Sećanje na oca

Tek sada smem da ga se sećam posle tolikih tužnih godina i dana. Čelo mu se sijalo kao da su misli od plamena, dlanovi mirisali na lisku duvana; išao je dignutog desnog ramena.

Zašto li je u osmehu imao nečeg detinjega? Zašto li je žurio uvek kao da mu je zima i kao da ide ispod kakvog stega? Zašto mu je rame bilo dinuto kao krilo heruvima?

Možda je kraj božanskog nekog saputnika hitao, i hitao se dići do njegovog stasa; možda je zato padala svetlost sa njegovom lika i toplina iz njegovog glasa.

Ali tamni sad pomalo u života tami njegov glas i osmeh i čelo puno sjaja, samo u snu, kad smo opet srećni i mladi, i sa svojom dušom sami, setim se jasno njegove reči, hoda i zagrljaja.

U snu mi se samo živo učini. tiho zbori. koga ja ne znam. . i vidim ga kao da opet negde žurno gre i kao da oči njegove nešto što ja ne znam znaju. U snu samo njegov lik ugledam ceo kao i pre dok smo živeli zajedno u ovom kraju. kao da na nedoglednoj nekoj pučini s nekim. kad proĎe ponoć i bude blizu zori.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful