NOVEMBAR 2009.

velikiodmor
srednjoškolski dodatak

strana 2

the Tribe
strana 4

rock maskarada
strana 5

generacije
 S2

Ko tu koga jede?
TIJANA MIRKOVIĆ

I dok se profesorka dere kako treba da
nas bude sramota, i kako posle dva mes-
eca mi ne znamo šta su alkani, moj pogled
je negde daleko u svom onom belilu koje
se pojavilo danas ni od kuda. Mislim se,
čoveče, koliko mi je hladno…
I samo jedno pitanje mi je u glavi. Ko tu
koga jede ?
Otišla sam to veče posle škole sa drugom
do Meka. Kao, uštekali smo neki dinar, pa
da odemo da pojedemo nešto. Verovatno
zbog sve te toplote koja je unutar pros-
torije, potpuno smo zaboravili da je napolju
možda čak i minus. No, to nas ne sprečava
da kupimo sladoled i da krenemo kući.
Sledeća slika, stojimo na stanici, tresemo
se koliko nam je hladno, ruke ne osećamo,
ali ipak jedemo sladoled koji smo platili 100
dinara. Deset, petnaest, dvadeset minuta,
nema autobusa. I, evo ga, napokon dolazi!
Jurnjava do vrata, sreća naša će biti samo
ako uđemo. Ali, eto čuda - uspeli smo i da
sednemo! Što je zaista čudno jer: a) kao što
rekoh, sreća je ako samo uđete u autobus,
b) ja u društu važim za najvećeg malera,
tako da, činjenica da smo seli u punom au-
tobusu, bila je zaista začuđujuća. Pričam
ja njemu kako smo danas na građanskom
gledali neki dokumentarni film o deci
beskućnicima koji žive na jednoj železničkoj
stanici u Rusiji. I tu sam se potpuno uživela
u priču, jer film me je (za razliku od osta-
lih vršnjaka) zaista pogodio. Prepričavam
mu kako se u jednom od kadrova pojavio
jedan mladić, možda nekih petnaestak go-
dina, koji kaže da mu je jedan od najvećih
snova da ode do centra Moskve i da kupi
sebi Coca colu, Twix ili nešto slično. Gde u
tom trenutku on meni kaže: “Mi smo danas
popili i pojeli nečije snove”. Meni … mrak
na oči. Po glavi mi se vrti njegova rečenica.
Mi smo danas pojeli nečije snove.
Dođem ja kući, sednem i potpuno se pret-
vorim u znak pitanja.
I samo jedno pitanje mi je u glavi. Ko tu
koga jede?
Mi sreću, jer je imamo, ili sreća nas, jer smo
izabrani da je imamo.
Ja „važim“ za osobu koja nema sreće, i koja
je po mnogim nekim faktorima „maler“.
A ponovo, došla sam kući gde me čeka
topao krevet, porodica, možda čak i Coca
cola. Ne daleko, u zemlji pored mene, deca
umiru od gladi i hladnoće, a ja sebi dajem
za pravo da kažem da li imam sreće ili ne.
Da li je to sebičnost? - Možda.
A možda je prosto mene sreća pojela,
a njih, nažalost, zaobišla. Očigledno da
nisam tako veliki maler, a i uspela sam da
sednem u punom autobusu.

THE TRIBE ZVUČI POZNATO?

ZLATKO TODOROVIĆ

Naše televizije su danas preplavljenje prati dogodovštine dece u jednom gradu na

gomilom frustrirajućih, besciljnih predstava
koje sebe nazivaju serijama. U stvari, je-
dina svrha tih „serija“ je emitovanje reklama
u pauzama (ali, to je već za neku drugu
raspravu). Doduše, takvi promašaji od
zabavnog programa su nam i pomogli da
procenimo šta je dobro i šta stvarno može
da nas dirne i podstakne na razmišljanje.
Ova trenutna situacija sa virusom koji se
nezadrživo širi po svetu, sa ljudima koji
paniče, medijima punim pričama o obole-
lima i zaraženima neverovatno podseća na
jednu drugu priču, onu iz serije The Tribe
(Pleme). Svi se dobro sećaju ove serije,
emitovane od 1999. do 2003.
Novom Zelandu, pošto je strašni virus (koji
ubija odrasle, dok su deca na njega imuna)
odneo živote njihovih porodica. Sećam se
da smo redovno kasnili u školu zbog te seri-
je, da smo se igrali plemena i pokušavali
da zamislimo šta bi radili ako bi se kojim
slučajem našli u tom svetu. Uvodna špica
iz te serije i danas mi odzvanja po sećanju
i uvek se naježim kada je čujem. Bila je to
predivna priča o deci koja naglo postaju
ljudi, bez ikog da ih usmerava ili obrazuje,
o deci koja stvaraju svoj novi svet, opasno
slobodan i širok. Amber, Lex, Jack, Zandra
i ostali su bili naši junaci i svako se mogao
pronaći u nekom od likova.

Za one koji nisu pratili seriju a i za one koji bi I danas se u ovoj situaciji svako od nas bar
da obnove gradivo, The Tribe je serija koja jednom zapitao „Šta bi bilo kad bi bilo?“

Koncert neafirmisanih mladih bendova
U okviru programa promocije zdravih sti-
lova života „Zdrav stil – moj stil“, koji uz
podršku Ministarstva omladine i sporta
realizuju Grupa Proces, Omladina Jazas i
Resurs centar Leskovac, u subotu 5. de-
cembra od 19:30 časova, u holu Kulturnog
centra u Leskovcu biće organizovan kon-
cert neafirmisanih mladih bendova koji su
učestvovali na konkursu koji je osmislio i
vodio Dejan Cukić. Na koncertu će nastu-
Spremite se i dođite!
Subota, 05. decembar,
od 19:30 časova,
hol Kulturnog centra u Leskovcu.
Jer, zdrav stil je i tvoj stil.
piti bendovi Fliper iz Kruševca , Etar iz Beo-
grada, kao i Under i Method, demo bendovi
iz Leskovca. Koncert će biti organizovan
bez služenja alkohola, kako bi se i na taj
način poslala poruka mladima o zdravim
navikama.
Koncert predstavlja samo jednu od ak-
tivnosti u okviru realizacije programa „Zdrav
stil, moj stil“, koji se realizuje u preko 80
Šta bi bilo kad bi se desila neka ogromna
katastrofa, a ja bio jedan od malobrojnih
preživelih? Ali, pre nego što se mašite za
telefon i pozovete najbližu ludnicu, razmis-
lite malo o istoriji sf žanra (filmovi, igre,
knjige...). Igre kao što su Fallout i Half-Life
su igrali (i još uvek igraju) milioni ljudi. Dan
Nezavisnosti, Godzilu i filmove koji slave
otpor i preživljavanje u okruženju potpu-
nog uništenja svih organizovanih sistema
gledalo je na stotine miliona. Gospodara
Prstenova, za nekoliko decenija bitisanja
u knjižarama, pročitalo je bar pola milijarde
ljudi. Zezanje i zabava, zar ne? Ko može
da zameri onome ko želi da tako nešto
neposredno iskusi, osim patoloških kuka-
vica i salonskih demagoga. Kako bi bilo da
preživim atomski holokaust i da se posle
pola decenije, decenije iskobeljam iz nekog
S3
gradova i opština uz podršku kancelarija za
mlade, omladinskih organizacija i lokalnih
samouprava. Pored Resurs centra, partneri
Grupe Proces na projektu su udruženja
građana Urban In iz Novog Pazara, Sve-
tionik iz Loznice, Građanska čitaonica Li-
bergraf iz Užica, Novosadski humanitarni
centar i Crveni krst Kragujevac.
sterilnog kaveza u planinama i sa psom
kojeg sam odgajao odem da istražujem
radioaktivne pejzaže, pronađem nekoliko
preživelih i krenemo da gradimo Srbiju
ispočetka, rovareći po ostacima Pinkove
imperije, tražeći flaširanu „Hebu“, ne-ra-
dioaktivni „Snikers“ ili municiju za šta već
budem nosio od oružja.
Ovaj „trip“ sigurno neće ući u anale dobrih
ideja (ne bih ni želeo da uđe), ali ću ga se
uvek setiti kad uključim TV ili uzmem no-
vine u ruke. Koliko god znao da nikako ne
bih smeo to ni da pomislim, svaku masovno
lošu vest propratiću superiornim smeškom
u obliku jarko narandžaste pečurke.
S4

SANJA CVETKOVIĆ

ROCK maskarada
Đački parlament Škole za tekstil i dizajn
je, u saradnji sa Resurs centrom i LKC-
om, organizovao prvu Rock Maskaradu.
Maskarada je bila veliki uspeh i, iako to
nismo očekivali, 70% ljudi je bilo maski-
rano i to veoma kreativno. Na masken-
balu su bili Petar Pan i Zvončica, Vrana,
Džoker, imali smo i lava, kao i kauboja
i kaubojku, ali su sa nama bile i mnoge
poznate ličnosti kao što su Ville Valo,
Sweeney Tod, Sherlock Holmes, Lara
Croft i King Diamond.
Za nesvakidašnju muziku su se pobri-
nuli Hermits ft. Stoppy, Revolt, MeanJah
Sound System, Awake i Method... Već u
23h bilo je oko 300 ljudi. Retka muzička
raznovrstnost je stvorila je dobru atmos-
feru. Bilo je svega, i teške distorzije za
ljubitelje metala, i raggae zvuka za malo
opušteniju publiku. Čule su se i novije
numere, ali i oni klasični hitovi koji nik-
oga nisu mogli da ostave ravnodušnim.
Dobra atmosfera i dobra muzika na tren
su pretvorili Leskovac u veseli masken-
bal Venecije sa odlikama kvalitetnog
zvuka zapadnoevropskih barova.

MILICA JOVIĆ
Generacije-ponekad, čini mi se samo jaz
besmisleno postavljen između ljudi……
ponekad različiti svetovi. U priči sa našim
roditeljima, bakama ili dekama saznajemo
priče o njihovom detinjstvu, tadašnjim
navikama, obavezama, dužnostima, sh-
vatanjima kao i o onome što im je bilo
gotovo nametnuto, a u šta su morali da
veruju kako bi se uklopili u tadašnje okvire
društva i onoga što je ispravno....Tada su
se prilagodili da bi osetili pripadnost, sada
se prilagođavamo i gubimo detinjstvo. Bar
par generacija pre mene, uključujući i one
mlađe nema ono nevino odrastanje koje
je jedno od najlepših perioda, period koji
se prepričava unucima. Utopljeni u svet
koji živimo, tako i odrastamo i gradimo
sebe-onako brzo, gotovo usput. Pa ako se
kasnije i setimo toga ili posvetimo jednu
stranicu dnevnika baš tom delu svog života,
stanemo i upitamo se, šta je, u stvari, bilo
naše detinjstvo. Sećamo se perioda, nekih
događaja, suza, ljubavi, ali nema one gran-
ice kada postajete odrastao čovek. To se
danas jednostavno desi.
Nekad imamo osećaj da nas oni stariji baš
i ne razumeju.Osećamo se kao da vrištimo
neku istinu onome ko nas ne čuje ili onome
ko posmatra nešto iza sebe....Govorimo i
objašnjavamo da je to tako danas i da nema
više onoga što je bilo dozvoljeno do toliko
godina, ali često ostajemo neshvaćeni i kao
takvi pokušavamo da shvatimo da li smo mi
baš ti koji greše ili smo zapali u to vreme
koje je nekim drugim ljudima nezamislivo i
daleko.
Često budemo i povređeni. Shvativši da
RAZLIČITOST
Zaista je interesatno koliko ljudi teže da
se dopadnu jedni drugima, pa ubrzo post-
aju kopije. Svedoci smo da su se odnosi
između ljudi totalno pomerili. Danas se više
ne pravi razlika između prijatelja, drugara
(ortaka) i poznanika. Stavljamo ih u isti koš.
Jer u krajnjoj liniji odvajamo to društvo ili
‘ekipu’ samo i isključivo prema popularnosti
ili nečemu što se naziva „cool“ faktor. Ovo
se uglavnom odnosi na tinejdžere. U kas-
Generacije
se ne uklapamo u ono što je nekada bilo
propagirano, naši stariji smatraju da ne
činimo ono što je ispravno, da smo pogrešili
životni put već sa 16, da se pomalo stide
nas sa 18, a sa 24 nemamo nikakve šanse
da promenimo ono što smo pogrešili još sa
14. Mi ostajemo povređeni i osetimo bol koji
je još i teži zbog bliskosti osobe koja sada
ima takvo mišljenje o nama, ali shvatamo
da ne vredi nikome ko ne proživi odras-
tanje i formiranje ličnosti u ovo doba uopšte
objašnjavati njegove zakonitosti jer nas to
još više udalji i umori.
Neki drugi put osetimo nešto potpu-
no drugačije. Gotovo smo oduševljeni
činjenicom da sa bakama i dekama
pričamo tako otvoreno i slobodno i što su
nam oni stariji baš oni kojima možemo da
se požalimo, pohvalimo ili zatražimo savet
bez toga da budemo osuđivani za nešto
KATARINA STANČIĆ
nijim godinama selekcija biva malo oštrija.
Biramo ljude koji su nam sličniji.
Ali, dolazimo do činjenice da je sva
ka individua, upravo to. I da smo svi mi
individualci. A u skladu sa današnjom
narcističkom kulturom, to se podrazumeva.
Slavimo svoju jedinstvenost, a zapravo ne
vidimo koliko ličimo jedni na druge.
S5
nedolično ili neprikladno našim godinama.
Sa njima se šalimo, šetamo, saznajemo
neke nove stvari, međusobno učimo
jedni od drugih o vremenima u kojima se
bolje snalazimo, i naravno, možda ono
najvažnije, gradimo jednu predivnu vezu
iz koje gotovo živimo odrastanja različitih
ljudi i tako izgradimo sebe kroz jednu čitavu
fazu, srećni što proživljavamo različita
iskustva jednog najlepšeg perioda života
svakog čoveka, a sve to odrastajući samo
jednom....I hvala vam na tome.
Zato stariji, ne osuđujte nas! Volite nas iako
nas ponekad ne razumete, i iako vam naši
postupci nisu baš uvek logični, jer mi ćemo
se truditi da vas ne razočaramo sve dok sh-
vatite kako je teško i kako je drugačije biti
mlad i onaj koji treba da se odredi prema
životu u jednom vremenu kao što je naša
današnjica.
Evo primera. Dve osobe se upoznaju u kru-
gu zajedničkih prijatelja. Dakle, jako malo
znaju jedno o drugom. Uzmimo u obzir da
su to dva muškarca. Obojica će uglavnom
prvo pričati o količni alkohola koju mogu ili
su već popili, o svojim automobilima (ako ih
imaju). Tek nakon toga dolaze na red pitan-
ja poput, koje se godište, imaš li devojku,
koliko već ideš u teretanu i kada si zadnji
put kresao ( da se izrazim žargonski). Što
S6

dovodi do toga, da su možda muškarci

mnogo sujetniji od žena?
Budimo iskreni, čemu ta večita gluma i
takmičenje ko je veći frajer? Dokazivan-
je muškosti? To, donekle, podseća na
životinjski svet kada se bore za titulu alfa
mužjaka.

Slično vidimo i kod devojaka. Uglavnom će

početi da diskutuju o tome, da joj je neki
super frajer pri[sao, kako i kada, koliko ima
obožavalaca na facebook-u, da li joj dobro
stoje nove farmerke i slično.

Na kraju se sve svede na to da se potpuno

ulizuju jedni drugima. Govoreći da vole iste
stvari iako im je ponekad baš svejedno.
To se još bolje odražava kada je u pitanju
muško-ženski odnos. Koliko ste samo puta
čuli: „Pa srećo, i ja navijam za taj tim, i ja
obožavam istu pesmu iako ni ne razumem
reči“. Ili, „ljubavi naravno da bih išao u grad
sa tobom da razgledamo izloge, a u stvari
bih radije da se mazimo kod mene“ itd. I
to sve pretvarajući u nekakav gest, znak
pažnje prema voljenoj osobi.

Opet, čemu sve to? Zar se iskrenost i ot-

vorenost izgubila?

I konačno, kako onda ne biti čudak a ipak

imati svoje čvrsto ja? Da li je to uopšte
moguće u ovom svetu gde se različitost
kudi, a pritom ‘jedinstvenost’ veliča?

SVOJE TEKSTOVE IZ SREDNJOŠKOLSKOG ŽIVOTA

MOŽETE SLATI NA OFFICE@RCLESKOVAC.RS

ZA SVE OSTALE INFORMACIJE KAO I O USLOVIMA OGLAŠAVANJA

OBRATITE SE REDAKCIJI MLADOG REPORTERA NA 016 232 811 / 232 812

VELIKI ODMOR - Srednjoškolski dodatak - Glavni i odgovorni urednik: Branislav Jonaš - Lektura, prelom i grafička obrada: Šapa Sindikat d.o.o. - Tiraž: 1000 - Štampa:
Štamparija Grafika, Leskovac - Novina je publikovana kao deo projekta “Podsticanje aktivnog učešća mladih na jugu Srbije” - Podrška: Ministarstvo omladine i sporta
Reupblike Srbije - Realizator: Resurs centar Leskovac - Adresa: Strahinjića Bana 3, Poštanski Fah 72, 16000 Leskovac, Srbija -
Tel/Fax: 016 232 811 / 016 232 812 - office@rcleskovac.rs - www.rcleskovac.rs /// Mišljenja i stavovi u iznetim tekstovima su isključivo mišljenja i stavovi autora/
autorki i ni na koji način ne odražavaju stavove redakcije i Ministarstva omladine i sporta Republike Srbije ///