Elejska kola - Parmenid

Parmenid (540-480) je glava elejske kole, njen osniva. iveo je u Eleji, gradu-dravi, grkoj koloniji, na obali Tirenskog mora. Parmenid je napisao zakone Eleje.

Parmenidova epistemologija
On je svoje uenje izloio u poemi O Prirodi. U pomenutom spevu, Parmenid se vozi koijama nebeskim svodom, du razmea dana i noi, a pored njega sedi neimenovana boginja koja upravlja kolima. Boginja Parmenidu alegorijski govori o dve vrste spoznaje:: Ti treba od mene sve da sazna, saoptiu ti dobro zaokruene istine, kao i mnenja smrtnika, u kojima nema nikakve verodostojne istine. Boginja zapravo govori o misaonoj spoznaji, o spoznaji putem miljenja, te o ulnoj spoznaji, spoznaji ulima i ulnim opaanjem. Savremenije reeno, ona govori o suprotnosti razuma i iskustva.

Koju optu filozofsku problematiku (problematiku koje filozofske discipline) prepoznajete u ovom razlikovanju dve vrste spoznaje? Na koja dva epistemoloka stanovita se misli?

Spoznaju putem ulnom opaanja, putem iskustva i navike, neimenovana boginja naziva mnenje (doxa). Mnenje je tek miljenje smrtnika, nije boansko miljenje. Mnenje je varka, obmana, iluzija. Mnjenje se moe poistoveti sa predrasudama (vidi lekciju o pobudama za filozofiranje). Nasuprot tome, Parmenid smatra da se tek pod vostvom razuma, tek misaonim putem, tek miljenjem koje u sebi nema primese ulnog opaanja (iskustva i navike), moe saznati istina, bitak, bie. Zato? Zato to Parmenid tvrdi jednu veoma
ekstremnu tezu. Nae ulno opaanje (iskustvo i odatle proizala navika) je doxa, zato to svet koji opaamo ulima, te bia i elementi (stvari jednom rei) u tome svetu (koje opaamo ulima) zapravo/uistinu/stvarno ne postoje. Sveti i stvari u njemu, koje opaamo ulima, samo su privid, priin. Tako prema Parmenidu, sva ona prirodna bia (rastua i raajua se) o kojima govori jonska kola zapravo ne postoje, a ne postoji ni sama priroda koja ih raa. Ovde treba uoiti vezu izmeu ontoloke teze, koja kae da ono to ulima opaamo ne postoji, da je samo privid/priin, i epistemoloke teze, koja kae da je ulno opaanje varka, obmana, iluzija. ulno opaanje je varljivo, ba zato to je ono to ulima opaamo samo prividno, ali ne i stvarno.
Je li Parmenid empirista ili racionalista? U nastavku izlaganja, videemo zato Parmenid tvrdi da su svet i stvari u njemu koje opaamo ulima samo privid/priin.

Parmenidova ontologija
Osnovni postulat Parmenidove teorije glasi: Bie jeste. Kako smo definisali bie? ta je konotacije pojma bie? Bie je ono to jeste, ono to postoji. Iz takvog odreenja bia vidi se da bie ima samo jedno bitno svojstv, naime, da jeste. Prema tome, u konotaciju/sadraj pojma bie, ulazi samo jedna bitna oznaka, a to je oznaka biti. Parmenid kontruie ovaj postulat, tako to za
subjekt suda uzima pojam bie, a za predikat, jednu i jedinu njegovu bitnu oznaku. Taj sud je, oigledno nuno istinit, ba kao to je nuno istinit sud trougao ima tri ugla. Tvrditi da bie jeste svodi se na

tvrenje da ono to jeste jeste. To je jedna oigledna i nuna i istina. Zato Parmenid i kae da bie jeste i da mora biti.

Kako glasi kontradikcija suda bie jeste? Da li je taj sud nuno i oigledno laan? Druga kljuna teza Parmenidove teorije glasi nebie nije. I taj sud je nuno i oigledno istinit, a njegova je kontradikcija nuno i oigledno lana.

Put istine razum potvruje

Put mnjenja razum negira

Bie jeste. Nebie nije.

Bie nije. (kontradikcija = apsurd) Nebie jeste (kontradikcija = apsurd).. Postoji mnotvo. Postoji kretanje. iskustvo potvruje

Ne postoji mnotvo. Ne postoji kretanje. iskustvo negira

Trea teza Parmenidovog uenja glasi: isto je misliti i biti. Kako bismo pravilno shvatili smisao ove teke teze, moramo prethodno da napravimo jednu ogradu. Miljenje ovde ne smemo da shvatimo kao subjektivni proces, pa prema tome ni kao mentalni, svesni proces koji se odigrava u mozgu, sveti ili umu pojedinca. Miljenje ovde, pre svega traba da shvatimo u smislu principa miljenja, logikih principa. Moe da postoji samo ono to je logino. Drugim reima, nita nelogino ne moe da postoji. Osim toga,
pravo miljenje o biu, podudara se sa biem, jer izvan bia nita ne postoji.

Iz postulata bie jeste, te postulata nebie nije izvodi dve kljune teze. Jedna kae da nema bivanja (I). Druga porie postojanje mnotva (II). I Parmenid tvrdi tezu da nastajanje i nestajanje, raanje i umiranje (mi emo nastajanje i nestajanje od sada, pa ubudue nazivati bivanje) ne postoji. Bie miruje (ne kree se, ne menja se). (1a) Mi nastajanje moemo da definiemo kao prelaz nebia u bie, a nestajanje kao prelaz bia u nebie. (1b) Mi moramo da pretpostavimo da ex nihilo nihil fit, tj. da iz niega (nita je ovde imenica, ne zamenica), tj. nebia ne moe da nastane neto, tj. bie. Isto tako, neto (bie) ne moe sasvim da nestane, tj. da se pretvori u nita (nebie). To jednostavno nije logino (apsurdno je, kontradiktorno je) pa prema tome ne moe ni da bude. Dakle, nema nastajanja i nestajanja.

(2)Ako bi bie nastalo, to bi znailo da ga pre nego to je nastalo nije bilo, A to bi znailo da smo tvrdili tezu bie nije. Sa druge strane, da bi bie nestalo ono mora posle svog nestanka da prestane da postoji (da nije). Prema tome, bie nije. Meutim, apsurdno je tvrditi da bie nije. Prema tome, nema nastajanja i nestajanja. Ono to je nastalo, nastalo je ili iz neega ili iz niega. Ako je nastalo iz neega, onda ono ve postoji, pa prema tome nije nastalo. Ako je nestalo iz niega, onda nita mora postojati. Ali apsurdno je tvrditi da nebie jeste. Isti argument odnosi se i na nestajanje. Prema tome, nema nastajanja i nestajanja.

II Parmenid tvrdi tezu da mnotvo ne postoji, tj. da je bie jedno (ne postoji dva ili vie bia) i da je jedinstveno (tj. da nije u sebi mnotveno, da je monada vidi lekciju o pitagorejskoj koli). (0) Bie je jedno. Ono drugo, mora biti nebie, a nebie nije. (1a) Bie mora biti celo Ako bie ne bi bilo celo, onda bi mu svakako nedostajao neki deo. Nedostatak bia, meutim, mora sam biti nebie. Prema tome, kada bi bie bilo ne-celo, postojao bi nedostatak, a to bi znailo da nebie jeste, to je apsurdno, nelogino i nemogue. (1b)Bie je puno, u biu nema praznina. Kada bie ne bi bilo puno, morala bi postojati praznina u biu. Praznina u biu mora sama biti nebie. Prema tome, moralo bi postojati nebie, a to nije mogue. (2a) Bie je jednorodno (homogeno), tj. ono se ne moe u sebi razlikovati. Ni jedan deo bia ne razlikuje se od nekog drugog dela. Ako bi se se neki deo bia razlikovao od nekog drugog dela, to bi moglo biti samo po tome to jedan od ta dva dela nije bie, a nebie nije. (2b) Bie je bez delove. Prema 2a, delovi bia ne mogu se razlikovati jedan od drugog. Ako se jedan deo ne razlikuje ba ni po emu od drugog dela, pa ni po tome to je drugi deo, onda to nije drugi deo. Prema tome, bie je jedinstveno.

Kritika jonske kole

Drugi deo Parmenidove poeme, posveen je prividu, priinu bia u ulnom opaanju, tj. u iskustvu smrtnika. Taj deo je, u stvari posveen istim onim pitanjima koja su postavljali i fiziari/fiziolozi. ta je priroda? Priroda ima sposobnost da raste i da raa prema jonskoj koli. Meutim, pravda, kae Parmenid, dri u okovima nastajanje i propadanje. Prema tome, Parmenid je negirao bivanje (nastajanje i nestajanje). Osim toga, Parmenid je negirao i mnotvo. Bivanje bia, te njihovo mnotvo, bile su dve osnovne pretpostavke fiziloga/fiziara. Kao to znamo, naa ula nam govore da postoji mnotvo bia, te da ta bia nastaju i nestaju. To se direktno kosi sa onim to nam govori miljenje, sa onim to je logino. Ba iz tog razloga, Parmenid je tvrdio da da su bivanje i mnotvo, pa prema tome i svet i stvari koje u njemu opaamo ulima samo privid/priin.