Olivera Milosavljevi

Jugoslavija kao zabluda

... nasilje je babica stvaranja nacionalnih drava, i to, uglavnom, nasilje u ratu. Svaki nacionalizam poinje skupljanjem bajki ili epskih pesama, i to je, dakle, elitni nacionalizam. Svojim studentima priam anegdotu s poetka prolog veka iz Praga. U Gradskoj kafani, okupili su se ljudi i sede, kao mi ovde, za stolom. Onda je neko uao i upitao ta bi se dogodilo ako im se na glave srui plafon kafane. Odgovor je glasio da bi to bio kraj ekog nacionalnog pokreta. M. Ekmei, Knjievne novine, 1. 12. 1988.

16. IX 1985. u Ljubljani, u restoranu Mrak dolo je do susreta redakcije slovenake Nove revije i trojice predstavnika beogradske opozicije. D. osi, Srpsko pitanje demokratsko pitanje, mart 1992. Jugoslavija je 1918. nastala s uverenjem njenih osnivaa da ona trajno reava srpsko, hrvatsko i slovenako nacionalno pitanje. Sedamdeset godina kasnije razbijena je trajno, s obrazloenjem da se jedino bez nje ova pitanja mogu reavati. Jugoslavija se u vizijama njenih stvaralaca pojavljivala i kao nunost (okupljanje malih slovenskih naroda i osporavanje pretenzija susednih), i kao interes (proirenje teritorije i uticaja), i kao emotivan zahtev (bliskost junoslovenskih naroda i upuenost jednih na druge). Elite koje su je razbile sedamdeset godina kasnije sve ove zahteve proglasile su zabludama njenih neosveenih naroda. Trenutak kada razgovor o alternativama Jugoslaviji postaje legitiman, odnosno opte usvojen i dominantan obrazac politikog delovanja, i kada se definiu nacionalni programi zasnovani na jedinstvenim interesima etnosa bez obzira na republike granice u kojima ivi i na interese ostalih u zajednici, nastupa diskontinuitet sa odbranom Jugoslavije. Otuda se moe zakljuiti da su se inioci neposrednog dejstva razbijanja jugoslovenske drave pojavili onda kada su definisani nacionalni programi intelektualnih elita prihvaeni i sprovoeni od politikih elita, a podravani od homogenizovanih masa, viestrano osporili zajedniku dravu. Spoljni faktori (raspad komunizma i SSSR-a) samo su olakali ove procese jer su podravali privid njihove demokratinosti, dok je aktivnost Evropske zajednice i SAD oko priznavanja pojedinih republika posledica ve gotovih unutranjih procesa destrukcije, a ne uzrok razbijanja drave. Uostalom, zar nije jedan od tvoraca ideje zauzimanja srpskih mea u Bosni i Hercegovini, akademik Ekmei, u nekim drugaijim vremenima tano zapisao: Godine 1914. potvren je fenomen koji se inae vidi u jugoslovenskoj istoriji: politika deobe u interesne sfere ima realnog smisla i efekta jedino onda kad dobije podrku sa jugoslovenskog podruja i od jugoslovenskih nacionalnih

politiara. Granice meu interesnim sferama velikih sila ne odreuju velike sile same, nego zavaeni junoslovenski nacionalizmi (M. Ekmei, 1990: 442). Ideoloke presude Jugoslaviji Jugoslavija se 1992. formalno raspala u uslovima opteg rata. To je ujedno bio kraj jednog procesa ije se idejne osnove mogu nai u svim periodima njene egzistencije, ali ije ubrzanje zapoinje sredinom 80-ih kada, u odsustvu autoritativnog arbitra, zahtev za alternativama postojeoj dravi postaje legitiman i kada se obznanjuju nacionalni programi koji e se u neprekinutom sledu samo dograivati i paralelnom politikom akcijom sprovoditi. U analizi zahteva koji su postavljani do otpoinjanja ratnih sukoba potrebno je identifikovati razlike u onima koji su imali eksplicitnu formu i onima koji su postavljani implicite. Eksplicitne suprotstavljene zahteve (jedinstvena Jugoslavija konfederativna Jugoslavija) ni u jednom trenutku nisu pratile adekvatne politike aktivnosti, to osporava njihovu ubedljivost. Nasuprot tome, suprotstavljeni implicitni zahtevi (svi Srbi u jednoj dravi samostalna Slovenija samostalna Hrvatska) najneposrednije su sprovoeni politikom aktivnou i u neprekinutom sledu doveli su do raspada drave. Zato moemo sa sigurnou tvrditi da su implicitni zahtevi bili oni stvarni, a eksplicitni korieni iskljuivo za okupljanje javnog mnjenja, sticanje legitimnosti, privid demokratinosti i opravdavanje sprovoenih procesa. Veina autora u Jugoslaviji koji se danas osvru na raspad drave i njegove uzroke stavlja akcenat na sam in separacije Slovenije i Hrvatske (Makedonija se uglavnom zaboravlja jer se ne uklapa u teze o separatistikim nacijama1 kao rezultat procesa dugog trajanja). Pri tom se uglavnom zanemaruju, a esto i potpuno previaju stvarni neposredni uzroci zbivanja u Jugoslaviji 1986-1990, koja su najneposrednije odredila sudbinu zajednike drave. Analizom hronolokog sleda iznoenih ideja, definisanih u formi zahteva i politike aktivnosti koja ih je realizovala, dolazi se do nekoliko nezaobilaznih okosnica ovog procesa. To su: (1) objavljivanje Memoranduma SANU-a 1986. i Priloga za slovenaki nacionalni program 1987, koji su na potpuno nov nain otvorili nacionalno pitanje u Jugoslaviji; (2) proces nacionalne homogenizacije u Srbiji od 1987, pod imenom dogaanje naroda, kao potvrde zahteva srpske intelektualne elite; (3) relativizacija pojma Jugoslavija koja je svoj vrhunac dostigla u tumaenju malo morgen Jugoslavije Slobodana Miloevia 1989-1991. i, na kraju, (4) referendumsko izjanjavanje naroda za ratnu opciju 1990-1992. Memorandum SANU-a i Nova Revija2 Otvoreno osporavanje Jugoslavije zapoelo je sredinom 80-ih nezadovoljstvom srpske i slovenake intelektualne elite poloajem svojih naroda u zajednikoj dravi. Iako su Srbi i Slovenci objektivno imali razliite polazne pozicije (relativno najbrojniji i jedan od malobrojnijih naroda; ivot u vie republika ili u jednoj; nacionalno heterogena ili relativno homogena republika...), njihove nacionalne elite su sa podjednakim arom osporavale postojeu dravu. Prvi su bili ugroeni konfederalnom podelom na pokrajine, drugi
U Sobranju Makedonije januara 1991. usvojena je Deklaracija o njenoj suverenosti (P, 26. 01. 1991).
1

unitarizmom i jugoslovenskim nacionalizmom; prvi su negirali Jugoslaviju zbog politike Tita i Kardelja (Hrvata i Slovenca), drugi zbog beogradske arije; prvi su osporavali AVNOJ zbog unutranjih granica, drugi zbog stavljanja pod skrbnitvo; prvi su osporavali reenja prve Jugoslavije zbog ekonomske prevlasti slovenake i hrvatske buroazije, drugi zbog politike hegemonije srpske birokratije; prvi su spas videli u JNA, drugi u osporavanju JNA... Sve ove prividno nepomirljive razlike srpske i slovenake intelektualne elite pokrivale su jednu, na prvi pogled, neuoljivu saglasnost ni jedna ni druga nisu raunale na postojeu dravu. Jugoslavija je trebalo da bude utemeljena ili na potpuno novim nacionalnim principima ili nije trebalo ni da postoji. Sve upinjanje da se dokae da su postavljeni zahtevi u biti sama demokratija na delu ponitavano je stalnim vraanjem na separatne srpske, odnosno slovenake nacionalne interese. Njihovu demokratinost nije mogla da potvrdi ni esta tvrdnja da su ovako shvaeni posebni nacionalno-demokratski interesi istovremeno demokratija za sve. Iako su i jedni i drugi polazili od osporavanja postojee komunistike vlasti i zahtevali demokratizaciju, ovi zahtevi su samo skrivali osnovnu ideju osporavanje Jugoslavije. To potvruje paralelno itanje Memoranduma i Priloga za slovenaki nacionalni program, jer zahtevi u njima izloeni, kao i ocena jugoslovenskog zajednitva, nisu davali mogunost pronalaenja zajednikog imenitelja koji bi obezbeivao opstanak jugoslovenske drave. Demokratija na nivou etnosa, zanemarivanje interesa drugih etnosa sa kojima se deli ivot na istoj teritoriji, meusobno osporavanje motiva za ivot u zajednikoj dravi nisu bile pretpostavke demokratske transformacije zajednike drave, bilo jedinstvene, federativne ili konfederativne. Srpski i slovenaki predlozi za nacionalni program u vienju njihovih intelektualnih elita nisu se meusobno osporavali u smislu legitimnosti postavljanja i definisanja nacionalnih interesa. Kao to je u Memorandumu konstatovano da se mora stvoriti mogunost svim nacijama u Jugoslaviji da se izjasne o svojim tenjama i namerama, u Prilozima za slovenaki nacionalni program podravaju se zahtevi legitimnog srpskog nacionalizma. Meusobna osporavanja e nastati tek na praktinopolitikom planu kad bude postalo suvie oigledno kuda je legitimni nacionalizam jugoslovenskih nacija poveo zajedniku dravu, a u smislu ouvanja istih ruku od (ne)oekivano prljavog raspleta.3 Objavljivanje Memoranduma SANU-a septembra 1986. i zbivanja oko njega najneposrednije su uticala na nastanak Priloga za slovenaki nacionalni program, objavljenog u 57. broju asopisa Nova Revija januara 1987. Kao to Memorandum polazi od nepostojanja srpskog nacionalnog programa i zahteva za njegovo definisanje, tako i urednitvo Nove Revije u obrazloenju motiva za objavljivanje Priloga, konstatuje da nije
Pojedini autori u Jugoslaviji, u objanjenjima nastajanja nacionalnih programa, skloni su da uz Memorandum i Priloge za slovenaki nacionalni program u istu ravan svrstaju i pojedinane autorske tekstove i da im pripiu znaaj nacionalnih programa. U tom smislu prvenstveno se apostrofiraju tekstovi Franje Tumana, Bespua povijesne zbiljnosti, Alije Izetbegovia, Islamska deklaracija, i Muhameda Filipovia, Bosanski duh u knjievnosti. Na stav je, prvo, da ako bi se individualni stavovi tretirali kao nacionalni program, onda bismo u Jugoslaviji (a posebno u jugoslovenskoj emigraciji) mogli pronai desetine nacionalnih programa; drugo, polazimo od uverenja da se kao nacionalni program moe oznaiti samo onaj tekst koji u trenutku definisanja najneposrednije utie na oblikovanje javnog mnjenja i politiku akciju, odnosno iji tvorci imaju najvei (politiki i intelektualni) autoritet u svom okruenju. 3 Dobrica osi je 1988. pokazivao puno razumevanje za put koji su predlagali slovenaki intelektualci: referendum otcepljenje nacija: Taj preobraaj moe da se zasniva: na mirnodopskoj, demokratskoj proveri i potvrdi (referendumom) politike volje jugoslovenskih nacija da ive ili ne ive u jugoslovenskoj dravnoj zajednici, sa slobodnim i stvarnim korienjem prava naroda na samoopredeljenje do otcepljenja kao i izbor oblika dravne konstitucije (KN, 1. 12. 1988). Zaboravljajui na svoju demokratinost, 1991. je konstatovao da je raspad Jugoslavije bio konaan posle slovenakog plebiscita i hrvatskog referenduma, po kojima meu Hrvatima i Slovencima ima manje Jugoslovena no bolesnih od neizleive bolesti (P, 26. 07. 1991).
2

sluajno da se upravo u ovom trenutku pojavljuju publikacije koje prouavaju istoriju slovenakog nacionalnog programa. Kako kau, tema je vrua i sporna, to dokazuju nastojanja u drugim nacionalnim sredinama (Memorandum SANU-a), i stroge (mada uglavnom paualne) kritike nacionalista. Urednitvo naglaava da Prilozi nisu neki novi nacionalni program ve samo prilozi za program ija formulacija prevazilazi kompetencije Revije ili njenih saradnika. U ovom segmentu dolazi se i do osnovne, ne sadrinske, nego formalne razlike izmeu Memoranduma i Priloga. Memorandum je nastao u najznaajnijoj i najuglednijoj srpskoj nacionalnoj instituciji, to ima neuporedivo veu teinu od individualnih priloga pojedinaca (ma koliko njihov lini ugled bio veliki). Oba teksta rezultat su rada po esnaest autora. Memorandum je nastao kao kolektivni rad esnaestolane komisije koju je izabralo Predsednitvo SANU-a na osnovu jednoglasne odluke Skuptine Akademije.4 To nije potpisan dokument, a broj akademika angaovanih na njegovom uobliavanju popeo se na dvadeset tri. Prilozi su formulisani sa manje ambicija. Objavljeni su u tematskom broju asopisa, svaki prilog (i zahtev koji je u njemu sadran) ima autora, tj. ime i prezime.5 Za razliku od Memoranduma koji je zapoet s ambicijom da osvetli sve strane viedimenzionalne krize jugoslovenskog drutva, a tek u svom drugom delu krizu sveo na srpsko pitanje, Prilozi se gotovo u celini osvru na slovenako pitanje sa neznatnim vraanjem na jugoslovensku krizu kao motiv za iznoenje svog programa. Oba teksta su nekoherentna Memorandum zato to je imao ambiciju i da objektivno analizira jugoslovensku krizu ali i da dokae ugroenost samo srpske nacije; Prilozi po prirodi zbira autorskih tekstova i neistovetnih vienja nacionalnog interesa, posebno budunosti jugoslovenske drave. Jugoslavija je niija drava, u njoj su sve nacije ugroene, nijedna odluka, ustavno reenje na kojem se bazira, nije legitimna. Ovo je prvi zakljuak do kojeg se dolazi paralelnim itanjem Memoranduma i Priloga. Iste take su izvedene i u jednom i u drugom tekstu kao uporite za potvrdu sopstvene ugroenosti, i mada esto sa razliitim predznakom, uglavnom su znaile isto osporavanje postojee Jugoslavije kao drave koja ne zadovoljava, niti je zadovoljavala srpske i slovenake interese. Ne samo zbog hronolokog sleda (prvo objavljivanje Memoranduma, pa Priloga), niti samo zbog pominjanja Memoranduma u Prilozima (koji uz odreena konkretna osporavanja, naelno, dok zastupa legitimni srpski nacionalizam ima podrku autora Priloga), nego zbog sadrinske slinosti i kompatibilnosti, stie se utisak da su Prilozi nastali sa namerom da slovenaka intelektualna elita neposredno odgovori autorima Memoranduma. Take prepoznavanja sa istim ili razliitim predznakom su sledee: Kraljevina Jugoslavija. Potreba da se dokae samo sopstvena ugroenost nuno je vodila selektivnom prikazivanju zajednike prolosti, tj. isticanju onih taaka u kojima se lake
Skuptina SANU-a, 23. maj 1985. Detaljnije u prilogu O. Milosavljevi, Upotreba autoriteta nauke. 5 Tine Hribar, Slovenska dravnost; Ivan Urbani, Jugoslovanska nacionalistina kriza in Slovenci v perspektivi konca nacije; Dimitrij Rupel, Odgovor na slovensko narodno vpraanje; Spomenka Hribar, Avantgardno sovratvo in sprava; Veljko Namor, O vpraanju slovenskega jezika v JLA; Alenka Goljevek, Arhainost: civilnost; Joe Punik, Politini sistem civilne drube; Gregor Tomc, Civilna druba pod slovenskim socializmom; France Buar, Pravna ureditev poloaja Slovencev kot naroda; Peter Jambrek, Pravica do samoodlobe slovenskega naroda; Janez Jerovek, Slovenska univerza veraj, danes, jutri; Veljko Rus, Slovenci in intergeneracijska socialna politika; Marjan Roanc, Nekaj iracionalnih razsenosti; Joe Snoj, Moderni kristjan in absurd slovenstva; Drago Janar, Slovenski eksil; Niko Grafenauer, Oblike slovenskega samomora.
4

pronalazi potvrda zastupanih teza. Memorandum se, tako, ni u jednoj reenici ne osvre na meunacionalne odnose u Kraljevini niti na njeno formiranje, ustavna reenja i oblik ureenja. Ova primedba ne bi imala smisla da se istovremeno u ovom dokumentu ne ide duboko u prolost kad se objanjava odnos komunista prema nacionalnom pitanju i trae argumenti za njihovo antisrpstvo, ak i u pretkomunistikom periodu.6 Ideologija jedne marginalne, zavisne partije, bez kasnijeg iskustva NOB-a i masovne narodne podrke (pri tom sporno interpretirana), potee se kao jai argument za stanje meunacionalnih odnosa od dvadesetogodinjeg ustrojstva Kraljevine Jugoslavije i njegovog neposrednog praktinopolitikog dejstva na stanje tih istih odnosa. Prilozi se, naprotiv, vie osvru na Kraljevinu nego na ustrojstvo posleratne federacije, jer oigledno u njoj pronalaze jae argumente za slovenaku ugroenost. Konstatuje se da slovenaki narod nikada nije prihvatio samostalnu odluku da se ukljui u Kraljevinu SHS i da takva odluka nije ni mogla biti doneta u okolnostima tue vojne okupacije. U centralnu blagajnu iz Slovenije je odlazilo vie nego to se vraalo, centralizovana je vojska, prosveta... a itava dravna uprava predstavljala je i zastupala interese srpske arije. Za raspad drave 1941. najvie zasluga je imala srpska vojna klika, zbog ijeg je junatva okupacija trajala dve godine due... (France Buar). AVNOJ. Osporavanje komunistike Jugoslavije odnosilo se na njene temelje, a ne samo na postojee ureenje. I za autore Memoranduma i za autore Priloga legitimnost odluka AVNOJ-a iz 1943. bila je sporna. Po Memorandumu, s obzirom na osnovnu intenciju da dokae ugroenost samo srpske nacije, AVNOJ je bio legitiman kada su drugi u pitanju: Za II zasedanje AVNOJ-a venici su birani iz srpskih vojnih jedinica i lanova Vrhovnog taba koji su se zatekli na teritoriji BiH, za razliku od venika nekih drugih republika koji su doli na zasedanje sa svoje teritorije i koji su iza sebe imali nacionalne i politike organizacije sa izgraenim stavovima i programima. Tako su se Srbi bez prethodnih priprema i podrke svojih politikih organizacija nali u poloaju da u ratnim uslovima prihvate reenja koja su otvarala iroke mogunosti za njihovo razbijanje. I pojedini autori Priloga osvru se na nelegitimnost odluka AVNOJ-a, ali, u skladu sa njihovom osnovnom intencijom da ih ostali narodi u Jugoslaviji i njihova sudbina ne zanimaju, nelegitimnost vide samo za Slovence: Gledano samo sa strogo pravnog vidika, i to s vidika prirodnog prava, slovenaki narod je postavljen u politiko ureenje prema kome mu do sada nije bila data mogunost da o njemu na slobodnim izborima izrazi svoju volju (Buar). Domai komunisti su zbog svoje slabosti saodgovorni za ugroenost vlastitih nacija, ali je glavna odgovornost na nadreenim saveznim institucijama. Po Memorandumu, zato to su u njima dominirali Hrvati i Slovenci, po Prilozima, zato to su zastupale jugoslovenski nacionalizam. Srpski komunisti (po Memorandumu) krivi su zato to su kapitulirali, to su bili defanzivni, zato to su odgovorni za najtei poraz u oslobodilakim borbama od 1804. do 1941, a zbog svog sledbenitva, okorelog oportunizma... Slovenaki komunisti su krivi (po Prilozima) za politiku nemo slovenake nacije, koja izvire iz oportunizma slovenake politike birokratije u odnosu na etatistiku dominantnu saveznu dravu na jednoj, i iz republikog etatizma te birokratije u odnosu na vlastito slovenako drutvo na drugoj strani (Ivan Urbani)
estiti i hrabri oslobodilaki napori bosanskohercegovakih Srba (...) bili (su) potisnuti u drugi plan doprinosima klasne ideologije iji su nosioci i tvorci bili austromarksisti kao osvedoeni protivnici nacionalno oslobodilakih pokreta. (...) Strategija Kominterne (...) izvedena je iz ocene da se (...) komunistike partije u istonoj, srednjoj i junoj Evropi moraju osloniti na nacionalne pokrete, makar ovi bili i izrazito antisocijalistiki i poivali na ideji nacionalnog, a ne klasnog jedinstva.
6

Jugoslavija je drava koja ne zadovoljava interese Srba i Slovenaca. Za prve to je drava u kojoj su ugroeni, neravnopravni, osporeni; za druge to je tua drava. Po Memorandumu uspostavljanje punog nacionalnog i kulturnog integriteta srpskog naroda, nezavisno od toga u kojoj se republici ili pokrajini nalazio, njegovo je istorijsko i demokratsko pravo. Sticanje ravnopravnosti i samostalan razvoj za srpski narod imaju dublji istorijski smisao. (...) Ukoliko rauna sa svojom budunou u porodici kulturnih i civilizovanih naroda sveta, srpski narod mora dobiti mogunost da ponovo nae sebe i postane istorijski subjekt, da iznova stekne svest o svom istorijskom i duhovnom biu, da jasno sagleda svoje ekonomske i kulturne interese, da doe do savremenog drutvenog i nacionalnog programa kojim e se nadahnjivati sadanje i budue generacije. Po Prilozima, poto smo do sada poznavali samo tue drave, drave koje nisu bile nae, dakle za nas transcendirajue drave, imamo dravu koja je izraz prisile. (...) Kod mnogih Slovenaca budi se elja da se Slovenci po osloboenju ispod tuih nacija konano osamostale u odnosu na srodne narode (Tine Hribar). Ugroenost slovenake nacije proistie iz vetakog (sintetikog) nacionalnog jugoslovenstva (Urbani). Slovenci treba da se zapitaju ko smo? kuda idemo? i da oblikuju nacionalni program (Spomenka Hribar). Odnos manjeg naroda prema drugim, veim, monijim, bogatijim izvor je tekoa Slovenaca u Jugoslaviji. Ukratko, razliiti smo, pa bilo nam pravo ili ne, pre svega imamo neotuivo pravo biti i ostati razliiti, dokle to hoemo (Joe Punik). Pa nek se ta drava zvala Austrougarska, Kraljevina Jugoslavija, DFJ, FNRJ ili SFRJ, ta drava nije bila nikad u celini identina s domovinom ili narodom. Nikada nije bila domovina. Drava iz koje su otili (Slovenci u egzilu) nikad se nije zvala Slovenija (Drago Janar). Ko dominira Jugoslavijom? Sutinska razlika izmeu Memoranduma i Priloga prepoznaje se u njihovom odnosu prema uzrocima i inspiratorima ugroenosti srpskog, odnosno slovenakog naroda. Reajui dokaze opte ugroenosti Srbije i srpskog naroda u Jugoslaviji, Memorandum uzroke svih nevolja u prolosti i sadanjosti pronalazi u drugima u austromarksistikoj klasnoj ideologiji, u Kominterni, slovenakim i hrvatskim komunistima, u Titu i Kardelju, Hrvatskoj i Sloveniji, balistima i neofaistima na Kosovu, u antisrpskoj koaliciji svih u Jugoslaviji. Prilozi u svom najveem delu (izuzetak Buar) uzroke uglavnom trae u politikom sistemu i ustrojstvu jugoslovenske drave. Po Memorandumu, Jugoslavijom dominiraju Hrvatska i Slovenija.7 Iako gotovo svi autori Priloga polaze od neravnopravnosti slovenakog jezika (jednosmeran bilingvizam Slovenaca objektivno ih potiskuje u poloaj jugoslovenske nacionalne manjine to vodi postupnoj denacionalizaciji /Urbani/; nekim jezicima je u Jugoslaviji obezbeen status prvorazrednih, drugima drugorazrednih jezika slovenaki je u Jugoslaviji drugorazredni jezik /Dimitrij Rupel/...), veina autora ili negira (Urbani) ili ne obeleava eksplicitno nijednu jugoslovensku naciju kao hegemona.8 Naprotiv, nacionalizam izvire iz politikog sistema, a meurepubliki sporovi su specifini uinci nadreenog i dirigovanog politikog sistema i njegove birokratije (Urbani).

Dve najrazvijenije republike koje su ovim Ustavom ostvarile svoje nacionalne programe nastupaju danas kao uporni branioci postojeeg sistema. Zahvaljujui politikom poloaju svojih lidera u centrima politike moi one su i pre i posle ezdesetih godina imale inicijativu u svim pitanjima politikog i privrednog sistema. Po svojoj meri i potrebama one su krojile drutveno i ekonomsko ureenje Jugoslavije. 8 Iz naznaenog faktikog nadreenog i dominantnog poloaja politikog sistema i politike birokratije proizveden je uinak dravnog nacionalistikog unitarizma (koji u dananjem jugoslovenskom sistemu izvorno nije ni srpski niti hrvatski) (...). Zbog prevlasti srpskohrvatskog jezika stvara se izgled da je nosilac unitaristikog nacionalizma srpski narod kao najbrojniji. Tom vienju mnogi nasedaju a potkrepljuju ga i neke istorijske reminiscencije pa se esto mea sa srpskim nacionalizmom (Urbani).
7

Ustav 1974. Iako i Memorandum i Prilozi polaze od novih odnosa koje je ustanovio Ustav 1974, meu njima nema saglasnosti o stepenu konfederalizacije sistema. Po Memorandumu, Ustav je omoguio afirmaciju republike i pokrajinske dravnosti uz istovremeno iezavanje izvornih, koordinirajuih funkcija federacije ime su ostvarene (su) iroke mogunosti zadovoljavanja pojedinanih interesa na teret optih. Po autorima Priloga, i pored federativnog republikog ustrojstva Jugoslavije i pored tvrdnji o znaaju Ustava iz 1974. za razbijanje jedinstva drave, savezna drava uspostavlja svoju supremaciju tako to politiki homogenizira drutvo. Nasuprot kritici Memoranduma da Ustav utvruje konfederaciju, u Prilozima se osporavaju kompetencije koje su date republikim i pokrajinskim narodima. Nadreena sjedinjujua sila sada izlazi iz savezne dominirajue drave, iz politikog sistema, a ne iz priznate autonomne volje tih republikih i pokrajinskih naroda, jer im Ustav iz 1974. ne daje pravo do otcepljenja (Urbani). Znaajan primer polovine politike reforme bio je znatno pojaan status republika i poveanje njihove politike samostalnosti. Ta pozitivna ideja je ostala neuspena, jer se uplaila sama sebe i zavrila u kompromisu (Buar). Fond za razvoj nerazvijenih na isti nain je ugroavao i jedne i druge. Po Memorandumu, jedan od osnovnih uzroka zaostajanja srpske privrede bio je doprinos koji je morala da daje Fondu federacije za nedovoljno razvijena podruja. Istinske rtve za razvoj tri nerazvijene republike i SAP Kosovo podnela je samo ona, plaajui pomo drugom sopstvenim zaostajanjem. Sa tri razvijena podruja to nije bio sluaj (...). I pored toga to je svojim doprinosom pomogla razvoj nerazvijenim podrujima i olakala teret razvijenim, Srbija za svoje zaostajanje ne nailazi na razumevanje ni jednih ni drugih. Obostrani interes upuuje dva tipa podruja na koaliciju radi odranja postojeeg stanja u kome zadovoljavaju svoje interese na raun Srbije. Po autorima Priloga, Slovenci su u stanju da budu samostalni nacionalni sistem moi, imamo za to dovoljno snage (...) ne ivimo na raun drugih. Naprotiv, Slovenija mora ak da pomae nerazvijene republike. U postojeim etatistikim okolnostima u jugoslovenskom realsocijalistikom sistemu ta se naa nacionalna prednost pretvara u nau nacionalnu katastrofu. Statistika pokazuje da Slovenija, koja ima priblino 8% stanovnitva drave, daje 15-17% svih sredstava saveznog budeta za razvoj nerazvijenih, to proizvodi deprivilegovanost razvijenih u dravi (Urbani). Nacionalno klasno, tj. prevlast jednog ili drugog principa u Jugoslaviji viena je dijametralno suprotno. Iako i Memorandum i Prilozi trae definisanje nacionalnih programa, zbog razlika u otvorenosti zahteva koje postavljaju, razliito ocenjuju i prevlast jednog nad drugim principom. U skladu sa svojim kontroverznim negiranjem AVNOJ-a kao temelja razbijanja Srba, a istovremenim pragmatinim pozivanjem na njega u zahtevu za formulisanje srpskog nacionalnog programa, Memorandum svoje nezadovoljstvo postojeom Jugoslavijom vidi u injenici da je nacionalno nadvladalo klasno. Osnovni uzrok viedimenzionalne krize lei u idejnom porazu koji je nacionalizam naneo socijalizmu. (...) Njegovi koreni nalaze se u ideologiji Kominterne i nacionalne politike KPJ pre rata. Naprotiv, u Prilozima, koji otvoreno idu za svojim zahtevima, tvrdi se da je prednost klasnog nad nacionalnim ono to se iskazuje kao negacija autonomije partikularno nacionalnog. (...) Unitarno nacionalistiko jugoslovenstvo javlja se nasuprot narodima koje sjedinjuje svojom politikom moi u jednoj dravi. Zato je problematino i neprecizno tvrditi da su republiko-pokrajinski posebni interesi i nesaglasnosti meu njima izraz izvornog nacionalizma ili da se neposredno prenose u njihove separatistike nacionalizme (Urbani).

Individualno-univerzalno ili: gde je drava na relaciji pojedinac-etnos-demokratija? Ljudska prava su na prvi pogled polazna taka u oba predloka nacionalnih programa. Meutim, priroda ovih tekstova ograniila je ljudska i individualna prava na nacionalna, ili, konkretnije, na etnika prava, odnosno uslovila mogunost ostvarenja graanskih prava primarnim ostvarenjem izdvojenih etnikih prava. I dok je ova identifikacija (ljudskih kao etnikih prava) u Memorandumu prikrivena, u Prilozima je ona eksplicitna. Po Memorandumu: da bi se mogle sprovesti neophodne promene, treba se osloboditi one ideologije koja u prvi plan stavlja nacionalnost i teritorijalnost. Dok u savremenom civilizovanom drutvu jaaju integracijske funkcije, uz punu afirmaciju graanskih i ljudskih prava (...) u naem politikom sistemu jaaju dezintegracione sile, lokalni, regionalni i nacionalni egoizam... Odgovor na ovakvo stanje, po Memorandumu, jeste stvoriti mogunost svim nacijama u Jugoslaviji da se izjasne o svojim tenjama i namerama, a Srbija bi se u tom sluaju mogla i sama opredeliti i definisati svoj nacionalni interes.... Po Prilozima: elja da ovek kao pripadnik naroda sam postavlja zakone preko naroda kao subjekta, tj. nacije, da oblikuje nacionalne institucije, nije nacionalistiki zahtev (Tine Hribar); Slovenaki nacionalni program mora se temeljiti na autonomnosti osobe (Spomenka Hribar); Trezno i smiljeno moramo razotkrivati mitove slovenstva, jugoslovenstva, zajednike istorije (koje nikad nije bilo), zajednike sudbine (koja e moda tek doi), zajednikog prolivanja krvi (koja se proliva prokleto individualno kao to je individualno svako ivljenje) (...) brinuti se pre svega za interes slovenakog naroda (Joe Punik); Autonomnost Slovenije kao nacije-drave u odnosu na druge drave mora se nuno dopuniti linom autonomijom svakog pojedinog Slovenca (Alenka Goljevek). Solidarnost. Ako je geslo bratstvo-jedinstvo odbaeno kao ideoloka komunistika zabluda, nacionalna optika zamaglila je i pitanje elementarne solidarnosti. U zahtevu za uspostavljanje punog nacionalnog integriteta srpskog naroda bez obzira na republike granice i definisanje srpskog nacionalnog programa za nadahnjivanje svih generacija, potpuno se zanemaruju tako shvaeni nacionalni interesi i eventualne sline tenje ostalih jugoslovenskih naroda. Na isti nain, ali uz svest o povoljnijem poloaju Slovenije, koja je etniki homogena i ije izraavanje nacionalnih aspiracija ima visok stepen legitimnosti (Gregor Tomc), u Prilozima se trai samostalnost i suverenost Slovenije bez primetnijeg interesa za sudbinu ostalih jugoslovenskih naroda. Na, u jednoj reenici iskazanu, zabrinutost Memoranduma nad sudbinom ostalih naroda, koja se ogleda u pravu da se izjasne o svojim namerama u odnosu na Jugoslaviju, pojedini delovi Priloga otvoreno odriu svako zanimanje za njihovu sudbinu. Kako e ostali narodi i narodnosti urediti svoje meusobne odnose, to je njihov problem i njihova odluka, nikako to nije slovenaki problem (Punik). Frustracije. I Srbi i Slovenci bili su postojeom dravom frustrirani narodi, s tom razlikom to su, po Memorandumu, i za tu injenicu krivi drugi, dok po Prilozima ona proistie iz unutranjoslovenakih motiva. Srpski narod, po Memorandumu, nosi pola veka peat i optereenje da je bio tamniar drugim jugoslovenskim narodima, njemu je nametnuto oseanje istorijske krivice, a jedino on nije reio nacionalno pitanje, on je pod nametnutim kompleksom krivice, intelektualno i politiki razoruan, izloen pretekim iskuenjima da to ne bi ostavilo duboke tragove u duhovnom stanju, depresivno stanje srpskog naroda.... Po Prilozima, Slovenci i na individualnoj i na kolektivnoj ravni imaju: nasleeni strah koji uzrokuje da na neke rei reagujemo traumatino. Bojimo se vlastite suverenosti, jer ona implicira potpunu samobitnost i samoodgovornost (...). Pored toga strah nas je dravnosti, jer se bojimo i same predstave o dravi (Tine Hribar). Otcepljenje. Jedina tema koja se u Memorandumu samo nasluuje u njegovom zahtevu za uspostavljanje punog nacionalnog integriteta srpskog naroda nezavisno od toga u kojoj se republici ili pokrajini nalazio, a koja je bila osnov svih Priloga, to je pravo nacija na

otcepljenje. Ono se ocenjuje kao neotuivo, kao pravo koje spada u samu bit subjektivne samobitnosti, ne moe se niim nadomestiti i nikada ne zastareva (Tine Hribar). Zahteva se ustavno ozakonjenje ovog prava jer kod nas se potpuno potcenjuje pozitivni nacionalnopsiholoki uinak ustavnog ozakonjenja takve mogunosti (Urbani). Umesto jugoslovenstva treba priznati pravo na samoopredeljenje jer samo uz svest o tom pravu mogue je uspostaviti suverene odnose na meunacionalnoj ravni (Spomenka Hribar). ta raditi sa Jugoslavijom? Memorandum je za Jugoslaviju ponudio dva uzajamno iskljuujua predloga. U svom prvom delu demokratski integrativni federalizam i odbacivanje zakulisne kombinatorike samozvanih zatitnika posebnih nacionalnih interesa. U svom drugom delu, postavio je zahtev da Srbija definie svoje nacionalne interese, a srpski narod svoj nacionalni program. Prilozi su u ovom delu najmanje sloni i kreu se od zahteva za promene unutar Jugoslavije uz ozakonjenje prava na otcepljenje, do potpunog korienja tog prava. Ako Jugoslavija ostane kao zajednica ravnopravnih i suverenih nacija, moraju se dogoditi velike promene. Jugoslovenarstvo9 koje se proklamuje kao bratstvo (...) mora odstupiti kao princip naeg suivota (Spomenka Hribar). Da li e na kraju toga razvoja Slovenija iveti u konfederaciji, postati samostalna drava ili se izboriti za neki drugi oblik sekundarnog je i terminolokog znaaja, ako se u punoj meri potuje i u praksi ostvaruje nae neotuivo pravo narodne suverenosti i dravnosti (Punik). Ako konstatujemo da Jugoslavija kao unitarna drava nije mogua (...) jasno sledi da Jugoslavija nije mogua ni kao federativna drava jer je federalizam samo oblik unitarne drave (...). U oba primera je bila do sada vetaka konstrukcija. Do sada je propadala upravo zato to je bila vetaka i bez stvarne podloge (Buar). Iz ovakvog nacionalno-ideolokog temelja udarenog i obznanjenog 1986/87, koji e pre ili kasnije postati i osnova politike akcije (u Srbiji ve krajem 1987, u Sloveniji poetkom 1989) proizai e dominantan i opte usvojen obrazac nacionalnog interesa Srba, odnosno Slovenaca. Memorandum i Prilozi za slovenaki nacionalni program bili su tek prvi korak u njihovom uobliavanju. U narednim godinama srpski intelektualci su prepoznali svoj nacionalni (demokratski) zadatak u stavljanju u slubu politikom reimu i pruanju strune, moralne i intelektualne podrke svim zahtevima koje je on postavljao. Slovenaki intelektualci su, koristei prilike u Srbiji, proirili svoj uticaj u slovenakoj javnosti, da bi, porazom komunista na izborima 1990, uglavnom sami predstavljali novu politiku. Mada su nacionalni interesi (definisani kao svi Srbi u jednoj dravi i samostalna Slovenija) iskljuivali opstanak postojee drave, njihovi tvorci su se pragmatino jo neko vreme pozivali na Jugoslaviju kao okvir u kojem je to mogue ostvariti.10 Ostvarenje prvog videlo se u menjanju unutranjih granica (brisanjem u samoj Srbiji, a uspostavljanjem novih u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini), a drugog u stvarnoj konfederalizaciji (slovenaka vojska, jezik...) i ozakonjenom pravu na otcepljenje. Ako je u Srbiji ve na VIII sednici CK SKS-a, 1987. godine, zavren obraun u politikim strukturama i ostvarena saglasnost intelektualne i politike elite oko nacionalnog interesa, u Sloveniji se to desilo znatno kasnije. Slovenaka komunistika vlast suprotstavljala se zahtevima svoje nacionalne intelektualne elite,11 i do pune saglasnosti politike i inteligencije (koje su u velikoj meri i personalno postale identine) doi e tek pobedom DEMOS-a na izborima 1990. Ova razlika posebno je vidljiva u sasvim eksplicitnim i iskljuivim zahtevima za samostalnost od 1990, kakve slovenaka komunistika vlast prethodno nije otvoreno postavljala, a koja je srazmerna
Jugosloven, jugoslovenar pristalica integralnog jugoslovenstva, jugovrana (J. Jurani, 1981). O stavu srpskih intelektualaca detaljnije u prilogu O. Milosavljevi Upotreba autoriteta nauke. 11 Prema izvetau Politike, osim Joeta Smolea, svi lanovi Izdavakog saveta Cankarjeve zalobe, koja je izdava Nove Revije, potvrdili su imenovanje glavnog i odgovornog urednika Borisa Novaka. Kao uslov za svoje imenovanje on je traio da se nastavi kontinuitet rada urednitva... i da se sauva rubrika Prilozi za slovenaki nacionalni program. Tome se suprotstavio Joe Smole istiui da je neprihvatljiv kontinuitet koji znai potkopavanje tekovina socijalistike revolucije i ustavnog ureenja (P, 6.04.1987).
9 10

razlikama u nainu reavanja kosovskog pitanja u Srbiji pre i posle VIII sednice 1987. godine. Sve take nezadovoljstva Jugoslavijom koje su 1986/87. obznanile srpska i slovenaka intelektualna elita u svojim zahtevima za odreivanje izdvojenih nacionalnih interesa nai e svoje mesto 1990. i u hrvatskim pretenzijama. Ideologija kao materijalna sila Tokom 80-ih godina kosovski problem i ustavna reenja, posebno pitanje pokrajinske autonomije, bili su prvorazredna politika pitanja u Jugoslaviji. Meutim, objavljivanje Memoranduma 1986. i Priloga za slovenaki nacionalni program 1987. dali su potpuno nov pravac i ritam njihovog razreenja. Od tog trenutka kosovski problem eksponiran je samo kao prvi korak u reavanju srpskog pitanja koje se zatim otvaralo u Vojvodini, Hrvatskoj, BiH, dok je slovenaki zahtev za samostalnost u konfederalnoj Jugoslaviji samo potvrdio legitimnost srpskih zahteva za nacionalnu treu Jugoslaviju, jer je podrao relativizaciju pojma Jugoslavija. Knjiga Godine raspleta Slobodana Miloevia, objavljena 1989, popularisana u Srbiji kao biblija novog pokreta srpstva, najbolje ilustruje zahteve srpske politike elite, svesrdno podrane i promovisane od intelektualne. Ve u predgovoru, autor navodi tri razloga koja su ga motivisala za njeno pisanje (u pitanju su govori odrani 1986-89. raznim povodima): borba za ravnopravnost Srbije u jugoslovenskoj federaciji; reavanje pitanja Kosova; zaustavljanje poslednjeg egzodusa na tlu Evrope. Rasplet jugoslovenske krize, zapoet, po autorovoj tvrdnji, u periodu 1986-1989, jo nije okonan (1996), a njegovi dosadanji uinci su: raspad Jugoslavije; vanredno stanje na Kosovu; novi i po jugoslovenske narode dosad najtei egzodus na tlu Evrope. Govor Slobodana Miloevia uvek je imao dva, jasno odvojena, sadrinska nivoa. Gornji, prihvatljiv sluhu masa koje su ga sledile, i donji, namenjen drugoj strani. Prvim se zalagao za ravnopravnost, bratstvo i jedinstvo, pravdu, reforme, dostojanstvo... Drugim je pretio gnevom i vrelom glavom svojih sledbenika, neargumentovanim i nestatutarnim nainom reavanja spornih pitanja, samovoljnim definisanjem ta dolazi a ta ne dolazi u obzir, svojim unapred osiguranim pobedama protiv neprijatelja, oruanim bitkama... Kao jo neeksponiran funkcioner Stambolieve garniture politiara, Slobodan Miloevi se 1986, sasvim u duhu umerene terminologije tadanje srpske vlasti, u reavanju jugoslovenske krize zalagao za otklanjanje nedoslednosti u ustavnom poloaju Srbije (nav. delo, 120). U Kosovu Polju, aprila 1987, gde je zapoeo njegov uspon i izdvajanje, Miloevi se jo zadravao na uoptenoj socijalnoj terminologiji, ali se i koristio prilikom da definie svoju poziciju, traei razdvajanje snaga socijalizma, bratstva i jedinstva i progresa od snaga separatizma, nacionalizma i konzervatizma (145). Za razliku od 1986, kada se zalagao za hrabrost i odlunost, ve 1987. je tvrdio da samo obrazovani i gnevni mogu da pomaknu stvari s mesta, a svoju buduu politiku definisao u suprotstavljanju apelima za hladnom glavom, tvrdei da hladna glava, kao to se danas vidi, nije zaustavila nego podstakla silovanja, ponienje, iseljavanje... (160). Tano je predviao: srpski nacionalisti bi najveu tetu srpskom narodu naneli danas onim to mu, kao navodno najbolje, nude da se netrpeljivou i sumnjom u druge, praktino izolira (172).

Reivi probleme u samoj Srbiji, ruenjem Stambolieve grupe (septembar 1987), zatim vojvoanskog (oktobar 1988), kosovskog (novembar 1988), a onda i crnogorskog rukovodstva (januar 1989), Miloevi je stupio na jugoslovensku politiku pozornicu. Politika zbivanja u Srbiji vrlo brzo su prerasla probleme koji su ih izazvali. Dotadanji govor koji se uglavnom odnosio na Srbiju, Miloevi je 1988. zamenio iskljuivo govorom o Jugoslaviji i promenama u njoj. U 1988. Miloevi je uglavnom razmatrao tri teze: (1) Ko je u sukobu u Jugoslaviji; (2) ta ele mase u Srbiji i (3) ta dolazi u obzir u buduem ureenju jugoslovenske drave. Ko e koga Okosnicu sukoba u Jugoslaviji Miloevi je video u zahtevu za promenama i suprotstavljanju njima. Za promene su, po njemu, lanstvo SK-a i veina jugoslovenskih graana, a protiv neka rukovodstva. Identifikujui svoju vlast i zahtev za promenama sa voljom graana Jugoslavije i demagoki izdvajajui srpsko od ostalih jugoslovenskih rukovodstava (nosilaca birokratizma, nacionalizma...), Miloevi je proglasio srpsku vlast za sam otelovljeni narod, za instrument narodne volje. Definiui politiku elitu van Srbije kao nenarodnu, onu koja koristi zamke, smicalice, lukavstva, intrige (333), obeleavajui je i kao neprijatelja srpskog naroda, on je kao primarni zahtev postavio njihovu smenu svim jugoslovenskim narodima je neophodna reforma u drutvu (...). Ali osnovni uslov za njeno izvoenje su tzv. kadrovske promene u svim sredinama i na svim nivoima, od radnih organizacija do federacije (323). Ove rei iz januara 1989, izgovorene poto su rukovodstva Kosova i Vojvodine, a tih dana i Crne Gore smenjena, mogle su da znae samo jedno, i upravo su tako u ostalim delovima Jugoslavije i shvaene. Ako je Miloevi, opijen podrkom u Srbiji, i poverovao da e ga na isti nain doekati u celoj Jugoslaviji, to je bio samo rezultat suene vizure iz koje je posmatrao zbivanja i pogrene identifikacije sa Titom iju harizmu nije imao. ak i da je njegova ocena ostalih rukovodstava bila potpuno tana i da su graani drugih republika njima bili potpuno nezadovoljni zbivanja u Srbiji, masovni mitinzi, nacionalistike parole, zahtevi za hapenja, pozivi na oruje, nacionalistika kampanja sa svakodnevnom proizvodnjom novih srpskih neprijatelja u drugim delovima Jugoslavije proizvodila su samo strah i otpor, a to znai i nacionalnu homogenizaciju i okupljanje oko onih grupa (kasnije partija) u kojima se prepoznavala sposobnost za suprotstavljanje srpskom nacionalizmu. Identifikujui rasplet krize sa smenom jugoslovenskih republikih i saveznih rukovodilaca i istovremeno izdvajajui srpsko rukovodstvo kao potene i u linom ivotu skromne ljude, kao obrazovane, odlune, koji mnoge odgovore znaju i koji jedva ekaju da ih daju (227), Miloevi je podigao strukturu kojom je rukovodio (srpsku vlast) na nivo jedine prave, autentine politike elite u Jugoslaviji, koja moe da rei jugoslovensku krizu. Rezultat toga bila je nacionalna homogenizacija ostalih jugoslovenskih nacija, potpun haos u politikom sistemu, uobliavanje nacionalnih programa i, na kraju, poraz komunista kao nesposobnih da se suprotstave srpskom nacionalizmu, i pobeda nacionalnih i nacionalistikih stranaka na viestranakim izborima 1990. Rat je bio neposredna posledica ovakvog raspleta.

elje masa Dok je jula 1988. Miloevi jo uvek koristio socijalnu terminologiju to se radnike klase Srbije tie, ona je upravo ovih dana pokazala dovoljno jasno i dovoljno odluno da u pogledu Kosova nee niti da ustupke pravi, niti da nepravdu podnosi (255) ve septembra iste godine preao je na nacionalnu terminologiju. Pravei razliku izmeu masovnih okupljanja naroda u Srbiji i kontrarevolucije na Kosovu, prvima je davao vienacionalni, drugima jednonacionalni karakter. Ocenu da su okupljanja u Srbiji jednonacionalna osporavao je argumentom da se na njima okupljaju Srbi i Crnogorci (pitanje se postavlja, dakle, kojima od njih bi da se oduzme pravo na nacionalnost, proglaavanjem tih okupljanja za jednonacionalna). Dodatni argument pronalazio je u oceni da su na skupovima u Vojvodini prisutni pripadnici svih nacija i narodnosti. Nasuprot ovome, ako ima neto jednonacionalno, onda je to kontrarevolucija, njeni nosioci su pripadnici samo jedne nacionalnosti (260). Ovako argumentovanom tvrdnjom o vienacionalnom karakteru okupljanja, ime se natezala legitimnost njihovih zahteva kao optejugoslovenskih, Miloevi je definisao i ta mase ele. Sve zavisi od toga za ta se mase zalau. U ovom sluaju, zalau se za jedinstvenu Jugoslaviju, za socijalistiki sistem, za bratstvo-jedinstvo, za ravnopravnost Srbije sa drugim republikama, za borbu protiv kontrarevolucije na Kosovu, za pravedan i dostojanstven ivot svih ljudi u Jugoslaviji (260). Oktobra 1988. mase su se i dalje zalagale za jedinstvenu Jugoslaviju, socijalizam, ravnopravnost, ali tada ve i protiv nekih sadanjih rukovodstava (268). Dajui pojmu ulica pozitivnu konotaciju, izjednaavajui je sa itavim konglomeratom drugih pojmova kojima je trebalo da zadovolji sve ideologije koje je u tom trenutku zastupao i nacionalnu, i socijalnu, i demokratsku dakle sa pojmovima narod, radnika klasa, graani jasno pretpostavljajui ulicu proceduri, Miloevi je otvorio vrata mogunosti da se sva fundamentalna pitanja jugoslovenske zajednice reavaju pravom jaeg, tj. brojnijeg u federaciji i republikama: Ali to reenje nee doneti procedura, njene sitne i krupne zamke, mala i velika lukavstva, intrige i smicalice. Reenje e doneti politika za koju se opredelila veina naroda ove zemlje, institucionalno i vaninstitucionalno, statutarno i nestatutarno, na ulici i unutra, populistiki i elitistiki, argumentovano i neargumentovano, ali u svakom sluaju tako da je jasno da se radi o politici za Jugoslaviju, u kojoj e se iveti jedinstveno, ravnopravno, bogatije i kulturnije (333). Vizija Prelazei sa govora o Srbiji na odluan govor o Jugoslaviji, postavljajui bespogovorno i tvrdo zahteve za Jugoslaviju kakvu on eli, Miloevi je izazvao direktno sukobljavanje sa drugim republikim rukovodstvima. Iako se verbalno zalagao za federaciju, odbacujui krajnosti unitarizma i konfederalizma, koje ne dolaze u obzir (ni centralizovana birokratska drava ni konfederacija, 190) i traio jaanje jedinstvenih funkcija federacije, praktino je osporavao postojeu federaciju i na politikom (faktiko ukidanje pokrajina, prekid svih odnosa sa Slovenijom...) i na ekonomskom planu (ekonomska blokada Slovenije, upad u monetarni sistem Jugoslavije...). Istovremeno je obilno koristio dotad najvie osporavana reenja konfederalnog Ustava iz 1974, upravo po pitanju predstavljenosti pokrajina u federaciji. Srbija je postala jedinstvena, ali su predstavnici pokrajina u Predsednitvu SFRJ i saveznoj skuptini zadrani. Meajui socijalnu i nacionalnu terminologiju, Miloevi je lako preao sa borbe protiv birokratizovanih rukovodstava na borbu protiv neprijatelja naroda. Proglaavajui da na dnevnom redu nije diskusija, na dnevnom redu je istorija (244), on je preao sa mangupa iz naih redova koji treba da odu i zato to su nas krali i zato to su nas brukali (225), na bitku za slobodu koju ovaj narod dobija. Podran, po proceni oficijelnih medija, ovacijama milionskog auditorijuma 1988. na Uu, Miloevi je tvrdio

pobediemo, dakle, bez obzira to se i danas, kao i nekada, protiv Srbije udruuju njeni neprijatelji van zemlje sa onima u zemlji (...) a nema bitke na svetu koju je narod izgubio. Tu rukovodstvo nema mnogo izbora. Ili e se staviti na elo naroda i posluati njegov glas, ili e ga odneti vreme (276), da bi juna 1989. na Gazimestanu, oduevljeno podran jo brojnijom masom, jasno rekao na kakve bitke je mislio ... danas, opet smo u bitkama i pred bitkama. One nisu oruane, mada i takve jo nisu iskljuene (P, 29.06.1989). Uz sve elje da se mitingovanja oznae kao spontana vienacionalna okupljanja, kao velianstveni narodni zborovi i da im se d sutinski drugaiji karakter od slinih zbivanja na Kosovu meu Albancima (koja su bila kontrarevolucionarna i jednonacionalna) ili kasnije, 1990, u drugim republikama, ve 1988. bilo je jasno da ona, zbog svoje masovnosti, svakodnevnog sprovoenja u svim gradovima i varoicama u Srbiji, parola koje su ile od zatite Jugoslavije do zahteva za ubijanje pripadnika drugih nacionalnosti, izazivaju samo strah i otpor u ostalim jugoslovenskim republikama.12 Mitinzi Parole na mitinzima 1988. mogu se podeliti u nekoliko grupa, a sve su proisticale i pratile zahteve politike diktirane od reima u Beogradu. Ako je Miloevi govorio o jedinstvenoj Jugoslaviji, mase su vikale hoemo jedinstvenu Jugoslaviju (Gnjilane); podrka srpskoj vlasti uglavnom je personifikovana u Miloeviu: iveo CK SKS na elu sa Slobodanom Miloeviem, Napad na srpsko rukovodstvo, napad na nas (Kruevac), Slobodan je junako ime (Raka), Izdri Slobo narod je uz tebe, Slobo u pomo (Novi Sad)... ali je bilo i retkih drugih heroja Nedamo te Kertesu (Novi Sad). Kada je Miloevi traio smenu rukovodstava po jugoslovenskim republikama mase su vikale: Dole Kruni, Dole Dolanc, Dole Mati, Dole Vlasi, Dole Kaua Jaari (Gnjilane i dr.), Azeme, spremi ebe elija te eka, Poslednje zbogom Kruni, Vlasi, Vrhovec (Niki), Srbi autonomai idite u Hrvatsku i Sloveniju dobiete pokrajinu (Kraljevo), Vlasi i Smole vole (Titovo Uice), Kruniu lopove (Novi Sad), Vrhovec, Vlasi, Smole dole, Hafner uvaj prst, Janeze sram te bilo (Beograd)... Antialbansko i antislovenako raspoloenje iskazivano je moralistikim parolama tipa Majke Albanke volite li svoju decu (G. Milanovac), Slovenci setite se srpske pogae (Kraljevo)... Pretnje su bile sadrane u sledeem tipu parola: Mi smo armija, Pobiemo baliste, narod da im sudi (Gnjilane), Listaj goro, cvetaj cvee Crna Gora u boj kree, robovati vie nee, Mi emo se boriti (Pe), Ako treba mi emo svi u borbu za slobodu (Niki), Udri vraga ne ostavi mu traga (Kruevac), Ne damo te zemljo Obilia, ne damo te bez krvoprolia (Putinci), da bi se 1990. ulo: Spremni smo da organizujemo dobrovoljce (Svetozarevo), Neemo apele hoemo akciju, Idemo na Kosovo (Studentski grad, Beograd), ili se
Na sredine u kojima je bilo pokuaja spreavanja odravanja mitinga vren je veliki politiki i medijski pritisak. Otpor u drugim sredinama na zbivanja u Srbiji mogao se naslutiti i samo praenjem beogradske tampe Predsednitvo OK SSRN Titovog Vrbasa ne prihvata se odravanje mitinga (P, 25.08.1988); posle sastanka sa Kosovcima odlueno je da se miting odri (P, 26.08.1988). Sutradan, Politika je objavila pismo Podravamo va odlazak na miting u Titov Vrbas Dom ratnih invalida, Sokobanja (P, 27.08.1988); Cazin otkazao poziv na miting u Belu Palanku (P, 22.09.1988); Sremska Mitrovica posle mitinga odbila da bude domain etrdesetgodinjice poetka izgradnje autoputa Bratstvo-jedinstvo, razlozi da se ne izrodi u neto drugo (P, 23.09.1988); polemika u tampi o tome da li je Split pogreio to nije poslao delegaciju na miting u Kragujevac (P, 6.11.1988); prekid odnosa sa Slovenijom zbog odbijanja mitinga u Ljubljani (P, 1.11.1989); povodom zahteva etiri srpska sela, Trpinje, Bobota, Paetin i Bradin kod Vukovara da se organizuje miting istine, SSRN Vukovara, odgovara da ne prihvata neformalna masovna okupljanja. Ocenjujemo da bi okupljanja bila jednonacionalna (...) samo bi pogorala relativno stabilnu situaciju (P, 10.02.1990). Politika se 18.02.1990. pita da li e u Vukovaru biti odran miting za jedinstvenu Jugoslaviju...
12

traila vojna uprava na Kosovu, a izvoenje Slovenije na sud (Ni). Treba imati u vidu da su ovo selektivno birane parole, objavljene u Politici, dok su se one ekstremne mogle videti i uti na TV snimcima. Tako je parolu Smrt iptarima naveo sam Miloevi u svojoj knjizi kao neprihvatljivu (izvetai Politike nisu je uli, kao uostalom ni parole Hoemo oruje, Hoemo Ruse...). Iako je i Miloevi u poetku pokuavao da okupljanja prikae kao socijalni bunt, iako su i oni koji su ga podravali (verujui da time brane Jugoslaviju), i oni koji su ga kasnije osporavali iz nacionalistikih pobuda (smatrajui da naputa program ujedinjenog srpstva) u njemu videli komunistikog vou, na njegovim mitinzima samo jednog tipa parola nije bilo onih socijalne sadrine. Jedan takav pokuaj pred Skuptinom Jugoslavije, kad su ga pozvali rakoviki radnici tvrdei da su njihovi zahtevi iskljuivo socijalne prirode i traei plate, sam Miloevi je pretvorio u zahtev za reavanje nacionalnog pitanja, a zatim ih raspustio naredbom da se vrate na svoja radna mesta, ne pomenuvi njihove socijalne probleme. Pokazalo se jo jednom da pojava odlunog nacionalnog voe podrana od nacionalnih autoriteta lako prevodi socijalno nezadovoljstvo na nacionalni teren. Dovoljno je bilo da voe tvrde da je uzrok ekonomske krize i opadanja standarda u nacionalnoj potinjenosti i razjedinjenosti, pa da nezadovoljne mase slono zatrae oruje umesto veih plata. Slobodan Miloevi je bio u pravu kada je 1989. nazvao godinom raspleta. Sve pripreme raspleta, ako se Jugoslavija tretira kao nerazmrsiv vor, a tretirala se upravo tako,13 tada su obavljene. Otuda su i zbivanja 1990-1992. samo logian sled pobeda nacionalistikih partija na izborima 1990. u veini jugoslovenskih republika, cepanje Jugoslavije po nacionalnim avovima, a kako ti avovi nigde nisu bili dobro skrojeni, izazvali su rat, meusobno ubijanje, egzodus ili evakuaciju stanovnitva u zavisnosti od toga da li je re o naima ili o njihovima, i opti genocid, mada danas ovaj stalnom upotrebom pohaban termin vie niko ne koristi. Dananje este rasprave o tome da li je Slobodan Miloevi nacionalista ili komunista koji je zaigrao na nacionalnu kartu, da li je JNA branila komunizam ili granice velike Srbije, da li su ostale nacionalne voe Titovi generali, ljudi iz komunistike nomenklature ili nacionalisti sasvim su jalove. Pripisivanje bauku koji odavno ne krui Evropom svih zasluga za potonja zbivanja slui kao bezbedno utoite onima koji veruju da nacionalizam moe da bude i dobroudan (naroito ako je na), da zla koja se u njegovo ime ine nisu njegov sastavni deo; slui da prikrije nepobitnu injenicu Jugoslavija jeste razbijena zbog nacionalizma, a prvi ostvarivani zadatak jeste bilo ienje osvojenih/osloboenih teritorija, ne od antikomunista, ve od drugih naroda. I kao i uvek, u tom temeljno obavljenom poslu, antikomunizam je bio najverniji saveznik onih kojima je danas tako teko nadenuti ime. Koraci ka raspadu Elementi pripremnih radnji razbijanja jugoslovenske zajednice bili su sledei: prepoznavanje u nezadovoljstvu Srba sa Kosova glavnog upaljaa za opte nezadovoljstvo srpskog naroda (kraj 86, poetak 87); usmeravanje i manipulsanje tim nezadovoljstvom da se rei ne samo pitanje kosovske autonomije ve i obrauna sa neistomiljenicima u srpskoj vlasti, onima koji nisu bili spremni za radikalne promene i koji su verovali da se kriza mora reavati postupno i bez veih lomova (kraj 87); estoka i unisona propagandna
G. ogo na Kongresu srpskih intelektualaca u Sarajevu: Ako vor ne moete odreiti, presecite ga (P, 30.03.1992).
13

aktivnost medija sa ciljem da se raspaljivanjem emocija do kraja dovede antialbansko a zatim i antislovenako raspoloenje (88); korienje nezadovoljstva kosovskih Srba da se realizuje borba protiv autonomaa, tj. masovnih mitinga u Vojvodini u organizaciji, odozgo organizovanih, kosovskih Srba, a sa ciljem da se srui vojvoansko rukovodstvo i ospori vojvoanska autonomija (jesen 88); korienje nezadovoljstva kosovskih Srba da se masovnim mitinzima srui crnogorsko rukovodstvo (januar 89); donoenje amandmana na Ustav Srbije istog dana kada su na Kosovu ubijena 22 demonstranta i dva milicionera, a poto su ve zavedene posebne mere i uhapeno rukovodstvo (mart 89); uz antialbansku i antislovenaku kampanju, zapoinjanje antihrvatske kampanje (poetak 89);14 prevlast Srbije u saveznim organima vlasti 1989. faktikim (Vojvodina) i formalnim (Kosovo) ukidanjem pokrajina u republici, a zadravanjem njihovih kompetencija u federaciji (Predsednitvo SFRJ); organizovanje Srba u Hrvatskoj i BiH uz presudnu pomo iz Srbije (89); stavljanje do znanja Sloveniji, koja se najee i najjedinstvenije suprotstavljala Miloevievoj politici, da ukoliko ne prihvati dogaanje naroda sa Kosova u svojoj republici, moe da napusti Jugoslaviju zvaninim prekidom svih odnosa.15 Slovenija je odbila, a odnosi su prekinuti. Ekonomska blokada bila je samo najotvoreniji vid tog prekida u kome je izmanipulisano stanovnitvo u Srbiji dobilo svoju patriotsku ulogu (kraj 89). Proces paralelan zbivanjima u Srbiji u periodu 1986-89. moe se delimino pratiti samo u Sloveniji: posle objavljivanja Memoranduma, u slovenakom asopisu Nova Revija objavljuju se Prilozi za slovenaki nacionalni program (januar 87); slovenako javno mnjenje okuplja se oko suenja Janezu Jani i drugima, i istovremeno otpoinju medijski napadi na JNA, prvenstveno oko iskljuive upotrebe srpskohrvatskog jezika u njoj i odricanja dunosti da Slovenci slue vojsku van svoje republike (jun 88); zbivanja na Kosovu i u Srbiji ujedinjuju slovenaku intelektualnu i politiku elitu na zboru u Cankarjevom domu (do tada sukobljenu zbog Nove Revije) u podrci Albancima i suprotstavljanju Miloevievoj politici (poetak 89); usvajanje amandmana na republiki ustav (septembar 89); odluno odbijanje i zabrana odravanja mitinga istine u Ljubljani (decembar 89). U Hrvatskoj, BiH i Makedoniji u periodu 1986-89. nema paralelnih procesa, ali na nivou nacionalnih homogenizacija oni se reflektuju, i direktno pomau novoformiranim nacionalistikim strankama u njihovoj pobedi na izborima 1990. godine. Pripremne radnje 1986-89. i reakcije koje su one izazvale, uinile su da poetkom 1990. u Jugoslaviji budu na delu svi elementi nuni da ona prestane da postoji: raspad SKJ na XIV kongresu i slom komunistike jugoslovenske opcije (januar 90); predizborna kampanja u svim jugoslovenskim republikama koja je izbacila na povrinu nacionalistike partije, a predizborni skupovi, nacionalistika euforija, posebno u Hrvatskoj, poetkom 90. dobili su sve osobenosti dogaanja naroda samo sa drugim predznakom;
Zanimljivo je primetiti da antimuslimanska kampanja nije pripremljena ak je ni afera Agrokomerc nije rasplamsala do nivoa prethodne tri. Ova injenica navodi na pretpostavku da se nije oekivalo suprotstavljanje Muslimana treoj Jugoslaviji. Antimakedonska kampanja zapoela je kasno, kada je rat ve besneo u Hrvatskoj i Bosni, tako da je ubrzo i prestala, a ugroenost Srba u ovoj republici ostavljena je da eka neka druga vremena. 15 Politika je 1.12.1989. preko cele naslovne strane donela naslov Srbija prekida odnose sa reimom Slovenije. U tekstu se konstatuje da povodom zabrane odravanja mitinga istine u Sloveniji narodi Srbije (...) niti prihvataju da se dalje poniavaju i da mole Sloveniju da se ne izdvaja iz Jugoslavije i da ne vodi antijugoslovensku, antisrpsku i antihumanu politiku. Zato Predsednitvo SSRN Srbije poziva sve institucije i sve radne organizacije i ustanove Srbije da prekinu sve veze sa Slovenijom. Cele novine tog (i narednih) dana preplavljene su napadima na Sloveniju.
14

nezadrivo prelivanje nacionalizama preko republikih granica i homogenizacija nacija, ne vie samo propagandom ve i stranakim organizovanjem SDS u Hrvatskoj, BiH i Srbiji; SDA u BiH i Srbiji (Sandak); HDZ u Hrvatskoj i BiH (februar 90); pobeda DEMOS-a u Sloveniji (8. april 1990 55% glasova), HDZ u Hrvatskoj (22. april 1990 41,5% glasova), VMRO-DPMNE u Makedoniji (11. novembar 1990 37 poslanikih mesta u Sobranju), SDA, SDS i HDZ u Bosni i Hercegovini (18. novembar 1990 SDA: 86 poslanikih mesta; SDS: 72 poslanika mesta; HDZ: 44 poslanika mesta), SPS u Srbiji (9. decembar 1990 45,8% glasova, odnosno 77,6% poslanikih mesta) (Kovaevi Daji, 1994). Formula tree Jugoslavije u Srbiji je znaila koncept svi Srbi u jednoj dravi uz osporavanje avnojskih granica, prisvajanje JNA i njenu upotrebu za realizovanje separatnih interesa; u Sloveniji je znaila politiku iskljuivosti na uspostavljanje samostalnosti, osporavanje JNA i naoruavanje teritorijalne odbrane; u Hrvatskoj je znaila zahtev za nezavisnost i ustavno definisanje Hrvatske iskljuivo kao drave hrvatskog naroda, naoruavanje i stvaranje osnova hrvatske vojske; u BiH je predstavljala suprotstavljanje dva iskljuujua koncepta jedinstvena i nedeljiva BiH nasuprot srpskoj BiH udruenoj sa ostalim srpskim zemljama; Crna Gora je u svemu sledila Srbiju, a Makedonija se snalazila (90); onemoguavanje saveznih izbora i ruenje reformskog kursa savezne vlade Ante Markovia uz svesrdnu podrku angaovanih intelektualaca;16 nespremnost novih nacionalno-politikih lidera za sporazumevanje i istrajavanje na nepomirljivim pozicijama iz uverenja da je nastupio pravi trenutak da se razbijanjem Jugoslavije ostvare istorijski snovi velika Srbija, samostalna Slovenija, nezavisna Hrvatska; godine 1990-92. bile su godine referenduma. Njihovi rezultati potezani su kao glavni argument za poetak rata. Tako se dolo do kraja. Narod se na referendumima izjasnio za rat, verujui svuda da daje svoj glas za mir i sigurnost. Silom ostvarena ideologija Jugoslavija je razbijena pozivanjem na informatiku civilizaciju sveta. Razbijena je u ime novog drutva umnosti, sklada, lepote, ovenosti, u ime nacionalne, demokratske budunosti, u ime neotuivog prava naroda na samoopredeljenje, u ime slobodnog, otvorenog, modernog drutva, u ime obezbeenja boljeg, stvaralakijeg, moralnijeg, u ime pravednih dravnih granica koje nee biti razlozi meunacionalnih mrnji i ratova, u ime politikog pluralizma, socijal-demokratskog drutva i drave socijalne pravde i ravnopravnosti... Razbijena je u ime informatine revolucije, u ime kraja nacije, u ime ugroavanja faktike ovenosti raoveenjem, u ime modernog drutva, civilne nacije,
D. osi: Mi smo zemlja raskola i mrnji nacionalnih, verskih, socijalnih. Mi jo ne pucamo i ne ubijamo se zato to smo ubeeni da smrt nije najvee zlo koje moemo jedni drugima da inimo. Teko je shvatiti zato predsednik Markovi ignorie politiku realnost Jugoslavije, a jo je tee poverovati da se ona na stranakim izborima moe prevazii (P, 4.08.1990). V. eks: ... Markoviev koncept nema budunost i da se republike u krajnjoj liniji moraju i u odnosu na nj osamostaliti i traiti svoja rjeenja (...) Ja jednostavno mislim da njegov projekt nije ostvariv, jer je svijest o suverenosti republika toliko ve ukorijenjena da to Markovi svojim programom ne moe nadoknaditi. Markovi je, najkrae, jo previe nadnacionalan a za to se danas plaa visokom cijenom (Da, 2.10.1990).
16

prirodnog prava, u ime pozitivne tradicije liberalizma, u ime majke domovine boga... Nijedan demokratski, napredni, civilizacijski cilj srpski i slovenaki intelektualci nisu izostavili poznih 80-ih godina u dokazivanju da Jugoslavija kao zajednika drava nije mogua. * U razmiljanju o uzrocima raspada Jugoslavije mnogi autori veruju da je odgovor veoma jednostavan, zato to je najee put do njega jednosmeran. Neki e poi od prostog fakta secesije pojedinih republika i njime objasniti raspad; drugi e u psiholokim strukturama pronalaziti veite dokaze antijugoslovenstva ili jugoslovenstva kao imanentnog svojstva kolektivnog nacionalnog bia u ijem e meusobnom sukobu veitog protiv Jugoslavije i veitog za nju videti uzrok njenog raspada; trei e u komunistima, po definiciji krivim za sve, pronalaziti sve faktore neizbene za raspad drave; etvrti e u meunarodnoj zaveri Amerike i Nemake, Kominterne i Vatikana, etvrtog rajha i novog svetskog poretka traiti objanjenje... injenicu proglaenja nezavisnosti Slovenije, Hrvatske, Makedonije i Bosne i Hercegovine kao uzroka raspada Jugoslavije i ratova na njenim prostorima odbacujemo zbog prostog vremenskog sleda zbivanja. ak i ako prihvatimo teko prihvatljivo objanjenje da pod pojmom secesija razumemo definisanje i ostvarenje nacionalnog cilja pod nacionalnim imenom, za razliku od drugih primera definisanja i ostvarenja nacionalnog cilja pod jugoslovenskim imenom, i to oznaimo kao borbu za ouvanje Jugoslavije, ne moemo da previdimo injenicu da se to desilo sredinom 1991, odnosno poetkom 1992. godine, kada su sve aktivnosti za ponitenje Jugoslavije i otpoinjanje rata bile ve zavrene: definisani nacionalni ciljevi, narodi homogenizovani oko nacionalnih voa, formulisani nacionalni programi od kojih nijedan nije video Jugoslaviju. Biti za Jugoslaviju ili protiv nje nije nikakvo nacionalno svojstvo to je samo pitanje kako se definie ta je Jugoslavija i koliku je koliinu straha potrebno isprovocirati razliitim sadrajima Jugoslavije. Samo prosta snaga velikih brojki odredila je ta e se nazvati odbranom a ta razbijanjem Jugoslavije. I u jednom i u drugom sluaju ona je prestajala da postoji. Raspadom Jugoslavije nestala je druga Jugoslavija, ali i mnogo vie od nje. Ubijena je ideja Jugoslavije kao dravne zajednice junoslovenskih naroda i raspreno uverenje da svaki od njih pojedinano moe da trpi u svojoj blizini ma koga ko mu nije apsolutno istovetan. Sve zavere Kominterne, Vatikana, Amerike i Nemake... nisu mogle da smisle razorniji raspad drave od onih kojima je povereno da budu njena duhovna snaga ili da upravljaju njome. Jer, ni Kominterna ni Amerika... nisu oistili jugoslovensku teritoriju od jugoslovenskih naroda tamo gde su drugi bili u veini. Na ruevinama Jugoslavije stvorene su, kao nikada u prolosti prisutne, etniki iste drave. Za uvoenje demokratskih sistema u njima jo nije sazrelo vreme, a gotovo svi objektivni elementi nezadovoljstva prethodnom dravom mue i dalje njihove graane, uz jednu novu, nepovratno izgubljenu prednost Jugoslavije. Nikada u svojoj istoriji ona nije bila u toj meri vitalno zavisna od spoljnog okruenja, niti toliko nesamostalna kao to su to danas drave stvorene na njenim ruevinama bez nade da se to stanje u skoroj budunosti promeni. *

Okupljenim oko svojih elita, veto usmerenim jedni protiv drugih konstruisanom mrnjom i uvek i samo pravednim gnevom, Jugoslavija se svojim narodima prikazivala kao okruenje koje ih dri vezane u neprirodnom i po svakog opasnom zajednitvu. Ako su Jugoslavijom bili nezadovoljni svi jer su se oseali nacionalno ugroeni, Srbi od svih i svi od Srba, znai da problem nije bio u Jugoslaviji jer bi i bez nje oni morali da ive zajedno na etniki izmeanim teritorijama i u etniki meovitim porodicama. Jugoslavija je bila smetnja ambicijama nacionalnih elita da stvore drave kakve niko ranije, sa vie lakoe i manje mudrosti, nije ni pokuao da ostvari. Pod parolom zatite naroda, vekovnih ognjita, spasavanja grobova i crkava, zapoeo je ogoljeni rat za teritorije iz anahronog uverenja da je velika etnika drava dokaz uspene drave. Otuda je svako razmiljanje o njihovom stvaranju upuivalo na nunost ili asimilacije ili preseljenja stanovnitva. U uslovima postojanja Jugoslavije takav zahtev bio je civilizacijski regresivan, bez obzira na sve ograde o buduoj demokratiji i pravima manjina, i otvarao pitanje zato Jugoslavija nije mogla da bude taj okvir u kojem bi svi imali sva prava. Obeavanjem potovanja manjinskih prava u buduim etnikim dravama, a iskljuivanjem mogunosti egzistencije Jugoslavije kao drave ravnopravnih, samo se potvrivalo nacionalistiko uverenje intelektualaca da jugoslovenske nacije samo ako su veina mogu da budu slobodne, odnosno da je demokratija mogua samo tamo gde se pouzdano zna ko je gazda u kui. Svoenje zahteva za demokratiju i slobodu na zahtev za etniku dravu jeste nacionalizam jer implicira da je samo etnos sam u sebi sposoban za demokratiju, odnosno da on predstavlja jedinstven organizam, jedinstveno shvatanje demokratije i slobode u kojem nema unutranjih suprotnosti i razliitih interesa. Svako plediranje da se jednom i trajno rei nacionalno pitanje kao etniko pitanje, koje iskljuuje sve istorijske mene, koje veruje da se moe ponititi istorijsko naslee, koje pod etnikim prostorom i imenom podrazumeva sve to je u nekom trenutku njemu (etnosu) pripadalo, bez obzira na to to je u drugom trenutku pripadalo drugome, a na teritoriji koja je primarno etniki, religijski izmeana, predstavlja zalaganje za usitnjavanje dravne teritorije do apsurda koji nuno opravdava dominaciju veih nad manjim, a silu jaih nad slabijim. Za izmeanost stanovnitva elite su reenje potraile u njegovom preseljenju ka etnikim maticama, za neutemeljenost zahteva na etnikom planu argumente su pronale u istoriji, za neutemeljenost granica u istoriji argumente su pronale na etnikom planu, tamo gde nije bilo ni istorije ni etnosa bili su grobovi ili temelji crkava, za osporavanje Jugoslavije kao komunistike tvorevine koristile su nacionalno pomirenje (Nedi, Mihajlovi u Srbiji, Bleiburg u Hrvatskoj, Koevski rog u Sloveniji...). Nacionalna identifikacija pronalazila je take prepoznavanja iskljuivo u predjugoslovenskoj prolosti, a za to su prvenstveno korieni simboli to starije zastave, grbovi, himne, putovanja motiju, preseljenje posmrtnih ostataka, vraanje nacionalnih spomenika, ruenje onih koji su simbolizovali zajedniku borbu... *

I danas ima intelektualaca spremnih da govore o nunosti, neminovnosti, ak i o pozitivnim promenama, ostvarenim ciljevima, biolokim injekcijama, dobrim stranama ovog rata i raspada drave. Ni danas mnoge nije napustio optimizam i pozitivan naboj kada govore o doprinosu jugoslovenskih intelektualnih i politikih elita boljem i pravednijem ivotu svojih naroda. Jer, ta su stotine hiljada mrtvih, milioni raseljenih, nepovratno unitena kulturna batina, neprocenljiva materijalna teta, duhovno nazadovanje... prema ostvarenju vekovnih snova, dvestogodinjih borenja, vizije male vajcarske ili velike vedske... Patriotizam je postalo utrkivanje u razbijanju zajednike drave, a izdajstvo retki primeri (u svim nacijama) njene zatite. Svesno se prikriva injenica da je zajednika drava, samim tim to je egzistirala, prihvaena od veine svojih dravljana sedam decenija, bez obzira na krizu u koju je zapala i bez obzira na meunarodno okruenje, jo imala uslova za mogue pozitivne transformacije. Njeno razbijanje iznutra bilo je najlake i najbre reenje, zahtevalo najmanje intelektualnih napora njenih, za civilizacijska pitanja viestrano nesposobnih intelektualnih i politikih elita.