OJISLAV ILI MLAI

(Orehovica, 07.10.1877 Beograd, 22.05.1944)

"U bratskom srcu, kad mi Poslednji spomen svene, Doi e, dobre ptice, Pevae povrh mene. A kad i one minu, Kada me sve odbei, Putnik e proi, rei: "Tu jedan ovek lei!"

Vojislav Ili Mlai roen je 7. oktobra 1877. godine u Oreovici kao prvo dete Julijane i Jovana Ilia. kolovao se u rodnom selu, u Poarevcu i Beogradu gde je zavrio Pravni fakultet na Velikoj koli 1903. godine. Slubovao je u svojstvu sudskog pisara u aku, Kruevcu, Jagodini, Aleksincu, upriji. Za sekretara Apelacionog suda u Beogradu postavljen je 1919. godine. Od 1920. radio je kao inspektor u Ministarstvu pravde do penzionisanja. Umro je 1944. godine. Vojislav je poeo da pie jo kao gimnazijalac, a prvu zbirku pesama objavio je 1909. godine. Pisao je osobene rodoljubive pesme kojima je svedoio o velikom junatvu i stradanjima naih boraca u oslobodilakim ratovima od 1912. do 1918. godine. U svojim pesmama nije zaobiao ni dobrotvore, hrabre ljude iz drugih zemalja koji su Srbima pomagali za vreme ratnih stradanja. Stvarao je Voja i pesme radosti i zanosa, oaran prirodom... Manje je moda poznato da je napisao i jedan nadahnuti tekst o velikom nauniku Mihailu Pupinu, a nije zaboravio ni svog uitelja Tasu kome je za Spomen knjigu zahvalnih uenika napisao jubilarni pozdrav. Mnoge pesme Ilia Mlaeg nale su svoje mesto u antologijama. Prof. Prvoslav Vukovi ~ ...Bio je najstariji od sedmoro dece Julijane i Jovana, oreovakog prote, kasnije svetenika u crkvi Svetog Marka u Beogradu i dvorskog svetenika obeju dinastija. Vojislav Ili Mlai, pesnika dua, prevodima bisera svetskog pesnitva, pribliio je Srbiji Pukina, Ljermontova, Getea, ilera, Molijera, Gotijea, Lamartina i druge velikane. Ve time se dovoljno oduio svom rodu. Meutim, Ili mlai bio je pesniki gorostas, jedan od najveih, koje je iznedrio srpski narod. Njegovi stihovi uklesani su u kamen velianstvenog mauzoleja na srpskom groblju Zejtinlik u Solunu. Vojislav Ili Mlai, ispisao je stihove "neprolazne vrednosti". Ovaj stvaralac nizao je rodoljubive, kraljevske, religiozne i ljubavne stihove. Bili su snani, otmeni, gorljivi i iskreno nacionalno obojeni, tako da su novi vlastodrci, 1945. godine, odluili da proteraju Ilievu re iz srpske knjievnosti. Ipak, heruvimsku muziku njegovih stihova nije uspela da prekrije poluvekovna ideoloka tama.

Jovan Nikoli, Politika 2004

VOJISLAV ILI MLAI: Pesme

Vojislav J. Ili se ve desetak godina javlja po naim knjievnim listovima, i ve je privukao panju na se, ako niim drugim a ono time to sluajno nosi puno ime jednog velikog pesnika naeg. 1902. godine izdao je malu zbirku prevedenih pesama Tuinski biser, slabu po vrednosti, koja je prola gotovo neprimeena, kao i tolike zbirke poetnikih pesama, mada njen pisac tvrdi da je danas "pogotovu nigde i nema".

Pesme Vojislava J. Ilia ostavljaju dvostruk, vrlo pomean utisak. Ima u njima razvijanja vrlo optih, gotovo banalnih
"pojetskih" tema, i to u vrlo obinim i osrednjim stihovima. U dobroj polovini knjige italac je u iskuenju da neljubazno primeti piscu: da mu nije bilo potrebno na koricama potpisati se kao Vojislav J. Ili -Mlai, jer nije bilo nikakve opasnosti da se njegovi stihovi pripiu Vojislavu J. Iliu pravom, Vojislavu J. Iliu jedinom... Zatim, dale bi se initi vrlo nepovoljne primedbe o tanosti i poetinosti prilinog broja prevoda iz Viktora Iga, Lamartina, Alfreda de Misea, Lekonta de Lila, Teofila Gotjea i drugih. Ali, ne bi bilo pravo naroito se zaustavljati na tim slabostima, jer u Ilievoj knjizi ima neega boljega, i to mnogo boljega. Ima u ovoj knjizi ceo jedan niz pesama potpuno linih i najintimnijih, gde je velika iskrenost nala vrlo jak i impresivan izraz. Ili je imao jednu veliku nesreu u svome ivotu, i nema nikakve nedelikatnosti pominjati je kada je ona vrlo otvoreno i u pojedinotima ispriana u celom jednom nizu jakih pesama: Nona svirka, Iz jedne etnje, Nad izvorom Timoka, Zvoni, Njen veni, Iz bolnikih asova, U potanskim kolima. I udna stvar, Ili, koji je u optim poetskim motivima bio sasvim osrednji stihotvorac, kada je dodirnuo krvavu ranu svoga srca, kada je stao jecati svoju tragediju, "poetu pesmom, zavrenu grobom", popeo se do pesnike visine. Nije mogue bez stezanja u srcu, bez gotovo nekoga fizikoga oseanja bola, itati ovakve stihove:
Eto i sunca! Kroz zastor rujni krajikom oka glednu; kako je divno: u svoje bie, u duu svoju ednu primiti svetlost, koju ne moe ni sami grob istrti! O, al' je sladak, privlaan ivot uoi same smrti! Sunce! O, sijaj! Ne jo za dugo! Pusti melemnu, toplu i blagu jo samo zraku koju! Dok budem tupim seivom strug'o, dok krv ne raspem svoju!. . .

Kako smo van lai literature u pesmi Zvoni!. . . On, iz ije jo skoranje rane kaplje rumena krv, zaustavio se sa svojim uvarom na sredi druma, posred ita kao zlato utih i sprene trave iz koje cvrak peva.
. . . Moj uvar skide kapu s glave! Kud ga to misli daleko odnose? ta slua, brate? upitah pun strave, a on mi ree: "Zvoni . . . sad je nose . . ." Ne pitah vie. Samo sam uzda'n'o. Ko da me strela kroz prsa probola. Leah ko mrtav . . . a, zatim, lagano,

s jo dva uvara, uosmo u kola. I tad, ko dusi, juriti uzesmo preko mostova, brda i dolina, u divljem trku . . . i pred vee besmo pod krnim Rtnjem, slikom ispolina. Pa, napred! Vozar ludo uzmahuje i biem iba, znojnu kljusad goni. Straari ute . . . Ah, da l' se to uje kako odnekud zvoni . . . zvoni . . . zvoni ? . . .

I dok sa uzbuenjem itamo te krvave i bolne stihove, nama se i nehotice namee jedna misao. Mi se pitamo pre svega koliko u tim opisima drame srca ima prave iskrenosti, a koliko izvetaene literature. Veliki bol po pravilu je diskretan i nem; kada ovek silno strada, on nema ni volje ni vremena da druge time zabavlja, i ima puno istine u onome to je Ten na jednom mestu kazao: "Neprilino je praviti predstave sa svojim srcem; bolje je da vam kau da ga nemate." Aleksandar Dima Sin je vrlo razumno, u predgovoru Diane de Lys, govorio o ljudima koji su u knjigama opisivali stradanja svoga roenog srca: "Ti ljudi nisu ni patili, u pravom smislu rei. Kada ovek pati, on uti; kada isuvie pati, on se ubija. Ali, onaj koji je u stanju da da knjievnu formu svome bolu, koji moe da ga potini harmoninom ritmu, koji ga razumno diskutuje, koji ga brie, koji mu daje prelive, koji mu udara take i zapete, koji mu daje satiru, posmatranje, veselost da bi ga postavio u ravnoteu, koji ga predaje glumcima da ga tumae, tamparu da ga tampa, knjiaru da ga prodaje, a celom svetu da ita taj nije patio." To je sasvim tako, i celo pitanje nam izgleda jasno i prosto. Ali, pored svih naih intelektualnih i moralnih uverenja, mi nalazimo neko perverzno uivanje u tim stihovima Vojislava Ilia. Uzalud se otimamo nezdravoj drai tih stihova krvlju pokapanih. Uzalud sebi govorimo da je stvar bila strana i neovena, i da se ona niim i nikada ne da pravdati; uzalud se branimo od utiska tih jezivih pesama izniklih iz krvi kao mistini crveni cvetovi, uveravajui sebe da tragini utisak nije u stihovima no u onome to je iza njih, u strahobnom i jezivom predmetu koji oni priaju; uzalud, najzad, u poslednjoj skrupuli, osuujemo pisca to je tu uasnu nesreu, koju je kao sablast trebao goniti iz uspomene, uzeo za predmet svoje pesme, nanizao je u profane strofe, udeavajui slikove, i harmoninost rei, traei efekte i pljeskanja, izlaui pred velikom publikom, kao na pozornici, neto to bi trebalo da ostane u najmranijem kutu srca. Krvava mrlja ostaje na stranicama ove bolne i bolesne knjige; mi smo rtve nae bolesne radoznalosti i knjievne perverzije za retkim i jakim oseajima; pisac u ovim stihovima, koji su profanacija grobova, ima dosta literatorske kabotinae, koja u svemu i po svaku cenu trai knjievne motive i efekte. Ali, sve je to uzalud! Utisak ostaje, i on je, u svojoj traginosti, velik i silan . . . Ili je pesnik bez velikog talenta, i tragika predmeta podigla ga je vie no to bi po svojim sposobnostima mogao dopreti. Dogaaj koji je on opevao desio mu se jedanput u ivotu, i jedanput u ivotu ispevao je on ove pesme. Mi sve to vrlo dobro znamo, ali te njegove pesme ine utisak, i taj utisak uporno ostaje. Jer, to je preivljeno i oseano. Mi smo toliko siti lai u literaturi, literature svedene na nedostojnu komediju oseanja, na lane suze, lane poklie, retoriku bola i frazeologiju plaa; nama su postali odvratni oni siti i zadovoljni filistri, koji bez ikakva smisla i razloga busaju se u grudi i ridaju gore no Jeremija na razvalinama jerusalimskim. U dananjoj srpskoj knjievnosti u tolikoj je meri nastalo krmenje bezuzronog i besmislenog, lanog i hladnog pesimizma, mi imamo toliko pesnika koji opevaju svoje fiktivne grobove, kao to su pre etrdeset godina pesnici pevali svoje isto tako fiktivno "lue bajno", da nam je dobrodola pesma u kojoj ima istine, pa ma i najstranije . . . Iz toga uzroka, zato to su iskrene, zato to su u punom smislu rei Suspiria de profundis, Pesme Vojilava Ilia, kao i pesme Danice Markovi i Velimira Rajia imae uspeha kod dananjih srpskih italaca, kojima je dodijala la i afektacija u naoj dananjoj, isto spoljnoj poeziji, svedenoj na igru rei i komediju oseanja. Jovan Skerli, 1909
Jovan Skerli | Pisci i knjige | Prosveta Beograd 1964

Stihovi

Vojislav Ili Mlai

NONA SVIRKA. Kad lepa "Gospa", u ponono doba, Sa puno enje zavesu otkrine, Do nje tad dopru zanoljivi zvuci S "Gospodinove" tanke violine. A u toj svirci drkte bol i enja, Zanos pun strasti i ljubavna seta; Kao da kae: "Ta zar nismo mladi? Pustimo ljubav slobodno nek' cveta. "Koleginice! ljupka, mlada eno! Zato kopni tako u odaji sama? Izii da vidi dra aprilske noi! Zar ti nije teka samoa i tama? "Prozori su moji otvoreni vazda. Unutra postelja ugodna i meka. Ruka mi nemarno prevlai vrh ica Al' srce... srce... ono na Vas eka! "Ta zaboravite prolost, dunost, mua! Doite amo, lepa mlada eno! I u mojim grudm'a ar mlaani tinja, I moje je srce enjom opijeno. "Il' mislite, moda, ja sam hladna stena, Da krv ne tee u ilama mojim; Ne varajte se! Sit sam selskih cura! Ja bih da Vau naklonost prisvojim! "Doite amo, lepa mlada eno, Da srknete ljubav sred nonoga mira! Ne bojte se nita! Jer ima daleko Od Vaega mua do Krivoga Vira!" _________________ I prestadoe zvuci violine, Kao da ekaju ta e biti sada... A na prozoru nereljivo stoji, Stoji i misli uiteljka mlada. Da li da ide? A prolost? A vernost?... . . . . . . . . . . . . . Zar da zaboravi na onog oveka . . . . . . . . . . . . .

Koji je na njenim devojakim grud'ma Sanjao nebo, Boga, rajske dveri; I iju ljubav istu i duboku Sva venost ne bi mogla da premeri. Zar sve da zgazi?... I ona se misli... Slatka je neka jeza poduhvata; Misli i apnu: "Oprosti mi, Boe!" Pogleda u no, i otkrinu vrata. I k'o kad ptica, plaljiva i laka, Rairi krilca u nonoj tiini, I ona prhnu i ieznu nekud, Preko sokaka k svojoj "Violini". I snana ruka seoskoga ue Pojavi se na mah u trenutku tome, Pridra pticu, i prozor polako, Neujno-tiho, zatvori za njome. I ptice nesta... ptice moje mile! Da l' ima Boga i sred none tmine? Tiina... Samo iz izbe dopire Priguen, sanjiv drhtaj violine, Kao kad ica o icu se tare... Al' uti, pesmo, dalje ne govori! Nebo i zemlja spe u tome asu! Samo brz Timok umi i ubori...

IZ JEDNE ETNJE. Gore sjaj sunca, ar zelenoga kra, Dole iz krila sumorne divljine Otrgnut Timok bruji, i iskae Iz crne, hladne, memljive peine. "Hajd'mo" ja rekoh "Timokovom vrelu! Eno okomka kraj obale ove! Tu emo sesti okrueni vodom, Sluati ubor i sanjati snove!" "Ne", ree ona "straim se tog vrela! K'o grobni zadah da iz njega piri! No hajd'mo gore, gde je svetlost sunca, Gde lete orli, vetar, i leptiri!" "Al', draga", rekoh "put je tamo strmen... I dok ja nisam u selu jo bio, Da l' te je, reci, moj suparnik sreni

Putanjom onom gore izvodio?" "Ah, ludo moja!" zauh prekor neni "Tom venom sumnjom to alosti mene? Da, put je strmen, al' hajde, da vidi Da ne premaa snagu jedne ene!" I tada stite s kamena na kamen, U hitrom skoku k'o laka gazela. Oi joj sjahu. Jedan blistav pramen Bee joj prosut preko lepog ela. Pred njom se uz put spletahu stostruko Vinjaga, pavit, i bujad zelena; Kupina trnjem zadirae grubo U njene skute tanune k'o pena. Zalud je vraah! Gvozdeno uporstvo Sjae iz njenog zaarenog oka; Dok, na po puta, jogunica lepa, Susta i klonu... i dalje ni kroka. Vetar se titr'o haljinicom njenom, I zlatnom kosom mekanom k'o svila; Sunce se ba tad spustilo za brda, I sva se uma uutala bila. "Dosta! Ne treba!" ja rekoh; a srce Tad mi je bilo, da prsa raskine! Jedan je slavuj ba tad prieljkiv'o, U tome asu veernje tiine; A Timok jec'o, teko zaogrnut Mrakom, k'o adskom zlokobnom haljinom... "Nad im uzdie?" upita me ona. "Nad svojom sreom, i tvojom vrlinom!"

ZVONI. urei stazom iz kobnoga sela, Kroz tuna polja kao zlato uta, Ja i moj uvar, lica nevesela, Umorni, najzad, sedosmo kraj puta. Tu, ekajui na dolazak kola, U suhoj travi utasmo nas dvoje: On ilav, snaan; ja slab i pun bola. Svaki u misli utonuo svoje. Ni otkud glaska. Na itne poljane Omara julska estinom pripekla;

A krv iz moje jo skoranje rane, Kaplja za kapljom, lagano je tekla. Sumnje i molbe, gnjev, nemirnu radost Sve sam sad gled'o u tami za sobom; I jednu bujnu, verolomnu mladost, Poetu pesmom, zavrenu grobom! Pa sanjah: "Gde si, lepo doba sretno, Kad smo, u smehu, i detinjskoj ali, Ili du reke, i kroz polje cvetno Crvene bulke anevima brali? "Gde su sad dani i asovi mili Kad bi, u etnji, u umicu zali, I jedno drugo tobo izgubili, Pa bi se opet, uz klicanje, nali? "Kad sam, sav zbunjen, s mukom od nje skriv'o Te da ne spazi da mi dre ruka, Dok bih joj uz put neveto veziv'o Smakutu svilnu vrpcu oko struka? ... "Gde su trenuci kad se glasno divih Blistavoj drai njenih sitnih zubi! Kad svaki cvetak mirisae: ivi! A svaki slavuj cvrkutae: Ljubi! _________________ "Ljubavi! sreo, kojom ivot sladih! umarci! staze obrasle u cveu! Vi pratioci mojih dana mladih, Nikad vas vie ja imati neu! "Ne! nema slatkih iluzija vie, Kad ovek znade da sred zemnog dola Najvea srea, i slasti najvie, Postaju izvor najdubljega bola..." ...A sunce ee... Spavaju doline... Tegobne snove sva priroda snuje. Samo, u asu te mrtve tiine, Dosadni cvrak odnekud se uje. I gle! moj uvar skide kapu s glave! Kud ga to misli daleko odnose? "ta slua, brate?" upitah, pun strave A on mi ree: "Zvoni... Sad je nose..." Ne pitah vie! Samo sam uzda'n'o, K'o da me strela kroz prsa probola!

Leah k'o mrtav. .. A zatim, lagano, S jo dva uvara, uosmo u kola. I tad k'o dusi juriti uzesmo, Preko mostova, brda, i dolina, U divljem trku.... I pred vee besmo Pod krnim Rtnjem, slikom ispolina. Pa napred!... Vozar ludo uzmahuje, I biem iba, znojnu kljusad goni. Straari ute ... Ah! da l' se to uje... Kako odnekud zvoni... zvoni... zvoni?...
Antologija novije srpske lirike | sastavio Bogdan Popovi | Beograd, 1936 [postavljeno 25.03.2010]

DA SAM ZNAO Da sam znao, da srea odleti K'o prah zlatan s leptirovih krila, I da radost ta neverna druga Namah proe, k'o da nije bila, Ja u dobru, ne bih hladan biv'o, ve bih cvee, pevajui, brao, I pun milja, ivot bih uiv'o, Da sam znao!... Da sam znao, da e, tako brzo, Ispit au sudbine ti klete: Da e mladost sahraniti zlatnu Na dnu reke, milo moje dete. "Igraj! Pevaj, razdragan i io! Bog je zato deji ivot dao!" Svaki dan bih tebi govorio, Da sam znao!... Da sam znao, da e tvoj grob sveti Biti kazna po zasluzi stroga Namenjena tvom bezbrinom ocu, Udaljenom od Gospoda Boga, Trg'o bih se jo za tvog ivota, I pun vere, pred vinjeg bi pao, Da izlinom tvoju smrt uinim, Da sam znao!... Beograd, 24.2.1925.

DUKINA SVIRALA Na svom malom detinjskom odru bolestan lei, bez iskre nade... "ta eli sine?" pitamo neno "Bombone, smokve il' okolade? ta hoe? Reci!" A on lagano, "Ne mogu nita!" apatom veli, Kao da eka as rastanka Te zato nita vie ne eli... utae dugo... Zatim bacivi Upitan pogled na svoju majku, pogleda me i ree tiho: "Kupi mi, tata, malu svirajku!" I otac hitro kao bez due, Tri, a znoj mu obraze rosi, kupuje lepu malu svirajku I svome nenom ljubimcu nosi. Radosno dete sviralu malu Me' samrtnike ruice uze, Al' avaj: nema daha da svirne, Te mu zbog toga blesnue suze... "Hoe ti, tata, da mi posvira?" I ja zasvirah, al' tuno tako! Izgubljenu sam svirao sreu, I, svirajui, gorko sam plak'o... Al' svirkom svojom ne spasoh sina! Sva mi je elja uzalud bila! Smrt doe brzo i uze malog Na svoja crna, studena krila. Uz koveg, neno, spustismo Duku, Uz molitava pogrebnih zvuke: Njegovu malu dragu svirajku Me' skrtene mu metnusmo ruke. I, uvek, otad, kad odem onde Gde se zemaljska staza svrava, Gde rastu: vrisak i pelen gorki, Gde moja ljubav veito spava, Ja jasno ujem alosnu svirku to svojom tugom u srce dira: To mali Duan, plaui gorko, U svoju dragu sviralu svira.

22.06.1926.

"Da sam znao"... "Pesma je posveena sinu Jovanu koji se utopio 1924. godine. Inae od osmoro dece etri nisu doekali da odrastu. Jovaka, Zagorka, Jovan i Duan-Duka".

Stihovi preuzeti sa: My city