TA JE POEMA, I TA JE POEZIJA

Semjuel Tejlor Kolrid, poznat kao jedan od pesnika velike petorke engleskog
romantizma, takoe se iskazao i kao knjievni kritiar, na ija stanovita je uticala nemaka
filozofija (prevashodno Kant i eling). Kolrid se bavio pitanjima poetike stvaranja u svom
delu Biographia Literaria, i to zastupajui shvatanje da nije zaduenje knjievne kritike da
ustanovi pravila kako suditi o onome to je napisano, ve da je krajnji cilj kritike da ustanovi
principe pisanja.
U jednom odlomku u delu Biographia Literaria bavi se pitanjem ta je poema, i ta je
poezija.
Objanjava nastanak zbirke Lirske balade, koju je objavio zajedno sa Vordsvortom, ije
poeme ine vei deo zbirke, dok se od Kolridovih u njoj nalaze Pesma o starom mornaru,
Kristabel, Crnomanjasta gospoa, i jo nekoliko poema. Namera ovih pesnika je bila da
Kolrid pie o dogaajima i linostima koji bi bili, uslovno reeno, natprirodni; a
Voldsvortove pesme bavile su se temama iz obinog ivota i uzimale likove i dogaaje kakvi
se mogu nai u bilo kojoj seoskoj sredini, ali esto ostaju nezapaeni, te su u ovom sluaju bili
prikazani iz pera refleksivnog i osetljivog duha koji ih opaa na jedan drugaiji nain.
Voldsvortove pesme u Lirskim baladama odlikuje jaka oseajnost, meditativnost duha i
topla, uzviena i uzdrana dikcija. Kolrid mu pripisuje neospornu intelektualnu energiju i ak
istinski genij, ali smatra da se poetski stavovi njih dvojice razilaze, i to oko Voldsvortovog
stava o stilu poezije. Voldsvort tvrdi da poezija svih vrsta treba biti izneta jezikom stvarnog
ivota. Sam ovaj pojam Kolrid smatra za dvosmislen izraz, i nalazi da je ova Voldsvortova
zamisao protivrena i drugim tezama njegove poetike iznetim u Lirskim baladama u
Predgovoru, i samom autorovom stvaralakom postupku.
Polemiui oko Voldsvortovog Predgovora, imajui nameru da objasni u kojim se takama
slae sa njegovom poetikom, a oko ega im se miljenja razilaze, Kolrid otvara problematiku
pitanja ta je poema, i ta je poezija.
Prema Kolridu, pesma je ona vrsta sastava koja nema za cilj istinu nego zadovoljstvo, i po
tome je suprotna delima nauke. Pesma sadri iste elemente kao i prozni sastav, ali ih razliito
kombinije, jer i od njega ima razliit cilj.
Ako je cilj pesme samo da istakne izvesnu sadrinu pomou vetakog svrstavanja, sredstva
da pesma to postigne su metar i rima. Posmatrano tako, svaki tekstualni sastav u kom je
primenjena upotreba metra i rime moe se nazvati pesma.
Cilj, svrha nekih pesama moe biti samo saoptavanje nekog sadraja, a u drugim pesmama
svrha je prenoenje zadovoljstva.
Ali, prenoenje zadovoljstva moe biti cilj i umetnikog dela koje nije metriki
komponovano, kao to je sluaj kod nekih novela i romana. Postavlja se pitanje da li bi onda
ovim delima samo dodavanje metra (sa rimom ili bez nje), dalo pravo na naziv poema.

Kolridov stav je da odgovor na to pitanje nije toliko jednostavan, ali ipak pesma moe biti
samo onaj sastav koji prua zadovoljstvo kao celina, dok istovremeno i svaki njen sastavni
deo prua jasno umetniko zadovoljstvo.
Dakle, tvrdi Kolrid, moguno je nazvati pesmom svaki tekstualni sastav koji se odlikuje
metrom i rimom, pogotovo ako ima i tu vrednost da je zabavna, uzbudljiva, prua
zadovoljstvo. Ali legitimnom pesmom moe se nazvati samo ona iji se svi delovi srazmerno
usklauju, podravaju i objanjavaju jedni druge, i sve to potujui zahteve metrikog
svrstavanja.
italac treba da bude noen napred ne samo ili uglavnom mehanikim nagonom
radoznalosti, niti nemirnom eljom da stigne do konanog reenja; ve prijatnom
aktivnou duha izazvanom privlanostima samoga putovanja.
Kada je ovako definisao pesmu, Kolrid sebi daje u zadatak i da prui definiciju poezije.
Poevi od Platona, mnogi poetiari su smatrali da delo koje se ubraja u poeziju najvie
vrste ne mora da ima metar ni rimu, ali da je neizostavno svojstvo dela koje se ubraja u
poeziju to da trai viu i besprekidnu panju nego delo iskazano jezikom proze.
Odgovor na pitanje koje delo je legitimna poezija, prema Kolridu, daje ona distinkcija
koja proizilazi iz samog pesnika, koji mora biti poetski genije i majstor u izgraivanju i
uobliavanju slika, misli i emocija. Pesnik mora posedovati udesnu snagu koju nazivamo
uobrazilja, mata. Svakako da je pesnik stavlja u pogon dejstvom volje i uma, ali uobrazilja
jednog genija je ta koja daje jedinstvo i savrenstvo elementima pesme.
Postie ravnoteu ili pomirenje suprotnih ili neskladnih kvaliteta: istovetnosti sa
razliitostima; optega sa stvarnim; ideje sa slikom; individualnog sa tipinim; novine sa
starim i poznatim; pribranosti sa oduevljenjem i estokim oseanjem. Dok stapa prirodno s
vetakim, ipak podreuje vetinu prirodi i manir materiji.
Zakljuak je da sve zavisi od zdravog smisla poetskog genija, i da njegova mata,
uobrazilja, postie savrenstvo u uobliavanju svih elemenata u savrenu celinu.