sam da legnem, pa rekoh starcu da nas ostavi. Pobunio se, ali ja ga izgurah iz sobe, a im on ode, sedoh na nezauzetu stranu kreveta i izuh izme i arape. Slabo svetlo svee potvrdilo je da mi je iskoilo nekoliko plikova. Skinuo sam ogrta i rairio ga preko istroenog krevetskog prekrivaa. Jo jedan trenutak sam razmiljao da li da skinem opasa i pantalone, ili da spavam u njima; obazrivost i umor su mi, zajedno, nalagali ovo drugo, a primetio sam i to da je taj din, koliko se moglo videti, sasvim obuen. Sa oseanjem neizrecivog umora i olakanja, duvanjem sam ugasio sveu i legao da provedem svoju prvu no izvan Matahinske kule - prvu, bar, koje sam se mogao setiti. "Nikad." Taj ton je bio tako dubok i rezonantan (maltene kao najdublje note orgulja) da u prvi mah nisam bio siguran ta je znaila ta izgovorena re, pa ak ni da li je to uopte bila re. Promumlao sam: "ta si rek'o?" "Boldanders." "Znam - kazao mi je krmar. Ja sam Severijan." Leao sam na leima, a Terminus Est (koji sam, radi uvanja od krae, uneo u krevet) bio je izmeu nas dvojice. U mraku nisam mogao znati da li se moj sustanar okrenuo licem prema meni ili nije, mada sam bio siguran da bih osetio ma kakvo kretanje tako ogromnog tela. "Ti - bei." "A, znai uo si nas kad smo uli. Mislio sam da si spavao." Moje usne su se uobliile da kau da nisam delat, nego kalfa muiteljske gilde. Onda sam se setio svoje bruke i injenice da su oni iz Traksa traili delata, te rekoh: "Jeste, ja seem glave, ali ne treba da me se plai. Radim ono to me hrane da radim." "Znai, sutra." "Da, sutra e biti dovoljno vremena da se sretnemo i popriamo." A potom sam sanjao, mada je mogue da su i te Boldandersove rei bile san. Meutim, ne verujem da su bile, a ako i jesu, bile su deo nekog drugaijeg sna. Sedeo sam kao jaha na nekom velikom stvorenju sa konatim krilima, pod nebom koje se nisko spustilo. Bili smo tano u ravnotei izmeu rebrasto rasporeenih oblaka i sumranog tla i klizili niz jedan breg vazduha. inilo mi se da moja mona letaica mae samo malo, ili moda nimalo, krajevima svojih dugakih krila u kojima su joj bili i prsti. Umirue sunce bilo je pred nama i izgledalo je da se kreemo istom brzinom kao i Urt, jer sunce se nepomino odravalo na obzorju, iako smo leteli sve dalje i dalje. Najzad sam primetio promenu na tlu i u prvi mah pomislio da sad nadleemo pustinju. Nisam video, ak ni u daljinama, ni gradove, ni farme, ni ume, ni polja, ve samo ravnu pusto, boje pocrnelog purpura, bez ikakvih crta, maltene statinu. To je zapazila i moja

konokrila, ili je moda uhvatila neki miris iz vazduha. Osetio sam kako se gvozdeni miii zateu ispod mene, a krila jako zamahnue tri puta uzastopno. Purpurna pusto imala je i bele mrvice na sebi. Posle nekog vremena uvideo sam da je to nekretanje bilo privid, opsena proistekla iz jedoobraznosti - ta povrina bila je svuda ista, ali svuda u pokretu - more - svetska reka Uroborus - kolevka u kojoj Urt lei. Tada sam prvi put pogledao iza sebe i video kako no guta celu zemlju ljudskog roda. Kad je progutana sasvim i kad je svud ispod nas bila samo pusto ustalasane vode, kad vie nieg drugog nije bilo, zver okrete glavu da me osmotri. Njen kljun bio je kljun ibisa, a njeno lice vetije; na glavi je imala visoku krestu od kosti. Na tren smo se gledali i uinilo mi se da znam njenu misao: Ti sanja; ali kad bi se probudio iz svog budnog stanja, ja bih bila tu. Kretanje joj se promenilo kao kad mornari okrenu malu obalsku lau, pod punim jedrima, da prihvati vetar pod uglom suprotnim od dotadanjeg. Vrh jednog krila je potonuo, vrh drugog se uperio ka nebesima, a ja poeh da grabim rukama po krljutavoj koi, ali se strmoglavih ka moru. I tresnuh, i taj sudar sa morskom povrinom, taj ok me probudi. Trzao sam se u svakom zglavku tela; zauo sam kako div mrmori neto u snu. Promrmljah neto, manje-vie na isti nain, i opipah rukom da se uverim da ma jo lei uz mene, pa opet zaspah. Voda se sklopila iznad mene, ali nisam se udavio. Imao sam oseanje da bih mogao disati vodu, ali nisam disao. Sve se tako jasno videlo, da mi se inilo da padam kroz prazninu prozraniju od vazduha. U daljini su se uzdizali neki veliki oblaci - neke stvari stotinama puta vee od oveka. Neke od tih stvari kao da su bili brodovi, a neke oblaci; jedna, glava bez tela; jedna, telo sa stotinu glava. Plava izmaglica ih je delimino zaklonila, ali zato uhledah ispod sebe zemlju peska, izrezbarenu strujama. I palatu, veu od nae Citadele, ali u ruevinama - dvorane liene krovova ba kao i bate; kroz palatu su se kretale ogromne prilike, bele kao da su leprozne. Jo blie sam padao, a one su okrenule lica uvis, ka meni, lica nalik na ono koje sam jednom video ispod ola; ene su to bile, nage, sa kosom zelenom poput morske pene i sa oima od korala. Smejui se, gledale su moj pad, a njihov smeh se u mehuriima uzdizao ka meni. Zubi su im bili beli i iljati, svaki drugaiji kao prsti. Padao sam blie. Njihove ruke uzvinule su se do mene, milovale me kao to majka gladi svoje dete. Vrhovi palate sadravali su sunere, morske anemone, kao i bezbroj drugih divota kojima nisam mogao odrediti imena. Te velike ene kruile su oko mene, a ja sam pred njima bio samo lutka. "Ko ste?" pitao sam. "I ta ovde radite?" "Neveste smo Abajine. Njegove dragane i slaane, igrake i valentine. Zemlja nas nije mogla drati. Naa su prsa kao ovnovi za probijanje tvravskih kapija, nae butine bi polomile lea bikovima. Ovde se hranimo, plovei i rastui, dok ne postanemo dovoljno velike da se sparujemo sa Abajom, koji e jednoga dana proderati kontinente." "A ko sam ja?" Tad su se nasmejale sve zajedno, a njihov smeh bio je kao valjanje okeanskog talasa po plai od stakla. "Pokazaemo ti", rekoe. "Pokazaemo ti!" Uzee me, jedna za jednu, a druga za drugu ruku, kao kad dve sestre etaju dete tree sestre, pa me podigoe i zaplovie sa mnom kroz vrt. Izmeu prstiju na akama imale su koice za plivanje, a svaki prst im je bio dugaak kao moja ruka od ramena do lakta. Zastale su i poele tonuti kroz vodu kao kad karavele tonu; onda njihova stopala i moja dodirnue alo. Pred nama je bio neki nizak zid, a navrh zida stajala je mala pozornica zaklonjena zavesom, nalik na one koje mi koristimo za razonoivanje dece. Komeanje vode koje smo izazvali bilo je, inilo se, i razlog to se pozorina zavesa, veliine maramice, zatalasala. Zanjihala se, zaleprala i poela se povlaiti u stranu, kao da je potee neka nevidljiva ruka. Na pozornici se naglo pojavi majuna prilika oveka od tapova. Njegove ruke i noge bile su granice na kojima su se jo videli i zeleni pupoljii i kora. Za

telo je imao etvrt pedlja grane, debele kao moj palac, a glava mu je bila vor iji su zavojiti oblici tvorili njegove oi i usta. Nosio je motku (kojoj je pretei izmahivao ka nama) i kretao se kao da je iv. Dok je drveni ovek neko vreme skakutao ka nama i lupkao orujem po majunoj pozornici da pokae kako je estok, pojavi se i prilika deaka sa maem. Koliko je prva marioneta bila grubo izraena, toliko je ova druga delovala fino dovrena - moglo je to biti pravo dete svedeno na razmere mia. Obojica su nam se poklonila, a onda su te dve male prilike otpoele borbu. Drveni je fantastino skakao i, inilo se, ispunjavao pozornicu udarcima svoje batine; a deko je plesao kao trunka praine u sunanom zraku da to izbegne i povremeno se bacao ka drvenome ne bi li ga posekao svojom otricom ne veom od iode. Najzad drvena prilika pade. Deko joj prie krupnim koracima kao da hoe da joj nagazi na prst; ali pre nego to je dospeo to da uini, drvena figura otplovi sa pozornice i die se, uz mlitavo i lenjo okretanje, kroz vodu; najzad nestade sa vidika, ostavljajui iza sebe deaka, budu i ma - oba oruja slomljena. Priinilo mi se da ujem (nema sumnje da je to zapravo bilo kripanje kolskih tokova na ulici napolju) sveane tonove fanfara-igraaka. Probudio sam se zato to je u sobu uao neko trei. Bejae to neki omanji, energini ovek plamenocrvene kose, obuen dobro i ak kicoki. Videi da sam budan, on naglim pokretom raskrili drvene kapke kojima je prozor do tog asa bio zatvoren i crveni sjaj sunca potee unutra. "Moj ortak", ree on, "uvek vrsto spava. Niste ogluveli od njegovog hrkanja?" "Spavao sam i ja kako treba", rekoh mu. "Ako je hrkao, ja to nisam uo." Ovo kao da se dopalo malome oveku, koji, osmehujui se, otkri poprilian broj zlatnih zuba. "Hre on. Hre da se sav Urt trese, to vam jemim. Srea je vaa to ste se ipak odmorili." Pruio mi je svoju delikatnu, dobro odnegovanu ruku. "Ja sa doktor Talos." "Kalfa Severijan." Zbacio sam tanke pokrivae i ustao da tu aku prihvatim. "U crnom ste, vidim. Koja je to gilda? "To je fuligin, boja muitelja." "Ah!" Nagnuo je glavu na jednu stranu kao drozd i poeo skakutati unaokolo da me vidi iz raznih uglova. "Visok ste vi momak - e, stvarno je teta - ali sva ta aasta odea, veoma upeatljivo." "Nalazimo da je praktina", rekoh. "Ublijeta je prljavo mesto, a na fuliginu se mrlje od krvi ne vide." "Imate smisla za humor! Izvrsno! Ja da vam kaem: malo ta oveku donosi takvu dobit kao humor. Humor privue gomilu. Humor je i umiri, humor smiri pune jaslice dece. Humor te die i humor te sputa, a asimuse privlai kao magnet." Imao sam samo neodreenu predstavu o emu on to pria, ali, videi da je dobro raspoloen, odvaih se da kaem: "Nadam se da vam nisam bio na smetnji? Gazda je rekao da spavam ovde, a u krevetu je bilo mesta za jo jednu osobu." "Ne, ma ne, ni najmanje! Nisam se ja ni vratio - naao sam bolje mesto da provedem no. Spavam veoma malo, mogu vam eto i to rei, tavie vrlo se lako budim. Ali no mi je ispala fino, to je bila jedna odlina no. A kud ete vi krenuti jutros, optimate?" Stao sam da pipam ispod kreveta traei izme. "Pa, valjda u prvo da potraim neki doruak. Potom u van grada, ka severu." "Krasno! Ni ne sumnjam da e mom ortaku doruak doi izvrsno - kolosalno e mu doi. A putujemo na sever. Posle izvanredno uspene turneje po gradu, znate. Sad se vraamo kui. Igrali smo niz istonu obalu, pa uz zapadnu. Moe biti da emo se, na putu ka severu, zaustaviti u Kui Apsoluta. To je, znate, u ovoj profesiji glavni san. Igrati u autarhovoj palati. Ili, vratiti se iz nje, ako ste u njoj zaigrali. Puni eiri hrisosa." "Sreo sam bar jednu osobu, ako ne i vie, koja je sanjala da se tamo vrati."

"Nemojte praviti tako tuno lice - priaete mi, obavezno, o tom oveku jednoga dana. Al' sad, ako mislimo na doruak da idemo - Boldanders! Di' se! Hajde, Boldanders, hajde! Ustaj!" Otplesao je do uznoja kreveta i dohvatio dina za skoni zglob jednog stopala. "Boldanders! Ne hvatajte ga za rame, optimate!" (Ni najmanji pokret u tom smislu nisam bio uinio.) "Ponekad pone da mlatara rukama. BOLDANDERS!" Div je promrmljao neto i pokrenuo se. "Novi dan, Boldanders! Jo si iv! Vreme je da se jede i ide u klozet i vodi ljubav - sve to! Dii se, inae nikada neemo stii do kue!" Nije bilo nikakvog znaka da ga je div uo. Izgledalo je da je ono malopreanje mrmorenje bilo samo protivljenje izreeno kroz san, ili samrtni ropac. Dr Talos dograbi, oberuke, prljavu ebad i smae je s kreveta. Sad je grdno veliki oblik njegovog ortaka leao otkriven pogledu. Taj je drugar bio ak i vii nego to sam pretpostavljao, predugaak za krevet ak i u ovom poloaju - sa kolenima privuenim gotovo do vrha vilice. Plea su mu bila visoka, zgurena, a iroka itav el. Lice mu nisam mogao videti, bilo je zariveno u jastuk. Na vratu i oko uiju imao je neke udne oiljke. "Boldanders!" Kosa mu je bila proseda i, bez obzira na gostioniarevu tobonju greku, veoma gusta. "Boldanders! Izvinite, optimate, ali mogu li pozajmiti taj ma?" "Ne", rekoh. "Ne moete." "Ma, neu ja da ga ubijem ni ma ta slino. Samo da ga ljapim pljotimice. Odmahnuo sam glavom, a dr Talos, videi da sam nepopustljiv, poe da trai po sobi. "tap sam ostavio u prizemlju. Grozan obiaj, maznue ga neko. Treba da nauim da hramljem, stvarno treba. Ovde ba nieg nema." Jurnuo je napolje i trenutak kasnije se vratio nosei jedan etaki tap od gvozdenog drveta sa loptastom pozlaenom jabukom na gornjem kraju, za dranje. "E sad! Boldanders!" Udarci poee da padaju po divovim irokim leima kao one krupne kine kapi koje padaju pre poetka grmljavinske oluje. Sasvim iznenada, div se die u sedei poloaj. "Budan sam, doktore." Njegovo lice bilo je prostrano i grubo, ali i oseajno i tuno. "Jesi li odluio da me najzad ubije?" "O emu pria, Boldanders? A, misli na ovog optimata ovde. On ti nee uiniti nita naao - delio je postelju s tobom, a sad e nam praviti drutvo na doruku." "Spavao je ovde, doktore?" Dr Talos i ja klimnusmo glavama. "Onda znam odakle su se uzdigli oni moji snovi." Jo zasien prizorom ogromnih ena ispod monstrumovih mora, zapitao sam ta je to sanjao, iako sam ga se pomalo pribojavao. "Peine, negde ispod, sa kamenim zubima s kojih kaplje krv... otkinute i raskomadane ruke koje lee na stazama od peska i bia koja tresu lance u mraku." Sedeo je na ivici kreveta i istio jednim velikim prstom razmaknute, iznenaujue sitne zube. Dr Talos ree: "Hajdete, obojica. Ako hoemo danas da jedemo i priamo i uradimo ita - moramo, vidite, poeti. Ima mnogo da se kae i mnogo da se uini." Boldanders pljunu u ugao. 16. PRODAVNICA KRPA Tokom tog peaenja kroz ulice jo dremljivog Nesusa po prvi put me je celom snagom epao onaj moj jad koji e me kasnije tako esto opsedati. Dok sam bio zatvorenik u naoj ublijeti, jad je bio otupljen ogromnou onog to sam uinio i ogromnou kazne za koju sam bio siguran da u je iz ruku majstora Gerlousa ubrzo dobiti. Jue, kad sam opruio korake niz Obalsku ulicu, jad je bio odagnan radostima slobode i bolovima izgnanstva. A sad

mi se uinilo da na celom svetu ne postoji nijedna injenica izvan injenice Tekline smrti. Svaka zakrpa mraka meu senkama podseala me je na Teklinu kosu; svako svetlucanje beline, na njenu kou. Sa naporom sam se suzdravao da ne jurnem natrag u Citadelu i ne pogledam da li Tekla, moda, jo i sad sedi u svojoj eliji i ita pri sjaju one srebrne svetiljke. Naosmo jedan kafi iji su stolovi bili rasporeeni du ruba ulice. Jo je bilo tako rano da je saobraaj bio slab. Na uglu je leao mrtav ovek (udavljen, rekao bih, komadom lambrikenske tkanine; i danas postoje neki koji se tom vetinom slue). Dr Talos mu pretrese depove, ali ostade praznih aka. "E, dobro", ree on. "Moramo razmiljati. Moramo smisliti neki plan." Jedna kelnerica nam donese vreve moke i Boldanders gurnu jedan vr ka doktoru, koji promea moku kaiprstom. "Prijatelju Severijane, moda bi trebalo da osvetlim na poloaj. Boldanders - on je moj jedini pacijent - i ja dolazimo iz jedne oblasti blizu jezera Diuturne. Naa kua je izgorela, pa, poto nam je bila potrebna neznatna sumica novca da je popravimo, odluili smo da se uputimo u svet. Moj prijatelj je ovek zapanjujue snage. Ja sakupim gomilu, on polomi nekoliko komada drveta i podigne desetoricu odjednom, onda ja prodajem svoje lekove. Nije ba mnogo, kazaete vi. Ali to nije sve. Imam ja i jedan pozorini komad, a sakupili smo i opremu. Kad su okolnosti povoljne, on i ja glumimo izvesne scene, pa ak i pozovemo pojedine gledaoce da se ukljue. Dakle, prijatelju, kaete da idete ka severu, a po vaoj postelji od noas zakljuujem da niste pri parama. Mogu li predloiti jedan zajedniki poduhvat?" Boldanders, koji kao da je razumeo samo prvi deo govora svog sadruga, ree: "Nije sasvim unitena. Zidovi su od kamena, vrlo debeli. Neki svodovi su ostali." "Sasvim tano. Planiramo obnavljanje te drage nam starine. Ali, evo u kakvoj smo nedoumici - sada smo na polovini povratne etape nae turneje, a kapital koji smo sakupili jo je daleko od dovoljnog. Ja predlaem..." Kelnerica, mrava mlada ena raupane kose, doe i donese iniju kae za Boldandersa, hleb i voe za mene i kola za dr Talosa. "Ba privlana devojka!" uzviknu on. Osmehnula mu se. "Moete li sesti? Mi smo vam, izgleda, jedine muterije." Bacila je pogled u pravcu kuhinje, slegnula ramenima i privukla jednu stolicu. "Moda e vam prijati pare ovoga - isuvie u biti zauzet prianjem, pa neu moi da vaem neto tako suvo. A uzmite i gutljaj moke, ako vam ne smeta da pijete posle mene." Ona ree: "ovek bi pomislio da e nas gazda pustiti da jedemo dabe, je li tako? Ali ne da. Sve nam naplauje po punoj ceni." "A! Znai vi niste gazdina kerka. Plaio sam se da jeste. Ili njegova supruga. Kako je dopustio da takav cvet ostane neubran?" "Ovde radim tek oko mesec dana. One pare koje ljudi ostave na stolu jedina su mi zarada. Eto, recimo, vas trojica. Ako mi nita ne ostavite, znaie to, da sam vas usluivala za dabe." "Upravo tako, upravo tako! Ali, ta sa ovim? ta ako pokuamo da ti damo jedan raskoan poklon, a ti odbije?" To govorei, dr Talos se nagnuo prema njoj i meni pade na um da njegovo lice nije samo lice lisice (poreenje koje je, moda, bilo odve lako nainiti, zbog njegovih nakostreenih crvenkastih obrva i otrog nosa, to je odmah nagovetavalo lisiiji izgled), nego lice punjene lisice. uo sam da ljudi koji za ivot zarauju kopajui zemlju kau da ba nigde ne postoji teren na kome bi se mogao iskopati jarak, a da pri tom ne iskopa i krhotine prolosti. Gde god se aov zabode u zemlju, otkrije neki polomljeni plonik ili zarali metal; a naunici piu da pesak one vrste koju umetnici nazivaju polihromim (zato to su sa belinom tog peska pomeane i trunice svih boja) zapravo i nije pesak, nego da je to staklo iz prolosti, smrvljeno u prah zato to se eonima tumbalo u hunom moru. Pa, ako

postoje slojevi stvarnosti ispod one koju vidimo, kao to postoje slojevi istorije ispod tla po kome gazimo, onda je, u jednoj od tih dubljih stvarnosti, lice dr Talosa lisija maska na nekom zidu; zato sam bio zapanjen kad sam video kako se to lice sada okree i savija ka toj eni i u tim pokretima postie, senkama na obrvama i nosu, privid izraajnosti i misaonosti i zapanjujuu, realistinu ivost. Da li bi odbila, pitao ju je on opet, a ja se stresoh kao da se budim. "ta hoe da kae?" elela je ta ena da zna. "Jedan od vas je karnifeks. Pria li o poklonu smrti? Autarh, ije pore blistaju sjajnije nego same zvezde, titi ivote svojih podanika." "Poklon smrti? O, ne!" Dr Talos se nasmejao. "Ne, draga moja, taj si imala celog ivota. On, takoe. Ne moemo glumiti da ti dajemo neto to je ve tvoje. Dar koji ti nudimo je lepota, a takoe slava i bogatstvo koje iz lepote proistiu." "Ako prodajete neto, ja para nemam uopte." "Da prodajemo? Ne, ba nita! Naprotiv, nudimo ti novo zaposlenje. Ja sam taumaturg, a ovi optimati su glumci. Zar nikad nisi poelela da se popne na pozornicu?" "Odmah sam videla da udno izgledate vas trojica." "Nama je potreban neko da bude naivka. To mesto moe ti da zauzme, ako hoe. Ali mora poi s nama odmah sad - nemamo vremena za gubljenje, niti emo vie zalaziti u ovaj kraj." "Ako postanem glumica, neu zbog toga postati lepa." "Ja u te uiniti lepom zato to si nam potrebna kao glumica. To je jedna od mojih moi." On ustade. "Sad, il' nikad. Ide li?" Ustade i konobarica, jo gledajui u njegovo lice. "Moram u svoju sobu..." "A ta poseduje, sem ljokica? Ja ti moram nabaciti glamur, nauiti te tvom tekstu, sve to za jedan dan. ekati neu." "Daj mi pare za va doruak, pa u mu rei da odlazim." "Kojeta! Kao lanica nae druine, mora da doprinosi ouvanju fondova koji su nam potrebni za tvoje kostime. A da i ne pominjem da si pojela moj kola. Plati ga sama." Jedan tren je oklevala. Boldanders ree: "Moe imati poverenja u njega. Na direktor ima neki svoj nain gledanja na svet, ali lae manje nego to ljudi misle." Taj duboki, spori glas kao da joj je ulio vie pouzdanja. "Vai", ree ona. "Idem." Kroz koji minut, nas etvoro smo bili ve nekoliko ulica daleko i hodali pokraj prodavnica koje su, veinom, jo bile zatvorene kapcima. Kad smo odmakli, dr Talos objavi: "A sad, dragi moji prijatelji, moramo da se razdvojimo. Ja u posvetiti svoje vreme poboljavanju odlika ove silfe. Boldanders, ti mora da izvue nau montanu pozornicu i ostalu opremu iz krme gde ste ti i Severijan proveli no - pouzdajem se da u tome nee imati tekoa. Severijane, glumiemo, verujem, na Ktesifonovom krstu. Znate li to mesto?" Klimnuo sam glavom, iako pojma nisam imao gde bi to moglo biti. Istina je bila da nisam imao nameru da se i dalje druim sa njima. Sad, dok je dr Talos odlazio hitrim koracima, a kelnerica kaskala za njim, naoh se sam sa Boldandersom na pustoj ulici. U elji da i on ode zapitah ga kud namerava da krene. Vie je to nalikovalo na razgovor sa spomenikom nego sa ovekom. "Ima jedan park blizu reke gde ovek moe da spava po ceo dan, ali nou ne. Kad se bude smrailo, probudiu se i pokupiu nae stvari." "Meni se ne spava. Ja u malo da razgledam grad." "Onda, vidimo se na Ktesifontovom krstu." Iz nekog razloga imao sam oseaj da on zna ta stvarno nameravam. "Da", rekoh. "Svakako." Njegove oi bile su tupe kao oi vola, dok se okretao da poe svojim dugim, tekim koracima prema olu. Poto je park u koji se Boldanders uputio leao istono, a dr Talos

odveo malu na zapad, ja odluih da peaim ka severu i tako nastavim svoj put ka Traksu, gradu besprozornih soba. Svud oko mene i dalje je bio Nesus koji zovu i "grad to ne moe propasti", grad u kome sam proveo itav svoj ivot, iako sam od njega tako malo video. Hodao sam jednom irokom avenijom koja je bila poploana kremenom i nisam znao, niti mario, da li je to u ovoj etvrti glavna ili sporedna ulica. S obe strane bile su uzdignute staze za peake, a trea takva bila je u sredini i sluila je da razdvaja saobraaj usmeren ka severu od onog usmerenog ka jugu. S leve i desne strane graevine su, inilo se, iznikle iz tla kao ito suvie gusto zasaeno, tako da su se meusobno gurale za mesto; a kakve su to zgrade bile - nijedna velika kao Veliki dvor, niti priblino tako stara; niti je ijedna, rekao bih, imala zidove kao naa kula, metalne, pet koraka debele; a ipak, u Citadeli nije bilo nieg to bi se sa ovim zgradama moglo porediti u pogledu raznobojnosti i izvornosti zamisli, nieg tako novog i fantastinog kao to je bilo svako od ovih zdanja ponaosob, iako okrueno stotinama drugih. U skladu sa modom koja je vladala u nekim delovima grada, gotovo svaka od tih zgrada imala je na svojim niim spratovima prodavnice, iako zgrade nisu pravljene da slue prodaji, nego da budu saborne zgrade pojedinih gildi, bazilike, arene, konzervatorijumi, trezori, bogomolje, arteli, ludnice, proizvodne radionice, hramovi pojedinih manjih sekti, manastirski i studentski domovi, lazareti, mlinovi, restorani, mrtvanice, klanice i saloni za zabave. Njihova arhitektura odraavala je ne samo te njihove svrhe, nego i hiljadu suprotnih ukusa. Ka nebu su se uznosile kulice i minareta; umirujue su izgledale lanterne, kupole i rotunde; stepenita strma kao merdevine vodila su uz okomite, gole zidove; a balkoni su optakali mnoga proelja, titili ih, davali stanovima parterni i privatni izgled, zaklanjajui ih s prednje strane malenim zasadima limuna i nara. Divio sam se tim viseim vrtovima usred ume ruiastog i belog mermera, crvenog sardoniksa i plavosivih, kremastih i crnih cigala, kao i zelenih, utih i tirskih purpurnih ploica, kad me prizor jednog landsknehta koji je straario na ulazu u neku kasarnu podseti na obeanje koje sam dao onom oficiru peltasta prethodne noi. Poto sam imao vrlo malo para i bio svestan da e mi zatrebati nou toplina mog gildakog ogrtaa, inilo mi se da je najbolji plan da kupim prostrani ogrta od nekog jeftinog materijala i da ga obuem preko gildakog. Prodavnice su se poele otvarati, ali u onima koje su nudile odeu video sam samo robu koja mom naumu nije odgovarala i koja je, uz to, bila jo i preskupa za mene. Tad mi jo nije bila pala na um ideja da se, pre stizanja u Traks, bavim svojom profesijom; a i da sam se toga dosetio, odustao bih istog trenutka, jer sam pretpostavljao da je potranja za uslugama muitelja tako mala da nemam ozbiljnih izgleda da naem poslodavce. Zamiljao sam, ukratko, da e ona tri asimusa i nekoliko orioka i aesa u mome depu morati da me nose sve do Traksa; ni slutio nisam koliki e mi honorari biti ponueni. Zato sam zurio u balmakane i surtute, u dolame i koporane od padovske svile, u matelazu i stotinu drugih skupocenih tkanina, ne ulazei uopte u radnje gde su se takve stvari prodavale niti, ak, zastajui da ih paljivije razgledam. Ubrzo je moja panja bila zavedena drugim vrstama robe. Iako o tome tada nisam imao pojma, hiljade plaenika se upravo opremalo za letnji pohod. Na prodaju su bili izloeni blistavi vojniki ogrtai, ebad za ispod sedla, zatim sama sedla i to sa oklopnim jabukama da bi se zatitila bedra, zatim crvene tragake kape, duga keten-koplja, lepeze od srebrne folije za signalizaciju, lukovi savijeni unazad, pa na oba kraja opet unapred, kakve koristi konjica; strele u tobolcima od deset i dvadeset komada, futrole za lukove napravljene od kuvane tavljene koe sa zlatastim nitima i komadiima sedefa i titnici za strelce koji tite levi runi zglavak od tetive luka. Dok sam gledao sve to, seao sam se ta mi je, pre mog maskiranja, majstor Palaemon govorio o polasku za doboem; iako sam prema matrozima iz nae Citadele

oseao izvestan prezir, inilo mi se, sad, da ujem dugi tropot njihovih bubnjeva koji ih pozivaju na paradu i blistavi izazov upuen pomou fanfara sa njihovih bedema. Upravo kad sam, smeten svim ovim, sasvim zaboravio ta traim, jedna vitka ena od oko dvadeset ili moda malice vie od dvadeset godina izie iz jedne od tamnih radnji da otkljua reetke. Na sebi je imala paunastu brokatnu haljinu, zapanjujue bogatu i zapanjujue iscepanu, i dok sam je gledao, sunce je dodirnulo jednu poterotinu taman ispod njenog struka i pretvorilo kou, koja se tamo videla, u najblee zlato. Ne mogu da objasnim udnju koju sam osetio za njom tog trenutka i nastavio da oseam kasnije. Znao sam mnogo ena, a ova je, od svih njih, bila valjda najmanje lepa manje graciozna od one koju sam najvie voleo, manje sladostrasnog izgleda nego druga, sa daleko manje kraljevskog nego to je u svome izgledu imala Tekla. Prosene visine, kratkog nosa, irokih jagodinih kostiju i sa onim izduenim smeim oima koje esto idu uz takve jagodice. Gledao sam je kako die reetke i voleo je ljubavlju smrtno estokom, ali, ipak, ne ozbiljnom. Naravno, priao sam joj. Nisam joj se mogao odupreti nita vie no to bih se mogao odupreti slepoj grabljivosti Urta kad bih se otkotrljao preko ruba neke litice. Nisam znao ta bih joj kazao; plaio sam se da e ona, videi moj ogrta od fuligina i moj ma, uasnuto ustuknuti. Meutim, ona se osmehnula, inilo se da se divi mome izgledu. Trenutak kasnije, poto nisam nita rekao, pitala me je ta elim; a ja sam je pitao da li zna gde bih mogao kupiti ogrta. "Jeste li sigurni da vam treba?" Glas joj je bio dublji nego to sam oekivao. "Ve imate tako divan ogrta. Smem li da pipnem?" "Samo izvolite. Ako elite." Dohvatila je rub i blago protrljala fuligin izmeu dlanova. "Ovakvo crno nisam nikad videla - toliko je crno da nabore u njemu ne vidi. Izgleda kao da mi je ruka iezla. A taj ma. Je li to opal?" "Da li biste eleli i ma da pogledate?" "Ne, ne. Uopte ne. Ali ako stvarno hoete ogrta..." Pokretom ruke pokazala je ka izlogu i ja videh da je pun polovnih odevnih predmeta svake vrste, elaba, ogrtaa sa kapuljaama, koulja, enskih dugakih haljina i tako dalje. "Veoma jeftino. Cene su zaista razumne. Ako samo uete, sigurna sam da ete nai to to traite." Uao sam kroz vrata na kojima su zazveala neka zvonca, ali ta mlada ena nije ula za mnom, iako sam se toliko ivo nadao da e to uiniti. Unutranjost je bila sumrana, ali, im sam pogledao oko sebe bilo mi je jasno zato tu enu moj izgled nije uznemirio. ovek koji je stajao iza tezge izgledao je stranije nego ijedan muitelj. Njegovo lice bilo je lice lobanje ili maltene takvo, sa tamnim jamama umesto oiju, smeuranim obrazima i ustima bez usana. Da se nije pomakao i progovorio ne bih uopte verovao da je iv ovek, nego bih mislio da je to le postavljen uspravno iza pulta u skladu sa morbidnom eljom nekog biveg vlasnika. 17. IZAZOV Ali jeste se pokrenuo, naime, kad sam uao, okrenuo se da me pogleda; i jeste progovorio. "Veoma fino. Da, veoma fino. Va ogrta, optimate - mogu li ga pogledati?" Priao sam mu, hodajui preko poda od izlizanih, neravnih ploica. Jedan zrak crvene suneve svetlosti, u kojoj su vrvele i rojile se trunice praine, stajao je, krut kao seivo, izmeu nas dvojice. "Va ogrta, optimate." Poduhvatio sam svoj ogrta i pruio mu ga levom rukom, a on poe pipati tkaninu gotovo isto onako kao mlada ena maloas, napolju. "Da, veoma je fino. Meko. Kao vuna, a ipak meke, mnogo meke. Neka meavina lana i vune od lame? A boja, divno. Muiteljski ogrta. ovek ne moe verovati da su ogrtai pravih muitelja bili i upola

tako fini, ali, ta vredi sporiti se sa ovakvim tekstilom?" Hitro se provukao ispod tezge i pojavio se na mojoj strani, drei u aci neke krpe. "Mogu li pogledati va ma? Obeavam da u biti izuzetno paljiv." Izvukao sam Terminus Est i poloio ga na te krpe. Zgurio se nad njim, ne dodirujui ga, ne govorei ni rei. Dotad su se moje oi ve privikle na polumrak ove prodavnice, pa sam primetio usku crnu traku koja se iz njegove kose, iznad uiju, pruala napred koliko za irinu jednog prsta. "Vi nosite masku", rekoh. "Tri hrisosa. Za ma. I jo jedan za ogrta." "Nisam doao ovde da prodajem", rekoh. "Skinite je." "Ako tako elite. U redu, etiri hrisosa za taj ma." Uzdigao je ake i mrtvaka glava pade u njih. Njegovo pravo lice pocrnelo od sunca i sa irokim jagodinim kostima, upadljivo je liilo na lice one mlade ene koju sam video napolju. "elim da kupim ogrta." "Pet hrisosa za ovo. I to je, apsolutno, moja poslednja ponuda. Moraete mi dati jedan dan vremena da prikupim novac." "Rekoh li vam da ovaj ma nije za prodaju." Dohvatio sam Terminus Est i uvukao ga opet u kanije. "est." Pruajui ruku preko pulta, dohvatio me je za miicu ruke. "To je vie nego to vredi. ujte, ovo vam je poslednja prilika. Ozbiljno govorim. est." "Doao sam da kupim ogrta. Vaa sestra, jer, pretpostavljam da je to, rekla mi je da ete ga imati i to po razumnoj ceni." Uzdahnuo je. "U redu, prodau vam ogrta. Hoete li mi prvo rei otkud vam taj ma?" "Dobio sam ga od majstora nae gilde." Videh kako preko njegovog lica prelee treptaj nekog izraza koji nisam mogao sasvim da razaznam i zapitah: "Ne verujete mi?" "Verujem vam, u tome je i jeste problem. ta ste vi, zapravo?" "Muiteljski kalfa. Retko prelazimo na ovu stranu reke i retko idemo ovako daleko na sever. Ali da li ste stvarno toliko iznenaeni?" Klimnuo je glavom. "To vam je kao da sretnete pticu koja odnosi duu - psihopompa. Mogu li pitati zato ste u ovoj gradskoj etvrti?" "Moete, ali to je poslednje pitanje na koje u odgovoriti. Idem u Traks da tamo preuzmem jednu dunost." "Hvala vam", ree on. "Neu se vie nametati pitanjima. A stvarno i ne moram. Dakle, poto ete eleti da iznenadite svoje prijatelje u trenutku kad skinete ogrta - jesam li pogodio? - on treba da bude takve boje da ini kontrast sa vaom odedom. Bela boja bi mogla dobro posluiti, ali i ona je prilino dramatina, a sem toga, uasno je teko odravati je istu. Kako bi vam odgovarala tamnosmea?" "Trake koje su drale vau masku", rekoh. "Jo su tu?" Teglio je neke kutije iza tezge, stavljao ih na pod i nije mi nita odgovorio. Trenutakdva kasnije prekide nas zvuk zvonca iznad ulaznih vrata. Nova muterija bejae neki mladi ije je lice bilo skriveno izgraviranim, pripijenim lemom; vizir lema inili su rogovi, okrenuti nadole i meusobno spleteni. Na sebi je imao oklop od lakirane tavljene koe; na prsnom delu tog oklopa leprala je zlatna himera sa praznim, piljeim licem ludakinje. "Izvolite, hipare." Prodavac je ispustio kutije da bi se mogao udvoriki nakloniti. "Kako vam mogu pomoi?" aka u oklopnoj rukavici pruila se ka meni, sa prstima stisnutim kao da e mi dati novi. "Uzmite to", ree prodavac preplaenim apatom. "ta god da je."

Pruio sam aku i prihvatio na dlan jednu svetlucavu crnu semenku veliku kao zrno suvog groa. uo sam kako je prodavac uasnuto jeknuo; figura u oklopu se okrete i izie napolje. Kad je hiparh otiao, ostavio sam semenku na pult. Prodavac ciknu: "Ne pokuavajte to meni da predate!" i uzmae korak-dva. "A ta je to?" "Ne znate? Kamen averna. ime ste to uvredili jednog oficira Domaih trupa?" "Niim. Zato mi je ovo dao?" "Izazvao vas je. Na dvoboj." "Na monomahiju? Nemogue. Ne spadam u borake klase." Njegovo sleganje ramena kazalo je vie no to bi rei mogle. "Moraete se boriti, inae e oni srediti da vas neko ubije. Jedino pitanje je da li ste tog hiparha zaista uvredili ili se neki visoki zvaninik u Kui Apsoluta nalazi iza ovoga." Sa istom onom jasnoom s kojom sam video prodavca, ugledah ispred sebe i Vodalusa na groblju kako stoji ne uzmiui pred trojicom straara-volontera; iako mi je sva obazrivost govorila da odbacim taj kamen averna od sebe i da pobegnem iz grada, nisam tako mogao postupiti. Neko je - moda lino autarh ili senoviti Otac Inire - saznao istinu o Teklinoj smrti i sad je nastojao da me uniti, a da ne osramoti moju gildu. Pa, dobro; ja u se boriti. Ako odnesem pobedu, taj neko e moda promeniti miljenje; ako budem ubijen, to e biti pravda i nita vie. I dalje mislei na Vodalusovu uzanu otricu, rekoh: "Ja od svih maeva razumem samo ovaj jedan." "Ma neete se maevima boriti - zapravo, bilo bi najbolje da ovaj ma ostavite kod kue." "Apsolutno ne." Opet je uzdahnuo. "Vidim da nita ne znate o ovim stvarima, a ipak, u suton ete se boriti za svoj ivot. Pa, dobro, muterija ste mi, a ja muteriju jo nikad nisam napustio. Hteli ste ogrta. Evo." Ode u zadnji deo radnje, a onda opet doe ka meni, donosei jedan odevni predmet u boji uvelog lia. "Probajte ovaj. Bie etiri orioka, ako vam odgovara veliina." Ogrta toliko veliki i udoban morao mi je dobro stajati, sem ako bi bio u ogromnoj meri prekratak ili predugaak. Cena mi se inila previsoka, ali platio sam i obukao ga; uinivi to, primakao se jo za jedan korak sudbini koju se taj dan trudio da mi nametne, sudbini da postanem glumac. A istina je bila da sam ve bio uesnik, i ne znajui to, u nekoliko drama. "E, sada", ree prodavac, "ja moram da ostanem ovde da pazim na stvari, ali poslau moju sestru da vam pomogne da nabavite jedan avern. Ona je na Sangvinarno polje ila esto, pa bi moda mogla i da vam objasni osnovne stvari o borbama koje se tamo vode pomou averna." "Da li je neko pominjao mene?" Ona mlada ena koju sam video ispred radnje pojavi se sad iz jedne od mranih magacinskih prostorija u zadnjem delu radnje. Sa tim prastim nosiem i udno iskoenim oima, toliko je liila na brata da sam bio siguran da su blizanci, ali ta kombinacija vitkog stasa i istananih crta lica, koja je kod njega izgledala neskladno, kod nje je bila neodoljivo privlana. Mora biti da je tada njen brat njoj objasnio ta me je zadesilo. Ne znam, nisam uo. Samo sam je gledao. Evo, poinjem ponovo. Dugo je prolo (dvaput sam uo smenu strae ispred vratiju moje radne sobe) otkako napisah reenice koje ste pre jednog trenutka proitali. Nisam siguran da li je u redu da beleim te prizore, koje su moda od znaaja samo za mene, tako podrobno. Lako sam mogao sve to saeti: video sam prodavnicu, uao sam; jedan oficir Septentriona izazvao me je na dvoboj; prodavac je poslao svoju sestru da mi pomogne da uzberem taj otrovni cvet. Mune sam dane proveo itajui povesti mojih prethodnika i one se sastoje preteno od takvih izvetaja, saetih. Na primer o Imaru:

Preruivi se, zaputio se u vangradske zone i tamo primetio jednoga monaha kako meditira ispod platana. Autarh mu se pridruio te sedeo leima oslonjen o stablo sve dok Urt ne poe okretati suncu lea. Projahae u galopu vojnici sa oriflamnom zastavom, proe peice trgovac gonei mulu koja se teturala pod tovarom zlata, proe jedna lepotica koju na pleima nosahu evnusi i, najzad, proe pas trkarajui kroz prainu. Imar ustade i poe za psom smejui se. Ako pretpostavimo da je ova anegdota istinita, veoma ju je lako objasniti: autarh je pokazao da se za aktivan ivot opredelio inom svoje volje, a ne zato to su ga privukle zavodljive stvari ovoga sveta. Meutim, Tekla je u svoje vreme imala mnogo uitelja i svaki od njih je objanjavao iste injenice na drugi nain. Ovde bi, na primer, neki drugi nastavnik mogao kazati da je autarh bio sasvim otporan na stvari koje privlae obinog oveka, ali nemoan da savlada svoju ljubav prema lovu. A trei, da je autarh eleo da pokae koliko prezire monaha koji je samo utao, iako je mogao da prui mnogo prosvetljenja i da dobije jo vie. A prezir nije mogao iskazati odlaskom niz prazan drum, jer samoa je mudrima veoma privlana. Niti ga je mogao iskazati polazei za vojskom, niti za trgovcem sa bogatstvom, niti za enom, jer neprosvetljeni eznu za svim tim stvarima, pa bi monah pomislio za autarha da je jo jedan neprosvetljeni ovek. etvrti bi rekao da je autarh krenuo za psom zato to je pas iao sam, dok su vojnici imali druge vojnike, trgovac svoju mulu, a mula svog trgovca i lepotica svoje robove; a monah nije poao uopte. Meutim, zbog ega se Imar nasmejao? Nije li trgovac iao za vojnicima da bi otkupio njihov plen? Nije li ta ena ila za vojnicima da bi im prodavala svoje poljubce i svoja bedra? Da li je to bio lovaki pas, ili od one kratkonoge pasmine koju ene dre uz sebe da bi, u sluaju da neko pone da ih miluje dok spavaju, pas zalajao? Ko e to sada rei? Imar je mrtav, a one njegove uspomene koje su neko vreme ivele u krvi njegovih naslednika davno su izbledele i nestale. Tako e, vremenom, nestati i moje. U ovo sam siguran: nijedno od tih objanjenja za Imarovo ponaanje nije bilo tano. Istina, ma kakva da je bila, svakako da je i jednostavnija i istananija. Za mene bi neko mogao zapitati to sam prihvatio sestru tog prodavca kao svoju pratilju - ja, koji nikad u ivotu nisam imao pravog sadruga. A ko bi tek, itajui samo o "prodavevoj sestri", shvatio zato sam ostao s njom i posle onoga to e se sada, na ovoj taki moje prie, odigrati? Niko, to je sigurno. Rekao sam da ne mogu da objasnim svoju enju za njom, i to je istina. Voleo sam je ednom i oajnikom ljubavlju. Oseao sam da bismo nas dvoje mogli uiniti neto tako jezivo da bi itav svet neodoljivo poeleo da ini isto. Uopte nije potreban intelekt da bismo sagledali one prilike koje ekaju iza vakuuma smrti - svako dete ih je svesno, zna da blistaju slavom mranom ili svetlom, ogrnute vlau starijom od Vaseljene. Te prilike su prisutne u naim prvim snovima i u naim predsmrtnim prikazama. Oseamo istinito da one upravljaju naim ivotima i, takoe istinito, da mi vrlo malo znaimo njima, graditeljima nezamislivog, borcima koji uestvuju u nekim ratovima onostran ukupnosti postojanja. Ali nije tako lako uvideti da se i u nama samima nalaze sile jednako velianstvene. Kaemo rei "hou" i "neu" i zamiljamo da smo (iako svakodnevno izvravamo nareenja kojekakvih prozainih osoba) sami sebi gospodari, a istina glasi da nai gospodari spavaju. Kad se jedan u nama probudi, pojae nas kao ivotinju i goni nas napred, iako je taj jaha samo neki, do tada nenaslueni, deo nas samih. Moe biti da je to pravo objanjenje za pripovest o Imaru. Ko zna?

Bilo kako bilo, dopustio sam da mi prodaveva sestra pomogne da dobro namestim ogrta. Ovaj se mogao vrsto zategnuti oko vrata i tada je moj fuliginski ogrta, gildaki, bio nevidljiv ispod njega. tavie, mogao sam, ne otkrivajui ko sam, da pruim ruke napred ili kroz proreze sa strane. Terminus Est sam skinuo sa ramena i nosio ga, dokle god je na meni bio taj ogrta, kao tap, a poto je kanija pokrivala glavninu rukotitnika i imala vrh od tamnog gvoa, mnogi ljudi koji su me videli mislili su, sigurno, da i jeste tap. Bilo je to jedino razdoblje u mome ivotu kada sam pomou nekog sredstva za preruavanje skrivao odedu moje gilde. uo sam izreku da se preruen ovek uvek osea kao budala, bez obzira na to da li mu je preruavanje uspeno ili nije uspeno; ja sam se, tako maskiran, u svakom sluaju oseao kao budala. A ipak, taj novi ogrta na meni jedva da je, uopte, bio ikakvo preruavanje. Ti starinski, iroki ogrtai nastali su kod ovara (koji ih i danas nose,) pa su od njih preli vojsci, u danima kad su borbe sa Ascijanima voene ovde, na hladnom jugu. Od armije, preuzeli su ih religijski hodoasnici, koji su, sumnje nema, uvideli da je za njih veoma praktian takav odevni predmet koji se moe preobraziti u manje-vie prikladan atori. Smanjenje religioznosti zacelo je doprinelo iezavanju takvih ogrtaa u Nesusu, gde, sem svoga, nijedan nisam video. Da sam neto vie znao o njima, kupio bih i mekani, irokoobodni eir uz njega; ali nisam znao, a prodavaeva sestra mi je rekla da izgledam kao dobar hodoasnik. To je, svakako, rekla sa onim treptajem ironije sa kojim je i sve drugo govorila, ali ja, zaokupljen svojim izgledom, ironiju nisam primetio. Rekao sam njoj i njenom bratu da elim vie da znam o religiji. Oboje su se nasmeili i brat ree: "Ako tu temu prvi pomenete, niko nee hteti o njoj da govori. Osim toga, moete stei ugled dobrog momka naprosto tako to ete nositi to na sebi i ne priati o religiji. A kad sretnete nekoga s kim ne elite uopte da priate, molite ga za dobrovoljni prilog." I tako sam, bar prividno, postao hodoasnik koji putuje ka nekom neodreenom svetilitu na severu. Jesam li rekao da vreme pretvara nae lai u istine? 18. UNITENJE OLTARA Tiina ranog jutra nestala je dok sam boravio u prodavnici stare odee. Razliita teretna kola tutnjala su ulicama kao lavina vunih ivotinja, drveta, i gvoa; tek to smo prodaveva sestra i ja koraknuli na ulicu, zauo sam letei amac kako jurca izmeu gradskih kula. Digao sam pogled na vreme da ga ugledam, glatkog poput kine kapi na prozorskom oknu. "To je verovatno taj oficir koji vam je uputio izazov", primeti ona. "Sva je prilika da se sad vraa u Kuu Apsoluta. Hiparh iz Septentrionske garde - je li tako Agilus rekao?" "Agilus, to je va brat? Da, tako neto je rekao. A vi, kako se zovete?" "Agija. I nita ne znate o monomahiji? A ja treba da vas poduim? E, pa stvarno, nek' vam visoki Hipogeon bude na pomoi. Prvo emo morati u Botaniku batu, da iseemo jedan avern za vas. Sreom, to nije daleko odavde. Imate li dovoljno para da nam uzmete fijaker?" "Valjda imam. Ako je potrebno." "Onda stvarno niste neki kostimirani armiger. Nego ste... ta god da ste." "Muitelj. Da. Kad bi trebalo da se susretnem sa tim hiparhom?" "Tek kasno po podne, kad na Sangvinarnom polju poinju borbe, a avern otvara svoj cvet. Imamo vremena na pretek, ali mislim da treba da ponemo i da ga koristimo tako to emo vam nabaviti jedan avern i nauiti vas kako se pomou njega vodi borba." Ka nama se truckao jedan fijaker koga su vukla dva onegara i Agija mu mahnu. "Vi ete biti ubijeni, znate." "Sudei po onome to govorite, to izgleda veoma verovatno." "Praktino sigurno, zato se ne brinite za svoj novac." Agija iskorai u reku vozila. Na tren je izgledala (tako je fino bilo isklesano to delikatno lice, tako je graciozna bila krivina

njenog tela dok je dizala ruku) kao memorijalna statua neznanoj peakinji. Pomislio sam da e i ona sigurno biti ubijena. Fijaker prie i zaustavi se pored nje; nemirne ivotinje su plesale i izmicale se u jednu stranu kao da je Agija nekakav tijacin. Iako je bila laka, od njene teine to malo vozilo se zaljuljalo. Popeo sam se i ja i seo pored nje; bilo je tesno, tako da su moji kukovi bili pripojeni uz njene. Voza se osvrnuo i bacio pogled na nas, na ta je Agija rekla: "Do ulaza u Botaniku batu", i mi jakim trzajem krenusmo. "Znai umiranje te ne uznemirava - to je prijatno uti." Uhvatio sam se vrsto za naslon vozaeve klupe. "Pa to valjda nije neobino. Mora biti da postoje hiljade, moda i milioni ljud kao to sam ja. Ljudi koji su se privikli na smrt i koji smatraju da je u njihovom ivotu ve okonano ono jedino to je stvarno bilo vredno truda." Sunce se taman bilo uzdiglo nad najvie tornjeve; poplava svetlosti, koja je pretvarala prane plonike u crveno zlato, probudila je u meni sklonost ka filozfiranju. U smeoj knjiici u mojoj jahaoj torbi na opasau postojala je i pria o nekoj anelki (a moda je to zapravo bila jedna od onih krilatih ratnica za koje se pria da su u slubi autarhovoj) koja je, doavi na Urt po nekom beznaajnom poslu, bila pogoena strelom nekog deteta i od toga umrla. Odevena u blistavu odedu sad sasvim ispolivanu krvlju iz njenog srca, ba kad su bulevari bili preliveni umiruim sjajem sunca, ta anelka se suoila sa samim nebeskim Gavrilom. U jednoj njegovoj ruci presijavao se ma, u drugoj velika dvoglava sekira, a preko njegovih lea, okaena kaiem od duge, visila je bojna truba samih Nebesa. "Kuda hodi, malena", upita je Gavrilo, "sa prsima rumenijim nego u crvendaa?" "Ubijena sam", odgovorila mu je anelka, "pa se vraam da svoju tvar jo jednom stopim sa Pankreatorom." "Ne priaj besmislice. Ti si devojka-aneo, isti duh, i ne moe umreti." "Ali, bez obzira na to, mrtva sam", odvrati anelka. "Gledao si kako uludo istie moja krv - zar ne vidi, takoe, da ona vie ne iklja nego samo curi? Zapazi kako mi je bledo lice. Zar nije dodir anela topao i blistav? A za ruku uzme li me, uinie ti se da dri neki uas tek izvaen iz ustajale bare. Oseti kakav mi je dah - nije li gnjio, odvratan i podrigivanju nalik?" Gavrilo nije odgovarao, pa anelka najzad ree: "Brate moj i stareino, ak i ako te svim mojim dokazima nisam ubedila, molim te da se pomakne u stranu. Hou da oslobodim Vaseljenu svoga prisustva." "Ma ubeen sam ja, i te kako", ree Gavrilo sklanjajui joj se s puta. "Nego, razmiljam neto, da sam znao da i mi moemo poginuti, ne bih ba u svim prilikama bio onoliko hrabar." Agiji rekoh: "Oseam se kao arhaneo u onoj prii - da sam znao da svoj ivot mogu potroiti tako lako i tako brzo, ne bih, verovatno, to uinio. Zna li to predanje? Ali, svoju sam odluku ve doneo i tu vie nema ta da se pria ili ini. Ovog popodneva septentriona e me ubiti - ime? Nekom biljkom? Cvetom? Na neki nain koji mi nije poznat. Pre kratkog vremena, mislio sam da mogu da odem u varo zvanu Traks i tamo da proivim koliko mi je jo ivota preostalo. A prolu no sam proveo u sobi sa jednim dinom. Jedno nije fantastinije od drugog." Nije odgovorila i ja posle nekog vremena upitah: "ta je ona zgrada tamo? Ona sa svetlocrvenim krovom i ravastim stubovima? Verujem da je u malter ubaen prah jamajskog bibera. Oseam, bar, neki takav miris od nje." "Monaka menza. Zna da si ti jedan zastraujui ovek? Kad si nam uao u radnju, mislila sam da si samo jo jedan armiger budalasto obuen. Onda, kad sam videla da si stvarno muitelj, pomislila sam da u tome nema nieg naroito loeg - da si samo mladi nalik na druge mladie." "A mladie si poznavala veliki broj, pretpostavljam." Istina je bila da sam se nadao da je tako. eleo sam da ona bude iskusnija od mene, pa, iako ni za tren nisam smatrao sebe istim, eleo sam da ona bude jo manje ista. "Ali u tebi ipak ima jo neeg. Ima lice nekoga ko treba da dobije u nasledstvo dva palatinata i jedno ostrvo na nekom mestu za koje ni ula nisam i ima ponaanje obuara, a kad kae da se ne boji smrti, iskreno veruje da je se ne boji, a ispod toga misli da se ipak

boji. Ali na samom dnu, ipak, ne boji je se. Ne bi se ti ni najmanje uznemirio ni kad bi trebalo meni da odsee glavu, a?" Oko nas se komeao svakovrsni saobraaj: maine, vozila na tokove i bez tokova, vuena snagom ivotinja ili robova, hodajua vozila i jahai na dromedarima, volovima, metaminodonima i tovarnim konjima. Sad nas je sustigao jedan fijaker i poeo voziti naporedo s nama. Agija se nagnu prema paru koji se u njemu nalazio i dreknu: "Moemo bre od vas!" "A kuda ete?" odvrati joj mukarac povikom i ja prepoznah sira Rahoa, s kim sam se jednom prilikom sreo kad sam bio poslat kod majstora Ultana po knjige. Dograbio sam Agiju za miicu ruke. "Ko je ovde lud, on ili ti?" "Do ulaza u Botaniku, za hrisos!" Taj drugi fijaker jurnu napred kao iz prake izbaen, a na za njim. "Bre!" viknu Agija naem koijau. A meni ree: "Ima bode? Najbolje je prisloniti mu vrh bodea na lea, tako da on moe kazati da je vozio pod pretnjom smrti ako budemo zaustavljeni." "Zato radi ovo?" "Kao test. Nikog nee prevariti tim preruavanjem. Ali e svako poverovati da si armiger koji se neobino obukao. To sam upravo dokazala. (Zaletesmo se vratolomno oko jednih teretnih kola natrpanih peskom.) "Osim toga, pobediemo. Znam ovog koijaa, zaprega mu je svea. Onaj drugi je teglio tu ragu pola noi." Tad sam uvideo da bi se od mene oekivalo da prepustim Agiji pare ako mi pobedimo, dok bi ona druga ena uzela od Rahoa moj (nepostojei) hrisos ako bi oni pobedili. A ipak, kakva slast, poniziti ga! Brzina i bliskost smrti (jer bio sam siguran da u uvee poginuti od ruke onog hiparha) uinie da se ponaam nehajnije nego ikad u ivotu. Izvukoh Terminus Est i zahvaljujui duini seiva dosegnuh onegare lako. Njihovi bokovi su ve bili natopljeni znojem i zato su ih plitke posekotine koje tamo nainih sigurno poele pei kao plamen. "To ti je bolje nego ikakav bode", rekoh Agiji. Masa sveta se razdvajala kao voda pred bievima dvojice koijaa, majke su beale steui svoju decu u naruje, vojnici su, oslanjajui se na koplja, skakali do bezbednih prozorskih pragova. Okolnosti trke ile su nam u korist: fijaker ispred nas je donekle raskrivao put i nama, a druga vozila su mu smetala vie nego nama. Ipak, sustizali smo ga tek polako i na koija, reen da dobije pet-est ela prednosti, a oekujui, nesumnjivo, bogatu napojnicu u sluaju pobede, uputi svoje ivotinje ludom brzinom uz jedno stepenite sa irokim stepenicama od kalcedonskog kamena. Mermerne statue i spomenici, stubovi i pilasteri poletee, inilo se, pravo nama u lice. Grunusmo, uz silno krenje, kroz jednu zelenu ivicu visoku kao kua, preturismo jedna zaprena kola puna eerlema, zaronismo pod neki svod, sletesmo niz jedno stepenite savijeno u polukrug i naosmo se opet na ulici, pojma nemajui ije smo otvoreno dvorite uznemirili. Laganim kasom dve ovce, koje su vukle pekarska dvotokasta kolica, uoe u neveliki prostor koji nas je jo odvajao od vodeeg fijakera i mi svojim velikim zadnjim tokom drmnusmo kolica, tako da je pljusak sveeg hleba zasuo ulicu, a Agijino lako telo naletelo na mene na nain tako prijatan da sam je obgrlio jednom rukom i zadrao uz sebe. Imao sam i ranije prilike da tako hvatam ene - Teklu esto, a u gradu iznajmljena tela. U ovom zagrljaju bilo je gorke slasti, roene iz okrutne privlanosti kojom je Agija dejstvovala na mene. "Ba volim to si to uradio," ree mi na uvo. "Mrzim mukarce koji me hvataju." Pokri moje lice poljupcima. Koija se okretao ka nama, trijumfalno isceren, ostavljajui da izludele ivotinje same biraju put. "Otili su niz Krivu ulicu - sad sam ih sredio - preko livade i stiemo sto ela pre njih." Fijaker nam se zaljulja i polete uzanim prolazom kroz jednu bunovitu prepreku. Neka graevina ogromnih razmera uzdie se ispred nas. Koija pokua da skrene zapregu, no bilo je prekasno. Naletesmo na zid, koji popusti kao da je satkan od sna, i ve smo bili u nekom

prostoru nalik na peinu, slabo osvetljenu, u kojoj se oseao miris sena. Ispred nas se nalazio stepenasti oltar veliki kao kua, istakan plavim svetiljkama. Video sam ga, a onda shvatio da ga vidim odve dobro - na voza je ili iskoio, ili bio zbaen sa svog mesta. Agija vrisnu. Nabili smo se u taj oltar. Nastala je neopisiva pometnja leteih predmeta; izgledalo je da se sve kovitla i tumba, ali se nikad ne sudara, kao u haosu pre stvaranja sveta. Tlo kao da se bacilo uvis ka meni; tresnulo me je tako da mi je sve zujalo u uima. Mislim da sam, letei kroz vazduh, drao Terminus Est, ali sad mi vie nije bio u ruci. Kad sam pokuao da ustanem i potraim ga, nisam imao ni daha ni snage. Negde daleko neki ovek se dernjao. Prevalio sam se na bok, a onda uspeo da dovedem svoje beivotne noge pod sebe. Izgledalo je da smo blizu sredita te graevine, koja je imala oblik kao Veliki dvor, ali je bila potpuno prazna: bez unutranjih zidova, bez stepenica, bez ikakvog nametaja. Kroz zlatan, pranjav vazduh video sam krivudave stubove koji kao da su bili od obojenog drveta. Svetiljke, svedene samo na takice sjaja, visile su itav lanac, ili vie, iznad moje glave. A daleko iznad njih areni krov se talasao i praakao na vetru koji nisam mogao osetiti. Stajao sam na slami, na beskrajnom utom tepihu slame koji se prostirao svuda unaokolo kao njiva nekih titana posle etve. Oko mene su bile razasute letve od kojih je oltar bio sagraen: delovi tankog drveta ulepani zlatnom folijom i ukraeni tirkizima i ljubiastim ametistima. Voen nekom mutnom idejom o nalaenju svog maa, poeh da tumaram tamoamo i kroz nekoliko trenutaka se spotakoh o razlupani fijaker. Nedaleko odatle leao je jedan onegar; seam se kako sam razmiljao da je ta ivotinja sigurno slomila vrat. Neko viknu: "Muitelju!" Ja se osvrnuh i videh Agiju - stajala je uspravno, mada klimavo. Pitao sam se da li joj je dobro. "iva sam, eto, ali moram smesta odavde. Da li je ta ivotinja uginula?" Klimnuo sam glavom. "Mogla sam je jahati. A ovako, morae da me nosi ako moe. Mislim da mi desna noga nee moi da izdri moju teinu." Zateturala se dok je govorila, tako da sam morao da priskoim i pridrim je da ne padne. "Sad moramo da krenemo", ree ona. "Pogledaj unaokolo... vidi li neka vrata? Brzo!" Nisam video vrata. "Zbog ega je tako hitno da odemo?" Upotrebi nos ako nisi u stanju da upotrebi oi i vidi ovaj pod." Umrknuo sam. U vazduhu vie nije bio miris slame, nego miris zapaljene slame; praktino istog trenutka ugledao sam i plamenove, blistave u polumraku, ali jo i sad tako malene da su koji tren pre toga morali biti samo iskre. Pokuao sam da potrim, ali nisam postigao nita vie od klimavog hodanja. "Gde smo?" "Ovo je Katedrala pelerinki - neki je zovu Katedrala kande. Te pelerinke su druina svetenica koje putuju po kontinentu. One nikad..." Agija zauta, jer smo se pribliili jednoj grupi ljudi u zagasitoj odei. Ili su se, moda, oni pribliili nama, jer meni se uinilo da su se iznebuha pojavili na srednjoj daljini. Mukarci su imali obrijane glave i drali su sjaktave skimitre povijene poput polumeseca i optoene bleteom pozlatom; jedna ena, tako silno visoka kao da je aristokratkinja, drala je u naruju ma za dve ruke, u kaniji: moj sopstveni Terminus Est. Imala je kapuljau i uzani ogrta sa koga su visile duge kianke. Agija poe: "Nae ivotinje su podivljale, sveta gospodarice..." "To je bez znaaja", ree ena koja je nosila ma. Mnogo lepote bejae u njoj, ali ne lepote one vrste koju imaju ene to utauju enju. "Ovo pripada oveku koji te nosi. Reci mu da te postavi na noge i uzme ma. Moe da hoda." "Mogu pomalo. Uini tako, muitelju." "Zar ne zna njegovo ime?" "Rekao mi je, ali sam zaboravila."

"Severijan", rekoh, jednom rukom pomaui Agiji da vre stane na noge, a drugom prihvatajui Terminus Est. "Upotrebljavaj ga da okona svae", ree ena u skerletu. "A ne da ih zapoinje." "Slamni pod ove velike atre gori, dvorkinjo. Znate li to?" "Bie ugaen. Sestre i nai posluitelji ve gnjee ugljevlje." Zautala je, a njen pogled hitro prelete od Agije do mene i nazad. "U ostacima naeg visokog oltara, koji je uniten naletom vaeg vozila, nali smo samo jednu stvar za koju se inilo da je vaa i da vam moe biti od neke vrednosti - taj ma. Vratili smo ga. Hoete li sada i vi nama vratiti sve vredne stvari koje ste, moda, nali?" Setih se onih ametista. "Ja nita vredno nisam naao, dvorkinjo." Agija odmahnu glavom i ja nastavih: "Video sam krhotine drveta sa uglavljenim dragim kamenjem, ali to sam ostavio tamo gde je palo." Mukarci poee da nametaju drke svojih sablji da bi ih vre stisnuli i da staju u poloaje koji daju dobar oslonac stopalima, ali visoka ena je i dalje stajala nepomino, gledajui mene, pa Agiju i najzad opet mene. "Doi k meni, Severijane." Tri-etiri koraka i bio sam pored nje. Odupro sam se iskuenju (a bilo je veliko) da potegnem Terminus Est iz kanije, kao odbranu od njihovih seiva. Njihova gospodarica me uze za zglavke aka i zagleda mi se u oi. Njene oi bile su mirne, a u toj neobinoj svetlosti inilo se da su tvrde kao berili. "Nema krivice u njemu", ree ona. Jedan od njih proguna: "Greite, domnicelo." "Nema krivice, rekoh. Odstupi, Severijane, a ova ena neka prie." Uinio sam kako mi je rekla, a Agija je dohramala do na jedan dugi korak od dvorkinje. Poto nije htela da prie blie, visoka ena pristupi njoj i dohvati njene zglobove kao maloas moje. Sledeeg trenutka bacila je pogled prema drugim enama koje su ekale iza maevalaca. Pre nego to sam shvatio ta se deava, dve od tih su doepale Agijinu haljinu, svukle joj je preko glave i oduzele. Jedna ree: "Nema nita, Majko." "Mislim da je ovo predskazani dan." Drei ruke prekrtene preko grudi, Agija mi apnu: "Te pelerinke su lude. To svako zna, a i tebi bih rekla da sam imala vremena." Visoka ena ree: "Vratite joj njene dronjke. Niko iv ne pamti nijedno nestajanje Kande, ali Kanda nestaje kad god je njoj volja; nemogue je i nedopustivo da je mi spreavamo da to ini." Jedna od ena promrmlja: "Moda je jo moemo nai u ovom kru." Druga dodade: "Zar ne bi trebalo naterati ove da plate?" "Da ih ubijemo?" ree jedan ovek. Visoka ena niim nije pokazivala da je ita od toga ula. Okrenula se i ve nas je naputala na takav nain da se inilo da klizi preko slame. ene su, zgledajui se meusobno, pole za njom, a mukarci su spustili blistave sablje i uzmakli. Agija se borila da navue haljinu. Zapitah je ta zna o toj Kandi i ko su te pelerinke. "Izvedi me odavde, Severijane, pa u ti rei. Ne donosi dobru sreu oveku nijedan razgovor o njima voen unutar njihovog hrama. Je l' na zidu, onamo, ima jedan procep?" Poli smo tamo gde je pokazala; u hodu smo se pokatkad spoticali o mekanu slamu. Nikakvog otvora nije bilo, ali sam uspeo da podignem ivicu svilenog zida dovoljno da se provuemo napolje. 19. BOTANIKA BATA Sunani sjaj bejae zaslepljujue jak; izgledalo je kao da smo iz sutona stupili u puni dan. Zlataste estice slame plovile su po sveem vazduhu oko nas. "E, to je bolje", ree Agija. "Sad samo saekaj malo da se orijentiem. Mislim da e Adamnijsko stepenite biti desno od nas. Ni onaj na koija ne bi njime poao - a moda i bi,

taj je bio lud - ali ono bi nam bilo najkrai put do platforme sa koje se ulazi u Botaniku batu. Daj mi opet ruku, Severijane. Moja noga jo nije kako treba." Hodali smo sada po travi i ja videh da je ator-katedrala bio podignut na poljani koju su odasvud okruivale poluutvrene kue; vazduaste kule ove katedrale gledale su sa visine na njihove zupaste bedeme. Travnjak je bio otvoren prema irokoj, poploanoj ulici, a kad u nju stigosmo, opet zapitah ko su te pelerinke. Agija me pogleda postrance. "Mora mi oprostiti, ali nije mi lako da o profesionalnim devicama priam oveku koji me je upravo video golu. Mada bi to pod drugim okolnostima moglo drugaije proi." Duboko je udahnula. "Ne znam ba mnogo o njima, ali imam u radnji poneku njihovu odedu, pa sam jednom pitala brata o njima i dobro upamtila njegov odgovor. Ta odeda je popularna kao kostim za maskenbale - toliko crvene boje. Dakle, to je jedan manastirski red, kao to si svakako ve primetio. Crvena boja njima oznaava sputanje svetlosti Novog sunca; meutim, one se sputaju na zemljoposednike, putuju po svoj dravi sa tom svojom katedralom i zaposedaju svaki put onoliko neijeg zemljita koliko im je potrebno da je podignu. Njihov red tvrdi da poseduje najdragoceniju svetinju na celom svetu, Kandu Pomiritelja, pa bi im ta crvena boja mogla oznaavati i Kandine rane." Pokuavajui da se naalim, rekao sam: "Nisam znao da je imao kande." "Pa nije to prava kanda - pria se da je to bio dragi kamen. Sigurno si uo za njega. Ne razumem zbog ega ga nazivaju kandom, a ne verujem ni da te svetenice razumeju. Ali ako pretpostavimo da je taj dragulj imao neke stvarne veze sa Pomiriteljem, jasno ti je koliko je vredan. Pa, najzad, mi imamo samo istorijske podatke o Pomiritelju: neki tvrde da jeste, a neki da nije bio u vezi sa naom rasom u dalekoj prolosti. Ako Kanda jeste to to pelerinke tvrde, onda je Pomiritelj nekad stvarno postojao, mada je sad moda mrtav." Iznenaeni i uplaeni pogled neke ene koja je nosila harfu saoptio mi je da ogrta koji sam kupio od Agijinog brata ne stoji kako treba, da se razgrnuo tako da se fuligan mog gildakog ogrtaa (koji je toj jadnoj eni morao izgledati kao crna praznina i nita vie) vidi kroz otvor. Namestio sam ga bolje i nanovo prikaio kopu, govorei: "Kao i sve religijske rasprave i ova postaje sve manje znaajna to dalje idemo. Pretpostavimo da je Pomiritelj hodao meu nama pre nekoliko eona, a da je sada mrtav; od kakvog je on znaaja sada, osim za istoriare i fanatike? Cenim predanje o njemu kao deo svete prolosti, ali ini mi se da je sada vano samo predanje, a ne Pomiriteljev prah." Agija protrlja ruke kao da ih greje na suncu. "A ako pretpostavimo - na ovom uglu skreemo, Severijane; ako pogleda tamo videe poetak stepenita, gde stoje one statue eponima - ako pretpostavimo da je stvarno iveo, onda je on, po definiciji, bio Gospodar sile. to znai nadilaenje stvarnosti i ukljuuje negaciju vremena. Zar ne?" Klimnuh glavom. "Onda ga nita ne spreava da, recimo iz razdoblja od pre trideset hiljada godina, doe u ono to mi nazivamo sadanjost. Mrtav ili ne, on, ako je ikad postojao, moe da eka iza sledeeg ugla ili iza sledee nedelje." Doli smo do poetka stepenita. Stepenice su bile od kamena belog kao so, ponekad tako postupni da je ovek morao ii nekoliko koraka napred da bi se spustio na sledei stepenik, a ponegde strmi maltene kao merdevine. Tu i tamo svoje tandove imali su poslastiari, prodavci majmuna i slini trgovci. Iz nekog razloga bilo je veoma prijatno raspravljati sa Agijom o misterijama i istovremeno se sputati niz to stepenite, i ja rekoh: "Sve to zato to te ene tvrde da poseduju jedan njegov blistav nokat. Valjda Kanda obavlja udesna isceljenja, a?" "Kau da i to ponekad ini. Takoe, da oprata naneta zla, die ljude iz mrtvih, izvlai nove rase ivih bia iz tla, proiava telesnu strast i tako dalje. Sve ono to je, po pretpostavci, radio sam Pomiritelj." "Sad mi se smeje."

"Ne, samo se smejem suncu - a ti zna ta sunce ini enskom licu." "Potamni ga." "Poruni ga. Za poetak sui kou i stvara bore i tako to. A sem toga, pokazuje svaki, i najmanji nedostatak. Urvasi je, zna, volela Pururavasa dok ga nije videla u jakom svetlu. Uglavnom, osetila sam sunce na svom licu, pa sam pomislila: 'Ba me briga za tebe. Jo sam previe mlada da se brinem zbog tebe, a sledee godine uzeu jedan iroki eir iz naeg magacina.'" Agijino lice bilo je daleko od savrenog, sada, u jasnoj svetlosti sunca, ali se ona zbog toga nije morala nimalo bojati. Moja glad se njenim nesavrenostima hranila bar isto toliko halapljivo ako ne i halapljivije. Agija je imala onu hrabrost siromanih, punu nade i bez nade, koja je od svih ljudskih vrlina moda najprivlanija; a ja sam se radovao i sitnim nedostacima zbog kojih mi je Agija izgledala stvarnija. "Inae", nastavi ona stiskajui moju aku, "moram priznati da mi nikad nije bilo jasno zbog ega ljudi poput tih pelerinki uvek smatraju da telesne strasti obinih ljudi treba proiavati. Koliko meni iskustvo govori, ljudi svoje strasti i sami dovoljno dobro kontroliu, i to skoro svakog dana. Ono to je veini nas potrebno jeste da naemo nekoga s kim emo moi da izvadimo ep iz boce sa strastima." "Znai nisi ravnoduna prema injenici da te volim." Samo sam se napola alio. "Svakoj eni je stalo da bude voljena i to vie ljudi je voli, to bolje! Ali nisam voljna da se zaljubim i ja u tebe ako si to pomiljao. Lako bih se zaljubila danas, ovako etkajui se po gradu s tobom. Ali onda ako bude ubijen veeras, biu petnaest dana loe raspoloena." "A biu i ja", rekoh. "A, nee. Nee uopte mariti. Ni o tome, ni o ma emu drugom, nikad vie. Biti mrtav ne boli nimalo, to bi ti ponajbolje trebalo da zna." "Malo mi treba pa da pomislim da je cela ova guva neki trik tvoga brata ili tvoj. Bila si napolju kad je septentriona naiao - da li si mu kazala neto da ga nahuka protiv mene? Ili ti je on ljubavnik?" Agija se na ovo nasmejala, a zubi joj sevnue na suncu. "Pogledaj me. Imam brokatnu haljinu, ali video si ta je ispod nje. Idem bosa. Vidi li neko prstenje, minue moda? Srebrnu lamiju oko mog vrata? Jesu li moje ruke stegnute zlatnim obruima? Ako je odgovor odrian, onda moe biti siguran da nijedan oficir unutranje vojske nije moj ljubavnik. Ima jedan matori mornar, ruan i siromaan, koji navaljuje da ivim s njim. Sem toga, imam - eto, Aligus i ja smo vlasnici nae prodavnice. Nasledili smo je od majke, a nezaduena je samo zato to ne uspevamo da naemo nikog ko bi bio dovoljno glup da nam na osnovu te prodavnice pozajmi neke pare. Poneki put iscepamo neto iz sopstvene zalihe i prodamo proizvoaima hartije da bismo kupili iniju soiva i pojeli je zajedno." "Bar veeras bi trebalo dobro da jedete", rekoh joj. "Tvom bratu sam dao ba lepe pare za ovaj ogrta." "taaa?" Kao da joj se vratilo dobro raspoloenje. Izmakla se jedan korak unatrag i odglumila zapanjenost otvorenih usta. "Ti ne misli da me veeras izvede na veeru? A ja ti ceo dan dajem savete i vodim te po gradu?" "I uplete me u ruenje oltara pelerinki." "ao mi je zbog toga. Mislila sam da ne zamara noge - bie ti potrebne za borbu. A onda su naili oni u drugom fijakeru, pa sam pomislila da je to prilika da zaradi neto malo para." Njen pogled je odlutao sa mog lica i zaustavio se na jednom od tih zverskih poprsja koja su bila poreana du stepenita s obe strane. Zapitah: "Da li je stvarno u pitanju bilo samo to?" "Pa, ako treba da priznam istinu, elela sam jo i to da oni ostanu u uverenju da si ti moda neki armiger. Armigeri se toliko viaju u raznoj neobinoj odei zato to veito idu na

neke gozbe i turnire, a ti ima amigersko lice. Zato sam i pomislila da si armiger kad sam te prvi put videla. A, zna, ako si ti armiger, onda sam ja ena za koju se zainteresovao neko takav - ovek koji bi lako mogao biti vanbrano dete nekog uzvienog. Svejedno to smo se samo, na neki nain, alili. Nisam mogla znati ta e se dogoditi." "Razumem", rekoh. Iznenada me spopade nezadriv smeh. "Ala smo budalasto morali izgledati dok smo se onako truckali u fijakeru!" "Ako razume, poljubi me." Upiljio sam se u nju. "Poljubi me! Koliko jo prilika ima? A dau ti i vie - onoga to eli..." Zastala je, onda se i nanasmejala. "Posle veere, moda. Ako moemo da naemo neko neupadljivo mesto, mada to nee biti dobro za tvoju borbu." Tada mi se bacila u naruje i propela se na prste da pritisne svoje usne na moje. Dojke su joj bile vrste i visoke; osetio sam i kretanje njenih kukova. "Eto tako." odgurnula me je. "Gledaj tamo dole, Severijane, izmeu stubova. ta vidi?" Voda se na suncu svetlucala kao ogledalo. "Reku." "Aha, ol. A sad pogledaj levo. Poto ima toliko nenufara u vodi, teko je razaznati ostrvo. Ali travnjak je drugaije boje, svetlije zelen, sjajniji. Zar ne vidi staklo? Tamo gde se od njega odbija svetlost?" "Vidim neto. Je li zgrada cela od stakla?" Klimnula je glavom. "Da, i to je Botanika bata, tamo idemo. Tamo e ti dozvoliti da isee jedan avern - dovoljno je da to zatrai kao svoje pravo." Do kraja silaska ili smi utei. Adamnijsko stepenite krivuda tamo-amo niz jednu dugaku kosinu i omiljeno je etalite; ljudi esto plaaju za prevoz do vrha i onda ponovo silaze. Videh mnoge fino odevene parove, mukarce ija su lica bila izbrazdana tragovima starih nevolja i razigranu deurliju. I, na moju jo veu alost, videh, sa nekoliko taaka, mrke kule Citadele na suprotnoj obali, a prilikom drugog ili treeg takvog uoavanja setih se da sam svojevremeno, kreui u plivanje s istone obale, skaui sa obalskih stepenika da ronim, ili sukobljavajui se s decom iz najamnih zgrada, zapazio, jednom ili dvaput, i ovu uzanu liniju beline na suprotnoj obali, uzvodno udaljenu do krajnje granice vidljivosti. Botanika bata nalazila se na jednom ostrvu nedaleko od obale i bila je potpuno obuhvaena staklenom zgradom (a ja nikad ranije nisam video kuu od stakla niti sam znao da tako neto moe postojati). Nije imala nikakve kule niti nazubljene bedeme, bila je to samo jedna zbijena, okrugla zgrada, divovska kupola koja izrasta pravo iz tla. Proelje joj je bilo narezano u facete, ravne povri kao na bruenom dijamantu. U visinu se dizala toliko da se najzad gubila u nebu, gde su se njeni trenutni odbljesci meali sa bledo vidljivim zvezdama. Pitao sam Agiji da li emo imati dovoljno vremena da vidimo vrtove unutra - a onda sam joj, pre nego to je stigla da odgovori, rekao da u ih razgledati bez obzira na to da li imam ili nemam vremena. Uistinu, pomisao na to da bih mogao zakasniti na sopstvenu pogibiju nije u meni budila nikakvu griu savest, a bilo mi je, osim toga, i sve tee da ozbiljno shvatam dvoboj cveem. "Ako hoe da provede svoje poslednje popodne razgledajui botanike vrtove, onda nek ti bude", ree ona. "I ja ovde dolazim esto. Besplatno je zato to batu finansira autarh, a i zabavno je ako nisi previe bojaljiv i ako se ne gadi." Popesmo se stepenicama od bledozelenog stakla. Zapitao sam Agiju da li ta kolosalna graevina postoji samo da bi davala cvee i plodove. Odmahnula je glavom, smejui se, i pokazala rukom prema irokom kapijskom luku ispred nas. "S obe strane ovog hodnika nalase se komore, a svaka sadri po jedan biopejza. Ali upozoravam te da je hodnik krai nego zgrada, zbog ega komora postaje sve ira to dublje u nju ide. Nekim ljudima to smeta.

Krenuli smo unutra i, ulazei, stupili u tiinu, i to onakvu kakva je morala vladati u jutro sveta pre nego to su oevi ljudskog roda iskovali prve bronzane gongove, sainili prve ciave kolske tokove, zapljuskali po olu raskreenim veslima. Vazduh je bio mirisan, vlaan i za nijansu topliji nego napolju. Sa obe strane mozaiki poploanog poda zidovi su takoe bili stakleni, ali tako debeli da se kroz njih jedva neto malo moglo videti; lie, cvee i ak veoma visoko drvee naziralo se kroz te zidive samo talasavo, kao kroz vodu. Na jednim irokim vratima proitao sam: Bata sna "Moete ui u koji god vrt elite", ree jedan starac ustajui sa stolice u uglu. "I u koliko god njih elite." Agija odmahnu glavom. "Neemo imati vremena za vie od jednog ili dva vrta." "Da li vam je ovo prva poseta? Novopridolima se najee dopadne bata pantomime." Imao je na sebi neku izbledelu odedu koja me je podseala na neto ega se nisam mogao odmah prisetiti. Zapitah ga da li je to odeda neke gilde. "I te kako jeste. Mi smo kustosi - zar nikad ranije niste sreli nekog lana naeg bratsva?" "Jesam, i to, ini mi se, dvaput." "Nas ima samo nekoliko, ali nae zaduenje je najvanije u itavom drutvu - ouvanje svega onoga to je prolo. Da li ste videli Batu antikviteta?" "Jo nisam", rekoh. "Trebalo bi da je vidite! Ako je ovo vaa prva poseta, savetovao bih vam da poete od Bate antikviteta. Stotine i stotine izumrlih biljaka, ukljuujui i neke koje nisu viene ve desetinama miliona godina." Agija ree: "Ona purpurna puzavica kojom se vi toliko ponosite - videla sam je kako raste divlje, na jednom breuljku na Obuarskoj livadi." Kustos alosno odmahnu glavom. "Na alost, izgubili smo spore. I to nam je poznato... Razbilo se jedno okno na krovu, pa su izletele." Tuga zaas napusti njegovo lice; obinim ljudima je esto dovoljan i trenutak da zaborave svoje muke. Osmehnuo se. "Svi su izgledi da e sad dobro uspevati. Svi njeni neprijatelji su mrtvi, ba kao i sve one bolesti koje su njenim liem nekad leene." Neki tropot me navede da se okrenem. Dvojica radnika gurala su kroz jedna vrata kolica na dva toka; upitah ta to rade. "To je Peana bata. Sad su u toku radovi na njenom obnavljanju. Kaktusi, biljka juka i tako to. Bojim se da sada nema ba mnogo da se vidi tamo." Uzeo sam Agiju za aku i rekao joj: "Hajdemo, rado bih pogledao kako se to radi." Osmehnula se kustosu i napola slegnula ramenima, ali je ipak sasvim pitomo pola za mnom. Peska je bilo, ali bate nigde. Zakoraili smo u prostor prividno neogranien, po kome su bile razasute stene. Iza nas su se uzdizale kamene litice, prikrivajui zid kroz koji smo upravo proli. Nadomak vratiju irila se neka krupna biljka, napola bun, a napola puzavica. Sa surovim krivim trnjem; pretpostavio sam da je to poslednji ostatak stare flore, jo neuklonjen. Nikakvog drugog rastinja nije bilo i nikakvog znaka tih radova o kojima je kustos govorio, izuzimajui jedan dvostruki trag tih kolica koji je zalazio meu stene i tamo se gubio. "Ovo ba nije neto", ree Agija. "to ne bih ja tebe odvela u Vrt uivanja, a?" "Iza nas su otvorena vrata - otkud mi ovaj oseaj da ne mogu otii odavde?" Pogledala me je postrance. "U ovim vrtovima svako doivi taj oseaj pre ili kasnije, mada, obino, ne tako brzo. Bilo bi za tebe bolje da odmah iziemo." Rekla je jo neto to nisam uspeo da razaznam. inilo mi se da ujem kako u daljinama okeanski talasi udaraju po nekoj plai na rubu sveta.

"ekaj..." rekoh. Meutim, Agija me izvue u hodnik. Sav pesak iznet zamahom naih stopala mogao bi stati u dlan jedne deje ruice. "Sad nam stvarno nije ostalo mnogo vremena", ree mi Agija. "Da ti pokaem jo Vrt uivanja, pa da uzberemo tvoj avern i da idemo." "Pa tek je sredina jutra, ne moe biti mnogo kasnije od toga." "Prolo je podne. Samo u Peanoj smo ostali vie od jedne smene vremena." "E, sad znam da me lae." Za trenutak sam video sev bes na njenom licu. Onda se preko besa razmazalo ulje filosofske ironije, izlueno iz njenog povreenog samopotovanja. Bio sam daleko jai od nje i, iako siromaan, bogatiji; ona je sad sebi govorila (inilo mi se da maltene mogu uti njen glas kako apue te rei u njeno sopstveno uvo) da, prihvatajui takve uvrede, uspostavlja svoju prevlast nada mnom. "Severijane, raspravljao si se i raspravljao i najzad sam morala da te odvuem napolje. Vrtovi tako deluju na neke ljude - na sugestibilne. Pria se da autarh eli da izvestan broj ljudi ostane u svakom vrtu da bi pojaao stvarnost prizora i da je zato njegov arhimag Otac Inire zaarao vrtove. Ali poto te je taj jedan vrt toliko privukao, nije verovatno da e ijedan drugi mnogo uticati na tebe." "Imao sam oseaj da tamo pripadam", rekoh. "Da imam tamo zakazan susret sa nekim... i da je neka ena u blizini, ali skrivena od pogleda." Prolazili smo kraj drugih vrata na kojima je pisalo: Bata tropske dungle Poto mi Agija nije nita odgovorila, rekao sam: "Kae da drugi vrtovi nee uticati na mene, pa kad je tako, idemo u ovaj." "Ako budemo traili vreme tu, neemo uopte stii u Vrt uivanja." "Samo na trenutak." Poto je bila tako uporna da me vodi u vrt koji je ona izabrala, a da druge vrtove ne vidim, poeo sam se plaiti ta bih mogao tamo nai ili odatle sa sobom poneti. Teka vrata tropske bate raskrilie se nama u susret, isputajui navalu vazduha u kome se oseala vodena para. Svetlost u unutranjosti bila je mutna i zelena. Pola ulaza bilo je zaklonjeno lijanama, a jedno veliko deblo, toliko trulo da se ve pretvaralo u trud, lealo je prepreeno na stazi pet-est koraka daleko. Na njemu je jo stajala ploica sa natpisom: Caesalpinia sappan. "Prava dungla umire na severu zato to se sunce hladi", ree Agija. "Jedan moj poznanik kae da to izumiranje traje ve mnogo vekova. Ovde stoji stara dungla, sauvana kakva je izgledala kad je sunce jo bilo mlado. Ui. Hteo si da vidi kako je ovde." Zakoraio sam unutra. Iza nas se vrata sklopie i nestadoe. 20. OGLEDALA OCA INIREA Kao to je Agija rekla, prave dungle bolovale su daleko na severu. Ja ih do tada nisam nijednom video, ali u Bati tropske dungle stekao sam utisak da sam ih ve viao. ak i sad, evo, dok sedim za svojim pisaim stolom u Kui Apsoluta, neki udaljeni zvuk vraa mome sluhu krike onog papagaja, sa prsima magentne crvene, a leima ciniozne boje, koji je leprao od drveta do drveta i gledao nas prekorno svojim belo oivienim oima - iako sam taj utisak dobio onoga dana zato to je, nesumnjivo, moj um bio ve usklaen sa tim utvarnim mestom. Kroz njegovo krianje jedan novi zvuk - novi glas - dopre iz nekog crvenog sveta gde misao jo nije pobedila. "ta je to?" dotakao sam Agijinu miicu.

"Smilodon. Sabljozubi tigar. Ali daleko je i samo hoe da uplai jelene pa da mu sami ulete u eljust. On bi beao od tebe i tvoga maa mnogo bre nego to bi ti mogao beati od njega.". Neka grana joj je pocepala haljinu, tako da se jedna dojka videla. Zbog te nezgode Agija nije bila ba dobre volje. "Kuda vodi ova staza? I kako moe ta maka biti tako daleko kad je ovo samo jedna soba u zgradi koju smo videli sa vrha adamnijskog stepenita?" "Nikad nisam u ovaj vrt ila tako duboko. Ti si traio da doemo." "Odgovaraj na moja pitanja", rekoh i dohvatih je za ramena. "Ako je ova staza kao druge - mislim u drugim vrtovima - onda ide u irokom luku i najzad nas vrati na ona vrata kroz koja smo uli. Nemamo se ega bojati." "Vrata su nestala kad sam ih zatvrio." "To su samo prividi. Zar nisi video one slike u kojima je lice lanog pobonjaka? Kad ga gleda s jedne strane sobe, on meditira, a kad ga gleda s druge, on bulji u tebe? Videemo vrata kad im priemo iz drugog pravca." Na stazu nam doklizi jedna zmija kornelinskih oiju, die svoju otrovnu glavu da nas pogleda, pa otklizi hitro dalje. uh kako je Agija jeknula i rekoh: "Ko se sad uplaio? Hoe li ta zmija beati od tebe tako brzo kao to bi ti beala od nje kad bi mogla? A sad mi odgovori na pitanje o smilodonu. Da li je on stvarno udaljen? A ako jeste, kako to moe biti?" "Ne znam. Je l' misli da ovde postoje odgovori na sve? Da li postoje tamo odakle si ti doao?" Prisetio sam se Citadele i prastarih obiaja raznih gildi. "Ne postoje", rekao sam. "U mom domu ima poslova i obiaja koji su neobjanjivi, mada se u ovim dekadentnim vremenima sve manje upranjavaju. Ima kula u koje niko nikad nije uao, izgubljenih soba i tunela ije ulaze niko nije video." "Pa zar onda ne shvata da je isto i ovde? Kad si bio na vrhu stepenita, pogledao dole i video Botaniku, da li si mogao da sagleda celu zgradu?" "Ne", priznao sam. "Pogled su mi zaklanjale kule, stubovi i jedan ugao obalskog nasipa." "Pa ipak, da li si mogao da odredi granice onoga to si video?" Slegnuo sam ramenima. "Zbog stakla je bilo teko videti gde su ivice zgrade." "Onda, kako moe da postavlja takva pitanja? Ili, ako ih mora postavljati, zar ne shvata da ja moda ne znam sve odgovore? Po zvuku kako je taj smilodon riknuo znala sam da je daleko. A moda uopte ne postoji, ili je moda u vremenu daleko." "Dok sam gledao ovu zgradu odozgo, video sam facetovanu kupolu. Sad kad pogledam nagore, vidim, izmeu lia i lijana, samo nebo." "Velike su povrine tih faceta. Moda granje zaklanja njihove ivice", ree Agija. Peaili smo dalje, pregazili jedan potoi u kome se brkao neki reptil sa zlim zubima i redom uspravnih peraja na leima. Potegao sam Terminus Est iz kanije, pribojavajui se da bi nam on mogao jurnuti u noge. "Prihvatam", rekoh, "da drvee ovde raste suvie zbijeno, tako da ne mogu ni na koju stranu da vidim daleko. Ali pogledaj kroz ovaj otvor, tu iznad vododerine. Uzvodno vidim samo nastavak dungle. Nizvodno svetluca neka voda, kao da se potok uliva u jezero." "Upozorila sam te da se komore ire i da bi te to moglo uznemiriti. Takoe se pria da su zidovi ovih mesta ogledala ija mo reflektovanja stvara privid da je tu ogroman prostor." "Poznavao sam jednom jednu enu koja je srela Oca Inirea. Ispriala mi je jednu pripovest o njemu. Da li bi volela da je uje?" "Kako ti drago." Ja sam, zapravo, bio taj koji je eleo da slua tu priu, pa sam i uinio kako mi je bilo drago: u nekom povuenom kutku svog uma poeo sam je priati samom sebi, ujui je

gotovo isto onako jasno kao kad sam je prvi put sluao i kad su Tekline ake, bele i hladne kao ljiljani ubrani sa groba koji je naliven kiom, leale stisnute izmeu mojih aka. "Trinaest mi je godina bilo, Severijane, i imala sam drugaricu koja se zvala Domnina. Zgodna devojica, a izgledala je nekoliko godina mlaa nego to je stvarno bila. Moda mu se zato dopala. Znam da nita ne zna o Kui Apsoluta. Mora mi verovati na re da na jednom mestu u Dvorani znaenja postoje dva ogledala. Svako je iroko po tri-etiri ela i svako se prua do tavanice. Izmeu njih nema niega osim nekoliko desetina koraka mermernog poda. Drugim reima, ko god proe Dvoranu znaenja ugleda sebe u bezbroj kopija u njima. Svako ogledalo odraava slike sa onog drugog. Naravno, to mesto privlai ako si curica koja zamilja da je ve pomalo lepotica. Jedne noi smo se Domnina i ja igrale tamo, vrtele smo se mnogo puta u krug da pokaemo lepotu svojih novih kamisija, vrlo dugakih koulja sa rukavima. Premestile smo dva velika svenjaka tako da je jedan bio levo od jednog ogledala, a drugi levo od onog naspramnog znai na dva suprotna ugla, ako shvata ta hou da kaem. Toliko smo bile zauzete posmatranjem sebe samih da nismo ni primetile Oca Inirea dok se nije naao na samo jedan korak od nas. Inae bismo, po svom obiaju, pobegle i sakrile se im bismo primetile da nailazi, bez obzira na to to je bio jedva neto vieg rasta od nas. Bio je obuen u svetlucave odore koje kao da posive kad pogleda pravo u njih, kao da su bojene izmaglicom. 'Ne valja, deco, da tako gledate sebe, uvajte se toga', rekao nam je. 'Ima jedan avolak koji eka u posrebrenom staklu i uvlai se u oi onih koji u staklo gledaju.' Ja sam znala ta je hteo da kae i pocrvenela sam. Kad, tek, Domnina ree: 'Mislim da sam ga videla. Da li je oblikom kao suza i sav sjajan?' Otac Inire joj je odgovorio bez oklevanja, nije ak ni trepnuo, ali je meni ipak bilo jasno da je veoma iznenaen. Rekao je 'Ne, to je neko drugi, dulineo. A moe li ga videti jasno? Ne? E pa onda doi u moju sobu prisustva, sutra, malo posle nona, i pokazau ti ga.' Bile smo uplaene kada je otiao. Domnina se sto puta zaklela da nee ii. Ja sam pozdravljala i nastojala da ojaam tu njenu odlunost. tavie, dogovorile smo se da ona ostane kod mene te noi i sledeeg dana. Ali uzalud sav trud. Malo pre tog zakazanog vremena pojavio se jedan posluitelj, u livreji kakvu nikada ranije nismo ni ona ni ja videle, i poveo jadnu Domninu. Nekoliko dana pre toga dobila sam komplet lutkica od hartije. Bili su to harlekini, raskalane sluavke, korifeji, kolumbine, figuranti i tako dalje - ono uobiajeno. Pamtim da sam celo popodne sedela na prozorskom okviru ekajui Domninu i igrala se tim malim ljudima, bojila njihove kostime votanim olovkama, rasporeivala ih na razne naine i izmiljala igre koje emo ona i ja igrati kad se vrati. Konano me je negovateljica pozvala na veeru. Ve sam mislila da je Otac Inire ubio Domninu, ili da ju je vratio njenoj majci sa naredbom da nam vie nikad ne sme doi u posetu. Taman kad sam zavravala supu, neko je pokucao na vrata. ula sam kako je mamina sluavka otila da otvori vrata, onda je Domnina uletela. Nikada neu zaboraviti njeno lice bilo je belo kao lice lutaka. Plakala je, moja dadilja ju je teila, pa smo malo-pomalo izvukle priu iz nje. Onaj posluitelj koji joj je bio naredio da poe poveo ju je posle toga kroz neke dvorane za koje ona nije ni znala da postoje. To je, razume, Severijane, bilo, ve samo po sebi, zastraujue. Mi smo obe verovale da savreno poznajemo svoje krilo Kue Apsoluta. Najzad ju je doveo u jednu sobu, mora biti da je to bila ta komora prisutnosti. Domnina je rekla da je dvorana sa svih strana obloena debelim tamnocrvenim draperijama, a bez ikakvog nametaja osim nekih vaza koje su bile vie od oveka i ire nego to je ona mogla obujmiti rukama.

U sredini dvorane poivalo je neto za ta je Domnina u pri mah pomislila da je soba u sobi. Zidovi toga bili su osmougaoni i iscrtani lavirintima. Iznad te stvari visila je, vidljiva sa mesta gde je Domnina stajala na ulazu u sobu prisustva, najblistavija svetiljka koju je ikad videla. Bila je plavobela, rekla je Domnina, i tako jaka da ni orao ne bi mogao da zadi pogled na njoj. ula je kako su vrata kljocnula iza nje, ne samo to su se zatvorila nego to su se i zakljuala. Nikakav drugi izlaz nije videla. Pojurila je ka zavesama, nadajui se da e iza njih nai neka druga vrata, ali tek to je jednu zavesu povukla u stranu, jedan od tih osam zidova naaranih lavirintima otvorio se i Otac Inire je odatle iziao. Iza njega je videla neto to je nazvala rupom bez dna koja je puna svetlosti. 'A, tu si', rekao je. 'Stie tano na vreme. Dete, riba je gotovo sasvim ulovljena. Moe da posmatra kako se udica zabija i da naui na koje naine e zlatne krljuti tog plena biti upletene u nau mreu za prizemljivanje.' Dohvatio ju je za miicu i poveo u taj osmougaoni ograeni prostor." Na tom mestu bio sam prinuen da prekinem svoju priu da bih pomogao Agiji da proe kroz jedan gotovo zarastao deo staze. "Pria sam sa sobom", rekla mi je. "ujem kako muna neto iza mene." "Priam sebi onu priu koju sam ti pomenuo. inilo se da je ne eli uti, a ja sam ba eleo da je sluam jo jednom - a sem toga, re je o ogledalima Oca Inirea, pa moe sadrati neke nagovetaje korisne po nas." "Domnina se izmicala. U sreditu tog ograenog prostora, tano ispod lampe, bila je neka tmua od ute svetlosti. Nikako nije mirovala, trzala se gore-dole i u stranu brzim treptajima, ne izlazei pri tom iz jednog prostora koji je mogao biti oko etiri pedlja visok i etiri dug. Tmua ju je uistinu podsetila na nekakvu ribu. Mnogo vie nego to su je podseale na one nejasne flage koje je viala u ogledalima u Dvorani znaenja - ovo je ba liilo na ribu koja pliva po vazduhu, ograniena nevidljivom akvarijumskom loptastom zdelom. Otac Inire je, kad su oboje uli, zatvorio taj zid oktagona. A zid je bio ogledalo u kome je videla odraze njegovog lica, ruku i njegovih svetlucavih, neodreenih halja. I svoje oblije je videla, i tu ribu... ali se inilo da je tu jo jedna devojica - da jo jedno, njeno sopstveno, lice viri preko njenog ramena, malo manje; i jo jedno iza toga, i jo jedno, pa opet jo jedno, svaki put sve manje. I tako ad infinitum, beskrajni lanac sve manje vidljivih lica Domnine. Kad je to videla, shvatila je da se naspram tog zida osmougaonog ograenog prostora nalazi drugo ogledalo. Zapravo su svih osam zidova bili, iznutra, ogledala. I svih osam su hvatali svetlost plavobele svetiljke i dodavali je jedno drugom kao to bi neki deaci mogli dodavati srebrne lopte u stalnom plesanju i preplitanju bez kraja. U sredini je treperila i bacakala se ta riba, bie stvoreno, inilo se, konvergencijom svetlosti. 'Eto, sad je vidi', rekao je Otac Inire. 'Ljudi iz davne prolosti, koji su ovaj proces poznavali bar isto tako dobro kao mi, a moda i bolje, smatrali su da je ova riba najmanje vaan i najei stanovnik ogledala. Njihovo netano verovanje da su bia, koja su oni tako prizivali, uvek prisutna u dubinama stakla, nas ne treba da zanima. Vremenom su se oni okrenuli ozbiljnijem pitanju: kako izvesti putovanje, ako je polazite astronomski udaljeno od odredita?' 'Mogu li provui ruku kroz ovo?' 'U ovoj fazi moe, dete. Kasnije ne bih preporuio.' Provukla je ruku kroz tu ribu i osetila klizeu toplotu. 'Da li degenerisani dolaze ovako?' 'Da li te je majka ikad vozila svojim leteim amcem?' 'Naravno.' 'A jesi li videla one igrake u vidu leteeg amca koje deca, ona starija, prave, da bi se zabavljala nou, od papira, sa fenjeriem od pergamenta. Ono to ovde vidi odnosi se,

prema sredstvima koja su oni koristili da putuju izmeu sunca, kao ti papirni letei amci prema pravima. A ipak, ovim naim sredstvom mi moemo da prizovemo ribu i moda jo tota. I ba kao to amii tih deaka ponekad zapale krov nekog paviljona, tako i naa ogledala, iako ne daju tako monu koncentraciju, nisu bez svojih opasnosti.' 'Mislila sam da se na zvezde putuje tako to sedne na ogledalo.' Otac Inire se nasmeio. Tad je prvi put videla njegov osmeh, to joj nije bilo prijatno, iako je znala da taj osmeh samo znai da je Inire zadovoljan njome i da ga je zabavila (moda i vie nego to bi odrasla ena mogla). 'Ne, ne. Dozvoli da ti kaem u emu je otprilike problem. Kad neto ide vrlo, vrlo brzo - onom brzinom kojom ugleda sve dobro poznate stvari u obdanitu kad tvoja guvernanta upali sveu - postaje teko. Ne postaje vee, zna, nego samo tee. Jae e ga privui Urt ili ma koji drugi svet. Ako bi se kretalo dovoljno brzo, postalo bi i samo jedan svet, privlailo bi druge stvari k sebi. To se nikad ne deava, ali ako bi se desilo, takve bi bile posledice. Pa ipak, ak ni svetlost tvoje svee ne ide onoliko brzo koliko je potrebno za putovanje izmeu sunaca.' (A riba je treperila gore-dole, tamo-amo.) 'Zar ne moete napravitu veu sveu?' Sigurna sam da je Domnina pomiljala na onu paalsku sveu koju je viala svakog prolea, onu visoku, deblju od oveje butine. 'Mogla bi se takva svea napraviti, ali njena svetlost ne bi letela nita bre. A ipak, svetlost, iako je tako laka da se na naem jeziku lak i svetao kau pomou iste rei, pritiska sve na ta padne, kao to i vetar, nama nevidljiv, potiskuje krake vetrenjae. Vidi sada ta biva kad uputimo svetlost u ogledala koja su okrenuta jedno ka drugom: svetlost putuje od jednog ka drugom i natrag. ta ako se u povratku nae sama sa sobom - ta misli da e se onda dogoditi?' Domnina se nasmejala uprkos strahu i rekla da to ne moe pogoditi. 'Pa, ponitie se, jasno. Zamisli dve male devojice koje tre preko livade ne gledajui kud idu. Kad se sudare, vie nemamo na toj livadi dve devojice koje tre. Ali ako su ogledala dobro napravljena i ako su udaljenosti izmeu njih tane, slike se ne susreu elom u elo. Ne, nego jedna sustie drugu. To nema dejstva ako svetlost dolazi od svee ili od obine zvezde, jer i ona ranija svetlost, i ona kasnija koja bi trebalo da raniju pogura napred, jesu samo rasuta bela svetlost, poput nasuminih talasia koji nastanu kad neka devojica baci punu aku ljunka u ribnjak. Meutim, ako je svetlost dola iz koherentnog izvora i ako se slika obrazuje u optiki besprekornom ogledalu, talasni frontovi bivaju orijentisani isto zato to je slika ista. A poto u naoj Vaseljeni nita ne moe putovati bre od svetlosti, onda ubrzana svetlost iskoi iz njega. Kada se uspori, vraa se u nau Vaseljenu - na drugom mestu, jakako.' 'Je li ovo samo odraz?' pitala je Domnina. Gledala je ribu. 'Na kraju e postati stvarno bie ako ne priguimo sjaj lampe i ako ne pomaknemo ogledala. Ako bi postojao odraz u ogledalu, a ne i objekat iji bi to odraz bio, bili bi pogaeni zakoni nae Vaseljene, pa bi, zbog toga, objekat bio uveden u postojanje.'" "Vidi", ree mi Agija, "stiemo do neeg." Senke tropskog drvea bile su tako guste, da se inilo da mrlje sunanog svetla na naoj stazi blistaju kao rastopljeno zlato. mirkao sam nastojei da virnem iza tih goruih greda svetlosti. "Kua na stubovima od utog drveta. Ima krov od naslaganog resastog palmovog lia. Zar je ne vidi?" Neto se pomaklo i itava ta sojenica kao da mi je skoila u oi, izronivi iz obrasca zelenih, utih i crnih mrlja. Ona mrlja senke - vrata; one dve kose linije koje se sastaju - to je nagib krova. Neki ovek u odei svetlih boja stajao je na malenoj verandi i gledao dole na stazu, pravo u nas. Popravih svoj ogrta. "To ne mora da radi", ree Agija. "Ovde to nije vano. Ako ti je vruina, skini ga."

Skinuo sam ogrta i prebacio ga preko leve ruke. ovek na verandi se okrete sa nesumnjivim izrazom uasa na licu i ue u kolibu. 21. KOLIBA U DUNGLI Jedne su merdevine vodile gore do verande. Bile su nainjene od istog kvrgavog drveta kao i sojenica, uvezanog vorovima od biljnih vlakana. "Nee valjda uz to?" usprotivila se Agija. "Ako hoemo da vidimo ono to ovde ima da se vidi, onda moramo gore", rekao sam. "A poto sam imao u vidu u kakvom je stanju tvoje donje rublje, pomislio sam da bi se i ti mogla oseati prijatnije ako bih se ja peo prvi." Iznenadila me je time to je porumenela. "Merdevine e te samo odvesti u onakvu kuu kakva se koristila u vruim delovima ovog sveta u pradavnim vremenima. Uskoro e se dosaivati, veruj mi." "Onda emo moi da siemo, izgubivi vrlo malo vremena." Naskoio sam na merdevine. Povile su se pod mojom teinom i zastraujue zakripale, ali ja sam znao da sam u javnom zabavnom parku gde je nemogue da ma koja stvar bude zaista opasna. Kad sam stigao do polovine uspona, osetio sam Agiju iza sebe. Unutranjost jedva da je bila neto vea od jedne nae elije, ali tu se sva slinost okonavala. U naoj ublijeti glavni utisak je utisak solidnosti i mase. Nai zidovi su metalne ploe koje stvaraju odjek svakog, pa i najmanjeg zvuka; treskaju kalfenske izme i pod jei, ali se ne ugiba ni za debljinu jedne dlake pod teinom hodaa; tavanica nikako ne moe pasti ali kad bi pala, zgnjeila bi sve ispod sebe. Ako je istina ono to kau da svako od nas ima po jednog brata, kontrapolarnog, negde, koji je svetao ako smo mi mrani ili mraan ako smo mi svetli, onda je ta kuica svakako bila kontrapolarni blizanac neke nae elije. Na svim zidovima prozori, sem na onom kroz koji smo, na otrvorena vrata, uli. Na tim prozorima nije bilo reetaka, nisu bili zatvoreni ni oknima, ni ma im drugim. Pod, zidovi i okviri prozora bili su od granja tog utog drveta; ne od grana istesanih u daske, nego od oblih grana, ostavljenih u svom prirodnom obliku, tako da je na nekim mestima kroz zidove prodiralo sunce, a da sam ispustio uglaani oriok, on bi se verovatno zaustavio tek na tlu dole. Nije postojala tavanica, nego samo trouglasti potkrovni prostor gde su visili tiganji i vree sa hranom. Neka ena je u uglu glasno itala, a kraj njenih nogu uao je jedan nag mukarac. Onaj ovek koga smo sa staze videli stajao je uz prozor naspram vrata i gledao napolje. Imao sam oseaj da zna da smo uli (a i da nas nije video nekoliko trenutaka pre, morao je osetiti drmanje kolibe dok smo se peli merdevinama), ali da eli da se pravi da to ne zna. Lea dobiju neki poseban oblik kad se ovek okrene sa namerom da ne vidi i taj se oblik sad primeivao na njegovim leima. ena je itala ovo: "Onda iz ravnice otide na planinu Nebo, i to na liticu okrenutu ka gradu i Saoseajni mu pokaza zemlju celu, dravu celu sve do Zapadnog mora. I ree mu: 'Ovo je ta zemlja za koju sam se ocima vaim zakleo da u je sinovima njihovim predati. Video si je, ali nogom na nju kroiti nee.' I tako on umre tu i bi sahranjen u jaruzi.' Gola kraj njenih nogu klimnu glavom. "Ba tako i sa naim gospodarima, Uiteljice. Kad se daje, daje se najmanjim prstom. Ali palac zaboden u dar, pa, ako ovek uzme dar i zakopa ga u pod svoje kue i sve prekrije asurom, palac poinje da vue, vue i dar se malo po malo digne iz zemlje i ode u nebo i vie nikad ne bude vien." Ove rei kao da su izazvale nestrpljenje te ene, koja poe: "Ne, Isangoma..." ali je ovek kraj prozora, ne okreui se, prekide. "Ne govori, Mari. elim da ujem ta on ima da kae. Moe objasniti kasnije. "Jedan moj neak", nastavi nag ovek, "lan mog sopstvenog kruga, nije imao ribe. Zato uzeo svoje trozubo koplje i otiao do jedne bare. Nagnuo nad vodu i ostao tako tih, da

mogao biti i stablo." Govorei ovo, nagi ovek je skoio i doveo svoje ilavo telo u pozu kao da se sprema da probode enina stopala kopljem od vazduha. "Dugo, dugo stajao... sve dok majmuni nisu prestali da zaziru od njega, vratili se da bacaju tapove u vodu i hesperorna doleprala u svoje gnezdo. Jedna velika riba, mujak, isplovila iz svog legla meu potonulim deblima. Moj neak posmatrao kruenje tog stvora, a kruio polako, polako. Doplivao do povrine, a onda, kada se moj neak spremio da zarije svoje goudalijsko koplje, nestao riban, a na tom mestu pojavila divna ena. U prvom trenutku moj neak pomislio da taj riban kralj riba i da promenio oblik da ne bi bio proburaen kopljem. Onda video da se ispod eninog lica riban kree, pa mu bilo jasno da vidi odraz. Odmah pogledao gore, a nije se imalo ta videti osim kretanja lijana. Te ene tu vie nije bilo!" Gola podie pogled, grimasama veoma dobro doaravajui zaprepaenje ribara. "Te noi moj neak otiao do Numena, Ponosnoga, i zaklao jednog mladog oreodonta, govorei..." Agija mi apnu: "Za ime Teontroposa, koliko dugo misli ovde da se zadri? Ovo bi moglo potrajati ceo dan." "Da malo razgledam kolibu", rekoh, "pa idemo." "Moan je Ponositi, svet u svim imenima svojim. Sve to se nalazi ispod lia je njegovo, on u naruju nosi oluje, otrov ne donosi smrt ako iza njega Ponositi ne izrekne svoju kletvu!" ena ree: "Mislim da nam nisu potrebne sve te pohvale tvom fetiu, Isangoma. Moj mu hoe da uje tvoju priu. Nek bude tako, ali ispriaj je i potedi nas svojih litanija." "Ponositi titi svog vernika! Zar ne bi Ponositi bio osramoen ako bi onaj koji ga oboava poginuo?" "Isangoma!" Od prozora, ovek ree: "Uplaen je, Mari. Zar to ne uje u njegovom glasu?" "Ne postoji strah za one koji nose znak Ponosnoga! Njegov dah izmaglica koja skriva tek roenog uakarijskog majmunia od kandi tigraste margeje!" "Roberte, ako ti nee preduzeti nita zbog ovoga, ja hou. Isangoma, zauti. Ili odlazi i nikad se vie ne vraaj." "Ponositi zna da Isangoma voli Uiteljicu. Isangoma bi nju spasao kad bi mogao." "Da me spase od ega? Misli da je dola neka od tvojih stranih zveri? Kad bi dola, Robert bi je ubio svojom pukom." "Tokoloi, Uiteljice. Doli su tokoloi. Ali titie nas Ponositi u svom zgunjenju. On moni zapovednik svih tokoloija! Kad on zaurla, oni se skrivaju ispod opalog lia." "Roberte, mislim da je poludeo." "On ima oi, Mari, a ti nema." "ta ti sad to znai? I to gleda kroz taj prozor?" ovek se, veoma sporo, okrete da se suoi s nama. Jedan trenutak je gledao Agiju i mene, onda nam je opet okrenuo lea. Na njegovom licu bio je onaj izraz koji sam viao na licima naih klijenata kad im majstor Gerlous pokae instrumente koji e biti upotrebljeni za njihovu anakrizu. "Roberte, za ime sveta reci mi ta nije u redu sa tobom." "Kao to Isangoma kae, stigli su nam tokoloi. I to, rekao bih, ne njegovi, nego nai. Smrt i Dama. Da li si ula za njih, Mari?" ena je odmahnu glavom. Ustala je sa svog sedita i sad je otvarala poklopac nekog sanduia. "Ne iznenauje me to nisi. To je jedna slika - tanije, jedna umetnika tema. Slike nekoliko slikara. Isangoma, ne bih rekao da tvoj Ponositi ima mnogo vlasti nad ovim tokoloima. Ovi su doli iz Pariza, gde sam nekad studirao, da mi zamere to sam napustio umetnost i opredelio se za ovo."

ena ree: "Ti si u groznici, Roberte. To je jasna stvar. Evo dau ti neto, pa e se uskoro oseati bolje." ovek opet osmotri nas - moje lice i Agijino - kao da ne eli to da ini, ali ne uspeva da obuzda kretanje svojih oiju. "Ako sam bolestan, Mari, onda bolesni znaju neke istine koje zdravima promiu. I Isangoma zna da su ovde, ne zaboravi to. Pa zar nisi osetila potrese u podu dok si mu itala? Mislim da su tad uli." "Maloas sam ti sipala vodu u au da bi mogao progutati svoj kinin. U ai nema talasia." "ta su oni, Isangoma? Tokoloi su - ali ta su tokoloi?" "Zli dusi, Uitelju. Kad ovek misli zlu misao ili ena ini zlo delo, eto novog tokoloa. On ostaje iza. ovek misli: Ne zna niko, mrtvi svi. Al' tokoloi ostanu do kraja sveta. Onda svako vidi, zna, ta taj ovek uradio." ena ree: "Kakva uasna pomisao." ake njenog mua stisnue utu motku prozorskog okvira. "Zar ne vidi da su tokoloi samo ishod onoga to sami inimo? Oni su duhovi budunosti, stvaramo ih sami." "Oni su gomila paganskih kojetarija, eto ta ja vidim, Roberte. Sluaj. Tako ti je otar vid, zar ne moe jedan trenutak da slua?" "Sluam. ta to ima da kae?" "Nita. Samo traim da slua. ta uje? U kolibi zavlada tiina. Oslunuo sam i ja; nisam mogao ne oslunuti sve i da sam hteo. Napolju su majmuni brbljali, a papagaju kretali kao i do tada. Onda sam zauo, iznad buke dungle, neko slabo brujanje, kao da u daljini leti neki insekt velik kao amac. "ta je to?" upita ovek. "Potanski avion. Ako bude imao sree, moi e uskoro da ga vidi." ovek se nae kroz prozor i poe da krivi vrat da vidi, a ja, radoznao da vidim ta je to to njega zanima, prioh prozoru levo od njega i takoe izvirih. Lie je bilo toliko gusto da se u prvi mah inilo da je nemogue ma ta videti, ali on je zurio gotovo okomito uvis, pored ivice krova od naslaganog lia, i ja uoih, tamo, jedan komad plavetnila. Brujanje se pojaalo. Na vidiku se pojavila najudnija letelica koju sam do tada video. Bila je krilata, kao da ju je gradila neka rasa koja jo nije shvatila da, poto letelica ni u kom sluaju nee moi da mae krilima kao ptica, nema ni razloga da se uzgon ne obezbeuje, kao kod dejeg zmaja, oblikom trupa. Na kraju svakog srebrnog krila bio je po jedan naduveni deo i trei takav na prednjem kraju trupa; svetlost je nekako treperila ispod tih oteklina. "Bila bi nam dovoljna tri dana da stignemo do poletno-sletne staze, Roberte. I kad sledei put doe, da ga tamo saekamo." "Ako nas je Gospod poslao ovamo..." "Da, Uitelju, moramo initi ono to Ponositi eli. Niko kao on! Uiteljice, dozvolite da zaigram za Ponositog i njegovu pesmu zapevam. Onda moe biti tokoloi odu." Goli ovek otre knjigu iz ruku te ene i poe po njoj pljeskati ispruenom akom, ritmino kao da svira tamburu. Njegova stopala zagrebae po neravnom podu i on poe prvo da napeva, ritmino, oponaajui zrikavce, a zatim nastavi dejim glasom: "U noi kad je svud tiina uj ga kako vriti u kronjama! Vidi ga kako plee u vatri! On ivi u otrovu strele, sitan kao uta muica! Blistaviji nego zvezda padalica! Krznati ljudi idu umom..."

Agija ree: "Odoh ja, Severijane", i zakorai kroz vrata iza nas. "Ti, ako ti se ostaje da to gleda, ostani. Al' onda e sam da trai avern za sebe i sam da trai put do Sangvinarnog polja. Je l' zna ta e biti ako se ne pojavi?" "Rekla si, oni e iznajmiti ubice." "A ubice e upotrebiti zmiju poznatu pod nazivom utobrada. I to ne protiv tebe u poetku. Protiv tvoje porodice ako je ima i protiv tvojih prijatelja. Poto sam ila s tobom po celom ovom kvartu, onda se to verovatno odnosi na mene." On dolazi kad sunce zalazi, vidi njegova stopala na vodi! Tragovi od vatre po vodi!" Ritmino pevanje se nastavilo, ali je peva znao da idemo; u njegovo pevucanje uvukao se prizvuk likovanja. Saekao sam da Agija stigne do tla, pa sam krenuo za njom. "Mislila sam da nikad nee poi", ree ona. "I sad kad si tu, da li ti se ovo mesto zaista toliko svia?" Metalaste boje njene pocepane haljine izgledale su, naspram hladne zelene boje okolnog, neprirodno tamnog lia, isto toliko ljutite koliko i Agija sama. "Ne", rekoh. "Ali nalazim da je zanimljivo. Da li si videla njihov letei amac?" "Kad ste ti i onaj stanovnik gledali napolje? Nisam bila tolika budala." "Nikad slian nisam video. Trebalo je da ugledam krovne facete ove zgrade, ali, umesto toga, video sam ono to je on oekivao da vidi, taj letei amac. Bar je liilo na letei amac. Bila je to neka stvar sa nekog drugog sveta. Maloas sam eleo da ti priam o poznanici jedne moje poznanice koja je bila uhvaena ogledalima Oca Inirea. Nala se u drugom svetu, a kad se vratila Tekli - tako se moja poznanica zvala - nije bila ba sasvim sigurna da je stigla tano na mesto iz koga je krenula. Pitam se nismo li jo i sad u onom svetu iz koga su ti ljudi otili, a ne oni u naem." Agija je ve ila stazom. Mrljice sunevog sjaja pretvorile su njenu smeu kosu u tamno zlato dok se osvrtala da me pogleda preko ramena i kae: "Rekla sam ti da neki biopejsai veoma privuku izvesne posetioce." Potrah malice da je sustignem. "Proticanjem vremena um takvih posetilaca se savija da bi se uskladio sa okolinom, a to moda utie i na umove nas ostalih. Verovatno si video obian letei amac." "Onaj ovek nas je video. I divljak nas je video." "Koliko sam ja ula, to je vee izoblienje svesti jednog itelja vrta, to je vei i broj rezidualnih percepcija koje e se verovatno zadrati. Kad sreem udovita, divljake i tome slino u ovim vrtovima, primeujem da je mnogo verovatnije da e oni biti bar delimino svesni mog prisustva nego drugi." "Objasni ponaanje onog oveka", rekoh. "Nisam ja ovo sagradila, Severijane. Znam samo da ako se sad okrene na stazi, verovatno iza tebe nee postojati ono mesto koje smo poslednje videli. uj, hou da mi obea: kad iziemo odavde, pristae da te povedem pravo u Batu beskrajnog sna. Nije nam ostalo vremena ni za ta drugo, ak ni za Vrt uivanja. A ti, inae, i nisi prava osoba za etnju po ovim vrtovima." "Zato to sam hteo da ostanem u Peanoj?" "Delimino i zato, da. Mislim da bi ti meni ovde, pre ili kasnije, stvorio probleme." Dok je to govorila, proli smo jednom od prividno bezbrojnih krivina na toj stazi. Na njoj je lealo prepreeno deblo sa malim belim pravougaonikom koji je morao biti natpis sa nazivom biljne vrste, a kroz masu lia levo od nas ugledao sam zid, ije je zelenkasto staklo inilo neupadljivu pozadinu liu. Agija je ve prola pored tih vrata, koraknula dalje, kad sam ih ja, prebacujui Terminus Est u drugu ruku, otvorio za nju.

22. DORKAS Kad sam prvi put uo za taj cvet, zamiljao sam da se avern gaji na klupama, kao u konzervatorijumu u Citadeli. Kasnije sam, kada mi je Agija ispriala kudikamo vie o Botanikoj bati, pretpostavio da je to neto nalik na nekropolis u kome sam provodio svoje vesele deake dane, neko prostranstvo sa drveem, tronim grobovima i stazama koje su posute izmrvljenim kostima. Stvarnost je bila drugaija - jedno mrko jezero u beskrajnom prostranstvu niskog, movarnog tla. Noge su nam tonule u barsku travu, a hladan vetar je zvidao pokraj nas inilo se da ne postoji nita to bi ga spreilo da stigne do mora. Trstike su rasle pored staze kojom smo hodali, a jednom ili dvaput vodena ptica, crna, prelete maglenim nebom iznad naih glava. Priao sam Agiji o Tekli. Sad me Agija dotae po miici. "Moe ih videti odavde, iako emo morati pola jezera da zaobiemo da bismo ubrali jedan. Gledaj tamo kuda pokazujem... ona bela mrlja." "Odavde ne izgledaju opasni." "Sredili su veliki broj ludi, mogu te uveriti. A neki od tih su sahranjeni ba ovde, rekla bih." Dakle, ipak grobovi. Upitah gde su mauzoleji. "Nema toga. Ni mrtvakih kovega, ni urni sa pepelom, ovde takvog zakravanja nema. Pogledaj tu vodu koja ti zapljuskuje izme." Pogledao sam. Bila je smea kao aj. "Ona ima tu osobinu da spreava raspadanje leeva. Tela se oteaju tako to im se baci olovo u grlo, onda se potapaju ovde, a tano mesto se ucrta na mapi da bi se svaki pojedini le mogao opet izvui ako neko eli da ga pogleda." Mogao sam se zakleti da nema nikog ni na dve lige od nas. Ili, bar (ako su segmenti te staklene zgrade zaista ograniavali prostore sadrane unutra, kao to bi bilo logino) nikog unutar granica te bate, Bate beskrajnog sna. Meutim, tek to je Agija rekla to to je rekla, glava i plea jednog starca se izdigoe iznad nekog barskog rastinja, desetak koraka daleko. "Ni'e tako", dobaci nam on. "Znam da tako pria'u, al' ni'e tako." Agija, koja je do tog trenutka doputala da prekinuta bretela njene haljine visi kako bilo, hitro podie taj deo tkanine. "Nisam znala da govorim ikome sem mom pratiocu." Starac je preuo taj prekor. Njegove su misli, nesumnjivo, bile ve previe zauzete primedbom koju je sluajno uo, pa prekoru nije mogao posvetiti mnogo panje. "Imam ja ovde figuru - da li biste je pogledali? Vi, mladi gospodine - vi ste obrazovan ovek, to svak' vidi. Hoete li pogledati?" Izgledalo je da dri motku. Pred mojim oima se ta motka nekoliko puta uzdigla i spustila i tek tad sam shvatio da stari upire njome o dno i na taj nain poguruje napred nekakav amac. Primicao nam se. "Eto jo nevolja", ree Agija. "Bolje mi da krenemo." Zapitao sam ne bi li stari mogao da nas preveze preko jezera i na taj nain da nam utedi dugo peenje okolo. Odmahnuo je glavom. "Preteki za moj brodi. Ovde ima mesta samo za Kes i men'. Vi veliki ljudi biste nas prevrnuli." Pramac se pojavi na vidiku i ja videh da je govorio istinu: to je bio ami tako malen da se inilo da je previe traiti od njega da odrava na vodi ak i samog tog starca, iako je deda bio poguren i od starosti toliko sasuen (izgledao je stariji ak i od majstora Palaemona) da bi teko mogao imati veu teinu nego deko od deset godina. U unu nije bilo nikog drugog.

"Izvinite, sire", ree mi on. "Ne mogu blie prii. Moe bit' raskvaena, al' previe je suva za men', inae vi ne biste mogli hodati po njoj. Moete li stupiti ovamo do ivice da vidite moju figuru?" Bio sam radoznao da vidim ta to on od nas hoe, pa sam ga posluao, a Agija je, nimalo oduevljena, pola za mnom. "Hm, evo." Posegavi u tuniku, stari je izvukao mali svitak. "Evo poloaja. Pogledajte, mladi gospodine. " U svitku je bilo napisano, prvo, neko ime i dug opis gde je ta osoba ivela, ija je supruga bila i ta je njen mu po zanimanju bio; a ja sam, bojim se, samo glumio da sve to itam. Ispod opisa bila je grubo nacrtana karte i uz nju dve brojke. "Vidite, mladi gospodine, trebalo bi da bude lako. Taj prvi broj, on kae koliko koraka ima od Fulstruma. Druga brojka, to su koraci uz. A da li ete poverovati kad vam kaem da sam se tokom svih ovih godina trudio da je naem i jo nikako nisam uspeo?" Gledajui ka Agiji, uspravljao se, najzad stao gotovo sasvim normalno. "Ja verujem", ree Agija. "I ako e vas to uiniti zadovoljnim, rei u: ao mi je to to ujem. Ali to nema nikakve veze sa nama." Okrenula se da poe, ali starac isprui svoju amdijsku motku da me sprei da poem i ja. "Ne sluajte vi njih. Oni njih poloe gde figura kae, al' tamo ne ostanu. Via'u se oni i u reci ak." Pogledao je neodreeno ka obzorju. "Tamo, napolju." Rekoh mu da nisam uveren da je to mogue. "Sva ova voda ovde, ta mislite odakle? Ima podzemni tunel ko'i je dovodi, inae bi se isuilo. Kad se tela pokrenu, ta spreava da jedno isplovi napolje? ta spreava dvadeset? Vodenih struja nema, nikakvih vrednih pomena. Vi i ona - po avern, a? A znate li zato su ih ovde uopte zasadili?" Odmahnuo sam glavom. "Zbog morskih krava. Ima ih u reci, pa su ulazile kroz tunel. Rodbina se plaila da vidi ta lica da plove po reci, pa je Otac Inire doveo batovane da zasade averne. Bio sam ovde i video. On sitan, kriv vrat, krive noge. Sad ako doe manate'a, morska krava, u noi, ti cvetovi ubi'u. Jednog jutra ja traio Kes, kao to radim uvek kad ima neto drugo to moram da radim i na obali dva kustosa sa harpunom. Kau mrtva manate'a u jezeru. Ja mojom kukom i izvuem je, al' nije manate'a, nego ovek. Ispljunuo olovo ili nisu dovoljno ubacili. Izgleda dobro kao vi il' ona, a bolje neg' ja." "A da li je bio dugo mrtav?" "Ne moe se znati, jer ova voda njih ukiseli. uete da pria'u da im utavi kou, i to je istina. Ali ne mislite na on vae izme kad to ujete. Nego vie kao enska rukavica." Agija nam je daleko odmakla i ja krenuh za njom. Starac nas je pratio, pogurujui svoj un uporedo sa naom ploveom stazom od vodenog bilja. "I kaem ja njima, imao sam za vas bolju sreu za jedan dan neg' za sebe za etrdeset godina. Evo ime ja." On podie u vazduh jednu gvozdenu kuku za hvatanje, vezanu za kraj konopca, da je vidim. "Ni'e da se nisam nahvatao, mnogo, svakojakih. Ali nisam Kes. Poeo sam gde figura kae, godinu dana posle njene smrti. Tamo je ni'e bilo, pa sam nastavljao potragu u sve irim krugovima. Posle pet godina bio sam o-ho-ho odatle - tako sam tad mislio - od mesta ko'e je na figuri. Bio me strah da je ona moda ipak tamo, pa sam poeo iz poetka. Prvo gde je napisano, pa u sve irim krugovima. Deset godina tako. Opet me uhvatio strah, i sad, svako jutro poinjem gde je napisano, tu prvo bacam kuku. Posle idem gde sam jue stao i irim krug jo malo. Ona ni'e tamo gde je zapisano - to znam, znam svakog ko jeste tamo, neke od njih sam izvlaio stotinu puta. Al' luta, a ja sve mislim moda e doi kui." "Bila vam je supruga?" Starac klimnu i, na moje iznenaenje, ne ree nita. "Zbog ega elite da izvuete njeno telo?"

Opet je outao. Njegova motka je bez zvuka klizila, zabijala se u vodu i izdizala; un je iza sebe ostavljao sasvim mali talasni trag, talasie koji su lizali travnatu ivicu staze kao jezici maia. "Jeste li sigurni da biste je prepoznali, posle toliko vremena, ako biste je nali?" "Da...da." Zaklimao je glavom, prvo polako, zatim estoko. "Vi pomiljate da sam je moda ve izvukao. Kukom, gore, pogledao lice, bacio natrag. Zar ne? Nije mogue. Ne znati Kes? Pitali ste to je hou natrag. Jedan razlog, uspomena koju o njoj imam - ona najjaa - ta mrka voda kako se sklapa preko njenog lica. Oi sklopljene. Znate za to?" "Nisam siguran da znam na ta mislite." "Ima'u jedan cement ko'i stave na one kapke. To bi trebalo da dri zauvek zatvorene, ali kad je voda udarila, otvorie se. Objasnite to. Ja tako pamtim, to mi je u glavi kad pokuam da spavam. Ta mrka voda, valja se preko njenog lica, a oi se otvara'u, plave kroz mrko. Pet, est puta nou moram da zaspim, jer se budim. Pre nego to i sam legnem ovde unutra, hou da imam drugu sliku, drugu - kako se njeno lice die, izlazi, pa makar to samo bilo na kuki mojoj. Pratite ta govorim?" Pomislih na Teklu; na reicu krvi ispod vrata njene elije pomislih; i klimnuh. "A ima i jo. Kes i ja, imali smo radnjicu. Uglavnom metalni predmeti sa slikama od umetnutih komadia emajla - kloasoni. Njen otac i brat, zanatlije, pravili su to, pa su nam obezbedili radnju na ulici Signalskoj, nedaleko od sredine, pokraj kue za aukci'e. Radnjica, jo je tamo, cela zgrada, al' niko tamo ne ivi. Ja odem roacima, donesem kui na leima kutije sa kloasonima, pootvaram ih, rasporedim komade po naim policama. Kes im odreu'e cene, prodaje ih i sve odrava u takvoj istoi! Znate koliko smo dugo vodili svoje mestace?" Odmahnuo sam glavom. "etiri godine, bez mesec i nedelju. Onda je umrla. Kes umrla. Nije dugo prolo i sve je nestalo, ali to je bio najvei deo mog ivota. Sad imam jedno mesto za spavanje na tavanu sa senom. Jedan ovek, znam ga ve godinama, mada mnogo godina posle odlaska Kes, puta me da spavam tamo. Nijednog kloasona nema tamo, nita od odee, nijedan ekser iz stare radnjice. Pokuao sam da sauvam kutijicu sa uvojkom kose i Kesine eljeve, ali sve je otilo. Recite vi meni, sada, ovo. Kako da znam da ni'e bio san?" Meni se inilo da bi ovaj stari mogao biti zaaran, poput onih u kui od utog drveta; zato rekoh: "Ne mogu znati. Moda je, kao to velite, sve i bilo samo san. Mislim da suvie muite sebe." Njegovo se raspoloenje u trenutku preokrenulo - pojava koju sam viao kod male dece - i on se nasmeja. "Lako je videti, gospodine, da vi, iako ste tako opremljeni ispod tog ogrtaa, muitelj niste. Zaista bih rado povezao vas i vau doksicu. Ali ne mogu i zato ima malo dalje jedan drugar sa veim amcem. On dolazi prilino esto i ponekad tako, kao vi, razgovara sa mnom. Kaite mu da se ja nadam da e vas on prevesti na drugu stranu." Zahvalio sam mu se i pohitao za Agijom, koja je u meuvremenu daleko isprednjaila. Hramala je i ja se prisetih koliko je ve danas, posle uganua noge, prepeaila. Kad sam bio ve nadomak da je sustignem i ponudim joj da me uzme za ruku da bi joj bilo lake, napravio sam jednu od onih greeka koje u tom trenutku izgledaju ogromne i silno poniavajue, ali im se ovek kasnije smeje; to uinivi, pokrenuo sam jedan od najudnijih incidenata u mojoj, priznati se mora, udnovatoj karijeri. Jer ja sam Agiju sustizao trei i u trku doao preblizu unutranje strane jedne krivine na ploveoj stazi. U jednom trenutku trk me je nosio preko suneraste barske travuljine - a ve u sledeem mlatarao sam po ledenoj smeoj vodi, grdno ometan ogrtaem. Tokom vremena koliko je potrebno za jedan dah oseao sam, opet, onaj uasni strah od davljenja; onda sam se u vodi uspravio i izbio licem na vazduh. Pobedile su navike steene u svim onim letnjim plivanjima na olu: izduvao sam vodu iz usta i nosa, udahnuo duboko i odgurnuo potpuno mokru kapuljau sa lica.

Tek to sam se smirio, uvideo sam da mi je Terminus Est ispao iz ruke i opasnost da to seivo izgubim uinila mi se, tada, stranijom od gubljenja ivota. Zaronio sam, ne elei ni da se potrudim da prvo skinem izme i poeo sam da krim sebi put kroz zagasitomrki fluid koji nije bio samo voda nego voda zgusnuta od vlaknastog korenja bilja, korenja spletenog u mreice. Ta su vlakna mnogostruko poveavala opasnost od davljenja, ali su mi spasla Terminus Est - koji bi sigurno stigao do dna pre nego ja, i tamo se, uprkos prisustvu male koliine vazduha u kaniji zario u blato, da pad nije ometen korenjem. Desilo se, dakle, sledee: nekih osam ili deset lakata ispod povrine, jedna moja aka, grabei mahnito, naila je na blagosloveni, dobro poznati oblik njegove drke sa oniksom. Ali tog istog trena moja druga aka dotakla je jedan predmet sasvim druge vrste. Drugu ljudsku aku, iji se stisak (jer je istog trena kad sam je dodirnuo epala moju aku) tako savreno podudario sa pronalaenjem Terminus Esta, da je izgledalo kao da mi vlasnik te ake vraa ma, kao to je to visoka zapovednica pelerinki uinila ranije. Osetio sam talas ludake zahvalnosti, a onda se strah vratio udesetostruen: ta aka me je vukla, vukla nadole. 23. HILDEGRIN Snagom, sigurno poslednjom koju sam imao, uspeo sam da izbacim Terminus Est na ploveu barsku stazu i da se uhvatim za njenu neravnu ivicu; a onda sam opet potonuo. No, neko me je dohvatio za zglob ake. Digao sam pogled oekujui da je to Agija, ali nije bila ona nego neka jo mlaa ena, sa dugakom, utom kosom. Pokuah da joj se zahvalim, ali iz mojih usta ne potekoe rei nego voda. Ona je, onda, vukla, ja se bacakao i najzad se naao oslonjen celom teinom na travu, no tako slab da vie nita nisam mogao uiniti. Mora biti da sam se tu odmarao bar onoliko dugo koliko je potrebno da se izgovori angelus, moda i due. Bio sam svestan hladnoe i postepenog tonjenja svih tih utkanih truleih biljaka zajedno, jer one su pod mojom teinom poputale tako da sam se najzad naao opet do pola u vodi. inio sam jako velike udisaje, ali moja plua njima nisu bila zadovoljna; vodu sam iskaljavao, a curila mi je i iz nosa. Neko progovori (muki glas, buan, inilo mi se da sam ga nekad, davno, ve sluao): "Povucite ga na ovu stranu inae e potonuti." Neko me je podigao, drei me za opasa. Nekoliko trenutaka posle toga uspeo sam da stanem na noge, iako su toliko drhtale da sam se uplaio da u pasti. Agija je bila tu, i ona plavua koja mi je pomogla da se popnem na travu, i jedan krupan ovek mesnatog lica. Agija zapita ta se dogodilo; iako polusvestan, zapazio sam koliko je bleda. "Dajte mu vremena", ree krupni ovek. "Bie mu sasvim dobro, uskoro." Onda on ree: "A ko si, za ime Flegetona, ti?" Gledao je tu devojku koja je izgledala oamueno isto koliko sam se ja oamuenim oseao. Promucala je : "D...d...d...d", onda sagla glavu i zautala. Od kose do pete bila je umazana blatom, a od odee je na sebi imala samo neke dronjke. Krupni ovek zapita Agiju: "Odakle ova?" "Ne znam. Kad sam se okrenula da vidim ta zadrava Severijana, ona ga je ve izvlaila na ovu ploveu stazu." "Dobro je uinila. Bar za njega dobro. Je li luda? Ili arolijom vezana za ovo mesto, ta misli?" Progovorih: "Ko god da je, spasla me je. Zar joj ne moe dati neto da se pokrije? Sigurno se smrzava." Smrzavao sam se i ja, a sad sam bio dovoljno iv da to i primetim. Krupni ovek odmahnu glavom i kao da pritee svoj teki kaput nekako vre oko sebe. "Ne dam ako ne bude ista. A to nee biti, osim ako je ne vratimo u vodu i ne probukamo dobro. Ali imam ovde neto to je gotovo isto tako dobro, moda i bolje." Iz jednog od depova kaputa on izvue metalnu bocu, koja je imala oblik psa, i dade mi je.

Pokaza se da je "kost" u ustima tog psa zapravo ep. Ponudio sam bocu toj devojci, ali ona se ponaala kao da ne zna ta bi s njom radila. Agija joj bocu prvo oduze, pa prisloni na usne, a kad je plavua popila nekoliko gutljaja, Agija mi je vrati. Tenost u boci imala je ukus rakije od ljiva; vatreni nalet tog pia sprao je na vrlo prijatan nain gorinu movarne vode. Kad sam vratio kosku psu u usta, stomak mu je, rekao bih, bio ve vie od pola ispranjen. "E, tako", ree veliki, "a sad, narode, mislim da bi trebalo da mi kaete ko ste i ta ete ovde - i nemoj niko da mi kae da ste doli samo da razgledate vrt. Ja svaki dan vidim toliko tih to blenu, da ih prepoznam pre nego to stignu na domet glasa." On osmotri mene. "Za poetak, ti ima doo-bru noekanju." Agija ree: "Taj armiger je kostimiran. Izazvan je na dvoboj, pa je doao da isee jedan avern." "On kostimiran, a ti kao nisi. Misli da ne prepoznajem pozorini brokat? I da ne znam ta su bose noge?" "Nisam ja rekla da nisam kostimirana, niti da sam njegovog ranga. A to se tie mojih cipela, ostavila sam ih napolju da ih ne upropastim u ovoj vodi." On klimnu na takav nain da se nije moglo zakljuiti da li joj je poverovao ili nije. "Sad ti, zlaana kosice. Ova izvezena bagaa ovde ve je kazala da te ne poznaje. A ovaj drugar ovde - koga si, kao ribu, upecala, a to je bio posao i te kakav - pa, kad ga pogledam ini mi se da ni on ne zna o tebi nita vie nego ja. Moda ni koliko ja. Dakle, ko si ti?" Plavua proguta pljuvaku. "Dorkas." "A kako si dospela ovde, Dorkas? I to u vodu? Jer u vodi si bila, stvar je jasna. Nisi se mogla toliko smoiti samo izvlaei naeg mladog prijatelja." Od rakije su se devojini obrazi zarumeneli, ali lice joj je ostalo prazno i zbunjeno ba kao i pre ili gotovo koliko i pre. "Ne znam", apnu ona. Agija zapita: "Ti se ne sea kako si dola?" Dorkas odmahnu glavom. "Onda, koje se stvari poslednje sea?" Nastupilo je dugo utanje. Vetar je navalio kao nikad do tada - smrzavao sam se oajno, uprkos piu. Konano Dorkas proguna: "Sedenje pored prozora... Bile su lepe stvari na prozoru. Posluavnici, kutije i jedan krst." Krupni ree: "Lepe stvari? Pa, ako si ti bila tamo, onda sam siguran da je lepih stvari bilo." "Luda je", ree Agija "Ili se neko brinuo o njoj, a ona odlutala, ili se o njoj niko ne brine, to izgleda verovatnije s obzirom na stanje njene odee, pa je dolutala unutra kad kustosi nisu pazili." "Moda ju je neko tupnuo po glavi, opeljeio i bacio unutra mislei da je gotova. A ulaza u ovaj vrt ima, gospoice Dronjakovika, vie nego to kustos zna. Ili su je moda doneli da je bace ovde, ali je bila samo bolesna i uspavana. U komi, to se zove koma, pa ju je voda probudila." "Pa ti koji su je doneli sigurno bi je i videli." "Ja koliko sam uo, oni kad su u komi mogu dugo da ostanu pod vodom. ta je bilo da je bilo, sad nije bitno. Ona je tu i problem je njen, rekao bih, da utvrdi odakle je i ko je." Ja sam dotle skinuo smei i poeo da cedim gildaki ogrta u nadi da ga koliko-toliko osuim; ali digoh pogled kad Agija upita: "Sve nas si pitao ko smo. A ko si ti?" "Sasvim imate pravo to da znate", ree krupni ovek. "Potpuno pravo imate i dau vam bolje dokaze nego to je iko od vas dao meni. Ali, posle toga, morau malo da se posvetim svojim poslovima. Doao sam jer sam video da se ovaj mladi armiger davi, doao sam kao to bi svaki dobar ovek doao. Ali svako mora da gleda svoja posla, pa moram i ja." To govorei, skinuo je svoj visoki eir, posegnuo u njega i izvukao jednu masnu kartu otprilike dvaput veu od onih posetnica koje sam pokatkad viao u Citadeli. Dao ju je Agiji, a

ja sam pogledao preko Agijinog ramena. Izrazito kitnjastim slovima bilo je ispisano: HILDEGRIN ZVANI JAZAVAC Iskopavanja svih vrsta, sa jednim, ili vie, pa sve do 4OO kopaa. Kamen nije pretvrd niti blato premekano. Pitajte u ulici Argosi kod firme SLEPI AOV ili pitajte u Altikamelusu odmah iza ugla Velajetije. "Eto ko sam, gospoice Dronjakovika i mladi sir - a nadam se da mi nee zameriti to vas tako zovem, prvo jer ste od mene mlai, a drugo jer si ti od nje mnogo mlai iako si moda samo dve-tri godine posle nje roen. I, odoh ja." Zaustavih ga. "Pre nego to sam upao, sreo sam jednog starog u unu, koji je rekao da neto dalje niz stazu postoji neko ko bi nas mogao prebaciti preko jezera. Hoe li nas povesti?" "A, onaj jadnik koji trai svoju suprugu. E, taj mi je bio dobar prijatelj, mnogo puta, pa ako vas je on preporuio, valjalo bi da posluam. Moja brodica moe da odri etvoro, ako ba mora." On poe krupnim koracima, pokazujui nam jednim pokretom da krenemo za njim; primetih da mu izme, koje kao da su bile neim nauljene, tonu u barsko bilje ak i dublje nego moje. Agija ree: "Ova s nama ne ide." Meutim, lepo se videlo da Dorkas ba ide za nama, i to za Agijom. Na Dorkasinom licu bio je izraz tako ojaen, da ja zastadoh da pokuam da je uteim. "Pozajmio bih ti ja svoj ogrta", apnuo sam joj, "da nije toliko mokar, pa bi ti od njega bilo jo hladnije nego sad. Ali ako poe ovom stazom u suprotnom smeru, izii e sasvim iz ovog vrta u hodnik gde je suvlje i toplije. A onda, ako potrai vrata na kojima pie 'Bata tropske dungle', kroz njih e ui u jedan vrt gde je sunce toplo i gde e se oseati sasvim udobno." Tek to sam to rekao, setio sam se onog pelikosaura koga sam u dungli video. Dorkas, meutim (moda i na sreu), nije niim pokazala da je ula moje rei. Neto u njenom licu pokazivalo je da se plai Agije, ili da je bar, na neki bespomoan nain, svesna da je izazvala Agijino nezadovoljstvo; ali nikakvih drugih pokazatelja nije bilo da svoju okolinu sagledava ita budnije od meseara. Svestan da nimalo nisam umanjio njenu nevolju, poeh ponovo. "Ima u hodniku jedan ovek, kustos. Siguran sam da e on bar pokuati da ti nae neku odeu i vatru." Vetar je zavitlao Agijinom kestenjastom kosom kao biem, kad je okrenula glavu da nas pogleda. "Tih mladih prosjakinja ima toliko da niko ne treba da se uznemirava zbog jo jedne, Severijane. Niko, pa ni ti." Na zvuk Agijinog glasa i Hildegrin pogleda preko ramena. "Znam jednu enu koja bi je mogla primiti. Da, primiti, oprati i dati joj neto odee. Ispod tog blata je telo otmenog roda, mada prilino mravo." "A ta ti uopte trai ovde?" prasnu Agija. "Na tvojoj posetnici pie da angauje radnike za kopanje i, onda, kakav posao ima ovde?" "Kao to rekoste, gospoice - imam posao." Dorkas je poela da drhti. "asti mi", rekoh, "treba samo da se vrati. U hodniku je mnogo toplije. Ne idi u Batu tropske dungle. Mogla bi otii u Peanu, tamo je sunano i sivo." Neto od mojih rei kao da je dodirnulo neku icu u njoj. "Da", apnu ona. "Da." "Peana bata? To ti se dopada?" Vrlo tiho: "Sunce." "Evo stare barke", objavi Hildegrin. "Toliko nas ima da emo morati da pripazimo ko gde sedi i kako. Kad uemo, niko ni makac - jer e ona duboko da ugazi u vodu. Jedna enska na pramac, molim lepo, a druga i mladi armiger na krmu." Rekoh: "Rado u uzeti jedno veslo."

"Jes' ikad ranije veslao? Nisi. I pretpostavljao sam da nisi. Ne-ne, bolje ti sedi na krmu k'o to sam rekao. Nije mnogo tee vui dva vesla nego jedno, a radio sam to mnogo puta, veruj mi, ak i kad je ovde bilo i po petoro uz mene." amac je bio nalik na vlasnika, irok, robustan, masivnog izgleda. Pramac i krma bili su etvrtasti, iroki gotovo isto koliko sredina amca, mada je korito na oba kraja bilo plie. Hildegrin je uao prvi, opkoraio klupu i onda jednim veslom potisnuo amac blie obali da mi uemo. "Ti", ree Agija, hvatajui Dorkas za miicu ruke. "Ti sedi tamo napred." Izgledalo je da e Dorkas to posluati, ali Hildegrin je zaustavi. "Ako ne zamera, gospoice", ree Agiji, "radije bih da na pramcu bude ti. Neu moi da pazim na ovu, zna, kad veslam, ako ne sedne na krmu. Ona nije itava, u emu se ak i ti i ja moemo saglasiti, pa, poto emo jako duboko gaziti vodu, eleo bih da je vidim ako pone neto da se bacaka." Na iznenaenje svih nas Dorkas ree: "Nisam luda. Samo... samo se oseam kao da sam upravo probuena." Hildegrin je, ipak, nagna da sedne na krmu, sa mnom. "Ovo sad", ree on, "ovo sad to ete gledati nije verovatno da ete ikad zaboraviti, ako vam je prvi put. Prelazak preko Ptijeg jezera, ovde, usred Bate venog sna." Zamakanje njegovih vesala u vodu stvaralo je tup i nekako setan zvuk. Pitao sam zato to jezero zovu ptijim. "Zato to se u vodi nae toliko mrtvih ptica, kau neki ljudi. Ali moe biti da je samo zato to ih ovde toliko ima. Mnogo stvari se pria protiv Smrti. Mislim, priaju ljudi koji moraju umreti, crtaju je kao zlu babu sa vreom i tako to. Ali pticama je Smrt dobra drugarica. Gde god ima mrtvih ljudi i tiine, nai e i dobar broj ptica, iskustvo je moje." Seajui se kako drozdovi pevaju u naem nekropolisu, klimnuo sam glavom. "Ako sad pogledate pored mog ramena, jasno ete videti obalu ispred nas i na njoj mnogo toga to ranije niste mogli, zbog trske koja je bila svud oko vas. Primetiete, ako nema previe izmaglice, da se teren od tog mesta die. Tamo zemljite vie nije movarno, tamo poinje uma. Vidite li drvee?" Klimnuo sam glavom, a pokraj mene je i Dorkas klimnula glavom. "To je zato to je cela ova predstava nametena da izgleda kao usta ugaenog vulkana. Ili kao usta mrtvog oveka, kau neki, ali nije im to istina. Da jeste, bili bi ugraeni i zubi. Setiete se, meutim, da ste u ovaj vrt uli penjui se kroz jednu podzemnu cev." Jo jednom klimnusmo glavama i Dorkas i ja. Agija je bila od nas udaljena ne vie od dva dobra koraka, ali se nije mogla videti iza Hildegrinovih irokih lea i tog kaputa od debelog vunenog tofa. "Na onoj strani", nastavi on, nagovetavajui pokretom etvrtaste vilice u kom pravcu treba da pogledamo, "morali biste da vidite jednu crnu taku. Na pola puta, otprilike, izmeu movare i ruba. Neki je vide, pa pomisle da su tu izili, ali nisu, taj otvor je iza vas, nii je i mnogo manji. A ovaj koji sad vidite jeste peina Kumeanke - ene koja zna budunost i prolost i sve ostalo. Neki priaju da je sve ovo izgraeno samo radi nje, ali ja to ne verujem." Dorkas tiho upita: "Kako se to moglo desiti?" Hildegrin je nije razumeo ili se bar pravio da je ne razume. "Kau da autarh eli da Kumeanka bude tu, tako da on moe da doe i razgovara, ne putujui na drugu stranu sveta. Ne bih znao da li je to istina, ali ponekad vidim nekog da se etka tamo gore, kao i odsjaj metala i moda dva-tri dragulja. Ne znam ko je, ali, poto ne elim da znam svoju budunost - a svoju prolost poznajem valjda bolje nego ona - ne prilazim blizu peini. Neki put dou ljudi u nadi da saznaju kad e se oeniti ili kako e proi u trgovini. Ali primetio sam da se retko vraaju." Stigosmo gotovo do sredine jezera. Bata beskrajnog sna se dizala oko nas odasvud i liila je na strane neke ogromne zdele, sa mahovinom i etinarima pri vrhu, a prljavom penom

travuljine i trske dole. Meni je jo bilo hladno, ak i hladnije zbog toga to sam, neaktivan, sedeo u amcu dok je drugi veslao; poinjao sam da se brinem i zbog posledica koje bi potapanje u vodu moglo imati po otricu Terminus Estaa, ako ga uskoro ne osuim i ne nauljim; ali i pored toga arolija tog mesta me je drala. (A arolija je, u tom vrtu, nesumnjivo postojala. Mogao sam je maltene uti kako bruji nad vodom: glasovi, ritmino pevaju, na nekom jeziku koji ne znam, ali ga razumem.) Mislim da je drala svakog, ak i Hildegrina, ak i Agiju. Neko vreme smo plovili bez razgovora; video sam guske, i to, koliko sam mogao razabrati, ive i zadovoljne, kako sede na vodi, daleko od nas; a u jednom trenutku je, kao neto iz sna, lice neke manateje, maltene ljudsko, pogledalo pravo u moje lice, kroz nekoliko pedalja smee vode. 24. CVET ZA POSLEDNJE ZBOGOM Dorkas, koja je sedela uz mene, prui ruku, ubra jedan vodeni zumbul i stavi ga u svoju kosu. Bio je to, ako se izuzme ona nejasna mrlja beline na drugoj, jo prilino udaljenoj obali, prvi cvet koji sam video u Bati beskrajnog sna; poeh pogledom da traim i druge, ali ne videh nijedan. Da li je mogue da se taj cvet tu stvorio samo zato to je Dorkas pruila ruku ka njemu? U svetlosti dana, meni je jasno, kao i svakome, da su takve stvari nemogune; ali piem ovo nou, a u ono vreme kad sam sedeo u tom amcu i gledao taj zumbul ni lakat udaljen od mojih oiju, pitao sam se zato je svetlost tako slaba i priseao se Hildegrinove uzgredne reenice iskazane koji trenutak ranije, reenice koja je nagovetavala (mada je sasvim mogue da Hildegrin toga nije bio svestan) da peina te vidovite ene, pa prema tome i ceo ovaj vrt, lei na suprotnoj strani sveta. A tamo je, kao to nas je majstor Malrubius odavno nauio, sve obrnuto: ka jugu je toplo, ka severu hladno, nou je svetlost, danju je mrak; leti pada sneg. Onda bi ta otra hladnoa, koju sam oseao, bila normalna, jer bi se tamo bliilo leto, pa bi vetar donosio susneicu; mrak koji se ispreio ak i izmeu mojih oiju i plavog cveta vodenog zumbula bio bi takoe normalan, jer bi se tamo bliila no, to znai vreme svetlosti na nebu. Mora biti da Inkreator odrava red u svim stvarima; a teolozi kau da je svetlost njegova senka. Zar iz toga neminovno ne sledi da u tami ima manje reda i proticanjem vremena - sve manje, tako da i cvee moe da iskae iz nitavila i pojavljuje se u devojakim prstima, ba kao to, na svetlosti, u prolee, iskae iz najobinijeg blata i uzvija se u vazduh? Kad no sklopi nae oi, reda moda ima manje nego to verujemo. Moda, uistinu, ba taj nedostatak poretka opaamo kao tamu, moda je mrak, zapravo, nadolazak nasuminosti u energetskim talasima (slinim moru) i energetskim poljima (slinim njivama); moda je samo varka kad se naim oima ini - pod dejstvom svetlosti, to im donosi red, koji one ne mogu same stvarati - da su ti talasi i ta polja stvarni svet. Diui se iz vode, izmaglica me je podsetila, prvo, na kovitlanje trunica praine u vazduastoj pelerinskoj katedrali, a zatim na vodenu paru iz kotlia sa supom kad ga Brat kuvar unosi u trpezariju u zimsko popodne. Prialo se da vetice imaju takve kotlove i da njihovu sadrinu meaju; ali ja nikad nisam takav kotao kod njih video, iako njihova kula stoji ni lanac daleko od nae. Prisetih se - pa mi to veslamo preko jednog vulkanskog kratera. Da nije taj krater Kumeankin kotao? Vatre Urta ugasile su se odavno, kao to nas je majstor Malrubius uio; mogue je, i vie nego mogue, da su se ohladile mnogo pre nego to se ljudski rod uzdigao iz zverstva i poeo da zakruje lice Urta svojim gradovima. Ali vetice, pria se, diu ljude iz mrtvih. Da li bi Kumeanka mogla probuditi mrtve vatre da bi njen kotao prokljuao? Zamoio sam prste u vodu; bila je hladna kao sneg. Zabacujui vesla, Hildegrin se nae ka meni, zatim, vukui ih, odmae se od mene. "Ide u susret svojoj smrti", ree on. "Na to misli. Vidim ti po licu. Na Sangrnarno polje i tamo e te ubije - on, ko je, da je."

"Ide tamo?" upita Dorkas i stisnu moju aku. Poto nisam odgovorio, Hildegrin mi klimnu. "A ne mora, ej. Ima ljudi koji ta pravila ne potuju, a ipak se etaju slobodni." "Nisi pogodio", rekoh. "Nisam o monomahiji razmiljao - a ni o umiranju." Dorkas mi progovori na uvo, tako tiho da, ini mi se, ni Hildegrin nije mogao uti: "A, jesi. Lice ti je bilo puno lepote, i to one uzviene vrste. Kad je svet uasan, tad su misli visoke, pune elegancije i velianstvenosti." Pogledah je, pomiljajui da mi se podsmeva. Nije se podsmevala. "Svet je do pola naliven dobrim, a od pola zlim. Moemo da ga nagnemo napred, da se u na um slije vie dobra, ili nazad, tako da se vie izlije u ovo." Pogledom je obuhvatila jezero, celo. "Ali koliine su iste, samo menjamo razmere na pojedinim mestima." "Ja bih svet nagnuo unazad, najvie to mogu, tako da zlo u celosti iscuri napolje", rekoh. "A moglo bi iscureti dobro. Ali ja sam kao ti; kad bih mogla, savila bih vreme unazad." "Osim toga, ne verujem da se divne misli - ili mudre - raaju zahvaljujui spoljanjim nevoljama." "Nisam rekla divne misli, nego misli pune elegancije i velianstvenosti, mada to, valjda, podrazumeva i neku vrstu lepote. Daj da ti pokaem." Podigla je moju ruku, zavukla je pod svoje dronjke i pritisnula na svoju desnu dojku. Osetio sam pupoljak, vrst kao trenja, i toplinu blage uzvisine ispod njega, tanane, perjano mekane, pune ivota i zahuktale krvi. "Na ta", ree ona, "na ta sad misli? Ako sam ti uinila spoljanji svet slaim, zar ti nisu misli manje uzviene nego maloas?" "Gde si sve ovo nauila?" upitah. Sa njenog lica mudrost je ve nestala - iscurila je i kondenzovala se u kristalne kapljice na uglovima njenih oiju. Obala na kojoj averni rastu bila je manje movarna. udno je bilo, posle onolike etnje po ploveoj travi i plovidbe po vodi, stati nogom na tlo koje je samo meko. Dotakli smo obalu na izvesnoj udaljenosti od tih biljaka, ali smo ipak bili dovoljno blizu da ih vidimo ne vie kao belu masu du ivice vode nego kao skup pojedinanih biljaka, odreenih boja i oblika, ija se veliina mogla lako oceniti. Rekoh: "Averni nisu ovdanji, a? Nisu sa naeg Urta." Niko nije odgovorio; ini mi se da sam govorio tako tiho da me niko (osim moda Dorkas) nije mogao uti. Averni su imali izvesnu krutu geometrijsku pravilnost nesumnjivo roenu pod nekim drugim suncem. Boja njihovog lia bila je boja skarabejevih lea, ali proeta prelivima istovremeno dubljim i prozranijim. Ta boja kao da je nagovetavala da negde, nezamislivo daleko, postoji neka svetlost takvoga spektra, da bi se od nje ovaj svet sparuio, ili, moda, uzvisio. Dok smo se, peice, pribliavali avernima - Agija napred, ja za njom, Dorkas za mnom, Hildegrin poslednji - video sam da je svaki list poput otrice bodea, krut i iljat, ivica tako otrih da bi njima ak i majstor Gerlous bio zadovoljan. Iznad tog lia bili su poluzatvoreni beli cvetovi koje smo videli jo sa suprotne strane jezera; izgledali su kao tvorevine iste lepote, devianske mate zatiene stotinom noeva. iroki su to cvetovi bili, raskoni, a latice su bile svijene na takav nain da bi mogle izgledati i razbaruene, kad oko ne bi u njima razabiralo sloeni vrtloni obrazac koji ga uvlai u sebe kao one spirale naslikane na diskovima to se vrte. Agija ree: "Prema pravilima dobrog ponaanja, treba da sam uzbere biljku, Severijane. Ali poi u da ti pokaem kako. Trik je u tome da zavue ruku pod najnie lie i da je otkine, da odlomi stablo sasvim pri tlu." Hildegrin je uhvati za rame. "Nee, nee, gospoice", ree njoj, a meni: "Ti poi, kad ve hoe, mladi sire. Ja u odvesti ove enske u bezbednost."

Ve sam bio odmakao nekoliko koraka od njega, ali kad je te rei izgovorio, za trenutak ostadoh nepomian. Na sreu, Dorkas je upravo tad uzviknula: "Pazi se!" pa sam mogao odglumiti da je moje zastajanje bilo zbog njenog uzvika. Ali nije bilo zato. Jo od kad smo Hildegrina sreli, bio sam siguran da sam tog oveka ve negde video, ali onaj ok prepoznavanja koji je tako brzo doao kad sam po drugi put video armigera Rahoa, u ovom sluaju je nastupio tek posle dueg vremena. Nastupio je i paralisao me istog trenutka. Kao to rekoh, ja sve zapamtim, ali esto mi se deava da neko lice, ili neku injenicu, ili oseanje, pronaem tek posle dueg traganja. Mislim da je u sluaju Hildegrina problem bio u tome to sam ga tog dana video sasvim jasno, jo od onog trena kad se nagnuo nada mnom na travnatoj stazi, dok sam ga prilikom naeg ranijeg susreta video sasvim slabo ili, moe se rei, gotovo nikako. I zato je moja pamenje, tek kad je Hildegrin rekao "Ja u odvesti ove enske u bezbednost", nepogreivo odredilo iji je to glas. "Lie je otrovno", dobaci Agija. "Ako namota ogrta oko ruke, to e do neke mere da te zatiti, ali potrudi se da ne dodirne nijedan list. I dobro gledaj... avern ti je uvek blie nego to misli." Klimnuo sam da pokaem da mi je jasno. Ne mogu znati da li je avern smrtonosan za bia na njegovom svetu. Moda i nije, moda je za nas opasan samo zato to je njegova priroda, igrom sluaja, u nepomirljivoj suprotnosti sa naom. U svakom sluaju, zemlja je, ispod i oko averna, bila pokrivena kratkom i vrlo nenom travom, koja nimalo nije liila na grubo rastinje na okolnom terenu; a ta kratka trava bila je posuta zgrenim telacima pela i, ponegde, belim ptijim kostima. Kad sam se naao na samo korak-dva od ovih biljaka, stao sam, iznenada svestan jednog problema o kome do tada nisam razmiljao. Trebalo je da izaberem avern koji e mi biti oruje u predstojeoj borbi, ali, poto nisam nita znao o nainu kako e se ta borba voditi, nisam mogao ni da ocenim kakva e mi biljka najbolje odgovarati. Mogao sam da se vratim i pitam Agiju, ali kakav bi to apsurd bio - pitati jednu enu o takvim stvarima; najzad sam odluio da se oslonim na svoje rasuivanje, poto e me ona, sigurno, vratiti da otkinem drugu biljku ako prva koju uzmeme bude potpuno neodgovarajua. Averni su bili raznih visina, od mladica visokih tek neto vie od pedlja, pa do starih biljaka visokih gotovo tri lakta. Te starije biljke imale su manji broj listova, ali krupnijih. Listovi na manjim biljkama bili su ui i tako zbijeni da su im stabljike bile sasvim skrivene, a listovi na veim biljkama bili su daleko iri, srazmerno, u odnosu na svoju duinu, i, kod mesnatih stabljika, donekle razmaknuti. Ako je trebalo da onaj septentriona i ja koristimo averne kao maljeve (a to se inilo verovatno), onda bi mi najbolje odgovarala najvea biljka, sa najduom stabljikom i najvrim liem. Ali sve takve biljke su rasle na znatnoj udaljenosti od rubova ovog zasada, tako da bi bilo potrebno izlomiti mnotvo manjih biljaka da bi se doprlo do jedne toliko velike; to se, opet, nikako ne bi moglo izvesti na nain koji je Agija predloila, jer se lie mnogih sitnijih biljaka sputalo praktino do zemlje. Na kraju sam odabrao jedan avern visok oko dva lakta. Kleknuo sam blizu njega i poeo da pruam ruku i odjednom, kao da je neki veo trgnut ispred mojih oiju, uvideo da e moja aka, za koju sam mislio da je jo nekoliko pedalja daleko od iglastog vrha najblieg lista, sledeeg trenutka biti probodena. urno sam je povukao; biljka je izgledala maltene nedohvatljivo, tako da nisam bio siguran da li u uspeti da dodirnem njenu stabljiku ak i ako legnem potrbuke. Iskuenje da upotrebim ma bilo je veoma veliko, ali sam smatrao da bih se obrukao pred Agijom i Dorkas ako bih to uradio, a sem toga, znao sam da u u svakom sluaju morati, u borbi, da drim biljku rukom. Opet sam pruio ruku, oprezno, ovog puta vukui podlakticu po tlu, i zakljuio da stabljiku i te kako mogu dohvatiti, iako sam morao i rame da pritisnem na travu da me najnii

listovi ne bi uboli u miicu. Jedan iljak, nekih pola lakta ispred mog lica, poe treperiti od mog daha. Dok sam odlamao stabljiku - to nije bilo lako - video sam zato ispod averna uspeva samo kratka, meka trava. Jedan od listova biljke koju sam odlamao zasekao je kroz jednu vlat u busenu grube barske trave i itav busen, gotovo el irok, odmah je poeo da se sui. Uzbrani avern bio je grdan problem, to je trebalo i oekivati. Naravno da ga nisam mogao samo tako uneti u Hildegrinov amac, jer bi neko od nas poginuo; morao sam prvo da se popnem na jedan breuljak i odseem jedno vrlo mlado stablo. Kad su i granice odrezane s njega, Agija i ja smo privezali avern za jedan kraj, tako da je kasnije, kad smo ili kroz grad, izgledalo da drim nekakvu grotesknu zastavu. Tad mi je Agija objasnila na koji nain se avern koristi kao oruje, pa sam otkinuo drugu biljku (uprkos Agijinom protivljenju i, bojim se, uz jo vei rizik, jer sam sad imao i previe samopouzdanja) i neko vreme vebao to to mi je kazala. Avern nije, kao to sam pretpostavio, samo mlatilo sa zmijskim zubima. Svaki njegov list mogue je otkinuti, tako to se uhvati palcem i kaiprstom i uvre, pri emu ruka ne sme da doe ni u kakav dodir sa otricama ili vrhom. Onda je taj list, zapravo, seivo bez drke, zatrovano, otro kao ilet, spremno za bacanje. Borac dri biljku levom rukom za donji kraj stabljike i otkida desnom rukom najnie listove da bi ih bacao. Agija me je, meutim, opomenula da zadrim svoju biljku izvan protivnikovog domaaja, jer se, otkidanjem lia, pojavljuje ogoljena stabljika koju bi protivnik mogao epati i oteti mi ceo moj avern. Dok sam mlatarao drugim avernom i vebao udaranje njime, kao i otkidanje i bacanje listova, uvideo sam da je, za mene, moj sopstveni avern gotovo isto onako opasan kao septentrionaev. Kad sam ga drao blizu sebe, postojala je ozbiljna opasnost da se ubodem u ruku ili prsa dugakim donjim listovima; a taj cvet je, svojim vrtlono rasporeenim laticama, hvatao i zadravao moj pogled kad god bih pogledao dole da otrgnem list i vukao me k sebi nekom isuenom smrtnom strau. Sve ovo bilo je dovoljno neugodno; ali kad sam nauio da ne gledam u taj poluzatvoreni cvet, pade mi na um da e i moj protivnik biti izloen istim opasnostima. Bacanje listova bilo je lake nego to sam pretpostavio. Povrina lista je sjajna i glatka, kao i kod lia mnogih biljaka koje sam video u Bati dungle, tako da se lako odvaja od prstiju, a teak je toliko da moe da leti daleko i pravo. Moe da ga hitne vrhom napred, kao svaki no, ili da ga baci tako da se u letu okree i da posee svojom smrtonosnom ivicom sve to mu se nae na putu. Bio sam, dakako, pun elje da Hildegrinu postavljam pitanja o Vodalusu; ali nijedna prilika se nije ukazala sve dok nas nije vratio amcem preko tihog jezera. Onda se, u jednom trenutku, Agija toliko usredsredila na pokuaje da otera Dorkas od nas, da sam uluio priliku da povuem Hildegrina u stranu i da mu apnem da sam i ja prijatelj Vodalusa. "Zamenio si me s nekim drugim, mladi armigeru - da li to o Vodalusu odmetniku govori?" "Nikad ne zaboravljam glas", rekoh mu, "a ni ma ta drugo." Onda, prepun oduevljenja, impulsivno dodadoh valjda najgore rei koje sam mogao izgovoriti: "Pokuao si da mi prospe mozak onom tvojom lopatom." Njegovo lice se istog trena ukruti kao maska i on zakorai u svoj amac i odvesla daleko, smeom vodom. Kad smo Agija i ja odlazili iz Botanike bate, Dorkas je jo bila s nama. Agija se upinjala da je otera, a ja sam takve pokuaje neko vreme trpeo. Na to sam bio naveden, delimino, strahom da, zbog Dorkasine blizine, neu nikako moi da navedem Agiju da legne sa mnom; jo vie, nejasnim pomiljanjem na bol koji bi Dorkas, ve izgubljena i smetena, osetila kad bi me videla da umirem. Nedugo pre toga, izlio sam pred Agiju sav svoj jad zbog Tekline smrti. Sad je jad bio zamenjen drugim brigama i ja uvideh da sam ga stvarno izlio kao kad ovek prospe ukiseljeno vino na zemlju. Upotrebljavao sam jezik tuge i na taj nain,

neko vreme, uspevao da ponitim svoju tugu; toliko je mona magija rei kojom se sluimo da svodimo na savladive ostatke sve one strasti koje bi nas inae izludele i unitile. Ma kakve da su bile moje pobude, i Agijine, i Dorkasine da nas prati, nijedan Agijin pokuaj nije uspeo. Na kraju sam pripretio Agiji da u je udariti ako to ne prestane i pozvao Dorkas, koja je tad bila nekih pedesetak koraka iza nas. Nastavili smo utke, nas troje, privlaei na sebe mnogo udnih pogleda. Bio sam skroz mokar i nisam vie mario hoe li ili nee moj smei ogrta svuda pokrivati fuliginski, muiteljski. Agija je, u svom pocepanom brokatu, morala izgledati gotovo isto toliko udnovato kao ja. Dorkas je jo bila izmazana blatom - koje se na njoj osuilo u toplom prolenom vetru, kojim se grad sada optoio, i pretvorilo u tvrde grudvice u njenoj zlatnoj kosi i u mrlje smeeg praka na njenoj bledoj koi. Iznad nas je lebdeo sumorni avern, kao gonfalon, ona zastava koja se ne nosi na samom koplju nego na jednoj poprenoj gredici na vrh koplja. Iz averna se irio divan, prijatan miris. Njegov poluzatvoreni cvet i sad je blistao belinom kosti, ali su listovi, na suncu, izgledali gotovo crni. 25. KRMA IZGUBLJENIH LJUBAVI Imao sam tu dobru sreu - ili, moe biti, zlu - da mesta koja su u mom ivotu odigrala posebno krupnu ulogu budu, gotovo sva, izuzetno trajnog karaktera. Mogao bih se sutra, kad bih hteo, vratiti u Citadelu, i to (pretpostavljam) ba na onaj isti leaj gde sam, kao egrt, spavao. ol i sad tee kroz moj grad, Nesus; Botanika bata, facetovana, svetluca i danas, i u njoj su one udne pregrade u kojima je po jedno raspoloenje, sauvano za sva vremena. A kad razmislim ta je u mome ivotu bilo prolazno, zakljuim da su to, ponajpre, bili ljudi. Meutim, bilo je i kua prolazne prirode, a ponajvie je takva ona krma bila, ona na rubu Sangvinarnog polja. Potroili smo po podne peaei irokim avenijama i uzanim prolazima, a zgrade koje su se odasvud natiskivale ka nama bile su sve od kamena i cigle. Najzad smo stigli do nekog dvorita koje kao i da nije bilo dvorite jer sa nije videla nikakva otmena vila u sreditu. Pamtim da sam upozorio Agiju da se sprema oluja: oseao sam u vazduhu blisko prisustvo neeg i video du obzorja liniju gorkog crnila. Nasmejala mi se. "Ti to vidi i osea samo Zid Nesusa. Ovde je uvek ovako. Zid suzbija strujanje vazduha." "Ona crna linija? Pa, ona dosee do pola neba." Agija se opet nasmeja, a Dorkas se pribi uz mene. "Plaim se, Severijane." Agija je to ula. "Plai se Zida? Nee te povrediti sem ako padne na tebe, a nije pao ve desetak epoha." Pogledao sam je upitno, a ona ree: "Pa dobro, izgleda bar toliko star, moda je i stariji, ko e znati?" "Njime bi se ceo jedan svet mogao ograditi. Da li je Nesus njime sasvim obuhvaen?" "Jeste, po definiciji. Ono to je Zidom obuhvaeno, to je Nesus, mada, koliko ujem, u severnim delovima grada postoje i nenaseljene ravnice, a u junim, lige i lige nenastanjenih ruevina. Nego, gledaj, izmeu onih topola, vidi krmu?" Nisam video i rekoh to. "Ispod drveta. Obeao si mi veeru, a ja bih ba tamo da jedem. Vremena bi trebalo da bude taman dovoljno da zavrimo jelo pre nego to bude morao na susret sa septentrionaem." "Neemo sad", rekoh. "Rado u te nahraniti kad moj dvoboj bude gotov. Ugovoriu veeru sad, ako eli." I dalje nikakvu zgradu nisam primeivao, ali sam uoio neto udno na drvetu ispred nas: jedno rustino drveno stepenite koje je vodilo zavojito nagore, oko stabla. "Uini tako. Ako bude ubijen, pozvau tog oficira... a ako on ne bude hteo da doe, onda onog propalog mornara koji veito poziva mene. Piemo tebi u ast."

Visoko u granama tog drveta upalilo se svetlo i ja sad videh da ka stepenitu vodi jedna staza. Ispred stepenita: tabla sa slikom koja prikazuje uplakanu enu kako vue okrvavljeni ma. Jedan mukarac, udovino debeo, sa kuhinjskom keceljom na sebi, iskorai iz senke i stade pored table, trljajui aketine i ekajui da mu priemo. Sad zauh, mada tiho, i zveckanje erpi. "Aban vam stoji na usluzi", ree debeljko kad stigosmo do njega. "ta elite?" Primetih da pogledom nervozno odmerava moj avern. "Hoemo da nam se ruak za dvoje poslui u ..." Pogledah Agiju. "Kad pone nova smena." "Dobro je to, dobro. Ali ne moe tako brzo biti spravljena, sire. Osim ako ete prihvatiti hladno meso raznih vrsta, salatu i bocu vina?" Agija je izgledala nestrpljivo. "Mi emo peenu ivinu - mladu pticu." "Kako elite. Kazau kuvaru da pone pripreme odmah, a vi se moete, posle gospodinove pobede, zabaviti pecivom, dok ptica ne bude gotova." Agija klimnu i izmeu njih dvoje sevnu pogled koji mi je kazao, sa potpunom izvesnou, da su se ve sretali. "A u meuvremenu", nastavi gostioniar, "ako imate jo vremena, mogu obezbediti lavor tople vode i suner za ovu drugu mladu damu, a moda bi vam svima prijala i po aa medoka uz biskvite?" Namah sam postao svestan da ni zalogaja nisam pojeo jo od onog doruka u zoru sa Boldandersom i dr Talosom i da je isto tako mogue da ni Agija ni Dorkas nisu itavog dana nita jele. Klimnuo sam i krmar nas povede uz to iroko stepenite napravljeno u seoskom stilu; deblo oko koga se stepenite svijalo imalo je u preniku celih deset koraka. "Da li ste nas ve poseivali, armigeru?" Odmahnuo sam glavom. "Upravo sam hteo da vas pitam kakva vam je ovo gostionica. Ovako neto nikad nisam video." "A i neete, gospodine, osim ovde. Ali trebalo je i ranije da dolazite - naa kuhinja je proslavljena, a obedovanje na sveem vazduhu daje najbolji apetit." Pade mi na um da oko apetita zaista ne moe biti problema ako gazda uspeva da odri toliku trbuinu u kafani do ije se svake prostorije stie jo po jednim stepenitem; no, tu pomisao zadrah za sebe. "Zakon, vidite, sire, zabranjuje postojanje ma kakvih graevina tako blizu Zida. Mi imamo dozvolu zato to nemamo ni zidove ni krov. Poseuju nas oni koji idu na Sangvinarno polje, slavni borci i junaci, gledaoci i lekari, ak i efori. Evo vae odaje." Bila je to jedna platforma, kruna, savreno ravna. Oko nje i iznad nje, bledozeleno lie onemoguavalo je da nas ma ko vidi ili uje. Agija sede u jednu platnenu stolicu, a ja se (vrlo umoran, priznau) bacih uz Dorkas na kau napravljen od tavljene koe i upletenih rogova afrikih i movarnih antilopa. Iza kaua sam odloio avern, pa pristupio ienju maa. Doe jedna sudopera i donese vodu i suner za Dorkas; videvi ta ja radim, vrati se sa krpama i uljem za mene. Uskoro sam kuckao po drki da bih oslobodio seivo iz zahvata drke i poeo ljudski da ga istim. "ta je, ne moe da se opere?" zapita Agija Dorkas. "Volela bih da se okupam, ali ne da me vas dvoje gledate." "Severijan e okrenuti glavu na drugu stranu ako ga zamoli. On je to vrlo dobro radio jutros na jednom mestu gde smo bili." "I vi, madam", ree Dorkas blago. "Radije bih da ne gledate. Trebalo bi mi izdvojeno mesto, ako ga mogu dobiti." Agija se na to nasmeila, ali ja sam opet pozvao sudoperu i dao joj jedan oriok da donese rasklopni zastor. Kad je bio nameten, rekoh Dorkas da sam voljan da joj kupim haljinu ako se to u ovoj kafani moe dobiti. "Neu", ree Dorkas. apatom upitah Agiju za miljenje: ta je sa tom devojkom.

"Pa, oito joj se dopada to to ima. Ja moram da hodam sa podignutom rukom, da drim bretelu kako se ne bih obrukala za ceo ivot." Sad ona pusti ruku dole, tako da njene visoke dojke zablistae na umiruem suncu. "A ona ima te dronjke koji otkrivaju taman onoliko nogu i grudi koliko treba. Ima i jedno pocepano mesto na preponama ali to, koliko vidim, nisi primetio." Gostioniar nas prekide, dovodei kelnera koji nam donese posluavnik sa pecivom, bocom i aama. Objasnih da mi je odea mokra i gazda naredi da se donese mangal sa vatrom - a onda stade sam uz njega i poe se grejati kao da je u svom apartmanu. "U ovo doba godine - prija", objasni on. "Sunce je mrtvo ali jo ne zna da je mrtvo; ali mi znamo. Ako budete ubijeni, neete morati da trpite sledeu zimu, a ako vas teko rane, proveete je u toploj sobi. Tako ja uvek kaem borcima. A borbe su veinom oko srednjeg letnjeg dana, to znai, hou rei, da su tad moje rei jo prikladnije. Ne znam da li nekog utee ili ne, ali, tetu ne prave." Skinuo sam smei i gildaki ogrta, stavio izme na jednu stoliicu uz mangal i stao uz gazdu da bih suio akire i arape; ujedno sam ga pitao da li svi koji, radi monomahije, prou ovim putem svrate da se osvee kod njega. U tom trenutku prijalo bi mi, kao i svakom oveku koji osea da e verovatno uskoro umreti, saznanje da sam uesnik u nekoj postojanoj tradiciji. "Svi? Ma, ne, ni govora", uzvrati on. "Blagoslovila vas umerenost i Sveti Amand, gospodine. Kad bi se svako ko naie zadravao u mojoj gostionici, ne bi ni bila moja, prodao bih je pa bih iveo udobno u nekoj velikoj kamenoj kui sa atroksima ispred vrata i nekoliko momaka sa noevima okolo mene da odstrane moje neprijatelje. Ne, mnogo ljudi proe, a i ne pogleda na ovu stranu, gubei iz vida da prilikom sledeeg kretanja istom stazom moda vie nee biti u mogunosti da piju moje vino." "Kad smo ve kod toga", ree Agija i prui mi au punu, do ruba, tamnog, grimiznog, starog vina. Ne i dobrog, dodao bih - peckalo me je po jeziku, a u svom divnom ukusu imalo je i grubih sastojaka. Ipak je to vino bilo divno, bilo je vie nego dobro, u ustima nekog tako umornog i nahlaenog kao to sam to bio ja. Agija je i sebi uzela punu au, ali po njenim razbuktalim obrazima i iskriavim oima videh da je ve popila jednu, ako ne i vie. Rekoh joj da ostavi neto i za Dorkas, a ona uzvrati: "Za tu devicu od mleka i vode? Nee ona to piti, a hrabrost e biti potrebna tebi... ne njoj." Ne ba istinito, rekoh da se ne plaim. Krmar uskliknu: "Tako treba! Ustraeni ne budite i ne dajte da vam pune glavu nekakvim uzvienim mislima o smrti, o poslednjim danima i tako to. Oni koji sa tim mislima odu, ne vrate se, to vam je sigurno. Nego, hteli ste da naruite jelo, ini mi se, za sebe i za vae dve mlade ene, za posle?" "Naruili smo ve", rekoh. "Naruili jeste, ali nita unapred platili niste, htedoh rei. A tu je i pitanje ovog vina i ovih, ovde, gateaux secs , suvih kolaa. To mora da se plati odma' jer se jede odma', a i pije odma'. Zarad veere traim depozit od tri orioka s tim to kad doete da je pojedete, plaate jo dva." "A ako ne doem?" "Onda nita dalje ne naplaujem, gospodine. Zato sam u mogunosti da nudim jelo tako jeftino." Razoruavala me je potpuna neosetljivost ovog oveka; dadoh mu pare i on ode. Agija zaviri iza zastora, gde se Dorkas, uz pomo sudopere, prala; a ja sedoh opet na kau i navalih na jedan komad peciva, uz ostatak mog vina. "Severijane, ako bismo mogli da nekako zakljuamo ovaj zastor, dobili bismo mogunost da nekoliko trenutaka uivamo nasamo i da nas niko ne prekida. Mogli bismo i

stolicu da naguramo na zastor, ali bi ove dve sigurno izabrale ba onaj najgori trenutak da ponu da cie i da sve porue." Zaustio sam da odgovorim na neki neozbiljan nain, kad primetih jedno parence hartije, mnogostruko presavijeno, koje je neko zavukao pod posluavnik na takav nain da ga je mogao videti samo neko ko sedi na mom mestu. "E, ovo je ve preterivanje", rekoh. "Prvo izazov na dvoboj, a sad, tajanstvena poruka." Agija prie da pogleda. "ta pria to? Ve si se napio?" Spustio sam aku na oblu punou njenog kuka, pa, poto se nije usprotivila, iskoristih tu prijatnu uporinu povrinu da povuem Agiju blie sebi kako bi videla gde je papiri. "Hajde, ta misli, ta pie unutra? 'Potreban si Komonveltu, jai odmah...' 'Prijatelj ti je ovek koji e kazati re kamarila ...' 'uvaj se tipa sa ruiastom kosom...'" Uklapajui se u alu, Agija ponudi nove mogunosti: " 'Doi kad uje tri oblutka baena o prozor...' Baena o lie, morala bih kazati ovde. 'Rua je probala peruniku nektaronosnu...' To bih bila ja ako me ubije taj tvoj avern, jasno. 'Onu, koja te stvarno voli, prepoznae po crvenoj krpi oko bedara...'" Sagnula se, poljubila me, sela mi u krilo. "to ne zaviri?" "Zavirujem." Njen pokidani gornji deo haljine opet je pao. "Ma ne tu. Pokrij mi to rukom, a onda moe da pogleda cedulju." Pokrio sam to mesto rukom, ali cedulju nisam ni dodirnuo. "Preterivanje je, zaista, kao to rekoh. Taj tajanstveni oficir Unutranje vojske, njegov izazov, pa Hildegrin, pa ovo. Jesam li ti pominjao dvorkinju Teklu?" "I vie no jednom, dok smo peaili." "Voleo sam je. itala je mnogo - zapravo i nije imala ta drugo da radi u mom odsustvu osim da ita, ije i spava - pa kad smo bili skupa, smejali smo se zapletima nekih od tih pria. U njima su se ljudima uvek deavale stvari ove vrste, svako je upadao u nekakve uzviene, melodramske zapetljavine u kojima se nije snalazio." Agija se smejala zajedno sa mnom, davi mi, ovog puta, dugotrajan poljubac. Kad su se nae usne razdvojile, ona ree: "Zato pominje Hildegrina? Nije mi izgledao kao ma ta posebno." Uzeo sam jo jedan komad peciva, dotakao njime cedulju, a onda unuo ugao peciva Agiji u usta. "Pre izvesnog vremena spasao sam ivot oveku zvanom Vodalus..." Agija se izmae od mene, izbacujui mlaz mrvica iz usta. "Vodalus? ali se!" Ni najmanje. Tim imenom ga je nazvao njegov prijatelj. Tad sam bio tek neto vie od deaka, ali, zaustavio sam, na trenutak, dralju jedne sekire. Od udarca bi Vodalus poginuo, zato mi je dao jedan hrisos." "ekaj. Kakve to veze ima sa Hildegrinom?" "Kad sam prvi put video Vodalusa, uz njega su bili jedan ovek i jedna ena. Napali su ih neprijatelji i Vodalus je ostao da titi odstupnicu, a onaj ovek je tu enu odveo u bezbednost." (Zakljuio sam da je mudrije da nita ne kaem o leu, niti o tome kako sam onog sekiraa ubio.) "Da sam bila ja, borila bih se, pa bi bilo troje branilaca, a ne jedan. Nastavi." "Taj ovek sa Vodalusom bio je Hildegrin, to je sve. Da smo sreli prvo njega, bilo bi mi jasno, ili bih zamiljao da mi je jasno zato jedan hiparh Septentrionske garde hoe da se bori sa mnom. I, ujedno, zato je neko zapeo da mi alje tajnu poruku. Sve te stvari, zna, kojima smo se Tekla i ja smejali - uhode, spletke, ljubavnici pod maskama, izgubljeni naslednici. ta ti je, Agija?" "Da li sam ti odvratna? Da li sam ti runa?" "Divna si, ali izgleda kao da e se ispovraati. Mislim da si pila suvie brzo." "Pazi." Hitro se izvila i paunasta haljina sasvim joj spade i ostade da lei oko njenih mrkih, pranih stopala kao gomilica dragog kamenja. Ve sam je ranije video nagu, u

katedrali pelerinki, ali me je sad (da li zbog vina koje sam popio, ili zbog vina koje je ona popila, ili to je svetlo sad bilo slabije ili jae, ili samo zato to je ona bila uplaena i postiena i pokrivala dojke i butinama skrivala svoje najenstvenije mesto) privukla daleko jae. Imao sam oseaj da sam od silne elje oglupeo, da sam tup u glavi i vezanog jezika; stiskao sam njenu toplinu uz svoje hladno telo. "Severijane, ekaj. Nisam drolja, ma ta ti o meni mislio. Ali, imam cenu." "Kakvu?" "Da mi obea da tu cedulju nee itati. Baci je u mangal." Pustio sam Agiju i ustuknuo jedan korak. Njoj linue suze na oi; naile su kao to izvor izbije izmeu stena. "Kamo sree da moe videti kakvim pogledom me sad gleda, Severijane. Ne, ne znam ta u njoj pie. Nego... nego... zar nikad nisi uo za natprirodno znanje neke ene? Za predoseanje? Za ono kad ena zna stvari koje nikako nije mogla saznati?" Telesna elja koju sam bio oseao prema njoj ugasila se gotovo sasvim. Bio sam i uplaen i ljut, mada nisam znao zato. Rekao sam: "Imamo mi gildu takvih ena, naih sestara, u Citadeli. One ni licem ni telom ne lie na tebe." "Znam da nisam takva. Ali ba zato mora postupiti kako sam ti rekla. Ni jedan jedini put u svom ivotu nisam imala ni najmanje predoseanje, a sad ga imam. Zar ne uvia da to mora znaiti da je moje predoseanje tako istinito i tako vano za tebe da ga ne sme prenebrei? Spali cedulju." "Neko se trudi da me upozori, a ti ne eli da ja to vidim. Pitao sam ja tebe: da li ti je taj hiparh ljubavnik. Rekla si da nije i ja sam poverovao." Zaustila je da neto kae, ali sam je uutkao. "I sad ti verujem. Govorila si glasom u kome je bila istina. Pa ipak, upinje se da me izda, na neki nain. E, sad mi kai da to nije tano. Kai mi da postupa u mom najboljem interesu i da nema u planu nita iza toga." "Severijane..." "Kai." "Severijane, jutros smo se sreli. Praktino te ni upoznala nisam, a ni ti mene. ta moe da oekuje i ta bi oekivao da nisi tako nedavno napustio okrilje svoje gilde? Pokuavala sam, s vremena na vreme, da ti pomognem. Pokuavam i sad." "Obuci tu haljinu." Izvukoh cedulju ispod posluavnika. Agija jurnu na mene, ali nije bilo teko odgurnuti je jednom rukom. Beleka je bila napisana perom vrane, krabavo i razvueno; u toj mutnoj svetlosti, uspevao sam da razaznam tek poneku re. "Mogla sam da ti skrenem panju i bacim to u vatru. Uh, trebalo je tako da uinim. Putaj me Severijane..." "Mir." "Prole nedelje sam imala no. Mizerikordis sa drkom od korena puzavice. Bili smo gladni, pa ga je Agilus dao u zalagaonicu. Sad da mi je pri ruci probola bih te!" "A bio bi ti u haljini, a haljina ti je na podu." Gurnuo sam je tako da se zateturala unazad (a bilo je i vina u njenom elucu, u tolikoj koliini da teturanje nije bilo samo zbog siline mog pokreta) i sruila u platnenu stolicu, a ja sam poneo cedulju do mesta gde je poslednja svetlost sunca prodirala kroz masu lia. ena koja je s tobom ve je bila ovde. Ne veruj joj. Trido kae da je taj ovek muitelj. Ti si moja majka koja se vratila. 26. TRUBA ZOVE DA SE UE

Tek to su te rei doprle do mene, Agija iskoi sa stolice, dograbi hartijicu iz moje ruke i baci je preko ivice platforme. Jedan trenutak je stajala ispred mene i etala pogledom od mog lica do Terminus Esta koji je mirovao, sada ve sklopljen, oslonjen o jedan rukonaslon kaua. Mislim da se pribojavala da bih joj mogao odsei glavu i baciti je za ceduljom. Poto nisam nita uinio, ona ree: "Da li si to proitao? Severijane, reci da nisi!" "Proitao sam, ali ne i razumeo." "Onda ne misli vie o tome." "Miruj malo. Nije bilo ak ni upueno meni. Moda je bilo za tebe, ali, ako je tako, zato je zavueno na mesto gde je samo mom pogledu bilo dostupno? Agija, ima li ti dete? Koliko je tebi godina?" "Dvadeset tri. To je i te kako dovoljno da se ima dete, ali, ne, nemam dece. Pustiu te da mi pogleda trbuh ako mi ne veruje." Pokuao sam da na brzinu izraunam i otkrio da ne znam dovoljno o vremenu kad ene dozrevaju. "Kad si imala prvu menstruaciju?" "Sa trinaest. Da sam zarudnela, porodila bih se sa etrnaest. Je l' to pokuava da dokona?" "Da. I tom detetu bi sad bilo devet godina. Ako bi bilo pametno, moglo bi napisati ovakvu beleku. Da ti kaem ta je pisalo?" "Ne!" "ta bi ti rekla, koliko godina ima Dorkas? Osamnaest? Moda devetnaest?" "Nemoj misliti o tome, Severijane, ma ta da je pisalo." "Neu vie nikakve igre s tobom. ena si - koliko je njoj godina?" Agija skupi svoje punane usne. "Ja bih rekla da tvojoj neuglednoj, tajanstvenoj maloj nema vie od esnaest ili sedamnaest. Jedva neto vie od devojice." Pretpostavljam da je svako primetio da ponekad razgovor o odsutnoj osobi (ini se) privue tu osobu, dozove je kao eidolonskog duha. To se tad desilo. Jedna od ploa u zastoru se otklopi i izae Dorkas, koja vie nije bila onaj blatnjavi stvor na koju smo se bili navikli, ve prsata vitka devojka izuzetne ljupkosti. Viao sam kou belju od njene, ali to nije bivala zdrava belina. Dorkas kao da je sijala. Njena je kosa, osloboena odvratne prljavtine, bila bledo zlato; oi su joj bile ono to su veito bile - duboka plavet svetske reke Uroboros u mojim snovima. Kad je videla da Agija stoji potpuno naga, Dorkas pokua da se vrati u zaklon, iza zastora, ali zdepasta sluavka je stajala iza nje tako da to nije bilo mogue. Agija ree: "Bolje da ja nabacim ove moje dronjke, da se tvoja kuna ljubimica ne onesvesti." Dorkas promrmlja: "Neu gledati." "Ma ba me briga da li e ti da gleda", ree joj Agija. Primetih da nam je, ipak, okrenula lea dok je oblaila haljinu. Obraajui se zidu od lia, dodala je: "A sad stvarno moramo da krenemo, Severijane. Svakog trenutka e zatrubiti." "I ta e im to znaiti?" "Ne zna?" estokom kretnjom se okrenula da se suoi s nama. "Kad solarni disk, odavde gledan, prividno dotakne postrojenja na vrhu Zida Nesusa, zasvira truba, prva, na Polju krvi. Neki misle da je to samo radi regulisanja borbi na polju, ali nisu u pravu. Ta truba je signal straarima u Zidu da zatvore kapiju. Takoe je to signal da borbe ponu, pa, ako bude tamo kad truba zasvira, tad e tvoj dvoboj poeti. Kad sunce sie pod obzorje i pone prava no, truba na Zidu zasvira poveerje. To znai da se kapija vie nee otvarati ak ni za one koji imaju posebne propusnice, ali takoe znai da je odbio da se bori onaj ko je bio izazvan, a jo se nije pojavio. Takvog oveka moe svako da napadne gde god ga nae, a armiger ili uzvieni moe protiv takvog da iznajmi ubice, a da pri tom ne uprlja svoju ast."

Sad se sluavka, koja je stajala pokraj stepenita sluajui sve ovo i klimajui glavom, pomae da proe njen gazda, gostiniar. "Gospodine", ree mi on, "ako zaista imate smrtni sastanak, ja..." "Moja prijateljica je upravo to govorila", rekoh mu. "Moramo krenuti." Tad Dorkas upita moe li dobiti vina. Malice iznenaen, klimnuh glavom. Gostioniar joj nasu jednu au, koju ona prihvati obema rukama kao dete. Upitah ga da li gostima daje pribor za pisanje. "elite da sastavite testament, gospodine? Hodite sa mnom, imamo jednu senicu pripravljenu za tu svrhu. Ne naplaujemo nita, a ako elite iznajmiu deaka koji e odneti taj dokument izvritelju vae volje." Dohvatih Terminus Est i pooh za njim, ostavljajui Agiju i Dorkas da paze na avern. Ta nadsvoena prostorija koju je na domain pomenuo uala je na jednoh grani, tako mala da je u nju jedva stao radni sto sa stoliicom bez naslona, ali je na stolu bilo hartije, nekoliko pera od vrane spremljenih za pisanje i mastilo u jednoj mastionici. Seo sam i zabeleio tekst one cedulje; koliko sam mogao videti hartija je bila ista kao ona na kojoj je i cedulja bila pisana, a mastilo je davalo istu bledocrnu boju. Kad sam tu svoju krabociju posuo peskom, presavio i lepo sklonio u jahaku torbicu, i to u jednu pregradu koju sam retko upotrebljavao, rekoh krmaru da nikakav glasnik nee biti potreban, no ujedno zapitah da li poznaje ikoga po imenu Trido. "Trido, gospodine?" Izgledao je zbunjen. "Da. Pa nije to neko izuzetno retko ime." "Naravno, sire, znam to. Nego, samo, pokuavao sam da se setim nekog ko bi bio meni poznat a istvremeno, razumeete me, gospodine, na visokom poloaju u drutvu. Neki armiger ili..." "Ma ko", rekoh. "Bilo ko, bez izuzetka. Da nije to, na primer, ime konobara koji nas je usluio?" "Ne, gospodine. Taj se zove Ouen. Jednom sam imao komiju po imenu Trido, gospodine, ali to je bilo pre vie godina, pre nego to sam kupio ovu kafanu. Moda traite njega? A postoji i moj konjuar ovde - zove se Trido." "S njim bih da popriam." Krmar je klimnuo, pri emu je vrh njegove vilice nestao u salu kojim mu je vrat bio obuhvaen. "Kako elite, sire. Samo, nije verovatno da e taj moi neto naroito da vam ispria." Stepenici su kriputali pod njegovom teinom. "On je sa dalekog juga, upozoravam vas." (Mislio je na june delove grada, a ne na one predele divljine, dobrim delom bez ume, koji se granie sa ledom.) "I potpuni prekoreka. S njim nema osobito pametnog razgovora, ali vredno radi." Rekoh: "A meni se ini da ve znam iz kog je on dela grada." "Znate? Pa, to je vrlo zanimljivo, armigeru. Vrlo zanimljivo. uo sam nekoliko puta ljude koji tvrde da mogu da pogode takve stvari po nainu kako se neko oblai ili kako govori, ali nisam znao da vam je Trido, tono rekli, upao u oi." Bliili smo se tlu i on dreknu: "Trido! Triiido!" A potom: "KONJE DRI!" Niko se nije pojavio. U podnoju stepenita leao je jedan kamen za poploavanje ulica, veliki kao povrina oveeg stola za ruavanje. Na njega siosmo. Bilo je to ba onog trenutka kada senke, opruajui se, prestaju da budu senke i postaju bare mraka, kao da se iz tla uzdie neka tenost tamnija ak i od voda Ptijeg jezera. Preko travnjaka su, iz pravca grada, hitale stotine ljudi, neki pojedinano, a neki u grupicama. Svi su izgledali vrsto reeni na neto i pogureni pri tom, kao da je odlunost nekakav ranac koji se mora nositi na leima. Kod veine nisam primeivao nikakvo oruje, ali neki su nosili kutije sa rapirima; primetih da se u daljini belasa i jedan cvet averna, noen, inilo se, na nekoj motki ili tapu ba kao i moj avern.

"teta to se ne zaustavljaju ovde", ree gostioniar. "Neke u dobiti kad se budu vraali, ali zarada je u onom ruku pre. Govorim otvoreno, jer vidim da vi, gospodine, iako ste mladi, imate toliko mudrosti da vam je jasno da se svaki posao tera radi zarade. Trudim se da za novac dam dobru protivvrednost, a kuhinja nam je, kao to kazah, proslavljena. Triiido! Takvu i moram da imam jer nisam u stanju da jedem nikakvu hranu osim najbolje... ja bih, gospodine, umro od gladi kad bih morao jesti ono to veina naroda jede. Gde si, Trido, farmo vaaka?" Iza stabla iskrusnu jedan deko, sav prljav, briui nos rukavom. "Nije Trido tamo pozadi, gazda." "Nego gde je? Idi, potrai ga." Jo sam gledao proticanje stotine ljudi. "Znai, svi ovi idu na polje krvi?" Mislim da sam tad prvi put shvatio da u verovatno poginuti pre izlaska meseca. Uinilo mi se onda da je beskorisno i detinjasto tragati za objanjenjima o onoj cedulji. "Pa nee se svaki boriti, znate. Veinom idu samo da gledaju, a neki dou samo jednom u ivotu zato to se bori neko koga oni poznaju, ili prosto zato to im je neko priao o ovom mestu, ili su o njemu sluali, ili uli pesmu. Njima obino pozli, a kad hoe da se oporave od onoga to su videli, dou kod mene da popiju celu bocu ili vie." "Ali", nastavi on, "postoje i oni drugi koji dolaze svako vee ili bar pet veeri nedeljno. To su vam strunjaci, prate samo jedno oruje ili dva i prave se da ga poznaju bolje nego borci koji se tim orujem slue, to moda neki i ne lau. Kad vi, gospodine, budete pobedili, nai e se dvojica ili trojica koji e biti voljni da vas aste po jednim piem. Onda e vam, ako im to dopustite, objanjavati u emu ste greili i u emu je drugi ovek greio, ali se izmeu sebe nee slagati, videete." Rekao sam: "Mi emo veerati bez prisustva drugih", i govorei to, uo hod bosih stopala po stepenitu iza nas. Silazile su Agija i Dorkas; Agija je nosila avern, za koji mi se, u oslabljenoj svetlosti, uini da je postao vei. Ve sam vam ispriao koliko je estoka bila moja strast prema Agiji. Kad razgovaramo sa enama, postavljamo se kao da su ljubav i telesna enja dve zasebne stvari; isti privid odravaju i ene, koje nas esto vole, a pokatkad i telesno ele. A istina je da su ta dva oseanja vidovi iste stvari, kao juna i severna strana ove gostionice u kronji. Ako telesno elimo neku enu i ona se smiluje i podvrgne se naoj elji, uskoro je i zavolimo (od ovoga je, zapravo, i krenula moja ljubav prema Tekli), a poto e nam se, bar u naoj mati, podvrgnuti svaka koju elimo, neki trag ljubavi bie uvek prisutan. S druge strane, ako je volimo, uskoro emo je i telesno poeleti, jer je fizika privlanost jedno od onih svojstava koje bi svaka ena trebalo da ima, pa ne moemo podneti pomisao da ga ta jedna nema; otud se dogaa da ljudi osete enju i prema eni ije su obe noge paralisane, ili da ene osete strast prema onim mukarcima koji su impotentni, osim sa drugim, istim takvim, mukarcima. Ali niko ne moe rei iz ega se raa ono to (maltene kako nam padne na um) nazivamo ljubavlju ili telesnom enjom. Dok je Agija silazila niz stepenite, jedna polovina njenog lica bila je osvetljena poslednjim ostatkom dnevne svetlosti, a druga baena u senku; donji deo njene haljine, rascepljene gotovo do pojasa, doputao je da povremeno sevne svilena butina. Sva ona oseanja prema njoj koja sam izgubio koji trenutak ranije, kad sam je od sebe odgurivao, vratie se udvostruena i jo jednom udvostruena. Ona je to, znam, videla na mom licu, a Dorkas je, idui tek korak iza nje, takoe videla i onda skrenula pogled u stranu. Meutim, Agija se ljutila na mene (moda je imala pravo da se ljuti), pa je zadrala vrlo uzdran stav, mada mi se ipak osmehnula zbog svoje politike i mada se videlo da osea bolnu elju u bedrima - ovo poslednje nije mogla sakriti sve i da je htela. Mislim da upravo u tome nalazimo pravu razliku izmeu onih ena kojima, ako emo ostati mukarci, moramo ponuditi svoj ivot i onih koje moramo (opet - ako emo ostati mukarci) nadjaati i nadmudriti ako moemo i rabiti kao to nijednu ivotinju ne bismo: ta

druga vrsta nam nikad nee dopustiti da im damo ono to prvoj vrsti dajemo. Agiji je moje divljenje prijalo, a moje milovanje bi je odvelo u ekstazu; ali i kad bih izruio sebe u nju stotinu puta, rastali bismo se kao stranci. Sve sam to shvatio dok je ona silazila niz poslednjih nekoliko stepenika pridravajui jednom rukom bretelu haljine, a drugom nosei, kao vladarsko ezlo, avern na motki, kojom se pomalo i potapala. A ipak, voleo sam je i tada, ili bih je, bar, voleo da sam mogao. Onaj deko dotra do nas. "Kae kuvarica, Trido oti'o. Ila je po vodu jer sluavka nije bila tu i vid'la ga kako bei, a njegove stvari u tali nema ih." "Znai, otiao zauvek", ree gostioniar. "Kad je pobegao? Ba sad?" Deak klimnu. "Eto, gospodine, uo je, bojim se, da ga vi traite. Sigurno je neko od ovih ostalih uo kako me pitate o tom imenu, pa otrao i javio mu. Da li je neto od vas ukrao?" Odmahnuo sam glavom. "Nikakvu mi tetu nije uinio, ak bih rekao da se trudio da mi pomogne onim to jeste uinio. ao mi je to ste zbog mene ostali bez jednog sluge." Krmar rairi ruke. "Nekoliko nadnica trebalo je uskoro da dobije, prema tome ja tu ne gubim." Okrenuo se i poao, a Dorkas proaputa: "A meni je ao to sam ti onemoguila uivanje gore. Nije mi bila namera da ti ma ta uskratim. Ali, Severijane, volim te." Odnekud, i to ne iz velike daljine, srebrni glas trube uputi poziv ponovo roenim zvezdama. 27. JE LI MRTAV? Sangvinarno polje, za koje su svi moji itaoci svakako i ranije uli, mada ga neki, nadam se, nikad nisu posetili i nikad nee, lei severozapadno od zidanih zona nae prestonice Nesusa, izmeu stambenih enklava gradskih armigera i prostora gde ksenagija Plavih dimarha ima svoju kasarnu i svoje tale. Polje se nalazi dovoljno blizu Zida da neko kao ja, neko ko nikad ranije stvarno nije iao blizu, pomisli da je vrlo blizu; zapravo je potrebno peaiti jo desetak liga krivudavim ulicama, mukotrpno, da bi se stiglo do samog podnoja zida. Koliko se dvoboja moe istovremeno odravati, ne znam. Prostor za svaki dvoboj odvojen je ogradom, ali mogue je da se te ograde - na koje se gledaoci naslanjaju, a neki i po njima sede, kako je kome volja - pomeraju, razmetaju svako vee prema potrebi. Samo jednom sam bio tamo i stekao sam utisak da je to mesto, sa svojom ugaenom travom i utljivim, usporenim posmatraima, udno i puno sete. Tokom onog kratkog vremena koje sam proveo na prestolu mnoga pitanja bila su prea od monomahije. Bez obzira na to da li su dvoboji dobra stvar ili su (kao to sam sklon da verujem) zla stvar, oni su neizbeni u drutvu kao to je nae, koje mora, zarad svog opstanka, uzdizati vojne vrednosti iznad svih drugih vrednosti, i u kome se tako mali deo oruane sile drave moe izdvojiti za svrhe policijskog nadzora nad stanovnitvom. A jesu li dvoboji zlo? U onim epohama gde su dvoboji bili zakonom zabranjeni (a takvih epoha je, sudei po onome to sam ja itao, bilo na stotine), dogaala su se, umesto dvoboja, ubistva - i to, preteno, ubistva one vrste koja bi se monomahijom mogla izbei (ini se da je to i svrha monomahije): ubistva proistekla iz svaa meu srodnicima, prijateljima i poznanicima. A kad se dogodi takvo ubistvo, umiru dve osobe, a ne jedna, zato to snage reda pronau ubicu (oveka koji je postao kriminalac ne zbog svoje sklnosti nego sticajem okolnosti) i ubiju ga, kao da e smru ubice rtva biti vraena u ivot. Prema tome, ako u, recimo, hiljadu legalnih dvoboja bude hiljadu mrtvih (to nije nimalo verovatno, jer se veina tih okraja ne zavrava smru), a ako se time sprei pet stotine ubistava, drava ne trpi nikakvu poveanu tetu.

Osim toga, dvoboje e verovatno preiveti ljudi koji su podobni da brane dravu i da daju zdravo potomstvo, dok kod ubistava ne preivi niko, a ako ubica i preivi, to e, najverovatnije, biti samo opak ovek, a ne snaan, brz, niti pametan. A ipak, kako se lako spletke mogu umeati u monomahiju. Izvikivanje raznih imena uli smo jo sa sto koraka udaljenosti; bilo je formalno, bilo je glasno i ulo se jae nego kreket hila, abica koje ive na drveu. "Kadrou od Sedamnaest kamenova!" "Sabas od Razdvojene livade!" "Laurencija iz Doma harfe!" (To, enskim glasom.) Pitao sam Agiju ko to izvikuje. "Izazivai ili izazvani. Viu svoje ime - ili dovedu slugu da vie za njih - i na taj nain javljaju celom svetu da su doli, a protivnik nije." "Kadrou od Sedamnaest kamenova!" Nestajue sunce, iji se disk ve sa tri etvrtine svoje veliine sakrio iza neprobojne crnine Zida, dalo je nebu narandastu i vinjevu boju, rumenu i svetloljubiastu. Te boje su padale na gomilu monomahista i gledalaca maltene onako kao to u slikarstvu zlatni zraci boanske naklnosti padaju na hijerarhe, dajui svima prisutnima neki nematerijalni izgled, taumaturki, kao da su svi ti ljudi pre jednog trenutka stvoreni zamahom platna na pozornici i da e sledeeg trenutka neko zazvidati, a oni svi ieznuti. "Laurencija iz Doma harfe!" "Agija", rekoh, a iz blizine zausmo, ne znajui tano odakle, samrtni ropac u nekom ljudskom grlu. "Agija, sada ti povii: 'Severijan od Kule matahinske.'" "Nisam ti ja sluavka. Dernjaj se sam ako ti se dernja." "Kadrou od Sedamnaest kamenova!" "ta me tako gleda, Severijane. Kamo sree da nismo ni doli! Severijan! Severijan od muitelja! Severijan iz Citadele! Iz kule bola! Smrti! Smrt je dola!" akom sam je zahvatio ispod uva i ona se opruila po zemlji, a avern pored nje. Dorkas me epa za miicu. "Nije trebalo to da uradi, Severijane." "Bio je to samo amar, nita joj nee biti." "Mrzee te jo vie." "Ti, znai, misli da me sad mrzi." Dorkas nije odgovorila, a sledeeg trenutka sam i ja sam zaboravio da sam to pitanje postavio - jer, ugledao sam, na izvesnoj udaljenosti, meu gomilom, avern. Na teren je bio krug, ravan, nekih petnaest koraka u preniku, potpuno ograen, ali sa dva ulaza na dva suprotna kraja. Efor ree: "Ponueno je i prihvaeno da se presudi pomou averna. Mesto je ovde. Vreme je sad. Samo ostaje da se odlui da li ete se boriti kako sad stojite, ili nagi, ili drugaije. Da vas ujemo?" Pre nego to sam stigao ita da kaem, Dorkas uzviknu: "Goli! Onaj tamo je oklopljen." Septentrionaev groteskni lem odmahnu levo-desno. Kao veina konjanikih lemova, ostavljao je otkrivene ui da bi konjanik bolje uo trubne znake i uzviknuta nareenja svojih stareina; uini mi se da u senci iza obraznog dela lema vidim uzanu crnu traku, te pokuah da se prisetim gde sam ve video neto takvo. Efor zapita: "Vi, hiparhe, odbijate?" "U mojoj zemlji mukarci ne idu goli, osim u prisustvu samo ena." "On ima oklop", javi se Dorkas ponovo. "A ovaj ovek ni koulju." Njen je glas, dotad stalno tako tih, u ovom sumraku odzvanjao kao zvono.

"Skinuu oklop." Septentriona zabaci ogrta i die jednu ruku u oklopnoj rukavici do ramenskog dela svog prsnog oklopa. Prsni oklop skliznu i pade mu oko nogu. Oekivao sam da u ugledati prsa masivna kao kod majstora Gerlousa, ali videh ua od mojih. "I lem, i lem!" Taj lan Septentrionake garde opet odmahnu glavom, a efor upita: "Vae odbijanje je bespogovorno?" "Jeste." Onda usledi jedva primetan tren oklevanja. "Mogu samo rei da mi je dato uputstvo da ga ne skidam." Efor se okrete meni. "Mislim da niko od nas ne bi eleo da dovede u neprijatnu situaciju ovoga hiparha, a jo manje onu linost - ja ne kazujem ko bi to mogao biti - kojoj on slui. Mislim da bi najmudriji kurs bio, gospodine, da vama damo neku prednost na ime nadoknade za to. Imate li neto takvo u vidu?" Agija, koja ni re nije progovorila otkad sam je udario, sad progovori: "Odbij da se bori, Severijane. Ili zatrai pravo da prednost zatrai kasnije kad ti bude zatrebala." Dorkas, koja je ve razvezala trake od krpa kojima smo bili vezali avern, tako reee: "Odbij da se bori." "Predaleko sam otiao, ne mogu sad odustajati." Efor naglaeno upita: "Jeste li se odluili, sire?" "Mislim da jesam." U jahakoj torbici imao sam masku. Kao i sve maske u naoj gildi, bila je od tanke tavljene koe ojaane izduenim kotanim ploicama. Nisam znao hoe li takva maska zadrati baeni list averna - ali je prijalo uti kako gledaoci uvlae vazduh kad sam je rasklopio. "Spremni ste sada? I hiparh? I armiger? Gospodine, morate dati nekom taj ma da ga pridri. Ne sme se nositi nikakvo oruje osim averna." Osvrnuh se da pogledom potraim Agiju, ali ona se bila izgubila negde u gomili. Dorkas mi dade smrtonosni cvet, a ja njoj Terminus Est. "Poinji!" Pored uva mi fijuknu jedan list. Hiparh je nastupao, vrdajui tamo-amo; levom rukom je drao svoj avern ispod najnieg lia, a desnu je pruao napred kao da hoe da mi otme moj avern. Setio sam se da me je Agija upozoravala na opasnost od ovoga, pa sam ga primakao blie sebi, najblie to sam se usuivao. Tokom sledeih pet dahova vremena obilazili smo se po krugu. Onda sam izmahnuo ka njegovoj ispruenoj ruci. Uzvratio je svojom biljkom. Digao sam avern iznad glave kao ma i uvideo da je to idealan poloaj: izmie tu ugroenu drku iz dohvata mog protivnika, omoguuje mi da udaram nadole celom biljkom kad god hou, a ipak ostavlja i mogunost da desnom rukom otkidam listove. Ovu poslednju mogunost odmah sam proverio, otkinuo sam jedan list i hitnuo ga vodoravnim vrtenjem ka njegovom licu. Iako zatien lemom, izmakao se, a gomila iza njega se razbeala kud koji da ih taj projektil ne pogodi. Bacio sam jo jedan, pa sledei i taj se u vazduhu sudario sa njegovim listom. Vredelo je videti ishod tog sudara. Umesto da listovi jedan drugom oduzmu zamah i zveknu zajedno na tlo kao to bi se to dogodilo sa neivim seivima, ova dva lista se obavie svojim dugim otricama jedan oko drugog i poee da se ubadaju vrhovima tako munjevito, uz tako razorno cepanje i seenje da jo ni lakat nisu pali kroz vazduh, a ve su se pretvorili u dronjave trake crnkaste zelene boje koje dadoe stotinu boja i zavrtee se kao deja igra... Neto me je pritiskalo ili me je neko gurao u lea. Kao da neki neznanac stoji iza mene i naslanja svoju kimu na moju, pritiska, ali ne jako. Bilo mi je hladno, pa je toplina njegovog tela prijala. "Severijane!" Dorkasin glas, ali kao da je odlutala daleko. "Severijane! Pa zar mu niko nee pomoi? Pusti me!"

Sva zvona zvone. Te boje za koje sam mislio da su boje zaraenog lia zapravo su na nebu gde se ispod razvijene aurore odmotala i druga - veliko paalsko jaje krunisano svim bojama palete. Nadomak moje glave neiji glas je upitao: "Je li mrtav?" a neko je odgovorio smirenim, injeninim tonom: "Nego ta. Ti listovi ubiju uvek. Nego, da vidi kako ga odvlae?" Septentrionaev glas (udno poznat) ree: "Na osnovu prava pobednika traim da uzmem njegovu odeu i oruje. Dajte mi taj ma." Digao sam se u sedei poloaj. Ta dva iskomadana lista jo i sada su se borila, nejakim trzajevima, nekoliko koraka od mojih izama. S one strane njih stajao je septentriona, jo drei svoj avern. Udahnu sam da zapitam ta je to bilo i neto mi pade sa prsa u krilo - list okrvavljenog vrha. Videi me, hiparh se munjevito okrete drei avern. Izmeu nas, irei ruke, stade efor. Sa ograde neki gledalac povika: "Otmena pravila! Otmena pravila, vojnie! Pusti ga da ustane i uzme oruje!" Jedva stadoh na noge. Tupavo sam se okretao, gledao gde mi je avern, najzad ga naao samo zato to je leao pokraj nogu Dorkas koja se rvala sa Agijom. Septentriona povika: "Morao bi da bude mrtav!" Efor ree: "Ali nije, hipare. Kad uzme oruje, moete borbu nastaviti." Uhvatio sam svoj avern za stabljiku i uinilo mi se da drim rep neke ivotinje hladne krvi, ali ive. Avern mi se migoljio u ruci, zazveketao liem. Agija je vikala: "Svetogre!" i ja zastadoh da je pogledam, onda digoh avern i okrenuh se da se suoim sa septentrionaem. Od lema mu nisam video oi, ali je svaka linija njegovog tela pokazivala strah. Jedan trenutak kao da je etao pogledom od mene do Agije. Onda se okrete i navali da bei prema onom otvoru u ogradi kroz koji je uao. Prolaz mu je bio zakren gomilom gledalaca i on poe da iba po njima avernom kao biem, levo i desno. Prolomio se krik, zatim nastade kreendo krikova. Mene je moj sopstveni avern vukao natrag, zapravo, ve ga nije ni bilo, nego me je neko stezao za aku. Dorkas. Negde, daleko, Agija je vrisnula: "Agilus!" a neka druga ena je povikala: "Laurencija iz Doma harfe!" 28. KARNIFEKS Probudio sam se sledeeg jutra u lazaretu, u jednoj dugakoj sobi sa visokom tavanicom gde smo mi, bolesnici i ranjenici, leali na uzanim krevetima. Bio sam nag, pa sam dugo, dok je moje one kapke vukao san (ili moda smrt), prelazio akama polako po telu, traei rane i pitajui se, kao da razmiljam o junaku neke pesme, kako u od sada bez odela i bez para i kako u objasniti majstoru Palaemontu gubitak maa i ogrtaa to sa ih od njega dobio. Jer bio sam vrsto uveren da su te stvari izgubljene - ili, tanije, da sam se ja, na neki nain, izgubio od njih. Neki majmun sa pseom glavom dotrao je prolazom izmeu dva reda kreveta, zadrao se kod mog kreveta da me osmotri, pa odjurio dalje. To mi se nije inilo nita udnijim nego injenica da svetlost, prolazei kroz prozor koji ne mogu videti, pada na moje ebe. Probudio sam se opet i digao u sedei poloaj. Tokom jednog trenutka stvarno sam verovao da sam opet u naoj spavaonici, da sam kapetan egrta i da je sve ostalo - moje maskiranje, smrt Tekle, bitka avernima - bilo samo san. Ovo mi nije bilo poslednje takvo buenje, deavalo mi se u ivotu to i kasnije. Onda sam primetio da je tavanica gipsana, a ne ona naa dobro znana metalna, kao i da je ovek u krevetu pokraj mog sav umotan u zavoje. Zbacio sam ebe i jednim zamahom spustio stopala na pod. Dorkas je, sedei, spavala na podu, leima oslonjena o zid, kraj uzglavlja mog kreveta. Bila je umotana u onaj smei ogrta; preko krila je prebacila Terminus Est, a preko maa je natrpala svu ostalu moju imovinu, tako da je s jedne strane virila samo drka, a s druge samo vrh kanije. Uspeo sam da

izvuem izme i arape, akire, ogrta i opasa sa jahakom torbicom, a da je ne probudim, ali kad sam probao da joj oduzmem i ma, poela je da mrmlja i stisnula ga je jae uz sebe, tako da sam joj ga ostavio. Mnogi bolesnici bili su budni u zurili su u mene, ali niko ni re da kae. Kroz otvorena vrata na jednom kraju sobe videlo se kratko stepenite koje se sputalo u dvorite gde su topotali atovi. Na tren pomislih da i dalje sanjam: po zupastoj gornjoj ivici dvorinog zida pentrao se jedan cinocefalus. Ali bila je to ivotinja stvarna koliko i ti nemirni vranci, a kad sam bacio komadi smea na nju, pokazala mi je zube upeatljive poput Triskeleovih. U dvorite izae jedan vojnik u pancir-koulji da uzme neto iz vree na sedlu, a ja ga zaustavih i upitah gde sam. On je mislio da pitam u kom smo delu tvrave, pa je pokazao prstom ka jednoj kulici, govorei da je iza nje Palata pravde; onda mi ree da, ako poem s njim, verovatno mogu dobiti neto za jelo. im je to rekao uvideo sam da sam silno gladan. Pooh s njim jednim mranim hodnikom, pa u dvoranu mnogo niu i mraniju od lazareta. Tu su sedeli dimarhi poput njega, dvadesetak ili trideset njih, pogureni nad podnevnim rukom od sveeg hleba, govedine i kuvanog povra. Moj novi prijatelj me posavetova da uzmem tanjir i kaem kuvarima da sam dobio uputstva da ovde doem na hranu. Uinio sam tako i oni mi, uz nekoliko iznenaenih pogleda na moj fuliginski ogrta, dadoe hranu, ne protivei se nimalo. Ako su kuvari bili slabo radoznali, vojnici su bili praktino radoznalost sama. Pitali su me kako se zovem, odakle dolazim i koji je moj in (pretpstavljali su da je naa gilda organizovana na vojni nain). Pitae me i gde mi je sekira, a kad im rekoh da mi koristimo ma - gde mi je ma; kad objasnih da je sa mnom jedna ena koja mi uva ma, dobih upozorenje da bi ona mogla s njim i pobei i savet da ispod ogrtaa ponesem hleb za nju, jer njoj nee biti dozvoljeno da ue ovde da jede. Onda sam ustanovio da su svi stariji vojnici, ovde prisutni, izdravali, u nekom razdoblju svoje prolosti, ene (soldatue, i to one vrste koja je moda najkorisnija, a najmanje opasna) - ali da su sad velikom veinom bez njih. Prolo leto su proveli borei se na severu, zatim su poslati da prezime u Nesusu gde su bili angaovani i na odravanju reda. Sad su oekivali da u roku od nedelju dana krenu opet na sever. Njihove ene su se vratile u svoja sela da stanuju kod roditelja ili roaka. Upitao sam, zar one ne bi radije ile zimi s njima na jug. "Radije?" ree moj prijatelj. "Jasno da bi radije ile na jug. Ali kako? Jedna je stvar pratiti konjicu koja se pod borbom probija ka severu i koja ni najboljeg dana ne moe da napreduje vie od jedne ili dve lige, a ako raisti tri lige jedne nedelje, moe se kladiti da e idue izgubiti dve. Ali kako da odre korak s nama pri povratku u grad? Petnaest liga dnevno: trideset milja. I ta da jedu uz put? Bolje im je da ekaju. Ako u nae staro podruje bude upuena neka nova ksenagija, dobie izvestan broj novih mukaraca. A doi e i neke nove devojke, neke stare se nee vie pojaviti i, kad pogleda, eto svakome prilike za promenu ako je eli. uo sam da su sino doneli jednoga od vas karnifeksa, ali je taj bio maltene mrtav. Jesi l' i'o da ga vidi?" Rekoh da nisam. "Prijavila ga naa patrola, a kad je hiliarh uo za to, poslao ih je natrag po njega jer e nam kroz dan-dva svakako biti potreban jedan. Zaklinju se da ga ni dotakli nisu, ali morali su ga na nosilima uneti. Ne znam da li je to neko od tvojih poznanika, ali moda e hteti da ga pogleda." Obeao sam da hou, zahvalio sam se vojnicima na gostoprimstvu i otiao iz njihovog drutva. Brinuo sam za Dorkas, njihova pitanja su me uznemirila, iako su oito bila dobronamerna. Bilo je tu premnogo stvari koje im ne bih mogao objasniti: na primer, ako bih priznao da sam ja taj koji je donet noas na nosilima, kako sam to ranjen; ili odakle je Dorkas. Bio sam bar isto toliko uznemiren injenicom da iste te stvari ne umem ni ni samome sebi da objasnim; sem toga, imao sam ono oseanje koje nas uvek obuzima kad itavo jedno podruje

naeg ivota ne moe izdrati da na njega padne svetlost, naime, da bez obzira na to koliko su prethodna pitanja bila daleko od zabranjene teme, njoj ve sledee pitanje moe zai tano u srce. Dorkas je bila budna i stajala je pored mog kreveta na kome je leala velika inija vrele orbe koja se puila. Bila je tako oduevljena to me vidi, da sam se i ja osetio srenim kao da je radost zarazna na nain zarazne bolesti. "Mislila sam da si mrtav", ree mi. "Nije bilo ni tebe ni tvoje odee, pa sam pomislila da su odneli odeu da te sahrane u njoj." "Dobro mi je", rekoh. "ta se desilo prole veeri?" Odmah se uozbiljila. Nagna sam je da sedne na krevet uz mene i da, dok odgovara na to pitanje, jede hleb koji sam joj doneo i ispija orbu. "Pamti, sigurna sam, da si se borio sa ovekom koji je imao na glavi onaj udan lem. Navukao si masku i uao u arenu s njim, mada sam te molila da to ne ini. Skoro istog trenutka on te je pogodio u prsa i ti si pao. Pamtim da sam videla taj list, koji je jedna uasna stvar kao pljosnati crv napravljen od gvoa, kako miruje zaboden do polovine u tvoje telo i kako se ispunjava crvenom bojom dok ti pije krv. Onda je otpao. Ne znam kako bih to opisala. Kao da sam sve do tada videla pogreno. A nisam, znam ta sam videla. Ti si ustao i izgledao si... ne znam. Izgubljeno, ili kao da je neki deo tebe vrlo daleko. Mislila sam da e te onaj ubiti tog asa, ali efor te je zatitio, rekao je da ti on mora dopustiti da uzme svoj avern. Njegov avern je ostao miran, kao to je i tvoj bio kad si ga iupao na onom groznom mestu, ali tvoj avern je poeo da se migolji i otvara svoj cvet... mislila sam ranije da je otvoren, onako beo sa laticama koje kao da je neko promeao u krug, ali, rekla bih sad, zavarala me je slinost sa ruama, a cvet do tad nije bio uopte otvoren. Ispod latica je postojalo neto, neto drugo, neko lice koje bi otrov imao kad bi otrov mogao imati lice. Ti to nisi primetio. Uhvatio si svoj avern, a on je poeo da se povija ka tebi, lagano, kao da se tek napola probudio. Al' onaj, onaj hiparh, nije mogao da veruje svojim oima. Blenuo je u tebe, a ona enska, Agija, dernjala se na njega. Odjedared se okrenuo i navalio da bei. A ljudi koji su posmatrali borbu nisu mu dali, njima je bila volja da vide da neko pogine. Zato su pokuali da ga zaustave, a on..." Oi su joj se ispunile suzama; okrenula je glavu da ja to ne vidim. Rekao sam: "A on je nekoliko njih udario svojim avernom i, pretpostavljam, poubijao ih. ta je onda bilo?" "Nije ih samo tako udarao. Avern se bacao na ljude, kao zmija, posle prve dvojice. Oni koji su zadobili posekotine od tog lia nisu odmah umirali, nego su vritali, neki su trali i padali, pa opet ustajali i trali, i to kao slepi, ruili su druge ljude. Najzad ga je s lea tresnuo neki krupan ovek, a dotrala je i neka ena koja se negde drugde borila i koja je imala brakemar. Njime je presekla avern, i to ne popreko nego uzdu, niz stabljiku, koja se rascepila nadvoje. Onda su neki ljudi uhvatili hiparha, drali ga i ula sam kako je seivo, u rukama te ene, zveknulo po njegovom lemu. A ti si samo stajao. Nisam bila sigurna ni da li si svestan da je hiparh otiao, a tvoj avern se poeo savijati unazad ka tvom licu. Pomislila sam na postupak one ene sa brakemarom, pa sam lupila avern tvojim maem. Bio je tako teak, tako mnogo teak, u poetku, a onda vie uopte nije bio teak. Ali kad sam zamahnula njime nadole, inilo mi se da bih mogla odrubiti glavu bizonu. Sem to sam zaboravila da skinem navlaku sa maa. Ipak je od udarca avern izleteo iz tvoje ruke, pa sam te povela - odvela sam te..." "Kuda?" upitah. Stresla se i zamoila pare hleba u vrelu orbu. "Ne znam. Nije mi to bilo vano. Bilo mi je samo divno oseanje da hodam s tobom i brinem se o tebi onako kako si se ti brinuo o meni pre nego to smo uzeli avern. Nego, pala je no, pa mi je bilo hladno, uasno hladno. Sasvim sam te umotala u taj tvoj ogrta i prikopala ga napred i nije se inilo da je tebi hladno, pa sam ti uzela ovaj i umotala se. Moja haljina se raspadala. Raspada se i sad." "Hteo sam", rekoh, "da ti kupim drugu kad smo bili u gostionici."

Odmahnula je glavom, grizui tvrdu koricu. "Zna li da mi je ovo prva hrana posle dugog, dugog vremena. Boli me stomak, zbog toga sam tamo uzela vino, ali sad, od ovoga, sad mi je bolje. Nisam ni znala koliko sam gubila snagu. A novu haljinu nisam htela tamo da dobijem zato to bih morala dugo da je nosim, a ona bi me stalno podseala na onaj dan. A sada moe da mi kupi novu haljinu, jer e me ona podseati na ovaj dan, dan u kome sam pomislila da si umro, a tebi je u stvari bilo dobro." "Uglavnom", nastavi Dorkas, "vratili smo se nekako u grad. Nadala sam se da naem neko mesto gde bi ti mogao da legne, ali svud su bile velike kue sa terasama i balustradama. Ta vrsta stvari. Doli su neki vojnici galopom na konjima i pitali da li si ti karnifeks. Tu re nisam znala, ali sam se seala ta si mi rekao, pa sam im rekla da si muitelj zato to su meni vojnici uvek izgledali kao jedna vrsta muitelja i zato to sam znala da e nam oni pomoi. Pokuali su da te nameste da jae, ali si pao s konja. Zato su dojica vezala svoje ogrtae izmeu dva koplja, poloili te na to, a krajeve koplja provukla kroz uzengije dva ata. Jedan vojnik je hteo mene da uzme na sedlo, ali sam odbila. Ila sam peice uz tebe celim putem i povremeno sam ti govorila, ali mislim da me nisi uo." Iskapila je i poslednji ostatak orbe. "A sad hou neto da te pitam. Dok sam se prala iza zastora, ula sam kako ti i Agija apuete neto o cedulji. Posle si u krmi traio nekog. Hoe li mi ispriati ta je to bilo?" "Zato nisi pitala ranije?" "Zato to je Agija bila s nama. Nisam htela da ona uje ako doe do nekog otkria." "Siguran sam da Agija moe da otkrije sve to ja mogu da otkrijem", rekoh. "Ne poznajem je dobro i zapravo mi se ini da je ne poznajem ni onoliko koliko tebe. Ali poznajem je dovoljno da mi bude jasno da je mnogo lukavija od mene." Dorkas opet odmahnu glavom. "To je ona vrsta ene koja veto sprema zagonetke drugim ljudima, ali slabo reava zagonetke koje nije sama pravila. Mislim da ona razmilja nekako - ne znam - u stranu. Tako da je niko drugi ne moe pratiti. Za takvu enu se kae da razmilja kao mukarac, ali istina je da ona uopte ne razmilja kao mukarac, ak manje nego to veina ena razmilja kao mukarci. ene kao Agija jednostavno ne razmiljaju kao ene. Njihov nain razmiljanja teko je pratiti, ali to ne znai da su im misli bistre niti duboke." Ispriah joj o cedulji i njenoj sadrini i pomenuh da je unitena, ali da sam napravio kopiju na hartiji iz te krme i da sam utvrdio da je to ista hartija i isto mastilo. "Znai, pisao ju je neko u krmi", ree ona zamiljeno. "Verovatno neko od posluge, jer je konjuara nazvao po imenu. Ali ta znai ta poruka?" "Ne znam." "Mogu ti rei zato je podmetnuta ba na ono mesto. Tamo sam ja sedela, na onom divanu od rogova, pre nego to si ti seo. Pamtim da sam bila sva srena to si seo pored mene. Da li se sea ovoga: da li je kelner - svakako je on uneo cedulju, bez obzira na to ko ju je pisao - poloio posluavnik na to mesto pre nego to sam ustala da se kupam?" "Ja se mogu setiti svega", rekoh, "osim protekle noi. Agija je sedela u platnenoj rasklopnoj stolici, ti si, tano je, sedela na kauu, a ja uz tebe. Nosio sam i avern na motki i svoj ma, pa sam onda poloio avern na pod, iza kaua. Dola je sluavka sa vodom i pekirima za tebe, onda je izila i vratila se sa uljem i krpama za mene." "Trebalo je neto da joj damo", ree Dorkas. Dao sam joj jedan oriok da donese zastor. Njoj verovatno toliko plaaju za nedelju dana. Dakle, ti si otila iza zastora, a sledeeg trenutka je uao gazda dovodei kelnera sa posluavnikom i vinom." "Znai, zato je nisam videla. Ali kelneru je moralo biti jasno gde sam do tada sedela, jer drugih slobodnih mesta nije bilo. Zato je ostavio cedulju pod posluavnik, nadajui se da u je videti kad izaem. Kai mi opet kako je glasio poetak." "ena koja je s tobom ve je bila ovde. Nemoj imati poverenja u nju."

"Svakako je poruka bila za mene. Da je bila za tebe, u tekstu bi se odredila razlika izmeu Agije i mene verovatno po boji kose. A da je bila za Agiju, bila bi s druge strane stola gde bi je Agija videla." "Dakle, ti si nekog podsetila na njegovu ili njenu majku." "Da." Opet suze u njenim oima. "Pa nisi dovoljno stara da ima dete koje bi moglo napisati tu poruku." "Ne seam se", ree ona i zari lice u labave nabore smeeg ogrtaa. 29. AGILUS Kad me je deurni lekar pregledao i zakljuio da mi nikakvo leenje nije potrebno, zatraio je da napustim lazaret u kome su, rekao je, moj ogrta i ma uznemiravajue delovali na njegove pacijente. U zgradi nasuprot onoj gde sam jeo s vojskom naosmo prodavnicu robe koja je vojnicima potrebna. Bilo je tu dosta lanog nakita i lanih inuva kakve ljudi daju svojim draganama, ali je bilo i enske odee; iako su moje novane zalihe bila znatno umanjene zbog veere u Krmi izgubljenih ljubavi, koju smo naruili, ali ne i otili da u njoj uivamo, bio sam u stanju da Dorkas kupim jednu simaru, laku ensku jaknu. Ulaz u Palatu pravde nije bio daleko od te prodavnice. Pred ulazom se komeala gomila od oko stotinu ljudi, pa poto su oni, ugledavi moj fuligin, poeli da pokazuju prstima prema nama i ukaju se laktovima, mi se povukosmo ponovo u ono dvorite u kome su se nalazili privezani atovi. Tu nas pronae slubenik iz Palate pravde - ovek upadljivog izgleda, ije je elo bilo visoko, belo i ispupeno kao trbuh kakvog bokala. "Vi ste taj karnifeks", ree on. "Reeno mi je da ste se oporavili u dovoljnoj meri da moete da radite svoj posao." Rekoh mu da ve danas mogu da uradim sve to je potrebno ako njegov gospodar zatrai. "Danas? Ne, ne, nije to mogue. Suenje e se zavriti tek po podne." Rekoh mu da on, time to je doao da se uveri da li sam se dovoljno oporavio da izvedem pogubljenje, pokazuje da je sasvim siguran da e taj uhapenik biti proglaen krivim. "A, tu nema sumnje - ni najmanje. Znate, ipak, devet osoba je ubijeno, a poinitelj uhvaen na licu mesta. Nije niko znaajan, tako da ne postoji mogunost pomilovanja ili albe. Tribunal e se ponovo sastati sutra, sredinom jutra, ali vi ete biti potrebni tek oko podne." Poto nisam imao neposrednog iskustva sa sudijama i sudovima (u Citadeli klijenti su nam uvek dovoeni, a sa onim zvaninicima koji su se ipak pojavljivali da pitaju o reavanju nekog sluaja razgovarao je majstor Gerlous) i poto sam bio pun elje da najzad stvarno uradim ono za ta sam uvebavan toliko dugo, upitao sam da li bi hiliarh moda poeleo da razmisli o ceremoniji pod buktinjama koja bi se upriliila veeras. "To ne bi bilo mogue. On mora da razmisli o svojoj odluci. Kako bi to izgledalo? Veliki broj ljudi i ovako smatra da vojni magistrati sude na brzinu, ak i udljivo. A ako emo biti iskreni, civilni sudija bi verovatno ekao nedelju dana i time bi ovaj sluaj bio samo ojaan, jer bi onda bilo dovoljno vremena da neko pristupi sa novim dokazima, to niko nee stvarno i uiniti." "Onda, sutra po podne", rekoh. "Trebae nam smetaj za noas. Sem toga, ja bih da pregledam skelu i panj, kao i da pripremim svog klijenta. Da li e mi biti potrebna propusnica da mu odem u posetu?" Taj sudski slubenik onda zapita zar ne moemo ostati u lazaretu, a kad ja odmahnuh glavom, poosmo sve troje tamo kako bi on raspravio stvar s deurnim lekarom; ovaj, kao to sam i predskazao, odbi da nas primi. Usledila je dugotrajna prepirka sa ksenagijskim podoficirom, koji je objasnio da je nemogue da ostanemo u kasarni s vojskom i da ako upotrebimo jednu od soba rezervisanih za oficire s viim inovima, posle niko nee hteti u

njoj da boravi. Na kraju su za nas ispraznili jednu magacinsku sobicu bez prozora i uneli u nju dva kreveta i jo po koji komad nametaja (sve vrlo pohabano od duge upotrebe). Ostavio sam Dorkas tu, pa sam krenuo prvo da se uverim da sutra neu u kritinom trenutku propasti jednom nogom kroz neku trulu dasku ili biti prinuen da klijenta drim preko kolena i da mu natenane testeriem vrat, a zatim u apsanu da obavim posetu koja je po naim tradicijama potrebna. Velika je, bar subjektivno, razlika izmeu ulaska u poznati i ulaska u nepoznati zatvor. Da sam tada stupio u nau ublijetu, osetio bih se kao da, bukvalno, stiem kui - moda da tu umrem, ali, svejedno, kui. Iako bih, u jednom apstraktnom pogledu, bio svestan da nai zavojiti metalni hodnici i siva vrata sadre uas za one mukarce i ene koji su tu zatoeni, ja ne bih, lino, oseao nita od tog uasa, a ako bi mi neko od njih nagovestio da bi trebalo da ga oseam, hitro bih ukazao na razne udobnosti - iste arave, dovoljnu koliinu ebadi, redovnu ishranu, dobro osvetljenje, privatnost koja se praktino nikad ne naruava i tako dalje. A sad, dok sam silazio uzanim, krivudavim, kamenim stepenitem u kaznionicu stotinu puta manju od nae, moja oseanja bila su upravo suprotna od onih koja bi me u ublijeti obuzela. Taj mrak, taj smrad pritisli su me kao teina. Pomisao da bih se u sluaju neke nezgode i ja mogao tu nai kao uhapenik (zbog nekog pogreno shvaenog nareenja, na primer, ili zbog neke neoekivane zlobe sudsog slubenika) vraala mi se uvek nanovo, bez obzira na to koliko sam je puta odgurivao u stranu. Zauo sam jecaje neke ene, pa, poto je slubenik pominjao mukarca, pomislih da je to iz neke druge elije, a ne iz njegove. A njegova je elija, tako su mi rekli, bila trea zdesna. Brojao sam: prva, druga, trea. Vrata su bila od najobinijeg drveta, okovanog gvoem, ali su brave bile (to je vojna delotvornost!) podmazane. Na zvuk otkljuavanja ono jecanje unutra zastade, pa maltene i prestade. Unutra je, na slami, leao jedan nagi mukarac. Oko vrata je imao gvozdeni obru vezan lancem za zid. Nad njega se nadnosila neka ena, takoe naga. Dugaka smea kosa padala koja joj je padala oko lica kao da ih je ujedinjavala. Okrenula se da me pogleda i ja videh da je to Agija. Ona zaita: "Agiluse!" i ovek se die u sedei poloaj. Njihova lica bila su toliko slina, da bi slika bila otprilike ista i da je Agija uz svoje lice namestila ogledalo. "To si bio ti", rekoh. "Ali to nije mogue." Dok sam to izgovarao, priseao sam se Agijinog ponaanja na Sangvinarnom polju i one crne trake koju sam video iznad hiparhovog uha. "Ti", ree Agija. "Zato to si ti preiveo, dok on mora da umre." Mogao sam jedino da odgovorim: "Da li je ovo stvarno Agilus?" "Nego ko je?" Glas mog klijenta bio je za oktavu nii, ali manje postojan od glasa njegove sestre bliznakinje. "Ne shvata ni sad, a?" Mogao sam jedino odmahnuti glavom. "Ono je bila Agija, u prodavnici. U kostimu Septetrionske garde. Dok sam razgovarao s tobom, ula je na zadnja vrata i kad ti nisi ni hteo da razgovara o prodaji maa, dao sam joj znak." Agija ree: "Nisam mogla da govorim - ti bi poznao da je to enski glas - ali sam prsnim oklopom sakrila grudi, a rukavicama ruke. Hodanje u mukom stilu nije tako teko kao to mukarci misle." "Jesi li ti ikad pogledala taj ma? Trebalo bi da je seivo potpisano." Agilusove ruke se za trenutak digoe kao da bi i sad uzeo taj ma kada bi samo mogao. Agija ree ravnim glasom: "I jeste. Tako mi Jupiterovca. Videla sam to u krmi." Visoko na zidu iznad njih postojao je prozori kroz koji sada, iznenada, dopre zrak svetlosti kao da se sunce pojavilo iza oblaka ili iza izboine nekog krova da svojim sjajem

okupa njih dvoje. Gledao sam jedno, pa drugo pozlaeno lice. "Pokuali ste da me ubijete. Samo radi mog maa." Agilus ree: "Nadao sam se da e ga ostaviti - zar se ne sea? Pokuavao sam da te ubedim da ga ostavi, da pobegne preruen. Dao bih ti odeu i najvie para to bih mogao." "Severijane, zar ne razume? Taj ma je vredeo deset puta vie nego naa prodavnica, a mi sem prodavnice nikakvu drugu imovinu nismo imali." "Vas dvoje ste i ranije ovo inili. Mora biti da jeste. Sve je ilo odve glatko. Legalno ubistvo, bez lea koji bi se, sa dodatnim tegom, bacio u ol." "Pogubie Agilusa, zar ne? Sigurno si zato doao - ali dok nisi otvorio ta vrata, nisi znao da smo mi u pitanu. ta smo uinili to nee i ti uiniti?" Glas njenog brata se, sa manje borbenosti, pridrui njenom. "Borba je bila potena. Bili smo jednako naoruani, uslove si prihvatio. Hoe li meni omoguiti takvu borbu sutra?" "Znao si da e, kad padne vee, toplota mojih ruku podsticati avern koji e me onda ubosti u lice. Imao si rukavice, bilo je dovoljno da samo eka. Zapravo, nisi morao ni da eka jer ti si te listove i ranije esto bacao." Agilus se osmehnu. "Prema tome, dosetka sa rukavicama bila je ipak sporedna." Rairio je ruke. "Pobedio sam. Ali zapravo si pobedio ti nekom prikrivenom vetinom koju ne razumemo ni moja sestra ni ja. E, ti si meni ve tri puta uinio nepravdu, a po jednom starom zakonu ovek kome je tri puta uinjena nepravda moe da zatrai ma kakav ustupak od svog protivnika. Priznajem da taj stari zakon vie nije na snazi, ali moja draga mi kae da ima naklonost prema minulim vremenima u kojima je vaa gilda bila velianstvena, a vaa Citadela sredite Komonvelta. Traim ustupak. Pusti me na slobodu." Agija ustade, otresajui slamu sa svojih kolena i oblih butina. Kao da tek sada primeuje da je naga, dohvati svoju plavozelenu brokatnu haljinu i pritisnu je uz sebe. Rekoh: "A kako sam ti to uinio nepravde, Agiluse? Meni se ii da si ti nanosio nepravde meni, ili si, bar, to pokuavao." "Prvo, uvlaenjem u zamak. Nosio si po gradu nasledstvo koje vredi koliko jedna vila, ne znajui ta to ima. Kao vlasnik imao si dunost da zna, a tvoje neznanje moe da me staje ivota sutra ako me ne oslobodi noas. Drugo, odbijanjem da razmatra ma kakve ponude o kupovini. U naem drutvu, koje je trgovako, ovek moe da odredi svoju cenu koliko god visoko hoe, ali ne hteti prodavati uopte, to je izdaja. Agija i ja smo nosili kitnjasti oklop varvarina, a ti - varvarsko srce u sebi. Tree, upotrebom trika koji ti je doneo pobedu u naem okraju. Za razliku od tebe, naao sam se u okraju sa silama koje su svojim razmerama prevazile moju mogunost shvatanja. Uhvatila me je panika, to bi se svakom oveku desilo, i evo gde sam. Pozivam te da me oslobodi." Smeh je naiao neeljeno, donosei za sobom ukus ui. "Ti trai da uinim za tebe, koga imam sve razloge da prezirem, ono to nisam hteo ni za Teklu koju sam voleo maltene vie nego svoj ivot. Ne. Budala jesam, a ako to ranije i nisam bio, tvoja draga sestra je od mene svakako napravila budalu. Ali nisam tolika budala." Agija ispusti svoju haljinu i baci se ka meni toliko estoko da u prvom trenutku pomislih da me napada. Meutim, pokrila je moja usta poljubcima, zgrabila me za obe ake i jednu pritisnula na svoju dojku, a drugu na svoj kadifeni bok. A na kuku je jo bilo trunica trule slame, kao i na njenim leima na koja sam sledeeg trenutka premestio obe ake. "Severijane, volim te! eznula sam za tobom kad smo bili zajedno i pokuala sam da ti se podam pet-est puta. Zar se ne sea - Vrt uivanja? Koliko sam elela da te tamo odvedem. Bili bismo oboje u najveem zanosu, ali nisi hteo da poe. Budi bar jednom poten." (Kazala je to kao da je potenje neka abnormalnost, neto kao manija.) "Zar me ne voli? Uzmi me ovde... sada. Agilus e okrenuti lice zidu, obeavam ti." Njeni prsti su kliznuli izmeu mog opasaa i stomaka; nisam bio uopte svestan da je drugom rukom podigla preklop moje jahake torbice... dok nisam uo ukanje papira u njoj.

Pljesnuo sam je po anom zglobu, moda jae nego to je trebalo, a ona se bacila na mene, noktima u oi, kao to je Tekla s vremena na vreme inila kad nije vie mogla da podnese misli o zatoenitvu i bolu. Odgurnuo sam je, ovog puta ne u ma kakvu stolicu, nego ka zidu. Udarila je glavom o kamen; iako je udarac mogao biti ublaen bujnom kosom, zauo se zvuk otar kao od udarca zidarevog ekia. Sva snaga kao da je tog asa izila iz njenih kolena; sasuljala se niz zid i sela na slamu. Ni sanjao nisam da je Agija sposobna da oajno plae, ali upravo je to poela. "ta je to uradila?" upita Agilus. U njegovom pitanju nije bilo nikakvih oseanja osim radoznalosti. "Morao si je videti. Probala je da mi zavue ruku u torbu." Pokupio sam i izvukao iz njene pregrade sve novie koje sam jo imao: dva bronzana orioka i sedam bakarnih aesa. "Ili je moda mislila da ukrade ono pismo koje imam za arhona Traksa. O tom pismu sam joj priao jedanput, ali ne nosim ga ovde." "Novie je htela, siguran sam. Meni su dali da jedem, ali ona je sigurno uasno gladna." Podigao sam Agiju, gurnuo joj haljinu u ruke, otvorio vrata i izveo je napolje. Jo je bila oamuena, ali kad joj dadoh jedan oriok, ona ga baci dole i pljunu na njega. Kad sam po drugi put uao u eliju, Agilus je sedeo prekrtenih nogu, lea oslonjenih o zid. "Ne postavljaj mi pitanja o Agiji", ree. "Sve to podozreva, istina je - zar to nije dovoljno? Ja u sutra biti mrtav, a ona e se udati za onog matorog koji se zacopao u nju, ili za nekog drugog. Ja sam eleo da ona i ranije o uini. Taj ne bi mogao da je sprei da via mene, svog brata. A sad mene nee biti, pa ona ni tu brigu nee imati." "Tano", rekoh, "umree sutra. O tome sam i doao da razgovaram s tobom. Da li ti je stalo do toga kako e na gubilitu izgledati?" Zurio je u svoje ake, vitke i prilino mekane, koje su leale u onom uskom zraku sunca koji je pre nekoliko trenutaka dao njegovoj i Agijinoj glavi oreole. "Da", ree on. "Ona bi mogla doi. Nadam se da nee, ali, da, stalo mi je." Rekao sam mu tada (kao to su me uili) da ujutru ne treba mnogo da jede da mu ne bi pripala muka kad doe as; upozorio sam ga da isprazni beiku koja e se opustiti u trenutku udarca. Takoe sam ga uvebao u onoj tehnici lai koju prenosimo svima to moraju umreti: treba verovati da as jo nije sasvim doao, iako zapravo jeste doao. Ta tehnika omoguava oveku da umre sa neto manje straha. Ne znam da li mi je poverovao, ali se nadam da jeste; ako je ijedna la ikad bila opravdana pred vidom Pankreatorovim, ova svakako jeste. Kad sam odlazio od Agilusa, oriok vie nije bio na podu. Na tom mestu u odvratno prljavu povrinu kamena bio je ugreban jedan crte - ivicom samog orioka, sigurno. Moglo je to biti iskeeno lice Juruparijevo, ili moda neka karta, a oko crtea je bio venac nekih slova meni nepoznatih. izmom sam to sasvim izbrisao. 30. NO Petoro ih je bilo, tri mukarca i dve ene. ekali su, i to, na neki nain, ispred vrata, iako ne blizu vrata: grupica, desetak koraka udaljena. Dok su ekali, priali su izmeu sebe, i to po dvoje ili po troje uglas, dernjali se maltene, smejali se, mahali rukama, podgurkivali se. Neko vreme sam ih posmatrao iz senki. Poto sam bio umotan u fuliginski ogrta, nisu me videli, a ja sam mogao odglumiti da ne znam ta su; moda su, svi pripiti, doli s neke zabave. Onda su mi prili, eljno, ali s oklevanjem, plaei se da e biti odbijeni, a ipak reeni da nastupe. Jedan mukarac bio je vieg rasta od mene, svakako vanbrani sin nekog uzvienog, imao je pedeset ili vie godina i bio gotovo isto onoliko debeo kao domain u Krmi izgubljenih ljubavi. Pored njega ila je jedna mrava ena od oko dvadeset godina, koja se praktino naslanjala na njega; imala je najgladnije oi koje sam ikad video. Kad je debeli stupio pred mene, zapreujui put svojom irinom, ona me je umalo (ali ne sasvim) zagrlila;

toliko mi se primakla da je izgledalo da se samo istom magijom jo ne dotiemo; njene dugoprste ake su se pruale ka otvoru mog ogrtaa kao da bi htele da me poglade po prsima, ali to jo ne smeju, pa sam imao oseaj da u sledeeg trenutka postati rtva neke krvopijne aveti, sukubusa ili lamije. Preostalo troje se nagurae oko mene, tako da sam bio pribijen uz zgradu. "Sutra e biti, a? Pa kako se oseate?" "A koje vam je pravo ime?" "To je neki gadan, a? udovite?" Niko od njih nije ekao da na svoje pitanje dobije odgovor, inilo se da odgovore ne oekuju, pa ak i ne ele. Oni su eleli da budu nadomak mene i da steknu to iskustvo - da mi se obraaju. "Hoete li ga prvo lomiti? Da li e biti igosanja?" "Da li ste ikad ubili neku enu?" "Jesam", rekoh. "Jesam, jednom." Jedan od te trojice mukaraca, niskog rasta, mrav i slabo graen, sa visokim, kvrgavim elom intelektualca, tutnuo mi je asimus u aku. "Znam da vi, momci, ne dobijate veliki honorar, a taj ovek je koliko ujem siromah, ne moe da asti." Ona druga ena, kojoj je seda kosa bila razvuena preko lica, pokua da me natera da uzmem jednu maramicu oivienu ipkom. "Umoite je u krv. Koliko god hoete, ili makar malo. Posle u vam platiti." Svi zajedno su u meni izazivali saaljenje koliko i gaenje; trei mukarac ponajvie. Bio je jo nii rastom od onoga koji mi je dao pare i jo izraenije sed od one sede ene; a u njegovim tupim oima bilo je prisutno ludilo, bila je tu senka neke napola suzbijene elje koja se u tamnici njegovog uma habala tako dugo da je izgubila svako usmerenje ka cilju, a zadravala svoju energiju. On kao da je ekao da ostalo etvoro kau sve to imaju, pa ja, videi oigledno da takav trenutak nikad nee nastupiti, jednim pokretom ruke prekidoh njihovo brbljanje i zapitah ga ta eli. "G... g... gospodine, kad sam bio na 'Kvazaru' imao sam jednu parakoitu, lutku, vidite, genikonku, tako divnu, zenice crne kao bunari, duice purpurne kao lepe kate ili pitome ljubiice koje cvetaju leti, majstore, itavi redovi cvea su, mislio sam, sakupljeni da se one oi n... n... naprave, ono telo koje uvek kao da je bilo suncem ogrejano. G... g... g...gde je ona sada, moja skopolanja, moja popeta, gde? Neka se k... kuke zabodu u one ake koje su nju odnele! Drobite ih, majstore, kamenjem. Kuda je otila iz onog sanduka od limunovog drveta to sam ga za nju izradio, a u kome nikad nije spavala jer je leala uz mene po celu no, ne u sanduku, dan je provodila u sanduku, gospodine, iz smene u smenu, osmehivala se kad sam je polagao unutra da bi se mogla osmehivati i kad je izvlaim. Kako su joj bile meke ruke, njene male ake. Kao g... g... golubice. Mogla je da leti s njima po kabini da nije ipak odabrala da lei uz mene. Nam... nam... namotajte njihova creva na ekrk, ugurajte im njihove oi u usta. Mukost im odreite, obrijte ih glatko dole da ih dokse njihove ne prepoznaju, a valerke da ih grde, prepustite ih bezobraznom smehu bezobraznih d... d... drolja. Radite ta hoete s krivcima. Gde je bilo njihovo milosre prema nevinima. Kad su zadrhtali, kad zaplakali? Kakvi su ljudi mogli da poine to to su ovi poinili - lopovine, lani prijatelji, izdajice, ravi drugovi na tom brodu, nikakvi drugovi, ubice, kidnaperi. Ako vas n... n... nema, onda gde su strani snovi za njih, gde su vraanja, tako davno obeana? Gde su lanci za njih, okovi, lisice, kang-daske koje se zakljuavaju oko vrata? Abacinacije od kojih e oni ostati slepi? Kroz koje prozore e biti baeni da se polome, gde su estrapade koje e im drobiti zglobove? Gde je moja voljena koju sam izgubio?" Dorkas je bila pronala jednu belu radu za svoju kosu, ali dok smo se etali nedaleko od zidina kasarne iz koje smo izili (ja umotan u ogrta, tako da se posmatrau udaljenom vie od desetak koraka moralo uiniti da Dorkas ide sama), bela rada je zaspala i svila svje latice; zato je Dorkas uzbrala, kao zamenu, jedan od onih belih cvetova nalik na trubicu koji se nazivaju meseevim cveem zato to dobijaju prividnu zelenu boju kad na njih padne zelena svetlost meseca. Ni ja ni Dorkas nismo imali mnogo ta da kaemo, izuzev injenice da bismo

jedno bez drugog, i ona i ja, bili potpuno sami. A to su govorile nae ake, koje su jedna drugu vrsto stiskale. Snabdevai su dolazili i odlazili: vojska se spremala za pokret. Sa severa i sa istoka pritiskalo nas je prisustvo gradskog Zida, prema kome je tvravski zid kojim su bile zatiene kasarnske i upravne zgrade izgledao kao deja igra, kao peani zidi koji bi se mogao raspasti od prvog udarca neije noge. Ka jugu i zapadu irilo se Sangvinarno polje. Zausmo iz tog pravca zvuke trube i povike novih monomahista koji su traili svoje neprijatelje. Mislim da smo se neko vreme oboje pribojavali da e ono drugo predloiti da krenemo tamo i da gledamo borbe. Ni ona ni ja to ne predloismo. Kad su sa Zida doplovili poslednji tonovi poveerja, vratili smo se sa jednom pozajmljenom sveom u nau sobicu lienu prozora i vatre. Nismo imali ime ni da zabravimo vrata, nego smo na njih nagurali sto, a na sto namestili sveu uspravno. Rekao sam Dorkasi da je slobodna da ode ako hoe, jer e se posle o njoj priati zauvek da je bila ena jednog muitelja, ena koja se podala pod skelom za pogubljenje za pare isprskane krvlju. Za te pare je Dorkas ranije kazala: "Taj novac me je obukao i nahranio." Sad je skinula smei ogrta (koji joj je visio do peta - i nie od peta kad nije pazila, tako da se rub vukao po praini) i izgladila grubi, utosmei lan svoje simare. Zapitao sam je da li se plai. "Da", ree ona. Uz to brzo dodade: "Ali ne tebe." "Nego ega?" Svlaio sam se. Da je zatraila, ne bih je cele noi ni pipnuo. Prieljkivao sam da ona to zatrai - uistinu, da me preklinje da je ne diram; zadovoljstvo koje bi mi uzdravanje donelo bilo bi (zamiljao sam u tim trenucima) jednako zadovoljstvu ostvarenog posedovanja, a dodatno zadovoljstvo sastojalo bi se u tome to bi ona sledee noi oseala jo veu obaveznost da mi se preda zbog toga to sam je prve noi potedeo. "Sebe. Onih misli koje mi se mogu vratiti kad opet legnem sa mukarcem." "Opet? Sea li se neke ranije takve prilike?" Dorkas odmahnu glavom. "Ali sigurna sam da devica nisam. Poelela sam te mnogo puta jue i danas. ta misli, za koga sam se prala? Prole noi drala sam te za ruku dok si spavao i sanjala sam da smo se izdvojili i da leimo jedno drugome u naruju. Ali poznajem kako izgleda kad je strast zadovoljena, a poznajem i elju, prema tome bila sam bar sa jedni mukarcem. Da li eli da skinem ovo pre no to ugasim sveu?" Bila je vrlo vitka, visokih dojki, uzanih kukova i u mojim oima udnovato nalik detetu, iako u potpunosti ena. "Izgleda tako mala", rekoh, privijajui je uz sebe. "A ti si tako veliki." Tada sam znao da e joj moji zagrljaju biti bolni bez obzira na to to u se svim silama truditi da to ne budu i te noi i kasnije. Takoe sam znao da vie nemam sposobnosti da je potedim. Samo jedan trenutak ranije uzdrao bih se da je zatraila da se uzdrim; sad vie nikakvi njeni zahtevi ne bi pomogli. Bacio bih se ka njoj i stisnuo je uz sebe sve i kad bih znao da u se time nabosti na upereno koplje. Ali nije nabodeno moje, ve njeno telo. Stajali smo dok sam prelazio rukama po njoj i ljubio njene dojke koje su bile kao dve polovine neke okrugle, preseene voke. Podigao sam je i pali smo na jedan krevet. Kriknula je, napola od radosti, a napola od bola, odgurnula me i odmah zgrabila i privukla. "Radujem se", ree ona "tako mi je drago", pa me ugrize za rame. Njeno se telo izvi unazad kao luk. Kasnije smo dogurali jedan krevet do drugog da bismo mogli leati jedno uz drugo. Drugi put smo sve radili sporije; nije pristala na trei put. "Bie ti potrebna snaga sutra", rekla je. "Znai, ne smeta ti." "Kad bi ene odluivale, nijedan mukarac ne bi morao da ide na daleka putovanja niti da proliva krv. Ali ene nisu napravile ovaj svet. Svi ste vi muitelji, ovako ili onako."

Kia je padala te noi, tako silovita da smo uli njeno bubnjanje po crepovima iznad naih glava. Bio je to proiavajui, estoki, beskonani pljusak. Zadremao sam i sanjao da se svet okrenuo naglavice. ol iznad naih glava - izruuje poplavu ribe, prljavtine i cvea na nas. Videh ono ogromno lice koje sam pod vodom video onda kad se umalo nisam udavio sad kao znamenje sudbine iscrtano po nebu koralom i belinom, osmehnuto tako da pokazuje iglaste zube. Traks nazivaju gradom soba bez prozora. Ova naa soba bez prozora, pomiljao sam, priprema je za Traks. Ovako e u Traksu biti. A moda smo Dorkas i ja ve stigli tamo, moda Traks nije tako daleko na severu kao to sam mislio, nije tako daleko kao to sam naveden da poverujem da jeste... Dorkas je ustala da bi izila iz napolje, a ja sam poao s njom, znajui da nije bezbedno da se nou eta sama tu gde je vojske toliko. Hodnik koji se nalazio ispred nae sobe vodio je du jednog od spoljanih zidova zgrade, a u tom zidu su postojale pukarnice i kroz svaku pukarnicu je sad uletala fina vodena praina. Zbog te vode sam eleo da nosim Terminus Est u kaniji, ali morao sam ga ipak isukati radi spremnosti, jer da se tako veliki ma isue potrebno je prilino vremena. im smo se vratili u svoju sobicu i opet pritisli sto na vrata, izvadio sam belegiju i poeo da otrim ma, i to muku otricu, i to najudaljeniju treinu, dakle onaj deo koji e sutra raditi. Najzad je taj deo otrice bio sposoban da presee na dva komada dlaku baenu u vazduh. Onda sam celo seivo obrisao i namazao uljem i naslonio ma uspravno na zid blizu moje glave. Sutra u se po prvi put popeti na skelu za pogubljenje, osim ako se hiliarh u poslednjem asu ne opredeli za milosre. Uvek postoji ta mogunost, taj rizik. Istorija pokazuje da u svakoj epohi postoji neka neuroza koju niko ne osporava, a majstor Palaemon me je uio da neuroza nae epohe jeste milosre prema krivcima, koje se svodi na tvrdnju da jedan minus jedan daje neto vie od nule i da poto ljudski zakon ne mora biti samome sebi dosledan, ni pravda to ne mora biti. Negde u onoj smeoj knjiici postoji dijalog izmeu dva mistika od kojih jedan tvrdi da je kultura izrasla iz vizije o Inkreatoru kao loginom i pravednom biu koje je zbog svoje unutarnje saglasnosti prinueno da ispunjava i svoja obeanja i svoje pretnje. Ako je to tano, pomiljao sam, onda emo svi sada propasti, nema nam druge, a ta invazija sa severa, radi ijeg zaustavljanja toliki izgiboe, bie samo vetar koji obara ve trulo stablo. Pravda je uzviena stvar, a ja sam te noi, leei uz Dorkas i sluajui kiu, bio mlad, pa sam eleo samo uzviene stvari. Valjda sam zbog toga tako silno eleo da naa gilda ponovo zadobije svoju negdanju poziciju i ugled. (eleo - iako iz nje izbaen.) Moda se iz istog razloga ona moja ljubav prema ivim biima, koju sam kao dete tako silno oseao, vremenom smanjivala i najzad svela samo na uspomenu, uoi onoga dana kad sam naao jadnog Triskelea gde krvari pored Medvee kule. ivot, ipak, nije uzviena stvar, a po mnogo emu je suprotan istoti. Sad sam mudar, iako ne mnogo stariji, i sad znam da je bolje imati sve stvari, i uzviene i neuzviene, nego samo uzviene. Ako se, dakle, hiliarh ne opredeli za pomilovanje, ja u sutra oduzeti Agilusu ivot. A ta to znai, ne zna niko. Telo je kolonija elija (svojevremeno sam, sluajui majstora Palaemona kako izgovara te rei, pomiljao na elije nae ublijete). Ako podeli koloniju na dva velika dela, ona umre. Meutim, nema razloga da alimo zbog unitenja kolonije elija: po jedna takva umire kad god gurnemo veknu u hlebnu pe. Ako je ovek samo jedna takva kolonja, onda nije nita; ali mi instiktivno znamo da je ovek neto vie. Dobro - pa ta se onda desi sa tim to je vie? Moda umire, i to "vie", ali umire sporije. U mnogim zgradama, tunelima i na mostovima pojavljuju se aveti; ipak, uo sam da u sluajevima kad je avet duh nekog ljudskog bia, a ne elemental, pojavljivanja postaju sve rea i najzad sasvim prestanu. Istoriografi kau da je ljudski rod u dalekoj prolosti znao samo za ovaj jedan svet, Urt, i da se nije nimalo

plaio onih zveri koje su tad na Urtu postojale i da su ljudi sa ovog kontinenta slobodno putovali na sever; ali duhove takvih ljudi niko nikad nije video. Moda to "vie" umire trenutno - ili, moda, odlazi da luta meu sazveima. U ogromnosti Vaseljena ovaj na Urt, naravno, predstavlja samo seoce, pa i manje od toga. A ako ovek stanuje u selu, pa mu komije zapale kuu, on, ako nije poginuo, odlazi na neko drugo mesto. Samo tada moramo pitati kako je doao. Obino je majstor Gerlous, koji je obavio ogroman broj pogubljenja, govorio da se samo budale brinu da e omanuti u izvoenju obreda: da e se okliznuti na krv, ili da e, ne primetivi da je klijent imao periku, pokuati da podignu njegovu glavu zahvatom za kosu. Vee su opasnosti da delat izgubi nerve tako da mu ruke ponu drhtati i da udarac ispadne kako ne valja, ili da kidie ogoreno tako da se in pravde pretvori u obinu osvetu. Pre nego to sam se opet prepustio snu, pokuao sam da se oeliim protiv obe te vee opasnosti. 31. SENKA MUITELJA Deo je nae dunosti da stojimo bez ogrtaa, ali sa maskom i sa golim maem na platformi za pogubljenje dugo pre nego to klijenta izvedu. Neki tvrde da to treba da simbolizuje veito budnu sveprisutnost pravde, ali se meni ini da je pravi razlog taj to gomila treba da ima nekakav fokus i oseanje da predstoji neki dogaaj. Gomila nije puki zbir pojedinaca od kojih je sastavlena. Gomila je ivotinja svoje vrste, bez jezika i bez stvarne svesti, koja se rodi kada se ljudi skupe, a umre kada se raziu. Ispred Palate pravde, oko platforme za pogubljenje, stajali su dimarhi, rasporeeni u krug, postrojeni; njihov oficir imao je u rukama pitolj kojim je mogao, verovatno, ubiti pedeset ili ezdeset ljudi pre nego to bi neko uspeo da mu otme to oruje i obori ga na kaldrmu da na njoj pogine. Pa ipak, bolje je kad postoji i fokus i neki otvoreni simbol vlasti. Publika koja se okupila da gleda odsecanje glave nije bila ni u kom sluaju sainjena iskljuivo od sirotinje, tavie, sirotinja nije inila ni polovinu prisutnih. Sangvinarno polje je blizu jedne od boljih gradskih etvrti, pa sam video mnogo crvene i ute svile i mnogo lica pranih miriljavim sapunom tog jutra. (A Dorkas i ja smo se ispljuskali na bunaru u dvoritu.) Takvi ljudi su daleko manje skloni nasilju nego sirotinja, ali ako se raeste, postanu daleko opasniji zato to nisu navikli da pred silom oseaju strahopotovanje i zato to su, bez obzira na ono to priaju demagozi, poprilino hrabriji nego sirotinja. I tako sam stajao, oslonivi obe ake na naboranu drku Terminus Esta; okretao sam se malo tamo i malo ovamo, a onda sam namestio panj tako da moja senka pada preko njega. Hiliarh nije bio na vidiku, ali kasnije sam saznao da je gledao s jednog prozora. Pokuavao sam, uzalud, da pogledom naem Agiju u gomili; Dorkas je stajala na stepenitu Palate pravde. Taj poloaj je, na moj zahtev, onaj sudski slubenik obezbedio za nju. Onaj debeli ovek koji me je prethodnog dana saletao sada je priao platformi najblie to je mogao: vrh jednog naperenog koplja iz neposredne blizine je pretio njegovom nabreklom kaputu. ena s gladnim oima stajala je s njegove desne strane, a sedokosa s leve; maramicu ove druge imao sam u sari izme. Nigde nisam video onog niskog koji mi je dao asimus, niti onog mucavca tupog pogleda i udnog govora. Pogledom sam ih traio po krovovima, jer bi oni odatle, i pored svog niskog rasta, mogli imati dobar pogled; nisam ih video, to ne znai da nisu bili tamo. etvorica narednika u visokim paradnim lemovima izvela je Agilusa. U poetku nisam uopte video njih, nego samo pokret gomile koja se ispred njih otvarala kao voda iza Hildegrinovog amca. Posle nekoliko trenutaka ugledao sam njihove skerletne perjanice, pa sjaktanje oklopa, najzad Agilusovu smeu kosu i njegovo iroko, deako lice okrenuto nagore zato to su mu ruke lancima bile vezane tako da su pleke bile potisnute jedna ka drugoj. Setio sam se kako je elegantno izgledao u gardijskom oklopu, sa zlatnim himerom rairenim preko prsa. Izgledalo je tragino da uz njega sada ne mogu biti ljudi iz te vojne

jedinice, koja je u izvesnom smislu bila njegova, umesto ovih oiljcima izbrazdanih obinih vojnika u pomno uglaanom eliku. Sad je sa njega bilo skinuto sve to je bilo luksuzno, dok sam ga je ekao u onoj istoj fuliginskoj maski u kojoj sam se i borio. Luckaste babe veruju da nas Panjudikator, sudija cele Vaseljene, kanjava porazima i nagrauje pobedama: meni se inilo da sam nagraen daleko vie nego to sam eleo. Jo koji trenutak i on se pope na platformu. Poela je kratka ceremonija. Kada je bila gotova, vojnici su ga primorali da klekne, a ja sam podigao ma da njime zauvek zaklonim sunce. Kad je ma onako otar kako treba da bude i kad je udarac izveden korektno, izvrilac oseti samo jedan neznatni zastoj dok se kimeni stub razdvaja, zatim otrica vrsto zagrize u panj. Zakleo bih se da sam u vazduhu, koji je bio kiom opran, osetio miris Agilusove krvi pre nego to se njegova glava sruila u ko. Gomila je ustuknula, onda nahrupila napred ka sputenim kopljima. Razgovetno sam uo kako je onaj debeljko jeknuo, tano na onaj nain kako bi mogao nad nekom plaenom enskom, preznojen, u trenutku vrhunca. Iz daljine dopre vrisak u kome se Agijin glas prepoznavao nepogreivo kao lice obasjano munjom. Neto u boji tog vriska nagovestilo mi je da nije uopte gledala, ali da je ipak znala kad je njen brat-blizanac umro. Ono posle esto je vea petljavina nego li samo odsecanje glave. Pokae glavu gomili i pusti je da opet padne u koaru. Meutim, obezglavljeno telo (koje moe isputati velike koliine krvi jo dugo posle prestanka rada srca) mora biti odneto na nain istovremeno i dostojanstven i sramotan. tavie, ne samo "odneto" nego i sklonjeno na neko odreeno mesto gde ga nee niko napastvovati. Ako je smaknut uzvieni, onda, po obiajima, njegovo telo moe biti poloeno preko sedla njegovog ata i odmah predato njegovoj porodici. Osobama nieg drutvenog statusa mora se nai poivalite do kojeg ne mogu prodreti derai mrtvih; a na poetku tog prenoenja, bar dok se ne zamakne iz vidika gledalaca, potrebno je to telo vui po tlu. Ne moe ga vui delat, jer on mora da nosi i glavu i svoje oruje, a meu ostalim uesnicima - to su vojnici, sudski slubenici i tako dalje - retko se nae neko voljan da se time bavi. (U Citadeli nije bilo potekoa te vrste, jer su to obavljale dve kalfe.) Ovo je hiliarh, konjanik po obuci, a nesumnjivo i po sklonostima, reio na taj nain to je naredio da se le vue pomou tovarnog konja. Samo, nisu se posavetovali sa samom ivotinjom, a ona se, poto je pripadala vie radnikoj nego ratnikoj sorti, uplaila od krvi, pa je nagrnula da bei. Proveli smo se, rekao bih, zanimljivo, ali smo na kraju istovarili jadnog Agilusa u jedno etvorougaono dvorite do koga publika nije imala pristupa. Tamo me nae sudski slubnik - onaj isti - dok sam istio svoje izme. Videi ga, pomislio sam da je doao da mi isplati honorar, meutim on saopti da hiliarh eli da mi plati lino. To je za mene znailo, a tako sam i kazao, izuzetnu poast. "Sve je gledao", ree taj portriv. "I veoma je zadovoljan. Naloio mi je da vam kaem da ste vi i ena koja s vama putuje dobro doli da ovde prenoite ako elite." "Mi emo u suton otii", rekoh mu. "Mislim da e to biti bezbednije." Za trenutak se dao u misli, a onda je klimnuo glavom, to je pokazalo da je pametniji nego to sam pretpostavljao. "Prestupnik je imao, valjda, porodicu, prijatelje - mada vi o njemu sigurno nita ne znate, kao ni ja. Ipak, to je tekoa s kojom se vi, mora biti, susreete esto." "Upozorili su me iskusniji lanovi moje gilde", rekoh. Jesam rekao da emo otii u suton, ali ipak smo saekali da se sasvim spusti no, delom radi bezbednosti, a delom i zato to je mudrije veerati pre odlaska. Naravno, nismo mogli krenuti pravo ka Zidu i ka Traksu. Kapija je morala biti ve zatvorena (da i ne pominjem da sam o mestu gde se nalazila imao vrlo nejasnu predstavu), a svi su mi rekli da izmeu garnizona i Zida ne postoji nijedna krma. Morali smo se, dakle, prvo izgubiti, a onda pronai mesto gde bismo prenoili i sa koga bismo sutra bez tekoa stigli do kapije. Od portriva sam dobio podrobna uputstva, pa smo krenuli vedra srca; dodue,

skrenuli smo u sporedne ulice, ali to smo tek kasnije uvideli. Hiliarh je pokuao da mi stavi novac u ruke umesto da ga (kao to to obiaj nalae) baci na tlo pred moje noge; ubedio sam ga da to ne ini u interesu svog sopstvenog ugleda. Dorkasi sam detaljno prepriao taj dogaaj koji mi je laskao i gotovo me u istoj meri razonodio. Poto sam ispriao, Dorkas me, kao praktina osoba, upita: "Znai, dobro ti je platio?" "Vie nego dvostruko od onog iznosa koji je trebalo da plati za uslugu jednom usamljenom kalfi. Majstorski honorar. A dobio sam, naravno, i napojnicu u vezi s ceremonijom. Zna li da sad, iako sam nemilice troio dok je Agija bila uz mene, imam vie para nego kad sam krenuo iz nae kule? Dolazim do zakljuka da u, upranjavajui misteriju nae gilde, moi da nas izdravam dok budemo putovali." Dorkas kao da jae pritee smei ogrta oko sebe. "Ja sam se nadala da ti vie uopte nee morati time da se bavi. Ili, bar, ne neko due vreme. Toliko ti je pozlilo posle onoga, a i ne zameram ti." "Bili su to samo ivci - plaio sam se da neto ne krene naopako." "Bilo ti ga je ao. Znam da je tako." "Verovatno i jeste. Bio je Agijin brat i, rekao bih, nalik na nju u svakom pogledu osim po polu." "Nedostaje ti Agija, je li tako? Da li ti se toliko sviala?" "Poznavao sam je samo jedan dan - a to je manje nego to ve poznajem tebe. Da je ispalo po njenoj volji, ja bih sad bio mrtav. Jedan od ona dva averna bio bi moj kraj." "Ali onaj list te nije ubio." Jasno pamtim ton kojim mi je to rekla; zapravo, ako sklopim oi, opet ujem njen glas i opet doivljavam onaj ok koji me je obuzeo kad sam shvatio da je upravo to ona misao koju sam izbegavao jo od kada sam, pridiui se u sedei poloaj, ugledao Agilusa kako i dalje dri svoj avern. List me nije ubio, ali ja sam okrenuo um na drugu stranu da u to svoje preivljenje ne gledam, ba kao to smrtno bolestan ovek uspeva, koristei hiljadu trikova, da nikad ne pogleda smrti pravo u oi; ili, jo tanije, kao to ena koja je sama u velikoj kui izbegava da gleda u ogledala i radije se zamajava mnotvom beznaajnih poslova da ne bi ni krajikom oka ugledala ono bie ije korake ponekad uje na stepenitu. Ostao sam iv, a trebalo je da umrem. Progonio me je sopstveni ivot. Zavukao sam aku pod ogrta i pogladio se po koi, u prvi mah pipkajui obazrivo. Tu se nalazilo neto nalik na oiljak, pokriveno krasticom zgruane krvi, ali nije bolelo niti krvarilo. "Pa ti listovi ne ubijaju, i to je sve", rekoh. "Rekla je da ubijaju." "Rekla je ona mnogo raznih lai." Peli smo se uz jedan blagi breuljak okupan bledozelenom meseinom. Ispred nas je bila katranski crna linija Zida koja je izgledala, kao to planine ponekad izgledaju, blia nego to je stvarno bila i blia nego to bi ikako mogla biti. Iza nas su svetlosti Nesusa stvarale lanu zoru koja je proticanjem noi malo po malo zamirala. Na vrhu breuljka sam se zaustavio da bih se tim svetlostima divio, a Dorkas me uze za ruku. "Toliko domova. Koliko ima ljudi u gradu?" "To niko ne zna." "A mi emo sve njih ostaviti za sobom. Je l' daleko od Traksa, Severijane?" "Daleko je, kao to sam ti ve i rekao. To je u podnoju prvog slapa. Ne prisiljavam te da ide. To zna." "Hou da idem. Ali pretpostavimo... Severijane, samo pretpostavimo da kasnije poelim da se vratim. Da li bi pokuao da me zaustavi?" Rekoh: "Bilo bi opasno da sama krene na takav put, pa bih moda pokuao da te nagovorim da odustane. Ali ne bih te drao vezanu niti u zatoenitvu ako si na to mislila." "Kae da si napisao kopiju beleke koju je neko ostavio za mene u onoj krmi. Sea se? Ali nisi mi je pokazao. Daj da je vidim sad."

"Ispriao sam ti tano ta pie, a ova cedulja koju imam nije prava, kazao sam ti. Agija je bacila original. Sigurno je neko - Hildegrin moda - pokua da me upozori." Jahaku torbicu sam ve otvorio, prstima napipao cedulju i dotakao jo neto, neto hladno, udnog oblika. "ta je?" upita Dorkas videi moj izraz lica. Izvukao sam to. Bilo je vee, ali ne mnogo vee od orioka i samo malice deblje. Taj hladni materijal (koji god da je bio) uzvraao je ledenim zracima meseine na taj nain to je ka njima sipao zrake nebeskog sjaja. inilo mi se da drim u ruci svetlosni signal koji se iz celog Nesusa moe videti, pa sam bre-bolje gurnuo taj predmet nazad u torbicu i zaklopio je. Dorkas me je za miicu stiskala tako vrsto kao da je posredi narukvica od slonovae i zlata koja je izrasla do veliine ene. "ta je to bilo?" proaputala je. Stresao sam glavom da razbistrim misli. "Nije moje. Nisam ni znao da je kod mene. Dragulj, dragi kamen..." "To ne bi mogao biti. Zar nisi osetio toplotu? Evo, vidi, na tvom mau - to je dragi kamen. A ono to si maloas izvadio, ta je to bilo?" Pogledah tamni opal na jabuci drke Terminus Esta. Svetlucao je na meseini, ali na onaj predmet koji sam maloas izvukao iz torbice nije nalikovao nita vie nego to damski lornjon nalikuje na sunce. "Kanda pomiritelja", rekoh. "Agija ju je tu stavila. Svakako je to uinila kad smo poruili oltar da ne bi Kanda kod nje bila pronaena ako nas pretresu. Ona i Agilus bi je opet prisvojili posle Agilusove pobede, a kad ja nisam poginuo, Agija je pokuala da mi je ukrade u njegovoj eliji." Dorkas vie nije gledala ka meni. Njeno lice se uzdizalo i okretalo ka gradu i ka nebeskom sjaju koji je stvaralo bezbroj svetiljki upaljenih u njemu. "Severijane", ree ona, "Ovo ne moe biti." Nad gradom je visila, kao letea planina u nekom snu, jedna dinovska zgrada - zgrada sa kulama, sa potpornim kosinama, sa luno povijenim krovom. Iz njenih prozora kuljala je grimizna svetlost. Pokuao sam da progovorim, da osporim postojanje tog uda upravo dok sam u njega zurio, ali pre nego to sam stigao ijedan slog da uobliim, graevina je iezla kao mehur u vodoskoku, ostavljajui za sobom samo kaskadu iskrica. 32. POZORINI KOMAD Tek posle ieznua te prikaze velike lebdee graevine iznad grada uvideo sam da sam zavoleo Dorkas. Krenuli smo drumom - jer odmah iza vrha breuljka nali smo novi drum - u tamu. I poto su nae misli bile sasvim posveene onome to smo upravo videli, nae due su se zagrlile neometano; obe su prole kroz tih nekoliko sekundi vizije kao kroz vrata nikad ranije otvorena, koja nikad vie nee ni biti otvarana. Ne znam kuda smo ili. Pamtim krivudavi put niz brdo, u njegovom podnoju jedan luni most, pa drugi drum, sa ije se jedne strane, u duini od oko dve lige, protezala nekakva drvena ograda. U svakom sluaju, razgovarali smo, i to nijednom rei o sebi, ve iskljuivo o onome to smo videli i o moguem smislu te pojave. I znam: na poetku tog peaenja smatrao sam da mi je Dorkas samo jo jedna sluajna saputnica, mada vrlo poeljna i u isti mah saaljenja dostojna. A na kraju tog hoda voleo sam Dorkas kao to nikad nijedno drugo ljudsko bie nisam voleo. Ne zbog nekog smanjenja ljubavi prema Tekli - uistinu, volei Dorkas zavoleo sam Teklu jo vie zato to je Dorkas bila drugo ja (kao to je Tekla tek kasnije postala, ali ne na divan nain kao Dorkas, nego na uasan nain), iz ega proistie da ako ja volim Teklu, i Dorkas voli Teklu. "ta misli", pitala je, "da li je iko osim nas to video?" O ovome do tog asa nisam razmiljao, a sad rekoh da je zgrada izdrala u viseem ploaju samo jedan trenutak, ali da se to desilo iznad najveeg od svih gradova; pa, ako je prizor i promakao milionima ili desetinama milion, nekoliko stotina ga je ipak moralo videti.

"A nije li mogue da je to bila samo prikaza namenjena nama dvoma?" "Nikad prikaze nisam imao, Dorkas." "A ja ne znam da li sam ih ili nisam imala. Kad god pokuam da se setim ta je bilo pre nego to sam te izvukla iz vode, jedino mi doe u seanje da sam ja takoe bila u vodi. Sve pre toga je kao vizija razbijena u komadie, male i sjajne, na primer naprstak koji sam jednom videla kako lei u kadifi i lave nekog psia ispred vrata. Nita slino ovome. Nita nalik na ovo to smo videli." Njene rei su me podsetile na cedulju koju sam traio kad sam dotakao Kandu, a to me je, opet, podsetilo na smeu knjiicu koja je leala u susednoj pregradi torbice. Zapitah Dorkas da li e eleti, kad naemo mesto gde emo stati, da vidi knjigu koja je nekad bila Teklina. "Hou", ree ona. "Kad budemo opet sedeli uz vatru, kao to smo na trenutak sedeli u onoj krmi." "To to sam naao dragulj - koji u, dakako, morati i da vratim pre nego to napustimo grad - i ovo to smo priali podsetilo me je na neto to sam svojevremeno itao. Zna li o kljuu Vaseljene?" Dorkas se tiho nasmeja. "Ne, Severijane, ja koja jedva znam i kako se zovem ne znam nita o kljuu Vaseljene." "Nisam se dobro izrazio. Hteo sam rei da li ti je poznata ideja da Vaseljena, navodno, ima neki tajni klju? Neku reenicu, ili grupu rei, neki vele ak i samo jednu re, neto to se moe izvui sa usana odreene statue, ili proitati u nebesima, ili neto to neki anhorit govori svojim uenicima u nekom svetu s one strane mora?" "To znaju bebe", ree Dorkas. "Znaju pre nego to naue da govore, ali kad porastu toliko da mogu progovoriti, kasno je, glavninu su ve zaboravile. Tako mi je bar priao neko nekad." "Na to i mislim, na neto te vrste. Imam ovu smeu knjiicu, zbirku mitova iz prolosti, a u njoj postoji i odeljak gde su nabrojani svi kljuevi Vaseljene - na osnovu tvrenja raznih ljudi koji su razgovarali sa mistagozima na dalekim svetovima, ili studirali popul vuh pojedinih arobnjaka, ili gladovali u upljim stablima svetog drvea. Tekla i ja smo to itali i priali o tim kljuevima, a jedan od njih je bio sledei: da sve na svetu, sve to se desi, ima tri znaenja. Prvo je ono praktino, u knjizi opisano reima 'ta ora vidi'. Krava je napunila usta travom, i to je prava trava i stvarna krava - to znaenje je podjednako vano kao i drugo, ili tree. Drugo znaenje je odraz sveta koji se uokolo nalazi. Svaki predmet je u dodiru sa svim drugim predmetima, pa zato mudraci mogu da saznaju o tim drugim gledajui prvi. To bi se moglo nazvati predskazivaevim znaenjem, zato to ga takvi ljudi koriste kad na osnovu traga zmije predskazuju neki sreni susret ili kad potvruju ishod neke ljubavne veze na taj nain to poloe elektor jednog odela preko patronese drugog." "A tree znaenje?" upita Dorkas. "Tre je transsupstancijalno. Budui da svi predmeti imaju svoje konano poreklo u Pankreatoru i kako ih je on sve stavio u pokret, svi oni neminovno izraavaju njegovu volju, koja je via stvarnost." "Ti to kae da je ono to smo videli bilo znak." Odmahnuo sam glavom. "Ta knjiga kae da je sve znak. Onaj stub u ogradi je znak, a i nain kako se ono drvo nagnulo preko ograde je znak. Mogue je da neki znaci ukazuju na tree znaenje lake nego neki drugi." Sledeih stotinak koraka smo utali. Onda Dorkas ree: "Meni se ini da ljudi sve razumeju naopako, ako je istina to to u knjizi dvorkinje Tekle pie. Mi smo videli kako jedno veliko ustrojstvo skae u vazduh i pada u nitavilo, je li tako?" "Ja sam je samo video kako visi nad gradom. Zar je skoila?"

Dorkas klimnu glavom. Video sam svetlucanje njene blede kose u sjaju meseca. "Meni se ini da je znaenje koje naziva treim veoma jasno. Ali tee je doi do drugog znaenja, a ono prvo, koje bi trebalo da bude najlake, ovde je nemogue." Zaustio sam da kaem da je razumem - bar ono to je rekla o prvom znaenju - kad zauh iz daljine, ali ne velike, neku potmulu grmljavinu nalik na dugo valjanje groma. Dorkas uzviknu: "ta je to?" i dohvati me za ruku svojom malom, toplom akom, to mi je ba prijalo. "Ne znam, ali kao da je dolo iz onog umarka napred." Klimnula je. "Sad ujem i glasove." "Znai da ima bolji sluh nego ja." Opet se razlegao taj zvuk, snanije i due; ovog puta mi se uinilo, moda samo zato to smo bili malice blie, da nazirem i svetlost izmeu stabala mladih bukava, koja su ispred nas tvorila umarak. "Eno!" ree Dorkas, pokazujui prstom prema neemu to se nalazilo malo severnije od umarka. "Ono ne moe biti zvezda. Suvie je nisko i blistavo i kree se prebrzo." Mislim da je fenjer. Na zaprenim kolima moe biti, ili noen u neijoj ruci." Opet ta grmljavina, ali sad sam znao ta je: zvuk doboa. Sad sam i ja uo glasove, veoma slabo, a meu njima naroito jedan glas koji je zvuao dublje nego dobo, a po snazi se sa doboem maltene izjednaavao. Obili smo ivicu umarka i videli pedesetak ljudi okupljenih oko jedne male platforme. Na njoj je, izmeu razbuktalih baklji, stajao jedan din koji je pod jednom rukom drao bubanj kao da je to tam-tam. S njegove desne strane stajao je ovek daleko manjeg rasta, raskono obuen, a s njegove leve najsenzualnije lepa ena koju sam ikad video. "Svi su tu", govorio je mali, glasno i vrlo brzo. "Svi su tu. ta vam je po volji? Ljubav i lepota?" Pokaza ka eni. "Snaga? Hrabrost?" Mahnu tapom ka divu. "Varka? Misterija?" Potapa se po prsima. "Porok?" Opet pokaza ka dinu. "I - vidi ga! Vidi ko je upravo naiao! Na stari neprijatelj Smrt koja uvek doe pre il' posle." To govorei, pokaza ka meni i sva lica u publici okrenue se da blenu u mene. To je bio doktor Talos sa Boldandersom; njihovo prisustvo mi se uini neizbenim onog trenutka kad sam ih prepoznao. A to se tie te ene, ona mi je bila, koliko sam mogao videti, potpuno nepoznata. "Smrt!" ree dr Talos. "Smrt doe. Sumnjao sam u tebe tokom ova dva dana, stari prijatelju, a sad vidim da nisam bio u pravu." Oekivao sam da se gledaoci nasmeju njegovom crnom humoru, ali nisu se nasmejali. Neki su zagunali izmeu sebe, a jedna baba pljunu sebi u dlan i okrete dva prsta prema zemlji. "A koga je to doveo sa sobom?" Dr Talos se nagnuo napred i zakiljio, kroz svetlost buktinja, ka Dorkas i meni. "Nevinost, rekao bih. Da, uz njega je Nevinost. E sad smo svi na okupu! Predstava kree kroz koji trenutak. Nije za psihiki osetljive! Nikad niste nita slino videli, nita ni priblino! Svi smo na okupu." One lepotice vie nije bilo na pozornici; magnetizam u doktorovom glasu bio je takav da ja njen odlazak nisam ni primetio. Ako bi trebalo da sad opiem pozorini komad doktora Talosa onako kako je izgledao meni (uesniku), jedini mogu ishod bila bi pometnja. A kad ga budem opisivao onako kako je publici izgledao (to sam reen da to uinim na nekom podobnijem mestu u ovoj pripovesti), moda mi se nee verovati. U drami sa pet uesnika, od kojih te prve veeri dvoje nisu ni znali svoje uloge, stupale su vokske, svirali su orkestri, padali snegovi, tresao se Urt. Doktor Talos je od uobrazilje svojih gledalaca zahtevao mnogo, ali tu uobrazilju je potpomagao priom i mainerijom jednostavnom ali domiljatom i senkama baenim na zastore, holografskim projektorima, tonskim snimcima, reflektivnim kulisama i svim drugim

zamislivim trikovima, i uspevao je, sve u svemu, izvanredno, za ta su dokaz bili jecaji, povici i uzdasi koji su povremeno doplovljavali do nas iz pomrine. Likujui u svemu tome, ipak je pretrpeo neuspeh. Jer, njegova elja je bila da saopti neto, da ispria jednu veliku priu koja je postojala samo u njegovom umu i koja se ne bi mogla svesti na obine rei; ali rekao bih da niko ko je tu Talosovu dramu ikad gledao - a ne kamo li mi koji smo se po njegovom nareenju kretali preko pozornice i na njoj progovarali nije otiao sa ikakvim jasnim razumevanjem o emu je u prii bilo rei. Pria se mogla jedino (rekao je dr Talos) iskazati zvonjavom zvona i grmljavinom eksplozija i povremenim obrednim pozama. Na kraju se ipak pokazalo da se ni time nije mogla iskazati. U jednoj sceni se dr Talos borio sa Boldandersom sve dok obojici nije linula krv niz lice; u drugoj je Boldanders traio prestravljenu Jolentu (tako se zvala ta najlepa ena na svetu) po jednoj sobi podzemne palate i najzad seo na sanduk u kome je ona leala skrivena. U zavrnom delu sreditem pozornice preovlaivao sam ja, rukovodio sam komorom za sasluanja u kojoj su dr Talos, Boldanders, Jolenta i Dorkas bili vezani i stegnuti u kojekakve naprave. Pred oima publike ja sam njih etvoro, jedno po jedno, podvrgavao muenjima najbizarnijim i (da su bila stvarna) najneizvodljivijim. U jednoj sceni nisam mogao da ne opazim kako je udno publika poela da mrmlja dok sam se, prividno, pripremao da odvrnem Dorkasi obe noge iz karlinih zglobova. Ja to nisam video, ali gledaocima je bilo omogueno da vide da se Boldanders postepeno oslobaao. Nekoliko ena je vrisnulo kad se njegov lanac sa zveketom sruio na pozornicu; prikriveno sam pogledao ka Talosu oekujui uputstva ta dalje da radim, ali on je ve bio u skoku ka publici jer se oslobodio daleko lake. "Tableau", povika on, "tablo, svi." Ostadoh sasvim nepomian u zateenom poloaju jer sam nauio da ta re to i znai. "Otmeni narode, posmatrali ste nau malenu predstavu sa izvrsnom panjom. Sad traimo malice i iz vae kese, a ne samo vae vreme. Kad se ova drama bude zavrila, videete ta se dogaa kad se udovite konano oslobodi." Doktor Talos je ispruio svoj visoki eir prema publici i ja zauh kako nekoliko novia zveknu upadajui unutra. Nezadovoljan, on skoi sa pozornice i poe izmeu ljudi. "Imajte u vidu da kad se on oslobodi, nita vie ne stoji izmeu njega i ostvarenja njegovih okrutnih elja. Imajte u vidu da sam ja, njegov muitelj, sada vezan i preputen mu na milost i nemilost. Setite se da jo nikako niste saznali - hvala vam, sire - identitet one tajanstvene prilike koju je kontesa videla kroz prozore zaklonjene zavesama. Hvala vam. Da iznad tamnice koju vidite, rasplakana statua - hvala - jo kopa ispod stabla oskorue. Pa, hajdete, bili ste veoma irokogrudi sa svojim vremenom. Traimo jedino da sad ne budete krti sa svojim novcem. Nekolicina nas je odista poastila kako treba, ali mi neemo da glumimo za nekolicinu. Gde su oni blistavi asimusi koji je trebalo da padaju kao kia u moj jadni eir iz ruku vas ostalih? Pa nee valjda nekolicina plaati za veinu! Ako asimuse nemate, onda orioke dajte; ako nijedan oriok nemate, onda sigurno ovde nema nikoga ko bar jedan aes nema!" Posle nekog vremena prikupljena je dovoljna svota i dr Talos se vinuo nazad na svoje mesto i veto opet pritegao okove koji su ga prividno drali zahvaenog klinovima sa svih strana. Boldanders je urliknuo i ispruio svoje duge ruke kao da eli da me zgrabi, omoguujui gledaocima da primete da ga drugi lanac, do tad neprimeen, ipak i sad sputava. "Primeti ga", dobaci mi dr Talos sasvim tiho. "Odbijaj ga jednom buktinjom." Odglumio sam da tek tad primeujem da su Boldandersu ruke slobodne i iupao sam jednu od buktinja iz njenog leita u uglu pozornice. Odjednom obe buktinje oslabie; plamenovi koji su bili iste ute boje iznad skerletne sad postadoe plaviasti i bledozeleni, ujedno dobijajui dvostruku i trostruku veliinu i itei grozno, a odmah potom se naglo smanjie kao da e se svakog trena ugasiti. Zamahnuo sam mojom buktinjom ka Boldandersu viui: "Ne! Ne! Nazad! Nazad!" opet po uputstvu dr Talosa. Boldander uzvrati, urliui jae nego ikad. Teglio je taj lanac tako da je pozorini zid za koji je lanac bio privren kriputao i pucketao; na usta mu bukvalno poe pena, gusta bela tenost koja mu je pocurila iz uglova

usana niz ogromnu vilicu i zasula njegovu zaralo crnu odeu kao sneg. U publici je neko vrisnuo, a lanac se prekinuo uz prasak kao od koijakog bia. Do tog trenutka lice diva bilo je ve, u svom ludilu, sasvim uasavajue i ja bih pre stao pred lavinu da je zaustavljam nego pred njega; ali pre nego to sam stigao i jedan korak da uinim da bih od njega pobegao, on je oteo buktinju iz mojih ruku i oborio me udarcem njene gvozdene drke. Digao sam glavu taman na vreme da vidim kako istre i drugu buktinju iz leita i kree, maui obema, u napad na publiku. Krici mukaraca nadjaae vriske ena - zvualo je to kao da naa gilda radi sa stotinom klijenata odjednom. Digao sam se na noge i bio ve spreman da zgrabim Dorkas i s njom pojurim u zaklon umice, kad videh doktora Talosa. inilo se da je obuzet raspoloenjem koje bih jedino mogao opisati kao zlobno veselje; oslobaao se svojih okova, ali nije ba urio. Oslobaala se i Jolenta, a ako je na tom savrenom licu uopte bilo ikakvog izraza, bio je to izraz olakanja. "Vrlo dobro!" uzviknu dr Talos. "Zaista veoma dobro. Moe se sad vratiti, Boldanders. Ne ostavljaj nas u mraku." A meni: "Da li vam je prijalo vae prvo iskustvo na daskama, majstore muiteljstva? Za poetnika koji glumi bez prethodne probe, igrali ste zavidno dobro." Uspeo sam da klimnem. "Sem to vas je Boldanders oborio. Morate mu oprostiti, jasno je video da se neete setiti da sami padnete. A sad, hajdemo ovamo. Boldanders ima svoje talente, ali u njih ne spada sposobnost otrog uoavanja sitnica izgubljenih u travi. Imam neka svetla iza pozornice, vi i Nevinost ete mi pomoi da skupljamo." Nisam razumeo ta time hoe da kae, ali kroz nekoliko trenutaka obe buktinje su bile na svojim mestima, a mi smo ve tragali po ugaenom prostoru ispred pozornice drei tamne lanterne. "To je neto sasvim neizvesno", objasni dr Talos, "ali meni veoma drago. Za pare u eiru neizvesnosti nije bilo - ja ve pred kraj prvog ina mogu da predvidim, do u oriok tano, koliko e para biti ubaeno. Ali ove padaljoce! Neki put ljudi ispuste samo dve jabuke i jednu repu, nita vie, a neki put sve to se zamisliti moe. Jednom smo nali prase. I to, po tvrdnji Boldandersa koji ga je pojeo, prase izvrsnog ukusa. Jednom smo nali bebu, da ne kaem prasence ljudskog roda. Pa tap sa zlatnom loptastom drkom, jo ga imam. Starinske broeve. Cipele... esto nalazimo svakovrsne cipele. A gle ta sad naoh, enski suncobran." Podie ga u vazduh, nama na uvid. "Ovo e biti prava stvar kad naa lepa Jolenta krene sutra u etnju, da je zaklonimo od sunca." Jolenta se ispravi na nain kako to ine ljudi koji se napreu da se ne pogrbe. Iznad struka njena amplituda, bela kao krem, bila je tolika, da je Jolenta verovatno morala i izvijati kimu unazad da je tolika teina ne povue prejako napred i nadole. "Ako emo veeras u neku gostionicu, ja bih da krenemo odmah", ree ona. "Vrlo sam umorna, doktore." Bio sam umoran i ja. "U gostionicu? Noas? Zloinako traenje novaca. Pogledaj sa ovog stanovita, draga moja. Najblia je bar ligu daleko, a Boldandersu i meni bila bi potrebma bar smena vremena da popakujemo pozornicu i dekor, ak i uz pomo ovog prijateljski nastrojenog anela patnje. Dok bismo se, takvim tempom, domogli krme, obzorje bi ve bilo pod suncem, petli bi kukurikali i, svi su izgledi, hiljadu budala bi se ve budilo da treskaju vratima i prosipaju prljavu vodu iz svojih kua." Boldanders je huknuo (izraavajui tim zvukom svoju saglasnost, ako sam dobro shvatio), a zatim tresnuo izmom po travi kao da hoe da smrvi neko otrovno stvorenje koje je tamo primetio. Doktor Talos rairi ruke da zagrli celu Vaseljenu. "Dok ovde, draga moja, ispod ovih zvezda koje su lina i voljena imovina Inkreatora, imamo sve to se poeleti moe, ako se hoe zdrav san. Vazduh je noas upravo onoliko leden koliko treba da bi spavai bili zahvalni to imaju toplotu svojih pokrivaa i svoje vatre, a od kie nema ni nagovetaja. Ovde emo se

ulogoriti, ovde emo dorukovati i odavde emo krenuti, obnovljeni, u ono radosno doba kad je dan mlad." Rekoh: "Pomenuo si doruak. Ima li ta za jelo sada? Dorkas i ja smo gladni." "Naravno da ima. Koliko vidim, Boldanders je upravo podigao jednu korpu sa jamkorenjem." Nema sumnje da je meu naom dotadanjom publikom bilo i nekoliko seljaka koji su se vraali sa pijace nosei sve one proizvode koje nisu uspeli da prodaju. Nali smo ne samo jam nego, uskoro, i dva pilenceta, kao i nekoliko stabljiica mlade eerne trske. Posteljine nismo imali mnogo, ali neto smo ipak imali, a doktor Talos nikakvu posteljinu nije uzeo za sebe, nego je rekao da e provesti no sedei i gledajui vatru i kasnije moda malo dremajui u onoj stolici koja je do maloas bila presto autarhov i klupa inkvizitorova. 33. PET NOGU Leao sam budan moda smenu vremena. Uskoro mi je bilo jasno da nema izgleda da Talos zaspi, ali sam se istrajno nadao da e bar da se udalji iz ovog ili onog razloga. Neko vreme je sedeo kao da se dao u duboke misli, onda je ustao i poeo da se etka levo-desno ispred vatre. Lice mu je bilo nepokretno ali izraajno - dobijalo je najmanjim pomicanjem obrve ili naginjanjem glave na jednu stranu potpuno nov izraz, i ja videh, dok se etao ispred mojih poluzatvorenih oiju, tugu, zlobnu radost, enju, dosadu i desetak drugih oseanja koja ni naziva nemaju kako preleu preko te vuje maske. Najzad se okomio, zamasima svog tapa, na cvetove divljih biljaka. Za kratko vreme je poskidao glave ba svim cvetovima na prvih desetak koraka oko vatre. ekao sam, pa kad vie nisam mogao videti njegovu uspravnu, energinu priliku i kad sam vikanje i fijukanje tog tapa uo samo iz daljine, polako izvadih dragulj. Bilo je kao da u ruci drim zvezdu, neto to plamti svetlou. Dorkas je spavala; nadao sam se da emo zajedno gledati dragulj, ali ipak odluih da je ne budim. Ledeno plavo zraenje se pojaavalo tako da sam se najzad uplaio da e ga i dr Talos, iako je daleko, ugledati. Prinesoh dragulj oku, pokrenut nekom detinjastom pomilju da kroz njega, kao kroz soivo, pogledam vatru, ali ga brzo uklonih - poznati svet trave i spavaa sveo se na obian ples iskrica prerezan zamahom sablje dimiskije. Nisam siguran koliko mi je godina bilo kad je majstor Malrubius umro. Tek posle znatnog broja godina postao sam kapetan, to znai da sam u vreme njegove smrti morao biti sasvim mali deko. Meutim, jako dobro pamtim kako je bilo kad ga je majstor Palaemon nasledio na mestu gospodara egrta; taj poloaj je od kad sam doznao da on uopte postoji drao majstor Malrubius, pa se meni nedeljama, a moda i mesecima inilo da majstor Palaemon (bez obzira na to to sam ga jednako, ili vie voleo) nije i ne moe biti na pravi gospodar u onom smislu kako je to majstor Malrubius bio. Utisak izmetenosti i nestvarnosti pojaavalo je saznanje da majstor Malrubius nije ni mrtav, ak ni odsutan... nego da, zapravo, samo lei u svojoj kabini, lei u istom onom krevetu u kome je spavao svake noi dok nas je jo on pouavao i disciplinovao. Po jednoj izreci, ono ega vie nema - kao da nikad nije ni bilo; ali u ovom sluaju bilo je drugaije, majstora Malrubiusa vie nismo viali, ali je njegovo prisustvo bilo opipljivije nego ikad. Majstor Palaemon je odbijao da potvrdi da se majstor Malrubius nikad nee vratiti i zato je svaki postupak morao biti na dve vage meren: "Da li bi ovo majstor Palaemon odobrio?" i "ta bi na ovo rekao majstor Malrubius?" (Na kraju nije rekao nita. Muitelji, ma koliko se teko razboleli, ne idu u Kulu leenja; postoji verovanje - ne mogu rei da li je istinito ili ne - da se tamo vraa milo za drago.) Kad bih ovu istoriju pisao sa naumom da nekoga zabavljam, ili ak pouavam, ne bih pravio ovu digresiju o majstoru Malrubius, koji je u tom trenutku, dok sam ja vraao Kandu u torbicu, svakako morao ve mnogo dugih godina biti prah. Ali u istorijskom tekstu, kao i u

drugim stvarima, postoje potrebe i potrebe. O knjievnom stilu ne znam ba mnogo; ali uio sam piui i nalazim da se ova umetnost ne razlikuje od one moje negdanje onoliko koliko bi ovek mogao pomisliti. Mnogo desetina, ponekad i mnogo stotina ljudi doe da vidi pogubljenje; bivalo je da se pred mojim oima balkon, pod teinom gledalaca, odvali od zida i poubija, tim jednim ruenjem, vie naroda nego to sam ja pogubio u celoj svojoj karijeri. Te desetine i stotine mogu se uporediti sa itaocima nekog pisanog izvetaja. Ali treba zadovoljiti ne samo gledaoce nego i neke druge: onu vlast u ije ime karnifeks see; one koji su karnifeksu dali novac uz dogovor da osuenik treba da umre lakom (ili tekom) smru; treba i karnifeksa samog zadovoljiti. Gledaoci e biti zadovoljni ako nema velikih odugovlaenja, ako osueni dobije dozvolu da neto kratko kae i ako to kae dobro, ako podignuto seivo zasvetluca na suncu trenutak pre nego to e se sjuriti dole, tako da oni dobiju vremena da uhvate dah i malo gurnu jedni druge i ako glava padne uz zadovoljavajue obilno pljutanje krvi. Slino tome vi koji ete jednog dana zalaziti u dubinu biblioteke majstora Ultana elite da kod mene ne nailazite na velika odugovlaenja, da linostima bude doputeno da govore samo kratko, ali da im govor dobro uspeva; eleete izvesne dramske pauze koje e vam biti signal da nailazi neto znaajno, uzbuenje ete traiti u tekstu, ba kao i - zadovoljavajuu koliinu krvi. Vlasti za koje delat radi, hiliarsi ili arhoni (ako e mi biti dozvoljeno da svoju metaforu proirim), bie uglavnom zadovoljne ako osuenik ne uspe da utekne ili da mnogo raesti masu i ako po okonanju postupka bude neporecivo mrtav. ini mi se da je takva vlast, u mome pisanju, onaj podstrek koji me goni da svoj spisateljski zadatak obavljam. On zahteva da tema ovog rada ostane u sreditu rada samog - da ne pobegne u predgovore ili indekse ili u neko sasvim drugo delo; da se retorika ne razmae toliko da nadvlada temu i da se tema privede zadovoljavajuem zakljuku. Oni koji plaaju karnifeksu da bi in pogubljenja bio bezbolan, ili bolan, mogu se uporediti sa knjievnim tradicijama i prihvaenim knjievnim modelima, uz koje se ja moram priklanjati. Pamtim da nam je jednog zimskog dana, kad je hladna kia tukla o prozor uionice u kojoj nam je drao nastavu majstor Malrubius - moda zato to je video da smo odve bezvoljni za ozbiljan rad, ili moda samo zato to je on bio bezvoljan - ispriao priu o izvesnom majstoru Verenfridu iz nae gilde, koji je, u vremenima davnim, a poto su ga zaokupile teke novane nevolje, primio pare i od neprijatelja i od prijatelja jednog osuenika; postavio jedne desno, a druge levo od panja i svojom velikom vetinom postigao da i jednima i drugima izgleda da je ishod potpuno zadovoljavajui. Ba na taj nain, suprotne stranke, tradicijom uspostavljene, vuku pisca istorije svaka na svoju stranu. Da, vuku ga ak i ako je on autarh. Jedna stranka eli da stvar bude izvrena... to jest napisana... sa lakoom, a druga eli da doivi bogato iskustvo. A ja se moram truditi, stavljen pred nedoumicu majstora Verenfrida, ali lien njegovih sposobnosti, da zadovoljim obe strane. To sam i nastojao da postignem. Ostaje sam karnifeks; to sam ja. Njemu nije dovoljno da dobije pohvale sa svih strana. Nije mu, ak, dovoljno ni da stekne pouzdano saznanje da je svoj posao obavio sasvim kako treba, u punoj saglasnosti sa poukama svojih majstora i sa drevnim tradicijama. Potrebno je jo, ako eli da bude sasvim zadovoljan u trenutku kad Vreme uhvati njegovu vlastitu odseenu glavu za kosu i digne je u vazduh, da karnifeks u svoj rad unese i neki sastojak, makar i mali, koji je samo njegov i koji njegovom rukom vie nikad nee biti ponovljen. Tek tad se osea slobodnim umetnikom. Kad sam delio postelju sa Boldandersom, sanjao sam neto udno; sastavljajui ovu istorijsku knjigu, nisam oklevao da taj san ispriam, jer pripovedanje o snovima je sasvim prihvaeni deo knjievne tradicije. A u vreme o kome sad piem, kad smo Dorkas i ja spavali pod zvezdama uz Boldandersa i Jolentu i dok je dr Talos sedeo u blizini, doiveo sam neto

to je bilo moda vie, a moda i manje od sna; prepriavanje takvih stvari nije u tradiciji knjievnosti. Dajem upozorenje vama koji ete nastaviti itanje da ova epizoda nema nikakve veze sa onim to e se uskoro dogaati; priam je samo zato to me je tad zbunila, a sad e biti prijatno priati je. A ipak, moda ta epizoda i ima veze ako se zna da je tad ula u moj um i onda ostala, iz ega moe slediti da je uticala i na moje ponaanje u potonjim vremenima. Kanda je opet poivala bezbedno sklonjena, a ja sam leao ispruen na jednom starom ebetu pokraj vatre. Dorkas je leala sa glavom do moje glave, Jolenta sa stopalima uz moja stopala, a Boldanders je, opruen poleuke na suprotnoj strani vatre, praktino zabio debele onove svojih izama u ar. Stolica dr Talosa bila je nadomak divove ruke, ali okrenuta na suprotnu stranu od vatre. Da li je on sedeo u njoj, licem okrenut ka noi, ili u njoj nije bio, ne mogu rei; tokom onog to se dogaalo i to u sad ispriati povremeno mi se inilo da oseam njegovo prisustvo u toj stolici, a povremeno njegovo odsustvo. Mislim da je boja neba ve bila neto svetlija od pune none tmine. Do mog sluha doprli su zvuci koraka, ali me nisu uznemirili u mome odmoru; bili su to teki, ali i mekani koraci; zatim i zvuk disanja, dahtanja neke ivotinje. Ako sam bio budan, oi su mi bile otvorene; ali jo sam bio tako blizu uspavanosti da glavu nisam okrenuo. ivotinja mi je prila, onjukala mi odeu i lice. Triskele je to bio, legao je uz mene i pritisnuo kimu uz moje telo. Tad nisam primeivao nita udno u injenici da me je pronaao, ali pamtim da sam osetio izvesno zadovoljstvo to ga opet vidim. Opet koraci, sada spori, vrsti, ljudski; odmah sam znao da je to majstor Malrubius pamtio sam kako su zvuali njegovi koraci u hodnicima ispod kule u danima kad smo zajedno obilazili elije; ovo je bio isti zvuk. On ue u moj vidokrug. Ogrta mu je bio pranjav, kao i obino, sem u najsveanijim prilikama; sedajui na sanduk sa kulisama, pritegao je ogrta onom starom kretnjom oko sebe. "Severijane, nabroj mi sedam naela vladavine." Bio mi je potreban veliki napor da progovorim, ali uspeo sam (u svome snu, ako je san bio): "Ne pamtim da smo tako neto izuavali, gospodaru." "Uvek si bio najnemarniji od mojih deaka", ree on i zauta. Obuze me zloslut; osetih: ako ne odgovorim, desie se neka grdna nevolja. Najzad nejako poeh: "Anarhija..." "To nije vladavina nego nedostatak vladavine. Uio sam te da anarhija prethodi svakoj vladavini. A sad nabroj sedam vrsta." "Privrenost linosti monarha. Privrenost jednoj liniji nasleivanja ili nekoj drugaijoj liniji dolaenja na vlast. Privrenost kraljevskoj dravi. Privrenost kodeksu zakona koji dravi daju legitimitet. Privrenost nekom irem ili uem izabranom telu koje odreuje zakone. Privrenost jednoj apstrakciji koja se zamilja tako kao da sadri i to izabrano telo, i druga tela iz kojih je ovo izabrano proisteklo, i mnotvo drugih elemenata, a sve uglavnom idealno." "Podnoljivo. Od tih formi, koja je najranija, a koja je najvia?" "Razvoj je iao nabrojanim redosledom, majstore", velim ja. "Ali ne pamtim da ste me ikad ranije pitali koje je naelo najvie." Majstor Malrubius se nagnuo napred, a oi su mu gorele blistavije nego ar. "Koja je najvia, Severijane?" "Poslednja, gospodaru?" "Misli privrenost jednoj apstrakciji za koju se zamilja da sadri i izabrano telo i tela iz kojih je ono proisteklo i mnotvo drugih elemenata, preteno idealnih?" "Da, majstore." "Kojoj vrsti, Severijane, pripada tvoja privrenost boanskom biu?" Nita nisam odgovorio. Moda sam razmiljao, ali, ako jesam, moj um je bio toliko pun sna da nije bio svestan misli. Umesto toga, postao sam duboko svestan svoje fizike okoline. Sva velianstvenost neba iznad mog lica kao da je bila napravljena samo radi mene,

samo da bi se sad podvrgla mojoj inspekciji. Na zemlji sam leao kao na eni, a vazduh oko mene bio je, inilo se, zadivljujui kao da je od kristala i fluidan kao vino. "Odgovaraj, Severijane." "Prvoj vrsti, ako je uopte oseam." "To je privrenost linosti monarha?" "Da, jer tu naslednika nema." "Ova ivotinja, koja se pored tebe odmara, dala bi ivot za tebe. U koju vrstu spada njena privrenost tebi?" "U prvu?" Nikog nije bilo kraj mene. Digoh se u sedei poloaj. Nestali su i Malrubius i Triskele, a ipak, du jedne strane tela, one gde je bio Triskele, oseao sam nejasnu toplinu. 34. JUTRO "Budan si", ree dr Talos. "Verujem da si dobro spavao?" "Usnio sam udan san." Ustao sam, osvrnuo se. "Nema ovde nikog osim nas." Kao da umiruje neko dete, doktor Talos mi pokretima ruku pokaza Boldandersa i usnule ene. "Sanjao sam da mi se vratio moj pas - pre vie godina izgubljen - i da je legao uz mene. Kad sam se probudio, jo sam oseao toplinu njegovog tela." "Pa, leao si pored vatre", ree dr Talos. "Nikakvog psa nije ovde bilo." "I jedan ovek, obuen manje-vie kao ja." Dr Talos odmahnu glavom. "Ni sluajno se nije moglo desiti da ga ja ne vidim." "Mogao si zadremati." "Samo u ranijem delu noi. Ve dve smene sam budan." "uvau ti sad pozornicu i kulise", rekoh, "ako hoe da odspava." Istina je bila da sam se plaio da opet legnem. Uz malo oklevanje dr Talos ree: "To je veoma ljubazno od tebe", i kruto se spusti na moje ebe, sada mokro od rose. Seo sam na njegovu stolicu, ali sam je okrenuo tako da gledam vatru. Neko vreme sam bio sam sa svojim mislima, koje su se u poetku odnosile na moj san, a potom na Kandu, monu relikviju koja mi je sluajno dospela u ruke. Bio sam veoma zadovoljan kad je Jolenta poela da se mekolji i kad je konano ustala i protegla svoje raskone udove naspram skerletno proaranog neba. "Ima li vode?" upita ona. "Ja bih da se operem." Rekoh joj da je Boldanders, koliko sam video, vodu za nau veeru doneo iz prvog umarka; ona klimnu i ode da potrai potok. Njena pojava mi je, ako nita drugo, skrenula misli; uvideh da pogledom naizmenino odmeravam njenu odlazeu i Dorkasinu leeu priliku. Jolentina lepota bila je savrena. Nijedna druga ena koju sam ikada video nije bila ni blizu toga - jer, u poreenju sa Jolentom, Tekla je, onako silno visoka i dostojanstvena, izgledala grubo i mukobanjasto, dok je Dorkas sa svojom plavokosom delikatnou bila, po izgledu, isto onoliko krta i detinjasta kao Valerija, zaboravljena devojka koju sam sreo u Atrijumu vremena. A ipak, Jolenta me nije privlaila kao Agija, niti sam je voleo kao Teklu; nisam eleo, a ni smatrao da je mogue da izmeu mene i Jolente nastane ona prisnost u mislima i oseanjima koja se stvorila izmeu Dorkas i mene. Poeleo sam Jolentu, kao i svaki mukarac koji ju je ikada video, ali sam je poeleo na onaj nain kako mukarac poeli neku enu na umetnikoj slici. Divei joj se, nisam mogao da ne opazim (kao i na pozornici prethodne noi) kako nespretno hoda, ona koja je, mirujui, izgledala tako graciozno. Te oble butine zapinjale su jedna o drugu, teina tog divnog i sladostrasnog tela njoj je i smetala, kao to trudnici smeta uveani stomak. Kad se vratila iz umarka, kapi bistre vode sijale su joj na trepavicama,

lice joj je bilo isto i besprekorno kao luk duge na nebu, a ipak oseao sam se maltene kao da sam sam. "... kaem, ima voa za tebe ako hoe. Doktor mi je noas rekao da jedan deo sauvam da bismo imali neto za doruak." Glas joj je bio pomalo promukao i pomalo bez daha. Bio je to glas koji se slua kao muzika. "Oprosti", rekoh joj, "neto sam se zamislio. Da, rado bih pojeo neto voa, to je vrlo ljubazno od tebe." "Al' neu ti ga ja donositi nego donesi sam. Eno ga iza one police sa oklopima." Taj oklop ka kome je pokazivala bio je zapravo od platna razapetog preko ianog rama i obojenog srebrnastom bojom. Iza toga pronaoh jednu staru korpu i u njoj groe, jednu jabuku i jedan nar. "I ja bih neto", ree Jolenta. "To groe, mislim." Dadoh joj groe; pomislih da e se Dorkas verovatno opredeliti za jabuku, pa je ostavih pokraj njene ake, a za sebe uzeh nar. Jolenta die groe. "Ovo je gajio pod staklom batovan nekog uzvienog - suvie je rano za prirodno. Mislim da ovaj lutalaki ivot nee biti odve rav. A dobijam i treinu para." Zapitah je, zar nije i ranije glumila u istoj trupi sa doktorom i njegovim dinom. "A ti me se ne sea, a? Nisam ni mislila da e se setiti." Ubacila je zrno groa u usta i, koliko sam mogao videti, progutala ga celo. "Ne, nisam glumila. Imala sam jednu probu, mada smo morali sve da promenimo kad se u priu tako iznenadno utrpala ova devojka." "Ja sam sigurno izazvao vei poremeaj komada nego ona. Ona je mnogo krae vreme provela na pozornici." "Da, ali tvoje prisustvo je bilo i predvieno. Kad smo vebali, dr Talos je glumio i tvoje delove i svoje, rekao mi je i ta ti treba da govori." "Znai da se oslonio na to da u ja doi." Doktor se tog trenutka podigao, maltene kao da je kljocnuo, u sedei poloaj. "Naravno, naravno. Za dorukom smo ti kazali gde emo biti, ali, da se sino nisi pojavio, dali bismo predstavu 'Velike scene iz...' i ekali jo jedan dan. Ti, Jolenta, sad ne dobija treinu nego etvrtinu - jedino je poteno da prihod delimo sa ovom drugom enom." Jolenta slegnu ramenima i proguta sledee zrno groa. "Sad je budi, Severijane. Treba da krenemo. Probudiu Boldandersa, pa da podelimo pare i da se pakujemo." "Ja neu ii s vama", rekoh. Doktor Talos me pogleda upitno. "Moram da se vratim u grad. Imam neki posao sa Redom pelerinki." "Onda moe da ostane s nama dok ne stignemo do glavnog puta. To e ti biti najpovoljniji pravac povratka." Osetio sam, moda po tome to nije poeo da mi postavlja pitanja, da zna vie nego to svojim reima nagovetava. Prenebregavajui na razgovor, Jolenta je suzbijala zevanje. "Morau jo da spavam pre nego to padne no, inae moje oi nee izgledati onako dobro kao to treba." "Ostau", rekoh, "ali im stignemo do druma, morau da idem." Doktor Talos se ve okrenuo i navalio da budi dina, drmajui ga i udarajui ga vitkim tapom po ramenima. "Kako god hoe", ree on, a ja nisam bio naisto da li on to kae meni ili Jolenti. Pogladio sam Dorkas po elu i proaputao joj da sad moramo krenuti. "Kamo sree da to nisi uradio. Sanjala sam neto najdivnije... Sa toliko pojedinosti, tako stvarno." "I ja sam - pre nego to sam se probudio, hou rei." "Znai, odavno si budan? Je li ova jabuka moja?"

"I to ti je sav doruak, bojim se." "Dovoljno mi je. Vidi kako je crvena i okrugla. Kako se ono kae: 'Crveno kao... ije ono bee... jabuke'. Ne mogu da se setim. Hoe da grizne?" "Ve sam jeo. Jedan nar." "To je trebalo da pogodim po mrljama oko tvojih usta. Mislila sam da si cele noi sisao krv." Mora biti da sam, ujui to, napravio zapanjeno lice, jer ona je dodala: "Pa stvarno si izgledao kao neki crni imi koji se nadnosi nad mene." Boldanders je sad sedeo i trljao oi rukama kao tuno dete. Dorkas mu preko vatre dobaci: "Strava jedna, kad ovek mora tako rano da ustane, zar ne, gudmane? Da li si i ti sanjao?" "Nita sanjao", odgovori Boldanders. "Nikad ne sanjam." (Dr Talos mi dobaci jedan pogled, odmahujui glavom kao da hoe da kae: Izuzetno nezdravo.) "Onda u ti dati jedan deo mojih snova. Severijan kae da ima svojih dovoljno." Iako je izgledao sasvim budan, Boldanders se zapiljio u nju. "Ko si ti?" "Ja..." Dorkas se okrete meni, uplaena. "Dorkas", rekoh. "Pa da, Dorkas. Zar se ne sea? Sreli smo se iza zavese prole noi. Ti... tvoja prijateljica nas je predstavila jedno drugom i rekla da ne treba da te se plaim jer e ti samo glumiti da povreuje ljude. U priredbi. Odgovorila sam da mi je to jasno zato to Severijan radi strane stvari, a u stvari je tako dobar." Dorkas me opet pogleda. "Severijane, to pamti, zar ne?" "Sigurno da pamtim. Ne treba Boldanders da te zabrinjava samo zato to je zaboravio. Znam, veliki je, ali njegov krupan rast je kao moja fuliginska odea - ini da ovek izgleda mnogo gori nego to jeste." Boldanders ree Dorkasi: "Ima tako divno pamenje. Kamo sree da ja mogu tako da se setim svega." Glas mu je bio kao koturanje tekih kamenova. Dok smo mi razgovarali, dr Talos je izvukao sandue sa novcem. Njime je zazveckao da nas prekine. "Hajmo, prijatelji, obeao sam vam poteno i podjednako deljenje zarade koju smo svojom predstavom ostvarili, a kad to obavimo, bie vreme za pokret. Okreni se ovamo, Boldanders, stavi ake u krilo i rairi ih. Gospodine Severijane, i vi dame, da li biste se takoe skupili oko mene?" Naravno da sam uoio, kad je doktor ranije govorio o deljenju noanje zarade, da je pomenuo etiri dela; ali, pretpostavio sam da Boldanders, koji je izgledao kao da je doktorov rob, nee dobiti nita. A sad, meutim, posle kraeg preturanja po tom sanduetu, doktor Talos ubaci jedan sjajni asimus u ake dina, drugi dade meni, trei Dorkasi i punu aku orioka Jolenti; onda poe da raspodeljuje svakom po jedan oriok redom. "Primetiete da je ovo, do sada, sve ispravan novac", ree on. "ao mi je to moram prijaviti da ovde ima poprilino i sumnjivih novia. Kad onu nesumnjivu vrstu iscrpimo, morae svako od vas da dobije i svoj deo sumnjivih." Jolenta upita: "Da li si ti ve uzeo svoj deo, doktore? Mislim da je trebalo da tom prilikom i mi ostali budemo prisutni." Na trenutak ruke doktora Talosa, koje su strelovito ile od jedne do druge osobe i svakom od nas odbrojavale novie, zastadoe. "Ja ne uzimam nita od ovoga, nikakav udeo", ree on. Dorkas me pogleda kao da hoe da se uveri da e rei neto pametno, pa proaputa: "To ba nije poteno." Rekoh: "Nije poteno. Doktore, uestvovao si u noanjoj predstavi koliko i ma ko od nas ostalih, a i sakupljao si pare, a koliko vidim i pozornica i oprema su tvoji. Pa, prema tome, trebalo bi da dobije bar dvostruki udeo."

"Ja ne uzmam nita", ree dr Talos polako. Tad sam ga prvi put video postienog. "Meni je zadovoljstvo da upravljam radom ove, sad ve mogu rei, druine. Komad koji izvodimo napisao sam ja, i ja kao..." ( osvrnuo se kao da ne zna sa ime bi nainio dobro poreenje) "...kao onaj oklop tamo, igram svoju ulogu. Te stvari su moje zadovoljstvo i sva nagrada koja mi je potrebna." "A sad, prijatelji", nastavi on, "primetiete da su nam ostali samo pojedinani orioci i da ih nema dovoljno za jo jedan krug. Da budem konkretan, ima samo dva. Ko god eli moe uzeti oba, uz uslov da se odrekne svih aesa i svih sumnjivih novia koji preostaju. Severijane? Jolenta?" Ne bez izvesnog iznenaenja, zauh kako Dorkas saoptava: "Uzimam ih." "Vr...lo dobro. Neu praviti razliku meu ovim preostalim, nego u ih jednostavno deliti nasumce. Upozoravam vas koji ih primate da pazite kako ete ih upotrebiti. Postoje kazne za plaanje takvim novcem, mada, izvan Zida... ta je to?" Pogledah tamo kuda je on gledao i videh da nam se pribliava neki ovek u dronjavoj, sivoj odei. 35. HETOR Ne razumem zato bi iko trebalo da se osea ponien ako sedi na zemlji dok mu nepoznata osoba prilazi, ali znam da se u takvom sluaju oseanje ponienosti javi. Obe ene su ustale dok se ta siva prilika primicala, a uinio sam to i ja. ak se i Boldanders onako krupan digao na noge i tako, pre nego to je pridolica dospeo na udaljenost podesnu za razgovor, ustadosmo svi sem dr Talosa koji je sedeo na naoj jedinoj stolici i na njoj ostao. A ipak, teko bi bilo zamisliti manje upeatljivu priliku. ovek sitnog rasta, a u prevelikoj odei, tako da je izgledao jo sitniji. Vilica i nejaka i neobrijana; prilazei nam, smae s glave masnu kapu, otkrivajui elu iza koje je ostala samo jo jedna talasava linija kose u odstupanju, nalik na krestu nekog matorog i prljavog burinoa. Znao sam da sam ga ve video negde, ali tek trenutak kasnije sam ga prepoznao. "Gospodari", ree on. "O, gospodari i gospodarice svega stvorenog, ene svilene kose i ovee koji upravlja carstvima i vojskama nn...neprijatelja nae fffotosfere! Kula jaka kao kamen je jaka, jaka kao hr... hr... hrast koji puta nove listove posle poara! A moj majstor, tamni majstor, pobeda smrti, kralj i no ga slua! Dugo sam bio pod ugovorom na brodovima sa srebrnim jedrima, onim sa sto katarki koje kad se prue dodirnu zzz... z... zvezde, ja, plovim izmeu njihovih sjajnih preki, a iza glavne srednje pre... p... preke gore Plejade. Ali nikad nita od vas! Video nisam. He... He... Hetor se zovem, doao da vam sluim, da briem blato sa vaeg ogrtaa, otrim taj velianstveni ma, n... n... n... nosim koaru sa oima vaih rtava koje gledaju gore ka meni, majstore, oima kao mrtvim satelitima Verthandija kad je sunce nestalo. Kad je sunce nnn... nnn... nestalo! Gde su oni onda, sjajni igrai? Jo koliko e buktinje istrajati? Ledene r... r... ruke pipaju da ih nau, ali inije za buktinje su hladnije od svakog leda, hladnije nego meseci Verthandija, hladnije nego mrtve oi! Gde je snaga, onda, koja tue po jezeru dok se u penu ne pretvori? Carstvo gde je, vojske sunca gde su, sa dugakim kopljima i zlatnim zastavama? Gde su svilenokose koje smo jo prole noi voleli?" "Uverenje je moje da ste vi bili u naoj publici prole veeri", ree dr Talos. "Savreno mi je razumljiva vaa elja da ponovo gledate tu predstavu. Ali neemo vam moi tu elju ispuniti pre nego to padne vee, a do tada emo, nadamo se, prevaliti izvesno rastojanje, jer odavde idemo." Hetor, ovek koga sam sreo ispred Agilusovog zatvora i koji je tad bio u drutvu onog debelog, ene sa gladnim oima i drugih, kao da Talosa nije ni uo. Zurio je u mene, bacajui poglede povremeno ka Boldandersu i Dorkas. "Povredio te je, a? U grevima, u grevima.

Video sam te sa krvlju, tee crvena kao pentekosta. K... kakva ast za tebe! Slui mu i ti, a tvoje zvanje je vie od mog." Dorkas odmahnu glavom, onda okrete glavu na drugu stranu. Div je samo zurio. Dr Talos ree: "Vi svakako razumete da je ono to ste videli bila samo pozorina predstava." (Seam se da sam tad pomislio u kakvoj smo se nezgodi mogli nai kad je Boldanders na kraju skoio meu gledaoce, da je glavnina njih bila vre svesna injenice da je to samo priredba.) "Razumem ja vie nego to v... vi mislite, ja stari kapetan, i stari porunik, stari k... k... kuvar u svojoj staroj kuhinji, kuva supu, kuva orbu za umirue kune ljubimce! Moj gospodar je stvaran, ali gde su ti vojske? Stvaran, a carstva gde su ti? Z... zar e lana krv tei iz prave rane? Gde ti je snaga kad k... k... krvi ne bude vie, gde je sjaj svilene kose? Uh... va... uhvatiu ja to u au od stakla, ja, stari kapetan starog sa... sakatog broda, a posada crna prema srebrnim jedrima, a iza njih vrea uglja." Moda bi trebalo da ovde kaem da sam u to vreme vrlo malo panje obratio na njegovo nepovezano i urno prianje, mada mi moje neizbrisivo pamenje omoguuje sada da te rei prenesem na hartiju. Hetor je neke rei gutao, neke pevuckao, a pljuvaka je u vidu sitnih kapljica izletala kroz rupe izmeu njegovih zuba. Moda ga je Boldanders, na svoj spori nain, razumeo. Siguran sam da je Dorkasi bio toliko odvratan da veinu njegovih rei nije ni ula. Okrenula se kao to se ovek okrene da ne slua reanje i krcanje kostiju kad alzabo prodire leinu. Jolenta nikad i nije sluala nita to se nije ticalo nje same. "Evo pred vama te mlade ene i vi jasno vidite da joj nije nita." Doktor Talos je ustao i ostavio sandue s parama. "Uvek je zadovoljstvo razgovarati s nekim ko ceni vrednost naih predstava, ali, bojim se, sad imamo posla. Moramo se pakovati. Smem li vam rei do vienja?" Sad kad je njegov jedini sagovornik bio doktor Talos, Hetor opet stavi kapu na glavu, tavie navue je tako da mu je maltene pokrila oi. "Pakovanje robe? Niko bolji u tome od mene, ja, stari superkargo, stari svear i stjuard i uto... to... v... utovariva. Ko e drugi da vrati zrnevlje na klipove kukuruza, da opet upakuje pile u jaje? Ko da ispresavija moljca sveanih krila, a svako krilo kao solarno jedro i ugura ga opet u raspuklu auru koja v... v... visi kao s... s... sarkofag? A za ime gospodara, ja u, za korist gospodara, ja u. I mm... mm... ma kud da krene ii u za njim." Klimnuo sam zato to nisam znao ta da kaem. Ba u tom asu je Boldanders - do ijeg razumevanja su, izgleda, prodrle bar te rei o pakovanju, ako nita drugo - dohvatio jednu od kulisa sa pozornice i poeo je namotavati na motku. I Hetor se uz neoekivanu pokretljivostu vinuo na pozornicu i poeo da presavija kulisu koja predstavlja inkvizitorovu komoru za sasluanja i da namotava projektorske ice. Doktor Talos mi se okrete kao da hoe rei: Za ovoga, ipak, odgovara ti, kao ja za Boldandersa. "Ima takvih poprilian broj", rekoh mu. "Nalaze zadovoljstvo u bolu i ele da su blizu bola ba kao to bi normalan ovek eleo da se vrzma oko Dorkas i Jolente." Doktor klimnu. "A ba sam se pitao. Mogue je zamisliti idealnog slugu koji slui iz iste ljubavi prema svom gazdi, ili idealnog seljainu koji ostaje da kopa blato zato to voli prirodu, ili idealnu frikatrisu koja iri noge deset puta svake noi samo zato to voli kopulaciju. Ali ovek takva stvorenja nikad ne sree u stvarnosti." U roku od otprilike jedne smene vremena bili smo na drumu. Nae malo pozorite se vrlo uredno spakovalo u ogromnu dvokolicu sklopljenu od delova pozornice, a Boldanders, koji je tu skalameriju uhvatio za drke i gurao napred, ponese na leima jo pokoju sitnicu. Napred je peaio doktor Talos, iza njega Dorkas, Jolenta i ja, a Hetor je iao iza Boldandersa, na daljini od oko sto koraka. "Ovaj je kao ja", ree Dorkas, osvrui se. "A doktor je kao Agija, ali ne toliko lo. Sea se? Ona me nije mogla naterati da odem, a ti si je na kraju spreio da to pokuava."

Pamtio sam i zapitao je tada zbog ega me je onog dana onako uporno pratila. "Vi ste bili jedini ljudi koje sam poznavala. Vie sam se plaila samoe nego Agije." "Znai, plaila si se Agije?" "Jesam, veoma. Plaim je se i sad. Ali... ne znam gde sam ranije boravila, mada mislim da sam boravila u samoi, gde god da sam bila. I to dugo. Nisam elela da se to nastavi. E, sad, ovo nee razumeti, niti e ti se dopasti, ali..." "Da?" "ak i da si me i ti mrzeo koliko Agija, ipak bih ipak ila za vama." "Ne mislim da te je Agija mrzela." Dorkas je digla glavu i zagledala mi se u lice; vidim to zaotreno lice i sad, ba kao da je odraeno na mirnoj povrini ovog blistavocrvenog mastila u mastionici preda mnom. Bilo je to lice, moda, malice ubledelo i izmravelo i odve detinjasto za veliku lepotu; ali te oi bejahu delii azurnog neba nekog skrivenog sveta koji eka da doe ovek; oi koje su se i sa Jolentinim mogle takmiiti u lepoti. "Mrzela me je", ree Dorkas blago. "A sad me mrzi jo jae. Sea se kako si oamuen bio posle borbe? Odvela sam te, a ti se nisi ni osvrnuo. A ja sam se osvrnula i videla sam njeno lice." Jolenta se alila dr Talosu da joj peaenje smeta. Iza nas se zau Boldandersov dubok, tup glas: "Nosiu te." Jolenta se osvrte. "ta? Preko svega ostalog?" Nije odgovorio. "Kad sam kazala da hou da se vozim, nisam mislila, kao to si, izgleda, ti pomislio, da se vozim kao kad budalu voze na bievanje." U mati sam video kako din tuno klima glavom. Jolenta se, dakle, plaila da e izgledati smeno, a ovo to u ja dalje pisati zvuae odista nepametno iako je istinito. Ti, itaoe moj, moe da uiva na moj raun. Tada mi je palo na um koliko sree zapravo imam i koliko sam sreno proao od odlaska iz Citadele. Bio sam siguran da mi je Dorkas prijatelj - ne samo ljubavnica nego i neto vie, istinska saputnica, iako smo samo nekoliko dana bili zajedno. Teki koraci diva iza mene podseali su me koliko ima ljudi koji lutaju Urtom sasvim sami. Tada sam i shvatio (ili pomislio da sam shvatio) zato se Boldanders opredelio da slua doktora Talosa i da prigne svoju ogromnu snagu uz svaki zadatak koji mu taj crvenokosi ovek postavi. Neiji dodir po ramenu prenuo me je iz ovih razmiljanja. Bio je to Hetor, koji nas je tiho sustigao. "Majstore", ree on. Rekao sam mu da me ne zove tako i objasnih da sam ja u svojoj gildi samo kalfa i da majstor verovatno nikad neu postati. Pokorno je klimnuo glavom. Kroz njegove otvorene usne nazirao sam polomljene sekutie. "Majstore, kuda idemo?" "Kroz kapiju", rekoh ja, a u sebi dopunih da to kaem zato to elim da on krene sa Talosom, a ne sa mnom; istina je bila da sam razmiljao o natprirodnoj lepoti Kande i o tome kako bi slatko bilo poneti Kandu u Traks - umesto da se vraam u centar Nesusa. Mahnuo sam rukom ka Zidu, koji se u daljini uzdizao kao to se zidine obine tvrave moraju uzdizati pred oima mia. Bio je crn kao olujni oblak, taj Zid, a uz njegov gornji rub zadravalo se nekoliko oblaka, tu uhvaenih. "Da vam nosim ma, gospodaru." Ponuda je zazvuala iskreno, mada me je podsetila na zaveru koju su Agija i njen brat skovali protiv mene, a koja je roena iz njihove elje da se doepaju Terminus Esta. Rekoh, najvre to sam mogao: "Ne. Ni sad, ni ma kad." "Saoseanje me obuzima, gospodaru, kad vidim da idete sa njim na ramenu. Sigurno je veoma teak."

Poeo sam da objanjavam, sasvim istinito, da taj ma nije toliko teak koliko izgleda, ali tad obiosmo jedan breuljak i ugledasmo na pola lige ispred nas drum, potpuno prav, koji je vodio ka otvoru u Zidu. Drum je bio zakren kolima sa ivotinjskom zapregom, i to ne samo teretnim nego i onim sa oblim platnenim krovom, za putnike; bilo je tu i svakovrsnih drugih vozila. Sve je pokraj tog Zida i ogromne kapije u njemu izgledalo patuljasto, ljudi kao trunice, ivotinje kao mravi koji tegle mrvice. Doktor Talos se u hodu okrenuo i produio da hoda unatrake; mahnuo je ka zidu, ponosito kao da ga je on napravio. "Mislim da neki od vas ovo nikad nisu videli. Severijane? Dame? Jeste li ikad bili ovako blizu?" ak i Jolenta je odmahnula glavom, a ja rekoh: "Ne. Svoj ivot sam proveo tako blizu sredita grada, da je Zid bio tek tamna linija na severnom obzorju, vidljiva samo iz jedne sobe sa staklenim krovom na samom vrhu nae kule. Zaprepaen sam, priznajem." "Nai preci su zidali kako valja i treba, zar ne? Pomisli - posle toliko hiljadugodita za dalji rast grada ostaje jo sav onaj otvoreni prostor preko koga smo se danas kretali. Gle, Boldanders odmahuje glavom. Zar ne uvia, dragi moj pacijente, da e sve ove ikare i prijatne livade kojima putovasmo danas biti zamenjene jednog dana zgradama i ulicama?" Boldanders ree: "Nisu bile za rast Nesusa." "Ma nisu, ma otkud bi. Ej, bio si ti lino prisutan kad se odluivalo, pa zna emu su bile namenjene." Doktor namignu nama ostalima. "Boldanders je stariji od mene i zato veruje da sve zna. Ponekad." Ubrzo smo dospeli na stotinak metara od tog druma i Jolentina panja se usredsredi na tamonji saobraaj. Ako se tu moe iznajmiti neka nosiljka, to mi mora nai", ree ona dr Talosu. "Neu moi veeras da glumim ako budem morala da peaim ceo dan." On odmahnu glavom. "Zaboravlja, ja para nemam. Ako vidi neku nosiljku i poeli da je iznajmi, slobodan si, dabome, da to uini. Ako ne bude mogla da glumi veeras, tvoja mlaa zamenica e preuzeti tvoju ulogu." "Zamenica?" Doktor gestom pokaza prema Dorkas. "Siguran sam da je ona puna elja da se oproba u vodeoj ulozi i da e to obaviti slavno. ta misli zbog ega sam joj dopustio da nam se pridrui i da uzme deo dobiti? Bie potrebne manje promene teksta nego kad imamo dve ene." "Ona odlazi sa Severijanom, budalo. Zar nije jutros rekao da e se vratiti da potrai..." Jolenta se naglim pokretom okrete ka meni, lepa nego ikad zato to se naljutila. "Kako si ih nazvao? Pelise?" "Pelerinke", rekoh ja. Tek to sam to izgovorio, jedan ovek koji je jahao meriipa ivicom te gomile ivotinja i ljudi zatee uzde i dovede svog konjia pred nas. "Ako Pelerinke traite", ree on, "put vas vodi na istu stranu kao i mene, kroz kapiju, a ne nazad u grad. Prole su noas ovim putem." Ubrzao sam korak i kad mi je zadnji deo njegovog sedla bio nadohvat ruke, upitao sam ga da li je u to siguran. "Uznemirili su me drugi gosti u krmi gde sam bio, kad su jurnuli napolje da ih one sa druma blagosiljaju", ree ovek na meriipu. "Pogledao sam kroz prozor i video njihovu procesiju. Posluitelji su im nosili statue boginja osvetljene sveama, ali postavljene naglavce, a svetenice su ile u odedama koje su same pocepale." Njihovo lice, izdueno, izmueno, ali aljivo, sad pokaza ironini osmeh. "Ne znam ta nije bilo u redu, ali, njihov odlazak je bio upeatljiv i nedvosmislen - kao to je, znate, rekao medved o izletnicima." Doktor Talos apnu Jolenti: "Mislim da e ovaj aneo agonije i tvoja pomonica ostati uz nas jo neko vreme."

Pokazalo se da je samo upola pogreio. Vi, koji ste moda ve mnogo puta videli Zid i moda esto prolazili kroz pojedine njegove kapije, sigurno neete imati strpljenja da pratite moje rei, ali, pre nego to nastavim ovu pripovest o svome ivotu, moram, radi svog mira, da kaem poneto o Zidu. O visini njegovoj ve sam govorio. Malo koja vrsta ptice, rekao bih, moe da ga preleti. Moda orao i veliki planinski teratornis, moda i divlje guske i ptice njima bliske, ali malo koja druga ptija vrsta. Dok smo prilazili njegovoj osnovici, bio sam ve pripremljen na njegovu visinu: toliko liga smo prevalili jasno ga videi, a ko god ga vidi i vidi oblake koji se kreu preko njegovog lica kao talasii preko bare, mora biti svestan i njegove visine. Zid je od crnog metala, kao zidine Citadele, pa mi se iz tog razloga uinio manje straan nego to bi inae bio - u gradu sam bio okruen kamenim i ciglenim zgradama, pa ovaj susret sa materijalom meni poznatim od najranijeg detinjstva nije bio neprijatan. Ipak, ulazak u tu kapiju bio je kao silaenje u rudnik; nisam se mogao uzdrati da ne uzdrhtim. Primetio sam da su se i svi ostali oko mene, osim dr Talosa i Boldandersa, oseali, inilo se, kao i ja. Dorkas je vre stisnula moju aku, Hetor je pognuo glavu. Jolenta kao da je odmeravala da li bi je doktor, sa kojim se trenutak pre toga svaala, mogao uzeti u zatitu ako se neto desi; dodirnula je njegovu miicu, ali poto on na to nije obratio nikakvu panju i poto je nastavio da hoda epurei se i lupajui tapom po ploniku ba kao to je inio i na sunevoj svetlosti, Jolenta ga ostavi i, na moje zaprepaenje, dohvati kai uzengije tog jahaa na meriipu. Bone strane kapije uzdizale su se visoko iznad nas; u njima su se, na velikim rastojanjima, nalazili prozori od nekog materijala debljeg, ali providnijeg, nego to je staklo. Videli smo kako se iza tih prozora kreu prilike mukaraca i ena, kao i izvesnih stvorova koji nisu ni mukarci ni ene. Mislim da su to bili kakogeni, degenerici, bia kojima avern doe kao nama neven ili hrizantema. Bile su tu i neke zveri u kojima je bilo suvie ljudskog, tako da su nas rogate glave gledale oima previe mudrim, ili su usta za koja se inilo da neto govore pokazivala zube nalik na eksere ili kuke. Pitao sam dr Talosa ta su ta bia. "Vojnici", ree on. "Panduri autarhovi." Jolenta, koja se od straha vrsto pribila bonom stranom jedne svoje velike dojke uz butinu jahaa na meriipu, proapta: "iji je znoj zlato njegovim podanicima." "ta, u samom Zidu, doktore?" "Kao mievi. Iako je ogromno debeo, Zid je sav kao sae iznutra... tako su mi priali. U njegovim tunelima i galerijama sve vrvi od nebrojene vojske, koja je pripravna da ga brani kao to termiti na pampama na severu brane svoja zemljana gnezda koja su visoka kao vo. Ovo je Boldandersu i meni etvrti prolazak, jer, kao to ti rekosmo, jednom smo ve uli u Nesus kroz ovu kapiju, otili ka jugu, pa izili godinu dana kasnije kroz kapiju zvanu Neveselnica. Drugi put smo uli u grad kroz kapiju Zahvalnicu i, evo, sad izlazimo sa to malo zarade. Svaki put smo gledali zidove kapije i videli ovo to ti sad vidi, gledala su nas lica autarhovih robova. Nesumnjivo mnogi od njih vrebaju nee li naii neki odreeni, pojedinani prestupnik, a ako bi takvog ugledali, izleteli bi da ga epaju." Na ovo, jaha na meriipu (koji se zvao, kao to doznadoh kasnije, Jonas) ree: "Izvini to te prekidam, optimate, ali uo sam i nehotice to to si rekao. Mogu ti rei jo tota o toj stvari, ako eli." Doktor Talos me pogleda iskriavim oima. "O, pa to bi bilo prijatno, ali moramo prvo neto ugovoriti. Govoriemo iskljuivo o Zidu i njegovim stanovnicima. to e rei, nita neemo pitati o tebi. A i ti e biti tako ljubazan da ne pita nita o nama." Neznanac zabaci otrcani eir na potiljak i ja videh da umesto desne ake ima elini mehanizam sa zglavkovima. "Ti me razume i bolje nego to ja to elim, kao to ree onaj

ovek gledajui u ogledalo. Priznajem da sam se nadao da u vas pitati zbog ega putujete sa karnifeksom i zato ova dama, najlepa koju sam ikad video, peai po praini." Jolenta ispusti kai njegove uzengije i ree: "Po tvom izgledu, gudmane, reklo bi se da si siromah i ne vie mlad. Tebi ba ne dolikuje da se raspituje o meni." ak i u senci kapije video sam kako se crvenilo polako penje u neznaneve obraze. Sve to je kazala bilo je istinito. Odea mu je bila iznoena i prljava od putovanja, mada ne onoliko prljava koliko Hetorova. Lice, od vetra ogrubelo i izbrazdano. Sledeih desetak koraka nije odgovorio, ali je onda ipak poeo. Glas mu bejae ravan, ni visok ni dubok, ali obojen nekim sivim humorom. "U vremenima starim gospodari ovog sveta nisu se plaili nikoga sem sopstvenog naroda, pa su za odbranu digli veliku tvravu na jednom bregu severno od grada. A grad se u to vreme nije zvao Nesus, jer reka jo nije bila zatrovana. Mnogi ljudi se zbog zidanja te citadele naljutie, jer drali su da im je pravo da svoje lordove neometano poubijaju ako zaele. Meutim, drugi odoe meuzvezdanim brodovima na daleka putovanja i vratie se sa blagom i znanjem. Doe i dan povratka jedne ene koja nita nije meu zvezdama stekla osim jedne ake crnog zrnevlja." "A-ha", ree Talos. "Ti si profesionalni pripoveda. teta to nam to nisi odmah na poetku rekao, jer i mi smo, kao to si mogao primetiti, manje-vie u toj profesiji." Jonas odmahnu glavom. "Ne, ovo je jedina pria koju znam - ili maltene jedina." Spustio je pogled ka Jolenti. "Mogu li nastaviti, o ti najdivnija od svih ena?" Tad mi je panju skrenula pojava dnevnog svetla ispred nas, kao i uzbuna meu vozilima koja su u zakrenom tunelu pokuavala da se okrenu i vrate natrag; koijai su makljali svoje ivotinje i pokuavali biem da otvore prolaz. "...zrnevlje je vladarima ljudi pokazala i rekla im da e ga, ako je ne budu slualu, baciti u more i time izazvati kraj sveta. Gospodari naredie da ta ena bude uhvaena i razneta na komadie, jer njihova je vlast bila stotinu puta potpunija nego to je prevlast naega autarha." "Nek doivi da Novo sunce vidi", promrmlja Jolenta. Dorkas me vre uhvati za ruku i ree: "ta su se oni toliko uzbunili?" Onda je vrisnula i zarila lice u ake, jer ju je po obrazu okrznuo gvozdeni vrh neijeg bia. Jurnuh pored glave meriipa i zgrabih za zglavak stopala koijaa koji ju je udario, a koji je vozio jednu koiju. Povukoh ga na tlo. Dotle je ve sva kapija jeala od dernjave i psovanja, prolamali su se krici ranjenih, njitale su i mukale prestravljene ivotinje; ako je neznanac svoju priu nastavio, ja ga nisam uo. Koija koga sam oborio poginuo je, po svemu sudei, istog trena. eleo sam da ostavim utisak na Dorkas i plan mi je bio da na njemu prikaem jedno muenje koje mi opisujemo nazivom dve kajsije ; meutim on je pao pod noge putnika i pod teke tokove kola. Nisu mu se ni krici uli. Ovde se zaustavljam, poto sam te, itaoe, preneo od jedne do druge kapije - od one zakljuane i maglom umotane na ulazu u na nekropolis do ove oblaiima ovenane, koja je moda najvea postojea i najvea u celoj istoriji. Prolazei kroz prvu, stupio sam na stazu koja me je dovela do ove druge. A kad sam u tu drugu stupio, poeo je za mene, sumnje nema, sasvim drugaiji put. Tokom dugog vremena, poev od tada, bio je to put izvan Neunitivog grada, put kroz ume i polja, planine i dungle severa. Ovde se zaustavljam da predahnem. Ako ne eli da stupa dalje sa mnom, itaoe, ne zameram ti. Jer taj put nije lak. Dodatak BELEKA O PREVODU

Prevodei ovu knjigu na engleski jezik - knjigu koja je, u izvorniku, pisana na jednom jeziku koji jo ne postoji - lako sam sebi mogao utedeti veliki trud upotrebom termina koje bih po potrebi izmiljao. Nisam to ni u jednom sluaju uinio. Zato sam mnogo puta morao da zamenjujem jo neotkrivene pojmove njihovim najbliim parnjacima iz dvadesetog veka. Rei kao to su peltast, androgin i uzvieni jesu zamene tog tipa, a svrha im je pre da nagoveste nego da odrede. Re metal esto je, ali ne uvek, upotrebljena kao opis one tvari koja je, u umovima savremenika, upravo to: metal. Kad se u rukopisu pominju ivotinjske vrste nastale biogenetskim prekrajanjem ili uvozom vansolarnih rasplodnih grla, nazivi slinih ali izumrlih vrsta koriena su bez oklevanja. (Severijan, uistinu, ponekad kao da podrazumeva da je neka izumrla vrsta vraena u ivot.) U izvornom tekstu esto je nejasna priroda ivotinja korienih za vuu i jahanje. Bio sam u nedoumici da li da ih nazivam "konjima", jer sam siguran da ta re ne odgovara u potpunosti. Ti Severijanovi "atovi" u Knjizi Novog sunca neosporno su mnogo bri i izdrljiviji nego konji za koje mi znamo; tu se vojni "atovi" koriste za konjike jurie na protivnike koji imaju podrku visokoenergetskog naoruanja. U dva-tri sluaja upotrebljen je latinski jezik kao naznaka da su izvesni natpisi napisani jezikom koji se Severijanu ini starinski. Ne znam na kom su jeziku stvarno bili ti natpisi i druge rei koje sam preneo kao latinski. Onima koji su se pre mene bavili izuavanjem postistorijskog sveta, a naroito onim sakupljaima - previe brojnim da bi ovde bili poimence pomenuti - koji su mi dopustili da razgledam rukotvorine to su preivele toliko buduih vekova, i nadasve onima koji su mi omoguili da posetim i snimim malobrojne preostale graevine iz te ere, iskazujem svoju iskrenu zahvalnost. D. V.