Kosta Trifkovi LJUBAVNO PISMO aljiva igra u jednome inu

OSOBE VASA VIDI, lenik MARIJA, njegova ena EVICA, njegova sestra MILAV, Eviin ljubavnik LAZA DRAI, advokat SOFIJA, njegova ena JOVAN, Vidiev sluga

Zbiva se u Vidievoj kui.

PRVA POJAVA (Ukusno nametena soba, desno u zaelju naslonjaa. a blizu nje visi lafrok). JOVAN

JOVAN (stupa u sobu): Sluga biti, to je sto puta gore nego biti gospodar. Kad bih se jo jeda-red na svet rodio, to bi samo pod tim uslozom uinio da ne budem sluga. Jo me samo to tei da itav svet nije nita drugo nego sluga. Jer, na primer, ko je sluga, taj je ve po sebi sluga; moj gospodar, kao lenik, sluga je svojih bole-snika; advokati, trgovci, zanatlije, to su sluge svojih muterija; sudija je sluga sviju procedija; ministar je sluga celoga sabora; sabor je sluga svojih biraa, birai su sluge svojih kor-tea; kortei opet slue onom koji bolje plati; i tako dalje i tako dalje. Sve, dakle, na jedno iz-lazi i zavisi od sluaja. Ja sam, na primer, da-nas sluajno ba sluga, a ministar je sluajno ministar, a sutra moe sluajno ministar biti sluga, a ja sluajno ministar. Sluga sam ponizan, kad bih ja bio ministar! Prvo i prvo bih se starao za potomstvo, to jest, dao bih se fotografi-sati da ima spomen od mene; pa onda bih se sta-rao za svoje blinje, to jest, pozvao bih celo ministarstvo na ast; pa

onda bih se starao za ostali narod, to jest, nainio bih nov zakon o plaanju poreza; pa onda bih se, bogme, posta-rao i za sebe, to jest, iskao bih se da doem u penziju, pa bih lepo, mirno i spokojno iveo i davao novac pod interes. Da, da, to bi vrlo lepo bilo, kad bi bilo; ali poto nije, to, Jovane, mani se umstvovanja i gledaj svoga posla. Posla? Ko bi radio na takoj vruini, i to odmah posle ruka? (Gleda na sat). Tek je jedan i po sat. Gospodar spava, gospoa spava, gospoica po svoj prilici, ako ne pie ljubavna pisma, takoe spava, dakle e, Jovane, i ti spavati! (Prie naslonjai). Naslonjao draga, u tebi sam sanjao vie puta o lepoj budunosti, u tvoja u se naruja i sada da bacim. (Sedne). Krasna komocija ovaka jedna naslonjaa. Mora da su je sluge izmislile. Oho, ta ja sam u novom kaputu. Lepa tedljivost! Da na to je gospodarov lafrok?! (Ustaie, skida kaput i oblai lafrok). tedljivost je kruna sviju ostalih vrlina, rekao je neki filozof ije ime po svoj prilici nikad nisam ni uo. (Sedne). Pa sada zbogom, svete, ja se s tobom pra-tam; ali na kratko vreme, to jest, dok gospodar po mene ne zazvoni. A, a! (Zeva i zaspi)

DRUGA POJAVA EVICA i JOVAN

EVICA (stupi lagano u sobu): Jovan i to, po svome obiaju, u naslonjai i u bratovljevom lafroku. Sasvim dobro, neu ga jo probuditi. Prvo da vidimo ta Milan pie. (Izvadi pisamce i ita). Slatka moja Evice! Ja u doi tano u est sati; ali ako eli da doem pre, a ti mi javi, jer bih se i onako vrlo rado oprostio jedne nesnosne posete koja mi je za posle podne prijavljena. Kako stoji sa naim stvarima? Hoe li naa ljubav jo dugo ostati nesnosna tajna? Oh, jedva ekam da celom svetu kaem da te neizmerno ljubim. Tvoj Milan." (Poljubi pismo). Dragi moj Milan, kako me voli, kako je nestrviv. Ah! A zar ja nisam? Kad bih samo smela da se bratu ispovedim! Ve sam toliko gguta naumila, pa kad ve mislim gotovo je, a meni se tako neto stegne ovde (pokazuje na grlo) da nisam u stanju ni rece izustiti. A kad bi me brat zapitao ta mi je, onda mu kaem da me boli glava, a on me onda po sata savetuje da se uvam od promaje, i da mi neke pilule koje moram da gutam ni kriva ni duna! Do sada sam ve zbog Milana sto dvadeset i sedam pilula progutala! Toliko rtava nije valjda prinela ni Julija svome Romeu! Ali brzo da mu odgovorim. ini mi se kad mu piem da se s njime razgovaram. (Prie stolu i pie pismo). Dragi moj! Tvoje sam pismo primila i poljubila. Veli da e doi u est sati, a ako elim pre, da ti javim. Dakako, to pre to bolje! Tako e se bar oprostiti nesnosne posete koja te oekuje. Moji jo nita ne znaju, zato naa ljubav jo mora ostati tajna. uvaj se, molim te, da se kako ne oda. Skorim do vienja. Tvoja Evica." Tako, pismo je gotovo, a sada emo da probudimo postiljon damur-a! (Prie Jovanu), Jovane! (Jovan hre). Jovane more! JOVAN: Ne drmajte me!

EVICA: ta je? ta govori? JOVAN: Ne drmajte me, velim, kad se fotografiem. EVICA: ta je? Fotografie? JOVAN: Nikad mira od navala deputacija. EVICA: Deputacija? JOVAN: Ostavite vau molbu ovde, ja u ve videti. EVICA: More, Jovane, ta je tebi? Zar ti jo spava? (Drma ga). JOVAN: He, ministarska se stolica jako ljulja. EVICA (drma ga): Ustani kad ti kaem! JOVAN: Odstupam, dajte samo penziju! EVICA: More, Jovane, zar ti jo spava? JOVAN (skoi): Spavam? Ja! Dakle to nije u istini! O, to ste me probudili, gospoice, bar da ste samo jo malo priekali da dobijem penziju za ovaj mesec. EVICA: Ovo e pismo predati gospodinu Milanu. JOVAN: Razumem! (Za sebe). Kaem ja da nije spavala. EVICA: Ali onako da niko ne vidi. JOVAN: Razumem! EVICA: Evo ti pismo. (Prui mu pismo, a Jovan uzme pismo i prui drugu ruku). Razumem! (Da mu napitka). Ali odmah da si predao, stvar je vrlo urna! (Ode).

TREA POJAVA JOVAN

JOVAN: Razumem! (Gleda novac). Samo estak? Cena je jako pala! Kod prvog je pisma bila mnogo vea potarina. H-ja! Kakva potarina, onakva i pota. Ko manje plati, taj due eka. Da ja zamurim, ne bih li kako doao do moje penzije (sedne u naslonjau), a pismu valjda nee koditi ako se malo zgreje u mome depu. (Turi pismo u dep od lafroka). Dakle, da produimo spavanje. Gde sam ono ... stao? ... (Pone dremati). Da... re je bila o penziji... Drim vas za re ... gospodo ... za re ...

(uje se zvono. Jovan ipi). Gospodar!... (uje se spolja Vidiev glas: Jovane") Evo me, evo! (Brzo skida lafrok i obue kaput, a pismo ostavi u lafroku uje se opet: Jovane".) ta zapovedate? Nikad mira... (uje se opet: Ta Jovane") od silnih interpelacija! (Poe).

ETVRTA POJAVA VIDI i JOVAN

VIDI (stupi): Zar si ti gluv? Moram li ja deset puta vikati? ta si stao? Gde je moj lafrok? (Jovan mu doda Vidi ga obue.) Odlazi! Pa budi taniji, ako eli mene sluiti. JOVAN (za sebe): Sluie i ti mene, samo dok se ja razbolim! (Ode).

PETA POJAVA VIDI, zatim DRAI

VIDI (pogleda na sat): Dva sata i po. Spavao sam dakle itav sat. Ba dobro ovako malo prodremati posle ruka. Moja ena zacelo jo spava, idem da je probudim. (Poe k vratima). DRAI (s vrata): Servus, Vaso! VIDI: O, servus, Lazo! (Rukuju se). Koje dobro? Ali de sedi... Hoe jednu cigaru ili voli na lulu? DRAI: Neu nita. Nemam vremena, moram odmah ii. Doao sam samo da vam javim da e moja ena doi k vama na posle podne. VIDI: Tome e se moja Marija radovati. Idem odmah da joj kaem. DRAI: Ostani samo ovde. Kai joj docnije. Imam neto razgovarati s tobom. VIDI: Ho, ho! Pa je li to ozbiljno?

DRAI: Sasvim ozbiljno!... To jest, nije ba tako ozbiljno, al' je ipak dosta ozbiljno. VIDI: Lepo, ako te razumem, nek sam hulja! DRAI: Sluaj ... Jesmo li ovde sami? VIDI (gleda ispod stola): Sasvim sami. Pin je otiao u drugu sobu. DRAI: Tebi je uvek do ludorije. Sluaj, doktore, ja bih te neto molio. VIDI: Prvo, da to to e mi rei ne kaem tvojoj eni. DRAI: A, to se razume! VIDI: Drugo, da to to e me moliti odmah uinim. DRAI: A, to se razume! VIDI: Tree, da mi u podobnom sluaju na usluzi stoji. DRAI: I to oe razume! VIDI: Dakle znam ve ta je! (Vadi buelar). Izgubio si na farblu, pa hoe da ti uzajmim novaca. DRAI: Ni nalik! VIDI: Onda na lageru. DRAI: Ali ni nalik, kaem ti, sasvim neto drugo. VIDI: Onda ne znam ta je. DRAI: Da si me sluao, ve bi odavno znao. VIDI: A ti govori, ovee, govori! Ne moe ovek da rei iupa iz tebe. DRAI: Lepo, jo sam ja kriv! Dakle sluaj. VIDI: Sluam. DRAI: Tebi je poznato da sam ja jo kao neenjen... VIDI: Dakle pre tri meseca! DRAI: Tako je!... imao neko malo poznanstvo sa gospoom Evicom. VIDI: Hoe da rekne da si vodio ljubav. DRAI: Poznanstvo, ljubav, kako oe uzme. Dakle, to je bilo jo kao neenjen... VIDI: Pre tri meseca.

DRAI: Pa dobro, dakle pre tri meseca. VIDI: Kad si bio jo neenjen. DRAI: Al' hoe li me pustiti do rei? VIDI: utim kao muica. DRAI: Dakle, gde smo zaostali? VIDI: Pitao si me, jesmo li sami; rekoh da jesmo. DRAI: Dobro dakle. Pre tri meseca, jo kao neenjen, vodio sam ljubav sa gospoom Evi-com. VIDI: Bez znanja njenoga mua? DRAI: Ma naravno! Ona mi je jedared i pisala, onako kao to oe to ve pie. VIDI: Draaji Lazo! Ja te ljubim!...Ja te oboavam, moja ljubav srce grob ... smrt." DRAI: Tako, tako, na tu formu! VIDI: Ti si moja nada, moja uteha, ivot moj!" DRAI: Otprilike tako. Al' sluaj me dalje. Dakle, gde sam ono stao? VIDI: Pitao si me jesmo l' sami... i ja... DRAI (srdito): Ta mani se ludorija! Dakle, meni je Evica jedared i pisala. H-ja! To je moglo onda jo biti sada, bogme, sad sam oe-njen! VIDI: Ve tri meseca! DRAI: Sada tako to ne ide! A posle, ini mi se da je njen mu neto i primetio, pa pazi na svaki njen korak. Jednom rei, sada pre-staje razgovor. VIDI: Dobro, a ti poni to drugo! DRAI (srdito): Boe moj, ne mislim ja na razgovor! Dakle, gde sam stao. VIDI: Pitao si me ... DRAI: Ne, ne, znam ve. Dakle, onomad sam bio na besedi i, ovamo onamo, u etvorci ree mi Evica VIDI: Gospodin Drai, vi biste me ..." vernost ...

DRAI: Da! Gospodin Drai, vi bi-ste me jako obvezali, kad biste mi moje pismo vratili." Ako vam mogu time uslugu uiniti! VIDI: Rekao si ti? DRAI: Da! Ja u ga odmah po poti po-slati. Ne, nipoto po poti!" VIDI: Ree ona? DRAI: Da! Jer moj mu, od nekog vre-mena, sva moja pisma otvara, ve, ako moete, ona-ko ispod ruke." U tom se figura svri, a celo vee zatim ne imadoh prilike zapitati je, kako razume ona to ispod ruke. Mislio sam od to do-ba kako da to uinim, dok se najposle nisam se-tio tebe! Ti si njen kuevni lenik, je l'? VIDI: Ja sam tako srean! DRAI: Dakle se nisam prevario! Pa sada dolazim sa svojom molbom. (Izvadi pismo). Evo, to je to pismo, i ja te molim, kao svoga prijatelja, da ga preda gospoi Evici. VIDI: Ja? DRAI: Ti, da! Kad otide njojzi, a ti e joj lepo predati i kazae. ta e joj kazati? VIDI: Kazau joj, evo gospodin Drai alje vae ljubavno pismo. DRAI: Ne, nipoto! Kai joj da joj a-ljem obligaciju iz njene parnice. VIDI: Koju je izgubila! DRAI: Kako? Ta ja sam joj dobio parnicu. VIDI: Onu, ili ovu sa ovom obligacijom? DRAI: Da, da, ima pravo! Dakle, molim te lepo, nemoj da zaboravi. Ja sad idem, imam jo malo posla, pa u docnije doi, dotle e i moja ena biti ovde. Dakle, nemoj da zaboravi! Pa molim te, zapeati ovo pismo u kakvu kuver-tu. Ja nisam imao vremena, upravo bojao sam se da ne opazi ve zna ko. VIDI: Nemaj brige! DRAI: Hvala ti, prijatelju! Uostalom, mislim da nije nuno kazati ... VIDI: ta? DRAI: Da moja ena ne mora o tome ni-ta znati. VIDI: A, to se razume!

DRAI: Da se sluajno ne zagovori. VIDI: Ne staraj se! DRAI: Uostalom, ja ti u podobnom slu-aju stojim na usluzi. VIDI: Hvala lepo! DRAI: No, no mi se muki ve razu-memo. A sad zbogom! Gledaj to pre, ja u doi malo docnije. Zbogom! Samo pazi da ne opazi moja ena! (Ode). VIDI (govori sa njim): Nemaj brige!

ESTA POJAVA VIDI

VIDI: Hm! Ko bi to mislio! Laza i gospoa Evica! Da sam danas umro, ne bih ni to znao! Hajd ve sad to mu drago! (Gleda pismo). Koliko uzdi-saja, koliko zakletava i koliko ortografinih pogreaka nema u ovom pismu! Hou l' da ga pro-itam? Nisam ljubopitan! Znam napamet ab-lone po kojima se piu takva pisma. Hajde, dakle, da ga zapeatimo peatom veite zaboravnosti. (Prie stolu i upali sveu i taman da zapeati pismo, ue Marija).

SEDMA POJAVA VIDI i MARIJA

MARIJA: Na zdravlje spavanje, gospodine muu! Jesmo li se ispavali? VIDI (trgne se i turi pismo u dep. Za sebe): Moja ena! MARIJA (za sebe): Neto je turio u dep! VIDI: enice draga, jesi li ti? MARIJA: Muu dragi, a ta ti radi? VIDI: Ja?... Ja? ... Ba nita! MARIJA (za sebe): Krije neto od mene!

VIDI (za sebe): Sav sam se zbunio! MARIJA: A ta ti gori svea? VIDI: Svea? A gde gori? Ha, ha, ha! To je ba smeno, kad na danu gori svea. MARIJA (za sebe): Neto se ueprtljio! (Naglas). Da nisi peatio pismo? VIDI: Ko? Ja? Boe sauvaj! Upalio sam cigaru. MARIJA: Ta ti ne pui! VIDI: Ne puim? Ima pravo! Ja sam na to sasvim zaboravio. MARIJA: Pa da to si sveu upalio? VIDI: Zato? A da, sad se seam! Hteo sam da vidim gori li dobro, jer su sada svee ta-ko rave, tako rave, da je to strahota i pomisliti. MARIJA (za sebe): Nije nita istina! VIDI (za sebe): Jedva sam se jedared iz-vukao! MARIJA (za sebe): Ja moram doznati ta je u stvari. (Naglas). Nije niko bio kod tebe? VIDI: Niko na svetu! A, da, jeste, bio je ovde Drai. Poslala ga njegova ena da nam ka-e da e doi na posle podne! Ha, ha, ha! Lep mu, taj siromah Laza! MARIJA: Pa ta ti je smeno na njemu? VIDI: Zar ne vidi kako ga ena dri u kordi? Siromah Laza, ba je pod papuom! MARIJA: To je znak da svoju enu voli! VIDI: Hoe da rekne, valjda, da ja tebe ne volim!... MARIJA: To nisam rekla, al' tek... VIDI: Al' tek bi volela da sam i ja pod papuom! Zar ti nisi srena i zadovoljna? MARIJA: Ja to nisam rekla, al' tek. . VIDI: Pa ta je, dakle, to ,,al' tek"? MARIJA: Nita ... detinjarije! VIDI: No, no, mora da je to u stvari! Ded' da vidimo, hou li pogoditi! (Priblii joj se i obgrlivi je, gleda joj u oi). Treba li nova haljina? (Marija mae da ne). Nov eir? (Ona mae da ne). Bi li ila na besedu? (Ona mae da ne). Dakle ta je?

MARIJA: Nita, kazala sam da nije nita! Ja sam srena i zadovoljna, al' tek bih volela... VIDI: No? MARIJA: Da nisi ... VIDI: ta? MARIJA: Lenik! VIDI: Tako? A zato to? MARIJA: Zato to lenik ide da lei! VIDI: Da ta bi ti volela da radi le-nik? MARIJA: Ide svakog da lei! VIDI: A da koga bi ti htela da lei? MARIJA: Ja bih htela da samo muke lei. VIDI: Tako? Sad smo, dakle, naisto; znamo gde boli! Marija, pogledaj mi u oi, pa reci is-tinu: jesi li ti na mene ljubomorna? (Ona spusti glavu i uti). No? Na sredu sa istinom: jesi li ljubomorna? (Ona mae glavom da jeste). Dakle, jesmo! Tu lei ono ali"! A zato smo ljubomor-ni, to ne znamo ni sami, ili e moda rei zato to me voli? (Ozbiljno). Draga moja Ma-rija, osnovi prave, iskrene ljubavi, to su poto-vanje i poverenje. To su dva stuba na kojima lei prava ljubav i to su ti stupci vii, to je i ljubav uzvienija. Pa, kao to ne sumnjam da me ljubi i potuje, to treba i da ima poverenja u mene, a time ini srenim i mene i sebe, jer je enska onda najsrenija kad ume drugoga da usrei. A zna li ta je ljubomora? Ljubomo-ra je glas nepoverenja, a nepoverenje je crvi ko-ji, to vei biva, tim veu jamu kopa u potovanju. A nestane li potovanja i nastane li ne-poverenje, nestane i ljubavi. Pa sad reci, Marija, jesi li ljubomorna na mene? MARIJA (ivo): Ne, nisam i nikada neu biti! VIDI: Onda je sve dobro! Mir je uinjen! Jo emo samo da ga potvrdimo peatom! (Poljubi je, utom uleti Jovan).

OSMA POJAVA JOVAN i preanji

JOVAN (s vrata): Jedan ovek moli da odmah doete jednoj bolesnici. VIDI: Ko je bolestan? JOVAN: Jedna gospoa. MARIJA (naglo): Kako se zove? JOVAN: Ne znam, nije mi kazao <ime. VIDI: Evo me odmah! Marija, daj mi brzo moj kaput i eir! MARIJA (donese i obue mu ga): Zato ga nisi pitao? Uvek treba da pita kako se zovu bolesnici. JOVAN: Razumem! VIDI: Zbogom, dete moje! (Jovanu). Hajdmo. (Odu).

DEVETA POJAVA MARIJA

MARIJA: Opet je morala enska da se razboli! Zato ne muki? Ja ne znam ima li svaki doktor toliko pacijentkinja, ili je to sluaj samo ba kod mog mua! Svaka zove njega, kao da nema drugih doktora u varoi! Oho, ja sam kan-da opet poela biti ljubomorna? Ne, to ne sme biti, to nije lepo od vas, draga Marija! Va mu vas zaista iskreno voli, sve vam ini, i vie nego to bi trebalo. Vi ste, draga Marija, jedno neblagodarno stvorenje! Da, da, ja sam tako srena, tako zadovoljna! (Zamisli se). Samo da mi je zna-ti, ta je turio u dep? Pa zato ne bih znala, nisam li ja njegova ena? Mu nita ne treba da taji od svoje ene, to bi bio znak nepoverenja, a ba je sam kazao da je poverenje osnov prave lju-bavi. (Uzme lafrok i turiv ruku u dep, izvadi pismo). Jedno pismo i to bez adrese? ta moe biti u njemu? Je li to lepo da ga ja otvorim? Sad ve moram, ne bila ga izvaditi! (Otvori ga i ita). Dragi moj! Tvoje sam pismo primila i poljubila. Veli da e doi u est sati, a ako elim pre, da ti javim. Dakako, to pre to bolje! Tako e se bar oprostiti nesnosne posete koja te oekuje. Moji jo nita ne znaju, zato naa ljubav mora ostati tajna. uvaj se, molim te, da se kako ne oda. Skorim dovienja. Tvoja Evica." Evica! Dakle ljubavno pismo od Evice, na njega, moga mua! Sramota, po sto puta sramota! Moj mu, dakle, mene vara, mene, svoju enu koja ga tako voli! Moj mu, dakle, oa drugom ljubav pro-vodi? Je l' to potovanje? Je l' to poverenje? Ne-snosne posete! Njemu je

nesnosno kad je u svojoj kui, sa svojom enom? Ne, to ne mogu preive-ti, to je smrtni udar za mene! (Padne na kanabe i jeca).

DESETA POJAVA MARIJA i SOFIJA

SOFIJA (ulazei): Dobar dan, Marija! Ve sam dvaput kucala, pa mi se niko ne odziva. Ali ta vidim, tvoje su oi pune suza? (Marija uti). ta je? Govori, ta se zbilo? MARIJA: Ah, ja sam vrlo nesrena! SOFIJA: Ti nesrena! A, zato to? (Skine eir i lantil). MARIJA: Zato? Zato.. to su muevi neverni, izdajice, nisu vredni da ive! SOFIJA: Koji muki, valjda nisu svi? MARIJA: ta ja znam za druge; ja znam samo za svoga mua! SOFIJA: Tvoj mu neveran? To ne moe biti! MARIJA (prui joj pismo): Evo, evo itaj! Moj mu stoji u ljubavnoj korespondenciji sa gospoom Evicom! Ta to je sramno! SOFIJA (pregleda pismo): Neuveno! MARIJA: Mene izdati?! SOFIJA: Tako lepu enicu! MARIJA: I drugu voleti! SOFIJA: Tako matoru veticu! MARIJA: A ovamo se pretvarati da me ljubi! SOFIJA: I ti si, sirotica, verovala! MARIJA (srdito): Neu da znam vie za njega! SOFIJA: Treba da se rastavi! (Udari u smeh). MARIJA: Ti se smeje? (Sofija se smeje da-lje). Tebi je moja nesrea smena?

SOFIJA: Draga Marija, oprosti, al' se mo-ram smejati kad te vidim tako alosnu zbog jed-ne malenkosti. MARIJA: To je kod tebe malenkost? SOFIJA: Malenkost ludorija, kako hoe! MARIJA: Ja te ne razumem! SOFIJA: Ko bi se jo zbog toga jedio! MARIJA: Zar to nije dosta, kad moj mu mene vara i s drugom ljubav provodi? SOFIJA: To je samo znak tome da u njegovom srcu ima mesta za dve. MARIJA: Al' to ne sme biti! SOFIJA: Al' to ipak biva. MARIJA: Dakle da se zadovoljim! SOFIJA: To radi svaka pametna ena. MARIJA: Lepa naela! SOFIJA: Nisu lepa, al' su korisna. Ve me sluaj. Kai ti tvome muu: Jesi li uo, osta-vi se ti Evice, dosta sam ti i ja na vratu!" Ako je tvoj mu pametan, on e uvideti pa e se okaniti Evice; ako nije, onda je badava pla i jadi-kovanje. MARIJA: Moram rei da me tvoje rei nisu uteile. Jo sam nesrenija nego to sam bila! SOFIJA: Umirie se dok pouinamo. Zbi-lja, jesi li pripravila uinu? Da, ti nema sada uvstva za to drugo! Misli su ti sasvim obu-zete ljubavnim pismom gospoe Evice. Al' ja, bogme, ja sam manje sentimentalna, a vie gladna. MARIJA: Ima pravo, ja sam na kafu i zaboravila! (Zazvoni i Jovan ue). Postavi i donesi kafu. (Jovan postavi i ode). SOFIJA: Tako! Ko bi se jedio na muke! Nisu vredni da ovek zbog njih pokvari apetit. Pa onda to se mi vie jedimo, to se oni bolje smeju; tavie, onda se najvie ponose kad im prebacujemo da su neverni i nestalni. Kad ih ovek gleda kako se razbacuju, mislio bi sve su enske oarali, a ovamo ne mogu ni sa jednom da izau na kraj. Pa onda da se jo jedimo: Oho, slatki moji, moete ekati dok se ja razjedim! (Jovan unese kafu). Kafa je tu! Hoe malo eera, Marija? MARIJA: Ja neu nita! SOFIJA: Zar gorku kafu? MARIJA: Nikakvu! Nemam gladi!

SOFIJA: Bogme nema pravo! Kako je lep skorup, pa tek ovaj kuglof! Marija, ja ti kaem, ovaj ti je kutlof ispao za rukom.

JEDANAESTA POJAVA DRAI i preanji

DRAI (ulazi): Dobar dan milostiva! A gle, moje ene, ve je ovde. SOFIJA: I to ima ve skoro po sata. DRAI: Zadrao sam se malo. Vasa nije kod kue? MARIJA (s podsmehom): O, on ima vrlo vana posla. Jedna se gospa na smrt razbolela! DRAI: Vi to tako rekoste, kao da nita ne verujete! MARIJA (s podsmehom): Ja sve verujem, ja sam vrlo dobra dua, mene je vrlo lako uveriti! DRAI: Milostiva, vi mi izgledate razdraeni! Smem li zapitati za uzrok? SOFIJA: Malenkost Jedno ljubavno pismo! DRAI: Ljubavno pismo? (Za sebe). ta ujem u zao as! SOFIJA: Marija nala jedno ljubavno pismo! DRAI: E, da! (Za sebe). Jeza me prolazi! SOFIJA: Gde si ga, bogati, nala? MARIJA: U lafroku svoga mua. DRAI (za sebe): Sad me ve hvata groznica, jer nema sumnje da je to moje pismo! SOFIJA: Predstavi sebi, neka gospoa Evica! DRAI: Nikad nisam uo za to ime! (Za sebe). Kako hladnokrvno govori, mislio bi ovek da ne zna nita! O enske! SOFIJA: Bacila se u ljubavnu koresponden-ciju sa gospodinom. DRAI (za sebe): Sad e se svaliti grom!

SOFIJA (lagano): Videemo. DRAI (za sebej: ta ujem? SOFIJA: Po svoj prilici da je gospodin Vidi sa gospoom Evicom korespondovao. MARIJA: O zacelo, zacelo! DRAI (za sebe): Oni dakle dre da je Vidi! (Prsne u smeh). MARIJA (Zajedno): Vi se smejete? SOFIJA (Zajedno): Ti se smeje? DRAI (za sebe); A da! (Snudi se ujedared). Ja? Boe sauvaj, stvar ba nije nimalo smena! MARIJA: Je-l'-te da nije? SOFIJA: O, naprotiv, vrlo! DRAI: Ja drim da mu treba samo svoju enu da ljubi, osobito takvu, kao to ste vi, milostiva! MARIJA: To sam i ja mislila! SOFIJA: Ja to ba ne drim za Sveto pismo. DRAI: Samo za svoju enu da ivi! MARIJA: Tako sam i ja mislila! SOFIJA: Hm, hm! DRAI: A ne da svoju enu vara! Zaista moram rei da Vasa nema srca! MARIJA: Je-l'-te da nema? Vi zacelo ne biste tako to uinili? DRAI: A, boe me sauvaj! (Za sebe). Samo sada da dobro proem! SOFIJA: Pa ba i da uini! MARIJA: Vama je vaa ena najmilija, je-l'-te? DRAI: Kakvo pitanje? Nema sumnje! SOFIJA: Pa ba da i nije! MARIJA: Al' moj mu, on ne mari za mene! Ja ga nisam u stanju usreiti, on je jedna iz-dajica!

DRAI: Lola, milostiva, prava lola! MARIJA: On je nevernik! DRAI: Bekrija je! Sram ga bilo! Ja mu svoje prijateljstvo otkazujem! Mogao bi me jo pokvariti! (Za sebe). Sad moja ena uiva! SOFIJA: Tako ga osuivati zbog jedne ma-lenjosti! Nemate pravo. DRAI: Ali, eno! SOFIJA: Nema tu ali"; nemate pravo! Svi ste vi muki jednaki! Nisi ni ti bolji, pa se zato ne estim ni najmanje! DRAI: Ti dakle misli ... SOFIJA: Iz tebe, Marija, govori ljubomora, a iz tebe zavist, to je sve! Treba biti hladnokrvan kao ja! Al' ta emo kad je to malo njima dato! Al' evo ide neko. MARIJA (slua): To je on! DRAI: On? (Za sebe). Sad e biti komedije! (Naglas). eno, da mi idemo kui, zna kako je ... Kuevni prizori! MARIJA: Ne, ne, ostanite ovde, ja vas molim! DRAI: O, ne, to nikako! U ovakvom je tre-nutku svako prisustvo neprijatno. eno, hajdmo kui. MARIJA: Ja vas molim, ostanite da budete svedok moje nesree i njegove laljive ljubavi! DRAI: Al' ja kb mislim.. SOFIJA: No, sad ve ostanimo kad nas moli. DRAI (za sebe): Ej, Lazo, sad si, kanda, dolijao! DVANAESTA POJAVA VIDI i preanji

VIDI (stupi): Dobar dan! Dobro nam doli! Izvinite me to nisam kod kue bio, al' dunost je pre svega! MARIJA (za sebe): Dunost je pre svega svoju enu ljubiti! VIDI (pristupi Draiu): Zdravo, Lazo, jesi l' odavno ve ovde?

DRAI (hladno): Dosta sam rano doao. Ne biste li mi, moda, vi umeli rastumaiti mislio bi ovek da se srdi na mene! A moja enica, ta mi ona radi? MARIJA (za sebe): Kako je sladak zmija jedna! VIDI: No, Marija, zar ti nema rei za svoga mua? MARIJA (srdito): Nemam! DRAI (za sebe): Poinje sevati! Ja bih tako voleo ii kui! VIDI (zaueno): ta je to? Laza je hladan, moja ena srdita? (Okrene se Sofiji). Ne biste li mi, moda, vi? umeli rastumaiti ovaj udnovati pojav? SOFIJA: Zaista, ja ne znam da li sam ba ja za to pozvana! MARIJA: Reci mu slobodno. Molim te, reci mu! Ja i tako ne mogu od .. od ... od jeda! DRAI: A ne, nipoto, Sofija! To se tebe i mene nita ne tie! Ve sluaj ti mene, hajdmo kui! VIDI (srdito): Sad mi je ve dosta, il' mi recite ta je il' ja idem od kue! SOFIJA: Pa nita, boga vam, malenkost... jedno ljubavno pismo! DRAI: Ve videe kakvo... docnije.. - drugi put! eno, hajdmo kui! MARIJA: Kako se ini nevet, to je ve suvie! VIDI: Do sto vraga, ta je suvie? MARIJA: Ti odisli da mi nita ne znamo! VIDI: ta znate? SOFIJA: Dakle da vam ja kaem. Tajna sa ljubavnim piamom od gosioe Evice otkrivena je! VIDI: ta? (Udari u smeh). MARIJA: On se smeje! DRAI (za sebe): Ej, naopako, ej, naopako! (Naglas). eno, hajdmo kui! VIDI (smeje se jednako): Ja ... nisam... kriv. ao mi je... sasvim sam zaboravio. MARIJA: Naravno! Takve se stvari ne dre u lafroku! VIDI (smeje se): Da, da, u lafroku! Tamo sam ga i zaboravio! Ha, ha, ha! DRAI (za sebe): Ej, naopako! (Naglas). eno, hajdmo kui!

MARIJA: I ti ne osea nikakvog kajanja? Nema nikog da moli za oprotenje? VIDI. (umiri se): Istina je! (Pristupi Draiu i prui mu ruku). Dragi prijatelju, oprosti. Moja je zaboravnost svemu kriva! DRAI (otima se): ta! Ja da ti oprostim? Ja ti nemam ta opratati! VIDI: Znam ja ve! Posle u i tvoju enu moliti, ali tek moram prvo tebe! MARIJA: ta to znai? SOFIJA: (Zajedno): ta to znai? VIDI: Zna, kako su me onako brzo odazvali, sasvim sam zaboravio na pismo. DRAI: Kakvo pismo? Ja ne znam ni za kakvo pismo! VIDI: Ta zaboga, ovee, ta krije, kad se ve sve zna! Nisi li ti bio danas posle ruka kod mene? MARIJA: (Zajedno) SOFIJA: (Zajedno): Pa onda? VIDI: Pa nisi mi ti predao ono nesreno pismo da ga predam gospoi Evici, jer nee vie da ima posla s njome? MARIJA: Dakle to nije tvoje pismo? VIDI: Dakako da nije. SOFIJA: I to je pismo moga mua! VIDI: Dakako da je. MARIJA: Trebalo je, dakle, ti samo da ga preda? VIDI: Ta, dakako? SOFIJA: Pa ste ga zaboravili u lafroku? VIDI: Ta dakako! Trebalo je prvo da ga zapeatim, pa je na to ula moja ena i ja ga onda sakrijem u dep! MARIJA (padne Vidiu oko vrata): Slatki moj Vaso, kako sam nepravedna bila! SOFIJA (na Draia): Vile ule u tebe, dakle to su tvoja pisma? DRAI (pogleda na nebo): Gospode, u tvoje ruke predajem duh svoj!

SOFIJA: Odgovaraj! ta uti, varalico, izdajico, nevernie, zlikove! Je l' to za jednog oenjenog oveka koji ima tako dobru enu? Zar se tako dri zakletva vernosti koju si mi pred oltarom uinio?! MARIJA (koja je meutim k sebi dola, smeei se): Malenkost ludorija! Ko bi se jo zbog toga jedio! SOFIJA: ta? Zar to nije dosta da moj mu mene vara i da s drugom provodi ljubav! MARIJA: To je samo znak da u njegovom srcu ima mesta za dve! SOFIJA: A to ne sme biti! MARIJA: Ali to ipak biva! SOFIJA: Zaista lepa naela! MARIJA: Nisu lepa ali istinita! Vidi, Sofija, ja bih na tvome mestu rekla: Jesi li uo, Lazo, ostavi se ti Evice, dosta sam ti i ja na vratu." SOFIJA: Ja sam najnesrenija ena na svetu! (Plae). MARIJA: Umirie se dok te proe prva vatra! (Sedne za sto). Hoe malo kaore? Kuglof je da ne moe bolji biti! SOFIJA: Neu nita! Hou da idem! Kuda? To ne znam, al' tek idem u svet, dovraga, u pakao! (Padne na kanape i plae). MARIJA: Ko bi se jedio za muke? Nisu vredni da ovek zbog njih pokvari apetit. Pa onda to se mi vie jedimo, to se oni sve vie smeju; tavie, ponose se kad im ovek prebaci da su nestalni i neverni. Nije li tako, draga Sofija? SOFIJA (ujedared ipi, pa Lazi): Sad taki da si mi rekao: ko je ta Evica? DRAI (za sebe): Poinje ispit! (Naglas). Evica! Nikada nisam ni uo za nju! Jesi li ti, moda, Vaso brate! SOFIJA: Tebe ja pitam, tebe! Govori! Otkuda ti ovo pismo? DRAI: To pismo! Otkuda meni to pismo? A da, to pismo, predstavi sebi samo, to sam pismo ja naao! Da, da, sasvim se dobro oeam.. Ja sam to pismo naao. VIDI (za sebe): Lae krasota! SOFIJA: Naao? A gde si ga naao? DRAI: Gde? ekaj, molim te! Gde sam ja to pismo naao? VIDI (za sebe): I ja sam ljubopitan!

DRAI: Da, naao sam ga kad sam iao Vasi da mu javim da e doi posle podne u po-setu, kao to si mi bila rekla da javim, da ne bi gospoa Marija kud god na drugo mesto otila, to sam i uinio. Eto neka kae Vasa. SOFIJA: Pismo, pismo, gde si pismo naao? DRAI (uplaeno): Naao sam ga... naao sam ga ... tu. SOFIJA: Tu? DRAI: Tu! SOFIJA: U ovoj sobi? DRAI: Da, u ovoj sobi! VIDI (za sebe): Taj lae! SOFIJA: Dakle, to nije tvoje pismo? DRAI: Moje? No to bi lepo bilo, to je uvreda za mene! SOFIJA: A otkuda da se pismo u lafroku nae? DRAI: U lafroku? (Za sebe). ta u sada da kaem? (Naglas). U lafroku se otuda nalo to ga je Vasa u lafrok turio. Eto neka kae Vasa. SOFIJA: A otkuda pismo u gospodina Vidia kad si ga ti naao? DRAI: Otkuda? Ta, zaboga, ja sam pismo naao pa sam ga predao Vasi. SOFIJA: Tako? A zato ba njemu? CRAI: to se njega tie! VIDI: Mene? Oho, Lazo! DRAI: To jest, ne toliko tebe... koliko... koliko .. Ko je ono potpisan na pismu? SOFIJA: Na pismu je potpisana Evica. DRAI: Dakle se Evice tie. SVI: Evice? DRAI: Da Evice! VIDI: Moje sestre? MARIJA: Moje zaovice?

DRAI (za sebe): Krasna misao! (Naglas). Ta dakako! Ne zove li se ona Evica? SVI: Tako je! DRAI: Pojmite li, dakle, sad celu stvar? Ja sam naao jedno pismo ovde u sobi. Potpisana Evica! Pismo ljubavno! Brat joj najblii! Komedija, kandal, pla, suze, eto kako se pismo nalo u lafroku? (Za sebe). Hvala bogu, kad sam se izvukao! VIDI (za sebe): Ovaj ume da lae! SOFIJA: Dragi muu, onda oprosti! Stvar onda sasvim drukije izgleda! Dakako, mogla sam se odmah setiti, ali ko bi pomislio Evica! Hoe li mi oprostiti? DRAI: Upravo ne bi trebalo, nisi zaslu-ila, ali ja sam dobar ovek, pa ne mogu da se na tebe rasrdim. (Prie joj). MARIJA: Evica da pie ljubavna pisma, to ne moe biti! Ona je tako mlada, mirna, ni s kim nema poznanstva, osim sa gospodinom Milanom, a s njime, kad ovamo doe, ni dve rei ne progovori. Ne, to ne moe biti! Uostalom, moemo je zapitati. Da poljemo po nju. DRAI: To nikako! Ja to ne mogu dopustiti! Stidljiva mlada devojka, pa da se pred nama ispoveda! To ne ide! Ve kad budete nasamo s njome, onda je moete zapitati; ali pred nama svima, nipoto! (Za sebe). Samo bi mi jo to trebalo! (Naglas). eno, hajdmo kui. MARIJA: Evo je gde dolazi kao naruena. DRAI. (za sebe): Dolazi? Propao sam! TRINAESTA POJAVA EVICA i preanji EVICA: Klanjam se! (Sofiji). Ljubim ruku, milostiva! Nisam ni znala da ste ovde, inae bih ranije ostavila posao. (Gleda na sat. Za sebe). Ve je pet sati i po, a njega jo nema. SOFIJA: Draga Evice, jo uvek ste dosta rano doli. EVICA: To mi je milo, jer to je znak da ete due ostati. DRAI: Varate se, gospoice, jer odmah idemo kui! Nije li tako, enice draga? SOFIJA: Videemo; to zavisi od Evice! EVICA: Od mene? To ete jo dugo ovde ostati. DRAI (za sebe): Zbogom, nado! MARIJA: Ko zna!

EVICA: Ja znam, draga snaho, jer mi je dru-tvo milostive gospe svagda prijatno bilo. MARIJA: Hm! hm! A ta ti je jo prijatno? EVICA: Kakvo pitanje! Ima toliko prijatnih stvari, da bi teko bilo sve nabrajati. (Za sebe). Jo ga nema! MARIJA: Na primer ljubav. EVICA: Za ljubav ne znam da li je prijatna. (Za sebe). ta e to da znai? MARIJA: Ipak bih rekla da zna! Evice, pogledaj mi u oi! EVICA: Ali, snaho! MARIJA: Reci mi istinu, jesi li ti kadgod u tvome veku pisala pismo? EVICA: Dakako! Bratu kad sam bila u vaspitalitu, pa onda svojim drugaricama, pa onda kad sam uiteljici estitala Novu godinu, imendan. MARIJA: Ali osim toga, onako drugo pismo. EVICA: Drugo? (Za sebe). Sva strepim! MARIJA: Da, drugo, to no kau ljubavno pismo. EVICA: Draga snaho, kakvo pitanje! MARIJA: Na primer ovo pismo! (Pokae pismo). EVICA (za sebe): Propala sam! MARIJA: Ti si zbunjena, ti nita ne govori? EVICA: Draga snaho .. to pismo, istina je... ja sam pisala... ali samo radi vebanja u stilizaciji, jer je naa uiteljka rekla da se uvek valja vebati u pisanju pisama. DRAI. (za sebe): ta je to sad? Ova priznaje! VIDI: Sad ve nisam dosta pametan! MARIJA: Tako! Dakle ga nisi nikome pisala? EVICA: Nikome! (Za sebe). Boe, isto mi je zlo! MARIJA: Nisi ni u koga zaljubljena? EVICA: Ali, draga snaho! MARIJA: I niko u tebe?

EVICA: Kakve misli! MARIJA: E dobro, odmah emo videti pismo. (Uzme i ita pismo). Dragi moj! Pie mi da e doi u est sati" i tako dalje. A ako eli pre da ti javim" i tako dalje. (Govori). Ovo se pismo, kao to se ini, izgubilo. Dakle nije nita javljeno, i po tome e se doi tano u est sati. (Pogleda na sat). Jo samo dva minuta, pa e biti est. EVICA (za sebe): Propala sam! MARIJA: Ako niko ne doe, onda ima ti pravo, ali ako naprotiv (sat izbija. Marija broji). Jedan.. dva ... tri ... etiri ... pet ... est!

ETRNAESTA POJAVA MILAN, JOVAN i preanji

MILAN: Sluga sam ponizan! (Svi u smeh. Evica plae. Za sebe). Svi se smeju, a Evica plae! ta e to da znai? (Naglas). Izvinite moju smelost! Proavi sluajno pored kue, ujem sladak smeh te sam uzeo slobodu doi na koji trenutak. (Jovan mu prihvata tap i eir a sve neto trai po patosu). SVI (smeju se): Sluajno! MILAN: Da, sluajno, i sada blagosiljam sluaj koji me je doveo u ovako veselo drutvo. Ali vi, gospoice, vi oe kanda ne smejete? Smem li pitati za uzrok? ... (Evica uti). Oprostite, ali ja nisam u stanju da rastumaim to moe biti povod ovome celome pojavu. VIDI: Dragi moj Milane, celom je pojavu povod jedna malenkost, a to je jedno pisamce. JOVAN (za sebe): Pisamce! VIDI: Koje se sluajno izgubilo, i koje se sluajno i nalo. JOVAN: Dakle nalo se? A ja sam ga toliko traio! VIDI: ta je? ta bulazni? JOVAN: Oprostite, gospodine, ali ja sam jedno pismo izgubio, pa ga evo traim ve etiri sata. SVI: Pismo?

JOVAN: Da, pismo koje sam dobio da predam Gospodinu Milanu, ali od koga, to neu kazati. SVI (smeju se). MILAN (za sebe): Sve se zna! JOVAN: Pa onda sam to cismo dobio ba kad sam spavao i tako sam ga turio u dep od lafroka... VIDI: Od lafroka? JOVAN: Oprostite, gospodine, ali ja kad god spavam u naslonjai. . MARIJA: U naslonjai? JOVAN: Onda uvek obuem gospodinov lafrok da ne pokvarim liberije. MARIJA: Sad je, dakle, sve jasno! SOFIJA: Sad i ja sve razumem! VIDI (za sebe): Ja sada tek ne razumem nita! A ti? (Pita Lazu). DRAI: Ni rei, jer je ono zaista Eviino pismo, ali gde je moje? MARIJA: Dragi moj Vaso, ala je dobro izmiljena, ja u je dobro upamtiti! Ona me je zanavek izleila od ljubomore! SOFIJA: Tako isto i mene, dragi moj Lazo! Nego to se ti zna pretvarati! VIDI: No, hvala bogu, kad ste se jedared uverili o vernosti vaih mueva! Sada mi, valjda, eno, nee vie vizitirati lafrok? MARIJA: Nikad vie. VIDI: A ti ga daj ovamo, i onako sam se od ovoga uda sav ugrejao! MARIJA: Evo, dragi Vaso! (Donese mu lafrok). VIDI (primajui lafrok, Lazi): Hulja bio, ako od celoga togod razumem, jer ja se sasvim dobro seam da sam tvoje pismo turio u dep od lafroka, i to, ako se ne varam, ba u desni dep (turi ruku u dep), evo ovde! (Prodere se). ta je to, ta evo pisma! DRAI (istrgne mu pismo iz ruke): uti, ako zna ta je bog! MARIJA (smeje se): Moete slobodno! SOFIJA (smeje se): Neete nas lako prevariti!

VIDI: Onda je sve u redu! MARIJA: A ta emo sa osuenima? (Pokazuje na Milana i Evicu). VIDI: Oni e se uzeti, jer to mora biti pri kraju svake aljive igre!

ZAVESA PADA