Etienne de La Botie

Rasprava o dobrovoljnom ropstvu

1550.

Vladavina mnogih ne valja

neka jedan vlada nad vojskom,
neka jedan bude kralj.
To su rei koje, po Homeru, javno izgovara Odisej. 1 Da se zadovoljio samo reenicom
Vladavina mnogih ne valja . . .
nita bolje ne bi mogao rei. Ako je, medutim, hteo da zbori jo umnije, trebalo je da
kae kako gospodarenje mnogih ne moe biti dobro, poto je mo Jednog, od trenutka kada
on dobije titulu gospodara, opaka i bezumna; Homer je, naprotiv, zakljuio reima:
neka jedan vlada, jedan neka bude kralj.
Treba ipak da oprostimo Odiseju to je tako zborio, jer mu je to pomoglo da smiri pobunu
vojske smatram da je svoj govor vie prilagodio okolnostima nego istini. Medutim, ako
emo pravo, treba rei da je krajnja nesrea biti podanik jednog gospodara, za koga se
nikada ne moe pouzdano rei da je dobar, jer uvek moe sebi dopustiti da bude zao; a
imati vie gospodara znai biti isto toliko puta vie nesrean. Za sada ipak ne elim da se
uputam u to pitanje, o kojem se toliko puta raspravljalo: da li su drugi oblici republike 2
bolji od monarhije? 3 Ali, pre nego to preem na to pitanje na koje mesto treba staviti
monarhiju meu raznim republikama hteo bih da znam da li joj je uopte tu mesto, poto
je teko poverovati kako ima ita javno u toj vladavini u kojoj sve pripada Jednom. No,
ostavimo to pitanje za neko drugo vreme; ono zahteva posebnu raspravu, a povuklo bi za
sobom svakojaka politika sporenja.
Hteo bih, ovom prilikom, da shvatim kako to da toliko ljudi, toliko sela i gradova, toliko
nacija podnosi katkad jednog jedinog tiranina, koji ima samo onu mo koju mu oni daju;
koji ima snage da im naudi jedino ako su oni voljni da to podnose; koji moe da im uini
neko zlo samo ako oni pristanu da ga trpe, umesto da mu protivree. To je jamano velika,
a ipak tako obina stvar, pa se valja pre alostiti nego uditi tome to milioni ljudi bedno
slue, pognutih glava, pod sramnim jarmom, ne zato to ih na to primorava neka jaa sila,
ve zato to su izgleda opinjeni i oarani samim imenom Jednog, pred kojim ne bi trebalo
da se plae upravo zato to je on sam, niti da vole njegove osobine, jer prema njima postupa
neoveno i divljaki. Slabost nas ljudi takva je da esto moramo da budemo posluni prema
sili; u tom sluaju treba pustiti da proe vreme, poto ne moemo uvek biti najjai. Ako je,
dakle, neki narod silom rata primoran da slui tiraninu, kao to je Atina sluila tridesetorici
tirana, 4 onda se ne treba uditi nad tim podanitvom ve aliti to je do njega dolo; ili,
bolje reeno, ne treba ni aliti, niti se uditi, ve strpljivo podnositi zlo i uvati se za bolje
prilike u budunosti. Narav nam je takva da dobar deo svog ivota posveujemo obinim
prijateljskim obavezama. Posve je umno voleti vrlinu, ceniti lepa dela, biti zahvalan za
dobro koje nam je uinjeno i umanjiti esto sopstvenu dobrobit, kako bismo poveali ast
i prednosti osobe koju volimo i koja to zasluuje. Na taj nain, ako su itelji neke zemlje
1
2
3
4

Odisejeve rei preuzete su iz Homerove Ilijade II, 204205 (vidi prevod Miloa N. Duria, Matica srpska, Novi
Sad, 1972, str. 79).
Ovde: upravljanje javnim stvarima, u optem znaenju.
La Boesi koristi re u etimolokom znaenju, vladavina jednog (prema grkom monos i arkheiri).
Autokratski Savet tridesetorice koji je Sparta nametnula Atini 404. pre n. e, nakon pobede u Peloponeskom
ratu i koji je trajao osam meseci.

nali veliku linost koja je na delu pokazala znatnu sposobnost predvianja dogaaja kako
bi ih zatitila, znatnu hrabrost u tome da ih odbrani, znatnu brigu u vladanju, te ako otada
pa nadalje steknu naviku da budu posluni prema njoj i da se uzdaju u nju toliko da joj
daju odredene privilegije, onda ne znam da li je razborito pomerati je odatle, s mesta na
kojem je inila dobro, na mesto gde bi mogla da ini zlodela. Naravno, sve dok ta osoba
pokazuje dobru volju, ne treba strahoviti da nam od te blagonaklonosti moe stii neko zlo.
Ali, o dobri Boe! ta li to moe biti? Kako to uopte nazvati? Kakva li je to nesrea?
Kakvo li je to zlo, tanije, kakav je to nesreni porok? Videti da je beskrajno mnotvo
ljudi ne samo posluno, ve i gurnuto u ropstvo; da se njime ne samo vlada, ve i da se
nad njime sprovodi tiranija; da njegovi nisu ni dobra, ni roditelji, ni ene, ni deca, ak ni
sopstveni ivot. Ono pati zbog pljake, lopovluka i svireposti, i to ne od neke vojske ili
varvarske horde (od kojih bi svako krvlju branio svoj ivot) ve od jednog jedinog oveka;
ne od nekog Herakla ili Samsona, ve od oveuljka. On je najee najvea kukavica i
mekuac u celom narodu; nije navikao ni na miris baruta, niti na viteka nadmetanja; ne
samo da je nesposoban da zapoveda ljudima ve nije u stanju da zadovolji ni najslabaniju
enicu. Hoemo li to nazvati kukavilukom? Hoemo li ljude koji takvom oveku slue
nazvati kukavicama i slabiima? Ako se dvojica, trojica ili etvorica ne brane od jednog, to
je udno, ali ipak moguno; moe se, u tom sluaju, rei da je to zbog manjka sranosti. Ako,
meutim, stotinu ili hiljadu njih trpe jednog, hoemo li i dalje govoriti kako je to kukaviluk
i kako se ljudi ne usuduju da ga napadnu, ili moda pre da ne ele da ga napadnu, zato to
ga preziru i potcenjuju? Ali, ako vidimo da ne samo stotinu ili hiljadu ljudi ve i stotinu
zemalja, hiljadu gradova, milion ljudi ne napada pojedinca koji se prema njima odnosi, u
najboljem sluaju, kao prema slugama i robovima, kako emo to onda nazvati? Da li je to
kukaviluk? Svaki porok, naravno, ima svoje granice, preko kojih ne moe prei; dvoje, a
moda i desetoro, mogu strahovati od jednog; ali kada se hiljadu ljudi, milion ljudi i hiljade
gradova ne brane od jednog, to onda vie nije kukaviluk, jer kukaviluk dotle ne see,
kao to ni junatvo ne zahteva da samo jedan ovek osvoji tvravu, napadne celu vojsku,
osvoji kraljevstvo. Kakav li je to onda udovini porok, koji ne zasluuje da bude nazvan
kukavilukom, kojem se ne moe nai dovoljno gadno ime, porok koji priroda porie da
ga je stvorila i kojeg jezik odbija da imenuje?
Neka se na dve strane postavi pedeset hiljada naoruanih ljudi, neka zauzmu borbeni
raspored, neka se sukobe; jedni su slobodni i bore se za svoju slobodu, drugi pokuavaju
borbom da im je otmu; kome e pripasti pobeda, ko e sranije ui u borbu: oni koji se
nadaju da e im nagrada biti ouvanje sopstvene slobode ili oni koji kao nagradu za zadate
i primljene udarce oekuju samo ropstvo drugog? Jedni pred oima uvek imaju sreu
prolog ivota i iekivanje istog blagostanja u budunosti. Oni ne misle toliko na tegobe,
na trenutne patnje u borbi, koliko na muke koje e kao pobeeni morati zanavek da trpe
i oni i njihova deca i celo njihovo potomstvo. Druge ohrabruje samo pohlepa, koja se
odmah topi pred opasnou i ija se tobonja estina gasi gotovo odmah, u krvi prve rane.
ta je to u uvenim bitkama Miltijada, Leonide, Temistokla 5 od pre dve hiljade godina
koje su i danas jo tako svee u knjigama i seanju ljudi, kao da su nedavno vojevane u
Grkoj, za njeno dobro i za primer celom svetu ta je tom tako malom broju Grka u tim
bitkama ulivalo ne samo snagu ve i sranost da se odupru moi tolikih brodova, koje
je i more jedva dralo, da pobede toliko naroda, u kojima su zapovednici neprijateljskih
5

Miltijad: atinski vojskovoa koji je pobedio Persijance kod Maratona 490. pre n. e.; Leonida: spartanski kralj i
vojskovoa, poginuo 480. pre n. e. branei sa svojih trista vojnika Termopilski klanac od prodora Persijanaca;
Temistokle: atinski vojskovoa i dravnik, odneo veliku pobedu nad persijskom vojskom pod Kserksom, u
pomorskoj bici kod Salamine, 480. pre n. e.

vojski bili brojniji od svih Grka zajedno? Nije li u tim slavnim danima bitka izmeu Grka i
Persijanaca bila manje vana od pobede slobode nad sluenjem, od pobede slobodnih ljudi
nad pohlepom?
Zadivljujue je sluati prie o junatvu koje sloboda uliva u srca onih koji je brane.
Meutim, dogaa se, u svim zemljama, meu svim ljudima, svakoga dana, da jedan ovek
ugnjetava stotine hiljada i liava ih slobode; ali, ko bi poverao u to samo na osnovu prie,
da se u to sam ne uveri? I kada bi nam neko priao o tome kao o neemu to se deava samo
u nekim udnovatim i dalekim zemljama, ko bi poverovao da je to istinito, a ne samo neto
izmiljeno i lano? Protiv takvog, jednog tiranina, ne treba se boriti, ne treba se braniti;
on e poraziti samog sebe, ako zemlja ne pristane na ropstvo. Ne treba mu nita oduzeti,
samo mu ne treba nita dati; nije neophodno da zemlja uini neto za sebe, pod uslovom
da ne uini nita protiv sebe. Dakle, sami narodi doputaju, odnosno rade tako da bivaju
ukroeni, jer bi samim odbijanjem da slue bili osloboeni; narod sam sebe podjarmljuje,
sam sebi preseca grkljan; taj isti narod, koji moe da bira izmeu podanitva i slobode,
odbacuje slobodu i prihvata jaram, pristaje na sopstveno zlo, sam juri za njim. Kada bi ga
neto kotalo da ponovo stekne svoju slobodu, ne bih ga na to terao, ali ta bi oveku inae
trebalo da bude drae od povratka na svoje prirodno pravo, da od marve iznova postane
ovek? Ipak, jo jednom, ne oekujem od njega takvu hrabrost; doputam da vie voli
neku vrstu sigurnosti bednog ivljenja od neizvesne nade u lagodniji ivot. Ali, ta? Ako
je slobodu dovoljno poeleti, ako je za nju potrebna obina volja, hoe li se nai bilo koji
narod koji e poverovati kako preskupo plaa slobodu, ako zna da je moe stei samo ako je
poeli, i koji e zaaliti zbog svoje volje, ako se pokae da svoje dobro moe povratiti samo
krvlju; to dobro, slobodu, iji bi gubitak svim asnim ljudima uinio ivot nepodnoljivim i
kojima bi bez njen smrt bila blagodet? Jamano, kao to iskra postaje plamiak, koji stano
jaa, i to se vie drva dodaje, to vie sagoreva, tako nije potrebno dolivati vode da bi se
vatra ugasila; dovoljno je ne stavljati vie drva i plamen se sam polako gasi, gubi snagu i
prestaje da bude plamen. Slino tome, i tirani to vie pljakaju, to vie zahtevaju; to vie
rue i razaraju, to im se vie daje i vie slui; tako i oni stiu snagu i postaju sve jai i orniji
za unitavanje i ruenje svega; ako im se, meutim, nita ne daje, ako im se ne iskazuje
poslunost, ostae, bez ikakve borbe i zadavanja udarca, ogoljeni i poraeni i vie nita
nee biti isto, kao to se i koren do kojeg ne dopiru vlaga i hrana sui i vene.
Da bi stekli dobro koje ele, hrabri se nee osvrtati na opasnosti, razboriti nee zazirati
od napora; kukavni i tromi ne umeju da izdre zlo, niti da povrate ono za im ude oni
ostaju na tome da ele, ali kukaviluk im oduzima sranost da tome tee, iako elja da
uivaju u tome ostaje u delu njihove naravi. Ta elja, zajednika mudrima i nesmotrenima,
hrabrima i kukavnima, ini da oni ude za svim onim stvarima koje bi ih, jednom steene,
uinile srenima i zadovoljnima. Ima samo jedna stvar zbog koje ljudima, ne znam zato, u
prirodi ponestaje snage da za njom ude a to je sloboda, to tako veliko i ugodno dobro.
Ako se ono izgubi, nagrnue sva zla, a dobra koja preostanu od nje, iskvarena ropstvom,
izgubie ukus i miris. Ljudi ne ele slobodu, i to, ini se, iz jednog jedinog razloga: ako bi
je poeleli, imali bi je; oni kao da odbijaju da steknu tu dragocenost, jer se do nje suvie
lako stie.
Jadni, bedni i bezumni ljudi, narodi tvrdoglavi u svojoj nevolji i slepi prema sopstvenom
dobru! Doputate da ispred vas odnose najbolji i najsvetliji deo vaih prihoda, doputate da
vam pljakaju polja, da vam pustoe kue i da oduzimaju stvari vaih predaka; ivite tako
kao da vam nita vie ne pripada; ako vam ostave pola vaih dobara, porodica, jadnih ivota,
ini se da to smatrate velikom sreom; sva ta teta, ta nesrea, ta ruevnost ne proistie od
vaih neprijatelja ve jamano od vaeg neprijatelja, i to od onog kojeg ste vi uinili onim
4

to jeste, za koga tako junaki idete u rat i radi ije sujete ne odbijate da izloite smrti svoje
ivote. Onaj koji tako gospodari vama ima samo dva oka, dve ruke, jedno telo i nita drugo
to ne bi imao i poslednji stanovnik velikog i beskrajnog broja vaih gradova. Ono to on
ima vika to su sredstva koja mu vi pruate kako bi vas unitio. Odakle mu toliko oiju
da vas uhodi osim ako mu ih vi sami ne dajete? Kako to da ima toliko ruku da vas udara,
osim ako ih ne uzima od vas? Nisu li to vae noge kojima gazi vae gradove? Kako to da
uopte ima neku mo nad vama, osim ako to nije vaim posredstvom? Zar bi se usudio da
vas zajai da nije u sporazumu sa vama? ta bi vam on uopte mogao da niste jatak lopova
koji vas pljaka, da niste sauesnik ubice koji vas ubija, i svoj sopstveni izdajica? Sejete
vaa polja da bi ih on pustoio; nametate i punite vae kue kako biste mu obezbedili
lopovluk; hranite svoje kerke kako bi on imao ime da zadovolji svoju pohotu; hranite
svoju decu kako bi ih on, u najboljem sluaju, vodio u svoje ratove, poveo u klanicu i uinio
ih poslanicima svoje pohlepe i izvriocima svojih osveta. Vi sebe troite naporima kako bi
on mogao da se prenemae u svom uivanju i svojoj prljavoj i gadnoj nasladi. Vi slabite da
bi on bio jai, vri i da bi uzicu drao jo krae. A mogli biste da se oslobodite od tolikih
nedostojnosti, koje ne bi podnele ni same ivotinje, ako pokuate, ne da ih se oslobodite,
ve da pokaete volju da to uinite. Budite odluni u tome da ne elite vie sluiti i eto
vas slobodnih; ne traim od vas da ga odbacite ili gurnete, ve samo da mu vie ne dajete
podrku pa ete sami videti da e on pasti od sopstvene teine i razbiti se poput kolosa
ispod koga se izvue osnova.
Lekari kau da su uzaludni pokuaji da se izlee neizleive rane, pa moda stoga nije
mudro to ja savetujem narod u ovim stvarima jer je on, izgleda, ve odavno izgubio
oseanje za zlo koje ga je spopalo, to dovoljno pokazuje da mu je bolest smrtonosna.
Pokuajmo, ako moemo, da pretpostavkama otkrijemo kako se tako duboko ukorenila ova
tvrdokorna volja za ropstvom, koja sada ini da i sama ljubav za slobodom vie ne izgleda
toliko prirodna.
Prvo, a to je verujem, nesporno: kada bismo iveli sa pravima koja imamo zahvaljujui
prirodi i na osnovu pravila kojima nas ona ui, bili bismo prirodno posluni prema roditeljima, bili bismo podredeni umnosti i ne bismo bili niije sluge. O poslunosti koju svako
gaji prema ocu i majci, iskljuivo shodno svojoj prirodi, svedoi svaki ovek ponaosob. to
se tie uma i pitanja da li je on u nama uroen ili nije (pitanje o kome iscrpno raspravljaju
akademici i koga se dotiu sve lozofske kole), mislim da neu pogreiti verujui da u
naoj dui postoji neki prirodni zametak uma koji se, podstaknut dobrim savetima i dobrim
primerima, pretvara u vrlinu; nasuprot tome, ako um ne uspe da odoli porocima koji ga
okruuju, taj isti zametak trune. Ono to je, medutim, u prirodi svima jasno i oigledno i
prema emu ne smemo biti slepi to je sledee: priroda, boji poslanik, dobroinitelj ljudi,
uinila nas je sve jednakim po obliku i, kako izgleda, po istom kalupu, da bismo se svi
meusobno spoznali kao drugovi ili pre kao braa. A ako je pri raspodeli svojih darova
jednima ili drugima od nas dala neke prednosti u telu ili duhu, nije joj bila namera da nas
stavi u ovaj svet kao omeeno polje, niti je najjae i najsposobnije poslala ovde dole da,
u ulozi oruanih razbojnika u umi, gone one najslabije. Valja pre verovati da je, dajui
nekima vei a nekima manji deo, htela da izazove u njima bratsku briljivost koja bi se
ogledala u tome to bi jai pomagali onima kojima je to neophodno: i tako, poto je ta
dobra majka svima nama dala celu zemlju za svoj dom, sve nas smestila pod isti veliki krov,
sazdala nas sve po istom kalupu tako da svako moe da se ogleda i prepozna u svakom
drugom; poto nam je svima dala taj veliki dar glasa i rei kako bismo mogli da prilazimo
jedni drugima i da se bratimimo, te da zajednikom i uzajamnom objavom naih misli
stvorimo zajednicu naih volja; poto je nastojala na sve nacine da stvori i uvrsti vor
5

naeg saveza i drutva, poto je po svemu pokazala da nije elela samo da nas sjedini, ve
da nas sve uini jednima, onda ni po emu ne treba sumnjati da smo svi po prirodi slobodni,
jer smo svi drugovi; moe li uopte nekom pasti na um da je priroda, stavljajui nas sve u
isto drutvo, stavila nekoga u stanje ropstva.
Istini za volju, besplodno je raspravljati o tome da li je sloboda prirodna, s obzirom da
niko ne moe da bude u ropstvu a da mu se pri tom ne ini neko zlo, a nema nieg to je
toliko suprotno svetu u kome vlada priroda, koja je razumna, kao to je to nepravda. Ostaje
onda da se kae kako je sloboda prirodna i, prema tome, po meni: nismo samo roeni sa
svojom slobodom ve i sa voljom da je branimo. A ako nekim sluajem posumnjamo u to i
ako smo toliko iskvareni da ne moemo da prepoznamo svoje dobro kao ni svoje uroene
sklonosti, onda moram da vam uinim tu ast i da tako red uzdignem divlje zveri na postolje
da bih vam pokazao vau prirodu i vae stanje. Boe, pomozi mi; ako su Ijudi gluvi, zveri
urliu: ivela sloboda. Mnoge od njih uginu im ih uhvate; kao to riba umire im nije
u vodi, tako i razna stvorenja naputaju svetlost dana ne elei da preive gubitak svoje
prirodne slobode. Da meu ivotinjama postoji hijerarhija, te zveri koje odmah uginu kad
ih uhvate predstavljale bi ivotinjsko plemstvo. Ostale ivotinje, od najveih do najmanjih
toliko se opiru kandama, rogovima, kljunom, kad ih uhvate, da time dovoljno govore
koliko dre do onog to su izgubile. Kada su sasvim zarobljene daju nam toliko oiglednih
znakova o saznanju svoje nevolje da se onda moe lepo videti da od tog trenutka pa nadalje
vie ame nego to ive, i da svoj ivot produuju vie kako bi alile svoju izgubljenu
dobrobit nego da bi uivale u svom ropstvu. ta drugo moe da objasni ponaanje slona
koji, branei se do iznemoglosti i znajui da e da bude uhvaen, obija svoju eljust o drvo
i lomi svoje zube, do njegova velika elja da ostane slobodan kao to je bio; tako on dolazi
na pomisao da trguje sa lovcima: da vidi da li e, po cenu svojih zuba, moi da se oslobodi
i da Ii e njegova slonova kost, ostavljena kao otkupnina, moi da mu obezbedi slobodu.
Konja pak dresiramo im doe na svet kako bismo ga pripitomili da slui; ipak, naa briga
i timarenje ne mogu ga spreiti da zagrize uzdu kada hoemo da ga ukrotimo, da se ritne
kada ga podbodemo time on hoe da pokae svoju narav i tim svojim inom svedoi o
tome da, iako slui, to nije po njegovoj volji, ve po naoj prisili. ta onda valja rei?
ak i volovi stenju pod jarmom,
A ptice u kavezu pevaju tugovanke,
kao to sam ve rekao na drugom mestu provodei vreme u pravljenju rima na francuskom: jer kada tebi piem, o Longa, 6 ne plaim se da ubacim neke svoje stihove; dok ih tebi
itam oni gode mojoj sujeti jer ti tada izgleda zadovoljan njima.
Prema tome, ako svako bie koje ima oseaje svog postojanja, osea zlodelo pokorenosti
i tei slobodi; ako ivotinje koje su stvorene da slue oveku mogu da se podrede tek poto
su protestovale suprotnom eljom, kakva li je onda nesrea mogla da uini oveka toliko
neprirodnim; do te mere da je ovek, jedino stvarno roen da ivi slobodno, izgubio seanje
na svoje prvobitno stanje i na elju da ga ponovo zadobije.
Postoje tri vrste tirana; jedni stiu vlast na osnovu narodnih izbora, drugi silom oruja, a
trei nasledstvom. Oni koji su je stekli pravom ratovanja ponaaju se, kao to dobro znamo
i kako se s pravom kae, kao u osvojenoj zemlji. Oni koji se rode kao kraljevi, obino
nisu nita bolji od prvih, poto su roeni i vaspitani usred tiranije; sa mlekom posisaju i
narav tirana, a na narode koji su im potinjeni gledaju kao na nasleene robove; zavisno od
6

Re je o La Boesijevom prethodniku u Parlamentu grada Bordoa, Gijomu de Liru de Longi (Guillaume de Lur
de Longa).

naklonosti kojoj su blii, krtosti ili raskalanosti, koriste se svojim kraljevstvom kao svojim
nasledstvom. Onaj kome je narod dao vlast trebalo bi, ini mi se, da bude podnoljiviji;
verujem da bi i bio kad ne bi, im doivi da bude izdignut na tako visoko mesto, iznad
svih drugih, polaskan ne znam ve ime, to se naziva veliinom, vrsto odluio da vie
sa tog mesta ne ide. On gotovo uvek smatra da mo koju mu je poverio narod treba da
prenese na svoju decu; im donese takvu odluku, udno je gledati u kojoj meri prevazilazi
one druge tirane po svim porocima pa ak i u svireposti. Jedini nain za osiguranje svoje
nove tiranije oni vide u snanom poveanju ropstva i u otudivanju svojih podanika tako
da, koliko god da je svee seanje na slobodu, ono e uskoro pod njima potpuno da iezne.
Tako, istinu govorei, uviam da medu njima ima razlika, ali biram da ne vidim nijednu,
jer, iako do vlasti stiu raznim sredstvima, nain vladavine je uvek gotovo isti. Izabranici
naroda se prema njemu ponaaju kao prema biku koga treba ukrotiti; osvajai se prema
narodu ponaaju kao prema plenu na koji imaju sva prava, a naslednici kao prema krdu
robova koje im sasvim prirodno pripada.
Tim povodom, da se nekim sluajem danas rode neki posve novi ljudi, nenaviknuti na
pokornost, ali ni omamljeni slobodom, koji ne znaju ak ni za imena pokornosti i slobode,
i da im se ponudi da biraju izmeu mogunosti da budu robovi ili da ive slobodno prema
zakonima, ta bi oni izabrali: nema sumnje da bi mnogo vie voleli da slede svoj um nego
da slue nekom oveku, osim ako nisu poput onih Izraelaca koji su se bez motiva, bez
ikakve prisile prepustili tiraninu. 7 Nikako ne mogu da proitam priu o njima a da me to
ne razgnevi toliko da bih mogao da se odnosim prema njima gotovo neljudski, i to do te
mere da bih ak oseao zadovoljstvo zbog svih nevolja koje su ih tim povodom zadesile.
Da bi ljudi, bar dok imaju neto Ijudsko u sebi, dozvolili sebi da budu pokoreni, jamano
moraju da postoje dve stvari: ili da budu primorani na to ili da budu prevareni; primorani
od strane tuih vojski, kao Sparta i Atina od Aleksandrovih snaga, 8 ili pak od stranaka kao
kada je vlada Atine dospela u ruke Pizistrata. 9 Ljudi esto prevarom gube svoju slobodu,
ali ne toliko zato to bivaju zavedeni drugim koliko time to sami sebe zavaraju. Tako je
narod Sirakuze, glavnog grada Sicilije, opkoljen sa svih strana neprijateljem i zaokupljen
samo time da se spase neposredne opasnosti, izabrao tiranina Dionizija Prvog i prepustio
mu upravljanje vojskom, ne obazirui se pri tom na injenicu da su ga time uinili toliko
monim da se prepredenjak, kada se pobedonosno vratio, ponaao kao da je pobedio ne
samo neprijatelja ve i svoje graane unapreivao je sebe iz kapetana u kralja i iz kralja
u tiranina. 10 Nezamislivo je kako narodu, kada je jednom podjarmljen, sloboda iezne iz
glave iznenada, do te mere da ga je nemogue probuditi kako bi je ponovo zadobio; on
slui tako dobro i voljno i videvi ga takvog moglo bi se rei ne da je izgubio slobodu ve
da je zaradio svoje ropstvo. Istinu za volju, valja rei da je to uprkos njemu, kao i to da on u
poetku silom slui. Meutim, oni koji dou kasnije slue bez kajanja i sasvim voljno ine
ono to su prethodnici radili pod prisilom. Tako ljudi koji su rodeni pod jarmom, hranjeni
i vaspitani u sluganstvu i ne gledaju dalje od svojih nogu, zadovoljni su da ive onako
kako su roeni. Uopte ne misle da imaju neko drugo dobro ili pravo osim onog koje su
zatekli; smatraju prirodnim ono stanje koje su zatekli roenjem. Ipak, nema tog naslednika,
koliko god bio rasipan i nemaran, koji jednog dana ne pogleda u registre da vidi da li u
potpunosti uiva u svojim pravima nasledstva i proveri nije li neko prisvojio ta njegova
7
8
9
10

Re je o Saulu prvom, izraelskom kralju, oko 1000. pre n. e.

Aleksandra Makedonskog svi Heleni priznaju za svog vladara u Korintu 335. pre n. e.
Posle Solonove smrti (oko 559. pre n. e.), Pizistrat je uzurpirao vlast u Atini i vladao do smrti (sa izuzetkom
dva kratka prekida), oslanjajui se na trgovce, zanatlije i slobodne seoske optine.
Dionizije Stariji, tiranin iz Sirakuze (430367. pre n. e.). Spasio grad od invazije Kartaginjana.

prava ili prava njegovog prethodnika. Navika koja, medutim, u svim stvarima ima tako
veliki uticaj na nae delanje, pokazuje svoju najveu mo time to nas ui da sluimo; i
kako se za Mitridata 11 kae da je na kraju navikao da pije otrov, tako je i nas navika nauila
da progutamo otrov ropstva a da nam on pri tom ne bude gorak. Ne moe se porei da nas
priroda u nama vue tamo gde ona eli i da ini da se za nas kae da smo dobro ili loe
rodeni; ali, valja priznati da ona ima manje uticaja od navike, jer se ono to je prirodno, ma
kako bilo dobro, gubi ako se ne odrava okolina nas uvek oblikuje na svoj nain, uprkos
naoj prirodnoj sklonosti. Klice dobrog koje priroda stavlja u nas tako su krhke i mrave
da ne mogu podneti ni najmanji udar pogrene ishrane; te klice se ne odravaju tako lako
kao to lako krljaju, raspadaju se i postaju nitavne poput voke. Voka ima i zadrava to
dobro u sebi ako joj se dopusti da nesmetano raste, ali ako se na nju neto nakalemi, ona
odmah gubi to dobro i daje neko drugo udno strano voe. I trave imaju svoja svojstva,
prirodnost i posebnost; meutim, mraz, vreme, teren ili ruka batovana poboljavaju ili
umanjuju njihova svojstva; biljka koju vidimo na jednom mestu esto je neprepoznatljiva
na drugom. Ko gleda Venecijance, tu aku ljudi koji ive tako slobodno da ni najnesreniji
medu njima ne bi hteo da bude kralj, uvia da svi oni tako rodeni i odgojeni, znaju samo za
jednu tenju da to vie imaju na umu ouvanje svoje slobode; tako naueni i obrazovani
od kolevke, ne bi dali ni najmanji deo svoje slobode za svu ostalu sreu na svetu; ko ih
gleda, rekoh, otiao bi posle u zemlju onog koga zovemo veliki gospodar 12 i video tamo
ljude koji su roeni samo zato da bi sluili i koji se odriu svog ivota da bi odravali
njegovu mo: da li bi taj koji gleda pomislio da su ovi i malopre pomenuti ljudi od iste
prirode, ili bi moda pomislio da je, izaavi iz drave ljudi, uao u park zveri. Govori se da
je Likurg, zakonodavac u Sparti, 13 odgojio dva psa, dva brata teneta od iste kuke: jednog
je drao da se goji u kuhinji, a drugog navikavao da tri po poljima uz zvuk trube i horne,
u elji da pokae lakedemonskom narodu da su ljudi onakvi kakvim ih uini vaspitanje.
Jednog dana doveo je oba psa na trg i izmeu njih stavio orbu i zeca; jedan je otrao do
tanjira orbe a drugi za zecom; ipak su braa, ree on. Ovaj zakonodavac je umeo da prui
Lakedemoncima tako dobro vaspitanje da je svako bio spreman pre da hiljadu puta umre
nego da prizna nekog drugog gospodara osim zakona i uma.
Drago mi je to u ovde da podsetim na neke od najomiljenijih Kserksovih rei, koje
potiu od velikog persijskog kralja i dva Lakedemonca: kada je Kserks pripremao svoju
vojsku za osvajanje Grke, poslao je svoje ambasadore po grkim gradovima da trae vodu
i zemlju, to je bio nain da Persijanci pozovu te gradove na predaju. Nikoga nije poslao
ni u Spartu ni u Atinu jer su Spartaci i Atinjani, kojima je Kserksov otac Darije jednom
ranijom prilikom poslao ambasadore da prenesu slian zahtev, te ljude bacili, jednog u
jarak, a drugog u bunar, rekavii im da tu smelo uzmu vodu i zemlju i da ih odnesu svom
vladaru. Ti ljudi, Spartanci i Atinjani nisu mogli podneti ni najmanju re koja bi ugrozila
njihovu slobodu. Medutim, priznavi to, Spartanci su takvim ponaanjem razgnevili svoje
bogove, posebno Taltibija, boga glasnika. Da bi ih smirili, Spartanci su odluili da Kserksu
poalju svoja dva sugraanina kako bi on, raspolaui njima po svojoj volji, mogao da
se osveti za ambasadore koje su Grci ubili njegovom ocu. Dva Spartanca, jedan Sperhije
i drugi Bulije, 14 svojevoljno su se ponudili da pou. Krenuli su i usput stigli do palate
11
12
13
14

Kralj Ponta, Mitridat VI Euptor (12063. pre n. e.). Uzimao je otrove da bi postao neosetljiv na njih.
Veliki gospodar, Sultan, turski car. Mletaka republika i Otomansko carstvo esto su bili zaraene suparnike
sile.
Likurg: spartanski zakonodavac iz IX veka pre n. e.
Vidi Herodotovu Istoriju VII, 133137; prevod Milana Arsenia, Matica srpska, Novi Sad, 1980, knj. II, str.
175177.

jednog Persijanca koji se zvao Hidarn, a bio je Kraljev porunik svih azijskih gradova na
obali mora; primio ih je asno i posle raznih drugih govora upitao zato izbegavaju da
stupe u prijateljstvo s kraljem; ako pogledate mene, ree Spartancima, videete koliko
kralj ume da ceni estite ljude; isto tako kada biste i vi bili njegovi, on bi se prema vama
slino ophodio, i svaki od vas bi bio gospodar jednog grkog grada. Hidarno, ti nam ne
moe dati dobar savet, rekoe Spartanci, jer si iskusio dobro koje nam obeava, ali
zato ne poznaje dobro koje mi uivamo; ti si iskusio naklonost kralja, ali ti nita ne zna
o slobodi, o njenom ukusu, o tome koliko je ona slatka. Da si je sam okusio, ti bi nam
savetovao da je branimo ne samo kopljem i titom, ve i zubima i noktima. Tako su mogli
da odgovore samo Spartanci i obojica su govorili onako kako su bili vaspitani. Persijancu
je bilo nemogue da ali za slobodom, jer je nikad nije okusio, kao to je Lakedemoncu bilo
nemogue da trpi podanitvo jer je okusio slobodu.
Katon Utiki je jo kao dete, i pod nadzorom svog uitelja, esto poseivao diktatora
Sulu; kako zbog mesta i kue iz koje je bio, tako i zbog toga to su bili bliski roaci, Sulina
vrata su mu uvek bila otvorena. Katonov uitelj je uvek iao sa njim u posetu, kao to
je obiaj sa decom iz dobrih kua. Katon je primetio da u Sulinoj kui u prisustvu ili po
nareenju Sule, jedne zatvaraju a druge osuuju; jedan je bio prognan, drugi zadavljen;
jedan je predlagao zaplenu dobara nekog graanina, drugi mu je traio glavu. Jednom rei,
sve se tu odvijalo ne kao kod sudije u gradu, ve kao kod narodnog tiranina; to nije bio
nikakav sud, ve tiraninova jazbina. Dete onda ree svom uitelju: to mi ne da bode,
sakriu ga pod mantiju a poto esto ulazim u Sulinu sobu jo pre nego to ustane, imam
dovoljno jaku ruku da mogu da oslobodim grad od njega to su rei koje doista pripadaju
Katonu; bio je to poetak Katonov, dostojan njegove smrti. Ipak, neka se ne spominje
njegovo ime ni zemlja, neka se samo govori o inu onako kako se dogodio; on sam za sebe
kae: zar se nee odmah rei da je to dete bilo Rimljanin, da je roeno u Rimu, dok je Rim
bio slobodan. emu ove rei? Ne zato to smatram da zemlja i zaviaj ne predstavljaju
nita, jer u svim predelima, u svakom podneblju, svuda je ropstvo gorko, a zadovoljstvo
biti slobodan, ve zato to smatram da treba aliti one koji se ve od roenja nalaze pod
jarmom; treba im oprostiti ili dati izvinjenje to nikada nisu videli ni senku slobode, nita
o njoj nisu uli, ne oseaju zlo to su robovi. Kada bi, kao to veli Homer za Kimerce, 15
postojala zemlja u kojoj se sunce pokazuje sasvim drugaije nego nama, u kojoj ih obasjava
est meseci, a zatim ih ostavlja u tmini: da li bi bilo udno da se oni koji se rode tokom
te duge noi i koji nisu nikada uli za svetlost i nikada nisu videli dan, naviknu na tmine
u kojima su se rodili i budu bez elje za danom? Nikada niko ne ali za onim to nikada
nije posedovao, a aljenje za neim dolazi tek nakon zadovoljstva i saznanje o zlu uvek
dovodi do seanja na prolu sreu. U prirodi oveka je da bude slobodan i da eli da bude
slobodan; ali priroda mu je takode takva da se prirodno povija prema ishrani koju dobija.
Dakle, ako su, recimo, oveku prirodne sve stvari kojima se hrani i na koje su navikava,
onda je u njemu uroeno jedino ono na ta ga poziva njegova jednostavna i neizmenjena priroda. Tako je prvi uzrok za dobrovoljno ropstvo navika. Kao to se dogaa sa
drepcima koji prvo grizu uzde, a potom se igraju njima, tako i oni koji su se pre ritali
zbog tereta na leima, sada uivaju da se kite amom i koopere se ponosni pod oklopom.
Tako ljudi govore da su uvek bili podanici, da su njihovi oevi isto tako iveli; smatraju da
su primorani da izdre zlo, tee sebe primerima i trajanjem sami poveavaju posed onih
koji ih tiraniu; meutim, godine koje prolaze nikada ne daju pravo na injenje zla, ali
uprkos tome poveava se nepravda. Uvek postoje neki koji su srenije roeni od drugih,
15

Kimerci: legendami narod koji je iveo u zemlji u kojoj sunce sija samo pola godine. Vidi Herodotovu Istoriju
IV, 1113, naved. izdanje, knj. I, str. 278279, i Homer: Odiseja IX, 1219.

koji oseaju teret jarma, pa ne mogu da se obuzdaju da ga ne stresu; koji nikada ne naviknu
na jaram i koji, poput Ulisa koji je stalno lutao morem i kopnom da bi ugledao dim svog
ognjita, nikada ne mogu sebe da spree u traganju za svojim prirodnim privilegijama, ni
da spree seanja na pretke i svoje prvobitno stanje. To su ljudi istog razuma i dalekovidog
duha, koji se ne zadovoljavaju, poput svetine, gledanjem samo ispred svojih nogu, ve
radije gledaju iza i ispred sebe i seaju se prolih stvari kako bi sudili o onim stvarima koje
predstoje u vremenu i da bi merili pojave u sadanjem vremenu: to su oni koji sami po
sebi imaju zrele umove koje su pri tom unapredili uenjem i znanjem. Kada bi sloboda bila
sasvim izgubljena i sasvim izvan sveta, ti ljudi bi je zamiljali, oseali je u svom duhu i jo
uvek u njoj uivali; ropstvo nikako nije po njihovom ukusu, ak i kada je ukraeno. Veliki
Turin 16 bio je svestan da knjiga i uenje daju ljudima, vie od bilo ega drugog, smisao
i razumevanje sebe samih i razvijaju mrnju prema tiraniji. Koliko znam, u toj njegovoj
zemlji nema uenih ljudi, a on ih i ne trai. No, obino velika revnost i priljenost onih koji
su, uprkos vremenu, sauvali odanost prema slobodi, ostaje bez uinka, ma koliko brojni
bili, budui da se ti ljudi medusobno ne poznaju. Tiranin im je oduzeo slobodu delanja,
govora i gotovo miljenja; oni ostaju sami u svojim fantazijama. Prema tome, Momo, 17
bog podrugljivosti, nije se suvie ni rugao oveku kojeg je skovao Vulkan, kada mu je
prebacivao to mu nije napravljen prozori na srcu kroz koji bi mogle da se vide njegove
misli. Kae se da Brut, Kasije i Kask, kada su preduzeli da oslobode Rim, odnosno ceo
svet, nisu hteli da u tome uestvuje Ciceron, taj veliki i strastveni pristalica javnog dobra,
ako je takvog ikada bilo, smatrajui da mu je srce preslabo za tako veliki in; uzdali su
se u njegovu volju, ali ne i u njegovu smelost. Ipak, ko god razmotri dela prolosti i stare
anale, shvatie: gotovo svi oni koji su se, videvi svoju zemlju u nevolji i loim rukama, s
najboljim namerama latili da je oslobode uvek su u tome uspevali jer je i sama sloboda
bila na njihovoj strani, na strani onog to su vrlinom zamislili.
Harmodije, Aristogiton, Trasibul, Brut Stariji, Valerije i Dijon 18 to su uspeno i ostvarili.
U takvim sluajevima, uz vrstu volju, gotovo nikad ne izostane ni srea. Brut Mlai i
Kasije su bili uspeni u oslobaanju zemlje od ropstva, ali su, vrativi slobodu, poginuli
ne bedno (kakvo bi skrnavljanje bilo rei da ima ieg bednog kod ovih ljudi, bilo u njihovoj
smrti, bilo u njihovim ivotima?), ve jamano na veliku tetu, venu nesreu i potpuno
razaranje republike koja je, ini se, pokopana sa njima. Drugi, kasniji poduhvati protiv
rimskih imperatora predstavljeni su zaverama ambicioznih ljudi koje ne treba aliti zbog
nevolja koje su ih zadesile jer je jasno da nisu nastojali da zbace krunu, ve samo da je
uzurpiraju, pretendujui da oteraju tiranina, ali da pri tom zadre tiraniju. to se njih tie,
ne bih eleo da su u svom poduhvatu uspeli i zadovoljan sam to su svojim primerom
pokazali da sveto ime slobode ne treba zloupotrebljavati za pokrivanje ravog poduhvata.
Ali, da se sada vratim na nae razmatranje koje mi je gotovo izmaklo; prvi razlog zbog
kojeg Ijudi dobrovoljno slue jeste zato to se rode i odgajaju kao slugani. Iz ovog proizlazi
drugi razlog: pod tiranima ljudi lako postaju kukavice i mekuci. Za ovu napomenu sam
duboko zahvalan Hipokratu, praocu medicine, koji ju je zapisao i preneo u jednoj od svojih
knjiga pod naslovom O bolestima. 19 Ta linost je sigurno imala veliko srce i to je i pokazala
kada je kralj hteo da je privue ponudama i velikim darovima. Hipokrat je kralju iskreno
16
17
18

19

Sulejman Velianstveni, turski sultan, vladao od 15201566.

U mitologiji: olienje poruge.
Harmodije i Aristogiton (Atina 514. p.n.e.), voe zavere protiv Hipije i Hiparha, Pizistratovih sinova; Trasibul:
oterao tirane iz Atine 409. pre n. e.; Lucije Brut i Valerije: osnivai Rimske republike (510. pre n. e.); Dion iz
Sirakuze (oko 410354. pre n. e.) zbacio Dionizija Mlaeg, sina Dionizija Starijeg; vidi nap. 11.
Hipokratov navod se ne nalazi u knjizi O bolestima, ve u spisu O vazduhu, vodi i tlu.

10

odgovorio da, kada bi se meao u leenje varvara koji su hteli da ubijaju Grke i kada bi
svojim naukom sluio onom koji je hteo da porobi Grku, to bi bio teret na njegovoj savesti.
Pismo koje mu je poslao jo i danas stoji meu njegovim delima i zauvek e da svedoi o
njegovom velikom srcu i plemenitoj prirodi. Izvesno je, dakle, da se sa slobodom odjednom
gubi i sranost. Ljudi podanici u borbi ne pokazuju ni oduevljenje ni ljutitost: idu prema
opasnosti kao da su vezani i obamrli, ne oseaju uopte da u njima gori strast za slobodom
koja ini da se opasnost prezre i koja stvara elju da se lepom smru meu drugovima
stekne slava i ast. Medu slobodnim ljudima svako je, po sopstvenoj elji, inio to je bolje
mogao, svako za zajedniko dobro, svako za sebe; svi oni oekuju udeo u nevolji poraza
ili u dobru pobede. Porobljeni ljudi, pored ratnike hrabrosti gube ivost i u svim drugim
stvarima, a srce im je nisko palo, meko je i nesposobno za sve velike stvari. Tirani to dobro
znaju i, videvi da se to podanicima dogaa sve ine da bi ih uinili jo mlitavijim.
Ksenofont, ozbiljan istoriar i jedan od najasnijih Grka, napisao je knjigu u kojoj se
nalazi dijalog o mukama tiranina, koji vode Simonid i Hijeront, tiranin iz Sirakuze. 20 Ova
knjiga je puna dobrih i ozbiljnih prigovora koji su, po meni, izloeni na najprikladniji
mogui nain. Da je bar bog hteo da je imaju pred oima svi tirani koji su ikada postojali i
da se svi u njoj ogledaju kao u ogledalu, sigurno bi iz nje na svom licu prepoznali znakove
sopstvenih poroka i donekle se zbog toga postideli. U toj raspravi se govori o mukama u
kojima se nalaze tirani koji su, inei svima zlo, prisiljeni da strahuju od svih ljudi. On,
izmeu ostalog, kae da se loi kraljevi u ratu slue stranom vojskom koju plaaju ne
usudujui se da stave oruje u ruke svoga naroda kome su inili zlodela. (Bilo je i dobrih
kraljeva koji su plaali strane vojnike, pa ak i sami francuski kraljevi, vie ranije nego
sada; ali, iz jednog drugog razloga da bi sauvali svoje vojnike, smatrajui da to nije veliki
troak kada je u pitanju uvanje svojih ljudi. To je, verujem, ono to je mislio Scipion, veliki
Afrikanac, kada je rekao da bi pre spasio jednog graanina nego porazio sto neprijatelja.)
Jasno je da tiranin nikada ne misli da mu je mo osigurana sve dok ispod sebe jo uvek ima
nekog ko neto vredi. Onda s pravom moe da mu se kae ono ime se dii Trason, a to je,
po Terenciju 21 prebacio gospodaru slonova:
Zar ste zaista toliko ponosni
to nareujete divljim zverima?
To lukavstvo tiranina da zaglupljuje svoje podanike nigde nije jasnije saznatljivo nego u
onom to je Kir uinio Lianima poto je zauzeo Sard, glavni grad Lidije, poto je uhvatio i
poveo Kreza, tog toliko bogatog kralja koji se predao. Doneli su mu vesti da su se graani
Sarda pobunili; brzo ih je naterao na pokornost, ali ne hotei da opustoi tako lep grad,
niti da bude primoran da tu stalno dri vojsku da ga uva, dosetio se izvanrednog naina
da osigura posedovanje grada: ustanovio je u njemu javne kue, krme i javne igre i
obnarodovao ukaz po kome graani treba da ih koriste. Taj garnizon mu je bio tako dobar
da posle toga nikada nije morao da digne ma protiv Liana; ti jadni i bedni ljudi su se
zabavljali izmiljajui razne vrste igara tako da su Latini iz toga izvukli svoju re, te ono
to nazivamo razonodom oni nazivaju Lude, kao da pri tom misle da kau Lidi. Nisu svi
tirani tako jasno izrazili svoju volju da omekaju ljude ali, istini za volju, ono to je on
formalno naredio jeste ono to je veina drugih inila na pritajen nain. Doista, u prirodi
svetine, iji je broj uvek vei u gradovima, jeste da podozreva prema onome koji je voli i
da je prostoduna prema onome koji je vara. Svaki narod se vrlo lako namami na ropstvo,
20
21

Ksenofont: Hijeront ili o tiraninu, u: Leo Strauss: O tiraniji, Graki zavod Hrvatske, Zagreb, 1980.
Terentius, Eunuchus/ Eunuh, in III, sc. 1, v. 25, 160. pre n. e.

11

im mu se podnese pod nos i najmanji uitak i nemojte misliti da postoji ptica koja bi
se lake uhvatila na varku, niti riba koja bi se bre upecala na udicu s crvom. Zaista je
izvanredna stvar da se ljudi tako brzo preputaju, im ih se zagolica. Pozorita, igre, farse,
spektakli, gladijatori, udne zveri, medalje, slike i druge sline droge bili su mamac ropstva
za narode starog veka, cena za izgubljenu slobodu, orua tiranije; ova sredstva, ova praksa,
ovi mamci bili su u rukama starih tirana, pomou kojih su uspavali svoje podanike pod
jarmom. Tako su se zaglupljeni narodi, smatrajui ove razonode lepim, zabavljeni jalovim
zadovoljstvom koje im je prolazilo ispred oiju, navikavali da robuju, tako jednostavno
kao to deca ue da itaju gledajui lepe slike u knjigama. Rimski tirani su se dosetili jo
jednog naina, esto slavei javne dekurije, 22 zloupotrebljavajui tu rulju koja se preputala
najvie zadovoljstvima hrane onako kako je trebalo. Najueniji meu njima ne bi se odrekao
svog tanjira orbe da bi opet zadobio slobodu Platonove drave. Tirani su u tim prilikama
dareljivo davali etvrti sira, meru vina i sestercij; 23 bilo je onda zaista alosno sluati
poklike iveo kralj: glupani nisu shvatili da, primajui sve te stvari, dobijaju nazad deo
svojih stvari i da tiranin ne bi mogao da im da taj deo da im ga prethodno nije oduzeo.
Jedan bi danas uzimao sestercij, drugi bi se kljukao hranom, blagosiljajui pri tom i Tiberija
i Nerona za njihovu dareljivost; sutradan, primorani da se odreknu svog dobra u prilog
njihove krtosti, svoje dece u prilog njihove pohlepe, sopstvene krvi zbog okrutnosti ovih
velianstvenih imperatora, ne bi prozborili ni re, poput kamena, ne bi se ni pomerili,
poput panja. Uvek se svetina tako ponaala: spremna i otvorena za zadovoljstva koja ne
moe poteno da primi a bezoseajna prema nepravdi i bolu koji razumno podnosi. Kada
se govori o Neronu, ne vidim nikog ko se ne trese pri pomenu samog imena tog gadnog
udovita, te obine i strane betije, a treba rei da je nakon njegove smrti, odvratne koliko
i njegov ivot, taj plemeniti rimski narod do te mere oseao tugu seajui se njegovih igara
i gozbi da je bio spreman da zbog toga ali. Tako pie Kornelije Tacit, dobar, ozbiljan i
jedan od najpouzdanijih autora. Sve to nee da izgleda udno s obzirom na ono to je isti
taj narod prethodno inio, prilikom smrti Julija Cezara koji je pogazio zakone i slobodu,
linosti u kojoj, ini mi se, nema nieg vrednog jer je njegova humanost, koja se toliko
istie, bila tetnija od okrutnosti najdivljijeg tiranina koji je ikada iveo; jer, istina je da je
njegova otrovna blagost zaeerila ropstvo rimskog naroda. Nakon njegove smrti, meutim,
taj narod koji je jo u ustima nosio ukus njegovih banketa a u duhu seanje na njegovu
rasipnost, sakupio je klupe sa trga kako bi mu asno napravio lomau da mu spali telo,
zatim je podigao stub ocu naroda (tako je pisalo na vrhu stuba), i najzad mu odao veu
poast mrtvom, kakav je bio, nego to je po pravilu trebalo odati poast ivom oveku, osim
moda onima koji su ga ubili. Rimski imperatori nisu zaboravljali da uzmu titulu narodni
tribun, kako zbog toga to je taj poloaj smatran svetim i nedodirljivim, tako i zbog toga
to je bio ustanovljen za odbranu i zatitu naroda, i to su na taj nain, uz naklonost
drave, obezbeivali da narod ima vie poverenja u njih, kao da je narod trebalo samo da se
zadovolji nazivom funkcije a ne i da oseti njene suprotne uinke. Danas ne ine nita bolje
oni koji svaki put, pre nego to uine ak i neko teko zlodelo, prethodno izreknu neku lepu
misao o optem javnom dobru i o optoj koristi. Jer ti, o Longa, dobro zna tu formulu koju
bi oni mogli dosta veto da koriste na nekim mestima, ali tamo gde ima toliko bezonosti
u veini sluajeva, jamano ne moe da bude vetine. Asirski kraljevi, i posle njih kraljevi
Medije, pojavljivali su se u javnosti to je mogue docnije kako bi narod posumnjao da
su oni neto vie od obinih ljudi, i tako ostavljali ljude u tim sanjarenjima koja podstiu
izmiljanje stvari koje nisu viene. Tako su se mnogi narodi, koji su dovoljno dugo pod
22
23

Grupe ljudi iz naroda, svrstane po desetinama i hranjene na raun javne blagajne.

Sestercij: sitan novac u antikom Rimu.

12

tim asirskim carstvom, navikavali na robovanje pomou te zagonetke i sve su voljnije

robovali jer nisu znali ko im je gospodar i da li ga uopte imaju, pa su na taj nain iveli u
strahu od jednog koga nikada nisu videli. Prvi egipatski kraljevi su se pojavljivali samo
ako su nosili katkad maku, katkad granicu, katkad vatru na glavi; tako se maskiravi,
izigravali su opsenare, i prireujui tako udovine pojave izazivali potovanje i divljenje
kod svojih podanika; a ovi, da nisu bili tako glupi i ponieni, trebalo je da se na to samo
smeju i sprdaju. Jadno je sluati o svemu to su tirani u prolim vremenima inili da bi
utemeljili svoju tiraniju; sa koliko su se malih naina sluili da bi to postigli, nailazei
uvek na svetinu kao skrojenu za njih, svetinu koja bi se uvek uhvatila u klopku, ma kako
nemuto ta klopka bila postavljena; nikada je nisu lake obmanjivali i bolje pokoravali
nego kada su se najvie sa njom sprdali.
A ta da kaem o jo jednoj bajci koju su stari narodi uzimali zdravo za gotovo? vrsto
su verovali da palac Pira, epirskog kralja, 24 ini uda i da lei obolele od slezine. Ulepavali
su priu jo vie dodajui da e palac, kada tek kralja bude spaljen, da ostane netaknut i
nezahvaen vatrom. Tako je narod uvek sebi glupo izmiljao lane prie da bi u njih kasnije
verovao. Mnoge od tih pria su napisane, ali takvim stilom da im se poreklo moe pronai u
gradskim traevima i ispraznim priama svetine. Vespasijan je, kau, vraajui se iz Asirije
i prolazei kroz Aleksandriju, putujui za Rim da bi osvojio carstvo, inio udotvorne stvari.
opave je uspravljao na noge, inio je da slepi progledaju i mnoge druge lepe stvari u koje
su, po meni, mogli da poveruju jedino oni koji su bili slepiji od onih koji su leeni. I samim
tiranima se inilo da je veoma udno to to ljudi podnose da ih jedan ovek zlostavlja;
zbog toga su isticali religiju kao svoj tit i, ako je to bilo mogue, preuzimali su atribute
boanstava u svrhu odranja svojih zlih ivota. Tako je sa Salmonejem i njegovim paklom;
ako je verovati Vergilijevoj Sibili, Salmonej ispata na dnu pakla jer se podsmevao ljudima
i hteo da izigrava Jupitera: 25
Na dnu se valjaju ubijeni gromom.
Videh dva dina dva Alojeva sina,
Koji htee rukama da otkinu nebo
I s boanske vlasti da Jupitera zbace.
Videh i Salmoneja strano kanjena
Vozi se kvadrigom i buktinjom mae
U trijumfu kroz Grke i Elide grad
Oponaajui munju, Olimpa tresak,
Boanske poasti traei za sebe.
Varnice tua ludom i konjski topot
Bili su tresak i nedostina munja.
Svemoni Div iz oblaka munju baci,
Ne, baklje niti dimljenu svetlost bora,
U strani vihor strmoglavce ga gurne.
Ako se u ovom asu, tamo dole, tako postupa s njim koji je samo izigravao glupana,
onda verujem da su oni koji su veru koristili da bi inilo zlo tamo primili na sebe jo jai
ig.

24
25

Pir (318272. pre n. e.), epirski kralj; borio se protiv Rimljana i po cenu ogromnih gubitaka pobedio ih kod
Herakleje i Askula (Pirova pobeda).
Vergilije: Eneida VI, 585594; preveo Mladen S. Atanasijevi, Prosveta, Beograd, 1964, str. 207.

13

Nai su u Francuskoj posejali ne znam sve kakve abe krastae, ljiljanove cvetove, sveto
ulje, bojne zastave: 26 ma kako bilo, to se mene tie, ne elim da ne verujem u to jer za
to nisu imali razloga ni nai preci a ni mi, budui da smo u miru uvek imali dobre, a u
ratu hrabre kraljeve, i mada su to kraljevi po roenju, ini se da nisu bili po prirodi isti
kao i oni ostali, ve pre svoga roenja odabrani od svemonog boga da vladaju i ouvaju
ovo kraljevstvo. A i kada ne bi bilo tako, ne bih eleo da ulazim u raspravu o istinitosti
naih tradicija, a ni da ih potanko ralanjujem; ne elim da otmem ovu lepu temu o kojoj
moe tako dobro da se izrazi naa francuska poezija, sada ne samo poboljana ve, kako
se ini, sasvim obnovljena od naeg Ronsara, naeg Baifa, naeg di Belea 27 koji u tome
tako unapreuju na jezik, usudujem se nadati da uskoro neemo imati nikakvog razloga
da zavidimo Grcima i Latinima, osim na pravu stareinstva. Uinio bih sigurno nepravdu
naoj rimi (rado koristim ovu re, nije mi nemila mada su je mnogi uinili mehanikom,
jer vidim dosta ljudi koji su kadri da je ponovo oplemene i da joj vrate prvobitnu poast),
uinio bih, kao to rekoh, veliku nepravdu ako bih joj sada oduzeo te lepe prie o kralju
Klodoviku, na osnovu kojih mi se ini da ve vidim kako se prijatno i lako razvija dar naeg
Ronsara u njegovoj Fransiadi. 28
Slutim njegov domet, svestan sam njegovog pronicljivog duha, poznajem ovekov ar;
imae uspeha sa bojnom zastavom kao i Rimljani sa svojim svetim titovima. titovi pali
sa neba, 29 tako kae Vergilije; on e iz naeg svetog ulja izvui sve ono to su Atinjani
izvukli iz Erihtonijeve korpe; 30 uinie da se o naem grbu govori kao to su oni govorili
o svojoj maslinovoj granici, za koju kau da se jo uvek moe nai u Minervinoj kuli.
Izvesno je da bih bio nepromiljen kada bih hteo da poreknem nae knjige i da tako zaem
na teren naih pesnika. Ali, da se vratim tamo odakle sam, ne znam kako, skrenuo nit moje
rasprave. Uvek se deavalo da su tirani, kako bi uvrstili svoje mesto, nastojali da naviknu
narod ne samo na poslunost i ropstvo, ve i na oboavanje njih samih. Sve to sam dosad
rekao o tome to je neophodno da bi se ljudi navikli da dobrovoljno slue, tirani primenjuju
samo na sitan i neuki narod.
Sada, meutim, dolazim do take koja je, po meni, pokreta i tajna gospodarstva, oslonac
i osnova tiranije. Onaj koji misli da tiranina uvaju halebarde, straari i none strae,
po mom sudu, jako se vara. Oni se time slue, kako verujem, pre zbog forme i da bi
zastraili nego zbog toga to se u to uzdaju. Strelci spreavaju ulaz u palatu siromanima
koji nemaju nikakva sredstva, a ne dobro naoruanim ljudima koji mogu neto i preduzeti.
Sigurno je lako rei za rimske careve da nije bilo toliko onih koji su izmakli opasnosti
zahvaljujui pomoi svojih straara, koliko onih koje su ubili sami njihovi strelci. Ni grupe
konjanika, ni ete peadinaca, ni oruje nije ono to titi tiranina; isprva se u tako neto
nee poverovati, ali je to sigurno tano. Uvek etvoro ili petoro dre tiranina; etvoro
26

27

28
29
30

La Boesi ovde pominje razne prie o prvim francuskim kraljevima, kao i znamenja i grbove iz rane francuske
istorije. Bojna zastava (loriamme) je trozubi barjak (na crvenoj pozadini stoji plamen) samostana Sen-Deni,
koji su usvojili francuski kraljevi od XII do XV veka; tri ljiljana predstavljaju, prema legendi, grb francuskih
kraljeva koji je uveo kralj Klodovik, zamenivi prethodni na kojem su se nalazile tri abe.
Pierre de Ronsard (15241585), Lazare de Baif (15321589), Joachim du Bellay (15221560): pesnici plejade
(grupe sedam francuskih pesnika), La Boesijevi savremenici, koji su teili da u pesnitvo uvedu antiki duh i
antike oblike.
La Franciade, Ronsarov nedovren ep, pisan po uzoru na Eneidu; temelji se na legendi po kojoj je Frank, sin
Hektorov, osniva Francuske
Vergilije: Eneida VIII, 664, naved. izdanje, str. 266.
Sveti titovi, pali sa neba, predstavljaju deo jednog mita vezanog za prve rimske kraljeve (kae se da je pod
Numom Pompilijem sa neba pao tit koji je nosio spas i dobrobit rimskom narodu napravljeno je jedanaest
kopija kako ne bi bio ukraden); isto znaenjeje trebalo da ima korpa pala sa neba koju pominje pesnik Kalimah
(310240. pre n. e.) u jednoj svojoj himni; kralj Erihtonije je ustanovio praznik Panateneja.

14

ili petoro koji za njega dre celu zemlju u ropstvu; uvek je bilo petoro ili etoro koji su
uivali poverenje tiranina pribliivi mu se sami od sebe ili zato to ih je on pozvao da
budu sauesnici u njegovim okrutnostima, drugari u njegovom zadovoljstvu, podvodai za
njegove sladostrasti i uesnici u njegovim pljakama. Ova estorica upravljaju tako dobro
svojim efom da on postaje zao za drutvo ne samo zbog svojih zlodela, ve i zbog njihovih.
Ova estorica pak imaju ispod sebe est stotina ljudi koji stiu korist, a sa njima ine ono
to su ovi uinili sa tiraninom. Ovih est stotina pod sobom imaju est hiljada onih koje
su unapredili u inove, kojima preputaju ili rukovoenje regijama, ili baratanje novcem
kako bi pospeivali njihovu krtost i okrutnost, koju e da primenjuju onda kada doe
vreme i to inei tako ogromno zlo da e moi da opstanu iskljuivo pod senkom onih
prvih, da bi se na taj nain izuzeli od zakona i njegovih kazni samo njihovim posredstvom.
Veliki je niz onih koji dolaze iza ovih, a ko eli da se razonodi razmotavajui to klupko,
videe da se njime za tiranina dri ne est hiljada, ve stotine hiljada, milioni njih vezanih
za to ue upravo kao to se Jupiter u Homerovoj prii hvali da jednim trzajem slinog
lanca moe da privue k sebi sve bogove. Otuda je poteklo jaanje Senata pod Julijem
Cezarom, zatim ustanovljavanje novih funkdja, stvaranje poloaja, i to sigurno ne zato da
bi se reformisalo pravo ve radi stvaranja novih oslonaca za tiraniju. Ukratko, na kraju
ispada da zahvaljujui dobicima ili udelom u dobicima sa tiraninom, ima isto toliko ljudi
kojima se tiranija ini korisnom, koliko je onih kojima bi sloboda bila bolja. I kao to lekari
kau da, kada u naim telima ima neto bolesno, onda se to brzo prenosi i na zdrave delove,
isto tako im neki kralj proglasi sebe tiraninom, sve ono to je loe, sav izrod kraljevstva
(ne govorim sada o gomili sitnih lopova i grubijana koji ne mogu da uine ni dobro ni zlo
republici ve o onima u kojima obitava arka ambicija i primetna krtost), sve to to je
loe okupi se oko njega i podrava ga kako bi imalo deo plena i kako bi svaki i sam bio
mali tiranin pod velikim tiraninom. Tako ine veliki lopovi i uveni gusari: jedni otkrivaju
zemlju, drugi jure za putnicima; jedni su u zasedi, drugi na strai; jedni ubijaju, drugi
pljakaju i mada meu njima postoji hijerarhija jedni su sluge, dmgi efovi grupa na
kraju, svako od njih ima koristi ako ne od glavnog plena onda od uinka pljake. Zar se
ne kae da su se sicilijanski gusari ne samo okupili u tako velikom broju da je protiv njih
trebalo poslati velikog Pompeja, ve da su u svoj savez privukli lepe gradove i velike centre
u ijim su se lukama sklanjali na sigurno nakon povratka sa svojih akcija, dajui zauzvrat
tim gradovima deo oduzetog plena.
Tako tiranin pokorava podanike, jedne pomou drugih, a njega uvaju oni od kojih bi
trebalo i sam da se uva, kada bi oni neto vredeli: ali, kako se to kae, da bi se drvo cepalo
potrebni su klinovi od istog drveta. Eto strelaca, straara, kopljanika! Oni sami pate zbog
tiranina ali ti bednici, naputeni od boga i ljudi, sreni su to podnose zlo, ne da bi ga
iskalili na onom koji njima ini zlo, ve na onima koji, poput njih, pate i koji ne mogu nita
da urade. Ipak, kada vidim te ljude koji tako laskaju tiraninu kako bi mogli da iskoriste
njegovu tiraniju i ropstvo naroda za svoje potrebe, esto me iznenauje njihova zloba a
ponekad njihova glupost u meni izaziva saaljenje. Jer, doista, nije U pribliavanje tiraninu
nita drugo nego udaljavanje od slobode i, da tako kaemo, prihvatanje i stezanje ropstva
sa obe ruke? Neka za trenutak stave na stranu svoje ambicije, neka se malo udalje od svoje
krtosti, neka sami sebe pogledaju, neka se prepoznaju i videe jasno da stanovnici sela, ti
seljaci koje gaze nogama dok mogu i koje tretiraju kao lopove ili robove, videe, rekoh, da
su ti tako zlostavljani Ijudi sreniji i na izvestan nain slobodniji od njih. Seljak i zanatlija,
koliko god bili porobljeni, im izvre zapovest, vraaju se odmah na svoj teren; tiranin,
medutim, vidi one druge koji su blizu njega i koji se beare i prose njegovu naklonost;
oni ne samo, to treba da rade ono to im se zapoveda ve i da domiljaju ta on hoe, a
15

esto moraju ak i da mu predviaju misli kako bi ga zadovoljili. Nije sve u tome da budu
posluni, treba da mu ugaaju, treba da se polome, da se mue, da se ubijaju radei na
njegovim poslovima; a poto su zadovoljni samo njegovim zadovoljstvom, poto svoj ukus
podreuju njegovom, poto siluju svoju narav, osiromauju svoju prirodnost, moraju da
motre na njegove rei, glas, znakove i oi: njihove oi, noge i ruke moraju stalno da budu
zaokupljene praenjem njegovih elja i otkrivanjem njegovih misli. Da li je to srean ivot?
Da li se to naziva ivljenjem? Postoji li uopte na svetu neto nepodnoljivije od toga, a
sada ne govorim posebno o sranom oveku, ni o dobronamernom oveku, ve o svakom
ko ima zdrav razum ili prosto ljudski obraz? Koje li je stanje bednije od ovakvog ivljenja,
nemati nita svoje, zavisiti od drugog za svoju ugodnost, slobodu, telo i ivot?
Ali, oni hoe da robuju da bi gomilali dobra, kao da uopte mogu da zarade neto to
bi bilo njihovo, jer ak ni za sebe same ne mogu da kau da su svoji; i kao da uopte neko
moe da ima neto pod tiraninom; tako oni hoe da dobra budu njihova, zaboravljajui
pri tom da su oni ti koji mu daju snagu da svima otme sve, ne ostavljajui nita za to
bi moglo da se kae da je neije. Oni uviaju da jedino dobra podreuju ljude njegovoj
okrutnosti, da je u odnosu na njega jedini zloin dostojan smrti taj da se neto poseduje;
uviaju da on voli jedino bogatstvo i da upropauje samo bogate, a oni sebe privode kao
pred kasapina, da bi se tako puni i siti, ponudili i izazvali njegovu zavist. Ovi miljenici ne
bi trebalo da se priseaju toliko onih koji su stekli mnoga dobra pored tiranina koliko onih
koji su, gomilajui dobra, neko vreme posle toga izgubili i dobra i ivote; ne treba da im
pada na um koliko je drugih steklo bogatstva ve koliko je mali broj onih koji su sauvali
takvo bogatstvo. Neka se pogledaju sve stare istorije, neka se razmotre oni koje su nam u
seanju i videe se sasvim razgovetno koliko je velik broj onih koje su na kraju unitili ti isti
vladari iju su naklonost pridobili zlim sredstvima, iju su zlobu upotrebili ili jednostavnost
zloupotrebili; i kao to im je bilo lako da ih uzdignu, tako su ih posle najednom satrli. Meu
velikim brojem onih koji su se ikada nali u blizini toliko loih kraljeva jamano je mali
ili nepostojan broj onih koji nisu ponekad osetili na sebi tiraninovu okrutnost, koju su
prethodno podsticali protiv drugih, i koji su, najee bogatei se ostacima drugog, pod
senkom tiraninove naklonosti, na kraju obogatili njega svojim ostacima.
ak i dobri ljudi (ako se ikad uopte nae neko takav koga tiranin voli) ma koliko imali
njegovu naklonost, ma kako bili vrli i nepodmitljivi, takvi da doivljeni izbliza izazivaju
potovanje ak i u zlima, takvi dobri ljudi, rekoh, ne bi ga dugo izdrali i potrebno je da i
oni propate to opte zlo i da na svojim leima osete tiraniju. Jedan Seneka, Bur, Trasea, 31
to trojstvo dobrih ljudi od kojih su prva dvojica imala zlu kob da se priblie tiraninu koji
im je poverio voenje njegovih poslova, obojica cenjeni od njega, obojica miljenici, od
kojih ga je jedan obrazovao i smatrao injenicu da ga je od detinjstva vaspitao jemstvom
njegovog prijateljstva; ta trojica su, meutim, svojom smru dovoljno dokazala koliko je
malo sigurnosti u naklonosti loeg gospodara. A istini za volju, kakvom li se prijateljstvu
moe neko nadati od onog ije je srce tako tvrdo da mrzi svoje posluno kraljevstvo, i koji,
poto ne zna da voli, osiromauje sam sebe i razara svoje carstvo?
Ali, ako hoe da kae da su ova trojica zapali u nevolje zato to su bili dobri, neka se
pogleda poblie okolina tog tiranina Nerona i videe se da ni oni koji su stekli njegovu
naklonost i odrali je zlim sredstvima nisu dugo trajali. Ko je ikada uo za tako neobuzdanu
ljubav, za jogunastu nenost; ko je ikada video oveka tako uporno vezanog za enu, Nerona
za Popeju? Ipak on je tu enu kasnije otrovao. Njegova majka Agripina je ubila svog mua
31

Seneka (365): rimski lozof stoike skole, uitelj Neronov; Afranije Sekst Bur: komandant pretorijanaca,
komandant carske palate, Neronov savetnik; Trasea Pet: stoik, pobornik starih republikanskih sloboda, senator,
carski savetnik.

16

Klaudija da bi sina dovela na presto carstva; a da bi ga zadovoljila, nije joj bilo teko da
bilo ta uradi ili propati. Dakle, njen sin, njeno dojene, njen car stvoren njenom rukom,
na kraju joj je, nakon nekoliko neuspenih pokuaja, oduzeo ivot; tada nije bilo nikog ko
nije rekao da je ona itekako zasluila tu kaznu samo je trebalo da to uini neko drugi. Ko je
bio laki za baratanje, jednostavniji i, bolje reeno, gluplji od cara Klaudija? Ko je bio vei
papui nego on pod Mesalinom? Na kraju je i nju predao u ruke delatu. Tiranima glupost
uvek ostaje po tome to ne znaju kako da ine dobro. Ali, ne znam kako im se na kraju,
okrutnim ponaanjem ak i prema onima koji su im bliski, probudi duh, ma koliko malo tog
duha u sebi imali. Dosta su poznate rei jednog drugog, koji je eni koju je najvie voleo
podario ove lepe rei, videvi otkriven vrat: Ovaj lepi vrat e odmah biti preseen, ako ja
to naredim. 32 Eto zato je veina starih tirana bila obino ubijana od njihovih miljenika,
koji poto su upoznali prirodu tiranije nisu mogli da budu sigurni u volju tiraninovu i
stalno strahovali od njegove moi. Tako je Stefan ubio Domicijana, Komoda je ubila jedna
od njegovih ljubavnica, a Antonina Karakalu je ubio Makrin, 33 i tako gotovo svi drugi.
Izvesno je da tiranin nikada nije voljen, niti voli: prijateljstvo je sveta re, ono je svetinja;
ono nastaje samo medu dobrim ljudima i stie se jedino meusobnim potovanjem; odrava
se ne toliko uslugom, koliko asnim ivotom; ono to jednog prijatelja ini sigurnim u
drugog jeste saznanje koje ima o njegovom integritetu; za to mu jemi njegova prirodna
dobrota, vera i postojanost. Prijateljstvo ne moe da postoji tu gde ima okrutnosti, tu
gde nema odanosti, tu gde nema pravde; a kada se zlobnici okupe, onda je to zavera a
ne druina; oni jedni druge ne vole, ve strahuju jedan od drugog; oni nisu prijatelji ve
sauesnici.
ak i da nema tih prepreka bilo bi teko pobuditi pravu ljubav kod tiranina, naime,
budui da je iznad svih i da nema prijatelja, on je ve izvan granica prijateljstva zasnovanog
na jednakosti, prijateljstva koje se nikada ne muti i koje je uvek ujednaeno. Eto zato
kod deobe plena meu lopovima postoji dobra volja jer su jednaki i prijatelji; a ako se
medusobno ne vole, onda bar ne strahuju jedan od drugog i ne ele da razjedinjavanjem
oslabe svoju snagu. Miljenici tiranina, meutim, nikada ne mogu da budu sigurni jer su ga
oni sami nauili tome da moe sve, da nema ni zakona ni dunosti koji ga obavezuju, jer
se navikao da mu je jedini razum volja, da nema nijednog prijatelja, da je gospodar svima.
Zar nije onda velika teta to, videi toliko oiglednih primera, prisustvo takve opasnosti,
niko nee da postane mudar na raun drugog, to meu toliko ljudi koji se tako voljno
pribliavaju tiraninu nema nijednog koji bi bio mudar i sran do te mere da mu kae ono
to u bajci lisica veli lavu koji se pravio da je bolestan: Dola bih rado da te vidim u tvojoj
jazbini; ali vidim dosta tragova ivotinja koje idu do tebe a ne vidim nijedan trag ivotinje
koja ide od tebe.
Ti bednici bliski tiraninu vide kako se sija njegovo blago, gledaju zaueni u blesak
njegove raskoi; namamljeni tim sjajem, oni prilaze ne uvidajui da ulaze u plamen koji
mora da ih sagori. Tako se, kako kae stara bajka, znatieljni satir, videvi blistanje vatre
koju je naao Prometej, opekao kada je priao da je poljubi poto mu se jako svidela. Tako
i leptir, o kome nam govori toskanski pesnik, 34 ulazi u vatru zato to ona sija, nadajui se
da e da uiva u nekom zadovoljstvu, ne shvatajui njeno drugo svojstvo, to da gori. Ali
ak i pod pretpostavkom da ovi ljubimci uspeju da se izbave iz ruku onog kome slue, oni
32
33

34

Re je o Kaliguli.
Domicijan (8196): rimski car koga su ubili zaverenici predvoeni osloboenim robom Stefanom (poznatim i
kao Kliment); Komod (161192): sin Marka Aurelija, rimski car; Antonin Karakala, rimski car (211217), koga
je ubio Marko Opelije Makrin, i proglasio sebe carem.
Franesko Petrarka, u Sonetu 17 (Sono animali . . . )

17

nikada ne mogu da pobegnu od kralja koji dolazi posle: ako je dobar moraju mu poloiti
raune i podrediti se razumu; ako je lo i slian njihovom starom gospodaru i on e da ima
miljenike koji se obino ne zadovoljavaju samo time da zauzmu redom mesto drugih, ve
im najee otimaju i njihova dobra i ivot. Dakle, kako onda moe da se desi da se nade
neko ko e, suoen sa tako velikom opasnou i sa tako malo jemstva, hteti da zauzme
to nesreno mesto i da, uz toliko muke, slui tako opasnog gospodara? Kakva je to muka,
kakva rtva, dobri boe? Danju i nou bdeti nad time da ugodi Jednom, a da ipak od njega
podozreva vie od bilo kog drugog oveka na svetu; biti uvek budnog oka, otvorenog
uha da bi uo odakle dolazi udarac, da bi otkrio zamke, da bi osetio zaveru druine, da bi
predao onog koji ga izdaje, smejao se svakom, a ipak se bojao svih; nemati ni otvorenog
prijatelja, ni sigurnog neprijatelja, uvek nasmeenog lica i hladnog srca, u nemogunosti
da bude radostan, a ne usudujui se da bude tuan. Zanimljivo je, meutim, razmatrati
ta je to to dobijaju od sve te muke i koje dobro mogu da oekuju od svoje patnje i bednog
ivota. Narod obino za sve zlo od kojeg pati uopte ne optuuje tiranina, ve one koji
njime vladaju. Narodi, nacije, ceo svet bez izuzetka, sve do seljaka i teaka zna za njihova
imena, otkriva njihove poroke, baca na njih hiljade pogrda, uvreda, kletvi; sve njihove
besede, sve njihove elje okrenute su protiv njih; sve svoje nevolje, kuge, gladi, sve to njima
prebacuju; a ako im ponekad na izgled i uine neku poast, istovremeno ih u svom srcu
proklinju, a groze ih se vie od svih divljih zveri. Eto slave, eto asti koju poberu svojom
slubom u korist Ijudi koji, ak i da mogu da ih raskomadaju tako da svako dobije pare
njihovih tela, verovatno jo uvek ne bi bili zadovoljni ili bi tek upola olakali svoje patnje.
ak i nakon smrti miljenika, oni koji dolaze posle nikada nisu tako lenji da ne bi ocrnili
imena tih ljudodera 35 tintom hiljadu pera, da ne bi unitili njihov ugled u hiljadu knjiga, a
potomstvo tako rei ak i njihove kosti vue po blatu, a sve to da bi ih kaznilo jo i nakon
smrti za njihov ivot.
Nauimo, dakle, poneto, nauimo da inimo dobro; dignimo pogled ka nebu ili zbog nae
asti ili zbog same ljubavi prema vrlini, ili, bolje reeno, pre zbog Ijubavi i asti svemonog
boga koji je siguran svedok naeg delanja i sudija naih nedostataka. to se mene tie,
mislim, i ne verujem da greim, da od tiranije nema nita suprotnije pravednom i dobrom
bogu; zato on sigurno tamo sprema neke posebne muke za tirane i njihove sauesnike.

35

Ime koje je Homer nadenuo jednom kralju u Ilijadi (V. 341).

18

Anarhistika biblioteka
Anti-Copyright
31. 05. 2012.

Etienne de La Botie
Rasprava o dobrovoljnom ropstvu
1550.
Na osnovu prevoda Ivana Vejvode, Etjen de la Boesi, Rasprava o dobrovoljnom
ropstvu, Filip Vinji, Beograd 1986. Prevod je delimino korigovan.
Etienne de La Botie, Discours sur la servitude volontaire, oko 1550, Bossard, Paris 1922.
http://anarhisticka-biblioteka.net