avada kedavra

avada kedavra

3096
dana

Nataa Kampu
sa Hajke Gronemajer i Korinom Malborn

avada kedavra

Psihika trauma je oboljenje nemonih. U trenutku traume, delovanjem

nesavladive sile, rtva se osea bespomonom. Kada se radi o prirodnoj sili, govorimo o
nepogodama. Kada se radi o sili drugih ljudskih bia, govorimo o strahotama nasilja.
Traumatini dogaaji savladavaju uobiajene mehanizme brige o sebi, koji ljudima daju
oseaj kontrole, inkluzije i smisla.
- Dudit Luis Herman, Trauma i oporavak

avada kedavra

1
Krhki svet
Moje detinjstvo u predgrau Bea

Majka je zapalila cigaretu i snano povukla dim. Ve je mrak. Pomisli ta ti se sve

moglo dogoditi! Odmahnula je glavom.
Otac i ja proveli smo poslednji vikend februara 1998. godine u Maarskoj, gde je u
jednom pograninom seocetu kupio vikendicu. Bila je to prava rupa, vlanih, ispucalih
zidova. S vremenom ju je renovirao i opremio divnim, starinskim nametajem, pa se,
zahvaljujui njegovom trudu, tu gotovo moglo iveti. Meutim, nisam mnogo volela da
odlazim tamo. Otac je u Maarskoj imao mnogo prijatelja, s kojima se esto sastajao i s
kojima je, zahvaljujui povoljnom kursu valute, uvek malo previe pio. U barovima i
restoranima gde smo uvee zalazili, bila sam jedino dete. Samo sam sedela i utala.
I taj put otila sam nevoljno s njim u Maarsku. inilo mi se da vreme prolazi
neverovatno sporo i bila sam ljuta zbog toga to sam jo uvek premlada da odluujem
kako u ga provesti. ak i kada smo te nedelje obili oblinju banju, nisam bila
preterano oduevljena. Natmureno sam etala po mestacu, kada mi je prila ena koju
sam poznavala i upitala me: Hoe li da popijemo limunadu? Klimnula sam i pola za
njom do kafia. Bila je glumica i ivela je u Beu. Divila sam joj se, jer je zraila
mirnoom i izgledala tako samouvereno.
Osim toga, oduvek sam potajno sanjarila o tome da postanem glumica. Nakon
nekog vremena, duboko sam udahnula i rekla: Zna, i ja bih elela da postanem
glumica. Misli li da bih mogla?
Nasmeila se. Naravno da bi mogla, Nataa! Ako zaista eli, sigurno e biti
odlina glumica!
Srce mi je poskoilo. Oekivala sam da me nee shvatiti ozbiljno, da e mi se ak i
smejati - kao to mi se mnogo puta dogaalo s drugima.
Pomoi u ti kad bude spremna, obeala je i zagrlila me.
Na putu do bazena, raspoloeno sam pevuila sebi u bradu: Ako dovoljno elim i
verujem u sebe, mogu sve. Ve dugo se nisam oseala tako bezbrino i neoptereeno.
Meutim, euforija nije dugo trajala. Poslepodne je prolazilo, ali otac nije pokazivao
nameru da se vratimo. Kada smo napokon stigli u vikendicu, i dalje nije urio.
Naprotiv, eleo je da malo prilegne. Nervozno sam gledala na sat. Obeali smo majci da
emo se vratiti do sedam, jer sam sutradan morala u kolu. Znala sam da e, ako se ne
vratimo na vreme u Be, doi do estoke rasprave. Otac je hrkao na kauu, a sati su
neumoljivi prolazili. Kada se napokon probudio, ve je bio mrak i krenuli smo kui.
Zlovoljno sam sedela na zadnjem seditu i utala. Neemo stii na vreme i majka e biti
4

avada kedavra

ljuta, a sve lepo to se danas dogodilo nestae kao rukom odneseno. Kao i obino, nai
u se u sredini. Odrasli uvek sve pokvare. Kada se otac zaustavio na benzinskoj stanici i
kupio mi okoladicu, celu sam je strpala u usta.
Stigli smo do Renbansidlunga tek u pola devet, sat i po kasnije nego to je trebalo.
Ostaviu te ovde, pouri kui, rekao je otac i poljubio me.
Volim te, promrmljala sam, kao i uvek kada smo se opratali, a onda potrala
preko mranog platoa do naeg stepenita i otkljuala vrata. U predsoblju je pored
telefona stajala majina poruka: Otila sam u bioskop. Vidimo se kasnije. Spustila sam
torbu i na trenutak zastala u nedoumici. Onda sam napisala mami poruku da u je
ekati kod susetke koja je ivela u stanu ispod naeg. Kada je, nakon izvesnog vremena,
dola po mene, bila je van sebe od besa.
Gdje ti je otac?, zagrmela je.
Nije doao sa mnom, ostavio me je kod platoa, tiho sam rekla. Nije bilo do mene
to smo kasnili, niti to me nije dopratio do ulaza. Ipak, oseala sam krivicu.
O, boe! Kasnite satima. Brinula sam se. Kako je mogao da te pusti da sama ide
preko platoa? Usred noi? Moglo je neto da ti se desi. Sluaj me: vie se nee viati s
ocem. Dosta mi je, neu to vie da trpim!

***
Kada sam se rodila, 17. februara 1988, majka je imala trideset osam godina i dve
odrasle erke. Moju prvu polusestru rodila je sa samo osamnaest godina, a drugu
otprilike godinu dana kasnije. Bilo je to krajem ezdesetih godina dvadesetog veka.
Ostala je sama i teko se nosila sa dvoje dece. Ona i otac njenih erki rastali su se ubrzo
nakon roenja moje druge polusestre. Nije joj bilo lako da se brine o svojoj maloj
porodici - morala je da se bori i pragmatino gleda na stvari. Bila je pomalo prestroga
prema sebi, radei sve to joj je bilo u moi kako bi prehranila decu. U njenom ivotu
nije bilo mesta za sentimentalnost ili bojaljivost, odmor ili bezbrinost. Nakon mnogo
vremena, u trideset osmoj godini, kada su erke odrasle, oslobodila se dunosti i briga
koje donosi gajenje djece. Upravo tada, stigla sam ja. Majka nije raunala na to da e
ponovo zatrudneti.
Porodica u kojoj sam roena upravo je ponovo trebalo da se raspadne. Moj dolazak
je preokrenuo sve: trebalo je izvaditi deje stvari, a svakodnevni ivot iznova prilagoditi
potrebama dojeneta. Iako su me svi doekali s radou i razmazili poput princeze, kao
dete sam se ponekad oseala suvino. Morala sam da se borim za mesto u svetu gde su
sve uloge ve podeljene.
Kada sam se rodila, roditelji su bili zajedno ve tri godine. Upoznala ih je majina
muterija. Kao kolovana krojaica, majka je izdravala sebe i erke ijui i
prepravljajui odeu za gospoe iz susedstva. Jedna od njenih muterija bila je ena iz
gradia Susenbruna pored Bea, koja je, zajedno s muem i sinom, drala pekaru i malu
prodavnicu. Ludvig Koh mladi ponekad je pratio majku kod krojake i uvek je ostajao
5

avada kedavra

malo due nego to je potrebno, kako bi porazgovarao s njom. Ona se uskoro zaljubila u
mladog, zgodnog pekara, koji ju je zasmejavao svojim priama. Nakon nekog vremena,
doselio se kod nje i njene dve erke, u veliku zgradu u severnom predgrau Bea.
Na tom mestu, grad se stapa s Moravskom nizijom, kao da ne moe da se odlui ta
eli da bude. Neskladno je to podruje, bez sredita i osobenosti, gde sve deluje mogue i
u gde sluajnost odluuje. Poslovnu zonu i fabrike okruuju neobraena polja, gde po
nepokoenoj travi lutaju opori pasa. Usred toga, jezgra nekadanjih sela nastoje da
ouvaju osobenost, koja bledi poput boje s proelja malih kua iz razdoblja bidermajera.
To su ostaci prolih vremena, koje postepeno zamenjuju bezbrojne stambene zgrade,
utopijska reenja socijalne stanogradnje, izgraena usred zelenih polja uz mnogo pompe,
a zatim preputena sebi. Odrasla sam u takvoj zgradi, jednoj od najveih.
Stanovi na Renbanvegu projektovani su sedamdesetih; izgraeni su kao kameno
otelotvorenje urbanistike vizije nove okoline za nove ljude: srene, radnike porodice
budunosti, smetene u savremenim gradovima s jasnom formom, trgovakim centrima
i izvrsnim javnim prevozom do Bea.
Na prvi pogled, inilo se da je eksperiment uspeo. Kompleks se sastojao od 2.400
stanova, u kojima je ivelo vie od 7.000 ljudi. Izmeu blokova zgrada bili su prostrani
platoi, gde su hladovinu pravila velika stabla. Igralita su se smenjivala s betonom i
velikim travnjacima. Jasno se moe zamisliti kako su urbanisti stavljali na makete lutkice
majki s kolicima i dece na igralitu, uvereni da su stvorili prostor za sasvim nov oblik
drutvene zajednice. U poreenju s malim, zaguljivim prostorima blie centru, ovi
stanovi, naslagani poput kockica u soliterima od petnaest spratova, bili su prozrani i
dobro isplanirani, s terasama i modernim kupatilima.
Ipak, naselje je od samog poetka posmatrano kao prva stanica za doseljenike koji
su eleli da se nastane u gradu, ali im to nikad nije sasvim polo za rukom - radnike iz
pokrajina: Donje Austrije, Gradia i tajerske. Polako, ali sigurno, pojavili su se i
doseljenici s kojima su se ostali stanovnici svakodnevno prepirali oko sitnih stvari,
poput mirisa kuvanja, zaigrane dece i razliitih miljenja o stepenu buke. Atmosfera u
naselju postajala je sve napetija; sve ee su se pojavljivali nacionalistiki i ksenofobini
grafiti. U trgovakim centrima otvorene su prodavnice jeftine robe, a na velikim
trgovima ispred njih dokoliili su tinejderi i nezaposleni, utapajui frustracije u
alkoholu.
Danas je naselje obnovljeno, soliteri blistaju novim bojama, a konano je dovrena i
oblinja stanica metroa. Ali dok sam bila dete, naselje Renbansidlung bilo je izvor
drutvenih problema. Smatralo se da je opasno etati se nou, a i danju smo oseali
nelagodu, kada bismo prolazili pored grupica tinejdera koji su visili na platou i
enama dobacivali kojeta. Majka je uvek brzo prelazila preko platoa i stepenita, vrsto
me steui za ruku. Iako je bila odluna, snalaljiva ena, mrzela je verbalno
maltretiranje kojem je u Renbanvegu bila izloena. Nastojala je da me zatiti koliko god
je mogla; objasnila mi je zato ne voli da se igram na platou i zato smatra da su susedi
vulgarni. Naravno, kao dete nisam sasvim razumela ta eli da mi kae, ali uglavnom
bih je posluala.
6

avada kedavra

Jasno se seam kako sam, kao devojica, uvek iznova odluivala da ipak odem na
plato da se igram. Satima sam se spremala, zamiljajui ta u rei drugoj deci i stalno se
presvlaei. Odabrala bih igrake za pesak, a onda ih odbacila. Dugo i predano bih
razmiljala koju bi lutku bilo najbolje da ponesem kako bih se sprijateljila sa drugima.
Ipak, kada bih napokon sila na plato, nikad nisam ostala due od nekoliko minuta.
Nisam mogla da se otresem oseaja da ne pripadam. Iako nisam sasvim razumela
roditelje, u tolikoj sam meri upila njihove negativne stavove, da mi je sopstveno naselje
bilo poput stranog sveta. Umesto toga, vie sam volela da sanjarim na krevetu u dejoj
sobi. Ta soba, s ruiastim zidovima, svetlim tepihom i nerazmaknutim zavesama
ukraenim arama koje je majka saila, okruivala me je poput tita. Tu sam kovala
velike planove i satima razmiljala kuda bi me ivot mogao odvesti. U svakom sluaju,
znala sam da neu pustiti korenje u tom naselju.
U prvih nekoliko meseci ivota bila sam u centru panje. Sestre su se brinule o
novoroenetu kao da vebaju budue ivotne uloge. Dok me je jedna hranila i
prepovijala, druga me je nosila u sling marami u centar; etala je bekim ulicama, a
prolaznici su zastajkivali kako bi se divili mom irokom osmehu i lepom odelu. Kada bi
joj prepriavale te dogodovtine, majka bi bila van sebe od sree. Bilo joj je vrlo stalo da
dobro izgledam i od roenja me je oblaila u najlepu odeu, koju bi ila nou. Birala je
posebne materijale, listala modne asopise kako bi pronala najnovije krojeve ili bi mi
kupovala sitnice u buticima. Sve su boje bile usklaene, ak i boja arapica. U
komiluku gde su ene etale s viklerima na glavi, a veina mukaraca odlazila u
prodavnicu u arenim ukavim trenerkama, izgledala sam poput male manekenke.
Iako je preterana briga o spoljanjem izgledu doprinela naem udaljavanju od okoline,
bio je to i nain na koji mi je majka pokazivala ljubav.
Zbog svoje otre, odlune prirode, teko je pokazivala emocije. Nije bila tip osobe
koja se stalno grli i mazi s decom. Suze i izlivi ljubavi uvek su joj izazivali nelagodu.
Trudnoe u mladosti naterale su je da rano sazri, a s vremenom je i ogrubela. Nije sebi
doputala slabosti i odbijala je da ih prihvati kod drugih. Kao dete, esto sam imala
priliku da vidim kako pobeuje prehladu istom snagom volje; zadivljeno sam
posmatrala kako vadi vrelo posue iz maine za sudove. Njen moto je bio: Indijanac ne
zna za bol - mora biti vrst, kako bi se izborio za svoje mesto u svetu.
Otac bio je potpuno drugaiji. Kada bih poelela da se mazim, rairio bi ruke;
uivao je u igri sa mnom - ako bi bio budan. Dok je jo iveo s nama, kad god bih ga
videla, uglavnom je spavao. Voleo je da izlazi i mnogo je pio s prijateljima. Zbog toga
mu posao nije mnogo odgovarao. Od oca je preuzeo pekaru, iako ga to, zapravo, i nije
previe zanimalo, a najvie gaje muilo to mora da ustaje tako rano. Ostajao bi u
kafanama do ponoi i, kada bi budilnik u dva ujutro zazvonio, bilo ga je jako teko
probuditi. Nakon to bi isporuio pecivo, satima bi hrkao na kauu, a veliki stomak
zastraujue se dizao i sputao pred mojim zadivljenim dejim oima. Igrala sam se s
usnulim ovekom, stavljala mu medvedie na obraze, ukraavala ga trakama i
masnicama, stavljala mu eirie na glavu i lakirala nokte. Kada bi se posle podne
probudio, bacao bi me u vazduh i, kao arolijom, izvlaio iznenaenja iz rukava. A
7

avada kedavra

onda bi ponovo otiao u grad, u kafane i barove.

U to vreme, najsvetlija taka u ivotu bila mi je baka. Vodila je pekaru zajedno s
ocem. S njom s am se oseala sigurno i kao kod kue. ivela je na nekoliko minuta
vonje od nas, a ipak, u nekom sasvim drugom svetu. Susenbrun, u severnom
predgrau, jedno je od najstarijih bekih sela i grad, koji mu se postepeno pribliavao,
nikad nije uspeo da uniti taj seoski duh. Mirne sporedne uliice bile su istakane starim
porodinim kuama, sa batama gde su ljudi i dalje gajili povre. Bakina kua, u kojoj
su bile i mala prodavnica i pekara, i dalje je bila jednako lepa kao i u vreme
Austrougarske.
Baka je bila poreklom iz Vahaua, ivopisne regije u dolini Dunava, na ijim su se
ustalasanim, sunanim padinama prostirali vinogradi. Roditelji su joj bili vinogradari i,
shodno tadanjim obiajima, od detinjstva je morala da pomae u vinogradu. Uvek se s
nostalgijom priseala detinjstva u Vahauu, koji je, pedesetih godina, u filmovima Hansa
Mosera prikazivan kao divno, idilino mesto. Ipak, njen ivot u toj panoramskoj okolini
uglavnom se vrteo oko posla, posla, i jo malo posla. Jednog dana, na brodu koji je
prevozio ljude na drugu obalu Dunava, upoznala je pekara iz pica. Ugrabila je priliku
da pobegne od unapred zacrtanog ivota i udala se za njega. Bila je dvadeset etiri
godine mlaa od Ludviga Koha starijeg, i teko je zamisliti da se udala samo iz ljubavi.
Meutim, celog ivota je s ljubavlju govorila o suprugu. Nisam ga upoznala, jer je umro
nedugo nakon mog roenja.
I posle godina provedenih u gradu, i dalje je bila prilino ekscentrina i drala se
seoskih obiaja. Nosila je vunene suknje i kecelje na cvetie. Uvijala je kosu i mirisala na
kuhinju i francbrantvajn. Taj bi me miris obavio svaki put kada bih zaronila lice u njenu
haljinu. Sviala mi se i blaga aroma alkohola koja ju je okruivala. Kao prava
vinogradarska erka, uz svaki obrok ispijala je velike ae vina kao da je voda, a nikad
nije pokazala ni najmanji znak pijanstva. Ostala je verna svojoj tradiciji: kuvanju na
starom poretu na drva i ribanju posua staromodnom ianom etkom. Posebno je bila
brina prema cveu. U velikom dvoritu iza kue, na betonskim ploama bili su
poredani brojni lonci, vedra i stare, dugake nave, koji bi se svakog prolea i leta
pretvarali u ostrvca ljubiastog, utog, belog i ruiastog cvea. U vonjaku su rasle
kajsije, trenje, ljive i razliite vrste ribizli. Suprotnost izmeu njene kue i naeg stana
na Renbanvegu nije mogla biti vea.
Prvih godina mog ivota, baka mi je predstavljala pojam doma. esto bih ostala tu
na spavanju, jedui okoladu, sklupana uz nju na starom kauu. Posle podne bih
poseivala prijateljicu u selu, iji su roditelji u dvoritu imali mali bazen. Vozila sam
bicikl s decom iz ulice i znatieljno istraivala prostor po kom sam se slobodno kretala.
Moji roditelji su u blizini otvorili prodavnicu, pa sam tu malu udaljenost ponekad
prelazila biciklom, kako bih iznenadila baku. Jo se seam da je esto sedela ispod
haube za suenje kose, pa ne bi ula zvono ili kucanje. Onda bih se popela preko
ograde, prikrala joj se s lea i uivala u tome da je uplaim. Nasmejala bi se i oterala me
u kuhinju, i dalje s viklerima u kosi. Samo ekaj da te ja dohvatim!, viknula bi i za
kaznu me poslala da radim u dvoritu. Volela sam da berem tamnocrvene trenje ili
8

avada kedavra

kidam prepune granice ribizli s njom.

Baka mi nije samo pruila komadi bezbrinog i toplog detinjstva - od nje sam
nauila i kako da napravim prostor za oseanja, u svetu gde za njih nije bilo mesta.
Kada bih bila kod nje, gotovo svakodnevno bismo odlazile do malog groblja, nedaleko
sela. Bilo je okrueno velikim poljem, a dedin grob, sa sjajnim crnim spomenikom,
nalazio se na samom kraju nove ljunane staze pored zida. Leti je sunce obasjavalo
grobove i, osim automobila koji bi povremeno proao glavnim putem, moglo se uti
samo cvranje cvraka i cvrkut ptica iznad polja. Baka bi na grob stavljala svee cvee,
tiho plaui. Kad sam bila mala, uvek sam pokuavala da je uteim. Govorila sam joj:
Nemoj plakati, bako, deda eli da se smeje! Kasnije, kad sam krenula u kolu,
shvatila sam daje enama iz moje porodice, koje u svakodnevici nisu elele da ispolje
bilo kakvu slabost, bilo potrebno mesto gde e moi da oslobode oseanja. Samo
njihovo, sigurno mesto.
Kada sam malo porasla, postala su mi dosadna poslepodneva s bakinim
prijateljima, koji bi nam se esto pridruili na putu do groblja. Iako sam kao mala volela
da me hrane kolaima i da mi stare gospoe postavljaju svakojaka pitanja, dola sam u
doba kada jednostavno nisam elela da sedim u starinskim dnevnim sobama, punim
tamnog nametaja i ipkanih podmetaa, gde nita ne sme da pipa i mora da slua
kako se gospode hvale svojim unucima. U to vreme, baka mi je jako zamerala
udaljavanje. Onda u jednostavno nai sebi drugu unuku, obavestila me je jednog
dana. Veoma me je povredilo kada je stvarno poela da asti sladoledom i slatkiima
jednu drugu, manju devojicu, koja je redovno dolazila u njenu prodavnicu,.
Brzo smo izgladile taj nesporazum, ali od tada sam redje ila u Susenbrun. Majka se
ionako nije najbolje slagala sa svekrvom, pa joj nije smetalo to vie ne spavam tamo
tako esto. Ipak, iako nismo bile tako bliske kad sam krenula u osnovnu kolu, kao to
to uglavnom biva s bakama i unukama, zauvek je ostala moje uporite, dajui mi oseaj
sigurnosti koji kod kue nisam imala.
Tri godine pre mog roenja, moji roditelji su otvorili malu prodavnicu s kafiem,
takozvanim tuberlom, u naselju Marko Polo, petnaestak minuta vonje od
Renbanvega. Godine 1988. preuzeli su jo jednu prodavnicu, na Probtalgase u
Susenbrunu. Nalazila se u glavnoj seoskoj ulici, nekoliko stotina metara od bakine kue.
U ruiastoj jednospratnici na oku, sa starinskim vratima i stolom, prodavali su
peciva, gotovu hranu, novine i specijalizovane asopise za kamiondije, kojima je to bila
poslednja stanica na ovoj prometnoj arteriji u predgrau Bea. Police su bile pune
svakodnevnih sitnica, koje su ljudi i dalje kupovali u svojoj prodavnici na oku, iako su
ve poeli da odlaze u lokalni supermarket. Tako su tu bile male kartonske kutije sa
deterdentom, testenina, supe u kesici i, ponajvie, slatkii. U malom dvoritu iza kue
stajao je stari ruiasti zamrziva.
Uz bakinu kuu, te dve prodavnice bile su centralni deo mog detinjstva. Bezbrojna
poslepodneva posle vrtia ili kole provela sam u prodavnici u Marku Polu, dok je
majka sreivala raune ili usluivala kupce. Igrala sam se murke sa decom ili se
sankala na malom sankalitu koje je napravila optina. Naselje je bilo manje i mirnije od
9

avada kedavra

naeg. Smela sam da se slobodno kreem i lako sam se sprijateljila sa decom. Iz

prodavnice sam mogla da vidim goste kafia: domaice, mukarce koji su se vraali s
posla, i one koji su, uz tost sa sirom, ve od jutra ispijali pivo. Takva mesta su u
gradovima polako nestajala, pa su prodavnice mojih roditelja, sa dugim radnim
vremenom, sluenjem alkohola i intimnom atmosferom, u ivotima mnogih zauzimale
vrlo bitno mesto.
Otac je bio zaduen za pekaru i dostavljanje peciva, a majka se brinula za sve
ostalo. Kada mi je bilo otprilike pet godina, otac je poeo da me vodi sa sobom u
dostavu. Vozili bismo se kombijem kroz predgraa i sela, zaustavljajui se u
restoranima, barovima i kafiima, kod tandova s virlama i u manjim prodavnicama.
Poznavala sam podruje severno od Dunava bolje nego ijedno dete mojih godina - i
moda previe vremena provodila u barovima i kafiima. Uivala sam to sam toliko s
ocem; zbog toga sam se oseala odraslom, osobom koju uzimaju za ozbiljno. Ipak, nae
dostavne vonje imale su i negativnu stranu.
Kako slatka devojica! - verovatno sam hiljadu puta ula te reci. Ipak, za njih me
ne veu lepe uspomene, iako sam primala komplimente i bila u centru panje. Nisam
poznavala ljude koji bi me tipali za obraze i kupovali mi okoladu. Osim toga, nisam
volela da budem u centru panje; zbog toga bih se oseala veoma neugodno.
Otac je bio veseljak i voleo da nastupa u velikom stilu. erkica u svee ispeglanim
haljinama predstavljala je savren dodatak; uivao je da me pokazuje kupcima. Svuda je
imao prijatelje, toliko da sam, ak i kao dete, shvatala da ne moe biti zaista blizak sa
svim tim ljudima. Veina je prihvatala poziv na pie ili pozajmljivala novac. udei za
odobravanjem, rado je davao pare.
Sedela sam na barskim stolicama u kafiima i sluala odrasle, ije bi zanimanje za
mene brzo splasnulo. Mnogi su bili nezaposleni i nisu uspelu u ivotu, pa su vreme
provodili ispijajui pivo i vino i igrajui karte. Mnogi su nekad imali posao, bili uitelji
ili dravni slubenici, pa su negde jednostavno skliznuli sa ivotnog puta. Danas to
nazivamo burnout sindromom, ali i tada je bio uobiajen u predgrau velikog grada.
Tek ponekad, neko bi me pitao ta radim na tim mestima. Veina je jednostavno
smatrala da se to podrazumeva i ponaala se preterano prijateljski. Moja velika
devojica, odobravajui bi govorio otac, mazei me po licu. Kada bi mi neko kupio
slatkie ili sok, za uzvrat se oekivalo da nekako platim: Poljubi iku tog i tog. Poljubi i
tetu. Odbijala sam blizak kontakt sa strancima, kojima sam zamerala to kradu oevu
panju, panju koja je trebalo da bude samo moja. Dostave su bile stalna emocionalna
vrteka. U jednom trenutku bila bih u centru panje, predstavljali su me, dobijala sam
slatkie, a u drugom bi me ignorisali, toliko da, kad bi me kojim sluajem pregazio
automobil, verovatno niko ne bi ni primetio. Smenjivanje panje i zanemarivanja u
svetu povrne interakcije nagrizalo mi je samopotovanje. Nauila sam da privlaim
panju kako bi se odrasli to due bavili mnome. Tek mi je sada postalo jasno da ona
elja za svetlima pozornice, onaj san da postanem glumica, koji sam imala od malih
nogu, nije proizaao iz mene - imitirala sam svoje ekstrovertne roditelje i preivljavala u
svetu gde ti se ili dive, ili te zanemaruju.
10

avada kedavra

***
Nedugo potom, to smenjivanje panje i zanemarivanja proirilo se na najbliu
okolinu. Svet mog ranog detinjstva polako je poeo da puca. Pukotine su najpre bile
sasvim male, jedva vidljive u poznatoj okolini, tako da sam ih i dalje slabo primeivala,
krivei sebe za trenutke nesklada. Onda su poele da se ire, sve dok se, jednog dana,
itava porodina struktura nije sruila. Otac je prekasno shvatio da je prevrio meru i da
je majka odavno odluila da ga ostavi. Nastavio je s ekstravagantnim ponaanjem,
poput kralja predgraa, idui od bara do bara i kupujui velike, skupe automobile.
Mercedesi i kadilaci trebalo je da impresioniraju njegove prijatelje. Pozajmljivao je
novac da bi kupovao automobile. Svaki put kada bi mi dao mali deparac, odmah bi ga
ponovo pozajmio, kako bi kupio cigarete ili otiao na kafu. Podigao je toliki kredit na
bakinu kuu, da su je na kraju zaplenili. Do sredine devedesetih nagomilao je toliko
dugova da je to ugroavalo ivot porodice. U procesu restrukturiranja dugova, majka je
preuzela prodavnicu meovite robe u Susenbrunu i onu u naselju Marko Polo.
Meutim, pukotine su zadirale mnogo dublje od finansija. U jednom trenutku, majci je
jednostavno bilo dosta mukarca koji se provodi, ali ne zna za pouzdanost.
Postepeno udaljavanje roditelja promenilo mi je ivot. Umesto da me tetoe i
razmaze, bila sam ostavljena po strani. Satima su se glasno svaali. Naizmenino su se
zakljuavali u spavau sobu, a za to vreme onaj drugi bi vikao u dnevnoj. Kada bih
bojaljivo upitala ta se dogaa, poslali bi me u sobu, zatvorili vrata i nastavili sa
svaom. Oseala sam se zarobljeno; postalo mi je teko da shvatim svet. Prekrila bih ui
jastukom, da ne ujem svau, i vraala se u ranije, bezbrino detinjstvo. Meutim,
uspela bih samo ponekad. Jednostavno nisam mogla da shvatim zato se moj, nekad
ozareni otac sada inio tako bespomonim i izgubljenim, i zato nije uspevao da
arolijom izvue sitnicu iz rukava kako bi me razvedrio. inilo mi se da je nepresuna
zaliha gumenih bombona iznenada presuila.
Nakon jedne une rasprave, majka je ak otila iz stana i nije dolazila nekoliko
dana. elela je da pokae ocu kako je to kada nema pojma gde ti je partner. Nije bilo
nita neobino da se on, jednu ili dve noi, ne pojavi u kui. Ali ja sam bila premlada da
bih razumela njene skrivene motive i plaila sam se. Dete u tom dobu ima drugaiji
pojam o vremenu, pa mi je majino odsustvo delovalo kao venost. Brinula sam se da li
e se ikad vratiti. U meni se duboko ukorenio oseaj naputenosti i odbaenosti. Poelo
je razdoblje detinjstva kad vie nisam mogla da shvatim gde pripadam, i nisam se
oseala voljeno. Od male, samouverene osobe kakva sam nekad bila, postepeno sam se
pretvarala u nesigurnu devojku, koja je prestala da veruje najbliima.
U tom tekom razdoblju, krenula sam u vrti. Kontrola koju su drugi imali nad
mojim ivotom i sa kojom sam se, kao dete, jako teko nosila dostigla je vrhunac.
Majka me je upisala u privatni vrti blizu kue. Od poetka sam se oseala
neshvaenom i neprihvaenom, pa sam ga zamrzela. Ve prvoga dana, doivela sam
neto to je udarilo temelje tim oseanjima. Bila sam u dvoritu s drugom decom i
primetila lalu, koja mi se uinila vrlo zanimljivom. Nagnula sam se nad nju i oprezno je
11

avada kedavra

privukla da pomiriem. Vaspitaica je verovatno pomislila da hou daje uberem i

udarila me po ruci. Ogoreno sam viknula: Tuiu vas mami! Meutim, te veeri sam
shvatila da je ona predala autoritet nada mnom nekom drugom i da vie nije na mojoj
strani. Kada sam joj ispriala ta se dogodilo, ubeena da e me braniti i ve sutradan
izgrditi vaspitaicu, samo je rekla da je u vrtiu tako i da moram potovati pravila.
tavie, dodala je: Neu da se meam, jer nisam bila tu i nisam videla ta se dogodilo.
Ta reenica postala je uobiajena kad god bih dola da joj se poalim u vezi s
vaspitaicama u vrtiu. Svaki put kad bih rekla da me druga deca maltretiraju, samo bi
odgovorila: Onda treba da im vrati. Morala sam da nauim da se sama nosim s
tekoama. Vrti mi je bio teko razdoblje u ivotu. Mrzela sam stroga pravila. Iako
nisam bila umorna, posle ruka sam, zajedno s drugom decom, morala da leim u
spavaoj sobi; bunila sam se protiv toga. Vaspitaice su gledale svoja posla, ne
pokazujui previe zanimanja za nas. Pazei nas jednim okom, drugim bi itale romane
i asopise, razgovarale i lakirale nokte.
Sporo sam se zbliavala sa decom, i uprkos tome to sam bila okruena vrnjacima,
oseala sam se jo usamljenije nego pre.
Faktori rizika, pre svega sekundarna enureza, povezuju se s oseanjem gubitka u
najirem smislu, prvenstveno razvodom ili razdvajanjem roditelja, smru, roenjem
sestre ili brata, ekstremnim siromatvom, delinkvencijom roditelja, uskraivanjem,
zanemarivanjem, nedostatkom podrke u razvojnim koracima.
To je renika definicija problema s kojim sam u to vreme morala da se nosim. Od
prerano sazrelog deteta, koje je vrlo brzo odbacilo pelene, postala sam devojica koja
piki u krevet. Mokrenje u krevet bilo je ig koji mi je trovao ivot. Vlani tragovi na
posteljini pretvorili su se u izvor neprestanih prekora i ismevanja.
Kada sam se, po ko zna koji put, upikila u krevet, majka je reagovala onako kako je
u to doba bilo uobiajeno; mislila je da namerno to radim i da se problem kod deteta
moe resiti na silu i kanjavanjem. Istukla me je po zadnjici i ljutito upitala: Zato mi to
radi? Grdila me je, oajavala, ali nita nije mogla da promeni. I dalje sam svake noi
pikila u krevet. Kupila je gumene arave i obloila mi krevet. Bilo je to poniavajue
iskustvo. Iz razgovora s bakinim prijateljima saznala sam da se gumeni podmetai i
posebni aravi koriste za stare i nemone. Samo sam elela da se prema meni odnose
kao prema velikoj devojici, ali nisam mogla da prestanem. Majka bi me tokom noi
budila da odem u toalet, ali bih se ipak ponovo upikila. Menjala bi mi posteljinu i
pidamu, neprestano psujui. Ponekad bih se ujutro probudila suva i bila ponosna na
to, ali ona bi mi brzo pokvarila veselje. Ne sea se da sam morala da te presvlaim
usred noi? Pa, pogledaj koju pidamu nosi! - pokuavala je da me prevari. Nisam
mogla da se odbranim od optubi. Kanjavala me je prezirom i ismevanjem. Kada sam
zatraila donji ve za barbiku, nasmejala se i rekla da bih ga ionako samo upiala. Toliko
me je bilo stid, da sam poelela da se zemlja otvori i proguta me.
Na kraju je poela da meri koliko tenosti pijem. Oduvek sam bila edno dete, pila
esto i mnogo, ali sada se moj unos tenosti precizno merio. Tokom dana smela sam da
12

avada kedavra

pijem samo male koliine, a nou mi je to bilo potpuno zabranjeno. to su mi vie

branili vodu i sokove, to sam bivala ednija, dok, na kraju, nisam mogla da mislim na
bilo ta drugo. Svaki gutljaj, svaki odlazak u toalet, sve se posmatralo i komentarisalo,
ali samo kada smo bile same, jer - ta e ljudi pomisliti?
U vrtiu je mokrenje u krevet dobilo sasvim novu dimenziju. Poela sam da pikim
u gae i tokom dana. Druga deca su mi se smejala, a vaspitaice su ih podsticale i stalno
mi se rugale. Verovatno su mislile da u bolje kontrolisati beiku ako me budu
ismevale, ali je situacija sa svakim ponienjem postajala sve gora. Odlazak u toalet ili
gutljaj vode postali su pravo muenje. Morala sam to da radim kad nisam elela, a
nisam smela onda kada mi je bilo oajniki potrebno. Kada smo eleli u toalet, morali
smo da traimo dozvolu, a svaki put kad bih pitala, odgovarale su: Ali, malopre si bila.
Zato mora opet? I obrnuto, prisiljavale su me da idem u toalet pre svakog izlaska,
pre obroka, pre poslepodnevnog spavanja, i nadgledale me dok sam to inila. Jednom,
kada su posumnjale da sam se ponovo upikila u gae, naterale su me da se skinem
pred svima.
Svaki put kada bi me povela negde sa sobom, majka bi nosila rezervnu odeu. To
me je inilo jo nesigurnijom i postienijom. inilo mi se da odrasli oekuju da se
upikim. to su vie to oekivali, i to su me vie grdili i ismevali, to su ee bili u
pravu. Bio je to zaaran krug iz koga nisam uspevala da izaem ni u osnovnoj koli. Bila
sam ismejana, poniena i uvek edna devojica koja piki u krevet.
Nakon dve godine svaa i pokuaja pomirenja, otac se zauvek odselio od nas. Bilo
mi je pet godina; od vedre trogodinjakinje pretvorila sam se u nesigurnu, utljivu
devojicu koja ne voli ivot i trai razliite naine da se pobuni. Ponekad bih se
povlaila u sebe, ponekad bih vritala, povraala i imala napade plaa zbog oseanja da
me niko ne razume. Jednom me je itavih nedelju dana muio gastritis.
Majka, koja je i dalje bila preokupirana svojim raskidom s ocem, prebacila je svoju
borbu na mene. Zahtevala je da budem vrsta kao ona, savladam bol i nesigurnost i
hrabro nastavim sa ivotom. Nije mogla da shvati da ja, kao dete, uopte nisam
sposobna za to. Kada bih postala previe emocionalna, agresivno bi reagovala na moje
ispade. Optuivala me je da se samosaaljevam, a posle pokuavala da me potkupi
slatkiima, ili bi mi pretila kaznom ako ne prestanem.
Bes zbog situacije koju nisam mogla da razumem postepeno se preusmerio na
jedinu osobu koja je ostala nakon to se otac odselio - majku. Nekoliko puta, bila sam
tako ljuta da sam odluivala da odem. Spakovala bih nekoliko stvari u torbu i
pozdravila se s njom. Meutim, znala je da neu dospeti dalje od vrata, pa bi mi samo
namignula i rekla: Vai, uvaj se. Jednom sam iz sobe iznela sve lutke koje mi je ona
poklonila i poreala ih u hodniku. elela sam da pokaem kako sam odluila daje
iskljuim iz svog malog kraljevstva - svoje sobe. Naravno, ti pokuaji nadmudrivanja
nisu bili reenje pravog problema. Kada su mi se roditelji razdvojili, izgubila sam sidro
stabilnosti; vie nisam mogla da se oslonim na ljude koji su mi ranije stalno bili na
raspolaganju.
Zanemarivanje mi je polako unitavalo samopotovanje. Kada pomislite na nasilje
13

avada kedavra

nad decom, zamiljate sistematine, teke udarce, koji za posledicu imaju fizike
povrede. Nisam doivela nita slino. U mom sluaju, re je bila o meavini verbalnog
ugnjetavanja i povremenih vaspitakih metoda stare kole - amara koji su mi
pokazivali da sam ja, dete, slabija.
Majka to nije radila iz besa ili prorauna, nego zato to bi se u njoj probudio gnev,
koji bi brzo planuo i podjednako brzo se ugasio. amarala bi me kada bi bila
preoptereena ili kada bih neto zgreila. Mrzela je i cmizdrenje, postavljanje pitanja ili
preispitivanje njenih objanjenja - time bih takoe zasluila amar.
U to doba, i u tom kraju, ovakav odnos prema deci nije bio neobian. tavie, ivot
mi je bio znatno laki" od ivota mnoge dece u susedstvu. Na platou sam esto viala
majke kako viu na decu, obaraju ih na tlo i udaraju akama. Moja majka nikad ne bi
uinila tako neto, a njeni amari sigurno ne bi nikog okirali. Kada me je amarala u
javnosti, niko se nije meao. Mada, uglavnom je bila prevelika dama da bi rizikovala da
je neko vidi kako to ini. Druge ene u naem naselju bile su otvoreno nasilne; ne i moja
majka. Od mene se zahtevalo da obriem suze ili priekam da crvenilo na licu nestane,
pre nego to izaem iz stana ili automobila.
Istovremeno, neistu savest pokuavala je da umiri poklonima. Ona i otac takmiili
su se ko e mi kupiti lepu odeu i voditi me u prirodu vikendom. Ali ja nisam elela
poklone. U toj fazi ivota, elela sam samo da me neko bezuslovno voli i prua mi
podrku, a roditelji nisu mogli to da mi daju.
Jedan dogaaj iz osnovne kole pokazuje koliko se u meni duboko ukorenilo
saznanje da od odraslih ne mogu oekivati pomo. Bilo mi je otprilike osam godina i
ila sam na sedmodnevni kolski izlet u tajersku. Nisam bila ba sportski tip, niti se
usuivala na divlje igre kojima su se druga deca bavila. Ipak, elela sam da se bar
jednom oprobam na igralitu. Pala sam s penjalice, a ruka me je jako zabolela. Pokuala
sam da se uspravim, ali ruka me je izdala, pa sam ponovo pala. U uima mi je
odzvanjao vedar smeh dece. Niz obraze su mi se kotrljale suze, elela sam da vritim,
ali zvuk mi nije izlazio iz usta. Tek kada je do mene dotrala jedna uenica, uspela sam
da joj kaem da dovede uiteljicu. Devojica je otrala, ali uiteljica ju je poslala nazad,
poruivi da, ako neto elim, moram da doem sama.
Ponovo sam pokuala da ustanem, ali im sam se pomerila, u ruci mi je sevnulo.
Bespomono sam leala na tlu. Tek nakon nekog vremena, uiteljica iz drugog razreda
pomogla mi je da ustanem. Stisnula sam zube i nisam se alila. Nisam htela da bilo
kome budem na teretu. Kasnije je moja uiteljica primetila da neto nije u redu.
Pretpostavila je da sam se ugruvala prilikom pada i dozvolila mi da poslepodne
provedem u sobi s televizorom.
Dok sam te noi leala u spavaonici, ruka me je toliko bolela da sam jedva mogla da
diem. Ipak, nisam traila pomo. Tek sutradan, kad smo bili u zoolokom vrtu u
Herberttajneu, uiteljica je shvatila da sam se ozbiljno povredila i odvela me doktoru,
koji me je odmah poslao u bolnicu u Grac. Ruka mi je bila slomljena.
Majka i njen deko su doli po mene. Dobro sam poznavala tog novog mukarca u
njenom ivotu - bio mi je kum. Nije mi se sviao. Vonja kui bila je pravo muenje. Tri
14

avada kedavra

sata se alio to su zbog moje nespretnosti morali da se voze toliko daleko. Majka je
elela da ublai situaciju, ali nije uspevala da zaustavi njegove kritike. Sedela sam na
zadnjem seditu i tiho plakala. Bilo me je stid to sam pala i drugima izazvala
neprijatnost. Ne stvaraj probleme. Nemoj praviti scene. Ne budi histerina. Velike
devojice ne plau. Te mantre iz detinjstva, koje sam ula hiljadu puta, pomogle su mi
da dan i po trpim bol od slomljene ruke. Glas u glavi ponavljao ih je i dok sam sluala
tiradu majinog deka.
Uiteljica je morala da ide na disciplinsku komisiju zbog toga to me nije odmah
odvela u bolnicu. Iako je potpuno tano da nije dovoljno pazila, odgovornost je u velikoj
meri bila moja. Nepoverenje u vlastitu procenu bilo je toliko da ak ni sa slomljenom
rukom nisam mislila da imam pravo na pomo.
U meuvremenu, oca sam viala samo vikendima ili kada bi me vodio sa sobom u
dostavu. Posle raskida s majkom, i on se ponovo zaljubio. Devojka mu je bila ljubazna,
ali rezervisana. Jednom mi je rekla: Sad znam zato si tako teka. Roditelji te ne vole.
Pobunila sam se, ali je ta primedba progonila moju ranjenu deju duu. Moda je u
pravu? Uostalom, ona je odrasla, a odrasli su uvek u pravu.
Danima nisam mogla da se otresem te pomisli.

***
Kad mi je bilo devet godina, nakupljene frustracije poela sam da reavam hranom.
Nikad nisam bila mravica, a odrastala sam u porodici gde je hrana igrala vrlo bitnu
ulogu. Majka bila je tip ene koji moe da jede koliko hoe, a da se ne ugoji ni grama.
Moda zbog hiperaktivne titne lezde, a moda zbog ivahne prirode. Jela je hleb s
mau, kolae, svinjsko peenje s kimom i sendvie sa unkom. Nikad se ne bi ugojila, i
nikad nije proputala priliku da drugima nabija na nos. Mogu da jedem ta god
poelim, likovala bi, drei hleb namazan debelim slojem masti. Nasledila sam njenu
neumerenost u jelu, ali ne i sposobnost sagorevanja tolikih kalorija.
S druge strane, otac je bio toliko debeo da mi je, kao detetu, bilo neprijatno da me
vide s njim. Stomak mu je bio ogroman, poput trudnice u osmom mesecu. Kada bi leao
na kauu, stomak se izdizao poput planine. esto sam ga tapala i ispitivala kada bi
dete trebalo da se rodi. On bi se dobroudno smejao. Na tanjiru su mu uvek bile
naslagane gomile mesa, a uz to je morao da ima i nekoliko velikih knedli, koje su plivale
u moru sosa. Prodirao je ogromne koliine hrane, jedui i kad vie nije bio gladan.
Kada smo vikendom ili na porodine izlete, prvo s majkom, a posle s njegovom
devojkom, sve se vrtelo oko hrane. I dok su druge porodice planinarile, vozile bicikl ili
obilazile muzeje, mi smo odlazili na gastronomska odredita. Odvezao bi nas do neke
nove kafane ili bismo poseivali seoske gostionice u dvorcima. Nismo ili na
organizovane istorijske ture, nego da bismo uestvovali u gozbama na srednjovekovni
nain: gomile mesa i knedli, koje rukama trpa u usta i zaliva kriglama piva - otac je
voleo takve izlete.
Bila sam stalno okruena hranom, u dvema prodavnicama - u Susenbrunu i u
15

avada kedavra

naselju Marko Polo, koju je majka preuzela posle raskida s ocem. Kada bi me
pokupila iz produenog boravka i odvela u prodavnicu, dosadu sam ubijala hranom:
sladoled, gumene bombone, malo okolade, kiseli krastavci. Majka bi obino popustila bila je suvie zauzeta da bi paljivo pratila ta trpam u usta.
Poela sam da se sistematski prederavam. Progutala bih itav paket okoladica
baunti, popila veliku bocu koka-kole, pa zaokruila obrok s jo okolade, sve dok mi se
eludac ne bi toliko rairio da mi se inilo da e pui. im bih malo dola sebi, nastavila
bih da jedem. Godinu dana pre otmice toliko sam se ugojila da sam, od bucmaste
devojice, prerasla u stvarno debelu devojku. Nisam se bavila sportom i druga deca su
me sve vie zadirkivala. Usamljenost sam leila novim koliinama hrane. Na deseti
roendan imala sam 45 kilograma.
Majka bi me jo vie frustrirala, govorei: Svia mi se takva kakva jesi, bez obzira
na to kako izgleda. Ili: Samo runom detetu mora oblaiti lepe haljine. Kada bih se
uvredila, nasmejala bi se i dodala: Ne mislim na tebe, duo. Ne budi tako osetljiva.
Osetljiva - bilo je to najgore, to se nije smelo biti. Danas se svaki put iznenadim kada
ujem kako se ta re koristi u pozitivnom kontekstu. Dok sam bila dete, to je bila uvreda
kojom su opisivani ljudi preslabi za ovaj svet. Tada sam elela da mi neko dozvoli da
budem slaba. Kasnije mi je ta vrstina, koju mi je prvenstveno majka nametnula,
verovatno spasla ivot.
Okruena svakojakim slatkiima, satima sam sedela ispred televizora u svojoj sobi
ili itala knjigu. elela sam da pobegnem od stvarnosti, gde za mene nije bilo nieg osim
ponienja, u druge svetove. Imali smo sve televizijske programe i niko nije pazio ta
gledam. Menjala sam kanale bez preteranog razmiljanja, i gledala sve: deje emisije,
vesti i kriminalistike prie kojih sam se bojala, ali ih ipak upijala poput sunera. U leto
1997, u medijima je dominirala jedna vest: u Salckamergutu, jednom od austrijskih
jezerskih podruja, veim delom u Gornjoj Austriji, policija je otkrila lanac deje
pornografije. Prestravljeno sam sluala kako je sedam mukaraca namamilo nepoznat
broj deaka u posebno opremljenu sobu, ponudivi im malo novca. Tu su ih zlostavljali
i sve to snimili, a snimke posle prodali po elom svetu. Dvadeset etvrtog januara 1998.
Austriju je potresao jo jedan skandal. Snimci zlostavljanja devojica starosti izmeu pet
i sedam godina poslati su potom. Na jednom se videlo kako je mukarac namamio
sedmogodinju devojicu iz susedstva na tavan, gde ju je teko zlostavljao.
Jo vie su me uznemirili izvetaji o devojiama koje je su bile rtve serijskog ubice
u Nemakoj. Koliko se seam, dok sam bila u osnovnoj koli, jedva da bi prolo mesec
dana bez izvetaja o otetoj, silovanoj ili ubijenoj devoj ii. Televizijske reportae
opisivale su dramatine potrage i policijske izvetaje do najsitnijih pojedinosti. Gledala
sam pse tragae u umi i ronioce koji su na dnu jezera i ribnjaka traili tela. Stalno sam
sluala prie njihovih porodica: kako su nestale dok su se igrale napolju, ili jednostavno
nisu dole kui iz kole; kako su ih roditelji oajniki traili, sve dok nisu saznali stranu
vest - da vie nikad nee videti svoju decu.
Medijski izvetaji su u to vreme bili toliko sveprisutni, da smo o njima razgovarali i
16

avada kedavra

u koli. Uiteljice su nam objanjavale kako da se zatitimo od napada. Gledali smo

filmove u kojima su devojice zlostavljala starija braa, i one u kojima su deaci uili
kako da se odupru nasilnim oevima. I uiteljice su ponavljale upozorenja koja su nam
stalno upuivali kod kue: Nigde ne idite sa strancima! Ne ulazite u tue automobile!
Ne uzimajte slatkie od nepoznatih osoba! Ako vam se neto uini udnim, preite na
drugu stranu ulice.
Kada danas gledam popis sluajeva iz tih godina, potresu me jednako kao i tada.
- Ivon (dvanaest godina), u julu 1995. pretuena na smrt, na jezeru Pinou
(Brandenburg), zato to se opirala oveku koji je pokuao da je siluje.
- Anet (petnaest godina), iz Mardorfa na jezeru tajnhude, 1995. godine pronaena
gola, seksualno zlostavljana i ubijena u kukuruzitu. Poinilac nije uhvaen.
- Marija (sedam godina), oteta, zlostavljana i baena u ribnjak u Haldenslebenu
(Zahsen-Anhalt), novembra 1995.
- Elmedina (est godina), oteta, zlostavljana i uguena februara 1996. u Zigenu.
- Klaudija (jedanaest godina), oteta, zlostavljana i zapaljena u Grevenbrojhu, maja
1996.
- Ulrike (trinaest godina), nije se vratila s jahanja na poniju 11. juna 1996. Njeno
telo pronaeno je dve godine kasnije.
- Ramona (deset godina), nestala bez traga iz trnog centra u Jeni, 15. avgusta
1996. Njeno telo pronaeno je januara 1997. u blizini Ajzenaha.
- Natali (sedam godina), 20. septembra 1996. na putu u kolu oteo ju je, zlostavljao
i ubio dvadesetdevetogodinjak u Epfahu, u Gornjoj Bavarskoj.
- Kim (deset godina), iz Varela u Friziji, oteta, zlostavljana i ubijena u januaru
1997.
- En-Katrin (osam godina), pronaena na smrt pretuena, 9. juna 1997, blizu
roditeljske kue u Sibeku u Brandenburgu.
- Loren (devet godina), jula 1997. zlostavljao ju je i ubio dvadesetogodinjak, u
podrumu kue njenih roditelja u Prenclauu.
- Denifer (jedanaest godina), 13. januara 1998, u Versmoldu pokraj Gutersloha,
ujak ju je namamio u svoj automobil, gde ju je zlostavljao i udavio.
- Karla (dvanaest godina), napadnuta na putu u kolu, 22. januara 1998. u
Vilhermsdorfu pokraj Furta, zlostavljana, onesveena i baena u ribnjak. Umrla je
nakon pet dana u komi.
Posebno su me pogodili sluajevi Karle i Denifer. Posle hapenja, Deniferin ujak
je priznao da je eleo da seksualno zlostavlja devojicu u automobilu. Kada je poela da
se odupire, udavio ju je, a telo sakrio u umi. Ti izvetaji su mi se neizbrisivo urezali u
pamenje. Psiholozi s kojima su razgovarali na televiziji savetovali su nam da se ne
opiremo napadaima, jer e nam to ugroziti ivot. Jo su strasniji bili izvetaji o
Karlinom ubistvu. I danas pred sobom vidim novinare, zamiljam kako stoje ispred
17

avada kedavra

ribnjaka u Vilhermsdorfu i objanjavaju da je policija prema raskopanoj zemlji mogla

utvrditi koliko se estoko devojica borila. Sahranu su prenosili na televiziji. Sedela sam
pred ekranom, oiju irom otvorenih od straha. Samo je jedna stvar uspela da me umiri
- njene fotografije. Nisam bila plavokosa, nena devojica kakve su zlostavljai, izgleda,
voleli. Nisam bila svesna koliko greim.

18

avada kedavra

2
Uostalom, ta bi moglo da se desi?
Poslednji dan starog ivota

Pokuavala sam da vrisnem, ali glas me je izdao.

Glasne ice odbile su poslunost. Sve je u meni vritalo.
Nemi jauk koji niko nije mogao da uje.
Dan nakon povratka iz oeve vikendice, probudila sam se tuna i gnevna. Grudi su
mi se stezale od ljutnje zbog majinog besa - usmerenog na oca, ali iskaljenog na meni.
Jo vie me je uzrujavalo to to mi je zabranila da ga ponovo vidim. Bila je to jedna od
odluka koje odrasli donose iz besa ili zbog nekog iznenadnog dogaaja, ne razmiljajui
o tome da nisu bitni samo oni, nego i najdublje potrebe onih koji se bespomono
suoavaju s takvim izjavama.
Mrzela sam oseaj bespomonosti, oseaj koji me je podsealo da sam i dalje dete.
udela sam da napokon odrastem, nadajui se da me svae s majkom nee toliko
pogaati. elela sam da nauim kako da potisnem oseanja, ukljuujui i duboko
ukorenjene strahove, koje svae izmeu roditelja uvek izazivaju kod dece.
Sa desetim roendanom za sobom sam ostavila prvo i najnesamostalnije razdoblje
u ivotu. Taj arobni datum slubeno je oznaio da se samostalnost pribliava: jo samo
osam godina, a onda u se iseliti i pronai posao. Vie neu biti zavisna od odluka
odraslih, kojima je vie stalo do sitnih svaa i ljubomore nego do mojih potreba. Jo
samo osam godina, koje u iskoristiti da se pripremim za ivot u kom u ja donositi
odluke.
Nekoliko nedelja pre roendana, ve sam napravila bitan korak prema
nezavisnosti: ubedila sam majku da mi dozvoli da sama idem u kolu. Iako sam bila u
etvrtom razredu, uvek me je dovozila i ostavljala pred ulazom. Put nije trajao due od
pet minuta. Svakog dana, stidela sam se pred drugom decom zbog sopstvene
bespomonosti, koju su svi mogli da vide kada bih izala iz automobila, a majka me
poljubila na rastanku. Ve izvesno vreme pregovarala sam s njom o dozvoli da idem
sama. elela sam da dokaem roditeljima, ali i samoj sebi, da vie nisam mala. I da
mogu pobediti sopstvene strahove.
Nesigurnost me je muila, napadala me ak i dok sam silazila niza stepenice. Rasla
je dok sam prelazila plato i potpuno me obuzimala dok sam trala ulicama
Renbansidlunga. Oseala sam se nezatienom i siunom, i mrzela sebe zbog toga. Tog
dana, donela sam odluku: pokuau da budem snana. elela sam da taj dan bude prvi
u mom novom ivotu, i poslednji dan starog. Kada sada razmiljam o tome, prilino je
ironino to se upravo tog dana moj dotadanji ivot zaista zavrio, iako se to dogodilo
19

avada kedavra

na nain koji nisam mogla ni da zamislim.

Odluno sam odgurnula areni prekriva i ustala iz kreveta. Kao i uvek, majka mi
je pripremila odeu koju je trebalo da obuem: kariranu haljinu od sivog flanela na
tregere. U tome sam se oseala bezoblino, sputano, kao da me haljina vrsto dri u
stanju koje sam odavno elela da prerastem.
Mrzovoljno sam je obukla i otila niz hodnik do kuhinje. Majka mi je spremila
sendvie i ostavila ih na stolu, umotane u salvetu s logom malog kafia u naselju
Marko Polo. Kada je doao trenutak da krenem, obukla sam crveni kaputi i stavila
ranac na lea. Pomazila sam make i pozdravila se s njima. Onda sam otvorila ulazna
vrata i izala na stepenice. Tek to sam odmakla od vrata, zastala sam, razmiljajui o
majinim recima, koje je izgovorila mnogo puta: Ljudi ne smeju da se rastanu u ljutnji,
jer ne znaju hoe li se ponovo videti! Bila je impulsivna, znala je da razbesni i esto bi
me oamarila kada bi se na trenutak izgubila. Ipak, na rastanku je uvek bila puna
ljubavi. Treba li zaista da odem bez rei? Okrenula sam se, ali onda se u meni opet
probudilo sinonje razoaranje. Vie neu da je ljubim, kazniu je utanjem. Uostalom,
ta bi moglo da se desi?
Uostalom, ta bi moglo da se desi? mrmljala sam u pola glasa. Rei su mi
odzvanjale stepenitem. To pitanje pretvorilo se u mantru koja me je pratila do ulice i
kroz redove kua, na putu do kole. Mantra pomou koje sam se borila protiv straha i
grize savesti to se nisam pozdravila s majkom.

***
Izala sam iz naselja, prola du beskrajno dugakog zida i stala na peakom
prelazu. Ulicom je iao tramvaj, pun ljudi koji su se zaputili na posao. Hrabrost mi se
istopila. Odjednom mi se sve inilo prevelikim. Muila me je svaa s majkom i plailo
oseanje da se gubim u novom lavirintu odnosa izmeu posvaanih roditelja i njihovih
novih partnera, koji me nisu prihvatali.
elela sam oseaj da e taj dan doneti neto novo, ali on je jo jednom popustio
pred izvesnou da u morati da se borim za sopstveno mesto u toj zamrenoj mrei.
Uostalom, kako bih mogla da promenim svoj ivot, kada mi se i najobiniji peaki
prelaz inio kao nepremostiva prepreka?
Poela sam da plaem; sve sam jae elela da jednostavno nestanem. Gledala sam
kako preda mnom tee saobraaj i zamislila da me, dok prelazim ulicu, udara
automobil. Vukao bi me nekoliko metara, a onda bih umrla. Pored mene bi leao ranac,
a crveni kaput bi, poput upozoravajueg crvenog svetla na asfaltu, vikao: Pogledajte
samo ta ste uradili toj devojici! Majka bi istrala iz zgrade, plakala nada mnom i
uvidela sve svoje greke. Da, bi. Sigurno.
Naravno, nisam se bacila pod automobil, niti pod tramvaj. Nisam elela da
privuem toliko panje. Umesto toga sam se sabrala, prela preko peakog i ulicom
Renbanveg nastavila prema koli, koja se nalazila na Brioivegu. Prola sam nekoliko
tihih sporednih ulica, nizove malih porodinih kua sa skromnim dvoritima,
20

avada kedavra

izgraenih pedesetih godina. U delu grada gde su preovladavale industrijske zgrade i

stambene etvrti s betonskim soliterima, te kuice su delovale zastarelo, ali i umirujue.
Kada sam skrenula na Melangase, obrisala sam suze s lica i nastavila da koraam,
oborene glave.
Vie se ne seam zato sam podigla pogled. Zbog nekog zvuka? Ptice? U svakom
sluaju, zagledala sam u jedan dostavni kombi. Bio je parkiran s desne strane ulice i
izgledao kao da ne pripada toj mirnoj okolini. Ispred njega je stajao mukarac. Bio je
mrav, ne ba visok i inilo se da je mlad. Gledao je oko sebe kao da neto eka, ali ni
sam ne zna ta.
Usporila sam i ukoila se. Odmah mi se vratio strah, koji nisam mogla tano da
imenujem; najeila sam se po vratu i rukama. Istoga trenutka osetila sam nagon da
preem na drugu stranu ulice. Kroz glavu su mi proletele slike i delovi reenica: ne
razgovaraj sa strancima... Ne ulazi u tue automobile... Otmica... Zlostavljanje dece...
Tolike televizijske prie o otmicama devojica. Ako zaista elim da budem odrasla, ne
smem dopustiti tim oseanjima da me savladaju. Moram pobediti strah; naterala sam se
da nastavim da hodam. Uostalom, ta bi moglo da se desi, pitala sam samu sebe. Put do
kole bio je moj ispit. Poloiu ga bez skretanja.
Vie ne mogu da se setim ta je u meni, kada sam ugledala kombi, zazvonilo na
uzbunu: moda je bila intuicija, iako bi me verovatno uplaio svaki mukarac koga bih
na ulici videla u neuobiajenoj situaciji. U mojim dejim oima, otmica je bila realna
mogunost, ali duboko u meni, to je jo uvek bilo neto to se dogaa na televiziji, a ne
u mom susedstvu.
Kada sam dola na otprilike dva metra od oveka na ulici, pogledao me je u oi. U
tom trenutku, moj je strah nestao. Imao je plave oi i malo duu kosu, poput studenta u
televizijskom filmu iz sedamdesetih. Pogled mu je bio neobino prazan. To je neki
jadniak, pomislila sam, jer je izgledao kao da mu je potrebna zatita - u tom trenutku,
osetila sam elju da mu pomognem. Moda zvui udno, kao kada dete, vrsto i po
svaku cenu, naivno veruje da u svakom postoji neto dobro. Ipak, kada me je tog jutra
prvi put pogledao u oi, izgledao je izgubljeno i vrlo ranjivo.
Da, poloiu ovaj ispit. Proi u pored njega, zaobii ga onoliko koliko mi uski
trotoar doputa. Nisam volela da dodirujem ljude i elela sam da se dovoljno
odmaknem od njega, kako ne bih morala da ga dotaknem u prolazu.
A onda se sve odigralo vrlo brzo.
U trenutku kada sam, oborenog pogleda, htela da proem pored njega, zgrabio me
je oko struka i ugurao u kombi. Sve se desilo u trenu, kao da je uvebana koreografija.
Prizor koji smo zajedno uigrali. Koreografija uasa.
Jesam li vritala? Mislim da nisam. A ipak, u meni je sve vritalo. Iz mene je
pokuao da izae jauk, ali je ostao zarobljen u grlu: nemi vrisak, kao da su se ostvarile
none more u kojima vie, ali te niko ne uje, ili tri, a ostaje u mestu, kao da si
zarobljen u ivom pesku.
Da li sam mu se suprotstavila? Da li sam se borila protiv njegove savrene
21

avada kedavra

koreografije? Oigledno jesam, jer sam sutradan imala modricu na oku. Ne seam se
bola koji mi je udarac naneo, samo oseaja paraliue bespomonosti. Otmiaru nije bilo
teko da se izbori sa mnom. Bio je visok 1,72, a ja samo 1,45 m. Bila sam debela i ne
preterano brza. Osim toga, teka kolska torba ograniavala mi je pokrete. Sve se
odigralo za samo nekoliko sekundi.
U trenutku kada su se vrata kombija zatvorila za mnom, bila sam savreno svesna
injenice da sam oteta i da u verovatno umreti. U glavi su mi se vrtele slike Deniferine
sahrane. Bila je zlostavljana u automobilu i ubijena kada je pokuala da pobegne. Slike
Karlinih roditelja koji su ekali vesti o erki. Karla, koja je bila zlostavljana, pronaena je
kako onesveena pluta u ribnjaku. Umrla je sedam dana kasnije. Tada sam se zapitala
kako bi to bilo: smrt i ono to dolazi posle nje. Osea li bol pre smrti i da li zaista vidi
svetlost?
Slike su se meale s bujicom misli: Da li se ovo stvarno dogaa? Meni? - pitao je jedan
glas. Kakva luda ideja, oteti dete. To nikad ne ispadne dobro, rekao je drugi. Zato ja? Pa ja ne
odgovaram profilu tipine rtve otmice, javio se trei.
Otmiarev glas vratio me je u sadanjost. Naredio mi je da sednem na pod zadnjeg
dela kombija i zareao da se ne miem. Ako ga ne posluam, videu svog boga. Onda se
prebacio na vozaevo sedite i pokrenuo automobil.
Budui da prednji i zadnji deo kombija nisu bili odvojeni, mogla sam da ga vidim.
ula sam kako panino okree brojeve telefona. Niko mu se nije javljao.
U glavi su mi i dalje odzvanjala pitanja: Hoe li od moje porodice traiti novac za otkup?
Ko e platiti? Kuda me vodi? Koji je ovo automobil? Koliko je sati? Prozori vozila bili su
zatamnjeni, osim tanke crte na gornjem delu. S poda nisam mogla da vidim kuda
idemo, a nisam se usudila da podignem glavu i pogledam kroz prozor. inilo mi se da
se vozimo dugo i besciljno. Brzo sam izgubila oseaj za prostor i vreme. Zbog kroanja i
lampiona koji su stalno promicali pored nas, inilo mi se da se vozimo ukrug po naselju.
Govori. Mora da razgovara s njim. Ali kako? Kako se pria s kriminalcem? Oni ne
zasluuju potovanje, pa mi se nije inilo prikladnim da mu govorim vi. Znai, ti. Re
dosad rezervisana za ljude koji su mi bliski.
Prilino apsurdno, ali prvo pitanje koje sam postavila bilo je koji broj cipela nosi.
Setila sam se toga iz televizijskih emisija o nereenim zloinima. Bitno je da tano opie
poinioca. I najmanji detalj je vaan. Naravno, nije mi odgovorio. Umesto toga,
doviknuo mi je da utim i da mi se onda nita nee dogoditi. Ni danas mi nije jasno
kako sam uspela da skupim dovoljno hrabrosti da ga ne posluam. Moda zato to sam
bila sigurna da u ionako umreti, da stvari ne mogu biti gore nego to jesu.
Hoe li sada da me siluje? bilo je moje sledee pitanje.
Ovaj put je odgovorio. Premlada si za to, rekao je. Ne bih to uinio. Onda je
ponovo pozvao nekog telefonom.
Kad je spustio slualicu, rekao je: Odveu te u umu i predati drugima. Onda u
moi da operem ruke od svega ovog. To je ponovio nekoliko puta, brzo i uznemireno:
Predau te i onda vie neu imati posla s tobom. Nikad se vie neemo videti.
22

avada kedavra

Ako je nameravao da me uplai, pronaao je prave rei. Izjava da e me predati

drugima oduzela mi je dah. Ukoila sam se od straha. Nije morao nita vie da kae,
znala sam na ta misli. Lanci deje pornografije mesecima su bili tema u medijima. Od
prologa leta, jedva da bi prolo nedelju dana bez prie o ljudima koji su otimali i
zlostavljali decu, a sve to snimali. Sve sam mogla savreno da zamislim: gomila
mukaraca odvukla bi me u podrum i dirala svuda, dok bi neko fotografisao. Do tog
trenutka, verovala sam da u uskoro umreti. Ono to mi se sad spremalo delovalo je jo
strasnije.
Ne seam se koliko smo se dugo vozili. Stali smo u borovoj umi, kakvih je u
mnogo u okolini Bea. Otmiar je ugasio motor i opet nekoga pozvao. Izgleda da je
neto polo naopako. Ne dolaze. Nisu ovde! besneo je sebi u bradu. Izgledao je
preplaeno, uznemireno. Ipak, moda je i to bila samo varka - moda je eleo da stanem
na njegovu stranu, protiv onih drugih, kojima je trebalo da me preda i koji su ga
ostavili na cedilu; moda ih je izmislio da bi me zastraio i paralizovao.
Izaao je i naredio mi da ne mrdam. Nemo sam ga posluala. Zar Denifer nije htela
da pobegne iz takvog automobila? Kako je to pokuala? I u emu je pogreila? Misli su
mi se komeale u glavi. Ako nije zakljuao vrata, moda bih mogla da otvorim. I ta
onda? Dva koraka i naao bi se pored mene. Nisam mogla brzo da trim. Nisam znala u
kojoj smo umi i u kom bi smeru trebalo da krenem. A osim toga, bili su tu i drugi,
koji bi trebalo da dou po mene, i koji su mogli biti bilo gde. Jasno sam mogla da
zamislim kako tre za mnom, hvataju me i bacaju na tlo. A onda i svoj le, zakopan
ispod bora.
Pomislila sam na roditelje. Majka e posle podne doi po mene u kolu. A deurna
uiteljica e rei: Ali, Nataa nije dola! Majka e biti oajna, a ja nikako ne mogu da je
zatitim. Od pomisli na to kako dolazi po mene u kolu, a ja nisam tu, pucalo mi je srce.
Uostalom, ta bi moglo da se desi? pomislila sam jutros kada sam odlazila iz kue, ne
pozdravivi se s njom, ne poljubivi je. Nikad se ne zna da li emo se ponovo videti.

***
Trgnula sam se na otmiareve rei. Ne dolaze. Onda se vratio u automobil, upalio
motor i krenuo.
Sada sam prepoznala zabate i krovove kua, koje sam nazirala kroz uski
nezatamnjeni prostor na bonim prozorima. Videla sam kuda vozi - vraao se u
predgrae, pa na put prema Genserndorfu.
Kuda idemo?, upitala sam.
U trashof, odmah je odgovorio.
Dok smo se vozili kroz Susenbrun, obuzela me je duboka tuga. Proli smo pored
majine stare prodavnice, koju je nedavno zatvorila. Pre samo tri nedelje, ona bi sedela
tu, za pisaim stolom, i sreivala raune. I dalje sam mogla da je zamislim i poelela
sam da vrisnem, ali iz mene je izalo samo slabano cviljenje, kada smo proli ulicom
23

avada kedavra

koja je vodila do bakine kue. Tu sam provela najsrenije trenutke detinjstva.

Zaustavili smo se u nekoj garai. Otmiar mi je naredio da ostanem da leim u
zadnjem delu kombija, pa je ugasio motor. Onda je izaao, uzeo plavi pokriva,
prebacio ga preko mene i vrsto me vezao. Okruio me je potpuni mrak i jedva sam
disala. Kada me je podigao, poput paketa, i izneo iz automobila, uhvatila me je panika.
Morala sam da se izvuem ispod pokrivaa. I morala sam u toalet.
Kad sam mu rekla da me spusti i dozvoli mi da odem u toalet, glas mi je zvuao
prigueno i strano. Zastao je na trenutak, a onda me odmotao i poveo niz hodnik, do
malog toaleta za goste.
Iz hodnika sam uspela da vidim deli sobe. Nametaj mi se inio stilski i skup, to je
bio jo jedan znak da sam zaista rtva zloina. U policijskim serijama na televiziji,
kriminalci su uvek imali velike kue sa skupim nametajem.
Otmiar je stajao pred vratima i ekao. Odmah sam zakljuala vrata i uzdahnula od
olakanja. Ipak, to je trajalo samo nekoliko sekundi. Prostorija nije imala prozor, a ja
nisam mogla zauvek da ostanem iza zakljuanih vrata. Pogotovo jer bi vrlo lako mogao
da ih razvali.
Kad sam posle nekog vremena izala napolje, ponovo me je umotao u pokriva:
tama, zaguljivost. Podigao me je i osetila sam da me nosi niza stepenice. U podrum?
Kada smo doli do kraja stepenita, spustio me je na pod, malo povukao, pa ponovo
prebacio preko ramena i nastavio da hoda. inilo mi se da je prola itava venost pre
nego to me je ponovo spustio, a onda sam ula kako mu se koraci udaljavaju.
Prestala sam da diem i samo sluala. Nita. Nita se nije ulo. Ba nita. Ipak,
prolo je mnogo vremena pre nego to sam se usudila da se oprezno izvuem ispod
pokrivaa. Oko mene je bio mrak. Zaudaralo je na prainu, a ustajali vazduh bio je
neobino topao. Ispod sebe sam oseala hladan, go pod. Sklupala sam se na pokriva i
tiho zaplakala. U toj tiini, sopstveni glas mi je tako udno zvuao, da sam se uplaila i
prestala. Ne seam se koliko dugo sam leala. U poetku sam pokuavala da brojim
sekunde i minute. Dvadeset jedan, dvadeset dva - mrmljala sam za sebe. Pokuavala sam
da na prste izbrojim koliko je minuta prolo. Stalno sam greila, a to nisam smela sebi
da dozvolim, ne sada! Morala sam da se koncentriem, da zapamtim svaku pojedinost!
No, brzo sam izgubila pojam o vremenu. Tama i vonj koji je u meni izazivao
gaenje poklopili su me poput crne krpe.
Kada se otmiar vratio, doneo je sijalicu i zavrnuo je u grlo na zidu. Iznenadno
otro svetio me je zaslepelo, ali nije donelo olakanje, jer sam sad mogla da vidim gde
sam. Soba je bila mala i prazna, zidovi prekriveni lamperijom, a prazan drveni krevet
kukama privren uza zid. Na podu je bio svetli laminat. U uglu se nalazio nunik bez
poklopca, a na jednom zidu dvostruki umivaonik od nerajueg elika.
Zar ovako izgleda tajno mesto zloinake skupine? Seks klub? Svetla lamperija na
zidovima podsetila me je na saunu i podstakla talas ideja: sauna u podrumu zlostavlja dece - zloinac. Zamislila sam debele, znojave mukarce kako sede na meni.
Za mene je sauna u podrumu predstavljala mesto na koje su takvi ljudi mamili svoje
24

avada kedavra

rtve i zlostavljali ih. Ali nije bilo pei, a ni onih drvenih posuda koji obino stoje u
sauni.
Otmiar mi je naredio da ustanem, drim se na odreenoj udaljenosti i ne mrdam.
Potom je poeo da vadi kuke o koje je bio okaen drveni krevet. Za to vreme, obraao
mi se onako kako ljudi obino priaju sa kunim ljubimcima: nenim i umirujuim
glasom. Ne treba da se bojim, sve e biti u redu ako se budem ponaala kako mi on
kae. Gledao me je kao ponosni vlasnik novi automobil; ili jo gore: kao to dete gleda
novu igraku - puno oekivanja, ali u isto vreme nesigurno ta sve moe s njom da radi.
Nakon nekog vremena, prestala sam da paniim i skupila hrabrost da mu se
obratim. Molila sam ga da me pusti. Nikome neu nita rei. Ako me sad pusti, niko
nita nee primetiti. Rei u da sam pobegla. Ako me ne zadri preko noi, nita ti se
nee dogoditi. Pokuala sam da mu objasnim da je poinio veliku greku, da me ve
trae i da e me sigurno nai. Apelovala sam na njegov oseaj odgovornosti i molila za
saoseanje. Uzalud. Jasno mi je dao do znanja da u no provesti u toj tamnici.
Da sam mogla da predvidim da e mi ta soba narednih 3.096 noi biti i utoite i
zatvor, ne znam kako bih reagovala. Kada se danas setim, jasno mi je da je spoznaja da
u tu morati da provedem tu jednu, prvu no, izazvala reakciju koja mi je verovatno
spasla ivot - ali koja je, ujedno, bila i opasna. Ono to je dosad delovalo nezamislivo
odjednom je postalo stvarnost: bila sam zakljuana u podrumu zloinca i nee me
osloboditi, barem ne danas. Moj svet je preplavio talas strave, a poimanje stvarnosti
malo mi se promenilo. Prihvatila sam to to se dogodilo i, umesto da se ljutito i oajno
borim protiv novonastale situacije, prepustila sam se. Kada odraste, ovek postane
svestan da, svaki put kada mora da podnosi okolnosti koje su, pre nego to su se
dogodile, delovale nezamislivo, gubi mali deo sebe. U temeljima linosti pojavi se
pukotina. A ipak, prilagoavanje je jedina pravilna reakcija, jer vam osigurava
preivljavanje. Deca reaguju intuitivnije. Bila sam preplaena i nisam se opirala, nego
poela da se pripremam za noenje - zasad, samo na jednu no.
Iz dananje perspektive, ini mi se bizarnim kako je paniku zamenio pragmatizam.
Kako sam brzo shvatila da e moje molbe biti uzaludne i da e se svaka sledea re
samo odbiti od tog udnog oveka. Kako sam nagonski osetila da moram prihvatiti
situaciju, da bih preivela tu jednu, beskrajnu no u podrumu.
Kada je otmiar odvojio krevet od zida, pitao me je ta mi je potrebno. Potpuno
apsurdna situacija, kao da sam dola da prespavam u hotelu i zaboravila da ponesem
najnunije toaletne potreptine. etka za kosu, etkica, pasta za zube i aa za etkicu.
Posluie i prazna aa od jogurta. Funkcionisala sam.
Objasnio mi je da e morati da ode u Be, da mi donese duek iz stana koji tamo
ima.
Je li ovo tvoja kua? upitala sam, ali nije mi odgovorio. Zato ne moe da me
dri u svom stanu u Beu?
Odgovorio je da bi to bilo preopasno: tanki zidovi, radoznale komije, mogla bih
vritati. Obeala sam mu da u biti tiha, samo da me odvede u Be. Uzalud.
25

avada kedavra

Kad je unatrake izaao iz sobe i zakljuao vrata, moja strategija preivljavanja se

poremetila. Sve bih uinila da ostane ili me povede sa sobom; sve, samo da ne budem
sama.
unula sam. Noge i ruke bile su mi nekako udno obamrle, i bilo mi je teko da
odlepim jezik od nepca. Pokuala sam da uspostavim vremenski sled koga u moi da
se pridravam, i misli su mi se usredsredile na kolu. Meutim, odavno sam izgubila
svaki pojam o vremenu. Koji bi predmet sad bio na redu? Da li je veliki odmor ve
proao? Kad su primetili da nisam dola? Hoe li javiti roditeljima? Kako e oni
reagovati?
Pri pomisli na roditelje, suze su mi navrle na oi. Ipak, ne smem da plaem.
Indijanac ne zna za bol a, osim toga, sutra e verovatno biti gotovo. I onda e ponovo sve
biti u redu. Od oka to su me gotovo izgubili, roditelji e se pomiriti i ponovo e se
s ljubavlju odnositi prema meni. Zamislila sam ih kako zajedno sede za stolom i s
ponosom i divljenjem me pitaju kako sam se uspela da se tako dobro nosim sa
situacijom. Zamislila sam i prvi sledei dan u koli. Da li bi mi se smejali? Ili bi me
slavili kao udo, zato to sam uspela da pobegnem, dok su ostale devojice koje su
doivele slino iskustvo zavrile mrtve, na dnu ribnjaka ili u umi. Zamiljala sam kako
bi bilo divno, ali i muno kada bi me okruili i neumorno ispitivali: Da li te je policija
spasla? Da li me policija uopte moe spasiti? Kako bi me pronali? Kako si uspela da
pobegne? Kako si samo skupila hrabrost da pobegne? Da li bih uopte imala
hrabrosti da pobegnem?
Odjednom me je ponovo preplavila panika. Nisam imala pojma kako da
pobegnem. Na televiziji bi uvek jednostavno nadjaali zloinca. Ali kako? Treba li da
ga ubijem? Znala sam da se od uboda u jetru moe umreti; proitala sam to u
novinama. Ali, gde se tano nalazi jetra? Da li bih uspela da ga pogodim u pravu taku?
ime bi uopte trebalo da ga ubodem? I jesam li sposobna da to uinim? Da ubijem
oveka? Ja - devojica? Misli su mi se okrenule ka Bogu. ak i kada ne bih imala drugog
izbora, da li bi u mojoj situaciji bilo dopustivo da ubijem? Ne ubij. Pokuavala sam da se
setim jesmo li na veronauci raspravljali o toj zapovesti, i da li su u Bibliji navedeni
izuzeci. Nisam mogla da se setim nijednog.
Prigueni zvuk prenuo me je iz razmiljanja. Otmiar se vratio. Doneo je usku,
osam centimetara debelu strunjau, koja je izgledala kao vojnika, ili ona sa dvorine
lealjke. im sam sela, vazduh je glasno izaao iz tankog materijala i ponovo sam ispod
sebe osetila tvrd pod. Otmiar je doneo sve to sam zatraila. ak i keks. Keks sa
maslacem, premazan debelim slojem okolade. Bio mi je to omiljeni, onaj koji, zapravo,
vie nisam smela da jedem, jer sam bila predebela. Povezivala sam ga s
nekontrolisanom udnjom i nizom poniavajuih trenutaka - s pogledom kada bi mi
neko rekao: Nee valjda to da pojede. Ve si dovoljno debela; sramotom kada bi sva
deca uzela jedan keks, ali ne i ja; i zadovoljstvom koje sam oseala dok bi mi se
okolada polako topila u ustima.
Dok je otmiar otvarao keks, ruke su poele da mi drhte. elela sam da jedem, ali
usta su mi se osuila od straha i nervoze. Znala sam da neu uspeti da progutam. Drao
26

avada kedavra

mi je kutiju s keksom pod nosom, sve dok nisam izvadila jedan i izmrvila ga u male
komade. Nekoliko komadia okolade se odlomilo, pa sam ih stavila u usta. Vie od
toga nisam mogla da pojedem.
Nakon nekog vremena, otmiar se okrenuo od mene i otiao do moje torbe, koja je
leala u oku. Kada ju je podigao i krenuo, poela sam da ga preklinjem da mi je ostavi
- pomisao da u izgubiti jedini lini predmet koji sam u ovoj uznemirujuoj okolini
imala bila mi je nepodnoljiva. Zbunjeno me je pogledao, a onda rekao: Tu si mogla
sakrije odailja i njime pozove pomo. Pokuava da me prevari i namerno se pravi
naivna! Pametnija si nego to eli da prizna!
Preplaila me je ta iznenadna promena raspoloenja. Jesam li uinila neto
pogreno? I kakav to odailja navodno imam u torbi, gde su bili samo sendvii i
nekoliko knjiga i olovaka? Nisam shvatala zato se tako udno ponaa. Danas mi je
jasno da su te rei bile prvi znak da je otmiar paranoian i psihiki bolestan. Tada nisu
postojali odailjai koji se daju deci da bi ih mogli locirati. ak i danas, kada postoje,
tako neto je vrlo neuobiajeno. Meutim, otmiar je verovao da postoji stvarna
opasnost da ja, 1998. godine, krijem takvo futuristiko sredstvo komunikacije u torbi.
Toliko stvarna, da se bojao kako bi desetogodinje dete moglo sruiti svet koji je
postojao samo u njegovoj glavi.
Njegova uloga u tom svetu menjala se brzinom munje: u jednom trenutku, inilo se
da mi zatvorenitvo u svom podrumu eli uiniti to ugodnijim, a ve u sledeem me je
- nejaku devojicu, bez oruja i, sasvim sigurno, bez odailjaa - doivljavao kao
neprijatelja koji je doao da ga ubije. Postala sam rtva luaka i figurica u njegovom
bolesnom svetu, ali tada to nisam shvatala. Nita nisam znala o psihikim bolestima,
prisilnim radnjama i poremeajima koji kod obolelih uzrokuju drugaiju percepciju
stvarnosti. Ponaala sam se prema njemu kao prema bilo kom drugom oveku, ije misli
i motive kao dete nisam mogla razumeti.
Uzalud sam ga preklinjala - uzeo mi je torbu i okrenuo se prema vratima. Otvarala
su se prema unutra, a s unutranje strane nisu imala kvaku, samo malu, okruglu ruku,
slabo privrenu za drvo, tako da se ak mogla i izvui.
Kada su se vrata zatvorila, poela sam da plaem. Bila sam sasvim sama, zakljuana
u praznoj sobi, negde ispod povrine zemlje. Bez svoje torbe, bez sendvia koje mi je
majka pre samo nekoliko sati pripremila. Bez salveta u koje su bili zamotani. Oseala
sam se kao da je otrgnuo deo mene, kao da mi je presekao vezu s majkom, s mojim
bivim ivotom. Sklupala sam se u uglu, na strunjai, i tiho plakala. inilo mi se da mi
se zidovi obloeni lamperijom pribliavaju, a plafon sputa. Disala sam brzo i plitko,
jedva uspevajui da ulovim neto vazduha, a strah me je sve vie obuzimao. Bio je to
grozan oseaj.
Kao odrasla, esto sam razmiljala kako sam uspela da preivim taj trenutak.
Situacija je bila toliko zastraujua, da me je mogla slomiti. Ipak, ljudski um u stanju je
da se nosi s najneverovatnijim situacijama - zavaravajui se i povlaei, kako ne bi
morao da kapitulira pred okolnostima koje se ne mogu shvatiti razumom.
Danas znam da sam doivela psiholoku regresiju. Um desetogodinjakinje vratio
27

avada kedavra

se u mentalno stanje etvorogodinjakinje ili petogodinjakinje; deteta koje svet oko

sebe prihvata bez preispitivanja, deteta kome logino poimanje stvarnosti vie ne
predstavlja vrste referentne take u ivotu, potrebne da bismo zadrali oseaj
normalnosti i da se ne bismo slomili. Detetu tog doba referentne take su mali,
svakodnevni rituali. Moja je situacija bila toliko daleko od pojmljivog, da sam se
podsvesno vratila u to stanje: oseala sam se malom, preputenom na tuu milost i
nemilost, i osloboenom svake odgovornosti. Onaj koji e se kasnije vratiti u moju
tamnicu bio je jedina odrasla osoba i, samim tim, autoritet koji zna ta valja initi. Samo
treba da radim ono to zatrai od mene, i sve e biti u redu. Onda e sve biti kao pre:
ritual pre spavanja, majina ruka na mom pokrivau, poljubac za laku no i staratelj osoba za koju e se vezati i koja e ostaviti upaljeno nono svetio, pa se tiho iskrasti iz
sobe.
To nagonsko povlaenje u mentalno stanje malog deteta druga je bitna promena
prvog dana mog zarobljenitva. Bio je to oajniki pokuaj da u beznadenoj situaciji
stvorim malu, poznatu oazu. Kada se otmiar kasnije vratio, zamolila sam ga da ostane
sa mnom, uuka me u krevet i ispria mi priu za laku no. ak sam ga pitala da me
poljubi pre spavanja, kao to je inila moja majka, pre nego to bi tiho zatvorila vrata za
sobom. Sve da bi se odrao privid normalnosti. Pristao je na tu igru. Uzeo je knjigu s
bajkama i kratkim priama iz moje kolske torbe, koju je odloio negde u tamnici, stavio
me na strunjau, pokrio tankim pokrivaem i seo na pod. Onda je poeo da ita Princezu
na zrnu graka, drugi deo. U poetku nije govorio teno. Gotovo bojaljivo i tiho,
proitao mi je priu o princu i princezi. Na kraju me je poljubio u elo. Na trenutak mi
se uinilo da leim u mekom krevetu, u sigurnoj dejoj sobi. ak je ostavio upaljeno
svetio.
Tek kad su se vrata za njim zatvorila, iluzija koja me je titila rasplinula se.
Te noi nisam mogla da spavam. Nemirno sam se okretala na tankoj strunjai, u
odei koju nisam elela da skinem. Jedino to je ostalo od mog prethodnog ivota bila je
ta haljina, u kojoj sam izgledala tako bezoblino.

28

avada kedavra

3
Uzalud se nadajui spasenju
Prvi dani u tamnici

Austrijske vlasti istrauju nestanak desetogodinje devojice Natae Kampu.

Nataa je poslednji put viena 2. marta. Put kojim ide u kolu, i na kome joj se gubi
svaki trag, prilino je dug. Navodno je primeeno da neko gura devojicu u crvenom
kaputiu u beli kombi."
- AKTENCAJHEN XY UNGELEST, 27. MARTA I998.
Sutradan sam neko vreme oslukivala zvukove koje je otmiar proizvodio pre nego
to je uao u tamnicu. Tada nisam znala koliko je ulaz dobro osiguran, ali sudei prema
zvucima koji su mi se postepeno pribliavali, shvatila sam da mu treba mnogo vremena
da otvori vrata.
Kada je uao u prostoriju od pet kvadratnih metara, stajala sam u uglu, pogleda
prikovanog za vrata. Delovao mi je mlae nego na dan otmice: mrav mukarac nenih,
mladalakih crta lica. Smea kosa bila mu je uredno oeljana na razdeljak po sredini,
kao da je uzoran uenik neke gimnazije u predgrau. Lice mu je bilo neno i, na prvi
pogled, nije odavalo zlo. Tek kada biste ga due posmatrali, primetili biste znakove
ludila, skrivene iza konzervativne malograanske spoljanjosti, spoljanjosti u kojoj e
se tek kasnije pokazati duboke pukotine.
Odmah sam ga obasula pitanjima:
Kad e me pustiti?
Zato me dri ovde?
ta e da mi uradi?
Odgovarao mi je jednoslonim reima, pratei svaki moj pokret, kao da sam
uhvaena ivotinja koju treba gledati u oi. Nijednom mi nije okrenuo lea i uvek sam
morala da odravam otprilike metar razdaljine od njega.
Pokuala sam da mu pretim. Ako me odmah ne pusti, bie u velikoj nevolji!
Policija me trai. Pronai e me i uskoro e doi ovamo! A onda e morati u zatvor! Ne
eli da ide u zatvor, zar ne? Pusti me i sve e biti u redu. Molim te, hoe li da me
pusti?
Obeao je da e me uskoro pustiti. Kao daje time odgovorio na sva pitanja, okrenuo
se, istrgao ruku iz vrata i zakljuao ih spolja.
Oajno sam oslukivala, u nadi da e se vratiti. Bila sam potpuno odseena od
spoljnog sveta. Nijedan zvuk nije dopirao do mene, a kroz pukotine u lamperiji nije
29

avada kedavra

prolazio ni traak svetla. Vazduh je bio ustajao i lepio mi se za kou, poput vlane opne
koju nisam mogla da skinem. Jedino to se ulo bilo je okretanje ventilatora, koji je, kroz
cev na plafonu, dovodio vazduh s tavana u moju tamnicu. Buka koju je stvarao bila je
pravo muenje: zujao bi u toj sobici dan i no, sve dok ne bi postao nestvaran i vritei
prodoran, tako da bih, u oaju, rukama poklopila ui da ga vie ne ujem. Kada bi se
ventilator pregrejao, poeo bi da smrdi, a lopatice bi se iskrivile. Struganje bi postalo
sporije, ali bi mu se prikljuio novi zvuk: tok, tok, tok. Bilo je dana kada ta izluujua
buka nije ispunjavala samo svaki kutak sobe, nego i mog uma.
Prvih dana u tamnici, otmiar je sve vreme ostavljao upaljeno svetio. Zamolila sam
ga za to, jer sam se bojala da budem sama u potpunom mraku, u koji bi tamnica utonula
kada bi izvadio sijalicu iz grla. Ali stalno, jarko svetlo bilo je gotovo podjednako
strano. Od njega su me bolele oi i bila sam u prisilnom, vetakom stanju budnosti, iz
kog nisam uspevala da se izvuem. ak i kada bih navukla pokriva preko glave, da
malo ublaim snagu svetla, san mi je bio povran i nemiran. Strah i jarko svetio
doputali su mi tek da lagano odremam, a budila bih se s oseajem da je napolju dan. U
hermetiki zatvorenom podrumu nije bilo razlike izmeu dana i noi.
Danas znam da je nekad rasprostranjena metoda muenja bila, a u nekim zemljama
jo uvek jeste, stalno izlaganje zatvorenika vetakom svetlu. Kada su neprestano
izloene jakom svetlu, biljke uvenu, a ivotinje uginu. Za ljude je to podmuklo muenje
delotvornije od fizikog nasilja. Ono u tolikoj meri unitava bioritam i obrasce spavanja,
da telo reaguje kao da je paralizovano od silne iscrpljenosti, a mozak nakon samo
nekoliko dana ne moe pravilno da funkcionie. Jednako okrutno i delotvorno je
neprestano izlaganje oveka buci od koje ne moe da pobegne, kao to je buka
ventilatora koji strue i zuji.
Oseala sam se kao da sam iva zakopana u podzemnom sefu. Moj zatvor nije bio
sasvim kockast: bio je dugaak 2,70, irok 1,80, a visok neto manje od 2,40 metara.
Jedanaest i po kubnih metara zaguljivog vazduha. Ni pet kvadrata poda, po kome sam
koraala poput tigra u kavezu, od zida do zida. est koraka od jednog do drugog zida i
nazad, to je bila duina prostorije. etiri koraka od jednog do drugog zida i nazad, bila
je irina. Mogla sam da napravim krug po tamnici u dvadeset koraka.
Koraanje bi samo malo ublailo paniku. im bih zastala, im bi se zvuk koraka
izgubio, ponovo bi me obuzeo uas. Bilo mi je loe i plaila sam se da u poludeti.
Dvadeset jedan, dvadeset dva... ezdeset. est napred, etiri ulevo. etiri udesno, est nazad.
Stalno me je proganjao oseaj da nemam izlaza. Istovremeno, znala sam da ne
smem dopustiti strahu da me savlada, da moram neto uiniti. Uzela sam jednu od flaa
u kojima mi je otmiar donosio svezu vodu i svom snagom poela da udaram o
lamperiju. Prvo ritmino, a onda sve snanije, dok mi ruka nije utrnula. Na kraju se to
pretvorilo u oajniko bubnjanje, pomeano s pozivima u pomo. Sve dok mi flaa nije
ispala iz ruke.
Niko nije doao. Niko me nije ni uo, moda ak ni otmiar. Iscrpljena, sruila sam
se na strunjau i sklupala poput male ivotinje. Povici su prerasli u jecaje. Plakanjem
sam se, bar na kratko, oslobaala oaja. To me je smirivalo. Podsealo me je na
30

avada kedavra

detinjstvo, kada sam plakala zbog sitnica, a onda bih ubrzo zaboravila zato.

***
Vee pre toga, majka je obavestila policiju o mom nestanku. Kada se nisam vratila kui
u uobiajeno vreme, prvo je pozvala produeni boravak, a onda kolu. Niko nije mogao
da objasni moj nestanak. Sutradan, policija je poela da me trai. U starim novinskim
lancima proitala sam da su podruje oko kole i naselja pretraivale stotine policajaca
sa psima. Nije bilo tragova koji bi opravdali ograniavanje razmera potrage. Proeljali
su dvorita, sporedne ulice i parkove, kao i obale Dunava. Helikopteri su nadletali
podruje, a plakati postavljeni u svakoj koli. Svakog sata zvali su ljudi koji su imali
nove informacije, koji su me navodno videli na razliitim mestima. Meutim, nijedna
od tih dojava nije odvela policajce u pravom smeru.
Prvih nekoliko dana zatvorenitva, stalno sam pokuavala da zamislim ta majka u
tom trenutku radi. Kako me svuda trai, i kako e joj se nada svakim danom sve vie
gasiti. Toliko mi je nedostajala, oseaj gubitka bio je toliko snaan, da mi se inilo da e
me pojesti iznutra. Sve bih dala da je mogla da bude uz mene, onako snana i sposobna.
Posmatrano s ove vremenske distance, iznenauje me koliko su vanosti mediji
pridavali mojoj svai s majkom, u interpretaciji mog sluaja. Kao da je injenica to sam
otila bez pozdrava odraavala na odnos. Iako sam se oseala odbaenom i
zanemarenom, naroito tokom munog rastanka roditelja, svima bi trebalo da bude
jasno da bi svako dete u tako ekstremnoj situaciji automatski plakalo za majkom. Bez
majke ili oca bila sam nezatiena, i spoznaja da nemaju novosti o meni duboko me je
rastuivala. Bilo je dana kada me je briga za roditelje muila vie od vlastitih strahova.
Satima sam razmiljala kako bih mogla da im javim da sam jo iva, da ne bi sasvim
potonuli u oaj. I da ne bi prestali da me trae.
Prvih dana u tamnici, svaki dan, svaki sat, nadala sam se da e se vrata otvoriti i da
e neko doi i spasiti me. Misao da nije mogue naprosto nestati drala me je u ivotu
tokom tih bezbrojnih sati u podrumu. Ipak, dani su prolazili i prolazili, a nikoga nije
bilo. Osim otmiara.
Sada mi je oigledno da je dugo planirao otmicu: zato bi, inae, godinama gradio
tamnicu koja se moe otvoriti samo spolja i u kojoj ima jedva dovoljno prostora da
ovek preivi. Ali, kao to sam iskusila tokom godina u zatvorenitvu, otmiar je bio
paranoina, plaljiva osoba, uverena da je svet zao i da ga ljudi progone. Bilo je sasvim
mogue da je tamnicu izgradio pripremajui se za nuklearni napad ili trei svetski rat,
kao sklonite od svih za koje je verovao da ga progone.
Danas niko ne moe da kae koji je odgovor taan. ak i izjave Ernsta Holcapfela,
njegovog biveg kolege, doputaju oba objanjenja. U policijskoj izjavi posle mog bega,
rekao je da ga je otmiar jednom pitao kako da zvuno izoluje sobu, tako da se
elektrina builica ne uje nigde drugde u kui.
Bilo kako bilo, nije se ponaao kao ovek koji se godinama pripremao da otme dete
i ija se dugogodinja elja ostvarila. Upravo suprotno: delovao je kao neko kome je
31

avada kedavra

poznanik iznenada natovario neeljeno dete i ko ne zna ta da radi s tim malim

stvorenjem i njegovim potrebama s kojima ne ume da se nosi.
Prvih dana u tamnici, ophodio se prema meni kao prema vrlo malom detetu.
Budui da sam se mentalno vratila na emocionalni stupanj deteta koje ide u vrti, to mi
je sasvim odgovaralo.
Donosio mije sve to bih poelela da jedem, a ja sam se ponaala kao da sam dola
kod daleke pratetke, koju sam lako mogla da uverim da je okolada prikladna hrana za
doruak. Prvog jutra pitao me je ta elim da jedem. Htela sam voni aj i kroasan. Posle
nekog vremena, otmiar se vratio s malim termosom punim aja od ipka i kroasanom
iz jedne od najpoznatijih pekara u gradu. Natpis na papirnoj kesici potvrdio mi je
sumnje da sam zarobljena negde u trashofu. Drugom prilikom, zatraila sam slane
tapie s medom i senfom. I ta narudbina brzo je dostavljena. Bilo mi je vrlo udno
to mi je taj ovek ispunjavao svaku elju, s obzirom na to da mi je uzeo sve ostalo.
Sklonost da se prema meni odnosi kao prema malom detetu imala je i negativnih
strana. Gulio bi svaku narandu i stavljao mi u usta komad po komad. Jednom, kada
sam ga zamolila za vaku, nije hteo da mi je da, jer se plaio da u se uguiti. Uvee bi
mi otvorio usta i oprao zube, kao da sam trogodinjakinja koja ne moe da dri etkicu.
Posle nekoliko dana, grubo me je zgrabio za ruku i, vrsto je drei, odsekao mi nokte.
Oseala sam se kao da mi je oduzeo preostalo dostojanstvo, koje sam pokuavala da
sauvam. Znala sam da sam u velikoj meri i sama odgovorna to sam se nala na
stupnju koji me je, ipak, do odreene granice titio, jer sam jo prvog dana shvatila da
otmiareva paranoja prelazi iz jedne krajnosti u drugu; u jednom trenutku odnosio se
prema meni kao da sam premala, a u drugom kao da sam isuvie nezavisna.
Pristala sam na svoju ulogu. Kada se sledei put vratio u tamnicu i doneo mi hranu,
uinila sam sve to sam mogla da ga zadrim. Molila sam. Preklinjala. Borila sam se za
njegovu panju, samo da bi se bavio mnome, igrao se sa mnom. Samoa me je
izluivala.
I tako, nakon nekoliko dana, sedela sam u zatvoru sa otmiarem i igrala mice, mlin
i ovee, ne ljuti se. Situacija mi se inila nestvarnom, kao u apsurdnom filmu. Niko iz
spoljnog sveta ne bi poverovao da bi rtva pokuala da uini sve to moe da otmiar
igra ovee, ne ljuti se s njom. Ali, spoljni svet vie nije bio moj. Bila sam dete i bila sam
sama. Postojala je samo jedna osoba koja je mogla da mi olaka tu teku usamljenost upravo ona zbog koje sam se i nala u toj situaciji.
Sedela sam na strunjai s njim, bacala kockicu i pomerala figurice. Gledala sam are
na tabli za igru - male arene figurice - i pokuavala da zaboravim gde se nalazim,
zamiljajui da mi je otmiar samo stari prijatelj, oinska figura, ovek koji je ljubazno
odvojio neto vremena za igru sa detetom. to sam vie uspevala da se unesem u igru,
to sam manje oseala paniku. A kada bi trebalo da pobedim, kriom bih pogreila, kako
bih odloila pretnju da ponovo ostanem sama.
Tih prvih dana, inilo mi se da njegova prisutnost u sobici znai da u biti
poteena konane surovosti, jer je tokom poseta uvek govorio o ljudima koji su
32

avada kedavra

navodno naruili moju otmicu i s kojima je onako mahnito razgovarao telefonom. I

dalje sam pretpostavljala da imaju neke veze s lancem deje pornografije. Neprestano je
mrmljao o ljudima koji e doi da me fotografiu i ine druge stvari, to je samo
potvrivalo moje strahove. Ponekad mi je kroz glavu prolazila injenica da se prie koje
mi je priao ne slau i da ti zlokobni ljudi verovatno ne postoje. Mogue je da je izmislio
ljude koji su navodno odgovorni za otmicu, kako bi me zaplaio. Ipak, nisam mogla da
budem sigurna, a ak i ako su bili izmiljeni, postigli su svrhu. ivela sam u stalnom
strahu da bi svakog trenutka mogla uleteti horda zlih mukaraca, koji e me napasti.
Slike i delovi pria koje sam prethodnih meseci pokupila iz medija stapali su se u
sve strasnije scenarije. Pokuala sam da ih potisnem, ali istovremeno sam zamiljala sve
to bi otmiar mogao da mi uradi. Kako to uopte funkcionie sa detetom? Koje bi
predmete koristili? Da li bi to uinili ba ovde, u tamnici, ili bi me odveli u neku vilu,
saunu ili potkrovlje, kao to se dogaalo u najskorijim sluajevima, o kojima se govorili
mediji?
Kada sam bila sama, trudila sam se da se smestim tako da uvek gledam u vrata.
Nou sam spavala poput ivotinje u kavezu, s jednim okom otvorenim, stalno na
oprezu. Nisam elela da me mukarci kojima je, navodno, trebalo da me preda,
iznenade dok spavam. Bila sam napeta svake sekunde, puna adrenalina i obuzeta
strahom od koga u toj maloj prostoriji nisam mogla da pobegnem. Strah od pravih
otmiara pretvarao je oveka koji me je na njihov zahtev oteo u nekoga ko mi nudi
brinu, prijateljsku podrku - dokle god budem s njim, strahote koje oekujem nee se
dogoditi.
U danima nakon otmice, moja tamnica poela je da se puni razliitim stvarima.
Prvo mi je kupio novu odeu. Imala sam samo ono to sam nosila na sebi: gaice,
hulahopke, haljinu, kaputi. Spalio mi je cipele, kako bi uklonio tragove. Te cipele sa
debelim onom dobila sam za deseti roendan. Kada sam toga dana ula u kuhinju, na
stolu je stajala torta sa deset sveica, a pored nje kutija umotana u sjajni, areni papir.
Duboko sam udahnula i dunula u sveice, a onda skinula traku i pocepala ukrasni
papir. Nedeljama sam gnjavila majku da mi kupi cipele kakve su svi nosili. Ona je to
odluno odbijala, tvrdei da su neprikladne za decu i da u njima neu moi dobro da
hodam. A sada, evo ih tu - preda mnom: crne cipele od antilopa, s tankim kaiem preko
gornjeg dela stopala i debelim, izvijenim gumenim donom. Bila sam oduevljena!
Verovala sam da bi mi te cipele, koje su mi dodale jo tri centimetra visine, sigurno
utabale put prema poetku novog, samostalnog ivota.
Majin poslednji dar. A on ih je spalio. Ne samo da mi je oduzeo jo jednu vezu sa
starim ivotom, nego i simbol snage, koju su mi te cipele davale.
Dao mi je svoj stari demper i vojniku majicu kratkih rukava, koju je, oigledno,
sauvao iz vojnikih dana. To je ublailo nonu hladnou; da bih se zatitila od
hladnoe koju sam oseala iznutra, nastavila sam da nosim jedan od sopstvenih
komada odee.
Nakon dve nedelje, doneo je lealjku i njome zamenio strunjau. Deo koji se
33

avada kedavra

sputao bio je privren metalnim oprugama koje su kripale na najmanji pokret.

Sledeih est meseci taj zvuk me je pratio u dugim danima i noima. Budui da sam se
smrzavala - temperatura je retko prelazila 15 stepeni - doneo mi je veliki elektrini
radijator. Vratio mi je i kolske stvari. Rekao je da je torbu spalio zajedno s cipelama.
Prva pomisao bila mi je da poaljem roditeljima poruku. Izvadila sam papir i
olovku i poela da piem. Satima sam pomno smiljala tekst; ak sam pronala nain da
im kaem gde se nalazim. Znala sam da sam negde u trashofu, gde su iveli roditelji
supruga moje sestre. Nadala sam se da e pominjanje njegove porodice biti dovoljno da
roditelji i policija usmere istragu na pravo mesto.
Kako bih dokazala da sam ja napisala pismo, priloila sam svoju fotografiju, koju
sam nosila u pernici. Bila je snimljena prole zime, na klizanju. Stajala sam obuena u
debelo skijako odelo, nasmeena i crvenih obraza. Izgledala je poput fotografije iz
nekog veoma, veoma udaljenog sveta, ispunjenog zvonkim dejim smehom, pop
muzikom koja treti iz zvunika i snanim naletima hladnog, sveeg vazduha. Sveta u
kom se, nakon poslepodneva na ledu, odlazi kui, uiva u vruoj kupki, gleda televizija
i pijucka vrua okolada. Dugo sam gledala tu fotografiju, pamtei svaki detalj, tako da
nikad ne zaboravim oseaj koji sam povezivala s tim doivljajem. Verovatno sam znala
da moram sauvati sve srene uspomene, kako bih u najteim trenucima mogla da ih se
priseam. Onda sam stavila fotografiju u pismo i od drugog komada papira napravila
koverat.
ekala sam otmiara s meavinom naivnosti i samopouzdanja.
Kada je doao, potrudila sam se da budem mirna i ponaam se prijateljski. Mora
da poalje ovo pismo mojim roditeljima, da bi znali da sam iva! Otvorio je koverat,
proitao ta sam napisala i odbio. Molila sam ga i preklinjala da ne dri moje roditelje u
neznanju. Obraala sam se njegovoj savesti, pretpostavljajui da je ima. Ne sme da se
pretvori u tako lou osobu, rekla sam mu.
Ono to je uinio bilo je pogreno, ali to to je prisiljavao moje roditelje da pate bilo
je jo strasnije. Stalno sam traila nove razloge zato bi trebalo da poalje pismo i
uveravala ga da mu se nita nee dogoditi. Sam ga je proitao i mogao je da se uveri da
ga nisam izdala... Dugo je odbijao, a onda iznenada pristao. Uverio me je da e ga
poslati.
Bilo je to vrlo naivno od mene, ali toliko sam elela da mu verujem. Legla sam na
lealjku i zamiljala kako e roditelji otvoriti pismo, pronai skrivene tragove i spasiti
me. Strpljenje. Jo samo malo strpljenja i nonoj mori e doi kraj.
Sutradan se moja matarija sruila poput kule od karata. Otmiar je doao u
tamnicu s povreenim prstom, tvrdei da mu je neko u svai oteo pismo iz ruke i
povredio ga kad ga je pokuao da ga povrati. Nagovestio je da su to bili ljudi koji su
navodno naruili otmicu i koji nisu eleli da se javim roditeljima. Izmiljeni
negativciiz lanca deje pornografije postali su pretee stvarni. Istovremeno, otmiar je
preuzeo ulogu zatitnika. On je ipak eleo da mi ispuni elju i toliko se trudio da je, u
pokuaju da to uini, ak zadobio povredu.

34

avada kedavra

Danas mi je jasno da nije ni nameravao da poalje pismo i da ga je verovatno spalio,

kao i sve drugo to mi je uzeo. Tada sam elela da mu verujem.
Prvih nedelja, radio je sve to je mogao da ne uniti sopstvenu predstavu zatitnika.
ak mi je ispunio i najveu elju: raunar. Bio je to stari raunar komodor 64, s vrlo
malom memorijom, ali doneo je nekoliko disketa s igricama kojima sam mogla da se
zabavim. Najdraa mi je bila igra jedenja. Trebalo je da pomeram oveuljka kroz
podzemni lavirint, izbegavajui udovita i pritom jedui bonus-bodove. Malo
prefinjenija verzija Packmana. Sate i sate sam provodila skupljajui bodove. Kada je bio u
tamnici, ponekad bismo zajedno igrali na podeljenom ekranu. esto je putao da ga ja,
malo dete, pobedim. Danas primeujem slinost izmeu te igrice i mog ivota u
podrumu: udovita su bilo kada mogla doi do vas i morali ste beati. Moji bonusbodovi bile su nagrade, poput raunara, osvojene besprekornim ponaanjem.
Kada mi je ta igrica dosadila, prela sam na Space Pilot, u kome je trebalo da letim
svemirom i pucam u vanzemaljske svemirske brodove. Trea na mom C64 bila je
strateka igra koja se zvala Kaiser, odnosno Car. Igra vlada ljudima i izaziva druge da
postanu carevi. On je najvie voleo tu igricu. S oduevljenjem je slao svoje ljude u rat.
Putao ih je da gladuju ili prisilno rade, dokle god mu je to pomagalo da povea mo i
dok ne bi desetkovao horde koje su mu bile potrebne za vojsku.
Sve se dogaalo u virtuelnom svetu, ali nije trebalo dugo da i meni pokae svoje
drugo lice.
Ako ne uini ono to ti kaem, morau da ti ugasim svetio.
Ako ne bude dobra, morau da te veem.
U situaciji u kojoj sam se nalazila nije postojala ba nikakva mogunost da ne
budem dobra, i nisam razumela ta je time eleo da kae. Ponekad bi neki iznenadni
pokret bio dovoljan da mu se raspoloenje pokvari. Ili kada bih ga pogledala u oi,
uprkos tome to mi je naredio da gledam samo u pod. Sve to nije odgovaralo
zacrtanom obrascu ponaanja koji mi je namenio probudilo bi mu paranoju. Onda bi me
grdio i optuivao da samo elim da ga prevarim, zavaram. Vrlo verovatno me je
verbalno zlostavljao zbog toga to nije bio siguran da li zaista mogu da komuniciram sa
spoljnim svetom. Nije mu se svialo kada bih insistirala na tome da me pogreno
optuuje. Kada bi mi neto doneo, eleo je priznanje, pohvalu za trud koji je uloio; na
primer, zbog toga to je u tamnicu dovukao teki radijator. Ve tada je poeo da zahteva
zahvalnost. Ve tada sam pokuala da mu je uskratim koliko god sam mogla, govorei:
Ovde sam zato to si me ti zakljuao. Potajno, mogla sam samo da se radujem kada bi
mi donosio hranu i druge stvari, koje su mi bile oajniki potrebne.
Kao odrasloj osobi, danas mi se ini neverovatnim da strah i panika koja mi se
stalno vraala nisu bili usmereni prema otmiaru. Mogue je da je razlog tome njegov
neodreen izgled i nesigurnost, ili strategija da mi u toj nepodnoljivoj situaciji prui
to vei oseaj sigurnosti, tako to e sebe uiniti nezamenljivim, poput najboljeg
staratelja. U situaciji u kojoj sam se nala, podzemna tamnica, zidovi koji su me
okruivali, zakljuana vrata i ljudi koji su navodno naruili moju otmicu delovali su mi
pretei. Sam otmiar ostavljao je utisak da je njegov zloin sluajan i da se ne uklapa u
35

avada kedavra

njega. U mojoj dejoj mati on je u jednom trenutku odluio da postane zloinac i poini
zlodelo. Nikad nisam pomislila daje poinio zloin za koji treba da bude kanjen. Jasno
sam odvojila zloin od osobe koja ga je poinila. Bilo je sasvim oigledno da samo glumi
negativca.
Odsad e morati da kuva sebi.
Jednog jutra, prve nedelje u tamnici, doneo je kutiju od tamne perploe. Naslonio
ju je uza zid, stavio elektrini reso i malu rernu, pa ih ukljuio u zid. Onda je ponovo
nestao. Kada se vratio, doneo je lonac od nerajueg elika i gomilu gotove hrane:
konzerve gulaa i pasulja, nekoliko gotovih jela u belim plastinim posudama koje se
podgrevaju na pari. Onda mi je objasnio kako da ih podgrevam.
Bilo mi je drago to mi je vraeno malo nezavisnosti, ali kada sam istresla prvu
konzervu pasulja u mali lonac i stavila ga na reso, nisam znala kako se priprema pasulj,
niti koliko se dugo kuva. Nikad ranije nisam kuvala i oseala sam se nedoraslom
zadatku. I nedostajala mi je majka.
Kada se sada priseam, ini mi se neverovatnim to je desetogodinjakinji dopustio
da kuva, posebno kada se u obzir uzme da je tako silno eleo da me posmatra kao malo,
bespomono dete. Od tog dana, jedan obrok dnevno zagrevala sam na reou. Dolazio je
u tamnicu svakog jutra, a potom jo jednom - ili u podne ili uvee. Ujutro bi mi doneo
oljicu aja ili vrue okolade, pare torte ili iniju pahuljica. U podne ili uvee, u
zavisnosti od toga kada je imao vremena, doneo bi mi salatu od paradajza i sendvie sa
unkom, a ponekad i kuvani obrok koji bismo zajedno pojeli. Testeninu s mesom i
sosom, rioto s mesom, austrijska domaa jela koja mu je pripremala majka.
Tada nisam znala odakle je ta hrana, niti kako ivi. Nisam znala ni da li ima
porodicu koja zna za njegov zloin i uiva s njim u dnevnom boravku, dok ja leim na
tankom dueku u podrumu. Nisam znala ni da li tu moda ive ljudi koji su navodno
naruili moju otmicu i samo ga alju u podrum, da mi donese kvalitetne namirnice.
Zapravo, trudio se da zdravo jedem i redovno mi donosio mlene proizvode i voe.
Jednom prilikom, doneo mi je dva limuna, pa sam dobila ideju. Bio je to detinjast i
naivan plan, ali u to vreme inio mi se genijalnim: pretvarau se da sam bolesna, pa e
morati da me odvede doktoru. Baka i njene prijateljice stalno su priale o tome kako su
za vreme ruske okupacije istone Austrije, nakon Drugog svetskog rata, ene izbegavale
silovanja ili odvoenja, to se tada esto dogaalo. Jedan od trikova bio je da namazu
crveni dem po licu, tako da izgleda kao da imaju odvratnu konu bolest. Drugi trik
ukljuivao je limun.
Kada sam ponovo ostala sama, uzela sam lenjir i oprezno sastrugala koru limuna.
Onda sam je losionom zalepila za ruku. Izgledalo je odvratno, kao da zaista imam
gnojnu infekciju. Kada se vratio, ispruila sam ruku prema njemu i glumila da me
strano boli. Jaukala sam i molila da me odvede doktoru. Strogo me je pogledao, a onda
mi jednim pokretom ogulio koru s ruke.
Toga dana iskljuio mi je svetio u sobi. Leala sam u mraku i razbijala glavu,
pokuavajui da se setim jo nekih naina da ga prisilim da me pusti. Nita nisam
36

avada kedavra

mogla da smislim.
Tih dana mi je policija bila jedina nada. I dalje sam raunala da e me osloboditi i
nadala se da e se to dogoditi pre nego to me preda stranim ljudima, koji su navodno
naruili otmicu, ili pre nego to pronae nekog drugog, ko e znati ta da radi s otetom
devojicom. Svakog dana sam ekala da mukarci u uniformama razvale zidove moje
tamnice. A, u stvari, velika potraga za mnom u spoljnom svetu je obustavljena posle
samo tri dana. Pretraivanje okoline nije bilo uspeno i sada je policija ispitivala moje
najblie. Samo su mediji svaki dan traili nove informacije o meni - s mojom slikom i
uvek istim opisom:
Devojica je visoka otprilike 145 centimetara, teka 45 kilograma i snanije grae. Ima
ravnu, svetlosmeu kosu, ike i plave oi. U trenutku otmice, desetogodinjakinja je bila
odevena u crvenu jaknu s kapuljaom, haljinu na tregere, sa kariranim sivo-belim rukavima,
svetloplave hulahopke i crne cipele od antilopa veliine 34. Nataa Kampu nosi naoare s
ovalnim svetloplavim okvirima i utim nosnim mostiem. Prema policijskom izvetaju, devojica
je malo razroka. Nosila je plavu plastinu torbu sa utim vrhom i tirkiznim naramenicama.
U arhivi sam proitala da je, etiri dana nakon otmice, policija primila vie od 130
dojava. Ljudi su javljali da su me videli s majkom u prodavnici u Beu, samu na
odmoritu na autoputu, jedanput u gradu Velsu i tri puta u pokrajini Tirol. Policija u
Kicbuhelu, u Tirolu, traila me je tri dana. Ekipa austrijskih dravnih slubenika
otputovala je u Maarsku, jer je neko javio da je me video u opronu. Maarska policija
temeljno je pretraila malo selo, gde sam prethodne sedmice bila s ocem, u njegovoj
vikendici. Nadgledali su itavo susedstvo, a oeva kua stavljena je pod nadzor, jer se
verovalo da je kod mene, nakon tog vikenda, jo bio deji paso, i da sam mogla da
pobegnem tamo. Jedan mukarac nazvao je policiju i zahtevao otkupninu od milion
austrijskih ilinga. Imitator i prevarant, kao mnogi koji e uslediti est dana nakon
otmice, voa istrage rekao je medijima sledee: Patrole trae Natau u Austriji i
Maarskoj i postavljaju plakate. Ne odustajemo. Ipak, gubimo nadu da emo dete
pronai ivo. Nijedan trag nije vodio u pravom smeru.
Meutim, policija nije iskoristila jedini trag koji je mogao da ih odvede do mene: u
utorak, dan nakon otmice, dvanaestogodinja devojica izjavila je da je na ulici
Melangase videla kako je neko iz belog kombija sa zatamnjenim staklima ugrabio
devojicu i ugurao je unutra. Policija u poetku nije ozbiljno shvatila tu informaciju.
Zatvorena u tamnici, nisam ni slutila da su svi u spoljnom svetu ve poeli da se
mire s pomilju da sam moda mrtva. Bila sam ubeena da je masovna potraga jo u
toku. Svaki put kada bih se spustila na lealjku i gledala niski beli plafon sa samo
jednom sijalicom, zamiljala sam kako policija razgovara sa svakim mojim drugom iz
razreda i vrtela njihove odgovore u glavi. Zamiljala sam kako ene koje su nas pazile
posle kole ponovo opisuju kada su me i gde poslednji put videle. Razmiljala sam ko je
od naih brojnih komija mogao zapaziti kako izlazim iz zgrade, i da li je iko video
otmicu i beli dostavni kombi u ulici Melangase.
Jo sam intenzivnije matala o tome daje otmiar ipak traio novac za otkup i da e
37

avada kedavra

me pustiti im ga dobije. Svaki put kada bih podgrevala hranu na reou, oprezno bih
skinula sliku s pakovanja i sakrila je u dep. Iz filmova sam znala da su otmiari
ponekad morali da dokazuju da su njihove rtve jo ive, kako bi mogli da preuzmu
novac za otkup. Bila sam spremna: s tim slikama mogla sam da dokaem da sam
redovno jela. A mogle su da poslue i da sebi dokaem kako sam jo iva.
Za svaki sluaj, otkinula sam i deli furnira s postolja reoa, pa i njega stavila u
dep. Na taj nain, nita nije moglo da poe po zlu. Zamislila sam da e me otmiar,
kad otkup bude isplaen, odvesti na nepoznatu lokaciju i ostaviti me tamo. Roditelji e
biti obaveteni gde se nalazim i doi e po mene. Nakon toga, pozvaemo policiju i
predati im taj deli furnira. Oni e onda samo morati da pretrae sve garae u
trashofu, dok ne pronau jednu s podzemnom tamnicom. Reo kome nedostaje
komadi furnira bie kljuni dokaz.
Pamtila sam sve to sam znala o otmiaru, kako bih mogla da ga opiem kada me
oslobode. Bila sam prilino ograniena na spoljni izgled, koji je malo otkrivao. Kada bi
me poseivao u tamnici, nosio je stare majice i donji deo Adidasovih trenerki - odeu
pogodnu za uski prolaz koji je vodio do mog zatvora.
Koliko mu je moglo biti godina? Uporedila sam ga s odraslima u svojoj porodici:
mlai od majke, ali stariji od mojih sestara, kojima je u to vreme bilo tridesetak. Iako je
izgledao mlado, jednom prilikom sam mu samo rekla: Ima trideset pet godina. Tek
mnogo kasnije, saznala sam da sam bila u pravu.
U stvari, saznala sam njegovo ime, ali sam ga odmah zaboravila. Pogledaj, tako se
zovem - rekao mi je jednom, iznerviran stalnim pitanjima i drei mi svoju vizitkartu
pred nosom. Pisalo je Volfgang Priklopil. Naravno, to nije moje pravo ime, brzo je
dodao i nasmejao se. Poverovala sam. Nije mi se inilo verovatnim da opasni zloinac
ima tako obino ime kao to je Volfgang. Prezime ionako nisam mogla tako brzo da
deifrujem.
Uznemirenom detetu nije bilo lako da ga zapamti. Ili se moda prezivam
Holcapfel, rekao je pre nego to je ponovo zatvorio vrata. Tada nisam imala pojma ta
bi to ime trebalo da znai. Danas znam da je Ernst Holcapfel bio najbolji prijatelj
Volfganga Priklopila.
to se vie pribliavao 25. mart, to sam postajala nervoznija. Od otmice, svaki dan
sam pitala Priklopila koji je datum i koliko je sati, da ne bih potpuno izgubila
orijentaciju. Za mene nisu postojali dan i no, a iako je napolju dolo prolee, u mojoj
tamnici bilo je ledeno im bih iskljuila radijator. Jednog jutra, odgovorio je:
Ponedeljak, 23. mart. Ve tri nedelje nisam imala ni najmanji kontakt sa spoljnim
svetom. A majin roendan bio je za dva dana.
Taj dan je za mene bio vrlo simbolian. Ako budem prisiljena da njen roendan
provedem ovde i ne estitam joj, moje zarobljenitvo prestae da bude privremena
nona mora i postae neporeciva stvarnost. Dosad sam propustila samo nekoliko dana
kole, ali ako ne budem kod kue na porodinoj proslavi, to e biti prekretnica. To je
bio onaj roendan kada Nataa nije bila tu, zamislila sam majku kako pria unucima,
priseajui se tih dana. Ili jo gore: To je bio prvi roendan bez Natae.
38

avada kedavra

Jako me je muilo to to smo se rastale u svai i to sada, na njen roendan, ne

mogu da joj kaem da nisam tako mislila i da je volim. U glavi sam pokuavala da
zaustavim vreme, oajniki nastojei da smislim kako da joj poaljem poruku. Moda bi
ovog puta uspelo, za razliku od onog pisma. Znak da sam iva za njen roendan, to je
sve to sam elela.
Kada smo sledei put jeli zajedno, toliko sam preklinjala otmiara, da mi je na kraju
rekao da e sutra doneti kasetofon. Moi u da snimim poruku za majku!
Skupila sam svu snagu da bih na kaseti zvuala vedro: Draga mamice, dobro sam.
Ne brini se zbog mene. Srean ti roendan. Strano mi nedostaje. Nekoliko puta
morala sam da prekinem, jer su mi se niz obraze slivale suze, a nisam elela da majka
uje moje jecaje.
Kada sam zavrila, Priklopil je uzeo kasetu i uverio me da e pozvati majku
telefonom i pustiti joj snimak. Toliko sam elela da mu verujem. Za mene je bilo
ogromno olakanje to majka vie nee morati da se toliko brine za mene.
Nikad nije ula taj snimak.
Za otmiara je to to me je ubeivao da joj je pustio snimak bio bitan zaokret u
manipulativnoj nameri da postane dominantan, budui da je uskoro nakon toga
promenio strategiju. Vie nije govorio o ljudima koji su navodno naruili moju otmicu,
nego o otmici zbog otkupa.
Uporno je ponavljao da je stupio u kontakt s mojim roditeljima, ali da oni oigledno
nisu eleli da me oslobode:
Roditelji te uopte ne vole.
Ne ele da se vrati.
Sreni su to su te se konano reili.
Te izjave su bile poput kiseline - prodirale su u otvorene rane deteta koje se i ranije
osealo nevoljenim. Iako nikad nisam poverovala da roditelji ne ele da me oslobode,
znala sam da nemaju mnogo novca. Ipak, bila sam sigurna da bi uinili sve to mogu da
nekako plate otkup.
Znam da me roditelji vole. Uvek su mi to govorili, rekla sam, hrabro odolevajui
otmiarevim zlobnim primedbama. Tvrdio je da mu je jako ao to mu, naalost, moji
roditelji nikad nisu odgovorili.
Sumnje usaene jo pre otmice poele su da se ire.
Sistematski mi je potkopavao veru u sopstvenu porodicu, a time i bitan oslonac
ionako poljuljanog samopouzdanja. Sigurnost da me podupire porodica, koja e sve
uiniti da me spasi, polako je bledela, jer su prolazili dani i dani, a niko nije doao da
me oslobodi.
Zato sam, od svih ljudi, ba ja postala rtva ovakvog zloina? Zato me je odabrao
i zakljuao? Ta pitanja me jo uvek opsedaju. Bilo je tako teko shvatiti razloge zbog
kojih je poinio taj zloin, da sam oajniki traila odgovor. elela sam da u otmici
pronaem nekakav smisao, jasnu logiku, koju ne mogu da razumem dok ne pronaem
39

avada kedavra

neto zbog ega e otmica znaiti vie od pukog nasuminog napada. I danas mi je teko
da se izborim s injenicom da sam izgubila mladost zbog hira i psihike bolesti jednog
jedinog oveka.
Nikad mi nije odgovorio na to pitanje, iako sam ga povremeno postavljala. Samo
jednom je rekao: Video sam te na kolskoj fotografiji i izabrao te. Odmah je povukao
tu izjavu. Posle je govorio: Dola si mi poput make lutalice, a make sme da zadri.
Ili: Spasao sam te. Trebalo bi da mi bude zahvalna.
Pred kraj mog zarobljenitva verovatno je bio najiskreniji: ,Oduvek sam eleo da
imam robinju. Prole su godine pre nego to je izgovorio te reci.
Nikad nisam saznala zato je, od svih ljudi, odabrao ba mene. Zato sam mu
delovala kao dobar izbor rtve? Priklopil je odrastao u istom bekom okrugu kao ja.
Kada sam s ocem ila u dostavu, bio je mladi u kasnim dvadesetim, i kretao se u istim
krugovima kao i mi. Tokom godina u osnovnoj koli, esto bih se iznenadila kako me
toliki ljudi tako vedro pozdravljaju, jer su me poznavali iz oevih dostavnih vonji.
Moda je i on bio jedan od mukaraca koji su me tada primetili.
Meutim, mogue je i da su ga drugi naveli na mene. Moda je pria o lancu
pornografije bila istinita. Tada je u Nemakoj i Austriji bilo dovoljno takvih
organizacija, koje ne bi prezale da otmu dete za svoje okrutne ciljeve. A pre samo dve
godine, u kui Marka Ditrua u Belgiji otkrivena je tamnica. Ipak, ni danas ne znam da li
me je Priklopil, kao to je tvrdio na poetku, oteo prema tuem nareenju ili je radio
samostalno. Suvie mi je strano da nagaam da li negde postoje pravi krivci, koji su jo
na slobodi. Meutim, tokom zatvorenitva, osim poetnih Priklopilovih izjava, nije bilo
drugih indicija o postojanju sauesnika.
Tada sam imala jasnu predstavu kako izgledaju rtve otmica. Bile su to plavokose
devojice, sitne i vrlo mrave, gotovo prozirne, koje su bespomono lelujale po svetu,
nalik na anele. Zamiljala sam ih kao bia ija je kosa toliko svilenkasta da si
jednostavno morao da je dotakne. Njihova lepota toliko bi opila bolesne mukarce, da
bi poinili nasilne zloine samo da bi im se pribliili. S druge strane, ja sam imala tamnu
kosu i oseala sam se nespretno i neprivlano. Posebno onog jutra kada sam oteta.
Nisam se uklapala u sopstvenu predstavu otete devojice.
Kada se sada priseam, svesna sam da je ta slika bila iskrivljena. Zloinci biraju
neprimetnu decu, s vrlo malo samopouzdanja. U otmici ili seksualnom nasilju lepota
nije faktor. Istraivanja pokazuju da je vea mogunost da e rtva zloina postati
mentalno zaostale osobe i invalidi, kao i deca s malo porodinih veza. Sledea na toj
lestvici su deca kakva sam i ja bila toga jutra, 2. marta: preplaena i u suzama. Bila
sam nesigurna, prvi put sam sama ila u kolu, a tako sam i hodala, sitnim koracima.
Moda je to uoio. Moda je primetio koliko se bezvredno oseam i tog dana spontano
odluio da postanem njegova rtva.
Budui da u tamnici nisam mogla saznati zato je izabrao ba mene, poela sam da
krivim sebe. Pred oima mi se neprestano vrtela svaa s majkom, vee pre otmice. Sa
zebnjom sam se pitala da li je otmica kazna koja me je stigla zbog toga to sam bila loa
erka - otila sam, a da nisam ni pokuala da se pomirim s njom. Sve mi je to prolazilo
40

avada kedavra

kroz glavu. Preispitivala sam sopstvenu prolost i sve greke koje sam poinila. Svaku
neljubaznu re. Svaku situaciju u kojoj nisam bila pristojna, dobra ili ljubazna. Danas
znam da je uobiajeno da rtve sebe krive za zloine koji su poinjeni protiv njih. Taj vir
me je tada jednostavno progutao i nisam mogla da mu se oduprem.
Snanu svetlost, koja me je prvih noi drala budnom, zamenila je potpuna tama.
Kada bi otmiar uvee odvrnuo sijalicu i zatvorio vrata, oseala sam se odseenom od
svega: slepom, gluvom od stalnog zujanja ventilatora, nisam mogla da se orijentiem u
prostoru, a ponekad nisam oseala samu sebe. Psiholozi to nazivaju senzornom
deprivacijom, odnosno stanjem u kom ula ne reaguju na spoljne nadraaje. Tada sam
samo znala da mi, tako izolovanoj u tami, preti opasnost da poludim.
Od trenutka kada bi me uvee ostavio samu, do sutranjeg doruka, bila sam
zarobljena u nesigurnosti, sasvim liena svetla. Nita nisam mogla, osim da leim i
zurim u tamu. I dalje sam ponekad vritala ili udarala u zidove, u oajnikoj nadi da e
me neko uti.
U tom strahu i usamljenosti, mogla sam da se oslonim samo na sebe. Pokuavala
sam da se saberem i izborim protiv panike, koristei se racionalnim" sredstvima. Za
mene su to bile reci, koje su mi tada bile spas. Poput ena koje satima heklaju i na kraju,
kao rezultat svog truda, dobiju lep milje, ja sam u glavi slagala rei, pisala dugaka
pisma sebi i kratke prie koje niko nee proitati.
Poetna taka tih pria uglavnom su bili planovi za budunost. Zamiljala sam
svaki detalj ivota nakon to me spasu. Biu bolja u svim kolskim predmetima i
savladau strah od ljudi. Obeala sam sebi da u vie vebati i da u smrati, kako bih
mogla da se igram s drugom decom. Zamiljala sam kako, nakon osloboenja, pohaam
drugu kolu - ipak sam bila etvrti razred - i pitala se kako e deca reagovati na mene.
Da li e me prepoznati iz izvetaja o otmici? Hoe li mi verovati i prihvatiti me? Najvie
sam volela da zamiljam ponovni susret s roditeljima. Kako me grle, a otac me podie i
baca u vazduh. Kako se vraa netaknuti svet najranijeg detinjstva, a ja zaboravljam
razdoblje svaa i ponienja.
Drugih noi, te vizije budunosti nisu mi bile dovoljne. Tada bih preuzela ulogu
odsutne majke; na neki nain, podelila bih se na dva dela i hrabrila sebe: Ovo je kao na
raspustu. Iako si daleko od kue, kada si na raspustu, ne moe tek tako da zove
telefonom. Na raspustu nema telefona, a ne moe da ga prekine samo zbog jedne loe
noi. A kada se odmor zavri, vratie nam se kui i kola e ponovo poeti.
Tokom tih monologa, zamiljala sam majku. ula sam je kako mi odluno govori:
Saberi se, nema smisla da se uzbuuje. Mora to da prebrodi i posle e sve opet biti
dobro. Da. Kada bih samo mogla da budem snana, sve bi opet bilo dobro.
A kad nita ne bi pomagalo, pokuavala sam da se prisetim situacije u kojoj sam se
oseala sigurno i voljeno. Pomogla mi je boca francbrantvajna, koju sam zatraila od
otmiara. Baka ga je uvek stavljala na kou. Otar, sve miris odmah me je odveo u
njenu kuu u Susenbrunu, pruajui mi topao oseaj sigurnosti. Kada mozak nije
mogao da se sam izbori sa situacijom, u pomo je pritekao nos, omoguavajui mi da ne
izgubim vezu sa sobom - i sopstvenim umom.
41

avada kedavra

S vremenom sam pokuala da se naviknem na otmiara. Intuitivno sam mu se

prilagodila, kao to se ovek prilagoava neshvatljivim obiajima u stranoj zemlji.
Danas mi se ini da mi je to to sam bila dete moda pomoglo. Mislim da, kao
odrasla osoba, ne bih ni delimino uspela da izdrim taj ekstremni oblik stalnog
nareivanja i psihikog muenja, kome sam bila izloena u podrumu. Od najranijih
dana, deca su programirana da odrasle koji su im najblii doivljavaju kao bezuslovne
autoritete, koji im daju smernice i postavljaju merila za dobro i loe. Deci se govori ta
e obui i kada e ii na spavanje. Moraju da jedu ono to im se poslui, a svako
nepoeljno ponaanje se potiskuje. Roditelji uvek zabranjuju deci neto to ele. ak i
kada im oduzmu okoladu ili neto novca koji su dobili od roaka za roendan, deca
moraju nauiti da to prihvate, uz uverenje da roditelji ine pravu stvar. Inae e ih
slomiti nesklad izmeu sopstvenih elja i nepodsticajnog ponaanja najdraih.
Bila sam nauena da se pridravam uputstava odraslih, ak i kad se nisam slagala s
njima. Da sam sama mogla da odluujem, posle kole nikad ne bih ostajala u
produenom boravku. Posebno ne u takvom gde se deci nareivalo kad smeju da se
pobrinu za osnovne telesne funkcije, kad mogu da jedu, spavaju ili idu u toalet. I ne bih
svaki dan, nakon produenog boravka, odlazila u majinu prodavnicu i ubijala dosadu
liui sladoled i grickajui krastavce.
ak mi ni oduzimanje slobode detetu, barem privremeno, nije bilo nezamislivo,
iako ga nikad nisam lino doivela. U to vreme, u nekim porodicama jo uvek je bilo
uobiajeno da se nemirna decu kanjavaju zakljuavanjem u mraan podrum. Starije
gospoe na tramvajskim stanicama prekoravale bi majke ija su deca pravila probleme,
govorei im: Da je moje, zakljuala bih ga.
Deca mogu da se prilagode najteim okolnostima. U roditeljima koji ih tuku i dalje
vide deo koji ih voli, a u tronoj kuici dom. Moj novi dom bila je tamnica, moj primarni
staratelj otmiar. Ceo moj svet skrenuo je s putanje, a on je u toj nonoj mori bio jedini
prisutan. U potpunosti sam zavisila od njega, onako kako novorodenad i deca do tree
godine ivota zavise od roditelja. Svaki ljubazan gest, svaki komad hrane, svetio,
vazduh - moje telesno i duhovno preivljavanje zavisilo je od oveka koji me je
zakljuao u podrumsku tamnicu u svojoj kui. Tvrdei da moji roditelji nisu odgovorili
na zahteve za otkup, uinio me je jo vie emocionalno zavisnom.
Ako sam elela da preivim u tom novom svetu, morala sam da saraujem. Onome
ko nije proao kroz tako ekstremno ugnjetavanje, to moe biti teko shvatljivo. Danas se
ponosim time to sam uspela da napravim korak prema osobi koja mi je oduzela sve; taj
korak mi je spasao ivot, iako sam u odravanje pozitivnog pristupa prema otmiaru
morala ulagati sve vie i vie energije. On se pretvorio u gonia robova i diktatora, ali ja
nikad nisam promenila sliku o njemu.
Meutim, njegova predstava, u kojoj je igrao dobroinitelja koji pokuava da mi
ivot u tamnici uini to prijatnijim, ostala je ista. Zapravo, uspostavljena je svojevrsna
dnevna rutina. Nekoliko nedelja nakon otmice, Priklopil je u tamnicu doneo batenski
sto, dve stolice na rasklapanje, kuhinjsku krpu koju sam smela da upotrebljavam kao
stolnjak i neto posua. Kada bi doao s hranom, ja bih rasprostrla krpu na sto. Onda
42

avada kedavra

bih stavila dve ae i sloila viljuke pored tanjira. Nedostajale su jedino salvete, ali bio
je suvie krt da ih nabavi. Seli bismo za sto na rasklapanje, jeli gotova, kupljena jela i
pili voni sok. Tada mi jo nije ograniavao koliinu hrane i pia, i mogla sam da pijem
koliko elim. Postalo je nekako prijatno i poela sam da se radujem tim zajednikim
obrocima. Razbijali su mi usamljenost, postali su mi bitni.
Te situacije su bile toliko apsurdne da nisam mogla da ih smestim ni u jednu
poznatu kategoriju - taj mali, tamni svet koji me je iznenada zarobio, u svakom pogledu
je imao toliko malo slinosti s bilo kakvim standardom normalnosti. Morala sam da
stvorim nove standarde. Moda sam se nala u bajci? U zamiljenom svetu brae Grim,
daleko od normalnog? Naravno. Zar aura zla nije i ranije okruivala trashof? Sestrini
omraeni svekar i svekrva iveli su u delu trashofa po imenu Zilbervald, odnosno
srebrna uma. Dok sam bila mala, plaila sam se da ih sretnem kada su poseivali moju
sestru. Ime mesta i negativna atmosfera u toj porodici i pre otmice su Zilbervald, a zbog
toga i trashof, pretvorili u umu na koju je neka vetica bacila zle ini. Da, sigurno sam
se obrela u bajci, ije mi je dublje znaenje bilo nepoznato.
Jedino to se nije uklapalo bilo je veernje kupanje. Nisam mogla da se setim
nijedne bajke koja bi govorila o tome. Tamnica je imala samo dvostruki umivaonik od
nerajueg elika i hladnu vodu. Cevi za toplu vodu, koje je otmiar ugradio, jo nisu
funkcionisale, pa mi ju je donosio u plastinim bocama. Morala sam da se skinem,
sednem u jedan od umivaonika, a noge stavim u drugi. Na poetku me je jednostavno
polivao toplom vodom. Kasnije sam se dosetila da u boci probuimo rupice i napravimo
neku vrstu tua. Budui da sam imala vrlo malo manevarskog prostora, morao je da mi
pomogne pri pranju. Nisam navikla da budem naga pred njim. ta li je mislio dok mi je
pomagao? Povremeno bih ga nesigurno pogledala, ali on me je prao kao da sam
automobil. U njegovim pokretima nije bilo nieg nenog, niti bilo ega seksualnog.
Brinuo se o meni onako kako odravamo kune aparate.
U trenucima kada je u moju stvarnost ula slika strane bajke, policija je napokon
poela da sledi trag prema izjavi devojice koja je videla moju otmicu. To svedoenje
objavljeno je 18. marta, kao i obavetenje da e policija sledeih dana ispitivati vlasnike
700 belih dostavnih kombija. Otmiar je imao dovoljno vremena da se pripremi.
Na Veliki petak, trideset peti dan mog zatvorenitva, u trashof je dola policija i
zatraila da im Volfgang Priklopil pokae svoj kombi. Napunio gaje graevinskim
materijalom, a policajcima rekao da ga koristi za renoviranje kue. Prema policijskim
izvetajima, Priklopil je izjavio daje 2. marta ceo dan proveo kod kue i da to niko ne
moe potvrditi. Nije imao alibi. Godinama nakon mog bega, policija je zatakavala tu
injenicu.
Bili su zadovoljni i odustali su od pretraivanja kue, iako im je, navodno, Priklopil
sam ponudio da to urade. Dok sam sedela u tamnici, ekajui da me spasu i
pokuavajui da ne siem s uma, policajci jedva da su napravili nekoliko polaroid
fotografija automobila kojim je poinjena otmica i dodali ih u moje spise. U mojim
podrumskim matarijama o tome kako e me spasiti, specijalci bi proeljali itavo
podruje, traei moju DNK ili niti s moje odee. Meutim, iznad zemlje, situacija je bila
43

avada kedavra

drugaija: nisu uradili nita. Izvinili su se Priklopilu i otili, a da nisu detaljnije

pregledali kombi ili kuu.
Tek kad sam pobegla, saznala sam koliko bi otmiar bio blizu hapenja da su
policajci ozbiljno obavili posao. Samo dva dana kasnije, postalo mi je jasno da nikad
neu slobodno otii.
Uskrs je te 1998. godine padao 12. aprila. Otmiar mi je doneo korpicu punu
arenih okoladnih jaja i okoladnog uskrnjeg zeca. Proslavili smo Hristovo
uskrsnue pod svetlom gole sijalice, sedei za malim stolom na rasklapanje u zaguljivoj
tamnici. Bila sam srena to sam dobila okoladu i svom snagom pokuavala da
potisnem misli o spoljnom svetu, o prolim proslavama Uskrsa. Trava. Svetlo. Sunce.
Stabla. Vazduh. Ljudi. Moji roditelji.
Tog dana, rekao mi je da je izgubio nadu da e dobiti otkup, jer mu se moji roditelji
jo nisu javili. Oigledno im nije dovoljno stalo do tebe, dodao je, a onda je usledila
presuda. Doivotna kazna. Videla si kako izgledam i ve me predobro poznaje. Sad
vie ne mogu da te pustim. Nikad te neu vratiti roditeljima, ali brinuu se o tebi
najbolje to mogu.
Tog Uskrsa, sve moje nade nestale su kao rukom odnesene. Plakala sam i molila da
me pusti. Ali, ceo ivot je preda mnom. Ne moe tek tako da me zakljua ovde! A
kola? A moji roditelji? Zaklela sam mu se Bogom i svime to mi je bilo sveto da ga
neu izdati. Nije mi verovao, rekao je da u, im se naem na slobodi, brzo zaboraviti
zakletvu ili popustiti pod pritiskom policije. Pokuala sam da ga uverim kako mu nije
potrebno da ostatak ivota provede sa rtvom zloina u podrumu, i preklinjala da mi
stavi povez i odvede me daleko odatle. Nikad neu uspeti da pronaem kuu, a ne
znam mu ni ime, tako da policija
nee moi da ga pronae. Moe da ode u drugu zemlju; uostalom, bolje bi mu bilo
da ivi u inostranstvu nego da me zauvek zakljua u tamnicu i brine se o meni.
Jecala sam, preklinjala, pa na kraju poela da vritim: Policija e me pronai! Tebe
e zatvoriti. Ili e te ubiti! A ako policija ne doe, pronai e me roditelji!" Glas mi je
pukao.
Priklopil je ostao savreno miran. Nije ih briga za tebe, zar si ve zaboravila? A
ako dou u kuu, ubiu ih." Nakon toga, izaao je iz tamnice, leima okrenut vratima, i
zakljuao me.
Ostala sam sama.
Tek deset godina kasnije, dve duge godine nakon bega, u jeku policijskog skandala
zbog greaka u istrazi i njihovog zatakavanja, saznala sam da sam za vreme tih
uskrnjih praznika i drugi put bila blizu spasa. U utorak, 14. aprila, dva dana posle
Uskrsa, policija je objavila jo jednu dojavu. Svedoci su im rekli da su ujutro, na dan
otmice, u blizini mog naselja videli dostavni kombi sa zatamnjenim staklima. Na
tablicama je pisalo Genserndorf, to je administrativna jedinica u kojoj se nalazi
trashof.
Meutim, sledei trag policija nije objavila. etrnaestog aprila dobili su anonimnu
44

avada kedavra

dojavu, iji transkript prenosim od reci do reci:

14. aprila 1998, u 14.45, nazvala je nepoznata muka osoba i rekla sledee:
U vezi s potragom za belim dostavnim vozilom zatamnjenih prozora u okrugu
Genserndorf, i u vezi s nestankom Kampu Natae, u trashof/Nordbanu postoji osoba
koja bi mogla biti povezana s njenim nestankom i koja poseduje belo dostavno vozilo
zatamnjenih prozora, marke mercedes. Taj ovek poznat je kao usamljenik koji ima
velikih problema s okolinom i u odnosima s ljudima. ivi s majkom u
trashof/Nordbanu, Hajnetrase 60, zasebna porodina kua, opremljena elektrinim
alarmnim sistemom. Postoji mogunost da mukarac u kui ima oruje. Njegovo belo
dostavno vozilo, marke mercedes, nepoznatih registarskih tablica, zatamnjenih bonih i
zadnjih prozora, esto je parkirano ispred kue u ulici Hajnetrase 60. Mukarac je ranije
radio u Simensu kao telekomunikacijski tehniar, a moda i dalje tamo radi. Mogue je
da ivi u kui sa svojom postarijom majkom i ima seksualnu sklonost prema deci. Nije
poznato ima li policijski dosije u vezi s tim.
Osoba koja je zvala ne zna kako se mukarac zove, poznaje ga samo iz susedstva.
Mukarac je star otprilike trideset pet godina, ima plavu kosu, mrav je i visok izmeu
175 i 180 centimetara. Anonimni pozivalac nije mogao dati detaljnije informacije.

45

avada kedavra

4
iva zakopana
Nona mora postaje stvarnost

Deo puta, zeja rupa se pruala ravno poput tunela, a onda se iznenada strmo

ruila, i to tako naglo, da Alisa nije imala ni tren da razmisli kako da se zaustavi, a ve
je padala u dubinu, niz nekakav jako dubok bunar. [... ] Dole, dole, dole! Zar se ovaj
pad nee nikad zavriti? [...]
- Hajde, hajde, nema smisla da ovako plae - rekla je Alisa samoj sebi prilino
otro. - Savetujem ti da prestane istog trenutka! - Ona je, generalno, samoj sebi davala
vrlo dobre savete (mada ih je vrlo retko sluala), a katkad bi sama sebe tako strogo
izgrdila da bi joj to nateralo suze na oi; setila se kako je jednom htela sebi da izvue
ui, jer je samu sebe varala u partiji kroketa koju je igrala sama protiv sebe, jer se to
neobino dete vrlo rado i esto pretvaralo da su u njoj dve osobe. - Ali sad nema smisla
- pomislila je jadna Alisa - ni da se pretvaram da sam dve osobe! Pa jedva me je ostalo
dovoljno i za jednu pristojnu osobu!
Jedna od prvih knjiga koje sam proitala u tamnici bila je Alisa u zemlji uda Luisa
Kerola. Knjiga me je dirnula na neprijatan, sablastan nain. Alisa, devojica verovatno
mojih godina, u snu sledi belog zeca koji moe da govori, i ide za njim u rupu. im ue
unutra, poinje da pada i zavrava u sobi okruenoj vratima. Zarobljena je u meusvetu
pod zemljom, a put do gore joj je prepreen. Alisa pronalazi klju koji otvara najmanja
vrata i boicu arobnog napitka od koga se smanjuje. Jedva je prola kroz siuni prolaz,
a vrata su se ve zatvorila za njom. U podzemnom svetu u koji je ula, nita nije na
svom mestu. Veliine se stalno menjaju, ivotinje koje susree ine stvari suprotne svim
zakonima logike, a ipak, izgleda da to nikog ne uznemirava. Sve je bizarno,
neusklaeno. itava knjiga je sablasna nona mora, u kojoj ne vai nijedan prirodni
zakon. Niko i nita nije normalno. Devojica je sasvim sama u svetu koji ne razume, bez
ikoga kome bi se mogla poveriti. Neophodno je da se sabere, ne srne sebi dopustiti suze
i mora se ponaati prema tuim pravilima. Odlazi na beskrajnu ajanku Ludog
eirdije, gde se provode svakakvi udni gosti, i uestvuje u okrutnoj partiji kriketa
Kraljice Srca, u kojoj su svi igrai osueni na smrt. Odrubite im glave!, vie kraljica,
mahnito se smejui.
Alisa je napustila taj podzemni svet tako to se probudila. Meutim, kada bih ja,
posle samo nekoliko sati sna, otvorila oi, nona mora i dalje bi bila tu. To je bila moja
stvarnost.
Ta knjiga inila mi se pomalo grotesknim opisom moje situacije. I sama sam bila
46

avada kedavra

zarobljena ispod zemlje, u sobi koju je otmiar s nekoliko vrata zatitio od spoljnog
sveta. I sama sam bila zatoena u svetu gde su sva pravila koja sam poznavala bila
neprimenljiva. Sve to sam dotad smatrala istinitim bilo je nevano. Postala sam deo
bolesne matarije jednog psihopate, matarije koju nisam razumela. Koju nisam mogla
razumeti. Vie nije bilo nijedne veze s drugim svetom, svetom kome sam do nedavno
pripadala. Nije bilo poznatog glasa, poznatih zvukova koji bi mi dokazali da svet iznad
moje tamnice i dalje postoji. Kako sam u takvoj situaciji mogla odrati vezu sa stvarnim
svetom, i sa samom sobom?
Usrdno sam se nadala da u se, isto kao Alisa, iznenada probuditi u svojoj staroj
sobi, udei se ludom, stranom snu bez ikakve veze sa stvarnim svetom. Meutim,
san u kome sam bila zarobljena nije bio moj, ve otmiarev. A ni on nije spavao, ve je
ivot posvetio tome da svoju stranu matariju pretoi u stvarnost; matariju iz koje nije
bilo bega, ak ni za njega.
Od tog trenutka, prestala sam s pokuajima da ga nagovorim da me pusti. Znala
sam da nema smisla.
Svet u kome sam ivela smanjio se na pet kvadratnih metara. Da ne bih poludela,
morala sam pokuati da ovladam njime, a ne da u strahu ekam okrutni uzvik
Odrubite joj glavu!, kao ljudi karte u Alisi u zemlji uda; niti da se pokorim, poput
ostalih fantastinih likova iz te uvrnute stvarnosti. Umesto toga, morala sam da u tom
mranom mestu stvorim utoite; utoite u koje je otmiar uvek mogao ui, ali u kome
bih sauvala to vie sebe i svog starog sveta - kao u zatitnoj ljuturi.
Poela sam da se odomaujem u tamnici i zatvor pretvaram u sopstveni prostor,
sopstvenu sobu. Prvo to sam zatraila bili su kalendar i budilnik. Bila sam zarobljena u
vremenskoj rupi, a otmiar je bio jedini gospodar vremena. Sati i minuti spojili su se u
gustu masu, koja se sporo prelivala po svemu. Priklopil je u mom svetu upravljao
svetlom i tamom, poput boanstva. I ree Bog: Neka bude svetlost! I bi svetlost. Svetlost
prozva Bog dan, a tamu prozva no. Jedna sijalica govorila mi je kad treba da spavam,
a kada da budem budna.
Svakog dana, pitala sam ga koji je datum i dan u nedelji. Ne znam da li me je lagao,
ali i nije bilo bitno. Najvanije mi je bilo da oseam povezanost s preanjim ivotom.
Da li je radni dan ili vikend, pribliavaju li se praznici ili roendani koje sam elela da
provedem s porodicom. Tada sam nauila da je merenje vremena najvanije uporite u
svetu gde ti preti opasnost da jednostavno nestane. Kalendar mi je pomogao da vratim
minimum orijentacije - i slike kojima otmiar nije imao pristup. Sada sam znala kada e
druga deca morati rano da ustanu ili e smeti due da spavaju. U mati sam sledila
majinu dnevnu rutinu. Danas bi otila u prodavnicu. Sutra e moda posetiti
prijateljicu. Za vikend bi mogla izai sa dekom. Tako su datumi i nazivi dana u nedelji
poeli da ive vlastitim ivotom, pruajui mi podrku i oblikujui vreme u tamnici.
Jo vaniji je bio budilnik. Traila sam jedan od onih staromodnih, koji protok
vremena prate glasnim, monotonim otkucajima. Takav je imala baka. Dok sam bila
mlada, mrzela sam te glasne otkucaje, koji su mi smetali da zaspim, uvlaei mi se ak i
u snove. Sada sam ih se vrsto drala, kao to se davljenik hvata za poslednju slamku,
47

avada kedavra

da bi udahnuo malo vazduha. Sa svakim otkucajem, budilnik mi je potvrivao da se

vreme nije zaustavilo i da se Zemlja i dalje okree. Bez oseaja za vreme ili prostor,
budilnik mi je bio jedina zvuna veza sa stvarnim, spoljnim svetom.
Kad bih se veoma potrudila, mogla sam tako da se usredsredim na buku koju je
proizvodio, da bih bar na nekoliko minuta iskljuila iscrpljujue zujanje ventilatora, koje
je ispunjavalo sobu gotovo do granice bola. Dok bih uvee leala na lealjci, bezuspeno
pokuavajui da zaspim, otkucaji budilnika bili su poput dugakog ueta za spaavanje,
pomou koga sam mogla da izaem iz tamnice i uunjam se u deji krevet u bakinoj
kui. Tu bih mirno zaspala, znajui da je ona u susednoj sobi i da pazi na mene. Takvih
noi, esto bih na ruku utrljala malo francbrantvajna. Kada bih je pomirisala, kada bi mi
se nozdrvama proirio karakteristini miris, obuzeo bi me oseaj bliskosti. Kao kad bih,
dok sam bila dete, zaronila lice u bakinu kecelju. Tako sam uspevala da zaspim.
Tokom dana, uposlila bih se sreivanjem sobice. Zamolila sam otmiara da mi
donese sredstva za ienje, da uklonim vlani miris podruma i smrti koji se nadvijao
nad svim. Od dodatne vlage koju je stvaralo moje disanje na podu se stvorila crna
plesan. Zbog toga je vazduh bio jo vie ustajao, a disanje tee. Na jednom mestu
laminat je bio vlaan od vode koja se probijala kroz temelje. Ta taka bila je stalni, bolni
podsetnik da sam, oito, veoma duboko ispod zemlje. Otmiar mije doneo crvenu metlu
i lopaticu za smee, bocu prila, osveiva vazduha i maramice za ienje koje sam
ranije videla na televizijskim reklamama.
Paljivo sam pomela svaki deli tamnice i oprala pod. Poela sam od vrata. Zid je tu
bio tek neto iri od uskog prolaza. Od tog dela prostorije, vodio je ukoso do do toaleta i
dvostrukog umivaonika. Sredstvima protiv kamenca satima sam istila tragove kapljica
na metalnom umivaoniku, sve dok ne bi zablistao. Onda bih nastavila od vrata prema
kraju sobe: najpre uz dui zid, pa krai, sve dok ne bih dola do uskog zida nasuprot
vrata. Na kraju bih odgurnula lealjku u stranu i oistila sredinu sobe. Pazila sam da ne
upotrebim previe maramica, da se vlaga ne bi pojaala.
Posle ienja, prostorijom bi se irio vetaki miris sveine, prirode i ivota, koji
sam pohlepno upijala. Kada bih poprskala malo osveivaa, na trenutak bih mogla da
se opustim. Miris lavande nije bio bog zna ta, ali ostavljao je iluziju livade u cvatu. A
ako bih zatvorila oi, na zidove mog zatvora spustila bi se slika nacrtana na spreju. U
mislima sam trala beskrajnim ljubiasto-modrim poljima lavande, oseala bih zemlju
pod nogama i otar miris cvea. Topao vazduh bio je ispunjen zujanjem pela, sunce mi
je peklo vrat, a gore se prostiralo plavetnilo neba, beskrajno visoko, beskrajno iroko.
Polja su se protezala do horizonta, bez zidova, bez granica. Trala sam tako brzo da mi
se inilo da u poleteti. I nita me u tom ljubiasto-modrom beskraju nije zaustavljalo.
Kada bih ponovo otvorila oi, goli zidovi bi me grubo vratili u stvarnost.
Slike. Trebalo mi je vie slika, slika iz mog sveta, koje ja mogu da oblikujem. Slika
neskladne s otmiarevom bolesnom matarijom, koja me je vrebala iz svakog oka.
Polako ali sigurno, poela sam da prekrivam lamperiju raznim bojama. Crtala sam
kredama koje sam nosila u kolskoj torbi. elela sam da za sobom ostavim neki trag,
kao to zatvorenici crtaju po zidovima elija. Crtaju, urezuju crte kojima oznaavaju
48

avada kedavra

svaki dan u zatvoru i zapisuju izreke. Sada shvatam da to ne rade iz dosade. Crtanje je
nain da se suprotstave oseaju bespomonosti i injenici da su ostavljeni na milost i
nemilost drugih. ine to kako bi sebi i svima koji ikad udu u eliju dokazali da postoje ili, barem, da su nekad postojali.
Crtanje murala meni je sluilo u druge svrhe: stvorila sam filmsku kulisu gde sam
mogla da se pretvaram da sam kod kue. Najpre sam pokuala da doaram ulaz u na
stan. Na vratima tamnice nacrtala sam dugaku kvaku, a na zidu pored njih ormari,
koji i danas stoji u hodniku majinog stana. Detaljno sam iscrtala ruke fioka. Nisam
imala vie krede, ali i to je bilo dovoljno da stvori iluziju. Kada bih leala na lealjci i
gledala u vrata, mogla sam zamisliti da e se svakog trenutka otvoriti i da e ui majka,
pozdraviti me i staviti klju na ormari.
Sledee to sam nacrtala bilo je porodino stablo. Moje ime bilo je sasvim na dnu, a
sledila su imena mojih sestara, njihovih supruga i dece, potom ime moje majke i njenog
deka, oca i njegove devojke, pa imena dede i bake s obe strane. Dosta dugo sam
ureivala porodino stablo. To mi je dalo oseaj da sam deo jedne porodice, deo celine,
a ne, kao to sam se esto oseala, izdvojeni atom koji krivuda prostorom izvan
stvarnog sveta.
Na suprotnom zidu nacrtala sam veliki automobil. Trebalo je da predstavlja srebrni
mercedes SL, moj omiljeni auto. Kod kue sam ak imala njegov model; nameravala
sam da ga kupim kad odrastem. Umesto guma imao je velike, bujne grudi. To sam
jednom videla na nekom grafitu, na betonskom zidu blizu naeg naselja. Ne znam tano
zato sam odabrala taj motiv. Valjda sam elela neto dopadljivo i, pretpostavljam,
odraslo. Poslednjih nekoliko meseci u osnovnoj koli, ponekad sam provocirala
uiteljice. Pre poetka nastave smeli smo da piemo kredom po tabli, pod uslovom da je
pre poetka asa obriemo. I dok su druga deca crtala cvee i likove iz stripova, ja sam
pisala Protest!, Revolucija! ili Uitelji, napolje! To nije bilo prikladno ponaanje za malu
uionicu, gde je dvadesetoro dece uilo kolske predmete, zatieno kao da e uvek biti
u tako pitomom okruenju. Ne znam da li sam bila blie pubertetu nego ostali iz
razreda, ili sam moda elela da se pravim vana pred onima koji su me, inae, samo
podbadali. U svakom sluaju, u tamnici mi je mala pobuna, skrivena u tom crteu,
davala snagu. Ba kao i runa re koju sam ispisala sitnim slovima, na skrivenom mestu
na zidu: 5.... elela sam da pokaem mo da se oduprem; elela sam da uinim neto
zabranjeno. Mislim da to nije mnogo uticalo na otmiara. U svakom sluaju, nije
komentarisao crte.
Najvanija promena nastala je sa dolaskom televizora i videa u tamnicu. Stalno sam
molila Priklopila da mi ih donese, i jednog dana je to i uinio, stavivi ih na stoi pored
raunara. Nakon dana tokom kojih mi se ivot prikazivao samo u jednom obliku,
odnosno, u otmiarevoj linosti, pomou televizora sam u tamnici dobila aroliko
ljudsko drutvo.
Na poetku je otmiar jednostavno svakog dana nasumice snimao televizijske
programe. Ipak, verovatno je morao da uloi previe truda u brisanje vesti, koje su jo
izvetavale o potrazi za mnom. Nije doputao da doem do ikakvog nagovetaja da me
49

avada kedavra

spoljni svet nije zaboravio, budui da je uverenje da moj ivot nikome, a naroito
roditeljima, nita ne znai, bilo jedno od najvanijih sredstava kojima me je inio
zavisnom od sebe.
Zbog toga mi je kasnije snimao samo pojedinane emisije ili mi donosio videokasete s filmovima s poetka devedesetih. Krzneni vanzemaljac Alf, zaarana Dini, Al
Bandi u Branim vodama i Tejlori iz Sam svoj majstor postali su mi zamena za porodicu i
prijatelje. Svakog dana sam se radovala to emo se ponovo sresti, i verovatno sam ih
prouavala paljivije nego bilo ko drugi. Svaki aspekt njihovih odnosa, svaki deli
dijaloga, ma koliko mali bio, oaravao me je i privlaio. Analizirala sam svaki detalj
scenske pozadine, jedini horizont koji sam imala. Te scene su mi bile jedini prozori u
tue domove, a bile su tako slabo i bezvredno oblikovane, da mi se iluzija pristupa
pravom ivotu brzo sruila. Moda me je zato kasnije toliko privukla nauna
fantastika: Zvezdane staze, Stargejt, Povratak u budunost itd. Fasciniralo me je sve to je
imalo veze sa svemirom ili putovanjem kroz vreme. Junaci u tim filmovima odlazili su
u potragu za novim teritorijama, nepoznatim galaksijama. A za razliku od mene, imali
su tehnika sredstva da jednostavno nestanu iz tekih i po ivot opasnih situacija.

***
Jednog prolenog dana (za koji sam znala daje proleni samo zahvaljujui
kalendaru), otmiar je u tamnicu doneo radio. U sebi sam poskoila od sree. Radio - to
e zaista biti veza sa stvarnim svetom! Novosti, poznate jutarnje emisije, koje sam uvek
sluala za dorukom, muzika - i moda poneki, sluajni znak da me roditelji ipak nisu
zaboravili.
Naravno, ne hvata austrijske stanice, rekao je otmiar, i tako mi, dok je
ukljuivao radio u struju, usputnom primedbom unitio iluzije. Ipak, mogla sam da
sluam muziku. Kada bi spiker progovorio, nita nisam razumela. Otmiar je podesio
radio tako da sam mogla da hvatam samo eke stanice.
Satima sam prkala po malom ureaju, koji je mogao da mi bude izlaz u spoljni
svet, nadajui se da u naii na nemaku re, poznatu reklamu. Nita. Samo glas koji
nisam razumela. S jedne strane, to mi je stvaralo utisak da nisam sama, ali je s druge
pojaavalo oseaj otuenosti, iskljuenosti.
Sva oajna, vrtela sam stanice milimetar po milimetar, i stalno podeavala antenu.
Uzalud - osim jedne stanice, ulo se samo utanje.
Kasnije mi je otmiar doneo vokmen. Pretpostavljajui da kod kue ima kasete
starijih grupa, traila sam Bitlse i ABBA. Kada bi uvee ugasio svetio, vie nisam morala
da leim u tami, sama sa svojim strahom, ve sam sluala muziku dok god bi mi baterije
izdrale. Uvek iste pesme.
Najvanije to sam imala u borbi protiv dosade bile su knjige. One su mi pomogle
da ne poludim. Prva koju mi je otmiar doneo bio je Letei razred Erika Kestnera. Nakon
toga, dao mije nekoliko klasika, kao to su ia Tomina koliba, Robinzon Kruso, Tom Sojer,
Alisa u zemlji uda, Knjiga o dungli, Ostrvo s blagom i Kon-tiki. Gutala sam stripove s
50

avada kedavra

priama o Paji Patku, njegova tri neaka, krtom ujaku Baji i domiljatom Proki
Pronalazau. Posle sam traila Agatu Kristi, za ije sam knjige ula od majke, a itala
sam i gomile kriminalistikih romana, poput Derija Kotona, i naunofantastine prie.
Romani su me vodili u drugi svet i toliko me bi me zaokupili, da bih satima zaboravljala
gde sam. Upravo zbog toga mi je itanje bilo toliko bitno za preivljavanje. Dok su
televizija i radio u tamnicu donosili iluziju drutva, itanje mije omoguavalo daje u
mislima napustim.
Na poetku boravka u tamnici, kada mi je bilo deset godina, posebno su mi bile
vane Knjige Karla Maja. Gutala sam pustolovine Vinetua i Old aterhenda, i itala
prie o Divljem zapadu. Pesma koju su nemaki doseljenici pevali umiruem Vinetuu
toliko me je duboko dirnula da sam je prepisala od rei do rei, a papir zalepila na zid.
Budui da u tamnici nisam imala selotejp, niti bilo kakav drugi lepak, privrstila sam je
Niveinim losionom. Njihova molitva upuena je Mariji, Majci Bojoj:
Svetio dana se gasi
I sputa tiha se no
Moe li tako i tuga u srcu
Sa smirajem dana neujno pro?
Gospode, aljem usrdne molbe
Pred tvoj daleki, nebeski tron,
A ti, Device, pozdrave primi,
to tebi nosi ove pesme ih zvon:
Ave Marija!
ivota svetio gasi se i
Nastupa samrtna no.
Due irom razvijaju krila
Jer u smrti je golema mo.
Device, u ruke tvoje blage
Molitve svoje polaem vrue
I ustrajan u svojoj veri
U nadi ekam uskrsnue!Ave Marija!
Toliko sam puta proitala, proaptala i izmolila tu pesmu da je i danas znam
napamet. inilo mi se da je napisana posebno za mene. I meni je oduzeto ivota
svetio; u satima oaja, i meni se smrt inila jedinim izlazom iz tamnice.
Otmiar je znao koliko mije potrebna stalna zaliha filmova, muzike i knjiga, to mu
je bilo jo jedno orue moi. Uskraujui ih, mogao je da vri pritisak na mene.
Kad god bih se, prema njegovom miljenju, ponaala neprikladno, mogla sam da
51

avada kedavra

raunam na to da e mi uskratiti rei i zvuke koji su mi pruali bar nekakav oblik

zabave. Posebno je strano bilo tokom vikenda. Dolazio je u tamnicu uglavnom ujutro,
pa onda jo jednom posle podne ili uvee, ali za vikend bih bila sama. Ne bih ga videla
od petka u podne, ponekad ak i od etvrtka uvee, do nedelje. Doneo bi mi dovoljno
gotove hrane za dva dana, malo sveih namirnica i mineralnu vodu iz Bea. I knjige i
kasete. Preko nedelje bih dobila video-kasetu od dva sata, punu serija. Kada bih ga
mnogo preklinjala, dobila bih etiri. To i nije bilo mnogo. Tokom dana, morala sam da
izdrim dvadeset etiri sata samoe, koju su prekidale samo njegove posete. Za vikend
bi mi dao etiri do osam sati zabave na kasetama i sledeu knjigu iz serije koju bih tada
itala, ali samo ako bih udovoljila njegovim zahtevima. Stvari koje su me drale u
ivotu dobijala bih samo ako sam bila dobra, a jedino je on znao to se pod tim
podrazumeva. Ponekad bi ak i najmanji prekraj bio dovoljan da me kazni.
Potroila si previe osveivaa vazduha. Oduzeu ti ga.
Pevala si.
Uradila si ovo, uradila si ono.
Tano je znao ta treba da ini s kasetama i knjigama, kako bi dobio ono to eli.
Nakon to me je otrgnuo od prave porodice, inilo mi se da je sad zarobio i moju novu
porodicu, koju su inili romani i televizijske serije, kako bi me prisilio na ono to mi je
naredio.
ovek koji se u poetku toliko trudio da mi ivot u tamnici uini prijatnim, koji
se vozio na drugi kraj Bea kako bi mi kupio posebnu audio-kasetu iz serijala Bibi
Bloksberg, postepeno se menjao, otkako je objavio da ne namerava da me pusti.
U to vreme, poeo je da sve vie dominira. Naravno, od poetka sam bila potpuno
u njegovoj vlasti: zakljuana u podrumu, u prostoriji od pet kvadratnih metara, ionako
nisam imala naina da mu se suprotstavim. Meutim, to sam due bila u zatoenitvu,
to ga je manje zadovoljavalo oigledno ispoljavanje moi. Sada je eleo da kontrolie
svaki moj pokret, svaku re i telesnu funkciju.
Poelo je s ugraenim satom. Od samog poetka, upravljao je svetlom i tamom.
Kada bi ujutro siao u tamnicu, ukljuio bi struju, a kada bi uvee odlazio, iskljuio bi je.
Sada je ugradio prekida kojim je kontrolisao struju u sobi. Dok mi je na poetku s
vremena na vreme doputao da due drim upaljeno svetio, sada sam morala da se
pokorim nemilosrdnom ritmu, nad kojim nisam imala nikakvu kontrolu. Struja bi se
ukljuila u sedam ujutro. Trinaest sati mogla sam da ivim jeftinu imitaciju ivota u
maloj, zaguljivoj sobi: gledam, sluam, oseam toplinu i kuvam. Sve je bilo vetako.
Sijalica ne moe da zameni sunce, gotova jela bila su samo bolno podseanje na
porodine veere, a dvodimenzionalni ljudi na televizijskom ekranu neuspela zamena
za prave. Ipak, dokle god je struja bila ukljuena, mogla sam bar da se pretvaram da
postoji nekakav privid ivota.
Struja se iskljuivala u osam sati uvee, i u tom trenutku bih se nala u potpunoj
tami. Televizor bi prestao da radi usred serije, ili bih morala da odloim knjigu na pola
reenice. Ako se ve nisam smestila u krevet, morala bih puzei da napipam put do
52

avada kedavra

lealjke. Sijalica, televizor, video, radio, raunar, kuvalo i grejanje - sve to je donosilo
ivot u tamnicu - bivalo bi iskljueno. uli bi se samo otkucaji budilnika i izluujue
zujanje ventilatora. Narednih nekoliko sati preputala sam se vlastitoj mati, kako bih
sauvala razum i spreila da me strah potpuno obuzme.
Taj dnevni ritam bio je poput zatvorskog: nametnut spolja, bez trenutka odstupanja
od eljenog ponaanja ili razmiljanja o mojim potrebama. Bila je to demonstracija moi.
Otmiar je voleo rasporede, koje je pomou ugraenog sata nametao i meni.
U poetku sam i dalje imala vokmen na baterije, uz koji sam mogla da se obranim od
olovne tame i kad bi ugraeni sat objavio da sam potroila dozvoljenu koliinu svetla i
muzike. Ipak, otmiaru se nije svidelo to to pomou vokmena zaobilazim njegove
boanske zapovesti svetla i tame. Poeo je da mi nadgleda baterije. Kada bi pomislio da
sam predugo ili previe esto sluala vokmen, oduzeo bi mi ga sve dok ne bih obeala
da u biti bolja. Jednom se dogodilo da jo nije zatvorio vrata tamnice, a ja sam ve sela
na lealjku, sa slualicama na uima, i glasno zapevala pesmu Bitlsa. uo me je i, sav
besan, vratio se u tamnicu. Kazna za tako glasno pevanje bila je oduzimanje svetla i
hrane, a sledeih nekoliko dana bila sam prisiljena da zaspim bez muzike.
Drugo orue moi bio je interkom. Kada je doao u tamnicu da instalira kabl, rekao
je: Od sad moe da me pozove kada sam gore. U poetku sam bila veoma srena
zbog toga, oseajui kao da mi je s ramena skinut teak teret. Otkad sam zatvorena,
progonila me je pomisao da u se iznenada nai u ozbiljnoj opasnosti. Vikendom sam
esto bila sama, bez mogunosti da privuem panju otmiara, jedine osobe koja je
znala gde sam. U glavi su mi se vrtele bezbrojne situacije: pregoreli kabl, cevi koje
pucaju, iznenadna alergijska reakcija... Mogla sam i da umrem, bolnom i bizarnom
smru, da se, na primer, uguim crevom od kobasica, a da otmiar sve vreme bude u
kui i ne zna za to, budui da je ionako dolazio samo kad je hteo. Zbog toga mi se
uinilo da je interkom pojas za spaavanje. Tek mi je kasnije postalo jasno koja mu je
prava svrha - radio je u oba smera. Otmiar ga je koristio kako bi me kontrolisao; kako
bi pokazao svoju svemonost, uverio me je da moe uti svaki zvuk koji proizvedeni i
da sve moe da prokomentarie.
Prva verzija sastojala se od tastera koji je trebalo da pritisnem ako neto elim.
Onda bi gore, na skrivenom mestu u kui, zasvetlelo crveno svetio. Meutim, nije uvek
mogao da ga vidi, niti je bio voljan da se gnjavi s otvaranjem tamnikih vrata, ako nije
znao ta tano elim. A vikendima uopte nije mogao da doe. Tek sam mnogo kasnije
saznala da mu je vikendom dolazila majka, koja bi tu i prespavala. Bilo bi previe
komplikovano i sumnjivo da uklanja sve prepreke izmeu garae i tamnice dok je ona
tu.
Nedugo potom, privremeni ureaj zamenjen je drugim, preko koga je moglo da se
razgovara. Pritiskom na taster, mogao je da mi izdaje uputstva i postavlja pitanja.
Jesi li razdelila hranu na obroke?
Jesi li oprala zube?
Jesi li iskljuila televizor?
53

avada kedavra

Koliko si stranica proitala?

Jesi li uradila zadatke iz matematike?
Svaki put kada bih mu ula glas, prestravila bih se. Kada bih presporo odgovarala
na pitanja, pretio mi je. Ili zato to sam previe pojela.
Zar si ve sve pojela?
Zar ti nisam rekao da uvee sme da pojede samo jedno pare hleba?
Interkom je bio savren ureaj za terorisanje, sve dok nisam otkrila da i meni daje
malo moi. Kada se sada priseam toga, udi me da otmiar, koji je imao toliko izraenu
potrebu da sve kontrolie, nije pomislio da e desetogodinjakinja vrlo pomno prouiti
ureaj. Posle nekoliko dana, upravo sam to i uinila.
Interkom je imao tri tastera. Ako biste pritisnuli taster govori, linija je bila otvorena
na oba kraja. Taj deo mi je pokazao. Ako je ureaj bio ukljuen na sluaj, mogla sam da
ga ujem, ali on mene nije. A postojao je i trei taster; kada bih ga pritisnula, linija je bila
otvorena na mom kraju, ali se s druge strane nita nije ulo.
U direktnim susretima s njim, nauila sam da ono to mi govori putam da ude na
jedno uho, a izae na drugo. Sada sam imala taster koji je funkcionisao na isti nain.
Kad vie ne bih mogla da se nosim s pitanjima, pokuajima kontrole i optubama,
pritisnula bih trei taster. Njegov glas bi utihnuo zato to sam ja pritisnula taster; zbog
toga sam oseala ogromno zadovoljstvo. Volela sam taj taster, jer mi je omoguivao da
bar na kratko iskljuim otmiara iz ivota. Kada je Priklopil otkrio moju malu pobunu,
isprva je bio zapanjen, pa ogoren i, na kraju, ljut. Ako je hteo da razgovara sa mnom
licem u lice, bio mu je potreban gotovo itav sat da otvori i otkljua sva ona vrata. Bilo je
jasno da e morati da smisli neto drugo.
Zapravo, nije mu trebalo dugo da ukloni interkom s predivnim treim tasterom.
Umesto njega, doneo je Simensov radio. Izvadio ga je iz kutije i poeo da podeava. U to
vreme, nita nisam znala o njemu; tek mnogo kasnije, saznala sam da je Volfgang
Priklopil radio kao telekomunikacijski tehniar u Simensu. Meutim, injenica da se
razume u alarme, radio i druge elektrine ureaje nije mi bila novost.
Radio je postao paklena sprava za muenje. Imao je mikrofon koji je bio toliko
snaan da je u gornje prostorije prenosio sve zvuke iz sobe. Otmiar je lako i bez
upozorenja mogao da prislukuje moj ivot i da me konstantno nadgleda, kako bi
proverio sledim li njegove naredbe. Da li sam iskljuila televizor. Da li je radio ukljuen.
Grebem li jo kaikom po tanjiru. Diem li.
Njegova pitanja progonila su me i pod pokrivaem.
Zar nisi pojela bananu?
Jesi li opet bila pohlepna svinja?
Jesi li se umila?
Jesi li iskljuila televizor posle jedne epizode?
Nisam smela ni da ga laem, jer nisam znala koliko je dugo prislukivao. Kada mu
ne bih odmah odgovorila, zavritao bi u zvunik toliko glasno, da bi mi odzvanjalo u
54

avada kedavra

glavi. Ili bi nenajavljeno siao u tamnicu i kaznio me oduzimanjem najvanijih stvari:

knjiga, kaseta, hrane. Morala sam da napravim pokajniki prikaz svih svojih nedela,
svakog trenutka provedenog u tamnici, ma kako nebitnog. Kao da je uopte postojalo
neto to bih mogla da sakrijem.
Ostavljanjem slualica u gornjim prostorijama eleo je da mi na jo jedan nain
pokae kako ima apsolutnu kontrolu. Tako je, osim zujanja ventilatora, zatvor natapala
i izobliena, nepodnoljivo glasna statika; ispunjavala je svaki centimetar prostorije,
prisiljavajui me da budem svesna njegovog prisustva u svakom uglu tog minijaturnog
podruma. Ovde je. Uvek. Die na drugom kraju linije. U svakom trenutku mogao bi da
pone da urla, i ja bih se trgla, ak i kada bih to oekivala. Nisam mogla da pobegnem
od njegovog glasa.
Danas me ne udi to sam kao dete verovala da me moe videti u tamnici. Na kraju
krajeva, nisam znala da li je ugradio i kamere. Oseala sam kako me svakog trenutka
posmatra, ak i dok spavam. Moda je ugradio kameru koja reaguje na toplotu, pa
moe da me posmatra i dok leim u potpunom mraku. Ta pomisao me je paralizovala;
nou bih se jedva usudila da se okrenem u krevetu. Tokom dana bih se po deset puta
osvrtala oko sebe, pre nego to bih otila u toalet. Nisam znala da li me posmatra ili ne, i
da li su i oni drugi moda s njim.
U potpunoj panici, poela sam da pretraujem tamnicu, ne bih li pronala rupice ili
kamere, stalno u strahu da e videti ta radim i da e odmah sii u podrum. I najmanje
pukotine u lamperiji zatvarala sam zubnom pastom, sve dok nisam bila sasvim sigurna
da sam pokrila sve otvore. Ipak, stalno sam oseala da me nadgleda.
Verujem da je vrlo malo ljudi sposobno da shvati koliko muenja i agonije ova
strahovita, dugogodinja kazna nanosi tim rtvama. Prema linim pretpostavkama, i
sudei prema onome to sam video utisnuto na njihovim licima, i onome to sa
sigurnou znam da oseaju, jo sam uvereniji da u tome postoji ponor strahovite
patnje, koju ne moe da shvati niko ko sam nije iskusio tako neto, i koju niko nema
pravo da nametne drugom biu. Smatram da je to lagano, svakodnevno zadiranje u
tajne mozga stranije od bilo kog oblika fizikog muenja. Budui da strani znaci
takvog zlostavljanja nisu spolja vidljivi i opipljivi, poput oiljaka na telu; budui da rane
nisu na povrini, pa stoga ljudsko uho i ne uje vapaje patnje, to vie osuujem takvu
praksu.
Ovaj tekst o boravku u samici napisao je arls Dikens 1842. godine, postavljajui
presedan koji je i danas aktuelan. Moje samovanje - vreme koje sam provela iskljuivo u
tamnici, a da nijednom nisam napustila tih pet kvadratnih metara, trajalo je vie od pola
godine, a celokupno zarobljenitvo 3.096 dana.
Tada nisam mogla da opiem kako je na mene uticalo vreme provedeno u potpunoj
tami ili pod vetakim svetlom. Sada, kad itam savremena istraivanja koja ispituju
uticaj samice i ulne deprivacije, jasno mi je ta mi se tada dogaalo.
Jedno od istraivanja belei sledee uticaje samice na oveka:
55

avada kedavra

ZNATNO SMANJENA SPOSOBNOST DELOVANJA VEGETATIVNOG NERVNOG

SISTEMA
Izraen poremeaj nivoa hormona
Izostanak menstruacije kod ena, bez drugih fiziolokih, organskih uzroka, zbog
ivotnog doba ili trudnoe (sekundarna amenoreja)
Izraena elja za hranom: zinoreksija - udnja za hranom, hiperoreksija kompulsivno prejedanje
Nasuprot tome, smanjenje ili izostanak ei
Jaki napadi vruine (valunzi) i/ili hladnoe, koji nisu povezani s promenom
temperature u okolini ili boleu (groznica, drhtavica itd.)
ZNATNO OSLABLJENE PERCEPTIVNE I KOGNITIVNE SPOSOBNOSTI
Ozbiljna nemogunost procesiranja primeenog
Ozbiljna nesposobnost oseanja vlastitog tela
Ozbiljne opte tekoe pri koncentraciji
Ozbiljne tekoe, pa ak i potpuna nemogunost itanja ili registrovanja i
shvatanja proitanog, kao i smetanja proitanog u smislen kontekst
Ozbiljne tekoe, pa ak i potpuna nemogunost govora ili procesiranja misli u
pisanom obliku (agraflja, disgrafija)
Ozbiljne tekoe u artikulisanju i verbalizovanju misli, koje se ogledaju u
problemima sa sintaksom, gramatikom i izborom rei, te mogu dovesti i do afazije,
afrazije i agnozije
Ozbiljne tekoe ili potpuna nemogunost praenja razgovora (rezultat usporene
funkcije u primarnom slunom korteksu temporalnog renja, do koje dolazi zbog
nedostatka nadraaja)
DODATNE POSLEDICE
Razgovaranje sa samim sobom, kako bi se nadoknadio nedostatak drutvenih i
akustinih nadraaja
Jasno izraen gubitak intenziteta oseanja (npr. prema porodici i prijateljima)
Euforinost, koja kasnije prelazi u depresivno raspoloenje
DUGORONE ZDRAVSTVENE POSLEDICE
Tekoe u ostvarivanju drutvenih kontakata, ukljuujui
uputanja u emocionalno bliske i dugorone ljubavne odnose
Depresija
Negativan uticaj na samopouzdanje
56

nemogunost

avada kedavra

Sanjanje prizora iz zatvorenitva

Poremeaji krvnog pritiska koji zahtevaju leenje
Poremeaji koe koji zahtevaju leenje
Nemogunost ponovnog sticanja odreenih kognitivnih
matematikih), koje je zatvorenik stekao pre zatvaranja u samicu.

vetina

(npr.

Zatvorenicima su uglavnom najstranije posledice ulne deprivacije. Ona deluje na

mozak, ometa vegetativni nervni sistem i samouverene ljude pretvara u zavisna bia, na
koje svako koga sretnu tokom te faze tame i izolacije lako moe uticati. To se odnosi i na
odrasle koji dobrovoljno odaberu boravak u tim uslovima. U januaru 2008. engleska
televizijska kua Bi-Bi-Si prikazala je emisiju pod naslovom Total Isolation (Potpuna
izolacija), koja me je veoma potresla: est dobrovoljaca dopustilo je da ih zakljuaju u
podrumu nuklearnog sklonita na etrdeset osam sati. Sami i bez svetla, nali su se u
mojoj situaciji, iako nisu oseali isti strah i nisu proveli toliko vremena u tim uslovima.
Uprkos relativno kratkom periodu, svih est dobrovoljaca izjavilo je da su izgubili
pojam o vremenu i da su imali snane halucinacije i vizije. Nakon etrdeset osam sati,
svi su izgubili sposobnost obavljanja jednostavnih zadataka. Kada su im zadali da se
sete neke rei koja poinje na slovo F, nijedno od estoro nije uspelo. Jedan od njih
izgubio je 36 odsto pamenja. Na etvoro se moglo mnogo lake uticati nego pre
izolacije. Verovali su svemu to im je rekla prva osoba koju su nakon dobrovoljnog
zatvorenitva videli. Ja sam viala samo otmiara.
Kada danas itam o takvim istraivanjima i eksperimentima, udim se kako sam
uspela da preivim to razdoblje. Moja situacija se na mnogo naina mogla uporediti s
onom kojoj su se oni zbog istraivanja dobrovoljno izloili. Osim injenice da sam u
samici bila mnogo due nego oni, moj sluaj je imao jo jedan oteavajui faktor: nikako
nisam mogla da shvatim zato sam se, od svih ljudi, ba ja nala u toj situaciji. I dok
politiki zatvorenici mogu da se uhvate za svoju politiku misiju, a ak i nepravedno
osueni znaju da se iza njihove osame nalazi pravni sistem, sa svojim zakonom,
ustanovama i procedurama, ja u svom zarobljenitvu nisam mogla da pronaem
nikakvo logino neprijateljstvo. Nije ga ni bilo.
Moda mi je pomoglo to to sam i dalje bila dete i bilo mi je lake da se prilagodim
okolnostima. Ipak, situacija u kojoj sam se zatekla zahtevala je samodisciplinu koja mi
se danas ini gotovo neljudskom. Nou sam, kako bih prebrodila tamu, zamiljala
putovanja, danju sam se vrsto drala misli da u, kada napunim osamnaest, uzeti ivot
u svoje ruke. vrsto sam odluila da prikupim znanje koje e mi biti potrebno, i traila
od otmiara kolske knjige i materijale za itanje. Uprkos okolnostima u kojima sam se
nala, tvrdoglavo sam se drala sopstvenog identiteta i pripadnosti porodici.
Budui da se pribliavao prvi Dan majki, napravila sam majci poklon. Nisam imala
ni lepak ni makaze. Otmiar mi nije dao nita ime bih mogla da povredim sebe ili
njega. I tako sam iz kolske torbe izvadila krede i na papiru nacrtala nekoliko velikih
crvenih srca. Oprezno sam ih iscepila i poslagala jedno na drugo, koristei Nivein
57

avada kedavra

losion. Vrlo sam ivo zamislila prizor kako u, kada me oslobode, pruiti majci ta srca.
Tako bi ona shvatila da, iako nisam mogla da budem s njom, nisam zaboravila Dan
majki.
Istovremeno, otmiar je poeo da reaguje sve negativnije kada bi video da troim
vreme na takve stvari, govorim o roditeljima, svom domu, pa ak i o koli. Roditelji te
ne ele. Ne vole te, stalno je ponavljao. Odbijala sam da poverujem, uzvraajui: Nije
istina. Roditelji me vole. Rekli su mi da me vole. I duboko, duboko u dui znala sam da
sam u pravu, ali roditelji su mi bili toliko nedostupni da sam oseala kao da sam na
drugoj planeti. A bila sam samo osamnaest kilometara od majinog stana. U stvarnom
svetu, to je dvadeset pet minuta automobilom, ali se u mom, paralelnom, to rastojanje
pretvaralo u udaljenost izmeu dve dimenzije. Bila sam neizmerno dalje od tih triavih
osamnaest kilometara, usred sveta kojim je vladao despotski Kralj Srca, a ljudi karte bi
ustuknuli svaki put kada bi se zaorio njegov glas.
Kada je bio sa mnom, kontrolisao mi je svaki pokret i izraz lica: morala sam da
stojim onako kako mi je naredio i nikad nisam smela da ga gledam u oi. U njegovom
prisustvu, grmeo je, moram gledati u pod. Nisam smela ni da govorim bez dozvole.
Prisiljavao me je da budem pokorna i zahtevao zahvalnost za svaku sitnicu koju bi
uinio. Spasao sam te, stalno je ponavljao, i inilo se da najiskrenije veruje u to. Bio mi
je jedina veza sa spoljnim svetom - svetio, hrana, knjige, sve sam to mogla dobiti samo
od njega, a mogao mi je sve i uskratiti, kad god bi poeleo. Kasnije je to i uinio, a ja sam
se nala na ivici izgladnelosti.
Iako izmuena stalnim nadgledanjem i izolacijom, ipak nisam oseala nikakvu
zahvalnost. Da, nije me ubio ili silovao, kao to sam se u poetku pribojavala, gotovo i
oekivala; ali nikad nisam zaboravila da je ono to je uinio zloin zbog koga bi trebalo
da bude osuen - i zato nikad neu moi da mu budem zahvalna.
Jednog dana, naredio mi je da ga zovem maestro.
Isprva ga nisam ozbiljno shvatala. inilo mi se neverovatno smenim da neko eli
da ga zovu maestro. Meutim, insistirao je na tome: Obraae mi se sa maestro! Tada
mi je postalo jasno da ne smem da popustim. Oni koji se odupru, preive. Mrtvi vie ne
mogu da se brane. Nisam elela da umrem, ak ni iznutra, i zato sam morala da se
suprotstavim.
To me je podsetilo na odlomak iz Alise u zemlji uda: Opa! esto sam viala
maku bez keza, pomislila je Alisa, ali kez bez make! To je najudnija stvar koju sam
videla u ivotu! Preda mnom je stajao neko ija se ljudskost smanjila, a spoljanjost
pokazala drugo lice, iza koga je mogao da se nasluti slabi; ovek neuspean u
stvarnom svetu, koji je crpeo snagu iz ugnjetavanja malog deteta. Prizor vredan prezira.
Kez koji zahteva da ga zovem maestro.
Kada se danas priseam, znam zato sam odbila da ga tako zovem. Deca su izvrsni
manipulatori. Oigledno sam instinktivno znala koliko mu je to bitno, i da u rukama
drim klju koji je otvarao vrata moi nad njim. U tom trenutku, nisam razmiljala o
moguim posledicama koje bi odbijanje moglo izazvati. Jedino to mi je prolo kroz
glavu bilo je da sam ve uspevala s takvim stvarima.
58

avada kedavra

Kod kue, u naselju Marko Polo, ponekad sam izvodila pse koje su dresirali za
napad i odbranu, a pripadali su majinim muterijama. Njihovi vlasnici objasnili su mi
da ne smem dopustiti da povodac bude predugaak, zato to bi psi iskoristili previe
prostora za kretanje. Morala sam da ga drim blizu ogrlice, kako bih u svakom trenutku
pokazala da u se odupreti pokuaju bega. I nisam smela da pokaem da se bojim. Ako
to postignete, onda e psi, ak i u rukama deteta, to sam u to vreme bila, biti pitomi i
pokorni.
Kada je Priklopil tako nastupio, odluila sam da neu dopustiti da me novonastala
situacija zaplai; drau povodac blizu ogrlice. Od iznenaenja je razgoraio oi,
pobunio se i ponovo zatraio da ga zovem maestro. Dugo je insistirao na tome, ali je na
kraju odustao.
Iako mi to tada moda i nije bilo sasvim jasno, bio je to kljuni trenutak. Pokazala
sam snagu i otmiar je odustao. Nestao je arogantni maji kez. Ostao je ovek koji je
poinio zloin i od ijeg mi je raspoloenja zavisio ivot, ali koji je, na neki nain, zavisio
od mene.
Narednih nedelja i meseci bilo mi je lake da se nosim s njim kada bih ga zamislila
kao siroto, nevoljeno dete. U mnogim kriminalistikim serijama i filmovima koje sam
gledala, primetila sam da ljudi postaju zli ako ih majke ne vole i ako nemaju topline u
porodici. Danas shvatam da je to bio zatitni mehanizam, neophodan kako bih
preivela: pokuavala sam da otmiara doivim kao osobu koja nije zla u sri, nego ju je
ivot uinio takvom. To ni na koji nain nije umanjivalo teinu zloina, ali mi je
pomagalo da mu oprostim. S jedne strane, zamiljala sam da je moda imao grozna
iskustva kao siroe u domu, zbog ega i danas pati, a s druge, ponavljala sam sebi da i
on sigurno ima pozitivnih strana - dao mi je stvari koje sam traila, donosio mi slatkie,
brinuo se o meni. Mislim da je, u potpunoj zavisnosti, to bio jedini nain da odrim
vezu s otmiarem, vezu bez koje ne bih preivela. Da sam ga doivljavala samo kroz
mrnju, ta mrnja bi me izjela iznutra i oduzela mi snagu za ivot. Budui da sam u tom
trenutku iza maske otmiara nakratko uspela da ugledam malog slabia koji je
zastranio, mogla sam da ga prihvatim.
A onda je doao trenutak kad sam mu to i rekla. Pogledala sam ga i izjavila:
Opratam ti, jer svi ponekad greimo. Bio je to korak koji e nekima delovati udno i
bolesno; uostalom, njegova greka kotala me je slobode. Ipak, bila je to jedina
ispravna stvar koju sam mogla da uradim. Morala sam da se slaem s tim ovekom,
inae ne bih preivela.
Uprkos tome, nikada mu nisam verovala; to je bilo nemogue. Napravila sam
kompromis: uteila sam ga u vezi sa zloinom koji je nada mnom poinio, a
istovremeno apelovala na njegovu savest, tako da zaali zbog onoga to je uradio i bar
se lepo ponaa prema meni. Vratio mi je ispunjavanjem sitnih prohteva: asopisom o
konjima, olovkom, novom knjigom. Ponekad bi mi ak rekao: Dau ti sve to poeli!
Tada bih mu odgovorila: Ako e da mi da sve to poelim, zato me ne pusti? Tako
mi nedostaju roditelji. Odgovor je uvek bio isti, uvek sam unapred znala ta e rei:
roditelji me ne vole, a on me nikad nee pustiti.
59

avada kedavra

Posle nekoliko meseci u tamnici, prvi put sam zatraila da me zagrli. Bio mi je
potreban uteni oseaj dodira, ljudske topline. Teko je to prihvatio. Imao je velikih
problema sa bliskou, dodirivanjem. S druge strane, im bi me prevrsto zagrlio,
osetila bih stranu paniku i klaustofobiju. Nakon nekoliko pokuaja, uspeli smo da
pronaemo nain koji nam je oboma odgovarao: ne preblizu, ne prevrsto, tako da
mogu da podnesem zagrljaj, a opet dovoljno vrsto da bih mogla da zamislim topao,
brian dodir drugog ljudskog bia. Bio mi je to prvi fiziki kontakt s drugom osobom
nakon mnogo meseci. Za jednu desetogodinjakinju, to je beskrajno dugo.

60

avada kedavra

5
Pad u nitavilo
Kako mi je ukraden identitet

Vie nema porodicu. Ja sam ti porodica. Ja sam ti otac, majka, baka i sestre. Sada
sam ti ja sve. Vie nema prolost. Mnogo ti je bolje sa mnom. Ima sree to sam te
uzeo i tako se dobro brinem o tebi. Pripada samo meni. Ja sam te stvorio.
U jesen 1998, vie od pola godine nakon otmice, bila sam potpuno obeshrabrena i
tuna. Dok su moji kolski drugovi posle etvrtog razreda poinjali novu fazu ivota, ja
sam bila zarobljena u tamnici i precrtavala dane na kalendaru. Izgubljeno vreme.
Usamljenost. Roditelji su mi strano nedostajali; eznui za njihovom toplom reju i
zagrljajem, nou bih se slupala na lealjci i matala o njima. Oseala sam se beskrajno
siuno i slabo i bila na ivici predaje. Kada bih bila utuena i obeshrabrena, majka mi je
uvek pripremala toplu kupku. U vodu bi stavila arene kuglice, koje su sijale poput
svile, i penu za kupanje, a ja bih zaronila ispod velikih, pucketavih, mirisnih oblaka
pene. Nakon kupanja, umotala bi me u debeli pekir, osuila, pa stavila u krevet i
uukala. Uvek sam to povezivala s dubokim oseajeni sigurnosti, oseajem bez koga
sam ivela tako dugo.
Otmiaru je bilo teko da se nosi s mojom depresijom. Kada bi doao u tamnicu i
zatekao me kako bezvoljno sedim na lealjci, razdraeno bi me pogledao. Nikad nije
otvoreno pomenuo moje raspoloenje, ali pokuavao je da me razvedri igrama,
dodatnim komadiem voa ili jo jednom epizodom televizijske serije. Ipak, utuenost
nije prestajala. A kako je i moglo biti drugaije? Nisam patila zbog nedostatka zabave,
nego zbog injenice da sam, tuom krivicom, postala deo matarije mukarca koji me je
odavno osudio na ivot u zatvoru.
eznula sam za oseajem koji bi me uvek obuzeo nakon tople kupke. Kada je,
jednom takvom prilikom, otmiar doao u tamnicu, poela sam da ga nagovaram.
Kupka. Da li bih mogla barem jednom da se okupam? Stalno sam ga molila za to. Ne
znam da li sam mu u jednom trenutku ila na ivce, ili je moda i sam zakljuio daje
zaista dolo vreme za kompletno kupanje, ali me je, u svakom sluaju, nakon nekoliko
dana moljakanja, iznenadio obeanjem da u smeti da se okupam. Ako budem dobra.
Moi u da napustim tamnicu! Moi u da odem gore i okupam se!
Ali, ta je uopte to gore? ta me tamo eka? Lelujala sam izmeu sree,
nesigurnosti i nade. Moda e me ostaviti samu; moda u moi da iskoristim priliku i
pobegnem...
Tek nekoliko dana kasnije, doao je da me pusti iz tamnice. U danima koji su
61

avada kedavra

prethodili pokuavao je da mi ugui svaku pomisao na beg: Ako zavriti, prisilie me

da te povredim. Svi prozori i izlazi su osigurani eksplozivnim ureajima. Ako otvori
prozor, dii e sebe u vazduh. Usadio mi je misao da se moram drati podalje od
prozora i paziti da me ne vide spolja. Ako se ne budem savreno pridravala njegovih
uputstava, ubie me na mestu. Ni na trenutak nisam posumnjala u te rei. Oteo me je i
zatvorio. Zato ne bi bio u stanju da me ubije?
Kada je, jedne veeri, napokon otvorio vrata i naredio mi da ga sledim, moji prvi
koraci bili su vrlo oprezni. U slabom svetlu iza vrata koja su vodila u zatvor, prepoznala
sam neveliko, blago uzdignuto i iskoeno predsoblje, gde je stajao jedan sanduk. Iza
predsoblja su bila teka drvena vrata, kroz koja se prolazilo u drugo predsoblje. Tu mi
se pogled zaustavio na ogromnom, okruglom udovitu s leve strane uzanog prolaza.
Vrata od armiranog betona, teka 150 kilograma. Bila su ugraena u zid debeo gotovo
pedeset centimetara i zabravljena spolja, gvozdenom ipkom umetnutom u zidnu
konstrukciju.
Tako pie u policijskom izvetaju. Recima gotovo da ne mogu opisati kako sam se
oseala kada sam ih videla. Bila sam zagraena betonom. Hermetiki zatvorena.
Otmiar me je stalno upozoravao na eksplozivne ureaje, alarmne sisteme, kablove
kojima moe izazvati strujni udar u tamnici. Zatvor maksimalne sigurnosti za dete. ta
bi bilo sa mnom kada bi mu se neto dogodilo? Strah od guenja crevom od kobasice
postao mi je smean, kada sam ga zamislila u bolnici, sa slomljenom rukom. iva
zakopana. Kraj prie.
Nisam mogla da diem. Morala sam da odem odatle. Odmah.
Vrata od armiranog betona otvorila su se i ugledala sam mali prolaz. Visina: 68,5
centimetara. irina: 48,5 centimetara. Dok sam stajala, donja ivica mi je bila otprilike u
visini kolena. Otmiar je ve ekao na drugoj strani. Videla sam kako mu se noge
ocrtavaju na svetloj pozadini. Onda sam se spustila na kolena i krenula da puem
napred. inilo mi se da su crni zidovi premazani katranom, a vazduh je bio ustajao i
vlaan. Kad sam se izvukla iz prolaza, nala sam se u montanoj prostoriji. Odmah do
prolaza stajali su ormar i sef, gurnut u stranu.
Ponovo mi je rekao da ga pratim. Peli smo se uskim stepenitem. Zidovi su bili od
sivih betonskih ploica, a stepenice visoke i klizave. Tri dole, devet gore, pa kroz vrata u
plafonu, i nala sam se u garai.
Sledila sam se. Dvoja drvena vrata. Teka betonska vrata. Uski prolaz. Ispred njega,
masivni sef koji bi otmiar, kada sam bila u tamnici, gurnuo pred ulaz, gvozdenom
ipkom pritisnuo uza zid i dodatno osigurao strujom. Ormar koji je sakrivao sef i
prolaz. Podne daske koje su prikrivale vrata do montane prostorije.
Ve sam znala da ne mogu silom otvoriti vrata svog zatvora i daje svaki pokuaj
bega uzaludan. Pretpostavljala sam da mogu udarati o zidove i vritati koliko god
elim, ali da me niko nee uti. Ipak, u tom trenutku, gore u garai, shvatila sam i da me
niko nikad nee pronai. Ulaz u tamnicu bio je tako savreno skriven, da je verovatnoa
da e me policija pronai kada bude pretraivala kuu bila zastraujue mala.

62

avada kedavra

ok nije prestajao sve dok mi se nije nametnuo jo snaniji utisak: vazduh koji mi je
ulazio u plua. Duboko sam disala, poput nekoga ko umire od ei i u poslednjem
trenutku dolazi do oaze koja e mu spasiti ivot, pa odmah uroni glavu u vodu koja mu
ivot znai. Nakon meseci u podrumu, potpuno sam zaboravila kako je dobar oseaj
udisati vazduh koji nije suv i pranjav, i koji ne dolazi kroz nekakav ureaj u malu
podrumsku rupu. Zujanje ventilatora, od koga nisam mogla da pobegnem i koje mi je
stalno odzvanjalo u glavi, na trenutak je nestalo; pogledom sam pomno pratila
nepoznate obrise i moja prvobitna napetost se rasprila.
Meutim, vratila se im je otmiar rukom pokazao da se ne oglaavam. Onda me je
poveo kroz jedno predsoblje, pa uz etiri stepenice, u kuu. Bilo je mrano, jer su roletne
bile sputene. Kuhinja, hodnik, dnevna soba, pa ponovo hodnik. Sobe u kojima sam se
nala inile su mi se neverovatnim, gotovo apsurdno velikim i prostranim. Od 2. marta
bila sam zatvorena u prostoriji gde je najvea udaljenost iznosila dva metra. Mogla sam
da nadgledam svoj sobiak iz svakoga ugla i da znam ta e se dogoditi. Ovde me je
veliina prostorija zapljusnula poput talasa. Tu su neprijatno iznenaenje ili nekakvo
zlo mogli viriti iza svakog ugla, svakog prozora. Uostalom, nisam znala da li otmiar
ivi sam, niti koliko je ljudi ukljueno u moju otmicu, i ta e uiniti ako vide da sam
dola gore. Tako je esto govorio o drugima, da sam ih oekivala iza svakog ugla.
inilo mi se da je mogue da ima porodicu koja je upuena u situaciju i koja jedva eka
da me mui. Svaki zamisliv oblik zloina inio mi se moguim.
Otmiar je izgledao uzbueno i nervozno. Dok smo ili prema kupatilu, stalno je
siktao: Ne zaboravi prozore i alarmni sistem. Radi kako ti kaem. Ubiu te ako
zavriti. Nakon to sam videla prilaz tamnici, ni najmanje nisam sumnjala daje kua
puna eksploziva.
Dok sam, pridravajui se njegovih zapovesti, oborenog pogleda koraala prema
kupatilu, mozak mi je ubrzano radio. Pokuavala sam se dosetim naina na koji bih
mogla da ga savladam i pobegnem. Kao dete nisam bila kukavica, ali sam jo uvek bila
preplaena. Bio je mnogo jai i bri od mene - da sam pokuala da pobegnem, stigao bi
me u dva koraka. A otvaranje vrata i prozora bilo bi oigledno samoubistvo. Verovala
sam u te strahovite mere zatite sve dok mi, nakon to sam pobegla, nisu rekli da ih nije
bilo.
Meutim, u begu me nisu spreavale samo spoljne prepreke, mnogi nepremostivi
zidovi i vrata, kao i otmiareva fizika snaga. Kamen temeljac mog mentalnog zatvora,
od koga sam tokom zarobljenitva sve tee i tee uspevala da pobegnem, ve je bio
postavljen. Bila sam zaplaena i bojaljiva. Ako bude saraivala, nita ti se nee
dogoditi. Otmiar mi je to od poetka usaivao u glavu, pretei najteim oblicima
kazne, ukljuujui smrt, ako mu se budem opirala. Bila sam dete i naviknuta na
pokoravanje autoritetu odraslih, tim pre ako bi neposlunost za sobom povlaila
posledice. On je bio jedini prisutni autoritet; ak i da su u tom trenutku ulazna vrata bila
irom otvorena, ne znam da li bih imala hrabrosti da pobegnem. Kada joj prvi put
dozvolite da napusti stan, kuna maka e ostati na pragu i tuno mjaukati, jer nee
znati kako da se nosi s iznenadnom slobodom. A iza mene nije bila sigurna kua gde
63

avada kedavra

sam mogla da se vratim, nego mukarac spreman da ivotom brani svoj zloin. Toliko
sam dugo bila u zatvorenitvu, da se ono duboko ukorenilo u meni.
Otmiar mi je pripremio penuavu kupku i u kupatilu ekao da se skinem i uem u
kadu. Smetalo mi je to ne eli da me ostavi samu, ak ni u kadi. S druge strane, ve
sam se navikla na to da me via golu, jer me je tuirao u tamnici, pa sam samo mlako
protestovala. Kad sam utonula u toplu vodu i zatvorila oi, prvi put nakon dueg
vremena uspela sam da zaboravim sve oko sebe. Beli oblaii pene prekrili su moj strah,
pleui mranom tamnicom, odnosei me iz te kue - u moje kupatilo, u majin zagrljaj;
majka me je ekala s velikim, toplim pekirom, spremna da me odvede pravo u krevet.
Kada je otmiar rekao da pourim, prekrasna slika rasprila se poput balona od
sapunice. Pekir je bio grub i udno je mirisao. Niko me nije odveo u krevet. Umesto
toga, spustila sam se u svoju mranu tamnicu. ula sam kako za mnom zakljuava
drvena vrata, zatvara betonska i povlai rezu. Zamislila sam kako se provlai uskim
prolazom, ponovo gura sefu otvor, privruje ga uza zid i ispred njega gura komodu.
Bilo mi je jo tee to sam videla koliko sam hermetiki zatvorena i odvojena od
spoljnog sveta. Legla sam na lealjku, sklupala se i pokuala da se prisetim oseaja
penuave kupke i tople vode na koi. Oseaja da sam kod kue.
Malo posle toga, takoe u jesen 1998, jo jednom je pokazao brinu stranu. Moda
ga je samo grizla savest, ali koji god se razlog krio iza toga, moja tamnica postala je
malo udobnija za ivot. Posao je tekao sporo: morao je da donosi svaku dasku, svako
vedro boje posebno. Police za knjige i ormari mogli su biti sastavljeni tek u mojoj sobi.
Dozvolio mi je da izaberem boju za zidove; odluila sam se za zidne tapete s
uzorkom iverice, u pastelnoruiastoj boji. Ba poput zida u mojoj sobi kod kue. Naziv
te boje bio je elba glenzend. Posle je istom bojom obojio svoju dnevnu sobu. Nije smeo da
u kui dri ostatke farbe koja tu nije upotrebljena. Uvek je bio spreman za policijski
pretres, uvek je eleo da u korenu sasee svaku moguu sumnju. Kao da je policija i
dalje bila zainteresovana za mene, kao da bi istraivali tako neto, kad nijednom nisu
pregledali vozilo kojim je poinjena otmica, uprkos dvema dojavama.
Moja seanja na prve dane i sedmice u tamnici nestajala su deli po deli, kako je
postavljao gipsane ploe preko lamperije. Crte ormara u hodniku, moje porodino
stablo, Ave Marija. Ipak, ono to sam dobijala umesto toga ionako mi je delovalo mnogo
bolje: zid uz koji sam se oseala kao kod kue. Nakon tapaciranja i farbanja, moja mala
tamnica tako je intenzivno smrdela na hemikalije, da sam danima oseala muninu.
Miris svee boje bio je prejak za mali ventilator.
Onda smo ugradili krevet na sprat. Priklopil je doneo daske od svetlog bora i spojio
ih. Kada je krevet bio gotov, zauzeo je gotovo elu irinu sobe, a bio je visok otprilike
metar i po. Dozvolio mi je da ukrasim plafon iznad kreveta, pa sam se odluila za tri
crvena srca, koja sam paljivo obojila. Namenila sam ih majci. Kada ih budem gledala,
misliu na nju.
Najzahtevniji deo posla bila je ugradnja merdevina. Nisu mogle da prou kroz
vrata, jer je prostor ispred tamnice bio pod blagim uglom. Otmiar je pokuavao i
pokuavao, sve dok odjednom nije nestao. Vratio se s odvijaem na baterije, kojim je
64

avada kedavra

rastavio drveni daani zid koji je delio predsoblje. Onda je dovukao merdevine u
tamnicu i istog dana ponovo postavio zid.
Dok je postavljao police za knjige, prvi put sam videla njegovu stranu koja me je
duboko prestravila. Do tog trenutka, ponekad je vikao na mene, omalovaavao me,
psovao i pretio mi svakakvim groznim kaznama kako bi me prisilio na saradnju, ali
nikad nije izgubio kontrolu nad sobom.
Stajao je ispred mene, drei builicu, i upravo je nameravao da privrsti dasku uza
zid. Zajedniki rad u tamnici nekako me je povezao s njim, oseala sam vie poverenja,
pa mi je pitanje jednostavno izletelo: Zato privruje tu dasku ovde? Na trenutak
sam zaboravila da smem da govorim samo kada mi on dozvoli. U deliu sekunde je
pobesneo, zaurlao i bacio builicu na mene. Uspela sam da se izmaknem u poslednjem
trenutku, pa je udarila u zid. Bila sam toliko zapanjena da sam ostala bez daha;
preplaeno sam ga gledala.
Iznenadni izliv besa nije me fiziki povredio, builica me nije ni dotakla. Svejedno,
taj dogaaj mi se duboko urezao u svest, pokazujui novu dimenziju odnosa s
otmiarem: sad nisam sumnjala da e me povrediti ako ga ne budem sluala. Nakon
toga, bila sam jo preplaenija i podreenija.
Prve noi nakon ispada, leala sam na tankom dueku, u novom krevetu na sprat.
inilo mi se da mi ventilator zuji tano pored uiju i probija se do mozga, sve dok
nisam poelela da vritim od oaja. Hladan podrumski vazduh duvao mi je po nogama.
I dok sam kod kue uvek spavala na leima, ispruena, ovde sam morala da se
sklupam poput fetusa i dobro umotam u pokriva, kako bih se spasla neprijatnog
strujanja vazduha.
Ipak, krevet je bio mnogo meki od lealjke. Mogla sam da se okreem, imala sam
vie prostora. I, najbolje od svega, imala sam nove zidne tapete.
Ispruila sam ruku, dotakla ih i zatvorila oi. Mislila sam na nametaj, lutke i
pliane ivotinje u svojoj sobi kod kue. Poloaj prozora, vrata, zavese, miris. Ako sve to
dovoljno snano zamislim, moi u da zaspim s rukom na zidu tamnice i probudim se,
sledeeg jutra, dodirujui zid svoje sobe. Onda bi mi mama donela aj u krevet, ja bih
sklonila ruku sa zida i sve bi bilo u redu.
Tako bih svake veeri zaspala s rukom na tapetama, sigurna da u se jednog dana
zaista ponovo probuditi u svojoj sobi. Tokom te poetne faze, verovala sam u to kao u
arobnu formulu koja e se u jednom trenutku ostvariti. Kasnije mije dodirivanje tapeta
postalo obeanje samoj sebi, koje sam obnavljala svaki dan. I odrala sam ga: osam
godina kasnije, kada sam prvi put nakon otmice posetila majku, legla sam na krevet u
svojoj sobi, u kojoj se nita nije promenilo, i zatvorila oi. Kada sam dodirnula zid,
vratili su mi se svi ti trenuci, naroito prvi - slika male, desetogodinje Natae, koja
oajniki pokuava da zadri veru u sebe, i koja je prvi put stavila ruku na zid tamnice.
Opet sam ovde, apnula sam. Vidi, upalilo je.
Kako je godina odmicala, tako sam postajala tunija. Kada sam precrtala prve dane
decembra, bila sam toliko oajna da me ni okoladni kola koji mi je otmiar doneo za
65

avada kedavra

Svetog Nikolu nije mogao razveseliti. Boi se sve vie pribliavao. Nisam mogla da
podnesem pomisao da u praznike provesti u tamnici, sama.
Kao i svakom drugom detetu, i meni je Boi bio jedan od najlepih dana u godini.
Miris kolaa, ukraena jelka, iekivanje poklona, praznino okupljanje porodice.
Zamiljala sam te prizore, bezvoljno skidajui foliju s okolade. Bila je to slika iz ranoga
detinjstva, prizor bez mnogo dodirnih taaka s poslednjih nekoliko Boia koje sam
provela s porodicom. Kao i uvek, u posetu bi nam doli moji neaci, ali oni bi svoje
poklone ve otvorili kod kue. Jedino sam ja, od sve dece, otvarala poklone. Kad su
ukrasi u pitanju, majka je uvek bila slaba na najnoviju modu, tako da je naa jelka
treperila od srebrnih traka i ljubiastih kugli. Ispod jelke je stajala gomila poklona za
mene. Dok bih ih otvarala, odrasli bi sedeli na kauu, sluali radio i zajedno prelistavali
asopis s tetovaama. Takvi Boici bi me uvek strano razoarali. Nikog nisam uspevala
da nagovorim ni da zajedno otpevamo neku boinu pesmu, iako sam bila tako
ponosna to napamet znam pesme koje smo uili u koli.
Tek bih sutradan, kada smo slavili s bakom, poela da oseam boini duh. Okupili
bismo se u trpezariji i sveano otpevali Tihu no. Onda bih oslukivala zvuk zvonia.
Doao je Boi Bata. Kada bismo otvorili vrata dnevne sobe, boina jelka sijala bi u
svetlosti pravih votanih sveca i prekrasno mirisala. Baka je uvek imala tradicionalnu
boinu jelku, ukraenu zvezdama od slame i staklenim kuglama, krhkim poput
balonia od sapunice.
Tako sam zamiljala Boi, i takav bi bio i ove godine. Ipak, najvaniji porodini
praznik trebalo je da provedem bez porodice i bila sam prestravljena od te pomisli. S
druge strane, morala sam da priznam da bi me Boi s porodicom ionako uvek
razoarao i da sam, u izolaciji, sigurno ulepavala i idealizovala prolost. Ipak, elela
sam da pokuam da praznik u tamnici uinim to slinijim uspomenama na proslave
kod bake.
Otmiar je saraivao. Tada sam mu bila beskrajno zahvalna to mi je omoguio bar
privid Boia. Danas verujem da to nije inio zbog mene, nego iz vlastitog unutranjeg
poriva. I njemu je slavljenje praznika bilo vrlo bitno - praznici su imali odreenu
strukturu, pravila, a on nije mogao da ivi bez pravila i struktura, kojih se apsurdno
strogo pridravao. Bez obzira na to, ipak nije morao da mi ispuni boine zahteve. To
to je ipak jeste moda je imalo veze s injenicom da je vaspitan da ispunjava tua
oekivanja i bude upravo onakav kakvim su drugi eleli da ga vide. Danas znam da ba
u tome nikako nije uspevao, naroito u odnosu s ocem. Oevo odobravanje, za kojim je
tako snano udeo, oigledno dugo nije dobijao. Moja oekivanja ispunjavao je samo
ponekad, a tada mi se njegovo ponaanje inilo posebno apsurdnim. Ipak, on je oteo
mene i zakljuao me u podrum. U takvoj situaciji ba i ne uzima u obzir oekivanja
drugog, u ovom sluaju, rtve. To je kao da nekog davi i istovremeno ga pita da li mu
je udobno i stee li ga isuvie vrsto. Bilo kako bilo, tada sam sve to blokirala; bila sam
detinje zahvalna i zauena to otmiar tako obigrava oko mene.
Znala sam da neu imati pravu boinu jelku, pa sam zatraila plastinu. Zajedno
smo otvorili kutiju u koju je bila zapakovana i stavili je na ormari. Dobila sam dva
66

avada kedavra

anela i neto slatkia, kojima sam je dugo ukraavala.

Na Badnji dan sam bila sama. Gledala sam televiziju sve dok se svetio nije ugasilo,
oajniki pokuavajui da ne mislim na porodicu kod kue. Otmiar je bio kod majke, ili
je ona dola kod njega, a tako e biti i svakog sledeeg Boia. Meutim, tada to nisam
znala. Tek je sutradan proslavio Boi sa mnom. Bila sam iznenaena to mi je dao sve
to sam htela. Traila sam deju raunaljku, poput one koju su mi roditelji prole godine
kupili. Nije bila ni blizu tako dobra kao prva, ali bila sam izvan sebe od sree to mogu
da uim, iako ne idem u kolu. Uostalom, nisam elela da budem sasvim u zaostatku,
za sluaj da ipak uspem da pobegnem. Dobila sam i blok za crtanje i vodene bojice. Bile
su iste kao one koje mi je otac jednom prilikom poklonio, sa dvadeset etiri boje,
ukljuujui zlatnu i sivu. Oseala sam se kao da mi je vratio deli nekadanjeg ivota. U
treem paketu bio je pribor za bojenje po brojevima, s uljanim bojama. I to sam imala
kod kue; radovala sam se satima koje u provesti bojei. Jedino to mi nije dao bio je
terpentin. Verovatno se bojao da bi isparenja bila tetna.
U danima nakon Boia zabavljala sam se slikanjem i dejom raunaljkom.
Pokuavala sam da sagledam pozitivnu stranu svoje situacije i to vie potisnem enju
za porodicom, priseajui se svega loeg na naim poslednjim zajednikim Boiima.
Nastojala sam da ubedim sebe kako je zanimljivo doiveti praznike onako kako ih drugi
odrasli slave. I bila sam posebno zahvalna to sam uopte proslavila Boi.
Prvu Novu godinu u zatvorenitvu provela sam u mraku. Leala sam u krevetu,
pokuavajui da ujem vatromet koji je u spoljnom svetu trebalo da pone u pono, ali
jedini zvui bili su monotoni otkucaji budilnika i zujanje ventilatora. Kasnije sam
saznala da je otmiar Novu godinu uvek provodio sa svojim prijateljem Holcapfelom.
Detaljno se pripremao, kupovao najvee, najskuplje rakete. Jednom prilikom, bilo mi je
etrnaest ili petnaest godina, dozvolio mi je da iz kue gledam kako predvee ispaljuje
raketu. Kada mi je bilo esnaest, smela sam da budem u dvoritu i gledam kako se
raketa rasprskava po nebu, u kiu srebrnih krugova. Meutim, do tada je zarobljenitvo
ve bilo ukorenjeni deo moje linosti. Zato se i usudio da me povede u dvorite. Znao je
da je moj unutranji zatvor ve stvorio toliko visoke zidove, da neu iskoristiti priliku
da pobegnem.
Prola je godina u kojoj sam oteta, a i dalje sam bila u zatvorenitvu. Spoljni svet se
jo vie udaljio, a uspomene na proli ivot postale su mutne i nestvarne. Bilo mi je
teko da poverujem da sam pre godinu dana bila u osnovnoj koli, igrala se posle
podne, odlazila na izlete s roditeljima i vodila normalan ivot.
Pokuala sam da to vie da prihvatim ivot na koji sam prisiljena. Nije uvek bilo
lako. Otmiareva kontrola i dalje je bila apsolutna. Njegov glas preko interkoma
nagrizao mi je ivce. U svojoj maloj eliji, oseala sam se kao da sam kilometrima ispod
zemlje, a da istovremeno ivim u staklenoj kugli za ribice, gde mi se posmatra svaki
korak.
Sada sam ee poseivala gornji deo kue: otprilike svake dve nedelje smela sam
da se istuiram, a ponekad bi mi dozvolio i da uvee gledam televiziju. Bila sam
zahvalna za svaki minut proveden izvan tamnice, ali u kui sam se i dalje bojala. Sada
67

avada kedavra

sam znala daje sam i da nema nikakvih stranaca koji e me napasti iz zasede, ali ipak
nisam bila manje nervozna. Zbog sopstvene paranoinosti, otmiar se potrudio da se ni
za trenutak ne opustim.
Kad sam bila gore, oseala sam se kao da sam nevidljivim uzetom vezana za njega.
Stalno me je terao da stojim ili hodam na istoj udaljenosti od njega - jedan metar, ni vie,
ni manje - inae bi se razbesneo. Zahtevao je da spustim glavu i nikad ne podiem
pogled.
Nakon beskrajnih dana i sati u tamnici, sasvim izolovana, bila sam vrlo osetljiva na
nareenja i manipulaciju. Nedostatak svetla i kontakta s ljudima toliko me je oslabio da
mu se gotovo i nisam mogla usprotiviti. Ipak, nikad nisam prestala da mu se
suprotstavljam, to mi je pomoglo da stvorim granice, koje su mi se inile preko
potrebnim. Meutim, sada sam sasvim retko pomiljala na beg. inilo se da nevidljivo
ue kojim bi me omotao kada sam bila gore postaje sve stvarnije, kao da sam lancima
vezana za njega i da mu se fiziki ne mogu ni pribliiti ni udaljiti. Tako mi je duboko
usadio odbojnost prema spoljnom svetu, gde me niko nije voleo, nikom nisam
nedostajala i niko me nije traio, da je strah postao gotovo vei od enje za slobodom.
Kada sam bila u tamnici, pokuavala sam da se to vie zaokupim poslom. Tokom
dugih samotnih vikenda, satima bih istila i sreivala sobu, dok sve ne bi bilo blistavo
isto i mirisno. Mnogo sam slikala, koristei i najmanji prazan prostor na papiru: majka
u dugakoj suknji, otac s ispupenim stomakom i brkovima, ja se smejem izmeu njih.
Nacrtala sam jarkouto sunce koje nisam videla mnogo, mnogo meseci, i kue s
dimnjacima iz kojih je izlazio dim, areno cvee i zaigranu decu - svetove iz mate koji
su mi satima pomagali da zaboravim kako izgleda stvarnost.
Jednog dana, otmiar mi je doneo praktini prirunik za decu predkolskog
uzrasta; vie me je rastuio nego razveselio. U pet kvadratnih metara niste mogli bacati
i hvatati avione od papira. Bolji poklon bila je lutka barbika koju mi je malo posle toga
dao, kao i mali pribor za ivenje, slian onima koji se ponekad dobijaju u hotelima. Bila
sam beskrajno zahvalna na toj dugonogoj osobi od plastike, koja mi je sada pravila
drutvo. Barbika je bila obuena u jahau odeu: imala je izme, bele pantalone, crveni
prsluk i bi. Danima sam molila otmiara da mi donese tkaninu. Ponekad mu je mnogo
trebalo da mi ispuni takve elje. A i to samo kada bih se detaljno pridravala uputstava.
Na primer, ako bih plakala, oduzeo bi mi sve pogodnosti, poput knjiga i video-kaseta,
bez kojih nisam mogla da ivim. Da bih dobila neto to elim, morala sam pokazati
zahvalnost, hvaliti ga za sve to je uradio, pa i za to to me je zarobio.
Na kraju sam mu toliko dosadila da mi je doneo staru belu majicu od mekanog,
glatkog erseja s lepim, plavim uzorkom. Nosio ju je na dan otmice. Ne znam da li je
zaboravio ili je, zbog paranoje, samo eleo da je se resi. Od tog materijala napravila sam
veernju haljinu s tankim naramenicama od konca i otmeni asimetrini top za lutku.
Pomou konca koji sam pronala meu kolskim stvarima, od rukava sam napravila
futrolu za naoare. Kasnije sam uspela da ubedim otmiara da mi da stari platneni
ubrus, koji je u pranju poprimio plavu boju i sada se koristio kao krpa za ienje. Od
toga sam barbiki napravila haljinu za bal, vezanu oko struka tankom gumicom.
68

avada kedavra

Kasnije sam izraivala podmetae od ice i mala umetnika dela od papira.

Otmiar mi je doneo igle, kako bih mogla da vebam trikanje i pletenje. U osnovnoj
koli nisam to dobro savladala. Ljudi su brzo gubili strpljenje kada bih greila. Sada sam
imala beskrajno mnogo vremena, niko me nije ispravljao i uvek sam mogla da ponem
iznova, sve dok ne bih uspeno zavrila male rune radove. Ti projekti postali su mi
psiholoka prva pomo. Spasli su mi ivot, pomaui da ne poludim od usamljenike
neaktivnosti na koju sam bila prisiljena. A dok sam pravila male poklone za roditelje (za
dan kada se ponovo naem na slobodi), mogla sam da mislim na njih.
Naravno, nisam smela ni da zucnem o tome. Sakrila sam crtee i rede govorila o
roditeljima, jer je sve vie besneo kada bih spomenula bivi ivot, ivot pre
zatvorenitva. Roditelji te ne vole. Nije im stalo do tebe, inae bi mi platili otkupninu,
govorio je na poetku, iznerviran svaki put kada bih spomenula koliko mi nedostaju. A
onda je, negde na prolee 1999, usledila zabrana: vie ne smem da spominjem roditelje,
niti da govorim o ivotu pre otmice. Majka, otac, sestre i neaci, kola, poslednji skijaki
izlet, deseti roendan, oeva vikendica, moje make. Na stan, moje navike, majina
prodavnica. Moja uiteljica, drugovi iz kole, moja soba. Sve to je nekad postojalo sada
je bilo tabu.
Zabrana spominjanja prolosti postala je uobiajeni deo njegovih poseta tamnici.
Pobesneo bi svaki put kada bih spomenula roditelje. Kada bih plakala, ugasio bi svetio i
ostavio me u potpunom mraku, dok ponovo ne postanem dobra. Biti dobra znailo
je biti zahvalna to me je spasao mog prolog ivota.
Stalno je ponavljao: Ja sam te spasao. Sada pripada meni. Ili: Vie nema
porodicu. Ja sam ti porodica. Ja sam ti otac i majka, baka i sestre. Sada sam ti ja sve. Vie
nema prolost. Ubeivao me je: Mnogo ti je bolje sa mnom. Srena si to sam te uzeo
i to se tako dobro brinem o tebi. Sad pripada meni. Ja sam te stvorio.
Kad njih Pigmalion vide, gde vekuju vek u sramoti,
On se prepo od zloa to vrlo mnogo ih metnu
Priroda u ensku narav, i zato ive bez ene
U bearluku on i u domu bese samac.
Uto mu poe za rukom, te sneni izree mramor
Umetvom divnim i dade mu lik, da takvog u ene
Nema nijedne, te se u svoje zaljubio delo...
- PUBLIJE OVIDIJE NAZON, METAMORFOZE
Danas verujem da je Volfgang Priklopil svojim stranim inom samo eleo da stvori
vlastiti savreni mali svet, s osobom koja e postojati samo za njega. Verovatno ne bi
uspeo da ga formira na normalan nain, pa je stoga odluio da prisili nekog na to i
usput ga oblikuje prema sopstvenim zamislima. U osnovi, nije hteo nita vie nego
drugi: ljubav, prihvatanje, toplinu. eleo je nekoga kome e biti najvaniji na svetu.
69

avada kedavra

Izgleda da je mislio da ne postoji drugi nain da to dobije, osim da otme stidljivu

desetogodinjakinju i odsee je od spoljnog sveta, dok se psihiki dovoljno ne otui da
moe iznova da je stvori.
Te godine, kada sam napunila jedanaest, oduzeo mi je sopstvenu istoriju i identitet.
Trebalo je da budem neispisan list papira, na kom e moi da realizuje svoje bolesne
matarije. Uskratio mi je ak i sopstveni odraz u ogledalu. Kad ve nisam mogla da
posmatram sebe kroz drutvenu interakciju sa bilo kim drugim osim s njim, elela sam
bar da vidim sopstveno lice, kako ne bih potpuno izgubila linost. Meutim, nikako nije
pristajao da mi da ni ogledalce. Tek nakon mnogo godina, dobila sam ormari s
ogledalom. Kada bih se pogledala, vie nisam videla deje lice koga sam se seala, nego
neku sasvim nepoznatu osobu.
Da li me je zaista ponovo stvorio? Ne mogu jasno da odgovorim na to pitanje. S
jedne strane, kada je izabrao mene, odluio se za pogrenu osobu. I dalje sam odolevala
pokuajima da mi izbrie identitet i napravi stvorenje po sopstvenoj meri. Nikad me nije
slomio.
S druge strane, pokuaji da me pretvori u novu osobu dospeli su na plodno tle,
najvie zbog onoga to sam bila. U trenucima pre otmice bilo mi je dosta ivota, i bila
sam toliko nezadovoljna sobom da sam odluila da promenim neto. Samo nekoliko
minuta pre nego to me je strpao u kombi, intenzivno sam zamiljala kako se bacam
pod tokove automobila - toliko sam mrzela ivot kojim sam, kako sam smatrala, bila
primorana da ivim.
Naravno, injenica da ne smem zadrati sopstvenu prolost beskrajno me je
rastuivala. Smatrala sam strano nepravednim to to vie nisam smela da budem ja,
niti da govorim o dubokom bolu zbog gubitka roditelja. I ta je, uopte, ostalo od moje
istorije? Sada se sastojala od seanja, gotovo bez ikakve veze sa stvarnim svetom, koji je
nastavio da se okree i bez mene. Moj razred iz osnovne kole vie nije postojao; moji
mali neaci odrasli su i moda me ne bi prepoznali, ak i kada bih stajala pred njima. A
roditeljima je moda zaista laknulo, jer su bili poteeni napornih svaa zbog mene.
Budui da me je tako dugo izolovao od svega, otmiar je izgradio savrenu osnovu za
brisanje prolosti; jer, iako sam se na svesnom nivou, i njemu u lice, vrsto drala stava
da je otmica ozbiljan zloin, stalno ponavljanje zapovesti da ga doivljavam kao
spasioca sve dublje mi je prodiralo u podsvest. Jednostavno reeno, bilo mi je mnogo
lake da ga doivljavam kao spasitelja nego kao zlikovca. U oajnikom pokuaju da
sagledam pozitivne aspekte zatoenitva, kako me ne bi unitilo, govorila sam sebi:
Bar ne moe da postane gore od ovoga. Za razliku od onoga to se dogaalo u
mnogim sluajevima o kojima sam sluala i gledala, otmiar do tog trenutka nije
pokuao da me siluje ili ubije.
U svakom sluaju, kraa identiteta dala mi je mnogo slobode. Kada se danas
priseam tog oseaja, ini mi se neshvatljivim i paradoksalnim, kada se u obzir uzme da
mi je sloboda oteta. Ipak, tada po prvi put u ivotu nisam bila optereena unapred
stvorenim miljenjima. Vie nisam bila samo toki u porodici gde su uloge odavno
podeljene, a meni dopala ona debeljukaste nespretnjakovike - porodici u kojoj sam
70

avada kedavra

postala pion odraslih, ije odluke esto nisam razumela.

Iako sam bila ugnjetavana, liena slobode kretanja, a jedna jedina osoba upravljala
mi je svakim detaljem ivota, taj oblik ugnjetavanja i manipulisanja bio je direktan i
jasan. Otmiar nije bio suptilan - eleo je da jasno i glasno pokae mo. Paradoksalno je
da sam u senci njegove moi, koja mi je govorila kako i ta treba da radim, prvi put u
ivotu mogla da budem ono to jesam.
Jedan od dokaza je injenica da se, nakon otmice, nikad vie nisam upikila u
krevet. Iako sam ivela u neljudskim uslovima, ipak sam se oslobodila odreenog
stresa. Kad bih morala da samem u jednu reenicu, rekla bih da sam se, odrekavi se
prolosti i ispunivi otmiareve elje, nakon mnogo vremena prvi put osetila eljeno.
Kasne jeseni 1999. oduzimanje identiteta privedeno je kraju. Otmiar mi je naredio
da izaberem novo ime: Vie nisi Nataa. Sad pripada meni.
Dugo sam odbijala, delom zbog toga to mi se ime ionako inilo vrlo nebitnim. Tu
smo bili samo on i ja, pa je ti bilo sasvim dovoljno da se zna kome se obraamo. Ipak,
samo izgovaranje imena Nataa toliko ga je ljutilo da sam popustila. Osim toga, i sama
sam bila nezadovoljna imenom. Kada bi ga majka prekorno izgovorila, uvek je imalo
ruan prizvuk neispunjenih oekivanja. Oduvek sam elela neko od imena drugih
devojica: Stefani, Jasmin, Sabine. Sve osim Nataa. To ime je predstavljalo sve to
nisam volela u svom prolom ivotu.
Sve ega sam elela da se reim, sve ega sam bila prisiljena da se reim.
Otmiar mi je preporuio ime Marija, jer su se obe njegove bake zvale Marija. Iako
mi se predlog nije svideo, pristala sam, poto mi je krsno ime bilo Marija. Meutim,
kada je to saznao, pobunio se - eleo je da mi da sasvim novo ime, bez ikakve veze s
prolou. Navaljivao je da predloim neto drugo. Odmah.
Listala sam kalendar s imenima svetaca. Za datum 2. decembar pronala sam jednu
mogunost, i to tano uz Nataa: Vivijana. Sledeih sedam godina, to ime je bilo moj
novi identitet, iako otmiar nikad nije uspeo da sasvim izbrie stari.

***
Uzeo mi je porodicu, ivot, slobodu i stari identitet. Deli po deli, moj fiziki
zatvor u podzemnoj tamnici hranio je psihiki, iji su zidovi postajali sve vii. A ja sam
poela da se zahvaljujem zatvorskom uvaru koji ih je izgradio. Jer mi je, krajem godine,
ispunio jednu od najveih elja: trenutak na sveem vazduhu.
Bilo je hladno, svee decembarsko vee. Ve mi je nekoliko dana ponavljao pravila
za izlazak: Ako zavie, ubiu te; ako potri, ubiu te; ako bude tako glupa da
privue panju na sebe, ubiu svakog ko te uje ili vidi. Vie mu nije bilo dovoljno da
preti da e ubiti samo mene - opteretio me je odgovornou i za svakog koga bih mogla
pozvati u pomo. Bez razmiljanja sam poverovala u te ubilake planove. ak sam i
danas uverena da bi bio u stanju da ubije bezazlenog suseda koji bi me sluajno video.
Onaj ko se toliko trudi da zadri zatvorenika u podrumu ne bi prezao od ubistva.
71

avada kedavra

Kada me je vrsto uhvatio za nadlakticu i otvorio vrata koja su vodila u dvorite,

preplavio me je dubok oseaj sree. Hladan vazduh neno me je dodirivao po licu i
rukama, vonj bui i izolovanosti koji mi se uvukao u nos polako je nestajao, a glava mi
je postala laka. Prvi put za skoro dve godine, osetila sam meko tlo pod nogama. Svaka
vlat trave koja se savijala pod mojim cipelama inila mi se dragocenim, jedinstvenim
ivim biem. Podigla sam pogled prema nebu. Beskrajnost koja se preda mnom pruala
ostavila me je bez daha. Mesec je bio nisko na horizontu, i svetlucalo je nekoliko zvezda.
Bila sam napolju. Prvi put otkako sam ugurana u dostavni kombi, 2. marta 1998.
Spustila sam glavu i s mukom pokuala da suspregnem jecaj.
Proveo me je kroz dvorite, do ive ograde. Kada smo stigli, ispruila sam ruku i
oprezno dodirnula tamno lie. Mirisalo je oporo i sijalo na meseini. Dodirivanje
neega ivog inilo mi se udom. Ubrala sam nekoliko listova i stavila ih u dep.
Uspomena na ivi svet.
Nakon nekoliko trenutaka, bez rei me je okrenuo i vratio u kuu. Prvi put sam je
videla spolja, na meseini. Bila je uta, kosog krova i sa dva dimnjaka. Prozori su imali
bele okvire. inilo mi se da je trava na travnjaku po kome smo koraali neprirodno
kratka, a sam travnjak dobro odravan.
Iznenada su me opsele sumnje: videla sam travu, lie, deli neba, kuu, dvorite.
Da li je to bio svet koga sam se seala? Sve se inilo previe ravnim, previe vetakim.
Trava je bila zelena, nebo veliko, ali videlo se da su sve to scenski rekviziti! Postavio je
biljke i kuu kako bi me zavarao. Zavrila sam na filmskom setu, gde su za neku
televizijsku seriju snimane scene u prirodi. Nije bilo suseda, nije bilo grada u kom je, na
samo dvadeset pet minuta vonje, ivela moja porodica. Umesto toga, svi su bili
otmiarevi pomonici koji su eleli da poverujem da sam napolju, dok su me gledali na
ogromnim ekranima i smejali se mojoj naivnosti. vrsto sam stisnula lie u depu, kao
da ono moe neto da mi dokae. Kao da moe potvrditi daje sve to stvarno, da sam ja
stvarna. Nita nisam oseala. Samo zjapeu prazninu, ija mi se ledena ruka
nemilosrdno pribliavala.

72

avada kedavra

6.
Muenje i izgladnjivanje
Svakodnevna bitka da preivim

Moje detinjstvo zavrilo se kada sam oteta, u desetoj godini ivota. U tamnici sam
prestala da budem dete 2000. godine. Jednog jutra, probudila sam se s grevima u
stomaku i na pidami ugledala tragove krvi. Odmah sam shvatila ta se dogaa godinama sam ekala da dobijem menstruaciju. Tano sam znala koju vrstu uloaka
elim, jer sam ih videla na reklami koju je otmiar snimio nakon jedne televizijske serije.
Kada je doao u tamnicu, bez oklevanja sam ga upitala moe li mi kupiti nekoliko
pakovanja. Suoen s novim razvojem situacije, izrazito se uznemirio, a njegova
paranoinost dostigla je novi nivo. Dotad je briljivo skupljao svaku zalutalu nit i
izbezumljeno brisao svaki otisak prstiju, kako bi uklonio sve moje tragove, a sada se
gotovo histerino brinuo da sluajno ne sednem u gornjem delu kue.
Ako bi mi i dozvolio da sednem, prvo bi, u apsurdnom pokuaju da ni najmanja
kapljica krvi ne zaprlja kuu, na to mesto stavio gomilu novina. I dalje se svakodnevno
brinuo da li e se pojaviti policija kako bi pretraila kuu i utvrdila ima li tragova DNK.
To ponaanje smetalo mi je na linom nivou - kao da imam kugu, pa nita ne smem
da dotaknem. Prva menstruacija zbunjujue je razdoblje u ivotu svake devojke; bila mi
je potrebna majka ili starija sestra, kako bih s njima razgovarala o promenama u telu,
koje su se tako iznenada dogodile. Meutim, jedina osoba s kojom sam mogla da
razgovaram bio je ovek koji nita nije znao o tome i koji se prema meni ponaao kao da
sam prljava i odvratna. I koji, oigledno, nikad nije iveo sa enom.
im sam ula u pubertet, njegov odnos se potpuno promenio. Dok sam bila dete,
bilo mi je dozvoljeno da ostanem u tamnici i bavim se svojim poslom, naravno, sve
dok se pridravam pravila. Sada, kada sam postala ena, morala sam da mu budem na
usluzi i pod strogim nadzorom obavljam kune poslove.
U gornjemu delu kue oseala sam se kao u akvarijumu, poput ribe u premaloj
posudi, koja enjivo gleda spoljni svet, ali ne iskae iz vode sve dok moe da preivi u
zatvoru - jer bi prelaenje te granice znailo sigurnu smrt.
Crta koja je oznaavala gde poinje spoljni svet bila je tako apsolutna, da mi se
inila neprelaznom. Kao da se kua nalazila u potpuno drugoj dimenziji u odnosu na
svet van utih zidova. Kao da su kua, dvorite i garaa sa svojom tamnicom bili
zasnovani na drugaijoj matrici. Ponekad bi kroz odkrinut prozor uao daak prolea.
S vremena na vreme, u daljini bih zaula automobil kako prolazi mirnom ulicom.
Roletne su uvek bile sputene, a svetlo prigueno. Alarmni sistemi na prozorima bili su
ukljueni - odnosno, ja sam verovala da su ukljueni. I dalje je bilo trenutaka kada sam
73

avada kedavra

pomiljala na beg, ali vie nisam imala jasne planove. Riba nee iskoiti preko ivice
staklene posude, ako je napolju eka smrt.
I dalje sam eznula za slobodom.
Poeo je stalno da me nadzire. Nisam smela da napravim nijedan korak, ako mi on
ne bi naredio. Morala sam da stojim, sedim ili hodam, u zavisnosti od njegovih elja.
Morala sam da pitam smem li da ustanem ili sednem, okrenem glavu ili kako da
ispruim ruku. Govorio je kuda smem da gledam i ak me je pratio u toalet. Ne znam
ta je bilo tee: preanje samovanje u tamnici ili vreme koje je usledilo, kad vie ni na
trenutak nisam bila sama.
To neprestano nadgledanje uvrstilo mi je oseaj da sam se nala usred nekakvog
apsurdnog eksperimenta. Utisak je pojaavala atmosfera u kui. Iza burujske fasade,
inilo se kao da je van vremena i prostora. Beivotna, pusta, poput scenografije za neki
mraan film. Spolja se savreno uklapala u okolinu: konvencionalna, vrlo dobro
odravana, veliko dvorite okrueno gustim grmljem, kako bi se privatnost zatitila od
suseda. Znatieljni pogledi bili su nepoeljni.
trashof je bezlian grad, bez istorije, centra i karaktera, to se moe i oekivati od
mesta s otprilike 9.000 stanovnika. Posle saobraajnog znaka s nazivom grada, niu se
kue u Moravskoj niziji, uz glavnu ulicu i elezniku prugu. Taj niz stalno prekidaju
industrijske zone, kojih ima u predgrau svakog velikog grada.
Samo puno ime mesta, trashofan der Nordban, odnosno trashof na severnoj
eleznikoj pruzi, dovoljno govori o tome da je ila kucavica naselja saobraajna
povezanost sa Beom. ovek putuje iz trashofa, ili prolazi kroz njega; ne dolazi ovamo
bez dobrog razloga. Gradske znamenitosti ukljuuju lokomotivu-spomenik i muzej
eleznice po imenu Heizhaus, odnosno Loionica. Pre sto godina, ovde nije ivelo ni
pedesetoro ljudi; danas stanovnici trashofa rade u Beu, a u domove u predgrau,
monotono poredane jedne kraj drugih, vraaju se samo uvee. Vikendima bruje kosilice,
poliraju se automobili, a udoban dnevni boravak ostaje skriven u deliminom mraku,
iza zavesa i roletni. Bitna je fasada, a ne ono to biste mogli pronai iza nje. Savreno
mesto za dvostruki ivot. Savreno mesto za zloin.
Sama otmiareva kua bila je tipina zgrada s poetka sedamdesetih godina. U
prizemlju se nalazio dugaak hodnik i stepenice koje su vodile na sprat. Levo su bili
kupatilo i toalet, desno dnevni boravak, a na dnu hodnika kuhinja. Bila je duguljasta, sa
starinskim radnim delovima od tamnog furnira. Ploice su bile narandasto-smee, sa
cvetnim uzorcima. Tu je stajao sto, etiri stolice i drai za krpe na sivo-belim zidnim
ploicama, s tamnozelenim ukrasnim cvetovima pored sudopere.
Najupadljiviji deo prostorije bile su foto-tapete, koje su prekrivale ceo desni zid.
Prikazivale su brezovu umu. Zelene kronje na vitkim stablima dizale su se uvis, kao
da pokuavaju da pobegnu od teke atmosfere u prostoriji. Kada sam je prvi put dobro
pogledala, delovalo mi je groteskno da se neko ko uvek moe da se povee s prirodom i
izae kad god poeli, okruio tom vetakom, mrtvom prirodom. S druge strane, ja sam
oajniki pokuavala da u tamnicu unesem ivot, makar samo u obliku nekoliko
otkinutih listova.
74

avada kedavra

Ne znam koliko bih dugo ribala i polirala pod i ploice u kuhinji, dok ne bi postali
besprekorno isti i sjajni. Ni najmanja mrlja, ni najsitnija mrvica nisu smele da kvare
istou tih povrina. A kada bih pomislila da sam gotova, morala bih da legnem na pod
i iz te perspektive jo jednom proverim da li je sve isto. Uvek je stajao iza mene i
nareivao mi. Nikad nije bilo dovoljno isto. Nebrojeno puta, uzeo bi mi krpu iz ruku i
pokazao kako treba da se isti. Pobesneo bi kada bih masnim prstima uprljala
predivnu sjajnu povrinu, unitavajui netaknutu istou.
Najtee mi je bilo da istim dnevnu sobu. Bila je velika i sumorna - ne samo zato to
su roletne bile stalno sputene. Imala je taman, gotovo crn plafon, tamnu lamperiju,
garnituru za sedenje od zelene koe, svetlosme tepih, rasprostrt od jednog kraja sobe
do drugog, tamnosmeu policu za knjige, gde su bila sloena dela poput Kafkine Osude i
Samo lutke nemaju suza Petera Krojdera. Tu se nalazio i neupotrebljavani kamin sa
araem, svea u svenjaku od kovanog gvoa, sat, minijaturna kaciga s oklopa
srednjovekovnog viteza, a na zidu iznad kamina dva srednjovekovna portreta.
Kad god bih due boravila u toj prostoriji, imala sam utisak da e mi se njena
sumornost upiti kroz odeu, u svaku poru tela. inila mi se savrenim odrazom
otmiareve druge strane - koja je prikazivala konzervativnu, usklaenu, naizgled
dobro prilagoenu osobu ija je tamna, unutranja linost skrivena neposredno ispod
povrine.

***
Danas znam da Volfgang Priklopil skoro nita nije menjao u toj kui, koju su
njegovi roditelji izgradili sedamdesetih godina. eleo je da prema svojim zamislima
preuredi samo gornji sprat, koji je imao tri spavae sobe i potkrovlje. Krovni prozor u
potkrovlju bacao bi dodatno svetlo; eleo je da pranjavi tavan postane ivotni prostor.
Za mene je to znailo novu fazu zarobljenitva.
Sledeih meseci, pa i godina, vei deo dana provodila sam pomaui mu u
renoviranju gornjeg sprata. Vie nije imao stalno zaposlenje, iako je ponekad nestajao da
obavi neke poslove sa svojim prijateljem Holcapfelom. Tek mnogo kasnije, saznala
sam da su renovirali stanove kako bi posle mogli da ih iznajmljuju, ali oigledno nisu
imali mnogo posla, jer je veinu vremena bio zauzet renoviranjem sopstvene kue. Bila
sam mu jedina radnica. Radnica koju je mogao da izvue iz tamnice kad mu je bio
potreban neko za teak fiziki rad, za koji bi veina platila radnike; i koju je, pre nego
to bi je ponovo zakljuao u podrum, prisiljavao da nakon radnog dana kuva i isti.
U to vreme, bila sam premlada da bih radila sve poslove kojima me je optereivao.
Danas se uvek nasmeim kada vidim dvanaestogodinju decu kako se ale i bune kada
treba da obave neki lagan zadatak. Uopte im ne zameram na toj maloj pobuni. Ja nisam
mogla da se bunim, bila sam prinuena da sluam.
Otmiar, koji nije eleo nepoznate radnike u kui, preuzeo je itav projekat
renoviranja na sebe i prisiljavao me da radim stvari daleko iznad mojih sposobnosti,
stvari za koje nisam bila dovoljno snana. Nosila sam mermerne ploe i teka vrata s
75

avada kedavra

njim, vukla vree cementa po podu, dletom i maljem razbijala beton. Ugradili smo
krovni prozor, napravili zidnu izolaciju, sproveli strujne ice i postavili pod. Posle toga
smo postavili cevi za grejanje i elektrine kablove, omalterisali, napravili otvor izmeu
prvog sprata i nove potkrovne prostorije i, na kraju, ozidali mermerno stepenite.
Sledei je na redu bio prvi sprat. Podigli smo stari daani pod i postavili novi.
Skinuli smo vrata, izbrusili dovratak i ponovo ga ofarbali. Skinuli smo stare tapete i
zalepili nove. U potkrovlju smo napravili novo kupatilo s mermernim ploicama. Ja
sam istovremeno bila pomonica i robinja: morala sam da mu pomaem da nosi stvari,
dodajem alat, struem, kleem, farbam - ili da satima nepomino stojim i drim posudu
sa glet masom, dok bi on sreivao zidove. Kada bi seo da se odmori, morala sam da mu
donosim pie.
U tome je bilo i dobrih stvari. Posle dve godine u sobiku, gde skoro da nisam
mogla da se pomerim, uivala sam u iscrpljujuoj fizikoj aktivnosti. Miii na rukama
su mi jaali, i oseala sam se snano i korisno. U poetku sam najvie uivala u tome to
sam, tokom nedelje, nekoliko sati dnevno smela da budem van tamnice. Naravno,
zidovi koji su me okruivali na spratu nisu bili nita manje nepremostivi. Nevidljivo
ue bilo je snanije nego ikad. Ipak, bar je dolo do neke promene.
Istovremeno, u gornjem delu kue bila sam preputena na milost i nemilost
otmiarevoj zloj, mranoj strani. Nakon incidenta sa builicom, znala sam daje sklon
nekontrolisanim ispadima besa kada nisam dobra. U tamnici skoro da i nisam imala
priliku da ne budem dobra, ali kada sam radila, mogla sam da pogreim svakog
trenutka. A on nije voleo greke.
Dodaj mi pahtlu, naredio mi je jednog od prvih dana na tavanu. Pruila sam mu
pogrenu alatku. Usrana glupao!, izletelo mu je. Oi su mu u sekundi potamnele,
kao da mu je preko enica preao oblak, a lice se iskrivilo. Zgrabio je vreu cementa i uz
povik je bacio na mene. Zatekao me je nespremnu; vrea me je pogodila tako snano, da
sam se zateturala.
Ukoila sam se. Nije me toliko okirao bol - vrea je bila teka i udarac me je
zaboleo, ali to sam mogla da podnesem. Zapanjila me je neskrivena agresija koja je
iknula iz otmiara. Ipak, u tom trenutku bio je jedina osoba u mom ivotu, potpuno
sam zavisila od njega. Vrlo sam teko podnela taj ispad. Oseala sam se poput
pretuenog psa, koji ne srne da ugrize ruku koja ga tue, zato to ga ista ta ruka hrani.
Jedini izlaz bio je beg u sebe. Zatvorila sam oi, iskljuila se i ostala da nepomino
stojim.
Otmiareva agresivnost nestala je podjednako brzo kao to se i pojavila. Priao mi
je, protresao me, pokuao da mi podigne ruke i zagolica me. Molim te, prestani. ao
mi je, rekao je. Nije bilo namerno. I dalje sam stajala, zatvorenih oiju. Utinuo me je
za bok i prstima mi podigao uglove usana. Iznuen osmeh, u pravom smislu te rei.
Budi opet normalna. ao mi je. ta mogu da uradim da opet postane normalna?
Ne znam koliko dugo sam tako stajala, nepokretna, tiha, zatvorenih oiju. U
jednom trenutku, prevagnuo je deji pragmatizam. Hou sladoled i gumene
bombone!
76

avada kedavra

Jedan deo mene iskoristio je situaciju da dobije slatkie. Drugi deo je tim zahtevom
oajniki eleo da umanji znaaj onoga to se odigralo. Ponavljao je da mu je ao i da se
to vie nikad nee ponoviti - ba kao to svaki nasilni mu obeava pretuenoj eni i
deci.
Ipak, izgleda je taj ispad sruio branu - poeo je redovno da me tue. Ne znam da li
sam u njemu aktivirala neki prekida, ili je jednostavno verovao da u svojoj svemoi
moe initi sve to eli. Tada sam bila zarobljena ve dve godine. Nisu ga otkrili i imao
je dovoljno kontrole da bude siguran kako neu pobei. Ko je mogao da ga kazni zbog
takvog ponaanja? Smatrao je da ima pravo da polae zahteve i fiziki me kanjava ako
ih odmah ne ispunim.
Od tad bi nasilno reagovao i na najmanju nepanju. Nekoliko dana nakon incidenta
s vreom cementa, naredio mi je da mu dodam gipsanu plou. Smatrao je da sam
previe spora - zgrabio me je za ruku, izvrnuo je i tako snano pritisnuo uz plou, da mi
rana od toga godinama nije zarasla. Kasnije bi uvek ponovo pritiskao tu otvorenu ranu o zid, o gipsane ploe; ak je uspevao da mi tako brutalno pritisne ruku na glatku
povrinu lavaboa, da sam poela da krvarim. I danas imam oujak na desnoj ruci.
Drugi put kada sam presporo reagovala na neku njegovu naredbu, pogodio me je
skalpelom. Izuzetno otro seivo, kojim se lako moe sei tepison, zabilo mi se u koleno.
Noga me je tako jako zabolela da sam osetila muninu. Oseala sam kako mi krv tee
niz potkolenicu. Kada je to video, mahnito je zaurlao: Ne pipaj to! Napravie mrlju!
Onda me je zgrabio i odvukao do kupatila, gde je zaustavio krvarenje i podvezao mi
nogu. Bila sam u oku i jedva sam disala. Ogoreno me je polivao vodom po licu i
siktao: Prestani da plae! Kasnije sam dobila sladoled.
Ubrzo potom, poeo je i da me verbalno zlostavlja dok sam obavljala kune
poslove. Sedio bi u svojoj konoj fotelji u dnevnoj sobi i gledao me kako kleim i perem
pod, dobacujui omalovaavajue komentare o svakom mom pokretu:
Preglupa si ak i za ienje.
Ni fleku na podu ne moe da obrie.
Nemo bih zurila u pod, dok sam iznutra kipela. Poela bih da istim dvostruko
energinije, ali ni to ne bi bilo dovoljno. Bez upozorenja bi me udario u bok ili cevanicu.
Dok sve ne bi zablistalo.
Jednom prilikom, kad mi je bilo trinaest godina, nisam dovoljno brzo istila poret;
tako me je snano utnuo u zadnjicu, da sam udarila u ivicu i isekla kou iznad kuka.
Iako sam jako krvarila, poslao me je u tamnicu bez flastera, bez zavoja, iznerviran zbog
problema koje mu je stvorila moja otvorena rana. Zarastala je nedeljama, jer me je od
tada stalno gurao uz ivicu poreta. Neoekivano, usput, namerno. Tanka krasta na rani
svaki put bi se ponovo otkinula.
Nikako nije podnosio kada bih plakala od bola. Zgrabio bi me za ruku i tako grubo
mi obrisao suze s lica, da bih od straha uglavnom prestala da plaem. Ako to ne bi
uspelo, zgrabio bi me za grlo, odvukao do sudopere i gurnuo mi glavu pod slavinu.
Pritiskao bi mi dunik i ispirao lice pod mlazom hladne vode, sve dok ne bih gotovo
77

avada kedavra

izgubila svest. Mrzeo je da se suoava s posledicama svog zlostavljanja. Suze, modrice,

krvave rane - nita takvo nije eleo da vidi. Ono to ne vidi nije se ni dogodilo.
Udarci nisu postajali nasilniji; njih sam, na neki nain, nauila ila oekujem.
Meutim, ispadi su svaki put bivali sve agresivniji. Moda zato to je shvatio da, svaki
put kada prevri meru, ipak proe nekanjeno. Moda zato to nije mogao ili znao da
sprei razbuktavanje spirale nasilja.
Mislim da sam prebrodila to razdoblje jedino zato to sam uspela da iskljuim ta
iskustva iz sebe. Nije to bila svesna odluka odrasle osobe, nego deji instinkt za
preivljavanje. Svaki put kada bi tukao moje telo, ja bih izala iz njega i s visine gledala
otmiara kako utira dvanaestogodinjakinju, sklupanu na podu. ak i danas mogu da
opiem te napade samo s udaljenosti, kao da se nisu dogodili meni, nego nekom
drugom. ivo se seam bola koji su mi udarci zadavali, i da me je jo danima bolelo.
Seam se da sam imala toliko modrica da nije bilo poloaja u kom sam mogla da leim,
a da ne boli. Pamtim strane patnje i koliko dugo me je nakon udaraca bolela stidna
kost. Seam se posekotina, ogrebotina. I pucanja u vratnim prljenovima, kada me je iz
sve snage udario akom u glavu.
Ali nisam imala nikakvih emocija.
Jedini oseaj koji nisam uspela da iskljuim bio je smrtni strah, koji bi me u tim
trenucima obuzeo. Preplavio bi mi um, zacrnelo bi mi se pred oima, zujalo bi mi u
uima, a adrenalin bi mi jurio venama, nareujui: Bei! Meutim, nisam mogla.
Zatvor, koji je u poetku bio samo spoljanji, sada me je zarobio i iznutra.
Uskoro su ve prvi znakovi da bi me mogao napasti bili dovoljni da mi srce bre
zakuca. Poela bih plitko da diem i ukoila se od straha. ak i kada bih sedela u svojoj
relativno sigurnoj tamnici, im bih u daljini zaula kako petlja oko sefa koji skriva
prolaz od zida, premrla bih od straha. Panika koju telo uva u elijskom pamenju
nakon to je osetilo smrtni strah, i koje se prisea na najmanji znak pretnje, ne moe se
kontrolisati. Njen gvozdeni stisak bio je nepopustljiv.
Nakon otprilike dve godine takvog ivota, kada mi je bilo etrnaest, poela sam da
mu uzvraam. U poetku je to bio pasivan otpor. Kada bi vikao i zamahnuo da me
udari, poela bih da se udaram po licu dok mi ne bi rekao da prestanem. Htela sam da
ga prisilim da gleda. Morao je da vidi kako se on ponaa prema meni; on je morao da
primi udarce koje sam dotad podnosila. Nema vie sladoleda i gumenih bombona.
U petnaestoj sam mu prvi put uzvratila. Kada sam ga udarila u stomak, bio je
iznenaen i pomalo zapanjen. Oseala sam se nemono - udarac je bio prespor i
neodluan. Ipak, uzvratila sam. I ponovo sam ga udarila. Zgrabio me je i drao u
rvakom zahvatu, sve dok nisam prestala.
Naravno, fiziki nisam imala anse protiv njega. Bio je vei, jai, lako bi me uhvatio
i drao daleko od sebe, tako da sam uglavnom udarala vazduh. Ipak, bez obzira na sve,
uzvraanje je postalo neophodno kako bih preivela. Tako sam samoj sebi dokazivala
da sam snana i da nisam izgubila samopotovanje. Istovremeno, njemu sam
pokazivala da postoji granica koju mu neu dopustiti da pree. Bio je to prelomni
78

avada kedavra

trenutak u mojoj borbi s otmiarem, jedinim ovekom u mom ivotu, jedinim koji mi je
donosio hranu. Ko zna na ta bi sve bio sposoban da mu se nisam suprotstavila.
Kada sam ula u pubertet, poelo je terorisanje hranom. Jedanput ili dvaput
nedeljno u tamnicu bi doneo vagu. Tada sam imala 45 kilograma i bila niska i debela.
Tokom sledeih nekoliko godina porasla sam i polako smrala.
Posle faze u kojoj sam relativno slobodno mogla da naruujem hranu koju
poelim, otmiar je postepeno, tokom prve godine, preuzimao kontrolu nad tim,
nareujui mi da dobro raspodelim obroke. Uz zabranu gledanja televizije, uskraivanje
hrane bila je jedna od najefikasnijih strategija da me dri pod kontrolom. Kada sam
napunila dvanaest godina i telo naglo poelo da mi raste, krenuo je da povezuje
racionalizovanje hrane s uvredama i optubama.
Pogledaj se samo! Runa si i debela.
Tako si prodrljiva. Pojee mi kuu.
Ko ne radi, ne treba ni da jede.
Te rei zabijale su se u mene poput otrovnih strelica. ak i pre otmice, bila sam
strano nesrena zbog svog izgleda, koji mi se inio najveom preprekom na putu
prema bezbrinom detinjstvu. Spoznaja da sam debela ispunjavala me izjedajuom,
destruktivnom mrnjom prema sebi. Tano je znao moje slabe take i kako da mi
poljulja samopouzdanje. Nemilosrdno je to koristio.
inio je to tako mudro, da sam mu prvih nedelja i meseci bila zaista zahvalna na
tome to me kontrolie. Uostalom, pomagao mi je da postignem jedan od najveih
ciljeva u ivotu: da smram. Evo, ugledaj se na mene. Ja gotovo i ne moram da jedem,
stalno mi je ponavljao. Mora gledati na to kao na dijetu. I zaista, skoro da sam mogla
da vidim kako se masnoa topi, i kako postajem vitka i ilava. Sve dok se navodno
dobronamerno racionalizovanje hrane nije pretvorilo u stravu, koja samo to nije dovela
do toga da u esnaestoj godini umrem od gladi.
Danas smatram da se otmiar, koji je bio izrazito mrav, verovatno borio protiv
anoreksije, to je preneo i na mene. Bio je pun dubokog nepoverenja prema hrani.
Verovao je daje prehrambena industrija u stanju da u bilo kom trenutku poini
kolektivno ubistvo otrovanim namirnicama. Nikad nije zainjavao jela, jer je proitao da
neki zaini potiu iz Indije, gde su bili izloeni radijaciji. Tome treba dodati i krtost,
koja je tokom mog zarobljenitva postajala sve bolesnija. U jednom trenutku, ak mu je i
mleko bilo preskupo.
Obroci su mi drastino smanjeni. Ujutro bih dobila oljicu aja i dve kaike itarica
s aom mleka ili krikom kuglofa, koja je ponekad bila toliko tanka da sam kroz nju
mogla itati novine. Slatkie bih dobijala samo nakon tekih batina. Za ruak i veeru
dobila bih etvrtinu porcije za odraslu osobu. Kada bi doao u tamnicu s hranom koju je
skuvala njegova majka, ili picom, primenjivalo se sledee pravilo: tri etvrtine za njega,
jedna za mene. Kada je trebalo da sama sebi kuvam, sastavio bi popis namirnica koje
sam smela da jedem; na primer, 200 grama zamrznutog povra (skuvanog) ili pola
gotovog obroka. Tome bi dodao jedan kivi i jednu bananu na dan. Kada bih prekrila
79

avada kedavra

pravila i pojela vie nego to sam smela, sa sigurnou sam znala da e uslediti nasilni
ispad.
Opominjao me je da se merim i paljivo nadgledao moje beleke o teini. Ugledaj
se na mene. Da, ugledaj se na njega. Tako samo prodrljiva. Predebela sam. Stalno me je
proganjao izjedajui oseaj gladi.
Jo uvek me nije zakljuavao u tamnicu, bez hrane i vode, na due. Do toga je dolo
tek kasnije. Ipak, posledice izgladnjivanja svakako su bile vidljive. Glad utie na mozak.
Kad ne jede dovoljno, ne misli ni na ta drugo osim: Kada u sledei put neto pojesti?
Kako mogu da sakrijem komadi hleba? Kako da ga navedem da mi da bar jedan zalogaj od svoje
tri etvrtine obroka? Razmiljala sam samo o hrani, istovremeno prekorevajui sebe to
sam tako prodrljiva.
Zamolila sam ga da mi donese letke iz prodavnice. im bih ostala sama, pohlepno
sam ih listala. Posle nekog vremena, izmislila sam igru koja se zvala Ukusi. Na primer,
zamislila bih pare maslaca na jeziku. Hladan i tvrd, polako bi se topio, dok mi ukus ne
bi zagospodario svim kvricama na jeziku. Onda bih se prebacila na tirolske knedle sa
slaninom. U mislima bih zagrizla i osetila mekanu masu od krompira, s nadevom od
hrskave slanine. Ili jagode - njihov slatki sok na usnama, sitne semenke na nepcu; onu
nenu kiselost na vrhu jezika.
Satima sam mogla da igram tu igru, i toliko sam se izvetila da sam gotovo imala
utisak da jedem pravu hranu. Ipak, zamiljene kalorije nisu mogle da mi pokreu telo.
Kad bih naglo ustala dok radim, sve ee bi mi se zavrtelo u glavi, ili bih morala da
sednem, jer me noge nisu drale. eludac mi je neprestano zavijao, a ponekad je bio
tako prazan da od greva ne bih spavala celu no, pokuavajui da ih ublaim vodom.
Dugo mi je trebalo da shvatim kako otmiara ne zanima moja linija, ve da
izgladnjivanje koristi kako bih ostala slaba i podreena. Tano je znao to radi, a svoje
motive skrivao najbolje to je mogao. Samo ponekad bi rekao neto to bi ga razotkrilo,
poput: Opet si tako buntovna. Verovatno te previe hranim. Ako ovek ne jede
dovoljno, ne moe normalno da razmilja, a kamoli da pomilja na pobunu ili beg.
Jedna od knjiga na policama u dnevnoj sobi bila je Hitlerova Moja borba. Otmiar
ju je smatrao izuzetno vrednom. esto je, i s divljenjem, govorio o Hitleru. Rekao je:
Dobro je postupio kada je potrovao idove plinom. Savremeni politiki idol bio mu je
Jerg Hajder, voa radikalno desne Liberalne partije. Priklopil je voleo da vrea strance,
koje je nazivao ibesen, u argonu Donautata, jednog od bekih okruga. Ta re mi je bila
poznata; ula sam je u rasistikim tiradama majinih muterija koje su dolazile u
prodavnicu. Kada su 11. septembra 2001. avioni udarili u Svetski trgovaki centar,
otmiar je zlobno uivao u prizoru, smatrajui to udarom na ameriku Istonu obalu i
svetsko idovstvo.
Iako nikad nisam zaista poverovala daje imao nacional-socijalistike poglede - rei
koje je izgovarao inile su se vetakim, kao da fraze ponavlja poput papagaja postojalo je neto to je zakopao duboko u sebi. Ja sam za njega predstavljala osobu
80

avada kedavra

kojoj je mogao da nareuje kada je hteo. Smatrao je da pripada nadrasi, a ja sam bila
drugorazredno ljudsko bie.
A tako je trebalo i da izgledam.
U poetku sam, svaki put kada bi doao po mene, morala da sakrijem kosu pod
plastinu kesu. Opsednutost istoom kod njega se spojila s paranoinou. Svaka
dlaka predstavljala je opasnost: policija bi, kada se pojavi, mogla da pronae moje
tragove i strpa ga u zatvor. Zbog toga sam morala da podignem kosu, uvrstim je
ukosnicama, pokrijem plastinom kesom i obezbedim irokom gumicom. Svaki put
kada bi mi ispao pramen dok sam radila u kui, odmah ga je gurao pod kesu. Svaku
dlaku koji bi pronaao palio je lemilicom ili upaljaem. Kad bih se istuirala, pomno bi
pretraio kadu i izvadio svaku moju dlaku, pa u odvod sipao pola boce sredstva za
otepljivanje, kako bi i iz cevi uklonio sve tragove.
Znojila sam se pod plastinom kesom i svrbela me je glava. tampani natpisi
ostavljali bi mi ute i crvene are na elu. Ukosnice su mi se zabadale u glavu, i svuda
sam imala crvene take koje su me svrbele. Kad god bih se poalila na taj oblik muenja,
prosiktao bi: Da si elava, ne bismo imali taj problem.
Dugo sam odbijala, jer je kosa za mene predstavljala bitan deo linosti. inilo mi se
da bih, kada bih je oiala, rtvovala preveliki deo sebe, ali jednog dana jednostavno
vie nisam mogla da podnesem. Uzela sam obine makaze koje mi je prethodno dao,
zgrabila pramen kose i odsekla ga. I tako sam se oiala, pramen po pramen. Verovatno
mi je trebalo vie od jednog sata dok je nisam toliko oiala, da mi je glava bila
prekrivena samo paperjastim ostacima.
Sutradan je otmiar dovrio posao. Obrijao je ostatke mokrim brijaem. Bila sam
elava. Tokom sledee godine, to se ponavljalo svaki put kada bi me tuirao u kadi. Nije
smela da ostane nijedna dlaka. Nigde.
Sigurno sam predstavljala tuan prizor. Rebra su mi se nazirala ispod koe, ruke i
noge bile su mi prekrivene modricama, a obrazi upali.
ovek koji mi je to uinio oigledno je bio zadovoljan mojim izgledom, jer me je od
tada terao da radim po kui polugola. Uglavnom sam imala kapu i gaice. Ponekad i
majicu ili helanke. Ali nikad nisam bila potpuno obuena. Najverovatnije je uivao da
me tako poniava. Osim toga, to je, sasvim sigurno, bio jo jedan od perfidnih trikova
da ne pobegnem. Bio je ubeen da se neu usuditi da polugola istrim na ulicu. I bio je
u pravu.
Tokom tog perioda, tamnica je dobila dvostruku ulogu. Naravno, i dalje sam je
doivljavala kao zatvor, a zbog svih onih vrata iza kojih sam bila zakljuana, oseala
sam se tako klaustofobino da sam mahnito pregledala uglove, traei bilo kakvu sitnu
pukotinu da kriom iskopam tunel za beg. Nisam pronala nijednu. Ipak, ta mala
tamnica istovremeno mi je postala jedino i neto gde sam bila uglavnom slobodna od
otmiara. Kada bi me krajem nedelje odveo dole i dao mi knjige, video-kasete i hranu,
znala sam da u bar tri dana biti poteena rada i udaraca. Sve bih pospremila, oistila i
pripremila se za prijatno poslepodne uz televiziju. esto bih ve u petak uvee pojela
81

avada kedavra

skoro svu hranu koju bi mi dao. Kada bih se bar jednom poteno najela, zaboravljala
sam da u kasnije jo vie patiti od gladi.
Poetkom 2000. dobila sam radio koji je hvatao austrijske stanice. Znao je da je, dve
godine posle nestanka, potraga za mnom prestala i da vie nema medijskog zanimanja,
pa je bez straha mogao da mi dozvoli sluanje vesti. Radio mi je postao veza sa spoljnim
svetom, a spikeri prijatelji. Tano sam znala kada je neko otiao na godinji odmor ili u
penziju. Sluajui emisije na obrazovnoj stanici O1, pokuala sam da stvorim sliku o
spoljnom svetu. Na FM4 nauila sam malo engleskog. Kada mi je pretila opasnost da
izgubim dodir sa stvarnou, spaavao me je banalni jutarnji program radio-stanice 03,
gde su ljudi zvali s posla i naruivali pesme. Naravno, ponekad sam se oseala kao da je
i radio deo velike predstave koju je otmiar ispleo oko mene i u kojoj uestvuju svi,
ukljuujui voditelje, sluaoce koji se javljaju u emisiju i spikere vesti. Meutim, kada bi
se iz zvunika zaulo neto iznenaujue, ponovo bih se vratila na zemlju.
Tih godina, radio mi je bio moda i najvaniji pratilac. Ulivao mi je sigurnost da,
daleko od patnje u podrumu, postoji svet koji se i dalje okree - svet kome ipak imam
razloga da se vratim.
Druga velika strast postala mi je nauna fantastika. Gutala sam stotine nastavaka
romanesknih serijala o Periju Rodanu i Orionu, u kojima su junaci putovali do udaljenih
sazvea. Potpuno me je fascinirala mogunost putovanja kroz prostor, vreme i
dimenzije. Kada sam u dvanaestoj godini dobila mali termalni tampa, poela sam da
piem sopstvene nauno-fantastine romane. Likovi su bili slini posadi na svemirskom
brodu Starship Enterprise (Next Generation), ali provela sam mnogo sati i uloila mnogo
truda u stvaranje posebno snanih, samouverenih i nezavisnih enskih likova.
Izmiljanje pria u kojima su iveli, opremljeni najneobinijim tehnolokim inovacijama,
mesecima me je spaavalo tokom dugih, mranih noi u tamnici. Reci bi mi postajale
zatitna aura, koja me je obavijala i nikom nije doputala da me povredi. Danas su od
mog romana ostale samo prazne stranice. Jo dok sam bila u zatoenitvu, slova na
termalnom papiru poela su da blede, sve dok nisu sasvim nestala.
Sigurno su me tolike knjige o putovanju kroz vreme navele na pomisao da i ja
odem na jedno. Jednog vikenda, kada sam tek napunila dvanaest, oseala sam se toliko
usamljeno da me je bilo strah da ne poludim. Budila bih se mokra od znoja i u potpunoj
tami oprezno se sputala niz uske stepenice kreveta na sprat. Slobodan prostor na podu
tamnice smanjio se na otprilike dva ili tri kvadratna metra. Tumarala sam ukrug bez
ikakvog oseaja za prostor, stalno udarajui o sto i policu za knjige. Out of space. Sama.
Iznemoglo, stalno gladno i preplaeno dete. eznula sam za odraslom osobom koja bi
dola da me izbavi, ali niko nije znao gde sam. Jedina mogunost koja mi se nudila bila
je da sama sebi budem ta odrasla osoba.
Ranije sam pronalazila utehu u zamiljanju majinih ohrabrujuih rei. Sada sam
preuzela njenu ulogu i pokuala da prenesem malo njene snage na sebe. Zamiljala sam
odraslu Natau kako mi pomae. itav ivot pruao se preda mnom, poput sjajne
vremenske trake koja se protee daleko u budunost. Stajala sam na broju dvanaest.
Daleko ispred, videla sam sebe kao osamnaestogodinjakinju: veliku i snanu,
82

avada kedavra

samouverenu i nezavisnu, poput ena u romanu koji sam pisala. Dvanaestogodinja ja

polagano se pomerala napred po traci, a odrasla ja joj se pribliavala. Srele smo se na
sredini i jedna drugoj pruile ruku. Njen dodir bio je topao i mek, i osetila sam kako
snaga odrasle Natae prelazi na malu Natau. Odrasla Nataa zagrlila je malu, koja se
sada i nije tako zvala, pa ju je uteila, rekavi: Izbaviu te odavde, obeavam ti. Sad ne
moe da pobegne, jo si premala. Kad napuni osamnaest, savladau otmiara i
osloboditi te iz tog zatvora. Neu te napustiti.
Te noi sam sklopila dogovor sa starijom sobom. Odrala sam re.

83

avada kedavra

7
Izmeu ludila i savrenog sveta
Dva lica otmiara

Ima nonih mora iz kojih se probudi i zna da je sve bio san. Tokom prvog
razdoblja u tamnici, vrsto sam se drala mogunosti da u se jednog dana probuditi i
mnogo vremena provodila u planiranju prvih dana na slobodi. Svet iz koga sam
otrgnuta jo uvek mi je bio iv u seanju. Tamo su i dalje postojali stvarni ljudi; znala
sam da se stalno brinu za mene i da ine sve kako bi me pronali. Mogla sam da
zamislim svaki detalj tog sveta: majku, svoju sobu, svoju odeu, stan.
Istovremeno, svet u kome sam se nala mirisao je i izgledao nestvarno. Soba je bila
premala, a vazduh previe ustajao da bi bio stvaran. ovek koji me je oteo nije reagovao
na tvrdnje koje su poticale iz spoljnog sveta - da e me pronai, da e morati da me
pusti, da je ono to je uradio ozbiljan zloin za koji e biti kanjen. A opet, dan za
danom, sve sam vie shvatala da sam zarobljena u tom podzemnom svetu i da vie ne
drim klju ivota u rukama. Odbijala sam da tu jezivu okolinu doivljavam kao
boravite, taj svet, plod matarije jednog zloinca koji je ga je razradio do najsitnijih
detalja i smestio me tu kao ukrasni predmet. Ljudi ne mogu zauvek iveti u nonoj
mori. ak i u najnenormalnijim situacijama, ovek je sposoban da stvori privid
normalnosti kako ne bi poludeo, kako bi preiveo. Deci to ponekad uspeva bolje nego
odraslima. I najmanja slamka moe ih spasiti od utapanja. Za mene su te slamke bili
rituali, poput naih zajednikih obroka, proslave Boia ili bega u svet knjiga, videokaseta i televizijskih serija. Ti trenuci nisu bili toliko mrani, iako danas znam da su
moji oseaji zapravo proizali iz odbrambenog psihikog mehanizma. ovek bi poludeo
kada bi godinama morao da gleda samo strahote, i ti kratkotrajni trenuci prividne
normalnosti pomagali su mi da preivim. U mom dnevniku postoji odlomak koji jasno
odraava enju za normalnou:
Dragi dnevnie,
ve ti jako dugo nisam pisala jer sam bila u ozbiljnoj depresiji. Zato u samo kratko izvestiti
o proteklim dogaajima. U decembru smo stavili ploice, ali do poetka januara nismo postavili
vodokotli. Evo kako sam provela Novu godinu: u noi izmeu 30. i 31. decembra spavala sam
gore, a onda sam provela ceo dan sama. On je doao neto pre ponoi. Istuirao se, a onda smo
rastopili olovo. U pono smo upalili televizor i sluali zvona Pumerina, dva zvonika Crkve
Svetog Stefana u Beu, i valcer Na lepom plavom Dunavu. U meuvremenu smo nazdravili i
kroz prozor gledali vatromet. Meutim, neto je pokvarilo moju radost. Kada je raketa udarila u
bor pred naom kuom, neto je zacvrkutalo. Sigurna sam da je to bila neka ptiica, koja je umrla
od straha. Rastuio me je taj cvrkut. Dala sam mu figuricu odaara koju sam sama napravila, a
84

avada kedavra

on meni okoladni novi, okoladni keks i minijaturnog okoladnog odaara. Jo jue mi je dao
kola u obliku odaara. U mom odaaru bile su bombone smarties, ne, mini M&Ms, koje sam
poklonila Volfgangu.
Nita nije samo crno ili samo belo i niko nije sasvim dobar ili sasvim zao. To vai i
za otmiara. Ljudi ne ele da uju takve rei od rtve, jer one remete jasno odvojene
pojmove dobra i zla, koje vie nego spremno prihvataju kako se ne bi izgubili u svetu
punom razliitih nijansi sive. Kada govorim o tome, na mnogim licima vidim
uzrujanost i neprihvatanje. Saoseanje prema sudbini koja me je snala pretvara se u
poricanje. Ljudi koji nemaju uvid u sloenost ivota u zarobljenitvu oduzimaju mi
sposobnost da sama procenjujem sopstvena iskustva, izgovarajui samo dve reci:
stokholmski sindrom.
U udbenicima pie da se stokholmskim sindromom naziva paradoksalni
psiholoki fenomen: stanje u kome se rtve otmice povezuju i poistoveuju s osobom ili
osobama koje su ih otele. To je dijagnoza kojom su me etiketirali, ali koju odluno
odbijam. Jer, koliko god vas saoseajno gledali kada se taj pojam spomene, njegov uticaj
je straan. Oduzimanjem moi da sami tumaite svoju priu, i pretvaranjem najvanijih
iskustava ii posledicu nekog sindroma, rtve po drugi put postaju rtve. Taj pojam
definie ponaanje koje rtvi zaista pomae u preivljavanju kao neto negativno.
Zbliavanje s otmiarem nije bolest. Formiranje zatitne aure koja stvara iluziju
normalnosti unutar okvira zloina nije sindrom. Upravo suprotno. To je strategija
preivljavanja u bezizlaznoj situaciji - i mnogo je blia stvarnosti od uoptene
kategorizacije zloinaca kao krvolonih zveri i rtava kao bespomone jagnjadi, od koje
drutvo ne eli da odstupi.
Spoljni svet doivljavao je Volfganga Priklopila kao srameljivog, pristojnog
oveka, koji je u svom finom odelu uvek delovao malo premlado. Nosio je uredne
pantalone i pedantno ispeglane koulje ili majice. Kosa mu je uvek bila svee oprana i
uredno oeljana, a frizura malo staromodna za poetak novog milenijuma. Malom
broju ljudi s kojima je komunicirao verovatno je bio prilino neupeatljiv. Nije bilo
jednostavno prozreti ta se nalazi iza te spoljanjosti, jer je on to savreno skrivao.
Priklopilu nije bilo previe stalo do drutvenosti; vie je bio rob spoljanjeg utiska.
Ne samo da je voleo red - bio mu je neophodan kako bi preiveo. Nered, navodni
haos i prljavtina potpuno su ga izbacivali iz takta. Mnogo je vremena troio na
odravanje svojih automobila (osim dostavnog kombija, imao je i crveni BMW),
dvorita i kue. Nije mu bilo dovoljno da oistim ono to bih tokom kuvanja isprljala.
Morala sam da obriem radnu povrinu, operem svaku posudu i svaki no koji sam
upotrebila, i to dok je hrana jo na poretu.
Pravila su bila podjednako bitna kao red. Satima bi sedeo zadubljen u prouavanje
uputstava za upotrebu, a onda bi ih religiozno sledio. Ako je u uputstvu za podgrevanje
gotovog jela pisalo i da ga treba pei etiri minuta, izvadio bi ga iz rerne nakon tano
etiri minuta, bez obzira na to da li je dovoljno vrue ili ne. Na njega je sigurno snano
uticalo to to nije bio u stanju da sredi sopstveni ivot, iako se pridravao svih
85

avada kedavra

uputstava. To mu je, oigledno, toliko smetalo da je odluio da prekri jedno zaista

veliko pravilo i otme me. Iako je time postao zloinac, i dalje je gotovo religiozno
verovao u pravila, uputstva i sistem. Ponekad bi me zamiljeno pogledao i rekao: Kako
je glupo to uz tebe nisam dobio uputstvo za upotrebu. Sigurno ga je potpuno izbacilo
iz takta to njegova najnovija svojina, jedno dete, nije uvek radila kako bi trebalo, a
ponekad nije znao kako da je ponovo pokrene.
Na poetku zarobljenitva, pretpostavljala sam da je siroe i daje postao zloinac
zbog nedostatka topline u detinjstvu. Kada sam ga bolje upoznala, shvatila sam da sam
stvorila pogrenu sliku. Imao je vrlo zatieno detinjstvo, u klasinoj porodici: otac,
majka, dete. Njegov otac, Karl, radio je kao trgovaki putnik za jednog velikog
proizvoaa alkoholnih pia i esto je putovao. Kako sam kasnije saznala, na tim
putovanjima je stalno varao suprugu. Ipak, spolja se to nije primeivalo. Roditelji su mu
ostali zajedno. Priklopil mi je priao o njihovim izletima na jezero Nojzidl, porodinom
skijanju i etnjama. Njegova majka se s ljubavlju brinula o sinu. Moda je malo preterala
u tome.
to sam vie vremena provodila u kui, to mi se udnijim inilo prisustvo majke,
koja kao da je bila povezana sa svim aspektima njegovog ivota. Bilo mi je potrebno
neko vreme da shvatim ko je ta zlokobna osoba koja bi vikendom zaposela kuu,
prisiljavajui me da dva do tri dana provedem u tamnici. Na pismima pored ulaznih
vrata proitala sam ime Valtrud Priklopil. Dobijala bih jela koja je ona vikendom
pripremala. A kada bih u ponedeljak opet mogla da odem gore, primetila bih njene
tragove - sve je bilo besprekorno isto. Nije bilo ni trunke praine na osnovu koje bi se
moglo naslutiti da neko tu ivi. Svakog vikenda, ribala je podove i brisala prainu za
svog sina. A on bi ostatak nedelje terao mene da radim isto. etvrtkom bi me uvek
gonio iz jedne sobe u drugu, s krpom za ienje. Sve je moralo da blista pre nego to bi
majka dola. Kao neko apsurdno takmienje u ienju, izmeu majke i sina, ije sam
posledice snosila ja. Ipak, nakon usamljenih vikenda, uvek sam bila srena kada bih
otkrila njene tragove: svee opeglan ve, torta u kuhinji. Svih tih godina, nijednom
nisam videla Valtrudu Priklopil, ali sa svim tim malim znakovima, postala je deo mog
sveta. Volela sam da mislim o njoj kao o nekoj staroj prijateljici; zamiljala sam nas kako
jednog dana sedimo za kuhinjskim stolom i pijemo aj. To se nikad nije dogodilo.
Priklopilov otac umro je kada je Volfgangu bilo dvadeset etiri. Oeva smrt
napravila je veliku prazninu u njegovom ivotu. Retko je govorio o njemu, ali bilo je
jasno da se nikad nije oporavio od tog udarca. Mislim da je jednu sobu u prizemlju
ostavio onakvom kakva je bila dok je otac bio iv, u spomen na njega. Bila je ureena u
seoskom stilu, s tapaciranom ugaonom garniturom i lampama od livenog gvozda,
takozvanim tuberlima. Dok mu je otac bio iv, u toj sobi se verovatno kartalo i pilo. Na
policama su stajali uzorci od proizvoaa rakije za koje je Priklopilov otac radio. ak i
kada je otmiar kasnije renovirao kuu, tu sobu nije dirao.
Verujem da je i Valtrudu Priklopil prilino pogodila suprugova smrt. Ne elim da
sudim o njenom ivotu ili iskrivljujem injenice, jer je ipak nisam upoznala. Iz moje
perspektive, inilo se da se, nakon muevljeve smrti, jo vie vezala za sina,
86

avada kedavra

posmatrajui ga kao zamenu za preminulog partnera. Priklopil, koji se u meuvremenu

preselio u sopstveni stan, vratio se u majinu kuu u trashofu, gde nije mogao da
pobegne od njenog uticaja. Stalno je oekivao da e mu pregledati ormare i prljav ve,
pa je pomno pazio da nigde u kui ne bude mojih tragova. Podeavao je nedeljni ritam i
odnos sa mnom prema majci. Njena preterana briga i njegovo prihvatanje bili su
prilino neprirodni. Nije se odnosila prema njemu kao prema odrasloj osobi, a on se,
pak, nije ponaao kao odrastao. iveo je u majinoj kui - ona se preselila u njegov stan
u Beu - i dozvoljavao da se na sve mogue naine brine o njemu.
Ne znam da li je iveo od njenog novca. Jo pre otmice, izgubio je posao
telekomunikacijskog tehniara u Simensu, gde je bio na praksi. Nakon toga, verovatno
je godinama bio prijavljen kao nezaposlen. Ponekad bi mi rekao da je iao na razgovor
za posao, ali se namerno pravio glup kako ga ne bi primili. To mu je omoguavalo da
zadovolji Zavod za zapoljavanje i zadri novac koji je, kao nezaposlen, dobijao. Kao to
sam ve spomenula, kasnije je pomagao svom prijatelju i poslovnom partneru Ernstu
Holcapfelu u renoviranju stanova. Ernst Holcapfel, koga sam nakon bega potraila,
opisao je Priklopila kao korektnog, pristojnog i pouzdanog. Moda drutveno
povuenog, budui da nije imao druge prijatelje osim njega, a kamoli devojku. U
svakom sluaju - neupeatljivog.
Taj prijatni mladi, koji nije znao da postavi granice u odnosu prema majci, koji je
bio ljubazan prema susedima i toliko uredan da se to graniilo sa cepidlaenjem, drao
je do spoljne forme. Potisnuta oseanja zakljuao je u podrum, a ponekad bi im dozvolio
da dou gore, u zatamnjenu kuhinju. Tamo gde sam bila ja.
Bila sam svedok dveju strana Volfganga Priklopila, svima drugima verovatno
nepoznatih. Jedna je bila izraena sklonost prema moi i dominaciji, a druga potpuno
nezasita potreba za ljubavlju i odobravanjem. Oteo me je i oblikovao kako bi mogao
da izrazi te meusobno suprotstavljene strane.
Godine 2000. saznala sam ko se, barem na papiru, skriva iza te spoljanjosti.
Moe da me zove Volfgang, spomenuo je usput, jednog dana dok smo radili.
Kako ti je puno ime?, uzvratila sam pitanjem.
Volfgang Priklopil, odgovorio je.
Viala sam to ime u kui, na oglasima koje je uredno slagao na kuhinjski sto; sada
sam samo dobila potvrdu. Istog trenutka, shvatila sam da neu iva napustiti kuu.
Inae mi nikad ne bi rekao ime i prezime.
Od tada sam ga ponekad zvala Volfgang, pa ak i Volji, nadimak koji odaje utisak
odreene bliskosti, dok je njegov odnos prema meni istovremeno preao na novi nivo
nasilja. Iz dananje perspektive, ini se da sam pokuavala da doprem do osobe iza
maske, dok me je ovek preda mnom sistematski muio i tukao.
Psihiki je bio vrlo bolestan. Njegova paranoja ila je dalje od stupnja koji biste
oekivali od nekoga ko je oteto dete strpao u podrum. Matarije o svemoi meale su se
s potpunim izmiljotinama. U mnogima od njih imao je ulogu apsolutnog vladara.
Tako mi je jednog dana objasnio da je on jedan od egipatskih bogova iz nauno87

avada kedavra

fantastine serije Stargejt, koju sam volela da gledam. Zli bogovi medu vanzemaljcima
bili su napravljeni prema uzoru na egipatska boanstva, i traili su tela mladih
mukaraca kao domaine. Ulazili bi u oveka kroz usta ili vrat i parazitirali u njemu sve
dok ga, na kraju, ne bi potpuno preuzeli. Ti bogovi imali su poseban nakit, kojim su
prisiljavali ljude da padnu na kolena i poniavali ih. Ja sam egipatski bog, rekao mi je
Priklopil jednog dana u tamnici. Mora da radi sve to ti kaem.
U poetku nisam bila sigurna da li je to neka udna ala ili je pokuavao da iskoristi
moju najdrau televizijsku seriju da me jo vie ponizi. Pretpostavljala sam da stvarno
veruje da je bog, u ijem je apsurdnom svetu iz mate za mene preostala samo jedna
uloga - uloga potlaenog. Naravno, uloga koja e ga jo vie izdii.
Uplailo me je spominjanje egipatskih bogova. Zaista sam bila zarobljena ispod
zemlje, kao u sarkofagu; iva zakopana, u sobi koja bi mi mogla postati grobnica. ivela
sam u patolokom, paranoinom svetu jednog psihopate. Ako nisam elela da se
potpuno izgubim, morala sam da uestvujem u njegovom oblikovanju to sam vie
mogla. Kada mi je rekao da ga zovem maestro, iz reakcije sam mogla naslutiti da nisam
samo pion u njegovoj vlasti, nego i da su mi na raspolaganju skromna sredstva za
definisanje granica. Kao to je uspeo da u meni stvori ranu, u koju je godinama sipao
otrovne rei o tome da su me roditelji ostavili na cedilu, tako sam i ja oseala da imam
nekoliko asova u rukavu, kojima mogu da ga povredim.
Zovi me gospodaru, zahtevao je. Bilo je apsurdno da je Priklopil, ija je mo ve na
prvi pogled bila tako jasna, toliko zavisio od verbalnog poniavanja.
Kada sam odbila da mu se obraam sa gospodaru, urlao je i besneo, a jedanput me
je zbog toga i pretukao. Ipak, odbijanjem sam ne samo uspela da zadrim deli linog
dostojanstva, ve i dobila korisno oruje. Pa ak i po cenu neizmernog bola.
U slinoj situaciji nala sam se kada mi je prvi put naredio da kleknem ispred njega.
Sedeo je na kauu i ekao da mu posluim jelo, a onda mi je iznenada rekao: Klekni!
Mirno sam odgovorila da neu. U besu je skoio s kaua i pritisnuo me na pod. Brzo
sam se okrenula kako bih pala na zadnjicu, a ne na kolena. Neu mu pruiti
zadovoljstvo da me vidi kako kleim, ak ni na sekundu. Zgrabio me je, okrenuo na bok
i savio mi noge kao da sam gumena lutka. Pritisnuo mi je listove na unutranji deo
butina, podigao me kao potanski paket i ponovo pokuao da me gurne u kleei
poloaj. Ukoila sam se, oajniki pokuavajui da se izmigoljim iz stiska. Udarao me je
rukama i nogama, ali na kraju sam pobedila. Svih tih godina, tokom kojih je estoko
zahtevao da ga zovem gospodaru, nikad to nisam uinila. I nikad nisam kleknula pred
njim.
Bilo bi mi lake da jesam, jer bih potedela sebe mnogih udaraca, ali u situaciji
apsolutnog ugnjetavanja i potpune zavisnosti, morala sam zadrati bar minimum
slobode delovanja. Uloge koje je trebalo da igramo bile su vrlo jasne, a kao zarobljenik,
neosporno sam bila rtva. Meutim, bitka oko rei gospodaru i kleanja postala je
poprite borbe za prevlast. Bila sam podreena kada bi me poniavao i zlostavljao kako
mu se prohte. Bila sam podreena i kada bi me zakljuavao, iskljuivao mi struju i
prisiljavao me da radim. Ali kada je bila re o imenu kojim je trebalo da mu se obraam,
88

avada kedavra

tu sam se suprotstavila. Kada bi mi naredio da ga zovem gospodaru, obratila bih mu se

sa zloince. Ponekad bih umesto voo rekla duo ili dragi, u elji da naglasim grotesknost
situacije u koju nas je doveo. I svaki put bi me kaznio zbog toga.
Bila mi je potrebna neverovatna snaga da ostanem dosledna tokom itavog
zarobljenitva. Stalno suprotstavljanje. Stalno odbijanje. Stalno odolevanje napadima i
mirno objanjavanje da je preterao i da nema pravo da se tako ponaa. ak i onih dana
kada bih odustala od sebe i oseala se potpuno bezvredno, nisam mogla da dopustim
ijedan znak slabosti. Tih dana, na osnovu svog detinjastog pogleda na svet, govorila bih
sebi da to radim za njega, da ne postane jo gora osoba. Kao da je na meni bilo da ga
sauvam od potpunog propadanja u ponor zla.
Kada bi ga uhvatio napad ludila, kada bi me udarao rukama i nogama, nita nisam
mogla da uradim. Slino tome, nisam mogla da mu se suprotstavim ni u vezi s prisilnim
radom, zakljuavanjem u tamnicu, izgladnjivanjem i poniavanjem dok sam istila
kuu. Ta vrsta ugnjetavanja postala je sastavni deo mog sveta. Jedini nain na koji sam
mogla da se nosim s tim bio je da mu oprostim zloine. Oprostila sam mu to me je
oteo, i opratala sam mu svaki put kada bi me tukao ili muio. in opratanja vraao mi
je mo nad vlastitim iskustvom i omoguivao mi da ivim s njim. Da nisam od samog
poetka instinktivno preuzela taj pristup, verovatno bih samu sebe unitila besom i
mrnjom, ili bi me svakodnevno poniavanje slomilo. Da nisam lako postupila, nestala
bih; posledice bi bile jo tee od onih koje je donelo odricanje od identiteta, prolosti,
imena. Oprostivi mu, udaljila sam zloine od sebe. Vie me nisu mogli unititi, uiniti
me malom, jer - oprostila sam. Zlodela koja je poinio sada e se vraati samo njemu,
vie nee uticati na mene.
A imala sam i svoje male pobede. Nepristajanje na to da ga zovem gospodaru ili
maestro. Odbijanje da kleim. Pokuaji prizivanja njegove savesti, koji bi ponekad
urodili plodom. Sve je to bilo neophodno da bih preivela. Budui da mi je to davalo
odreenu mo, stvarao se privid da sam, prema nekim parametrima, ravnopravan
partner u odnosu. Osim toga, te male pobede pokazivale su mi neto vrlo vano: da jo
postojim kao osoba i da se nisam degradirala do objekta bez sopstvene volje.
Osim matarija o ugnjetavanju drugih, Priklopil je gajio i duboko usaenu enju
za savrenim svetom. Ja, njegova zarobljenica, trebalo je da mu budem na
raspolaganju i kao oslonac i kao osoba. Pokuao je da me pretvori u partnerku koju
nikada nije imao. Prave ene nisu dolazile u obzir. Mrnja prema enama u njemu je
bila duboko ukorenjena i nepomirljiva, i stalno je navirala u usputnim primedbama. Ne
znam da li je, dok je iveo u Beu, imao dodira sa enama, moda je ak imao i devojku,
ali tokom mog zarobljenitva, jedina ena u njegovom ivotu bila je njegova majka. Bio
je to neprirodan odnos s preterano idealizovanom osobom. Osloboenje od te
dominacije, koje nije mogao da postigne u stvarnosti, trebalo je da se ostvari u svetu
moje tamnice - trebalo je da ja preuzmem ulogu podreene ene, koja mu se pokorava i
divi.
Njegova slika savrene porodice preuzeta je iz pedesetih godina. eleo je vrednu
89

avada kedavra

enicu koja e ga ekati s pripremljenom veerom, koja mu nee odgovarati i savreno

e obavljati kune poslove. Sanjario je o porodinim proslavama i izletima, uivao u
zajednikim obrocima, slavio imendane, roendane i Boi, kao da nema nikakve
tamnice, kao da nisam zarobljena. Kao da je kroz mene pokuavao da ivi ivotom koji
nije mogao da ostvari van kue. Kao da sam bila tap za hodanje koji je pokupio pored
puta, da se osloni kada mu ne bude ilo onako kako je zamiljao. Ja sam tvoj kralj,
govorio je, ,a ti moja robinja. Mora da me slua. Ili bi umeo da mi kae: ,U tvojoj
porodici su sve sami primitivci. Nema pravo na sopstveni ivot. Ovde si da bi sluila
meni.
Suludi zloin bio mu je potreban kako bi ostvario viziju savrenog, malog,
netaknutog sveta. Kada se sve sabere, od mene je eleo samo dve stvari: odobravanje i
privrenost. Kao da mu je cilj, iza sve te okrutnosti, bio da prisili nekoga da ga
bezuslovno voli.
***
Kada sam napunila etrnaest,prvi put nakon mnogo godina, dozvolio mi je da
provedem no iznad zemlje. Ipak, nisam doivela oslobaajui oseaj olakanja.
Leala sam na otmiarevom krevetu, ukoena od straha. Kada smo uli, zakljuao
je vrata, a klju stavio na ormar, toliko visok da gaje i on mogao dohvatiti samo kada bi
stao na prste. Za mene je bio apsolutno nedostian. Onda je legao pored mene i
plastinim lisicama mi vezao rune zglobove za svoje.
Posle mog bega, jedan od prvih naslova o otmiaru bio je Seksualni predator. Neu
pisati o tom delu svog zarobljenitva - to je poslednji deli privatnosti koji bih elela da
sauvam, sad kada je moj ivot u tamnici toliko puta seciran u bezbrojnim izvetajima,
ispitivanjima, fotografijama itd. - ali rei u ovo: u elji za senzacionalnim naslovima,
novinari ute tampe bili su jako daleko od istine. Otmiar je u mnogim pogledima bio
zver, okrutniji nego to se uopte moe opisati, ali u ovom kontekstu to nije tano.
Naravno, izvrgavao me je manjim seksualnim napadima - to je bio deo svakodnevice,
poput udaraca akom ili nogom u potkolenice kada bi prolazio pored mene. Ali kada bi
me vezao za sebe, tih noi u njegovom krevetu, nije se radilo o seksu. ovek koji me je
tukao, zakljuavao u podrum i izgladnjivao eleo je samo da se mazi. Pod kontrolom i
vezana plastinim lisicama, bila sam neto to je nou mogao vrsto da zagrli.
Kada sam razmiljala o tome koliko je bolno paradoksalna situacija u kojoj sam se
nala, elela sam da vritim, a nisam mogla da ispustim ni glasa. Leala sam pored
njega na boku i trudila se da se to manje pomeram. Lea su mi bila modra od udaraca,
to nije bilo nita neobino. Toliko su me bolela da nisam mogla da leim na njima, a
lisice su mi se urezivale u kou. Osetila sam njegov dah na vratu i ukoila se.
Ostala sam vezana za otmiara do narednog jutra. Kad god mi se ilo u toalet,
morala sam da ga probudim i on bi iao saj mnom, zglobova vezanih uz moje. Kada je
zaspao pored mene,razmiljala sam da li bih nekako mogla da se oslobodim lisica,ali
uskoro sam odustala. Svaki put kada bih okrenula runi zglob i napela miie, plastika
90

avada kedavra

bi se, pored moje, urezala i u njegovu ruku. Sigurno bi se probudio i odmah shvatio da
pokuavam da pobegnem. Danas znam da i policija prilikom hapenja koristi plastine
lisice, pa jedna etrnaestogodinjakinja sigurno ne bi uspela da ih se oslobodi.
I tako sam provela prvu od mnogih noi, leei vezana za otmiara. Sledeeg jutra
morala sam da dorukujem s njim. Ma koliko da sam kao dete volela taj ritual, sada mi
je bilo muka od dvolinosti: prisiljavao me je da sedim s njim za stolom i da zajedno
dorukujemo, a dobila sam malo mleka i dve kaike itarica, ni zalogaj vie. Savren
svet, da, kao da se nita nije desilo.
Tog leta sam prvi put pokuala da se ubijem.
U toj fazi zatoenitva, vie nisam pomiljala na beg. U petnaestoj godini, psihiki
zatvor bio je potpuno izgraen. Vrata su mogla biti irom otvorena, ne bih ni zakoraila
prema njima. Beg je znaio smrt. Za mene, za njega, za sve koji bi me videli.
Nije lako objasniti kako izolacija, batine i poniavanje deluju na oveka. Kako
nakon takvog zlostavljanja ak i otvaranje vrata izaziva takvu paniku da ne moe ni da
die, a kamoli da tri.
Kako srce divljaki bije, u uima zuji, a onda se u mozgu odjednom ukljui neki
prekida i ovek osea samo paralizovanost. Ne moe da se pokrene, ne moe da
razmilja. Smrtni strah neizbrisivo je urezan u mozak,a svi detalji koje povezuje s
trenutkom kada ga je prvi put osetio - mirisi, zvui, glasovi - sauvani su u podsvesti.
Neka se pojavi samo jedan, poput podignute ruke spremne na udarac, vratie se i strah.
ak i kada nema ruke koja e te uhvatiti za vrat, osea kako se gui.
Ba kao to ljude koji su preiveli bombardovanje moe uhvatiti panika kada uju
novogodinji vatromet, tako se i meni dogaalo s nebrojeno sitnih detalja. Zvuk
otvaranja vrata. Zujanje ventilatora. Tama. Jarko svetio. Miris kue. Strujanje vazduha
pre nego to bi me njegova ruka udarila. Njegovi prsti oko mog vrata, njegov dah na
mom vratu. Telo je programirano da preivi i reaguje preputanjem. U nekom trenutku,
trauma postane tako velika da ni spoljni svet vie ne prua nikakvo olakanje, ve
postaje pretee mesto, koje izaziva strah.
Moda je znao kroz ta prolazim. Kada me je prvi put pustio u dvorite, verovatno
je oseao da neu pobei. Malo pre toga, na kratko mi je dopustio da se sunam. U
prizemlju se nalazila soba s prozorima do poda, a kada bi se jedna roletna spustila, bila
je zatiena od pogleda sa svih strana. Tu sam smela da leim na lealjci i sunam se.
Verovatno je to smatrao nekom vrstom mog odravanja. Znao je da ovek ne moe
iveti bez suneve svetlosti i zato se pobrinuo da je povremeno ipak dobijem. Za mene
je to bilo otkrie.
Oseaj toplih sunevih zraka na bledoj koi bio je neopisiv. Zatvorila sam oi, a
sunce mi je ispod kapaka stvaralo crvene krugove. Polagano sam tonula u san,
zamiljajui da sam napolju, na bazenu, i sluam vesele deje glasove. Matala sam
kako, tako zagrejana, skaem u bazen i oseam osveavajuu, hladnu vodu na koi. ta
bih dala da odem na plivanje, samo jednom! Otmiar bi se povremeno pojavio u tamnici
91

avada kedavra

u kupaim gaama. Komije, koji su bili dalji roaci Priklopilovih, imali su isti bazen
kao i on, samo je u njihovom bilo vode i moglo je da se pliva. Kada nisu bili kod kue, a
on pazio na nju ili odlazio da im zalije biljke, ponekad bi se okupao. Strano sam mu
zavidela na tome.
Tog leta, jednog dana me je iznenadio, rekavi da mogu da idem s njim. Susedi nisu
bili kod kue, a budui da su dvorita povezana uzanom stazom, moglo se doi do
bazena, a da te niko ne vidi s puta.
Trava mi je golicala gola stopala, a jutarnja rosa blistala na vlatima poput
minijaturnih dijamanata. Prela sam stazicu do komijskog dvorita s njim, skinula se i
skoila u vodu.
Oseala sam se kao ponovo roena. U trenutku, pod vodom je nestalo sve:
zatoenitvo, tamnica, ugnjetavanje. Stres koji me je pritiskao kao da se rastopio u
hladnoj, plavoj vodi. Izronila sam i plutala po povrini. Tirkizni talasii bleskali su na
suncu. Iznad se prostiralo beskrajno plavetnilo neba. Ui su mi bile pod vodom; ula
sam samo blago pljuskanje.
Kada mi je nervozno naredio da izaem, proao je bar minut pre nego to sam
odreagovala. Kao da sam morala da se vratim s nekog vrlo dalekog mesta. Pratila sam
ga do kue, kroz kuhinju, u hodnik, pa u garau i u tamnicu. Onda me je ponovo
zakljuao. To je dugo bila jedina prilika kada mi je dozvolio da se okupam. Jo mnogo
posle toga, nije mi dao da odem na bazen, ali taj jedan put bio je dovoljan da me podseti
da, uprkos oaju i bespomonosti, i dalje elim da ivim. Uspomena na taj trenutak
pomogla mi je da izdrim dok ne budem mogla da pobegnem.
Tada sam mu bila beskrajno zahvalna na tim malim zadovoljstvima, poput
sunanja i plivanja u komijinom bazenu. I danas sam. ak i ako udno zvui, vidim da
je u mom zatvorenitvu bilo i kratkih humanih trenutaka. Nije bio u stanju da se
potpuno izoluje od uticaja deteta, odnosno devojke s kojom je provodio toliko vremena.
Tada sam se hvatala za svaki, pa i najmanji gest ljudskosti, jer sam zavisila od
pronalaenja onog dobrog u svetu gde nita nisam mogla da promenim, i u otmiaru s
kojim sam morala da se nosim, poto nisam mogla da pobegnem. Ti trenuci su postojali
i ja sam ih uvala. Trenuci kada mi je pomagao da slikam, crtam ili pravim neto,
ohrabrujui me da ponem ispoetka ako ne bih uspela. Situacije kada je sa mnom
obraivao gradivo iz predmeta koje bih uila u koli, i zadavao mi dodatne zadatke iz
matematike, bez obzira na to to je posebno uivao da mi posle ispravlja greke i to je u
mojim sastavima gledao samo gramatiku i pravopis. Pravila su morala da se potuju.
Ipak je bio tu. Odvojio je vreme za mene, a vremena sam imala na pretek. Uspela sam
da preivim, podsvesno potiskujui i distancirajui se od uasa koje sam trpela. A iz
stranih iskustava tokom zatvorenitva nauila sam da budem snana. Da, ak sam
razvila snagu koju moda ne bih posedovala da sam odrastala na slobodi.
Danas, etiri godine nakon bega, oprezno izgovaram te rei - da su unutar okvira
zla mogui makar kratki trenuci normal nosti, pa ak i meusobnog razumevanja. Na to
mislim kada kaem da nije sve crno ili belo, ni u svakodnevici, ni u ekstremnim
situacijama, ve postoji mnogo suptilnih nijansi. Upravo su mi te sitne razlike, ti mali
92

avada kedavra

detalji bili odluujui. S vremenom sam, prepoznajui promene njegovog raspoloenja,

razvila sposobnost da izbegnem batine. Budui da sam se stalno pozivala na njegovu
savest, moda me je potedeo neeg strasnijeg. Doivljavajui ga kao ljudsko bie, s
jednom vrlo tamnom, i drugom, neto svetlijom stranom, sauvala sam sopstvenu
ljudskost. Zato nije uspeo da me slomi.
Moda se zbog toga tako snano suprotstavljam svrstavanju u kategoriju
stokholmskog sindroma. Taj termin nastao je 1973. godine, nakon pljake banke u
Stokholmu. Pljakai su zarobili etiri slubenice i drali ih pet dana. Na veliko
iznenaenje medija, kad su putene na slobodu, ene su se vie bojale policije nego to
su, dok su bile zatvorene, strahovale od otmiara. Osim toga, poele su da pokazuju
razumevanje prema njima. Neke rtve su traile milost za pljakae i kasnije ih
poseivale u zatvoru. Javnost nije imala razumevanja za simpatije koje su pokazale
prema pljakaima i njihovo ponaanje proglasila je patolokim. Razumeti poinitelje
zloina znai biti bolestan, zakljueno je. Ta novoproglaena bolest od tada se naziva
stokholmskim sindromom.
Danas ponekad posmatram reakcije male dece kada se raduju roditeljima koje nisu
videla ceo dan, a roditelji ih, pri susretu, samo kratko pozdrave, ponekad ak i udare.
Za svako od njih moglo bi se rei da pati od stokholmskog sindroma. Deca vole ljude s
kojima ive i od kojih zavise, iako se oni ne ponaaju preterano dobro prema njima.
Kada sam zatvorena, i ja sam bila dete. Otmiar me je istrgnuo iz mog sveta i
premestio u svoj. ovek koji me je ukrao, koji mi je oduzeo porodicu i identitet, postao
mi je porodica. Nisam imala drugog izbora nego da ga prihvatim onakvog kakav je i
nauim da sreu pronalazim u malim stvarima, poput njegove brige za mene, i da
potisnem sve negativno. Ba kao bilo koje drugo dete koje odrasta u disfunkcionalnoj
porodici.
Kad sam pobegla, bila sam zaprepaena, ali ne time to sam, kao rtva, bila
sposobna da napravim takvu diferencijaciju, nego zbog toga to drutvo u kom sam se
obrela nije doputalo ni najmanje nijansiranje. Nije mi bilo dozvoljeno ni da razmiljam
o osobi koja je tokom osam i po godina bila jedino to sam imala u ivotu. Nisam smela
ni da nagovestim da mi je taj ventil potreban kako bih razumela ta se dogodilo, a da
pritom ne izazovem nerazumevanje.
U meuvremenu sam shvatila da sam donekle idealizovala drutvo. ivimo u
svetu gde mukarci tuku ene, a one ne mogu da pobegnu od njih, iako su im vrata,
teorijski, irom otvorena. Svaka etvrta ena postane rtva tekog nasilja. Svaka druga,
u nekom trenutku u ivotu, biva izloena seksualnom maltretiranju. Ti zloini su svuda,
mogu se dogaati iza svakih vrata u zemlji, svakog dana, a ipak ne izazivaju skoro
nikakvu reakciju, osim, moda, sleganja ramenima ili povrnog zgraavanja.
Drutvu su potrebni zloinci poput Volfganga Priklopila, kako bi moglo da imenuje
zlo koje ivi u ljudima i odvoji ga od sebe. Potrebne su mu slike podrumskih tamnica,
kako ne bi moralo da vidi domove u kojima nasilje pomalja svoju graansku glavu.
Drutvo koristi rtve senzacionalnih zloina, kakav je onaj poinjen protiv mene, kako
bi se oslobodilo odgovornosti prema mnogim bezimenim rtvama svakodnevnih
93

avada kedavra

zloina; prema rtvarna kojima niko ne pomae, ak ni kada tu pomo trae.

Zloini poput onog koji je poinjen protiv mene stvaraju krutu, crno-belu strukturu
za kategorije dobra i zla na kojima se temelji zajednica. Poinitelj mora biti zver, kako
bismo sebe mogli da svrstamo na stranu dobra. Njegov zloin mora biti nakien
sadomazohistikim fantazijama i divljim orgijama, dok ne postane toliko ekstreman da
izgubi svaku vezu s naim ivotima.
A rtva se mora slomiti i ostati takva, kako bi se omoguila eksternalizacija zla. Ona
koja odbija da preuzme tu ulogu suprotstavlja se pojednostavljenim pogledima drutva.
To niko ne eli da vidi, jer bi onda morao da se zagleda i u sebe samog.
Zbog toga sam u nekim ljudima probudila nesvesnu agresiju. Moda ju je izazvalo
ono to mi se dogodilo, ali budui da sam posle otmiarevog samoubistva ostala jedino
ja, iskaljuju je na meni, i to posebno nasilno svaki put kad pokuam da kaem kako je i
ovek koji me je oteo bio ljudsko bie, koje je ivelo meu njima. Oni koji su u
mogunosti da se anonimno oglase na Internetu, iskaljuju mrnju na meni. To je mrnja
drutva prema samom sebi, drutva koje se mora suoiti sa sobom i zapitati se zato
doputa neto takvo. Kako moe da se desi da ljudi koji ive meu nama nestanu bez
traga, na vie od osam godina, a da niko to ne primeti? Oni koji me intervjuiu rade to
jo suptilnije. Po drugi put me pretvaraju u rtvu - mene, jedinu koja je preivela to
zarobljenitvo - pomou dve male reci: Stokholmski sindrom.

94

avada kedavra

8
Dno dna
Kad telesni bol ublaava duevni

Stepenite je bilo usko, strmo i klizavo. Nastojei da ne padnem, nosila sam

staklenu iniju punu voa, koje sam oprala gore. Nisam mogla da vidim stopala i
hodala sam pridravajui se za zid. A onda se dogodilo: okliznula sam se i pala. Udarila
sam glavom o stepenice i ula kako se inija uz prasak razbila. Na trenutak sam izgubila
svest. Kada sam se osvestila i podigla glavu, osetila sam muninu. Krv iz obrijane glave
kapala je po podu. Kao i uvek, Volfgang Priklopil bio je iza mene. Tiho je psovao: kako
sam mogla da budem tako nespretna! Kakve mu samo probleme stvaram! Preglupa sam
ak i za hodanje! Onda mi je nespretno stavio zavoj da bi zaustavio krvarenje i zatvorio
me u tamnicu.
Sad moram ponovo da farbam stepenice, zareao je pre nego to je zabravio
vrata. Sledeeg jutra vratio se s kantom boje i ofarbao stepenice na mestima gde su se
videle rune, tamne mrlje.
U glavi mi je bubnjalo. Kada bih je podigla, telom bi mi prostrujao snaan bol i
zacrnelo bi mi se pred oima. Nekoliko dana provela sam u krevetu i skoro da nisam
mogla da se pomerim. Pretpostavljam da sam imala potres mozga, ali tih dugih noi,
koje sam probdela zbog bolova, strahovala sam da sam moda razbila lobanju. Ipak,
nisam se usudila da zamolim otmiara da me odvede lekaru. Nikad nije eleo da slua o
mojim bolovima, pa me je i tog puta kaznio zbog toga to sam se udarila. Sledeih
nekoliko nedelja, kada bi me tukao, uvek je ciljao povreeno mesto na glavi.
Nakon tog pada, shvatila sam da bi me pre pustio da umrem nego to bi me odveo
u hitnu pomo. Dotad sam jednostavno imala sree: nisam bila u dodiru sa spoljnim
svetom i nije postojala opasnost da se neim zarazim. Priklopil se toliko histerino
trudio da izbegava bacile, da nije postojala mogunost da mi neto prenese. Svih godina
u zatvorenitvu, nikada nisam bolovala ni od ega jaeg od blagih prehlada, s
minimalno povienom temperaturom. Ipak, kada sam radila s njim u kui, nezgoda se
mogla dogoditi u bilo kom trenutku, a ponekad je bilo neverovatno da sam posle batina
uspevala da se izvuem samo s velikim modricama, nagnjeenjima i posekotinama, i da
mi nikad nije slomio nijednu kost. Meutim, tada mi je postalo jasno da bi svaka
ozbiljna bolest ili nesrea koja bi zahtevala medicinsku pomo za mene znaila sigurnu
smrt.
Osim toga, na zajedniki ivot nije se odvijao onako kako je on zamiljao. Moj
pad sa stepenica i njegovo ponaanje nakon toga bili su simptomatini za razdoblje
teke borbe, koja e se nastaviti i sledee dve godine. U toj fazi, zatekla sam se izmeu
95

avada kedavra

depresije i razmiljanja o samoubistvu, s jedne strane, i istrajne elje da ivim, vere da e

na kraju sve biti dobro, s druge. On je nastojao da svoje agresivne ispade uskladi sa
snom o normalnom zajednikom ivotu, ali mu je to sve tee polazilo za rukom, to
ga je izjedalo.
Kada sam napunila esnaest, renoviranje kue, u koje je uloio svu svoju energiju i
moj rad, pribliavalo se kraju. Radovi koji su formirali njegovu dnevnu rutinu uskoro je
trebalo da se zavre, a na vidiku nije bilo niega to bi ih zamenilo. Dete koje je oteo
postalo je mlada ena - drugim recima, olienje onoga to je duboko mrzeo. Nisam
pristajala da budem marioneta bez identiteta, to je on eleo, kako se ne bi oseao
ponienim. Bunila sam se protiv njega, istovremeno tonui dublje u depresiju, pa sam
se, kad god sam mogla, povlaila u sebe. Ponekad je morao da me tera da uopte
izaem iz tamnice. Deavalo se da satima plaem i nemam snage da ustanem. Mrzeo je
otpor i suze, a moja pasivnost uvek bi ga razbesnela. Niim nije mogao da se izbori
protiv nje. Tada mu je, valjda, postalo jasno da ne samo to je moj ivot vezao uz svoj,
nego i obrnuto, i da bi svaki pokuaj da se oslobodimo tih okova zavrio smru jednog
od nas.
Volfgang Priklopil je svakim danom postajao sve udniji i sve paranoiniji.
Sumnjiavo me je posmatrao, stalno oekujui da ga napadnem ili pobegnem. Uvee,
kada bi dobio napad panike, odveo bi me u svoj krevet, vezao uz sebe i pokuavao da
se umiri toplinom mog tela. Postajao je sve udljiviji, a promene raspoloenja iskaljivao
na meni. Poeo je da govori o zajednikom ivotu. ee nego prethodnih godina,
obavetavao me je o svojim odlukama i razgovarao o problemima. inilo se da, eznui
za savrenim svetom, uopte ne primeuje injenicu da sam zarobljenik kome se
nadgleda svaki pokret. Sa sjajem u oima, stalno je ponavljao da bismo oboje mogli bolje
iveti, samo kada bih mu potpuno pripadala - kada bi bio siguran da neu pobei.
Imao je nejasne predstave kako bi taj bolji ivot trebalo da izgleda. Njegova uloga
bila je jasno odreena: u svakoj viziji bio je gospodar kue. Meni je odredio nekoliko
rola: ponekad bi trebalo da budem domaica i prinudna radna snaga koja obavlja sve
poslove u kui, od graevinskih radova, preko kuvanja, do ienja. Drugi put bih bila
partnerka na koju se moe osloniti, ili zamena za majku, kanta za njegovo duevno
smee, bokserska vrea na kojoj e istresti bes zbog bespomonosti u pravom svetu.
Ono to se nikada nije menjalo bilo je shvatanje da mu uvek moram biti na
raspolaganju. U njegovom scenariju zajednikog ivota nikad se nisu pojavljivali
pojmovi poput moje linosti ili mojih potreba, kao ni minimum slobode.
Na te njegove snove reagovala sam prilino rastrzano. S jedne strane, inili su mi se
izrazito abnormalnim. Niko zdravog razuma ne bi zamiljao zajedniki ivot s osobom
koju je oteo, godinama tukao i drao zakljuanu. Ipak, ideja o tom dalekom, privlanom
svetu koji mi je doaravao istovremeno je vrsto zagospodarila mojom podsveu.
udela sam za normalnim ivotom. elela sam da susreem druge ljude, da izlazim iz
kue, u kupovinu, na plivanje. Da vidim sunce kad god poelim, da razgovaram s
nekim, o bilo emu. Ponekad mi se taj zajedniki ivot s otmiarem, u kom bi mi on
dopustio malo slobode, i kad bih ponekad smela da napustim kuu pod njegovim
96

avada kedavra

nadzorom, inio kao najvie to bih mogla dobiti od ivota. Nakon tolikih godina, skoro
da nisam mogla zamisliti slobodu, pravu slobodu. Plaila sam se izlaska iz utvrenih
okvira, unutar kojih sam nauila da sviram itavu lestvicu, u svakom tonalitetu.
Zaboravila sam kako zvui sloboda.
Oseala sam se poput vojnika kome je reeno da e posle rata sve biti dobro. Nema
veze to je u meuvremenu izgubio nogu, jer se to deava u ratu. S vremenom mi je
postalo sasvim logino da najpre moram da patim, kako bismo mogli da zaponemo
na bolji ivot. Moj bolji ivot u zarobljenitvu. Trebalo bi da si presretna sto sam te
naao. Napolju vie uopte ne bi mogla da preivi. Uostalom, ko bi te uopte eleo? Treba da mi
bude zahvalna to sam te uzeo. U mojoj glavi, gde su te rei padale na vrlo plodno tle,
vodio se rat.
ak se i taj manje strog oblik zarobljenitva, koji mi je otmiar obeavao, nalazio u
dalekoj budunosti. A za to je krivio mene. Jedne veeri, dok smo sedeli za kuhinjskim
stolom, rekao je: Da nisi tako prkosna, iveli bismo mnogo bolje. Kada bih bio siguran
da nee pobei, ne bih morao da te zakljuavam i vezujem. Kako sam odrastala, tako
je odgovornost za zatvorenitvo sve vie prebacivao na mene. Bila sam kriva to mora
da me tue i zakljuava - kad bih samo vie saraivala, bila ponizna i posluna, mogla
bih da ivim s njim u kui. Otro bih mu uzvratila: Ti si taj koji me je zakljuao! Ti si
me zarobio! Meutim, delovalo je kao da je odavno izgubio sposobnost poimanja te
stvarnosti. Donekle je uspeo da me povue za sobom.
Kada bi bio u dobroj fazi, slika naeg boljeg ivota i meni bi poela da se ini
opipljivom, stvarnom. U looj fazi je postajao udljiviji nego ikad. Tokom svojih loih
raspoloenja, sve ee me je koristio kao otira. Najtee su bile noi kad zbog hronine
upale sinusa nije mogao da spava. A ako nije mogao on, nisam ni ja. Ako sam tu no
provodila u tamnici, glas bi mu satima odzvanjao kroz zvunike. Prepriavao mi je
svaki detalj prethodnog dana i ispitivao me o svakom koraku koji sam napravila, svakoj
proitanoj reci, svakom pokretu: Jesi li raspremila sobu? Kako si rasporedila hranu?
ta si sluala na radiju?
Morala sam da detaljno odgovaram usred noi, a ako nisam imala nita da mu
prepriam, morala bih neto da izmislim da ga smirim. Inae bi me jednostavno
maltretirao: Sluaj! Sluaj! Sluaj!, vikao bi jednolinim glasom u interkom. Reci su
odzvanjale tamnicom: Sluaj! Sluaj! Sluaj! Nisam mogla da ga zaustavim ni kada
bih se pokrila jastucima preko glave. Uvek je bio tu, i to me je izluivalo. Bilo je
nemogue pobei od glasa. Danju i nou, pokazivao mi je da sam u njegovoj moi i da
ba zato ne smem odustati od sebe. Kada bih uspevala da jasno sagledam situaciju,
nagon da preivim i jednog dana pobegnem bio je neverovatno snaan. U dnevnoj
rutini, jedva sam imala snage da razvijem te misli.
Na kuhinjskom stolu leao je recept njegove majke. Proitala sam ga bezbroj puta,
kako ni u emu ne bih pogreila: odvojiti belance od umanceta, prosejati brano i sodu
bikarbonu, umutiti belanca dok se ne formira vrsta pena. Stajao je iza mene i nervozno
me posmatrao.
Moja majka ne muti jaja tako!
97

avada kedavra

Moja majka to radi mnogo bolje!

Previe si nespretna. Pripazi malo!
Malo brana se prosulo na radnu plou. Izdrao se na mene da sve predugo traje.
Njegova majka, njegov kola... Trudila sam se najvie to sam mogla, ali njemu nita nije
bilo dovoljno dobro.
Ako tvoja majka to zna bolje, zato nju ne zamoli da ti napravi kola?
Jednostavno mi je izletelo. Bila je to kap koja je prelila au.
Zamahnuo je poput deteta koje se inati, bacio posudu s testom na pod i gurnuo me
tako da sam pala na kuhinjski sto. Onda me je odvukao u podrum i zakljuao. Bio je
dan, ali nije hteo da mi upali svetio. Znao je kako da me mui.
Legla sam na krevet i tiho se ljuljala napred-nazad. Nisam mogla da plaem, niti da
zamislim da nisam tu. Sa svakim pokretom, u meni je vritao bol od modrica i
nagnjeenja. Ipak, nisam putala ni glasa; samo sam leala u tami, kao da sam izvan
vremena i prostora.
Otmiar nije doao. Budilnik je tiho otkucavao sekunde. Verovatno sam u
meuvremenu zaspala, a da nisam bila svesna. Sve se spojilo, snovi su se pretvorili u
bunilo u kom sam videla kako hodam uz morsku obalu, s ljudima mojih godina. Svetlo
u mom snu bilo je jarko, voda tamnoplava. Putala sam zmaja iznad vode, vetar mi je
mrsio kosu, sunce me milovalo po rukama. Bio je to oseaj potpunog osloboenja,
opijenosti ivotom. Zatim sam stajala na pozornici, a u publici su bili moji roditelji.
Pevala sam neku pesmu, glasno i sigurno. Majka je aplaudirala, skoila na noge i
zagrlila me. Nosila sam divnu haljinu od sjajnog materijala, laganu i finu. Oseala sam
se lepom, snanom, potpunom.
Kada sam se probudila, jo je bio mrak. Budilnik je jednolino otkucavao. Bio je to
jedini znak da vreme nije stalo. Tama je ostala ceo dan.
Otmiar nije doao te veeri, niti sledeeg jutra. Bila sam gladna, u elucu mi je
zavijalo i polako sam poela da oseam greve. Imala sam malo vode, ali to je bilo sve.
Doao je trenutak kada mi voda vie nije pomagala. Mislila sam samo na hranu. Sve bih
uinila za komad hleba.
Tokom dana, sve sam vie gubila kontrolu nad telom, nad mislima. Stomak me je
boleo, bila sam slaba i sigurna da sam ovog puta prevrila meru i da e me ostaviti da
umrem groznom smru. Oseala sam se kao na tonuem Titaniku. Svetio je ve nestalo,
brod je polako, ali sigurno poeo da se naginje u stranu. Nije bilo izlaza. Hladna, tamna
voda pela se sve vie i vie. Oseala sam je na nogama, na leima. Zapljuskivala mi je
ruke, udarala o rebra. Sve vie i vie... Na trenutak me je zaslepeo zrak svetlosti. ula
sam priguen zvuk neega to je udarilo o pod. Potom glas: Evo, tu je neto za tebe.
Onda su se vrata zatvorila.
Oamuena, podigla sam glavu. Bila sam okupana znojem i nisam znala gde se
nalazim. Nestalo je vode koja je pretila da me povue u dubinu, ali se sve i dalje ljuljalo.
Ja sam se ljuljala. A ispod mene nije bilo niega; samo crno nitavilo u koje sam stalno
posezala rukom. Ne znam koliko sam dugo ostala zarobljena u tom bunilu, dok nisam
98

avada kedavra

shvatila da leim u svom krevetu u tamnici. inilo mi se da je potrajalo itavu venost

pre nego to sam uspela da skupim snagu, uhvatim merdevine i, okrenuta leima,
spustim se na pod, preku po preku. Kada sam sila, poela sam da puem na sve
etiri. Okrznula sam malu plastinu kesu. Drhtavih ruku, pohlepno sam je rastrgnula.
Sadraj je ispao i razleteo se po podu. Panino sam pipala, dok pod prstima nisam
osetila neto dugako i hladno. argarepa? Obrisala sam je rukom i zagrizla. Bacio mi je
kesu argarepe u tamnicu. Na kolenima sam ila po ledenom podu, dok ih nisam sve
pronala. Onda sam, jednu po jednu, odnela u krevet. Svaki put kad sam se pela
merdevinama, imala sam oseaj da se uspinjem na ogromnu planinu, ali to mi je
podsticalo krvotok. Na kraju sam ih progutala, jednu za drugom. eludac mi je jeao
dok se stezao i grio. argarepe su se valjale po njemu poput kamenja i bolovi su bili
neizdrivi.
Tek dva dana kasnije, ponovo mi je dozvolio da odem gore. Na stepenicama garae
morala sam da zatvorim oi, toliko me je zaslepljivalo ak i to prigueno svetio. Duboko
sam udahnula, svesna da sam i ovog puta preivela.
Hoe li sad biti dobra?, pitao me je kad smo uli u kuu. Mora da bude bolja,
inae u opet morati da te zakljuam. Bila sam previe slaba da bih se suprotstavila.
Sutradan sam videla da mi je koa sa unutranje strane butina i na stomaku poutela.
Beta-karoten iz argarepe rasporedio se po poslednjim ostacima masnoe pod mojom
prozirnobelom koom. Imala sam esnaest godina, bila visoka metar sedamdeset pet, a
teka samo trideset osam kilograma. Svakodnevno merenje postalo mi je prirodno
poput disanja; svakog dana, gledala sam kako se igla pomera unazad. Otmiar je
izgubio svaki oseaj za meru, pa me je i dalje optuivao da sam predebela, a ja sam
verovala. Danas znam da mi je indeks telesne mase tada pao na 14,8. Prema
smernicama Svetske zdravstvene organizacije, indeks telesne mase manji od petnaest
jedan je od pokazatelja izgladnelosti.
Glad je ekstremno telesno iskustvo. U poetku se oseate dobro. Lieno hranjivih
sastojaka, telo poinje da crpi samo sebe. U sistem ulazi adrenalin, odjednom se oseate
bolje, puni energije. Verovatno je to mehanizam kojim telo poruuje: Imam jo malo
zaliha, iskoristi ih da pronae hranu. Meutim, onaj ko je zatvoren pod zemljom ne moe
je pronai. Navala adrenalina odlazi u prazno. Sledi zavijanje u elucu i matanje o jelu.
Misli se usredsreduju samo na sledei zalogaj. Nakon toga, gubi se svaki dodir sa
stvarnou i prelazi u stanje bunila. Vidite kako vam nude vedski sto, s velikim
tanjirima punim pageta, kolaa i raznih slatkia. Halucinacije. Obuzimaju vas grevi i
imate oseaj da vam eludac prodire sam sebe. Bolovi koje izaziva glad su
nepodnoljivi. Ne znate o emu se radi ako ste glad osetili samo kao sporadino
zavijanje u elucu. Na kraju dolazi slabost. Skoro da ni ruku ne moete da podignete,
krvni pritisak se drastino sputa, a kada ustanete, zacrni vam se pred oima i padate.
Moje telo je pokazivalo jasne znake nedostatka hrane i svetla - bila sam sama kost i
koa. Na prozirnim listovima pojavljivali su mi se modrocrni tragovi. Ne znam da li su
bili posledica gladi ili dugog neizlaganja suncu. Bili su jezivi, poput tragova na leu.
Nakon duih perioda izgladnjivanja, otmiar bi postepeno ponovo poeo da me
99

avada kedavra

hrani, dok ne bih povratila dovoljno snage da radim. To bi potrajalo neko vreme, jer bih
nakon duge faze izgladnjivanja mogla da pojedem samo nekoliko zalogaja. Iako sam
danima matala samo o tome, od mirisa hrane bilo bi mi muka. Kada bih, prema
njegovom miljenju, opet postala prejaka, poeo bi da mi uskrauje hranu. Koristio je
izgladnjivanje na vrlo precizan nain: Previe si mi buntovna, ima previe energije,
rekao bi ponekad, pre nego to bi mi oduzeo preostali deo ionako siunih obroka. I
njegov poremeaj u ishrani, koji je preneo na mene, istovremeno se pogorao.
Kompulsivni napori da se zdravo hrani poeli su da se ispoljavaju na vrlo apsurdne
naine.
Piemo po au vina svakog dana, kako bismo spreili srani udar, iznenada je
objavio. Od tada sam svakog dana morala da popijem au crnog vina. Iako je to bilo
samo nekoliko gutljaja, ukus mi je bio odvratan. Gutala sam ga poput gorkog leka. Ni
njemu se vino nije svialo, ali prisiljavao se da uz obrok popije malu au. Kod njega
nikad nije bilo pitanje uivanja, ve uvoenja novog pravila koga se on, a time i ja,
morao vrsto pridravati.
Onda je ugljene hidrate proglasio neprijateljima: Od sad smo na ketogenskoj
dijeti. Zabranjeni su eer, hleb, pa ak i voe. Dobijala sam samo hranu bogatu
masnoama i belanevinama, ali i dalje u malim koliinama, a moje izmodeno telo sve
se tee nosilo s tim. Nakon to bih danima bila zakljuana u tamnici, bez hrane, u kui
bih dobila masno meso i jedno jaje. Uvek kada sam jela s otmiarem, progutala bih
svoju porciju to sam bre mogla. Ako bih zavrila pre njega, postojala je nada da e mi
dati jo jedan zalogaj, jer mu je bilo neprijatno da ga posmatram kako jede.
Najtee mi je bilo kada sam morala da kuvam dok bih bila sasvim izgladnela.
Jednog dana, stavio je jedan od majinih recepata i paket s komadima bakalara na
kuhinjsku radnu plou. Ogulila sam krompir, uvaljala bakalar u brano, odvojila
umanca od belanaca i stavila ribu u umance. Onda sam u tiganju zagrejala malo ulja,
uvaljala ribu u prezle i ispohovala je. Kao i obino, sedeo je u kuhinji i komentarisao
svaki moj pokret:
Moja majka to radi deset puta bre.
Glupa kravo, pa vidi da e ulje previe da se zagreje!
Nemoj predebelo guliti krompir, upropastie ga.
Miris pohovane ribe irio se kuhinjom i izluivao me. Izvadila sam je iz tiganja i
stavila na papirnu salvetu da se ocedi. Voda mi je ila na usta. Bilo je dovoljno za pravu
gozbu. Moda e mi dozvoliti da pojedem dva komada? Moda ak i malo krompira?
Ne seam se tano u emu sam pogreila. Znam samo da je Priklopil naglo skoio,
istrgao mi posudu s hranom iz ruke i prodrao se: Danas nee nita dobiti!
Potpuno sam izgubila kontrolu. Bila sam toliko gladna da sam za komadi ribe
mogla da ubijem. Posegnula sam prema tanjiru, zgrabila komad i pokuala da ga brzo
gurnem u usta, ali je on bio bri i jednim udarcem mi je izbio iz ruke. Pokuala sam da
ugrabim drugi komad, ali me je uhvatio i tako snano stegao da sam morala da stanem.
Bacila sam se na pod kako bih pokupila komade koji su pali tokom borbe. Uspela sam
100

avada kedavra

da strpam jedan komadi u usta, ali se njegova ruka istog trena nala na mom vratu zgrabio me je, podigao, odvukao do sudopere i gurnuo mi glavu pod slavinu. Drugom
rukom otvorio mi je usta i guio me dok mi zabranjeni komadi nije ispao iz usta. To
e te nauiti! Onda je polako uzeo posudu s hranom i odneo je u hodnik. Stajala sam u
kuhinji, poniena i bespomona.
Sluei se takvim metodama, inio me je slabom i drao zarobljenom u nekakvoj
meavini zavisnosti i zahvalnosti. Ne grize ruku koja te hrani. Za mene je postojala
samo jedna ruka, koja je mogla da me spasi smrti od gladi. Upravo ruka oveka koji me
je sistematski izgladnjivao. Tako su mi se male porcije hrane ponekad inile kao
velikoduni darovi. U ivom seanju ostala mi je salata s kobasicama, koju je njegova
majka povremeno pripremala za vikend, a koja mi ak i danas deluje kao posebna
poslastica. Kada bi mi dopustio da se, nakon dva ili tri duga dana u tamnici, popnem u
kuu, ponekad bi mi dao malu porciju salate. Uglavnom su u prelivu plivali samo
komadii luka i neto paradajza, jer bi prethodno izvadio kobasicu i tvrdo kuvana jaja.
Ipak, ak su mi se i ti ostaci inili poput gozbe. A kada bi mi dao jo malo hrane iz svog
tanjira, ponekad ak i kola, bila bih izvan sebe od sree. Tako je lako vezati uz sebe
nekoga kome uskrauje hranu.
Prvoga marta 2004. u Belgiji je poelo suenje serijskom ubici Marku Ditruu. I
danas se ivo seam tog sluaja. Bilo mi je osam godina kada je policija upala u njegovu
kuu, u oktobru 1996, i oslobodila dve devojice - dvanaestogodinju Sabinu Darden i
etrnaestogodinju Leticiju Delez. Pronaena su tela jo etiri devojice.
Mesecima sam na radiju i televiziji pratila vesti o suenju. Sluala sam o muenju
Sabine Darden i patila zajedno s njom, kad je u sudnici morala da se suoi s
poiniteljem. I ona je ubaena u dostavni kombi i oteta na putu do kole. Podrumska
tamnica u kojoj je bila zatvorena bila je manja od moje, a njena pria o zatvorenitvu
drugaija. Proivela je nonu moru kojom je otmiar pretio meni. Iako su postojale bitne
razlike, zloin koji se dogodio dve godine pre moje otmice svakako je mogao posluiti
kao nacrt za bolesni plan Volfganga Priklopila. Ipak, to se ne moe dokazati.
Suenje me je potreslo, iako se nisam prepoznavala u Sabini Darden. Ona je
osloboena nakon osamdeset dana. I dalje je bila ljuta i znala je da je u pravu. Otmiara
je nazivala udovitem i gadom, zahtevajui izvinjenje koje tada, u sudnici, nije dobila.
Sabina Darden bila je prekratko zarobljena da bi izgubila samu sebe. Ja sam u vreme tog
suenja bila zarobljena ve 2.200 dugih dana i noi. Percepcija mi se odavno promenila.
Na svesnom nivou, sigurno sam znala da sam rtva zloina, ali emocionalno sam
internalizovala njegove psihopatske fantazije, jer sam godinama kontaktirala samo s
njim; od njega mi je, pritom, zavisio i ivot. Te fantazije postale su moja stvarnost.
Iz tog suenja nauila sam dve stvari. Prva je da se rtvama nasilnih zloina ne
veruje uvek. Delovalo je kao da su u Belgiji svi ubeeni da je Mark Ditru bio samo
predstavnik sloene, razgranate mree, koja se irila do najviih instanci. Na radiju sam
ula negodovanje i maltretiranje kome je Sabina Darden bila izloena zato to je odbijala
da potvrdi te teorije, istrajna u tome da za vreme zarobljenitva nije videla nikoga osim
101

avada kedavra

Ditrua. Druga stvar koju sam nauila bila je da ljudi ne saoseaju sa rtvama i ne daju
im bezuslovnu podrku, nego vrlo lako postaju agresivni i poinju da ih odbacuju.
Otprilike u isto vreme, na radiju sam prvi put ula svoje ime. Sluala sam emisiju o
novinarstvu na stanici Ol, kada sam se odjednom trgla: Nataa Kampu. est godina
nisam ula da neko izgovara to ime. Jedina osoba koja je to mogla zabranila mi je da ga
uopte pominjem. Voditelj ga je spomenuo u vezi s knjigom Kurta Tocera i Gintera
Kalingera, Bez traga - Najspektakularniji Interpolovi sluajevi nestalih osoba. Autori su
govorili o svom istraivanju - i o meni: tajanstvenom sluaju u kome nije bilo tragova, a
ni tela, rekli su. Sedela sam pred radio-prijemnikom i poelela da vrisnem: Tu sam!iva
sam! Ali, niko me ne bi uo.
Nakon te emisije, situacija mi je delovala beznadenije nego ikad pre. Sedela sam
na krevetu i odjednom sve videla vrlo jasno. Znala sam da ne mogu provesti ivot
ovako. Znala sam i da me niko nee spasiti, a beg se inio nemoguim. Postojao je samo
jedan izlaz.
To mi nije bio prvi pokuaj samoubistva. Odavno sam elela da jednostavno
nestanem u dalekom nitavilu, gde nema bola i oseanja - tada sam smatrala da bi me
taj in osnaio, dao mi neku mo. Inae sam imala vrlo malo slobode i uticaja na
donoenje bilo kakvih odluka o svom ivotu, svom telu, svojim postupcima.
Samoubistvo mi je delovalo kao poslednji adut.
U etrnaestoj godini, nekoliko puta sam bezuspeno pokuala da se udavim
odeom. U petnaestoj sam htela da preseem vene. Rasekla sam kou na ruci velikom
iglom za pletenje. Zabijala sam je u meso dok nije poelo prejako da boli. Ruka me je
nepodnoljivo pekla, ali to je, istovremeno, umanjivalo unutranji bol. Ponekad je pravo
olakanje kada telesni bol na trenutak nadjaa duevne patnje.
Sada sam htela da pokuam sa drugaijom metodom. Bila je to jedna od veeri kada
me je otmiar zakljuao u tamnicu i znala sam da se nee vratiti do sutra. Raspremila
sam sobu, uredno sloila onih nekoliko majica i poslednji put pogledala haljinu od
flanela, u kojoj sam bila kada me je oteo, a koja je sada visila na vealici ispod kreveta. U
mislima sam se pozdravila s majkom: Oprosti mi to sada odlazim. I to opet odlazim
bez rei, apnula sam. Uostalom, ta bi moglo da se desi?
Onda sam polako otila do reoa i ukljuila ga. Kada se zagrejao, stavila sam karton
i toaletni papir na ringlu. Trebalo je neko vreme da se razgori, ali uspelo je. Popela sam
se merdevinama i legla na krevet. Tamnica e se ispuniti dimom, a ja u mirno otii iz
ivota koji ve dugo nije moj.
Ne znam koliko sam dugo leala ekajui smrt. Delovalo mi je kao venost na koju
sam se pripremila.
U stvarnosti, verovatno se sve odigralo relativno brzo. Kada mi je otar dim uao u
plua, najpre sam duboko udahnula. Meutim, tada mi se svom snagom vratila elja za
ivotom, za koju sam verovala da je izgubljena. Svaka elija u telu bila je spremna na
102

avada kedavra

beg. Poela sam da kaljem. Sjurila sam se niz merdevine, drei jastuk preko usta.
Odvrnula sam slavinu, stavila kuhinjske krpe pod mlaz vode i bacila ih na papir i
karton, koji su se ugljenisali na reou. Voda je zaitala, a dim postao jo gui. Skoro da
sam oslepela od dima koji mi je tipao oi. Dok me je kaalj guio, mahala sam pekirom
po sobi kako bih ga rasterala. Grozniavo sam razmiljala kako da od otmiara sakrijem
pokuaj da se uguim. Samoubistvo je bilo krajnji oblik neposlunosti, najtei mogui
prekraj.
Sledeeg jutra u tamnici je smrdelo kao u suari. Priklopil je uao i udahnuo
vazduh koji mu je zaparao plua. Izvukao me je iz kreveta, protresao i poeo da vie.
Kako sam se usudila da pokuam da pobegnem! Kako se usuujem da tako izdam
njegovo poverenje! Na licu mu se ocrtavala meavina beskrajnog besa i straha. Straha
da bih mogla sve da upropastim.

103

avada kedavra

9
Strah od ivota
Zidanje psiholokog zatvora

Udarci nogama i rukama, davljenje, grebanje, nagnjeenje runog zgloba, iskretanje runog
zgloba, udaranje o vrata, udarena ekiem (tekim ekiem) i akama u stomak. Imam modrice na
desnom kuku, desnoj nadlaktici (5x1 cm) i podlaktici (otprilike 3,5 cm u preniku), na spoljanjoj
strani levog (crno-ljubiaste modrice duine otprilike 9-10 cm, irine oko 4 cm) i desnog bedra,
kao i na oba ramena. Posekotine i ogrebotine na oba bedra i levom listu.
I want once more in my life some happiness
And survive the ecstasy of living
I want once more see a smile and laughing for a while
I want once more the taste of someone's love.
- ZAPIS U DNEVNIKU, JANUAR 2006.
Bilo mi je sedamnaest godina kada mi je otmiar doneo film Plezentvil. Glavni
junaci su brat i sestra koji odrastaju u Sjedinjenim Amerikim Dravama, devedesetih
godina dvadesetog veka. Profesori u koli govore im o ne preterano svetloj poslovnoj
budunosti, sidi i pretnji unitenja planete zbog klimatskih promena. Kod kue se
rastavljeni roditelji preko telefona svaaju ko e uzeti decu za vikend. I u odnosu s
prijateljima imaju samo probleme. Brat bei u svet televizijske serije iz pedesetih:
Dobro doli u Plezentvill Moral i ispravnost. Topla dobrodolica: Zdravo, duo, stigao
sam kui! Prava hrana. Hoe li malo keksa? Dobro doli u savren svet Plezentvila. Samo
na televiziji! Tu majka servira ruak im se otac vrati s posla. Deca su lepo obuena, a
kada igraju koarku, uvek pogode ko. Svet se sastoji od samo dve ulice, a vatrogasci
imaju jedan jedini posao: spaavanje maaka sa drvea. Zato to poara nema.
Posle svae oko daljinskog upravljaa, brat i sestra nau se u Plezentvilu. Zarobljeni
su na tom udnom mestu bez boja, gde ljudi ive prema pravilima koja su njima
neshvatljiva. Kad mogu da se prilagode i uklope u to drutvo, ljudima u Plezentvilu
moe biti vrlo prijatno. Ali ako neko prekri pravila, prijateljski nastrojeni graani
pretvaraju se u pobesnelu rulju.
Film je bio parabola ivota kojim sam ivela. Za otmiara je spoljni svet bio Sodoma
i Gomora - opasnost, prljavtina i zloini vrebali su sa svih strana. Svet koji je postao
simbol svega u emu nije uspeo i od ega je eleo da se udalji, kao i mene. Na svet iza
ute fasade trebalo je da bude kao Plezentvil: Hoe li jo keksa? - Hvala ti, draga.
104

avada kedavra

U svojim matarijama, svaki put je iznova stvarao iluziju: o, da, mogli bismo tako lepo
iveti u toj kui sjajnih povrina, koje su malo previe blistale, s nametajem koji je
zraio malograantinom. Ipak je nastavio da radi na fasadi, gradei svoj - na - novi
ivot, da bi ve sledeeg minuta iz sve snage udarao u tu fasadu.
U filmu postoji scena u kojoj neko kae: Moja stvarnost je samo ono to
poznajem. Listajui dnevnik, ponekad se zapanjim kad vidim koliko sam se dobro
prilagodila Prilklopilovom izmiljenom svetu, zajedno sa svim kontradikcijama:
Dragi dnevnie,
doao je trenutak da sasvim otvoreno napiem kakav sam sve bol upoznala. Ponimo od
oktobra. Ne znam vie kako se sve odvijalo, ali stvari nisu bile lepe. Posadio je stabla tuje
brabant. Vrlo su lepa. Ponekad mu nije ba najbolje, a kada mu nije dobro, zagorava mi ivot.
Uvek kada ga boli glava, popije tabletu i dobije alergijsku reakciju, to znai da mu nos jako
curi. Za to mu je lekar dao kapi koje treba da proguta. U svakom sluaju, bilo je vrlo teko. Stalno
su se ponavljale neprijatne scene. Krajem oktobra stigao je nov nametaj za spavau sobu,
zvunog imena esmeralda. Posteljina, jastuci i dueci poslati su neto ranije. Naravno, sve
hipoalergensko i perivo na visokim temperaturama. Kada je stigao krevet, morala sam da mu
pomognem da rastavi stari ormar. Za to su nam bila potrebna otprilike tri dana. Morali smo da
ga rastavimo, prenesemo teka vrata s ogledalima u radnu sobu, a krila i police odneli smo u
prizemlje. Onda smo otili u garau, pa otvorili sav nametaj i deo kreveta. Nametaj su inila
dva nona stolia - svaki je imao dve fioke i mesingane ruke - dve komode, visoke, uske s...
[nedovreno]
Mesingane ruke uglancae savrena domaica, koja servira veeru i kuva prema
receptima njegove jo savrenije majke. Kada bih sve uradila kako treba, iluzija bi na
trenutak potrajala. Svako skretanje, odstupanje od scenarija, koji mi niko nije dao da
proitam, drakonski je kanjavano. Njegova nepredvidivost postala mi je najgori
neprijatelj. ak i kada sam bila ubeena da sam sve uradila savreno, nisam bila
zatiena. Svaka sitnica mogla je da ga iznervira: ako bih ga predugo gledala, ili stavila
na sto tanjir koji je jue bio pravi, ali danas pogrean, pobesneo bi.
Neto kasnije, u belenicu sam zapisala sledee:
Brutalni udarci u glavu, desno rame, stomak, lea, lice, uvo i oko. Nekontrolisani,
nepredvidivi, iznenadni napadi besa. Vritanje, uvrede, guranje dok se penjem uza stepenice.
Davljenje, sedenje na meni dok mi dri prekrivena usta i nos, guei me. Sedenje na runim
zglobovima, kleanje na zglavcima prstiju, uvrtanje ruku. Na podlakticama imam modrice u
obliku prstiju, a na levoj podlaktici posekotinu i ogrebotinu. Seo bi mi na glavu, ili kleknuo na
torzo, pa svom snagom udarao mojom glavom o pod. I tako nekoliko puta, svom snagom, od ega
me je glava neopisivo bolela i bilo mi je muka. Potom nekontrolisana kia udaraca, gaanje
predmetima, grubo udaranje o noni stoi.

105

avada kedavra

Noni stoi s mesinganim rukama.

S druge strane, poneto bi mi i dopustio, zbog ega bih stekla utisak da mu je stalo.
Na primer, dozvolio mi je da ponovo pustim kosu. Meutim, i to je bio samo deo
koreografije, jer sam morala daje ofarbam u plavo, kako bih odgovarala njegovoj
predstavi savrene ene: poslune, vredne, plavokose.
Sve sam vie vremena provodila u kui, satima briui prainu, raspremajui i
kuvajui. Kao i uvek, ni na trenutak me nije isputao iz vida. Potreba da me kontrolie
ila je toliko daleko da je skinuo vrata sa svih kupatila, kako me ni na dva minuta ne bi
ispustio iz vida. To stalno prisustvo dovodilo me je do ivice oaja.
S druge strane, i sam je bio rob vlastitog scenarija. Svaki put kad bi me zakljuao u
tamnicu, morao je da mi ostavi hranu i ostale potreptine. Kad god bi doao po mene i
odveo me gore, morao je da me nadgleda. Metode su uvek bile iste, ali pritisak je rastao.
ta ako sto udaraca ne bude dovoljno da me pokori? To bi znailo da ne moe uspeti ni
u sopstvenom Plezentvilu; da je i tu izgubljen sluaj. Meutim, vie nije bilo povratka.
Priklopil je bio svestan rizika. Zbog toga je nastojao da mi dobro utuvi ta me eka
ako se usudim da napustim njegov svet. Seam se jedne scene, kada me je toliko ponizio
da sam odmah pobegla u kuu.
Jednog poslepodneva, radila sam na spratu i zamolila ga da otvori prozor. Samo
sam elela da udahnem malo sveeg vazduha i ujem cvrkut ptica. Zareao je: Hoe
da ga otvorim samo da bi mogla da zavriti i pobegne.
Zaklela sam se da moe da mi veruje, da neu pobei. Ostau, obeavam. Nikada
neu pobei.
Sumnjiavo me je pogledao, a onda zgrabio za nadlakticu i dovukao do ulaznih
vrata. Bio je dan, i uprkos tome to na ulici nije bilo nikoga, potez je ipak bio riskantan.
Otvorio je vrata i izgurao me, i dalje me vrsto steui za ruku. Hajde! Bei! Hajde!
Videemo koliko e daleko dogurati ovakva!
Skamenila sam se od straha i sramote. Stojei napolju polugola, slobodnom rukom
sam pokuala da pokrijem telo. Sramota zbog pomisli da bi bilo ko mogao da me vidi
tako ispijenu, sa svim tim modricama i kratkom, travom kosom, bila je vea od slabe
nade da bi se neko mogao zapitati ta se tu dogaa.
Uinio je to nekoliko puta - izgurao me golu ispred kue, uz reci: Hajde, bei! Da
vidimo dokle e stii! Spoljni svet bi mi svaki put delovao sve stranije. Nala sam se
zarobljena izmeu enje da ga upoznam i straha od preduzimanja tog prvog koraka.
Mesecima sam preklinjala otmiara da mi dopusti da samo nakratko odem u spoljni
svet, a on mi je stalno odgovarao: ta e tamo? Nita ti ne nedostaje. Napolju je isto
kao ovde. Osim toga, zavritae kad izaemo, a onda u morati da te ubijem.
S druge strane, on je lebdeo izmeu patoloke paranoje, straha da e njegov zloin
biti otkriven, i snova o normalnom ivotu koji je zahtevao odlaske u spoljni svet. Bio je
to zaarani krug, i to su ga takve misli vie muile, to je postajao nasilniji. Kao i ranije,
kombinovao je telesno i duevno zlostavljanje. Nemilosrdno je gazio po ostacima mog
106

avada kedavra

samopouzdanja, iznova mi urezujui iste reci u um: Bezvredna si. Trebalo bi da mi

bude zahvalna to sam te uzeo. Niko drugi to ne bi to uradio. Rekao mi je da su mi
roditelji u zatvoru i da u naem starom stanu vie niko ne ivi. Kuda bi uopte otila,
kada bi uspela da pobegne? Napolju te niko ne eli. Vratila bi mi se na kolenima. I
stalno me je podseao da e ubiti svakoga ko sluajno vidi moj pokuaj bega. Prve rtve,
rekao je, verovatno bi bili susedi. A valjda ne elim da budem odgovorna za njihovu
smrt, zar ne?
Mislio je na ljude u susednoj kui. Otkad sam plivala u njihovom bazenu, oseala
sam jedinstvenu povezanost s njima. Kao da su mi omoguili da uivam u malom begu
od svakodnevnog ivota u kui. Nikad ih nisam videla, ali kada bih uvee bila gore,
ponekad bih ula kako dozivaju svoje make. Zvuali su prijateljski i zabrinuto, ljudi
koji se s ljubavlju brinu o onima koji zavise od njih. Priklopil je nastojao da svede
kontakt na minimum. Katkad bi mu doneli kola ili neku sitnicu s putovanja. Jednom su
pozvonili dok sam bila u kui, pa sam morala da se brzo sakrijem u garau. ula sam
glasove dok su stajali ispred ulaznih vrata i razgovarali s otmiarem. Doneli su mu
domau hranu. Odmah je bacao te stvari. Opsednut istoom, nije eleo da jede njihovu
hranu, jer su mu se gadili.
Kad me je prvi put izveo napolje, nisam se oseala osloboeno, a toliko sam se
radovala to u napokon izai iz zatvora. Sedela sam na suvozakom seditu,
skamenjena od straha. Dao mi je uputstva kako da reagujem ako me neko prepozna:
Najpre e se praviti da nema pojma o emu govore. Ako to ne pomogne, rei e im:
Ne, pogreili ste. A ako neko mene pita ko si, rei u da si mi neaka. Nataa je odavno
prestala da postoji. Onda je upalio automobil i polako smo se izvezli iz garae.
Spustili smo se niz Hajnetrase u trashofu: dvorita, ograde i porodine kue iza
njih. Na ulici nije bilo ljudi. Oseala sam kako mi srce bije u grlu. Prvi put za sedam
godina, napustila sam otmiarevu kuu. Vozio je kroz svet koga sam se seala, koji sam
videla u kratkom filmu to je otmiar pre nekoliko godina snimio. Kratki blesci
trashofa, povremeno bi se pojavilo nekoliko ljudi. Kada je skrenuo na glavnu ulicu i
upao u saobraajnu guvu, krajikom oka sam zapazila oveka kako, bez zaustavljanja i
bez naglih pokreta, koraa trotoarom, poput olovnog vojnika kome iz lea viri klju za
navijanje.
Sve to sam videla inilo mi se nestvarnim. Kao kada sam sa dvanaest godina prvi
put stajala u otmiarevom dvoritu - sada sam sumnjala u postojanje svih tih ljudi to su
se leerno kretali predelom koji sam poznavala, ali od koga sam se potpuno otuila.
inilo mi se da jarka svetlost u kojoj se sve kupalo dolazi iz reflektora. U tom trenutku,
bila sam sigurna da je otmiar sve pripremio. Bio je to njegov filmski set, njegov
divovski Trumanov ou. Svi koje sam videla sigurno su bili statisti, sve je odglumljeno
kako bih pomislila da sam napolju, a u stvari sam zarobljena u proirenoj zatvorskoj
eliji. Tek sam kasnije saznala da sam bila zatoena u sopstvenom duevnom zatvoru.
Izali smo iz trashofa, kratko se vozili, a onda se zaustavili u maloj umi. Dopustio
mi je da na kratko izaem iz automobila. Vazduh je mirisao oporo, drvenasto, a pod
107

avada kedavra

nogama su mi pucketale suve borove iglice, proarane sunevim zracima. Kleknula sam
i oprezno stavila ruku na tlo. Iglice su bockale, ostavljajui mi crvene takice na ruci.
Otila sam do stabla i naslonila elo na njega. Hrapava kora bila je topla od sunca i
mirisala na smolu. Poput stabala kojih sam se seala iz detinjstva.
U povratku smo utali. Kada me je u garai pustio iz automobila i zakljuao me u
tamnicu, preplavila me je duboka tuga. Tako sam se dugo radovala spoljnom svetu,
zamiljajui ga u najintenzivnijim bojama. A sada sam prola kroz njega kao da je
nestvaran. Moja stvarnost postala je foto-tapet brezove ume u kuhinji. U toj sam
okolini znala da se kreem. Napolju sam posrtala kao da sam se zatekla u pogrenom
filmu.
Sledei put kad me je odveo napolje, taj oseaj je malo splasnuo. Otmiara je
ohrabrilo moje podreeno i preplaeno ponaanje prilikom prvog izlaska iz kue.
Nekoliko dana kasnije, odveo me je u parfimeriju u gradu. Obeao mi je da u moi da
izaberem neto lepo. Parkirao je automobil pred parfimerijom i jo jednom prosiktao:
Ni rei! Inae e svi koji se nau unutra umreti. Onda je izaao, doao do mene i
otvorio mi vrata.
Ila sam prva. Iza sebe sam ula njegovo disanje i zamiljala njegovu ruku u depu
jakne, kako vrsto stee pitolj, spreman da upuca svakoga ako napravim ijedan
pogrean korak. Ali, ja u biti dobra. Nikoga neu ugroziti. Neu pobei. Samo sam
elela da ugrabim deli ivota koji su devojke mojih godina uzimale zdravo za gotovo:
razgledanje polica s kozmetikom u parfimeriji. Iako nisam smela da se minkam - nije
mi doputao ni da se normalno oblaim - uspela sam da dobijem njegov pristanak:
smem da odaberem dve stvari koje pripadaju svakodnevnom tinejderskom ivotu.
Smatrala sam da je makara neto to apsolutno mora da se ima. To sam proitala u
tinejderskim asopisima koje mi je povremeno donosio u tamnicu. Iitavala sam
savete o nanoenju minke, zamiljajui kako se doterujem za prvi odlazak u neki noni
klub, smejui se i spremajui se s prijateljicama pred ogledalom, isprobavajui najpre
jednu bluzu, pa drugu. Da li mi je kosa u redu? Hajde, idemo!
I evo, nala sam se meu dugakim redovima polica, punih nepoznatih boica i
tuba. Bile su arobno privlane, ali i uznemirujue. Sve to odjednom bilo mi je
jednostavno previe, nisam znala ta da radim i plaila sam se da e mi neto ispasti.
Hajde! Pouri! zaula sam glas iza sebe. Brzo sam uzela jednu makaru i s drvene
police odabrala boicu eterinog ulja nane. Nameravala sam daje drim otvorenu u
tamnici, nadajui se da e prikriti ustajali miris vlage. Otmiar je sve vreme stajao iza
mene. To me je unervozilo. Oseala sam se poput zloinca koga jo nisu prepoznali, ali
bi mogli svakog trenutka. Potrudila sam se da se to oputenije kreem prema blagajni.
Tu je sedela debeljukasta ena od otprilike pedeset godina, pomalo razbaruenih sedih
uvojaka. Kada me je prijateljski pozdravila, trgnula sam se. Za vie od sedam godina,
bio je to prvi put da mi se obrati nepoznata osoba. Poslednji put kada sam razgovarala s
nekim drugim osim otmiarem i sobom samom, bila sam malo, zdepasto dete. Sada me
je prodavaica pozdravila kao pravu, odraslu muteriju. Obraala mi se sa vi i smeila,
dok sam nemo stavljala maskaru i eterino ulje na pokretnu traku. Bila sam tako
108

avada kedavra

zahvalna toj eni to me je primetila, to je videla da zaista postojim. Satima sam mogla
da ostanem tako pored kase, samo da osetim bliskost. Ni na pamet mi nije palo da
traim pomo. Otmiar je bio na samo nekoliko centimetara od mene. Bila sam ubeena
da je naoruan. Nikad ne bih ugrozila enu koja mi je, na trenutak, pruila oseaj da
sam zaista iva.
Sledeih nekoliko dana, vie me je tukao. esto me je besno zakljuavao, a ja sam
leala na krevetu, sva u modricama, borei se sa samom sobom. Ne smem da dopustim da
me bol proguta. Ne smem da odustanem. Ne smem da pokleknem pred milju daje zatoenitvo
jedino to me eka u ivotu. Morala sam stalno da ponavljam sebi da nisam srena zbog
toga to moram da ivim s otmiarem, uprkos tome to mi je stalno tvrdio suprotno.
Njegove rei opkolile su me poput zamki. Kad god bih se sklupala i leala u tami,
zgrena od bolova, znala sam da nije u pravu. Ipak, ljudski mozak brzo potisne
povrede. Ve sledeeg dana, radosno bih se predavala iluziji da nije sve tako loe, i
letela na krilima njegove mate.
Ipak, bila sam svesna da se moram reiti tih zamki, ako elim da pobegnem iz
tamnice.
elim opet malo sree u ivotu
Da uivam u ekstazi ivljenja
elim opet bar nakratko
Da vidim osmeh, da ujem smeh
elim ponovo da osetim neije ljubavi lek
U to vreme, poela sam da samoj sebi piem kratke poruke. Kad vidi neto crno na
belo, stvari postanu opipljivije. Postanu stvarne na nivou od koga mozak teko moe da
pobegne. Od tada sam zapisivala sve udarce, staloeno i bez emocija. Te zapise i danas
uvam. Neke sam pisala u jednostavnu svesku formata A5, jasnim, urednim rukopisom.
Druge sam beleila u zelenu svesku formata A4, usko zbijenih redova. Tada, kao i sada,
beleke su imale istu svrhu. Naime, ak i sada su mi sporadina pozitivna iskustva iz
zatvorenitva u mislima prisutnija nego neverovatni uasi kojima sam godinama bila
izloena.
- 20. avgust 2005. Volfgang me je udario najmanje tri puta u lice, otprilike etiri puta
kolenom u zadnjicu I jednom u stidnu kost. Prisilio me je da kleknem pred njega i zabadao mi
privezak za kljueve u levi lakat. Dobila sam modricu i ogrebotinu iz koje curi ukasti iscedak.
Uz vritanje i vredanje. est udaraca u glavu.
- 21. avgust 2005. Jutarnje prigovaranje. Vreanje bez razloga. Onda udarci u zadnjicu.
utiranje. Guranje. Sedam udaraca u lice. Udarac u glavu. Vreanje i udarci u lice. Udarac u
glavu. Vreanje i udarci, onda doruak bez itarica. Onda tama dole (bez rasprave), glupe
manipulativne izjave. Jednom mi je noktom ogrebao desni. Davljenje.
- 22. avgust 2005. Udarci u glavu.
109

avada kedavra

- 23. avgust 2005. Najmanje 60 udaraca u lice. Deset-petnaest udaraca u glavu, nakon
ega mije bilo jako muka. etiri snana amara. Udarac svom snagom u desno uvo i vilicu. Uvo
mi je pocrnelo. Davljenje. Snaan aperkat u vilicu, od koga mi je zvonilo uglavi. Otprilike 70
udaraca kolenom, uglavnom u krsnu kost i zadnjicu. Udarci u vrat, grudnu kost, rebra i izmeu
grudi. Udaranje metlom po levom laktu i podlaktici (crno-smee modrice), kao i po levom
runom zglobu. etiri udarca u oko, od ega sam videla plave bleskove. I jo mnogo toga.
- 24. avgust 2005. estoki udarci kolenom u stomak i podruje polnih organa (hteo je da
kleknem), i u donji deo krsne kosti. amari. Snani udarci u desno uvo (crno-plava diskoloracija).
Onda mrak u tamnici, bez hrane i sveeg vazduha.
- 25. avgust 2005. Udarci u kuk i grudnu kost. Potom beskrajno zajedljive primedbe. Mrak
u tamnici. Za ceo dan pojela sam sedam sirovih argarepa i popila au mleka.
- 26. avgust 2005. estoki udarci akom u prednju stranu butina i u zadnjicu (glenjem).
Udarci po zadnjici, butinama, desnom ramenu, podlakticama i grudima, nakon kojih su ostale
crvene takice.
Samo jedna nedelja uasa, a bilo ih je nebrojeno. Ponekad je postajalo tako strano
da nisam mogla da drim olovku u ruci, koliko sam se tresla. Stenjui bih se uvukla u
krevet, ispunjena strahom da e me sve to mi se tokom dana dogodilo pratiti i po noi.
Tada bih razgovarala s drugom Nataom, onom koja me je ekala i koja e me uhvatiti
za ruku, ta god da se dogodi. Zamiljala sam da moe da me vidi u ogledalu koje je
sada stajalo iznad lavaboa u tamnici. Ako budem dovoljno dugo gledala, videu na
svom licu odraz snane sebe.

***
Sledei put, vrsto sam sebi obeala, neu ispustiti pruenu ruku. Imau dovoljno
snage da zamolim nekog za pomo.
Jednog jutra, otmiar mi je dao pantalone i majicu. eleo je da odemo do
prodavnice graevinskog materijala. im smo skrenuli prema Beu, hrabrost je poela
da me naputa. Da je nastavio u tom pravcu, vozili bismo se prema mom starom
naselju. Bio je to isti put kojim sam, u drugom smeru, prola 2. marta 1998, skrivena na
podu kombija. Tada sam se bojala smrti. Sada sam imala sedamnaest godina, sedela na
suvozakom seditu i bojala se ivota.
Vozili smo se Susenbrunom, samo nekoliko ulica od bakine kue, koja mi se inila
nepovratno izgubljenom, kao iz nekog davno prolog vremena. Videla sam poznate
ulice, kue, beton na kome sam se igrala kolice. Oseala sam da vie ne pripadam tu.
Spusti pogled, izdrao se Priklopil. Odmah sam ga posluala. Bilo mi je teko da
budem tako blizu mestima iz detinjstva, grlo mi se steglo i borila sam se sa suzama. Tu
negde je bila ulica koja je vodila do Renbanvega. Negde desno, u velikom naselju,
majka je moda sedela za kuhinjskim stolom. Sada ve sigurno misli da sam mrtva, a
110

avada kedavra

evo me, prolazim samo nekoliko stotina metara od nje. Oseala sam se poraeno i
mnogo, mnogo dalje od tih nekoliko ulica, koliko nas je stvarno delilo.
Oseaj se pojaao kada je otmiar skrenuo na parking prodavnice. Majka je sto puta
ekala na tom semaforu, kako bi skrenula desno. Tu je bio sestrin stan. Danas znam i da
je Valtrud Priklopil, otmiareva majka, takode ivela vrlo blizu.
Parking je bio pun ljudi. Jedan par je ekao na tandu sa kobasicama. Drugi su
gurali kolica prema automobilima. Radnici u zaprljanim plavim pantalonama nosili su
drvene palete preko parkinga. ivci su mi bili prenapregnuti. Zurila sam kroz prozor.
Neko od tih silnih ljudi mora da me vidi, mora da primeti da neto nije u redu. Otmiar
kao da mi je itao misli: Ostani tu. Izai e kad ti ja dozvolim, i onda e stati ispred
mene i lagano krenuti prema ulazu. Ni re neu da ujem!
Krenula sam prema prodavnici ispred njega. Usmeravao me je, blago mi stiskajui
rame. Oseala sam njegovu nervozu i grenje prstiju.
Pogledom sam prela preko dugakog hodnika. Pored polica su stajali mukarci u
radnim odelima, u grupama ili sami, drei papire, zadubljeni u svoje poslove. Kome
bih mogla da se obratim? I ta da mu kaem? Krajikom oka, posmatrala sam svakog od
njih, ali to sam due gledala, to su se njihova lica vie krivila u nekakve grimase.
Odjednom su mi delovali neprijateljski nastrojeni. Krupni mukarci, zaokupljeni sobom
i nesvesni okoline. Mozak mi je grozniavo radio. Uinilo mi se apsurdnim da zamolim
nekoga za pomo. Uostalom, ko bi mi poverovao? Meni - ispijenoj, zbunjenoj
tinejderki, koja jedva vlada sopstvenim glasom? ta bi se dogodilo kada bih se sada
okrenula prema jednom od njih i zamolila ga da mi pomogne?
Moja neaka to stalno radi. Jadnica. Naalost, zbunjena je. Potrebni su joj njeni
lekovi, rekao bi Priklopil i svi bi klimnuli, puni razumevanja, kada bi me zgrabio za
nadlakticu i izvukao iz prodavnice. Na trenutak sam zaula luaki smeh. Nikog ne bi
morao da ubije da bi prikrio zloin! Sve mu je ilo naruku. Niko ne bi ni pomislio da
govorim istinu kada bih rekla: Molim vas, pomozite mi. Nasmeite se, ovo je Skrivena
kamera! Pojavio bi se voditelj s lanim klovnovskim nosom i objasnio da je sve bila
samo ala. Ili bi to moda uradio ak i ljubazni ujak, koji stoji iza smene devojke.
Glasovi su mi se luaki kovitlali u glavi: O, Boe. Stvarno mi ga je ao. To je tako teak
krst... Ali tako lepo od njega to se brine o njoj.
Mogu li da vam pomognem? Ta reenica odzvanjala mi je u uima kao da mi se
neko ruga. Potrajalo je dok sam shvatila da nije jedan od glasova koje sam ula u glavi.
Ispred nas je stajao prodava s odeljenja potreptina za kupatilo. Mogu li da vam
pomognem?, ponovio je. Preleteo je pogledom preko mene i zadrao ga na otmiaru.
Taj ljubazni mladi nije imao pojma! Da, moete da mi pomognete! Molim vas! Poela sam
da se tresem, a na majici su mi izbile mrlje znoja. Bilo mi je muka i mozak je prestao da
me slua. ta sam ono htela da kaem?
Hvala, ne treba, zaula sam glas iza sebe i osetila stisak na nadlaktici. Hvala, ne
treba. A ako se ne vidimo, dobar dan, dobro vee i laku no. Ba kao u Trumanovom
ou.

111

avada kedavra

Vukla sam se po prodavnici kao u transu. Gotovo je, gotovo. Propustila sam
priliku. Moda je nije ni bilo. Imala sam utisak da sam zarobljena u providnom balonu:
mogla sam da se lelujam u elatinastoj masi i maem rukama i nogama, ali ne i da ga
probijem. Teturala sam se izmeu polica u prodavnici, a ljudi su bili svuda oko mene.
Vie im nisam pripadala, vie nisam imala nikakva prava. Bila sam nevidljiva.

***
Posle tog dogaaja, znala sam da nisam u stanju da zatraim pomo. ta su ljudi
napolju znali o skrivenom svetu u kome sam zarobljena? I ko sam ja da ih uvlaim u taj
svet? Onaj ljubazni prodava nije kriv to sam se nala ba u njegovoj prodavnici.
Kakvo sam pravo imala da ga izloim opasnosti od Priklopilovog napada? Iako je
Priklopil zvuao mirno, i u glasu mu se nije mogla naslutiti nervoza, skoro da sam
mogla uti kako mu srce lupa. Tu je bila i njegova ruka na mom ramenu, i pogled kojim
mi je probadao lea; pratili su me celim putem kroz prodavnicu. Uvek je postojala
strana pretnja da bi mogao da zapuca po svima. Dodajte tome i moju slabost,
nesposobnost, neprilagoenost.
Te sam noi dugo leala budna, primoravajui se da se prisetim sporazuma koji
sam sklopila s drugom Nataom. Bilo mi je sedamnaest godina. Pribliavao se trenutak
kada je trebalo da uinim neto u vezi s begom. Dogaaj u prodavnici pokazao mi je da
u morati da se oslonim samo na sebe. Istovremeno, oseala sam kako gubim snagu i
sve dublje tonem u paranoini, bizarni svet koji je otmiar izgradio za mene. Kako e
onda moja obeshrabrena, preplaena linost prikupiti snagu i izvesti me iz ovog
zatvora? Nisam znala. Samo sam bila svesna da e mi biti potrebno beskrajno mnogo
volje i samodiscipline. Gde god da ih pronaem.
U to vreme, pomogli su mi razgovori sa starijom Nataom i zapisi u dnevniku.
Upravo sam poela da piem drugu svesku. Vie nisam beleila udarce, nego
pokuavala da se ohrabrim. Rei podrke, kojima sam mogla da se vratim uvek kada
bih bila potitena i itam ih naglas. Ponekad je bilo poput ispaljivanja metaka u prazno,
ali ponekad je ipak delovalo.
Nemoj da gubi hrabrost kada ti kae da si preglupa za bilo ta.
Nemoj da gubi hrabrost kada te tue.
Nemoj da mu odgovara kada ti kae da si nesposobna.
Nemoj reagovati kada ti iskljui svetlo.
Oprosti mu sve i nemoj vie da bude ljuta na njega.
Budi snanija.
Nemoj da odustane.
Nikad, nikad nemoj da odustane.

112

avada kedavra

Nemoj da gubi hrabrost, nemoj da odustaje. Ipak, bilo je lake rei nego uiniti.
Misli su mi tako dugo bile usredsredene samo na to da izaem iz tamnice, iz kue. Sada
mi je uspelo, a nita se nije promenilo. Bila sam podjednako zarobljena napolju, kao da
sam i dalje u zatvoru. inilo se kao da su spoljni zidovi postali malo propusniji, ali
unutranji su bili vrsto zacementirani, kao nikad dosad. Osim toga, nai izlasci su
kod Volfganga Priklopila gotovo izazivali napade panike. Rastrzan izmeu snova o
normalnom ivotu i straha da bih mogla sve da unitim ako pokuam da pobegnem, ili
svojim ponaanjem uopte, postajao je sve hirovitiji i tee se kontrolisao, ak i kada je
znao da sam na sigurnom, zatvorena u kui. Naravno, za to je krivio mene; zapao je u
stanje paranoine zaluenosti. Moje preplaeno i bojaljivo ponaanje u javnosti nije ga
umirivalo. Ne znam da li je sumnjao da se pretvaram da sam preplaena, ali moja
nesposobnost da glumim postala je oigledna tokom jednog drugog odlaska u Be. U
stvari, taj dogaaj trebalo je da oznai kraj mog zatvorenitva.
Vozili smo se po Brunertrase, kada je saobraaj usporio. Policija. Videla sam
policijski automobil i policajce, koji su mahanjem zaustavljali automobile. Priklopil je
ujno udahnuo. Nije se pomerio ni za milimetar, ali primetila sam da su mu zglobovi
pobeleli kad je vrsto stegao volan. Meutim, kada se zaustavio i otvorio prozor,
delovao je potpuno mirno.
Molim vas vozaku i saobraajnu!
Oprezno sam podigla glavu. Policajac je delovao iznenaujue mlado. Govorio je
strogo, ali prijateljski. Priklopil je traio dokumenta, a policajac ga je posmatrao. Mene
je samo letimice pogledao. U glavi mi je odjekivala jedna re; videla sam je kako lebdi
vazduhom, kao da je u velikom oblaku, poput onih iz stripova - POMOZITE! Videla
sam je tako jasno da nisam mogla da verujem da je policajac nije odmah primetio. Samo
je mirno uzeo dokumenta i proverio ih.
Pomozite! Izvucite me odavde! Proveravate zloinca! Treptala sam i prevrtala oima,
kao da komuniciram Morzeovim znacima. Sigurno je izgledalo kao da imam nekakav
napad. Ipak, bio je to samo oajniki pokuaj da ja, mrava tinejderka, uurena na
suvozakom seditu belog kombija, treptanjem poaljem znak za pomo, SOS.
Misli su mi se rojile u glavi. Moda bih jednostavno mogla da iskoim iz kombija i
potrim? Stigla bih do policijskog automobila. Na kraju krajeva, bio je tano ispred
mene. Ali ta da kaem? Da li bi me sasluali? ta bi se dogodilo ako me odbiju?
Priklopil bi me opet uhvatio, duboko im se izvinio, u ime svoje neake koja ih zadrava.
Osim toga - pokuaj bega bio je najstraniji tabu koji sam mogla da prekrim. Ako ne
uspem, uopte nisam smela da zamislim ta me eka. Ipak, ta ako uspem? Zamislila
sam Priklopila kako gazi na gas i odlazi uz kripanje guma. Onda bi se zaleteo u neki
automobil na putu. kripa konica, razbijeno staklo, krv, smrt. Priklopilovo beivotno
telo preko volana, i zvuk sirena iz daljine.
Hvala vam. Sve je u redu. Vozite oprezno! Policajac se kratko nasmeio i vratio
dokumenta. Nije imao pojma da je upravo zaustavio kombi kojim je pre skoro osam
godina oteta jedna devojica. Nije imao pojma da je ta devojica skoro osam godina
zarobljena u otmiarevom podrumu. Ni slutio nije koliko je blizu otkrivanja tog zloina
113

avada kedavra

i Priklopilovom luakom pokuaju bega. Bila bi dovoljna jedna moja re, jedna hrabra
izjava. Umesto toga, kada je otmiar upalio automobil, skupila sam se na seditu i
zatvorila oi.
Propustila sam verovatno najveu priliku da okonam ovu nonu moru. Tek sam
kasnije shvatila da mi jedna mogunost uopte nije pala na pamet: direktno obraanje
policajcu. Strah od toga da e Priklopil nauditi svakome s kim stupim u kontakt
potpuno me je paralizovao.
Bila sam robinja, podanica. Vredela sam manje od kunog ljubimca. Vie nisam
imala sopstveni glas.
Tokom zatvorenitva, mnogo puta sam sanjala o tome da zimi odem na skijanje, bar
jednom. Plavo nebo, zraci sunca na svetlucavom snegu koji prekriva sve, poput istog,
barunastog pokrivaa. kripanje pod nogama, hladnoa od koje ti pocrvene obrazi. A
kasnije - vrua okolada. Ba kao posle klizanja.
Priklopil je bio dobar skija i tokom poslednjih godina mog zatvorenitva redovno
je odlazio na jednodnevno skijanje u planine. Dok sam mu pakovala stvari, pratei
paljivo sastavljen spisak, bio je vrlo uzbuen. Vosak za skije. Rukavice. Energetska
ploica. Mleko za sunanje. Balzam za usne. Skijaka kapa. Kada bi me zakljuao u
tamnicu i otiao da skija po planini okupanoj suncem, gorela sam od elje da odem
tamo. Nisam mogla da zamislim nita divnije.
Nedugo pre osamnaestog roendana, poeo je ee da pominje kako bi jednom
mogao da me odvede na takav izlet. Za njega je to bio najvei korak prema normalnom
ivotu. Moda je hteo da mi ispuni elju, ali verujem da je najvie eleo da dobije
potvrdu da je zloin krunisan uspehom. Ako se u planini ne oslobodim okova, smatrao
bi da je sve uinjeno kako treba.
Pripreme su potrajale nekoliko dana. Pregledao je svoju staru skijaku opremu i
dao mi da isprobam nekoliko stvari. Jedna perjana jakna iz sedamdesetih mi je
odgovarala, bile su mi potrebne jo skijake pantalone. Kupicu ti ih, obeao je.
Zajedno emo otii u kupovinu. Zvuao je uzbueno, na trenutak ak i sreno.
Onog dana kad smo se odvezli u trni centar Donaucentrum, telo mi je bilo na
izmaku snaga. Bila sam teko neuhranjena i, kada sam izala iz automobila, jedva sam
mogla da stojim. Bilo mi je neobino to sam se opet obrela u trnom centru gde sam
tako esto etala s roditeljima. Danas je od Renbanvega udaljen tek nekoliko stanica.
Otmiar se oigledno oseao vrlo, vrlo sigurno.
Donaucentrum je tipian trni centar u predgrau Bea. Prodavnice se niu na dva
sprata, i svuda se osea miris ipsa i kokica. Muzika je preglasna, a ipak jedva moe da
nadglasa amor bezbrojnih tinejdera koji se, u nedostatku boljeg mesta, sastaju ispred
prodavnica. ak i onima koji su navikli na masu ljudi uskoro sve postane previe, pa
poele mir i sve vazduh. Buka, svetla i gomila ljudi delovali su mi poput zida,
neprobojnog obrua koji mi ne dozvoljava da se kreem. S mukom sam pokuavala da
se prisetim. Da li je ovo prodavnica u kojoj sam jednom bila s majkom? Na trenutak sam
114

avada kedavra

videla sebe kao devojicu koja isprobava helanke. Ipak, slike iz sadanjosti brzo su
potisnule taj prizor. Svuda oko mene bili su ljudi: tinejderi, odrasli s velikim, arenim
torbama, majke s kolicima, neverovatan haos. Otmiar me je usmerio prema velikoj
prodavnici odee. Lavirint pun vealica, stolova i izlobenih lutaka bezizraajnih
osmeha, obuenih u najnoviju zimsku kolekciju.
Pantalone na odeljenju za odrasle nisu mi odgovarale. Dok mi je u garderobi
dodavao jedan par za drugim, iz ogledala me je posmatrala tuna pojava. Bila sam
bleda kao zid, plava kosa neuredno je trcala, a bila sam toliko mrava da sam plivala
ak i u veliini XS. Isprobavanje i presvlaenje bili su prava muka, zbog ega sam odbila
da ponovo prolazim kroz isto na dejem odeljenju. Otmiar je morao da prisloni
pantalone uz mene kako bi procenio da li mi odgovaraju. Kada je napokon bio
zadovoljan, jedva sam stajala na nogama.
Ponovo sedajui u automobil, osetila sam ogromno olakanje. Na putu za trashof
inilo mi se da e mi glava eksplodirati.
Nakon osam godina u izolaciji, vie nisam bila u stanju da procesiram toliko
nadraaja.
Pripreme za skijaki izlet inile su me jo nesrenijom. Dominirala je napetost, koja
se oseala u vazduhu poput elektriciteta. Otmiar je bio nervozan i razdraljiv; stalno je
prigovarao zbog trokova koje mora da podnese zbog mene. Morala sam da na karti
izraunam taan broj kilometara do skijalita, koliko e nam benzina biti potrebno,
zatim da dodam tome skijaku propusnicu, cenu iznajmljivanja skija, moda i neku
hranu. U patolokoj krtosti, Priklopilu je to delovalo kao ogroman iznos koji mora da
potroi na mene. A zato? Samo da bih napravila scenu i izneverila njegovo poverenje.
Kada je svom snagom udario akom o sto pored mene, hemijska mi je od straha
ispala iz ruke. Samo iskoriava moju dobronamernost! Ti si niko i nita bez mene.
Niko i nita!
Ne odgovaraj kada ti kae da ne moe da ivi bez njega. Podigla sam glavu i
pogledala ga. Iznenadila sam se kada sam na tom zgrenom licu videla grimasu straha.
Ovaj skijaki izlet za njega je bio veliki rizik. Bio je spreman da ga prihvati kako bi mi
ispunio dugogodinju elju i ostvario svoje matarije. Skijanje s partnerkom, koja bi se
divila njegovoj vetini na snegu. Naizgled savren prizor, slika izgraena na
poniavanju i ugnjetavanju; unitavanju moje linosti.
Izgubila sam.svaku elju da uestvujem u toj apsurdnoj drami. Dok smo koraali
prema garai, rekla sam mu da elim da ostanem kod kue. Oi su mu potamnele, a
onda je eksplodirao. ta je tebi?!, povikao je i zamahnuo rukom. Drao je gvozdenu
ipku kojom je otvorio prolaz ka tamnici. Duboko sam udahnula, zatvorila oi i
pokuala da se povuem u sebe. Iz sve snage me je udario ipkom po bedru. Koa mi je
odmah pukla.
Sutradan, dok smo se vozili autoputem prema skijalitu, bio je jako uzbuen. S
druge strane, ja sam oseala samo prazninu. Ponovo me je ostavio bez hrane i svetla,
kako bi me nauio pameti. Noga me je pekla. Ipak, sada sam opet bila dobro, sve je bilo
115

avada kedavra

u redu, ili smo u planine. U glavi su mi se, u haotinom komeanju, preplitali glasovi:
Mora nekako da se doepa energetske ploice iz skijake jakne.
U njegovoj torbi ima malo hrane.
Mora da pobegne. Ovaj put mora to da uradi, tiho se umeao jedan drugi, slabani
glasi.
Iskljuili smo se s autoputa pored gradia Ibsa. Iz magle koja se prostirala pred
nama polako su poele da izranjaju planine. U Gostlingu smo se zaustavili da
iznajmimo skije, od ega je otmiar posebno strahovao. Morao je da ue sa mnom u
prodavnicu, gde je komunikacija sa zaposlenima bila neizbena. Pitae me odgovaraju li
mi izme i morau da im odgovorim.
Pre nego to smo izali iz automobila, posebno otro je naglasio da e ubiti svakoga
koga zamolim za pomo. I mene, naravno.
Kada sam otvorila vrata automobila, obuzeo me je neobian oseaj nepoznatog.
Vazduh je bio hladan i mirisao na sneg. Nad rekom su se nadvijale kue; zbog snenog
prekrivaa na krovovima, izgledale su poput kolaa sa lagom. Sleva i zdesna izdizale
su se planine. Da je nebo bilo zeleno, ne bih ni trepnula, toliko mi se ceo prizor inio
nadrealnim.
Kada me je Priklopil ugurao u radnju gde se iznajmljivala skijaka oprema, doekao
me je topao, vlaan vazduh. Znojavi ljudi u perjanim jaknama stajali su u redu za
plaanje, a na licima im se ogledalo iekivanje. Prostorijom je odzvanjao smeh,
isprepletan sa zveckanjem kopi pri isprobavanju skija. Priao nam je prodava.
Preplanuo i vedar, tip skijakog instruktora, muevnog i prodornog glasa, razbacivao se
oigledno uobiajenim alama. Doneo mi je par izama broj 37 i kleknuo ispred mene,
kako bi proverio da li mi odgovaraju. Priklopil ni na trenutak nije skidao pogled s mene
dok sam isprobavala izme i govorila prodavcu da me ne steu. Nisam mogla da
zamislim neprikladnije mesto gde bih pokuala da upozorim nekog na zloin; svi sjajno
raspoloeni, sve divno - vedra efikasnost na usluzi zabavni i razbibrizi. Nita nisam
rekla.
Ne moemo da koristimo iaru. Preopasno je, mogla bi da razgovara s nekim,
rekao mije otmiar kada smo doli do parkinga skijalita Hohkar, na kraju dugakog,
vijugavog puta. Odveemo se do skijalita.
Parkirali smo automobil malo dalje. Zdesna i sleva okruivali su nas strmi, sneni
planinski vrhovi. U daljini sam videla iaru. Do nas je jedva dopirala muzika iz kafia,
na odmoritu u dolini. Hohkar je jedno od retkih skijalita do kojih se iz Bea lako stie.
Malo je; samo est sedenica i dve krae uspinjae, koje skijae vode do tri vrha. Staze
su uske, a etiri su oznaene kao crne staze, namenjene samo najnaprednijima.
S naporom sam pokuala da se prisetim: kada mi je bilo etiri godine, bila sam ovde
s majkom i jednom porodicom s kojom smo se tada druili. Meutim, nikako nisam
uspevala da se prisetim sebe kao devojice, koja je tada skakutala po snegu u roe
skijakom odelu.
Priklopil mi je pomogao da obujem pancerice i stavim noge u vez. Nesigurno sam se
116

avada kedavra

sputala klizavim snegom. Povukao me je preko snenih nanosa, uz ivicu puta, i

gurnuo pravo u spust. Padina mi se inila ubojito strmom; bila sam prestravljena
brzinom kojom sam se sjurila. Skije I pancerice verovatno su bile tee od mene. Nisam
imala miie potrebne za upravljanje skijama, a verovatno sam i zaboravila kako se to
radi. Samo sam jednom bila na kursu skijanja, sedam dana sa kolom, u hostelu u Bad
Auzeu. Plaila sam se i u poetku nisam htela da krenem, zbog runih uspomena na
slomljenu ruku. Ipak, instruktorka je bila vrlo prijatna; ohrabrivala me je i radovala se
sa mnom, svaki put kada bih uspela da se okrenem na skijama. Polako sam
napredovala, a poslednjeg dana ak i uestvovala u velikoj trci na poetnikoj padini.
Kada sam stigla do cilja, trijumfalno sam podigla ruke u vazduh i klicala. Onda sam se
bacila na leda u sneg. Godinama nisam bila tako slobodna i ponosna na sebe.
Slobodna i ponosna - ivot svetlosnim godinama daleko od mene.
Oajniki sam se trudila da zakoim, ali mi se ve pri prvom pokuaju skija
iskrenula i zavrila sam u snegu. ta to radi?!, grdio me je Priklopil kada se
zaustavio pored mene i pomogao mi da ustanem. Mora da skija u luku! Ovako!
Bilo mi je potrebno neko vreme kako bih bar nakratko uspela da se zadrim na
skijama i pomerim se nekoliko metara. Moja bespomonost i slabost izgleda da su
dovoljno umirile otmiara, pa je odluio da nam oboma kupi skipas. Stali smo u
dugaak red nasmejanih, veselih skijaa, koji su jedva ekali da ih iara doveze do
sledeeg vrha. Meu svim tim ljudima u arenim skijakim odelima, oseala sam se kao
stvorenje sa druge planete. Trzala sam se kada bi me u prolazu dodirnuli, kada bi nam
se skije okrznule, kada bih se nala stisnuta meu nepoznatim ljudima, koji me
verovatno nisu primeivali, ali ije sam poglede mislila da oseam na sebi. Ne pripada
ovde. Ne bi trebalo da bude ovde. Priklopil me je gurnuo s lea. Ne spavaj! Idemo,
idemo!
Delovalo mi je da je prola itava venost pre nego to smo se konano nali u
vazduhu. Lebdela sam iznad zimskog, planinskog pejzaa, nastojei da uivam u
trenutku spokoja i mirnoe. Ipak, telo mi se bunilo protiv nepoznatih napora. Noge su
mi se tresle i bilo mi je strahovito hladno. Kada se sedenica pribliila vrhu, uspaniila
sam se. Nisam znala kako se silazi i od uzrujanosti sam se zapetljala u sopstvene
tapove. Priklopil je poeo da psuje, zgrabio me za ruku i u poslednjem trenutku
povukao sa sedenice.
Nakon nekoliko vonji, polako sam stekla malo samopouzdanja. Mogla sam
dovoljno dugo da se zadrim uspravno da bih uivala u kratkim vonjama, pre nego
to bih opet pala u sneg. Oseala sam kako mi se vraa ivotna snaga i, prvi put za
nekoliko godina, neto nalik na sreu. Kad god sam mogla, zaustavljala sam se da
uivam u pogledu. Volfgang Priklopil mi je, ponosan na svoje poznavanje geografije,
objanjavao koje planine vidimo. S vrha Hohkara video se planinski masiv Oer, a iza
njega su planinski lanci jedan za drugim nestajali u magli.
Ono tamo je tajerska, objanjavao mi je. ,A tamo, na drugoj strani, pogled see
skoro do eke.
Sneg je svetlucao na suncu, a nebo bilo plavo kao razliak. Duboko sam udisala
117

avada kedavra

vazduh i najvie od svega elela da se vreme zaustavi, ali otmiar me je stalno gurao i
pourivao. Dananji dan kotao me je itavo bogatstvo, zato ga moramo u potpunosti
iskoristiti!
Moram u toalet! Priklopil me je iznervirano pogledao. Stvarno! Nije mu
preostalo nita drugo nego da odskija sa mnom do sledee kuice. Odluio se za donji
deo staze, jer su tu toaleti bili smeteni u odvojenoj zgradi, to je znailo da ne mora da
se proe kroz restoran kako bi se dolo do njih. Skinuli smo skije. Dopratio me je do
toaleta i prosiktao da pourim. ekae me i paziti na vreme. Zaudilo me je to nije
uao sa mnom. Uvek je mogao da kae da je pogreio vrata, ali ostao je napolju. Kada
sam ula, unutra nije bilo nikoga. Meutim, dok sam bila u kabini, ula sam otvaranje
vrata. Prestravila sam se - ubeena da sam ostala predugo i da je otmiar uao u enski
toalet kako bi me izvukao. Meutim, kada sam uurbano ula u malu prostoriju s
lavaboima, pred ogledalom sam ugledala jednu plavokosu enu. Prvi put nakon otmice,
bila sam sama s nepoznatom osobom.
Ne seam se tano ta sam rekla, znam samo da sam skupila svu hrabrost i obratila
joj se. Iz mene je izaao samo tih cijuk.
Plavokosa ena me je pogledala, prijateljski se nasmeila, okrenula se i otila. Nije
razumela ta sam joj rekla. Bio je to prvi put da sam se nekome obratila i, ba kao u
najstranijim nonim morama, ljudi me nisu uli. Bila sam nevidljiva. Ne smem da se
nadam tuoj pomoi.
Tek nakon to sam pobegla, saznala sam da je ena bila turistkinja iz Holandije i da
jednostavno nije razumela ta sam joj rekla. Meutim, njena reakcija je u tom trenutku
bila teak udarac za moje samopouzdanje.
Ostatak izleta ostao mi je u magli. Opet nisam iskoristila priliku koja mi se pruila.
Kada sam te veeri ostala zakljuana u tamnici, obuzeo me je oaj kakav ranije nisam
osetila.
Ubrzo nakon toga, pribliio se kljuni datum: moj osamnaesti roendan. Ve deset
godina grozniavo sam iekivala taj dan. vrsto sam odluila da u ga dostojno
proslaviti, ako treba - i u zatvorenitvu.
Prethodnih godina otmiar mi je dozvoljavao da ispeem kola, ali sada sam elela
neto posebno. Znala sam da je njegov poslovni partner organizovao zabave u
udaljenim skladitima. Otmiar mi je pokazivao video-snimke srpskih i turskih
venanja. eleo je da ih upotrebi za reklamni film kojim bi to skladite promovisao kao
prostor za proslave. udno sam upijala prizore ljudi koji slave, vesele se, stoje u krugu
drei se za ruke i skau, pleui najudnije plesove. Na jednoj proslavi bio je posluen
itav morski pas; na drugoj su se na stolu nizale bezbrojne posude, pune nepoznate
hrane. Ipak, najvie su me fascinirale torte - umetnika dela na nekoliko spratova, sa
cveem od marcipana, ili keks torta u obliku automobila. elela sam jednu takvu - u
obliku broja 18, simbola mog punoletstva.
Kada sam se ujutro, 17. februara, popela u kuu, ugledala sam je na kuhinjskom
118

avada kedavra

stolu: jedinica i osmica od mekanog keksa, s penastom, ruiastom glazurom, ukraena

sveicama. Ne seam se ostalih poklona. Sigurno ih je bilo jo, jer je Priklopil voleo da
slavi takve, posebne dane. Za mene je broj 18 bio centralni deo male proslave. Simbol
slobode. Poseban simbol, znak da je doao trenutak da ispunim obeanje koje sam,
jednom davno, dala samoj sebi.

119

avada kedavra

10
Jednom od nas preostaje samo smrt
Beg u slobodu

Detonirala sam bombu. Osigura je dogoreo i vie nije bilo povratka. Odabrala
sam ivot, otmiaru je preostala samo smrt.
Taj dan je poeo kao i svaki drugi - na zapovest kontrolnog prekidaa. Leala sam u
krevetu na sprat, kada me je svetlo koje se ukljuilo u tamnici probudilo iz zamrenog i
zbunjujueg sna. Jo neko vreme sam ostala u krevetu, pokuavajui da mu dam
smisao, na osnovu iskrzanih delia kojih sam se priseala. Meutim, to sam se vie
trudila, to mi je bre izmicao. Ostao je samo nejasan oseaj, koji me je i dalje drao.
Nepokolebljiva odlunost. Dugo to nisam osetila.
Posle nekog vremena, glad me je podstakla da izaem iz kreveta. Nisam dobila
veeru i eludac mi je zavijao. Voena eljom da neto pojedem, spustila sam se niz
merdevine, ali i pre nego to sam dotakla tlo, setila sam se da vie nemam hrane.
Otmiar mi je uvee dao parence torte da je ponesem u tamnicu i sauvam za doruak,
ali sam ga odmah pojela. Frustrirana, oprala sam zube, nastojei da sperem kiseli ukus
praznog eluca iz usta. Onda sam se osvrnula oko sebe, ne znajui tano ta da radim.
Tog jutra, elija je bila u stranom neredu. Odea je bila razbacana na sve strane, a na
stolu je leala hrpa papira. U uobiajenim okolnostima, odmah bih poela da
raspremam, u elji da svoj sobiak uinim to udobnijim i organizovanijim, ali tog jutra
nisam imala ni volje ni energije za to. Oseala sam neobinu udaljenost od ta etiri zida,
koja su mi postala dom.
U kratkoj narandastoj haljini, na koju sam bila vrlo ponosna, ekala da otmiar
otvori vrata. Osim nje, posedovala sam jo samo helanke, majice umrljane farbom,
demper sa rol-kragnom za hladnije dane, koji je nekad pripadao otmiaru, i nekoliko
istih, jednostavnih odevnih predmeta koje sam u proteklih nekoliko meseci nosila
tokom izlazaka. U toj haljini oseala sam se poput normalne devojke. Kupio mi ju je
kao nagradu za pomo oko radova u dvoritu. Na prolee, posle osamnaestog
roendana, dozvoljavao mi je da povremeno radim napolju. Pod njegovim nadzorom,
naravno. Postao je manje oprezan, pa je stalno postojala opasnost da me komije vide.
Ve su me dvaput pozdravili preko ograde, dok sam plevila u vrtu. Pomona radnica",
kratko je objasnio, kada mi je jedan od suseda mahnuo. inilo se da je sused zadovoljan
informacijom, a ja sam ionako bila nesposobna bilo ta da kaem.
Kada su se vrata tamnice napokon otvorila, videla sam Priklopila kako stoji na
stepenici od etrdeset centimetara. I posle tolikih godina, taj prizor me je i dalje plaio.
Izgledao mi je poput zatvorskih uvara iz filmova strave i uasa: velik, nadmoan, a
120

avada kedavra

njegova senka, izobliena od sijalice u predsoblju, plesala je straan ples po golim

zidovima tamnice. Meutim, tog dana mi nije izgledao pretee. Oseala sam se snano i
samouvereno.
Smem li da obuem gaice? pitala sam ga i pre pozdrava. Pogledao me je
zapanjeno.
Ne dolazi u obzir, odgovorio je.
U kui sam uvek morala da radim polugola, a u dvoritu u naelu nisam smela da
nosim gaice. Bio je to jedan od naina da me dri pod kontrolom.
Molim te, tako mi je mnogo udobnije, dodala sam.
Snano je odmahnuo glavom.
Ni govora! Kako ti je to uopte palo na pamet? Hajde, krei!
Pola sam za njim u predsoblje i ekala da se provue kroz prolaz. Zaobljena
betonska vrata, koja su postala stalan deo moje ivotne scenografije, bila su otvorena.
Svaki put kada bih videla ta velika vrata od armiranog betona, u grlu bi mi se
stvorila knedla. U poslednjih nekoliko godina imala sam prokleto mnogo sree. Svaka
nesrea koju bi otmiar doiveo za mene bi bila smrtna presuda. Vrata nisu mogla da se
otvore iznutra, niti bi ih iko pronaao spolja. Intenzivno sam zamiljala taj prizor - kako
posle nekoliko dana shvatam da je otmiar nestao. Kako u, u smrtnom strahu, poeti
da raspomamljeno trim, i poslednjim atomima snage uspeti da sruim dvoja drvena
vrata. Ta betonska vrata bila bi odluujui faktor u borbi da preivim. Umrla bih od
gladi i ei, leei pred njima. Svaki put kada bih se provukla kroz uski prolaz iza
otmiara, osetila bih olakanje. Svanulo je jo jedno jutro kada je otvorio vrata i nije me
ostavio na cedilu. Ponovo sam pobegla iz svoje podzemne grobnice. Kada bih se popela
u garau, udahnula bih punim pluima. Bila sam gore.
Naredio mi je da mu iz kuhinje donesem dve krike hleba sa demom. Gledala sam
ga kako s uivanjem jede, dok mi je eludac zavijao. Ukusni, hrskavi hleb s maslacem i
demom od kajsija. A ja nisam dobila nita - uostalom, pretpostavljalo se da sam za
doruak imala ono parence torte. Ne bih se usudila da kaem da sam ga jo sino
pojela.
Kada je dorukovao, rasklonila sam posue i otila do kalendara u kuhinji. Kao i
svakog jutra, otkinula sam prvu stranicu s velikim tampanim brojem i nekoliko puta je
savila. Dugo sam gledala datum koji je stajao na kalendaru: 23. avgust 2006. Bio je to
3.096. dan zarobljenitva.
Tog dana, Volfgang Priklopil bio je dobro raspoloen. Trebalo je da to bude poetak
nove ere, svitanje jednostavnijeg razdoblja, bez novanih briga. Tog jutra trebalo je da
preduzme dva bitna koraka. Pre svega, eleo je da se rei starog dostavnog kombija, koji
je koristio prilikom moje otmice, pre osam i po godina. Dalje, na Internetu je objavio
oglas da prodaje stan, koji je poslednjih nekoliko meseci renovirao. Kupio ga je pre pola
godine, u nadi da e mu stalni prihod od iznajmljivanja olakati flnansijski pritisak pod
kojim se nalazio zbog svog zloina. Rekao mi je da je zaradio na poslovima s
121

avada kedavra

Holcapfelom.
Ubrzo posle mog osamnaestog roendana, jednog jutra me je uzbueno obavestio:
Imamo novi stan koji treba da se renovira. Odmah kreemo u ulicu Holergase.
Njegovo oduevljenje bilo je zarazno, a promena okoline bila mi je preko potrebna.
arobni datum ulaska u punoletnost je proao, a skoro nita se nije promenilo. Bila sam
podjednako potlaena i nadgledana kao i prethodnih godina. Jedina promena leala je u
tome to se, negde u duboko u meni, aktivirao neki prekida. Polako je nestajala sumnja
da je otmiar ipak u pravu i da mi je bolje da sam s njim nego napolju. Odrasla sam.
Moje drugo ja vrsto me je dralo i znala sam da ne elim ovako da ivim. Preivela
sam ogroman, nepovratno izgubljen deo mladosti kao njegova robinja, bokserska vrea,
istaica i partnerka, prilagoavajui se tom svetu najbolje to sam mogla, budui da
nisam imala drugog izbora. Meutim, sada je tom razdoblju doao kraj. Uvek kada bih
bila u tamnici, iznova bih se priseala svega to sam kao dete planirala da u ovom dobu
radim. elela sam da budem nezavisna, da postanem glumica, piem knjige, stvaram
muziku, doivim druge ljude - da budem slobodna. Vie nisam prihvatala injenicu da
u do kraja ivota ostati zarobljena u njegovoj matariji. Morala sam da saekam pravi
trenutak. Moda e novi posao doneti tu priliku. Posle toliko godina u kui, prvi put mi
je dozvoljeno da radim na nekom drugom mestu. Pod njegovim strogim nadzorom, ali
svejedno.
Tano se seam prvog odlaska u Holergase. Nije vozio najbrim putem - autoputem
- bio je previe krt da plati putarinu. Umesto toga, ekao je u koloni na Girtlu, bekom
pojasu, treoj po redu ulici koja krui oko gradskog centra. U jutarnjoj guvi, kombi su s
obe strane guili automobili. Posmatrala sam ljude za volanima: mukarci umornih
oiju gledali su nas iz minibusa pored nas, stisnuti jedni do drugih. Bilo je oigledno da
su radnici iz istone Evrope, koje bi austrijske graevinske firme ujutro kupile s ulinih
sastajalita, da bi ih uvee na istom mestu izbacile. Odmah sam osetila povezanost s
njima: bez dokumenata i radnih dozvola, mogli su ih iskoriavati koliko su hteli. Tog
jutra sam tako teko prihvatala tu stvarnost. Utonula sam dublje u sedite i poela da
sanjarim: vozim se sa efom na normalni, svakodnevni posao, ba kao i svi ovi ljudi u
automobilima do nas. Strunjak sam u svom polju i efu je jako bitno moje miljenje.
ivim u svetu odraslih, gde se moj glas uje.
Proli smo skoro ceo grad, kad je Priklopil kod Zapadne eleznike stanice skrenuo
u ulicu Marijahilfer i nastavio suprotno od centra grada, pa pored male pijace, gde je
samo polovina tezgi bila zauzeta, da bi na kraju skrenuo u sporednu uliicu i parkirao.
Stan je bio na prvom spratu trone kue. Otmiar je dugo ekao pre nego to mi je
dozvolio da izaem. Bojao se da bi nas neko mogao videti i hteo je da me pusti iz
automobila tek kada na ulici ne bude nikoga. Gledala sam napolje: male
automehaniarske radionice, turske prodavnice voa i povra, tandovi s kebabom i
sumnjivi mali barovi, ratrkani meu starijim, sivim zgradama, izgraenim krajem
devetnaestog veka, gde su nekada iveli siromani radnici iz zemalja pod
austrougarskom vlau. I sada su tu uglavnom iveli doseljenici. Mnogi od tih stanova i
dalje nisu imali kupatila; toaleti su bili u hodniku, zajedniki za itav sprat. Otmiar je
122

avada kedavra

kupio jedan takav.

ekao je da se ulica raisti, a onda me poterao u ulaz. Boja se gulila sa zidova, a
veina sanduia bila iskrivljena i razbijena. Kada je otvorio drvena vrata stana i gurnuo
me unutra, nisam mogla da verujem koliko je prostor mali: devetnaest kvadratnih
metara - samo etiri puta vei od moje tamnice. Samo jedna prostorija, s prozorom koji
je gledao na unutranje dvorite. Vazduh je bio ustajao, oseali su se mirisi telesnih
izluevina, plesan i ustajalo ulje za kuvanje. itava prostorija bila je oblepljena tapetama
koje su nekad verovatno bile zelene, a sada neodreeno sivosmee. Na jednom zidu
bila je velika vlana mrlja, po kojoj su puzali crvi. Duboko sam udahnula. ekalo me je
mnogo tekog posla.
Od tog dana, nekoliko puta nedeljno vodio me je sa sobom u stan u ulici Holergase.
Samo kada je imao da obavi jo neke poslove, ostavio bi me u tamnici ceo dan. Najpre
smo iz stana izbacili stari, oronuli nametaj i izneli ga na ulicu. Kada smo, sat vremena
kasnije, ponovo izali, vie ga nije bilo - uzeli su ga susedi, koji su imali toliko malo da
im je ak i takav nametaj bio dovoljno dobar. Onda smo poeli s renoviranjem. Bila su
mi potrebna dva puna dana samo da skinem stari linoleum. Ispod njega se pojavio jo
jedan, a na njemu i debeo sloj prljavtine. Lepak kojim je bio privren tokom godina se
tako vrsto skorio, da sam morala da ga struem centimetar po centimetar. Onda smo
izlili sloj betonske podloge i preko toga stavili laminat - ba kao u mojoj tamnici. Sa
zidova smo skinuli stare tapete, ispunili pukotine i rupe i stavili nove, koje smo ofarbali
u belo. Ugradili smo komode u minijaturnu kuhinju i jo manje kupatilo, jedva malo
vee od tu kabine, i stavili nove prostirke ispred nje.
Radila sam poput fizikalca. Buila sam, prenosila, brusila, gletovala, nosila ploice.
Lepila sam tapete na plafon, stojei na uskoj dasci izmeu dva para merdevina.
Podizala sam nametaj. Rad, glad i stalna bitka s niskim pritiskom oduzimali su mi
toliko energije da o begu skoro i nisam razmiljala. U poetku sam se nadala da e me
otmiar bar na trenutak ostaviti samu, ali to se nije desilo. Neprestano me je nadgledao.
Neverovatno je ta je sve preduzimao da ne pobegnem. Svaki put kada bi izlazio u
hodnik da ode u toalet, pred prozor bi poslagao teke daske i grede, kako ne bih mogla
brzo da ga otvorim i zavritim. Kada je znao da e morati da ostane napolju due od pet
minuta, privrstio bi daske rafovima. ak je i tu za mene izgradio zatvor. Kada bi se
zaulo okretanje kljua u bravi, u mislima bih se vratila u tamnicu. I ovde me je bilo
strah da e mu se neto dogoditi i da u biti osuena da umrem u tom stanu. Svaki put
kada bi se vratio, odahnula bih.
Danas mi se taj strah ini udnim. Ipak sam bila u stambenoj zgradi i mogla da
vritim ili udaram u zid. Za razliku od podruma, ovde bi me brzo nali. Nije bilo
racionalnih razloga koji bi opravdali strah, ali on mi se prikradao iznutra, iz tamnice u
meni.

***
Jednog dana, u stanu se pojavio udan ovek.
123

avada kedavra

Upravo smo dovukli laminat do prvog sprata. Vrata su bila lagano odkrinuta i
iznenada je u stan uao stariji ovek, prosede kose. Glasno nas je pozdravio. Tako je
loe govorio nemaki da sam ga jedva razumela. Poeleo nam je dobrodolicu i
oigledno je hteo da zapone komijski razgovor o vremenu i renoviranju stana.
Priklopil me je gurnuo iza sebe i oslobodio ga se, kratko i neljubazno odgovarajui na
pitanja. Oseala sam kako u njemu raste panika, doputajui da obuzme i mene. Iako
mije taj ovek mogao biti spas, skoro da sam oseala kako me njegovo prisustvo
optereuje. Toliko sam usvojila otmiarevu perspektivu.
Te noi sam leala u krevetu na sprat i neprestano vrtela taj prizor u glavi. Da li
sam pogreno postupila? Da li je trebalo da vritim? Da li sam propustila jo jednu
priliku za beg? Sledei put moram postupati odlunije. Putanju od mesta na kome sam
se nalazila, dakle iza otmiarevih lea, do udnog suseda, zamiljala sam kao skok
preko duboke provalije. Tano sam mogla da vidim kako se zatravam, ubrzavam i, na
ivici provalije, odskaem u vazduh, ali nikako nisam mogla da vidim kako doskaem na
drugu stranu. Koliko god se trudila, nisam uspevala da stvorim tu sliku. I u mati,
otmiar bi me svaki put uhvatio za majicu i povukao nadole. ak i kada bih uspela da
mu izmaknem, lebdela bih nekoliko sekundi u vazduhu, a onda pala u bezdan. Taj
prizor me je muio ele noi. Delovao mi je kao simbol toga da sam na samoj ivici bega,
ali da u odluujuem trenutku neu uspeti.
Samo nekoliko dana kasnije, sused se vratio. Ovog puta, doneo je fotografije.
Otmiar me je sumnjiavo gurnuo u stranu, ali uspela sam da bacim pogled. Bile su to
porodine slike, koje su ga prikazivale u domu u Jugoslaviji, kao i fotografija nekog
fudbalskog tima. Neprestano je govorio, gurajui slike Priklopilu pod nos. Ponovo sam
razumela samo delie razgovora. Ne, nije bilo mogue preskoiti preko ponora. Kako u
se sporazumeti s tim ljubaznim ovekom? Da li bi razumeo ono to bih mu kriom
apnula dok me Priklopil ne posmatra, to se verovatno ionako nikada ne bi dogodilo?
Koja Nataa? Ko je otet? ak i kada bi me razumeo, ta bi se dogodilo? Da li bi pozvao
policiju? Da li je uopte imao telefon? I onda? Teko da bi mu policajci poverovali. ak i
kada bi patrola dola u Holergase, otmiar bi imao dovoljno vremena da me
neprimetno odvede do automobila. Nisam htela ni da pomislim ta bi mi se posle toga
dogodilo.
Ne, ovaj stan mi nee dati priliku za beg. Ali prilika e doi, bila sam sigurna kao
nikad pre. Trebalo je samo da je prepoznam na vreme.
Tog prolea 2006, otmiar je osetio da se udaljavam od njega. Nije mogao da se
kontrolie i umeo je brzo da plane, a hronina upala sinusa opet ga je noima muila.
Danju bi me dvostruko vie maltretirao. Zahtevi su postajali sve apsurdniji. Ne
odgovaraj mi!, prosiktao bi im bih otvorila usta, ak i kada bi me neto pitao.
Zahtevao je apsolutnu poslunost.
Koja je ono boja?, zareao je jednom, pokazujui na kantu crne farbe.
Crna, odgovorila sam.
Ne, to je crvena. Crvena je zato to ja tako kaem. Reci da je crvena!

124

avada kedavra

Svaki put kada bih odbila da uinim tako neto, potpuno bi pobesneo i to je trajalo
due nego ikad ranije. Udarci su se nizali jedan za drugim. Ponekad me je toliko dugo
tukao da mi se inilo da traje satima. Vie puta sam se gotovo onesvestila pre nego to
bi me ponovo bacio u tamnicu i ugasio svetlo.
Primetila sam koliko mi je tee da se oduprem kobnom refleksu, elji da spreim
nove udarce pre nego to mi stare rane zacele. Bilo bi toliko jednostavnije predati se.
Poput vira koji me je nemilosrdno vukao u dubine, dok mi je sopstveni glas aputao:
Savren svet, savren svet. Sve je u redu. Nita se nije dogodilo.
Morala sam da se iz sve snage borim protiv tog vira i izgradim sebi slamku spasa:
svoje sveske, gde sam beleila svaki napad. Danas mi se zavrti u glavi kada uzmem te
belenice, u koje sam urednim rukopisom zapisivala sve brutalnosti, dopunjavajui ih
detaljnim crteima povreda. Tada sam ih pisala kao s neke distance, kao da radim test u
koli:
15. april 2006. Jednom me je tako dugo i snano udarao po desnoj ruci, da sam bukvalno
mogla da osetim kako se u njoj skuplja krv. Ceo dlan bio mi je crvenkastomodar. Napravio mi je i
modricu na oku (takode na desnoj strani), koja je prvo bila na spoljnom uglu oka, pa je postala
crvenkasta, modra i zelena, a onda je prela na gornji kapak.
Drugi napadi koji su se nedavno dogodili - pod uslovom da ih se jo seam i da ih nisam
potisnula - u dvoritu me je napao vrtlarskim makazama zato to sam rekla da se plaim da se
popnem uz merdevine. Iznad nonog zgloba imala sam zelenkastu posekotinu, koa mi je bila
potpuno oguljena. Onda me je jedanput pogodio u karlicu tekom kofom punom zemlje, ostala je
gadna crvenkastosmea modrica. Jednom prilikom sam odbila da krenem gore s njim, jer sam se
plaila. Iupao je utinice iz zidova, gaao me kontrolnim prekidaem i svime to mu je palo pod
ruku. Na desnom kolenu i listu imala sam duboku, crvenu, krvavu brazdu. Uz to, na levoj
nadlaktici imam crnoljubiastu modricu od otprilike osam centimetara. Vie ne znam kako sam je
dobila. Nekoliko puta me je udarao i utirao, ak i u glavu. Dvaput mi je raskrvario usnu, a
jednom mi se na donjoj usni pojavila oteklina veliine graka (plavkasta). Jedanput me je udario,
pa mi je natekla desna strana ispod usta. Osim toga, imam I posekotinu na desnom obrazu (ne
seam se kako sam je dobila). Jednom mi je na noge bacio kutiju s alatom, imala sam
pastelnozelene modrice. esto me je tukao po nadlanici francuskim kljuem ili neim slinim.
Imam dve simetrine crnkaste modrice ispod obe lopatice i du kime.
Danas me je udario u desno oko - blesnulo mi je pred oima - i u desno uvo, gde sam osetila
probadajui bol, zujanje i pucketanje. Onda je nastavio da me udara po glavi.
Boljih dana, ponovo bi slikao nau zajedniku budunost.
Kada bih samo mogao da ti verujem da nee pobei, uzdahnuo je jedne veeri,
dok smo sedeli za kuhinjskim stolom. Mogao bih svuda da te vodim. Odveo bih te na
jezero Nojzidl ili Volfgang i kupio bih ti letnju haljinu. Mogli bismo da idemo na
plivanje, a zimi na skijanje. Naravno, morao bih da ti potpuno verujem da nee
jednostavno pobei.
U takvim trenucima, beskrajno bih saaljevala oveka koji me je muio vie od
125

avada kedavra

osam godina. Nisam htela da ga povredim i elela sam da se ostvari ruiasta

budunost o kojoj je sanjao. Delovao mi je tako oajno i preputeno sebi i svom zloinu,
da bih ponekad zaboravila da sam rtva - i da nisam odgovorna za njegovu sreu. Ipak,
nikad nisam sebi dozvolila da se sasvim predam iluziji kako e sve biti u redu ako
budem saraivala. Ne moe naterati nekoga da bude veno posluan i, sasvim
sigurno, nikog ne moe naterati da te voli.
Bez obzira na to, u takvim trenucima klela bih mu se da u zauvek ostati s njim i
teila ga, govorei: Neu pobei, obeavam ti. Zauvek u ostati s tobom. Naravno da
mi nije verovao, a meni se srce slamalo zbog toga to ga laem. Oboje smo se kolebali
izmeu stvarnosti i privida.
Bila sam prisutna telom, ali u mislima sam ve beala. Nekako, i dalje nisam mogla
da zamislim kako sigurno doskaem na drugu stranu. Pomisao da u se iznenada
pojaviti u stvarnom svetu neopisivo me je plaila. Ponekad sam ila toliko daleko, da
sam verovala da u se ubiti im napustim otmiara. Nisam mogla da podnesem
pomisao da e ga moja sloboda kotati njegove i da e mnogo godina provesti iza
reetaka. Naravno, elela sam da drugi budu zatieni od tog oveka, koji je bio
spreman na sve. Trenutno sam ja bila ta koja je druge titila od njega, jer je svoju nasilnu
energiju iskaljivao na meni. Kasnije e policija i pravosue morati da spee njegove
nove zloine. Ipak, ta pomisao me nije umirivala. U sebi nisam uspevala da pronaem
elju za osvetom - upravo suprotno. Ako ga predam policiji, inilo mi se da u samo
preokrenuti zloin koji je on poinio nada mnom: najpre je on zakljuao mene, a sada u
se ja pobrinuti da zakljuaju njega. Iz tadanje perspektive, to ne bi ispravilo zloin, ve
bi ga samo pojaalo. Zlo u svetu ne bi postalo manje, nego vee.
Takva razmiljanja su, na neki nain, bila logian vrhunac emocionalnog ludila
kome sam bila izloena godinama: otmiarevim dvama licima, brzim smenama nasilja i
pseudonormalnosti. Razvila sam strategiju potiskivanja svega to je pretilo da e me
ubiti, kako bih preivela. inila sam to sve dok crno ne bi prestalo da bude crno, a belo belo, dok se sve ne bi pretvorilo u sivu maglu u kojoj ovek jednostavno izgubi kompas.
Toliko sam sve internalizovala, da mi se ponekad izdaja otmiara inila stranijom nego
izdaja same sebe, vlastitog ivota. Moda bi jednostavno trebalo da se prepustim
sudbini, pomislila sam vie nego jednom, kad god je pretila opasnost da me vir povue i
da izgubim iz vida slamke koje su me odravale u ivotu.
Drugih dana, razbijala sam glavu pitanjem kako e svet, nakon svih tih godina,
reagovati na mene. Prizori s Ditruovog suenja i dalje su mi bili i te kako u svesti.
Razmiljala sam kako ne elim da budem predstavljena kao rtva. Bila sam rtva osam
godina i nisam elela da tako provedem ostatak ivota. Tano sam zamislila kako u se
nositi s medijima. Najbolje bi bilo da me ostave na miru, a ako ve budu izvetavali o
meni, ne bih volela da koriste moje ime. elela sam da ponovo uem u ivot kao
odrasla ena. I da sama odaberem medije s kojima u razgovarati.
Bilo je to jedne veeri poetkom avgusta, kada sam sedela za kuhinjskim stolom i
veerala s otmiarem. Njegova majka je u friideru ostavila salatu od kobasica. Meni je
dao povre, a sebi izvadio kobasice i sir. Polako sam vakala komadi paprike, nadajui
126

avada kedavra

se da u tako uspeti da izvuem i najmanji traak energije iz svakog crvenog vlakna. U

meuvremenu sam se malo ugojila; imala sam 42 kilograma, ali me je posao u
Holergase iscrpljivao i oseala sam se psihiki isceenom. S druge strane, mozak mi je
radio punom parom. Sad kada je renoviranje bilo gotovo, zavrila se jo jedna faza mog
zatoenitva. ta e biti sledee? Uobiajeno ludilo svakodnevnog ivota? Letnji odmor
na jezeru Volfgang, koji e poeti udarcima, nastaviti se poniavanjem, a kao posebna
nagrada usledie nova haljina? Ne, vie nisam mogla da podnesem takav ivot.
Sutradan smo radili u radionici. Iz daljine se ulo kako neka majka doziva decu.
Kratki nalet vetra povremeno bi u garau, gde smo sreivali stari beli kombi, doneo
daak leta i svee pokoene trave. U tom vozilu me je oteo, a sad je eleo da ga proda.
Kao da nije bilo dovoljno to mi je svet detinjstva ve bio izvan dosega, sada su nestajale
i sve bitne stvari iz mojih prvih godina zarobljenitva. Taj kombi bio mi je veza s danom
kada sam oteta. Sada sam otmiaru pomagala da nestane. Svakim pokretom etke,
inilo mi se da sve vie cementiram svoju budunost u podrumu.
Doveo si nas u situaciju iz koje samo jedno od nas moe izai ivo, odjednom
sam rekla. Iznenaeno me je pogledao. Nisam se dala smesti. Zaista sam ti zahvalna na
tome to me nisi ubio i to si se tako dobro brinuo o meni. To je vrlo lepo od tebe. Ipak,
ne moe me prisiliti da ostanem s tobom. Ja sam ovek za sebe, imam svoje sopstvene
potrebe. Ova situacija se mora zavriti.
Umesto odgovora, Volfgang Priklopil mije bez rei uzeo etku iz ruke. Videla sam
daje istinski preplaen. Svih ovih godina, sigurno se plaio upravo tog trenutka - kada
e postati jasno da njegovo ugnjetavanje nije urodilo plodom; da nije uspeo da me
slomi. Nastavila sam: Prirodno je da moram da odem. Trebalo je da od poetka ima to
u vidu. Jedno od nas mora da umre - nema drugog izlaza. Ili me ubij, ili me oslobodi.
Priklopil je polako odmahnuo glavom. Nikada to neu uiniti. Zna i sama, blago
je rekao.
ekala sam bol da eksplodira u nekome delu tela i psihiki se pripremala na to.
Nikad nemoj da odustane. Nikad nemoj da odustane. Neu da odustanem od sebe. Kada se
nita nije dogodilo, kada je nastavio da nepomino stoji ispred mene, duboko sam
udahnula i izgovorila reci koje su sve promenile: Dosad sam ve toliko puta pokuala
da se ubijem, a u stvari bi bilo mnogo bolje da se ti ubije. Za tebe ionako ne postoji
drugi izlaz iz ovoga. Da se ti ubije, svi ti problemi odjednom bi nestali.
U tom trenutku, uinilo mi se kao da je neto u njemu umrlo. Kada se bez rei
okrenuo od mene, u oima sam mu videla oaj. Jedva sam to podnela. Taj ovek je bio
zloinac, ali i jedina osoba koju sam imala na celom svetu. Kao da ih premotavam
daljinskim upravljaem, pred oima su mi se vrteli prizori proteklih godina. Zadrhtala
sam i zaula sebe kako govorim: Ne brini. Ako pobegnem, baciu se pod voz. Nikad te
ne bih ugrozila. Samoubistvo mi se inilo najviim oblikom slobode, osloboenjem od
svega - od ivota koji je ve odavno uniten.
U tom trenutku, zaista sam elela da povuem izgovorene reci. Meutim, budui
da je to nemogue, prvom prilikom u pobei. I jedno od nas se nee izvui ivo.

127

avada kedavra

Tri nedelje posle toga, stajala sam u kuhinji i gledala u kalendar. Bacila sam papir
koji sam otcepila u kantu za smee i okrenula se. Nisam mogla da priutim due
razmiljanje. Priklopil me je zvao da radim. Jue sam morala da mu pomognem da
zavri oglase za stan u ulici Holergase. Doneo mi je kartu Bea i lenjir. Izmerila sam
udaljenost od stana do najblie stanice podzemne eleznice i izraunala koliko je to
metara kada se ide peke. Posle toga, pozvao me je u hodnik i naredio mi da brzo
hodam od jednog kraja do drugog, dok je on merio vreme runim satom. Zatim sam
izraunala koliko je vremena potrebno da se doe od stana do stanice podzemne
eleznice i do sledee autobuske stanice. U svojoj pedantnosti, eleo je da u sekundu
zna koliko je stan udaljen od javnog prevoza. Kada smo dovrili oglase, pozvao je
prijatelja koji je trebalo da ih stavi na Internet. Duboko je udahnuo i nasmeio se. Sada
e sve biti lake. inilo se da je potpuno zaboravio razgovor o begu i smrti.
Neto pre podneva, 23. avgusta 2006, izali smo u dvorite. Komije nisu bilo kod
kue; ubrala sam poslednje jagode, koje su rasle u lejici ispred ive ograde od kaline, i
pokupila kajsije koje su leale oko stabla. Onda sam oprala voe i stavila ga u friider.
Otmiar je sve vreme hodao za mnom, ni u jednom trenutku me ne isputajui iz vida.
Oko podneva, odveo me je u malu dvorinu senicu u levom, zadnjem delu
dvorita. Senicu je od stazice delila ograda. Uvek je pazio da zatvori dvorina vrata.
Zakljuavao ih je i kada bi izlazio samo na trenutak, da otrese prljavtinu s otiraa iz
crvenog BMW-a. Beli kombi bio je parkiran izmeu senice i dvorinih vrata. Za
nekoliko dana, neko je trebalo da doe po njega.
Uzeo je usisiva, ukljuio ga u struju i rekao mi da dobro usisam unutranjost,
sedita i otirae. Bila sam usred posla kada mu je zazvonio telefon. Udaljio se nekoliko
koraka od automobila, rukom poklopio drugo uvo i dvaput upitao: Molim, ta ste
rekli? Iz delia razgovora koje sam kroz buku usisivaa uspela da razaberem,
zakljuila sam da zove neko zainteresovan za stan. Priklopil je bio izvan sebe od sree.
Zadubljen u razgovor, okrenuo se i otiao nekoliko metara od mene, prema bazenu.
Bila sam sama. Prvi put otkako me je zarobio, ispustio me je iz vida dok smo bili
napolju. Deli sekunde, ukoeno sam stajala ispred automobila, drei usisiva. Oseala
sam da su mi noge i ruke paralizovane. Grudni ko kao da mi je bio stisnut gvozdenim
korsetom. Jedva sam disala. Ruka mi je polako skliznula s usisivaa. Kroz glavu su mi
proleteli nesreeni, zbrkani prizori: Priklopil kako se vraa i vidi da me nema. Trai me,
a onda poinje da besomuno puca. Voz koji juri. Moje beivotno telo. Njegovo
beivotno telo. Policijska vozila. Moja majka. Njen osmeh.
A onda se sve tako brzo odigralo. Nadljudskom snagom, izvukla sam se iz
paraliueg ivog peska u koji sam poela da propadam. Drugi glas bubnjao mi je u
glavi: Da si jue oteta, sada bi potrala. Mora da se ponaa kao da ne poznaje otmiara. On je
stranac. Tri! Tri! Doavola, tri!
Ispustila sam usisiva i zaletela se prema dvorinim vratima. Bila su otvorena.
Na trenutak sam oklevala. Levo ili desno? Gde su ljudi? Gdje je pruga? Ne smem
128

avada kedavra

sad da izgubim glavu, ne smem da se bojim. Nemoj da se okree, samo tri. Pourila
sam niz stazicu, skrenula na ulicu Blazelgase i potrala prema naselju koje se prostiralo
uz put: mala dvorita u predgrau, izmeu njih minijaturne kue, izgraene na
nekadanjim njivama. U uima mi je zujalo, plua su me bolela. Bila sam ubeena da mi
se otmiar svake sekunde sve vie pribliava. Pomislila sam da ujem korake i oseam
njegov pogled na leima. Na kratko sam ak pomislila i da oseam njegov dah na vratu,
ali nisam se okretala. Uskoro u se uveriti da je tu - im me uhvati s lea, baci na pod,
odvue nazad u kuu i ubije. Ipak, sve je bolje od povratka u tamnicu. Ionako sam
odabrala smrt. Smrt pod tokovima voza ili od otmiareve ruke. Sloboda izbora,
sloboda smrti. Misli su mi se nesuvislo rojile glavom, ali sam nastavila da trim. Tek
kada sam na ulici ugledala tri mukarca, shvatila sam da elim da ivim. I da u se
izboriti za to.
Potrala sam prema njima i zadihano im se obratila: Molim vas, pomozite mi!
Potreban mi je mobilni telefon da pozovem policiju! Molim vas! Zbunjeno su me
gledali: stariji ovek, deak od dvanaestak godina i trei, moda deakov otac.
Ne moemo, rekao je. Zaobili su me i nastavili da koraaju.
Stariji ovek se okrenuo prema meni i dodao: ao mi je, nisam poneo mobilni.
Oi su mi se odjednom napunile suzama. Ko sam ja uopte u spoljnom svetu? Tu za
mene nema ivota. Bila sam ilegalac, osoba bez imena i prolosti. ta e se dogoditi ako
mi niko ne poveruje?
Stajala sam na trotoaru drhtei, rukom se pridravajui za ogradu. Kuda? Morala
sam da se sklonim s ove ulice. Priklopil je sigurno ve primetio da me nema. Vratila
sam se nekoliko koraka unazad, preskoila nisku ogradu, nala se u jednom dvoritu i
pozvonila na vrata. Nita se nije dogodilo. Nikog nisam videla. Nastavila sam da trim,
preskaui ive ograde i leje sa cveem, prelazei iz jednog dvorita u drugo. Konano
sam u jednoj kui kroz otvoren prozor ugledala postariju enu. Pokucala sam na okvir i
slabano progovorila: Molim vas, pomozite mi! Pozovite policiju! Oteta sam. Pozovite
policiju!
ta vi radite u mom dvoritu? ta elite? viknula je. Gledala me je nepoverljivo.
Molim vas, pozovite policiju u moje ime! Brzo!, ponovila sam bez daha. Ja sam
rtva otmice. Zovem se Nataa Kampu... Molim vas, traite beku policiju. Recite im
da je re o sluaju otmice. Neka dou ovamo u neoznaenom vozilu. Ja sam Nataa
Kampu.
Zato ste doli ba kod mene?
Lecnula sam se. Onda sam primetila da je na trenutak oklevala.
ekajte pored ograde. I ne gazite mi po travi!
Nemo sam klimnula, gledajui kako se okree i nestaje mi iz vidokruga. Prvi put
nakon sedam godina, izgovorila sam svoje ime. Vratila sam se.
Stajala sam pored ograde i ekala. Sekunde su prolazile; srce mi je lupalo u grlu.
Znala sam da e me Volfgang Priklopil traiti i bojala se da bi mogao potpuno
podivljati. Posle nekog vremena, preko ograde sam ugledala dva policijska automobila
129

avada kedavra

s plavim rotacionim svetlima. Ili im ena nije prenela molbu da dou u neoznaenim
vozilima, ili ju je policija zanemarila. Dva mlada policajca izala su iz automobila i ula
u malo dvorite.
Ne miite se i podignite ruke uvis!, povikao je jedan od njih.
Nisam tako zamiljala prvi susret s novosteenom slobodom. Stojei pored ograde,
ruku podignutih kao da sam zloinac, rekla sam policajcima ko sam.
Zovem se Nataa Kampu. Sigurno ste uli za moj sluaj. Oteta sam 1998. godine.
Kampu?, upitno je odvratio jedan od policajaca.
U glavi sam zaula otmiarev glas: Nikom nee nedostajati. Svima je drago to te nema.
Datum roenja? Adresa?
Sedamnaesti februar 1988, adresa Renbanveg 27, ulaz 38, 7. sprat, stan 18.
Ko vas je oteo i kada?
Hiljadu devetsto devedeset osme. Bila sam zatvorena u kui u ulici Hajnetrase 60.
Otmiar se zove Volfgang Priklopil. Kontrast izmeu objektivnog iznoenja injenica i
meavine euforije i panike nije mogao biti vei.
Glas policajca koji je preko radija proveravao moje izjave teko se probijao do mene.
Napetost me je ubijala. Pretrala sam samo nekoliko stotina metara; otmiareva kua
bila je vrlo blizu. Pokuavala sam da duboko diem, kako bih umanjila strah. Ni na
trenutak nisam posumnjala da bi Priklopil lako uklonio ova dva mlada policajca.
Nepomino sam stajala pored ive ograde, pokuavajui da ujem bilo ta. Cvrkut ptica,
automobil u daljini. Ali sve mi se inilo kao zatije pred oluju. Uskoro e se zauti
pucnji. Stegla sam miie, skoila i konano se doekala na drugoj strani. Bila sam
spremna da se borim za novosteenu slobodu.
SPECIJALNI IZVETAJ
Sluaj: Nataa Kampu - ena koja tvrdi da je nestala osoba.
Policija pokuava da utvrdi njen identitet.
Be (APA) - U sluaju Natae Kampu, nestale pre osam godina,dolo je do
neoekivanog obrta.
Mlada ena tvrdi da je devojica koja je nestala 2. marta 1998. u Beu.
Austrijska policija zapoela je istragu kojom e potvrditi identitet te ene.
Ne znamo da li je ona zaista nestala Nataa Kampu ili je samo smetena,
izjavio je za APA predstavnik policije Erih Cvetler.
ena se nalazi u policijskoj stanici u Doj-Vagramu, u Donjoj Austriji.
Nisam bila smetena. Bolelo me je to su tako neto uopte pomislili. Ipak, za policiju,
koja je morala da uporeduje fotografije nestalih osoba iz 1998, na kojima je bila zdepasta
devojica iz osnovne kole, s mravom devojkom pred njima, to je verovatno bila realna
mogunost.
130

avada kedavra

Pre nego to smo uli u automobil, zatraila sam da mi daju nekakav pokriva.
Nisam elela da me otmiar vidi, jer sam verovala da je i dalje u blizini, ili da neko
snima dogaaj. Nisu imali pokriva, ali me je jedan policajac telom zatitio od pogleda.
Uavi u automobil, pritajila sam se na seditu. Kada je policajac upalio motor,
preplavio me je talas olakanja. Uspela sam. Pobegla sam.
U policijskoj stanici u Doj-Vagramu doekana sam kao izgubljeno dete. Ne mogu
da verujem da si ovde! Da si iva! Policajci koji su radili na mom sluaju okupili su se
oko mene. Veina je bila sigurna da sam to ja; samo ih je nekoliko ekalo rezultate DNK
testiranja. Ispriali su mi koliko su me dugo traili i kako je osnovana posebna jedinica,
koju su kasnije zamenile druge. Rei su zujale oko mene. Pokuavala sam da se
usredsredim, ali tako dugo ni sa kim nisam razgovarala, da mi je bilo previe.
Bespomono sam stajala meu tim ljudima, oseajui se beskrajno slabo, drhtei u
tankoj haljini. Jedna policajka dala mi je svoju jaknu.
Hladno ti je, obuci ovo, brino je rekla. Odmah mi se svidela.
Kada se sada priseam, pitam se zato me nisu odmah odveli na neko mirno mesto
i saekali bar jedan dan, pre nego to su poeli da me ispituju. Ipak sam bila u potpunoj
panici. Osam i po godina verovala sam otmiaru kada mi je govorio da e ljudi izginuti
ako pobegnem. Kada sam to i uinila, nita se nije desilo. Bez obzira na sve, oseala sam
kako mi strah die za vratom, pa ak ni u policijskoj stanici nisam bila sigurna i
slobodna. Nisam znala kako da se nosim s bujicom pitanja i saoseanja. Oseala sam se
nezatieno.
Danas smatram da je trebalo da mi prue malo odmora, pod brinim nadzorom.
Tada nisam preispitivala svu tu gungulu.
Nakon to su mi zabeleili line podatke, odveli su me u drugu sobu, ne dopustivi
ni da predahnem. Za ispitivanje je bila zaduena prijateljski raspoloena policajka, koja
mi je dala jaknu.
Sedi i polako mi sve ispriaj, rekla je.
Nesigurno sam se osvrnula oko sebe. Soba je bila prepuna policijskih spisa, a
vazduh pomalo ustajao. Sve je odisalo poslovnou i efikasnou. Bila je to prva
prostorija u kojoj sam boravila nakon osam i po godina zatoenitva. Tako dugo sam se
pripremala za taj trenutak, ali situacija mi se i dalje inila nadrealnom.
Prvo pitanje koje mi je policajka postavila bilo je srne li da mi se obraa sa ti. Rekla
je da e tako i meni moda biti lake. Ipak, nisam pristala. Nisam elela da budem
Nataa, prema kojoj mogu da se ponaaju kao prema detetu i zapovedaju joj. Pobegla
sam, odrasla sam osoba i boriu se da se prema meni tako odnose.
Policajka je klimnula, postavila mi nekoliko usputnih, nevanih pitanja i donela
sendvie. Pojedite neto. Sama ste kost i koa, rekla je.
Uzela sam sendvi i nisam znala ta da radim s njim. Bila sam zbunjena utiskom da
je njen dobronamerni predlog naredba, koju nisam u stanju da ispunim. Bila sam
previe napeta da bih jela, a osim toga, dugo sam imala minijaturne obroke i znala da
bih od celog sendvia dobila strahovite greve u elucu. Ne mogu da jedem, apnula
131

avada kedavra

sam. Ipak, nadvladala je moja navika da sluam nareenja. Grickala sam koricu hleba
poput miia. Potrajalo je pre nego to se napetost smanjila, a ja uspela da se
koncentriem na razgovor.
Policajka je na mene odmah ostavila utisak osobe kojoj mogu verovati. I dok sam se
policajaca bojala i vrlo oprezno komunicirala s njima, osetila sam da se s tom enom
mogu malo opustiti. Tako dugo nisam bila bliska s nekom enom, pa sam je gledala
zadivljeno. Tamna kosa bila joj je oeljana na razdeljak sa strane, a jedan svetli pramen
pridavao je blai izgled. Na ogrlici joj je visio zlatni privezak u obliku srca; na uima su
joj blistale minue. Uz nju sam se oseala sigurno.
Poela sam da priam svoju priu. Od poetka. Rei su same tekle iz mene. Oseala
sam kako se sa svakom reenicom o zatvorenitvu oslobaam delia tereta koji sam
nosila na leima. Kao da je verbalizovanje tih dogaaja, tu - u policijskoj kancelariji nekako moglo da izbrie sve uase. Rekla sam joj koliko se radujem ivotu odrasle
osobe; ivotu u kome u sama donositi odluke. Ispriala sam joj da elim svoj stan,
posao, a kasnije i porodicu. Na kraju sam gotovo imala oseaj da sam stekla novu
prijateljicu. Posle ispitivanja, policajka mi je poklonila svoj sat. Osetila sam kako ponovo
gospodarim svojim vremenom. Vie mi nee nareivati drugi, vie neu zavisiti od
kontrolnog prekidaa koji mi je odreivao kada e biti svetio, a kad tama.
Molim vas, nemojte davati intervjue, zamolila sam je kada smo se pozdravile. A
ako budete razgovarali s medijima, recite im neto lepo o meni, molim vas.
Nasmejala se. Obeavam da neu davati intervjue - pa ko bi mene ita pitao!
Mlada policajka kojoj sam poverila svoj ivot odrala je obeanje tek nekoliko sati.
Ve sutradan je popustila pod pritiskom medija i dala televizijsku izjavu, u kojoj je
otkrila detalje s mog ispitivanja. Kasnije mi se izvinila. Bilo joj je strano ao, ali kao i
sve druge, i nju je ta situacija preopteretila.
I njene kolege iz Doj-Vagrama ponele su se neverovatno naivno. Niko nije bio
spreman na medijski cirkus, koji je nastao kada je procurila vest o mom begu. Ja sam se
pridravala plana koji sam mesecima pripremala, ali policija nije imala spremnu
strategiju kako bi se nosila s situacijom.
Molim vas, nemojte javiti medijima, stalno sam ponavljala.
Oni bi se samo nasmejali i odgovorili: Nee novinari doi ovamo.
Meutim, i te kako su greili. Kada je trebalo da me odvedu u beko sedite policije,
zgrada je ve bila opkoljena. Sreom, pre nego to sam izala iz policijske stanice bila
sam dovoljno pribrana da ih zamolim za pokriva preko glave. Ali i pod pokrivaem
sam mogla da ujem i osetim bleskanje fotoaparata. Nataa! Nataa!, ulo se sa svih
strana. Uz pomo dvojice policajaca, teturala sam se prema automobilu najbolje to sam
mogla. Fotografija mojih belih nogu koje su se, uz deli narandaste haljine i pune
modrica, nazirale ispod plavog pokrivaa, obila je svet.
Na putu do Bea, saznala sam da je potraga za Volfgangom Priklopilom u punom
jeku. Policija je otila do kue, ali tamo nije bilo nikog. Jedan policajac rekao mi je da je
pokrenuta potera. Jo ga nismo uhvatili, ali svaki raspoloivi policajac radi na tome.
132

avada kedavra

Otmiar nema kuda da pobegne, pogotovo ne u inostranstvo. Uhvatiemo ga. Od tog

trenutka, ekala sam vest da se Volfgang Priklopil ubio.
Detonirala sam bombu. Osigura je izgoreo i vie nije bilo povratka. Odabrala sam
ivot. Otmiaru je preostala samo smrt.

***
Majku sam prepoznala im je ula u zgradu beke policije.Prolo je 3.096 dana od
onoga jutra kada sam, bez pozdrava, izala iz stana u Renbanvegu. Osam i po godina
izjedalo me je to to nisam mogla da joj se izvinim. itava mladost bez porodice. Osam
Boia, osam roendana - od jedanaestog do osamnaestog - bezbrojne veeri u kojima
sam udela da je ujem, dotaknem. Sada je stajala preda mnom, skoro nepromenjena,
poput sna koji je iznenada postao stvarnost. Glasno je zajecala, nasmejala se i zaplakala
- sve u isti as. Potrala je prema meni i zagrlila me. Dete moje! Dete moje! Opet si tu!
Znala sam da e se vratiti! Duboko sam udisala njen miris. Opet si tu, ponavljala je
majka. Nataa - opet si tu.
vrsto smo se zagrlile i dugo ostale tako. Bila sam toliko nenaviknuta na telesni
dodir, da mi se od bliskosti vrtelo u glavi.
Nakon nje, u stanicu su dole i obe moje sestre. I one su zaplakale kada smo se
zagrlile. Otac je stigao neto kasnije. Dotrao je do mene, gledajui me u neverici, i
odmah potraio oiljak koji sam dobila jo kao dete. Onda me je zagrlio, podigao u
vazduh i zajecao: Nataa! To si stvarno ti! Veliki i snani Ludvig Koh plakao je kao
beba. I ja sam plakala.
Volim te, apnula sam kada je ubrzo morao da krene - kao mnogo puta kada bi
me, posle zajednikog vikenda, ostavio kod kue.
udno je kako su beznaajna pitanja koja ovek postavlja nakon toliko vremena:
Jesu li moje make jo ive? Da li i dalje ima istog deka? Kako mlado izgleda!
Kako si porasla! Kao da razgovara sa strancem s kojim ne eli da se previe zblii,
bilo iz pristojnosti, bilo zato to nemaju drugih tema o kojima bi mogli priati. Kao da se
polako moramo ponovo upoznavati. Meni je ta situacija bila posebno teka. Poslednjih
nekoliko godina preivela sam iskljuivo povlaei se u sebe. Nisam mogla tek tako da
pritisnem prekida i, bez obzira na fiziku bliskost, i dalje sam oseala da izmeu mene
i porodice postoji zid. Kao pod staklenim zvonom, gledala sam ih kako se smeju i plau,
dok su se moje suze ve osuile. Predugo sam ivela u nonoj mori; moj duevni zatvor
nije mogao da nestane tek tako. Ispreio se izmeu mene i njih; inilo mi se da svi
izgledaju isto kao pre osam godina, dok sam se ja od devojice pretvorila u odraslu
enu. Oseala sam da smo zarobljeni u razliitim vremenskim balonima koji su se na
kratko okrznuli, ali se sada punom brzinom udaljavaju. Nisam znala kako su proveli
poslednjih osam i po godina, niti ta se dogaalo u njihovom svetu. Isto tako, znala sam
da se ono to sam ja doivela ne moe opisati recima i da ne smem dozvoliti da se
emocije koje me iznutra potresaju vide.
Toliko sam dugo drala oseanja zakljuana, da nisam mogla tek tako da otvorim
133

avada kedavra

vrata sopstvene emocionalne tamnice.

Svet u koji sam se vratila nije bio onaj iz koga sam ugrabljena. A ni ja vie nisam
bila ista osoba. Stvari nikad nee biti kao pre. To mi je postalo jasno kada sam majku
upitala kako je baka.
U neprilici je pogledala u pod. Umrla je pre dve godine. Jako mi je ao.
Progutala sam knedlu i odmah potisnula tunu vest pod debeli betonski oklop,
stvoren tokom godina zatoenitva. Baka. Delii uspomena rojili su mi se u glavi. Miris
francbrantvajna i svea na boinoj jeki. Njena kecelja, oseaj bliskosti i svest o tome da
mi je pomisao na nju pomogla da preivim toliko noi.

***
Poto su roditelji obavili svoju dunost i prepoznali me, izveli su ih iz policijske
stanice. Moja dunost bila je da ostanem na raspolaganju policiji. I dalje nisam imala ni
trenutak mira.
Policija je organizovala da mi se sledeih nekoliko dana omogui pomo psihologa.
Neprestano su me ispitivali ta mogu da uinim da se otmiar preda. Nisam umela da
odgovorim. Bila sam ubeena da e se ubiti, ali nisam znala ni kako ni gde. Naula sam
da u trashofu pregledaju kuu, kako bi videli ima li eksploziva. Kasno tog
poslepodneva, policajci su otkrili moju tamnicu. Dok sam sedela u stanici, specijalci u
belim odelima pregledali su sobu koja mi je osam godina bila i zatvor i utoite. Tu sam
se probudila pre samo nekoliko sati.
Te veeri su me u neobeleenom policijskom automobilu odvezli u hotel u
Gradiu. Poto beka policija nije uspela da me pronae, moj sluaj je preuzela
posebna policijska jedinica u Gradiu. Sada sam predata u njihove ruke. Kada smo
stigli do hotela, odavno se spustila no. U pratnji policijskog psihologa, odveli su me u
sobu sa branim krevetom i kupatilom. Na celom spratu nije bilo nikoga i uvali su me
naoruani policajci. Plaili su se da bi otmiar, koji je jo bio na slobodi, mogao pokuati
da se osveti.
Prvu no na slobodi provela sam s policijskim psihologom, koja je neprekidno
priala; rei su se bez prestanka slivale oko mene. Opet sam bila odseena od spoljnog
sveta - za sopstveno dobro, uveravala me je policija.
Verovatno su bili u pravu, ali u toj sam sobi sam skoro poludela. Oseala sam se
zatvoreno i elela samo jednu stvar: da sluam radio, kako bih ula ta se dogodilo
Volfgangu Priklopilu. Verujte mi, to nije dobro za vas, svaki put bi odgovorila
psiholog. Iako sam iznutra bila kao na iglama, posluala sam je. Kasno te noi, napravila
sam kupku u kadi. Uronila sam u vodu i pokuala da se opustim. Na prste sam mogla
izbrojati koliko sam puta smela da se okupam tokom godina provedenih u
zatvorenitvu. Sada sam smela da sama napravim kupku i stavim pene koliko god
elim. Ipak, nisam uivala u tome. Negde napolju nalazio se ovek koji je osam i po
godina bio jedina osoba u mom ivotu, i traio je nain da se ubije.
134

avada kedavra

Novosti sam saznala kada sam sutradan sela u policijski automobil, kojim su me
odvezli u Be.
Ima li vesti o otmiaru?, bilo je prvo to sam ih pitala kada sam ula unutra.
Ima, oprezno je odgovorio policajac. Vie nije iv. Ubio se. Bacio se pod voz u
20.59, blizu beke Zapadne eleznike stanice.
Podigla sam glavu i pogledala kroz prozor. Pored mene su promicali letnji pejzai
gradianske nizije. Iz polja je prhnulo jato ptica. Sunce je bilo nisko i toplim
poznoletnjim sjajem grejalo livade. Duboko sam udahnula i ispruila ruke. Telom mi je
prostrujao oseaj topline i sigurnosti, od stomaka do vrhova prstiju. Glava mi je bila
lagana. Volfganga Priklopila vie nema. Gotovo je.
Slobodna sam.

135

avada kedavra

Pogovor

You don't own me

I'm not just one of your many toys
You don't own me
(iz PESME You DON'T OWN ME, KOJU SU NAPISALI DON MAARA I
DEJVID VAJT, A PEVA JE LESLI GOR)

Prvih nekoliko dana na slobodi provela sam na psihijatrijskom odeljenju za decu i

adolescente u Bekoj optoj bolnici. Bio je to dug i teak povratak u normalan ivot - ali
i kratak prikaz onoga to me eka. Dobila sam najbolju negu, ali budui da sam
smetena u zatvorenom odeljenju, nisam smela da odem. Odseena od spoljnog sveta u
koji sam upravo pobegla, u zajednikoj prostoriji sam razgovarala s mladim
anoreksiarkama i decom koja su se samopovreivala. Napolju, iza tih zatitnih zidova,
medijsko ludilo bilo je u punom jeku. Fotografi su se peli po stablima kako bi me slikali.
Novinarke su pokuavale da se uvuku u bolnicu, preruene u sestre. Moje roditelje
obasipali su zahtevima za intervjue. Strunjaci kau da je moj sluaj bio prvi u kom su
inae suzdrani austrijski i nemaki mediji preli sve granice. U novinama su osvanule
fotografije moje tamnice. Betonska vrata bila su irom otvorena. Mukarci u belim
zatitnim odelima nehajno su prebacivali onih nekoliko stvari koje sam imala i smatrala
vrednim s jedne na drugu stranu - moje dnevnike i neto odee. Na mom krevetu i stolu
jasno su se videli uti znaci sa brojevima. Bila sam prisiljena da gledam kako moj
maleni, privatni svet, koji je tako dugo bio skriven od pogleda javnosti, zavrava na
naslovnim stranama. Sve to sam uspela da sakrijem, ak i od otmiara, sada je baeno
pred javnost, koja je stvarala sopstvenu verziju istine.
Dve nedelje nakon bega, odluila sam da stanem na kraj nagaanjima i sama
ispriam priu. Dala sam tri intervjua: Austrijskoj dravnoj televiziji (ORF),
Kronencajtungu - najitanijim austrijskim dnevnim novinama - i asopisu Njuz.
Pre nego to sam zakoraila u javnu sferu, mnogi su mi savetovali da promenim
ime i pritajim se. Rekli su mi da, u suprotnom, nikad neu imati priliku za normalan
ivot. Meutim, kakav je to ivot kad ne moe da pokae lice, ne moe da vidi svoju
porodicu i mora da se odrekne sopstvenog imena? Kakav bi to ivot bio, posebno za
osobu poput mene, koja se svih tih godina u zatoenitvu borila da ne izgubi svoju
linost, svoje ja?
Uprkos nasilju, izolaciji, tome to sam bila zakljuana u tami i svim ostalim
muenjima, ostala sam Nataa Kampu. Posle bega, nikako se ne bih odrekla
najvanijeg dobra - svog identiteta. Stala sam pred kameru, predstavivi se punim
imenom i prezimenom, nemaskirana, i pruila kratak uvid u vreme provedeno u
136

avada kedavra

zarobljenitvu. Ipak, uprkos otvorenosti, mediji nisu poputali. Jedan naslov pratio je
drugi, sve apsurdnija i apsurdnija nagaanja punila su novinske stupce. inilo se da
strana istina sama po sebi nije dovoljno strana, kao da mora da se preuvelia preko
svake granice, ime mi je oduzet autoritet da sama ispriam ono to sam doivela.
Znatieljnici su okruili kuu u kojoj sam prisiljena da provedem toliko godina
mladosti. Svi su udeli da osete hladni stisak straha. Bila mi je apsolutno strana
pomisao da bi neki perverzni otmiarev oboavatelj mogao kupiti kuu i da bi ona
mogla postati mesto hodoaa za ljude ije su se najmranije matarije tu pretvarale u
stvarnost. Zato sam se pobrinula da se ne proda, nego da je u sklopu odtete dodele
meni. Tako sam povratila deo svoje prolosti.
Isprva je talas saoseanja bio neverovatan. Primala sam hiljade pisama od potpunih
stranaca, koji su se radovali to sam pobegla. Nakon nekoliko nedelja, preselila sam se u
stan za medicinske sestre pored bolnice, a posle nekoliko meseci u sopstveni stan. Ljudi
su me ispitivali zato ne ivim s majkom, ali mi se to pitanje inilo tako udnim, da
uopte nisam mogla da smislim odgovor. Uostalom, plan da postanem samostalna kada
napunim osamnaest odravao me je u ivotu tokom svih tih godina. Sada sam elela da
ga ostvarim, stojei na vlastitim nogama i konano preuzimajui odgovornost za
sopstveni ivot. Imala sam oseaj da mogu sve to hou: slobodna sam i mogu sve. Sve.
Mogu da odem na sladoled jednog sunanog poslepodneva, mogu da pleem, ponovo
krenem u kolu. etala sam velikim, arenim, glasnim svetom, koji me je istovremeno
plaio i ispunjavao euforijom, tako da sam pohlepno upijala ak i najsitnije detalje. Posle
dugotrajne izolacije, mnogo stvari jo nisam razumela. Morala sam da nauim kako svet
funkcionie, kako mladi ljudi komuniciraju, kojim se tajnim znacima koriste, kako
gestikuliraju i ta ele da izraze odeom koju nose. Uivala sam u slobodi i uila, uila,
uila. Izgubila sam itavu mladost i toliko toga sam morala da nadoknadim.
Tek sam postepeno poela da shvatam da sam kliznula u novi zatvor. Deli po
deli, zidovi koji su zamenili moju tamnicu postajali su vidljivi. Manje uoljivi zidovi,
izgraeni od preteranog zanimanja javnosti, koja je procenjivala svaki moj korak,
spreavajui me da se vozim podzemnom eleznicom kao ostali ljudi, ili da na miru
odlazim u kupovinu. Prvih nekoliko meseci nakon bega ivot mi je organizovala grupa
savetnika, ostavljajui vrlo malo prostora da razmislim ta zapravo elim da radim.
Verovala sam da u, ako medijima pruim ono to ele, sama moi da ispriam svoju
priu. Tek kasnije sam shvatila da mi to nikad nee poi za rukom. U svetu koji je
nastao oko mene nije bila re o meni. Postala sam javna linost zato to sam bila rtva
groznog zloina. Otmiar je bio mrtav, pa nije bilo sluaja Priklopil. Ja sam bila sluaj.
Sluaj Natae Kampu.
Saoseanje koje se iskazuje prema rtvi je varljivo. Ljudi vole rtvu samo kada se
oseaju superiorno. Ve sam u prvom naletu pisama primila desetine neprijatnih. Bilo je
mnogo bolesnika, ljubavnih pisama, branih ponuda i perverznih anonimnih poruka.
ak su i pisma u kojima su mi nudiii pomo jasno davala do znanja ta se mnogima
motalo po glavi. Ljudi se bolje oseaju kada pomau slabijem od sebe - rtvi. To
funkciunie sve dok su uloge jasno podeljene. Zahvalnost prema onome koji daje divna
137

avada kedavra

je stvar, ali kada se zloupotrebljava kako bi njome spreili drugog da razvije svoj puni
potencijal, cela pria postaje uplja. Moete da ivite kod mene i pomaete mi oko
kunih poslova. Nudim smetaj i platu. Iako sam oenjen, siguran sam da emo uspeti
nekako da se dogovorimo , napisao je jedan ovek. Moete da ivite u mojoj kui, da
nauite da istite i kuvale, napisala je ena kojoj se inilo da je njena protivusluga
dovoljna. Proteklih godina stvarno sam se dovoljno naistila. Nemojte me pogreno
shvatiti. Bila sam duboko dirnuta iskrenim izrazima saoseanja i zanimanjem za mene,
ali teko je kada vas doivljavaju kao istraumiranu devojku kojoj je potrebna pomo.
Nisam pristala na tu ulogu i ne elim da je preuzmem ni u budunosti.
Preivela sam psiholoko smee i mrane matarije Volfganga Priklopila i nisam
dozvolila da me to slomi. Sada sam se nala u spoljnom svetu, a ljudi su eleli da vide
upravo to: slomljenu osobu, koja nikad vie nee moi da stane na noge i uvek e
zavisiti od tue pomoi. im sam odbila da do kraja ivota nosim Kainov znak,
raspoloenje se promenilo.
Ljudi koji su mi slali svoju staru odeu i nudili mi posao istaice s neodobravanjem
su reagovali na injenicu da elim ivot prema sopstvenim pravilima. Ubrzo se proulo
da sam nezahvalna i da u sigurno pokuati da unovim svoju situaciju. Ljudima je bilo
udno to mogu da priutim sopstveni stan. irile su se bajke o neverovatnim iznosima,
koje sam navodno dobila za intervjue. Saoseanje se postupno pretvorilo u zameranje i
zavist - ponekad ak i u otvorenu mrnju.
Najvie su mi zamerali to sam odbila da osuujem otmiara onako kako je javnost
oekivala. Ljudi nisu eleli da uju da ne postoji apsolutno zlo, da granica izmeu crnog
i belog nije jasno definisana. Naravno, otmiar mi je oduzeo mladost, zatvorio me i
muio - ali tokom kljunih godina, izmeu jedanaeste i osamnaeste, bio je moj primarni
staratelj. Kada sam pobegla, nisam se samo oslobodila muitelja - izgubila sam nekog:
osobu koja mi je, silom prilika, postala bliska. Meutim, nisam imala pravo na tugu.
im bih poela da prikazujem malo kompleksniju sliku otmiara, ljudi bi kolutali oima
i gledali u stranu. Neprijatno im je kada kategorije dobra i zla ponu da se rue, a oni se
suoe s injenicom da personifikovano zlo ima i ljudsko lice. Njegova mrana strana nije
pala s neba; niko se ne raa kao udovite. Sve nas oblikuje dodir sa svetom i drugim
ljudima. To je ono to nas ini onakvima kakvi jesmo. Zbog toga je konana
odgovornost za ono to se dogaa u naim porodicama, naoj okolini na nama, a to nije
lako priznati. Jo je tee kada neko dri ogledalo koje pokazuje ono to ne bi trebalo.
Svojim primedbama sam pogodila u ivac, a pokuaj da iza spoljanjosti muitelja i
gospodina istunca pronaem oveka nije urodio plodom. Dobila sam samo
nerazumevanje. Posle bega, ak sam se upoznala s Priklopilovim prijateljem
Holcapfelom. Htela sam da razgovaram o otmiaru, kako bih shvatila zato je postao
osoba koja mi je uinila ono to je uinila. Ipak, ubrzo sam odustala od pokuaja. Nije
mi bilo dozvoljeno da se sa svojim iskustvom suoim na taj nain;to je odmah
proglaeno stokholsmkim sindromom.
I vlasti su s vremenom promenile odnos prema meni.Stekla sam utisak da mi
donekle zameraju to sam se oslobodila.U mom sluaju nisu bili spasioci,nego oni koji
138

avada kedavra

svih tih godina nisu uspeli da me oslobode.Tinjajua frustracija,koju su verovatno

oseali svi odgovorni za to,izbila je na povrinu 2008.godine.Bivi naelnik dravne
policijske uprave Hervig Hajdinger otkrio je da su politike voe i policija nakon mog
bega aktivno zatakavali svoje propuste u mom sluaju.Objavio je dojavu jednog
policajca iz jedinice sa psima,koji je est nedelja nakon otmice izdvojio Priklopila kao
mogueg otmiara.Tu dojavu policija nije istraila,uprkos tome to se u potrazi za
mnom navodno hvatala za svaku slamku.
Posebna jedinica,koja je kasnije preuzela moj sluaj,nita nije znala o tom
dokazu.Dokument je nestao.Hervig Hajdinger pronaao ga je kada je,posle mog
bega,pregledao svu dokumentaciju vezanu za sluaj.Upozorio je ministarku unutranjih
poslova na tu greku,ali ona nije elela da se suoi sa skandalom u policiji,tako brzo
nakon izbora u jesen 2006, pa je naredila da se sve istrage obustave.Tek
2008.godine,poto je smenjen s dunosti,Hajdinger je saznao za tu intervenciju.Posle
toga,preko austrijskog poslanika Petera Pilca,objavio je sledee elektronsko pismo,koje
je napisao 26.septembra 2006,mesec dana nakon mog bega:
Potovani gospodine brigadiru,
Uputstvo koje sam na poetku dobio bilo je da ne smeju da se sprovode istrage u
vezi sa drugom dojavom(onom policajca iz beke jedinice sa psima). Prema volji vrha
Ministarstva, iako nevoljno, pridravao sam se tih uputstava. Te instrukcije su
ukljuivale jo jedan deo: da priekamo dok se ne zavre opti izbori. To je trebalo da se
dogodi sledee nedelje.
Meutim, ni posle izbora, niko se nije usudio da kopa po tome i sve su informacije
ostale skrivene.
Kada je Hajdinger 2008. godine objavio to pismo, njegova izjava je gotovo izazvala
krizu u vladi. Formirana je nova komisija, koja je trebalo da se bavi istraivanjem
injenica. Gle uda, zadatak komisije nije bio da istrai policijske greke, nego da
preispita moje izjave. Ponovo je poela potraga za sauesnicima u zloinu, a komisija je
mene optuila za prikrivanje - mene, koja sam uvek bila izloena na milost i nemilost
jednoj jedinoj osobi i nita nisam mogla da znam o stvarima koje su se negde drugde
dogaale. Satima su me ispitivali, ak i dok sam radila na ovoj knjizi. Vie se prema
meni nisu odnosili kao prema rtvi, nego su me optuili za zatakavanje ili skrivanje
kljunih dokaza, javno nagaajui da li me sauesnici u zloinu moda ucenjuju. Kao da
je vlastima bilo jednostavnije da veruju u veliku zaveru koja lei iza takvog zloina,
nego da priznaju previd jednog jedinog poinitelja, koji je delovao samostalno i inio se
bezopasnim. Nova istraga zavrila se bez uspeha. Sluaj je zatvoren 2010. godine.
Zakljuak: nije bilo pomagaa. Volfgang Priklopil radio je sam. Laknulo mi je kada sam
ula da su to zakljuili.
Sada, etiri godine posle bega, mogu slobodno da diem i okrenem se suoavanju s
139

avada kedavra

najteim poglavljem u prihvatanju onoga to se dogodilo:moram se pomiriti s prolou

i okrenuti budunosti. I dalje primeujem da su neki ljudi,uglavnom anonimni,agresivni
prema meni. Veina me je podrala na mom putu. Polako i oprezno,korak po
korak,ponovo uim da verujem.
U ove etiri godine,ponovo sam se upoznala sa svojom porodicom i s majkom
izgradila odnos pun ljubavi. Stekla sam diplomu o zavretku srednjokolskog
obrazovanja i sad uim jezike. Sa zatvorenitvom u morati da se nosim celog ivota,ali
postepeno poinjem da verujem da ono vie ne upravlja mnome. Jeste deo mene,ali ne i
moja linost. Postoji jo toliko toga to bih elela da doivim. Piui ovu knjigu,pokuala
sam da zatvorim dosad najdue i najtamnije poglavlje sopstvenog ivota.Neizmerno mi
je laknulo to sam pronala rei za sve neizrecivo i protivreno. Kad ih vidim pred
sobom,crno na belo,to mi pomae da sa samopouzdanjem gledam u budunost. Zato mi
ono to sam preivela daje snagu:preivela sam zatoenitvo,oslobodila se i ostala
itava. Znam da sam u stanju da savladam i ivot na slobodi. A ta sloboda poinje
sada,etiri godine nakon 23.avgusta 2006. Tek sada,uz pomo ovih stranica,mogu da
ostavim prolost iza sebe i sa sigurnou kaem:slobodna sam.

KRAJ
Naziv originala:
Natascha Kampusch
3096 TAGE

140