Evo eksperimenta koji eli da na najkradi mogudi nain objasni metafiziku:

Zamislimo da se danas, ovde u Evropi okupe metafiziari na svetski kongres, odravaju brojne sednice,
itaju, raspravljaju i na kraju u jednoglasnoj odluci izraze rezultate kongresa: ulni svet je nepostojeda
iluzija. Donesu odluku koja dolikuje da je donesu metafiziari svih vremena i svih naroda, jer je to odista
stanovite metafizike. Iluzija je stolica na kojoj sede, svetiljka koja im svetli, prostorija u kojoj sede. Kada
su doneli odluku, u zgradi bukne poar, i ta se zbiva? Metafiziari, suludo beedi ispred nepostojede
vatre, iskau kroz nepostojede prozore na nepostojedu ulicu.
Primer ovoga paradoksa hode da u korenu uhvati pitanje metafizike. Jer kada je re o metafizici, u svakoj
prilici je re o istom - ulni svet je iluzija. To je kvintesencija uenja metafizike. Uzalud ovek veruje u
obian ivot da objekti imaju svoju stvarnost; uzalud nauka veruje da se iskustvo usmerava na
stvarne objekte - ulni svet je iluzija. Ali kada doe do stani-pani, metafiziar je prvi koji porekne ovo
uenje. Eto paradoksa.
Kako se moe razreiti ova protivrenost? Kako metafizika razreava ovu protivrenost? Na slededi nain:
nesumnjivo postoji jedna stvarnost. Razliiti pogledi razlikuju se po tome ta smatraju jedinom
stvarnodu. Svakodnevni ivot, materijalizam i racionalistika nauka izgraena na njemu kae da je
jedina stvarnost materijalna priroda, objektivni svet; duh nije drugo do derivat ove materije. Postoji
samo takozvani spoljni svet. To stanovite se naziva objektivnim realizmom. Nasuprot ovom shvatanju
nalazi se metafizika koja kae da je jedina stvarnost duhovni svet. Materija nije nita drugo do projekcija
ovoga duha. Ovo shvatanje se naziva subjektivnim idealizmom.
Ovde, meutim, treba dodati vanu primedbu. A primedba glasi: konkretni istraivaki metodi nauke
nikada nisu usmereni na stvarnost, nego svuda na prirodu. Ponavljam: ne na stvarnost, nego na prirodu.
Priroda je onaj objekt koji je dostupan naunim metodama. Nauka nema metod za istraivanje
stvarnosti. A stvarnost nije jednaka prirodi. Priroda je dati oblik stvarnosti u odreenom prostoru i
vremenu; a stvarnost je onaj pojam u koji ne samo da moe da stane sada i ovde data i dostupna
priroda. Stvarnost su ukupnost svih priroda i svih zamislivih priroda zajedno sa svim njenim sutinama,
zbivanjima, pojavama. Nauka stoji nasuprot ovde i sada datoj prirodi i zbog toga je temeljni pojam
nauke: priroda. To je ono to ona istrauje, to je ono to ona sme i moe da sme. To je par excellence
objekat nauke. To je solidna i vrsta osnova od koje ona ne moe ni za korak da odstupi. Metafizika se,
meutim, ne bavi prirodom, nego stvarnodu: s neim u emu je priroda samo jedan elemenat. Za
metafiziku postoji realitet i takvih injenica koje nauka, u nedostatku jasnih objekata, ne moe ni da
takne. Nauka se bavi prirodom, odnosno objektima; a metafizika se bavi svim onim to spada u
univerzalni krug stvarnosti, u tzv. krug bivstva.