Beker- Nova kritika

Uvod
Ovaj prikaz moderne kritike u Engleskoj i Americi osniva se na pretpostavci da nije
prvenstven zadatak komentatora davati svoje sudove, nego pružati što pregledniji prikaz
kritičarevih misli, njegova sastava i metode.
većina povesti kritičke misli ne posvećuje dovoljno pažnje istorijskom i kulturnom času
određenog kritičkog stava
promene ukusa i konvencija
komentator trebe preduzimati maksimalan napor da pruži nepristrastan prikaz opisa nekog
autora, uzevši pri tome u obzir i sudove kasnijih kritičkih reakcija

1- Ričards

knjige: Osnovi estetike 1922 -FA

Načela knjiž kritikr 1924. i prošireno 1926.- PLC
Znanost i poezija 1926.- SP
Praktična kritika 1929.- PC

Zajedno sa T. S. Eliotom on predstavlja kritičku osnovu na kojoj su kasniji kritičari gradili

svoje stavove i teorije.

psihološki interes nadvladava sustav, Taj psihološki interes usredsređen je na odnos autora i
čitaoca, s posebnim osvrtom na prirodu reagovanja i doživljavanja umetnosti.
Ransom- diskusija o novoj kritici mora početi s Ričardsom, Nova kritika je s njim počela
poznati likovni Roger Fry tvrdio da umetnost ima svoju specifičnu funkciju, da prenosi
iskustva koja su sui generis, koja ne možemo definisati i oceniti bilo čime izvan umetnosti,
iskustva koja imaju neobjašnjivu vrednost kza one koji su preme njoj osetljiviji.
U svojim ranim delima Ričards je reagovao protiv te teorije udaljavanja umetnosti od ostalog
života. On ne želi da prizna da je doživljaj poezije potpuno različit od ostalog iskustva ili da je
neobjašnjiv, nego nasuprot tome tvrdi i razrađuje teoriju da je poezija aspekt praktičnih
ljudskih delatnosti, te da ima duboko pozitivan uticaj-učinak na emocionalni život.
(Ričards protiv Kročeove teorije umetnosti kao ekspresije. Kroče u svojoj Estetici: ,,Intuitivno
spoznati znači izraziti. Kročea je zanimao odnos između umetnikovog doživljaja i izraza, te je
raspravljao o prirodi tog izraza kao rezultatu pesnika pesnikove intuitivne spoznaje).
Ričards se usmerio u drugom pravcu, pitanja koja on postavlja su: kakva je priroda i struktura
emocija u pesniku, šta se zbiva u čitaocu poezije, koja je razlika između dojma velike i
prosečne poezije, koja je svrha čitanja poezije? Naglasak je na odnosu dela i čitaoca.
U svojoj prvoj knjizi Osnove estetike pisane 1921. (koja je pisana u saradnji s drugim
autorima) Ričards daje glavne definicije prirode lepog. *Promenio je shvatanje onoga što je
lepo, od uverenja da je lepo nešto inherentno u samom delu do stava da je lepota iskustvo,
doživljaj u čitaocu u samom čitaocu, gledaocu, slušaocu. Lepota je po tome sklad ostvaren u
raznolikosti heterogenih impulsa*: ovo za pesmu
,,Doživljaj lepote, naše čuvstvo poprima opšteniji karakter, te dolazimo do zaključka da naš
stav postaje impersonalan. (ta promena je važna) impulsi postaju sistematizovaniji i
intenzivniji, nisu svi impulsi skladni, već su u sukobu, sukob je uobičajen.
Potpuna sistematizacija mora preuzeti oblik takvog prilagođavanja koje će sačuvati slobodno
kretanje svakom impulsu. U ravnoteži takve vrste, koliko kog ona bila časovita,
doživljavamo lepotu“ FA
Autori ističu da ravnotežu ne treba uzeti kao pasivnost ili konflikt, nego da ono treba opisati
estetsko stanje u kojem se impulsi zajedno osećaju. Stanje sklada i ravnoteže u osobi koja
doživljava umetnost jedno je od središnjih načela Ričardsove teorije koju je on u potpunosti
razvio u Načelima knjiž kritike 1924.
Ričards formuliše osnovna pitanja kritike: Šta daje vrednost doživljaju čitanja neke pesme?
U čemu je takav doživljaj vredniji od drugog? Zašto volimo više jednu pesmu od druge? Na
koji način slušamo muziku da bismo uočili najvrednije momente? –PLC to su pitanja na koja
bi kritika trebalo da odgovori, ona se zasniva na pitanjima o suštini same pesme, i način na
koji ih možemo doživeti. (U Osnovima estetike Ričards smatra da nema zadovoljavajućeg
odgovara) Ono što se njemu čini neprihvatljivim jeste shvatanje po kome bi estetski doživljaj
bio specifičan i poseban. Po njemu estetsko iskustvo je samo finija organizacija običnih
iskustava. Kad čitamo neku pesmu ili kad slušamo muziku ne radimo ništa što bi se radikalno
različito od doživljaja našeg svakodnevnog života. (Ako priznamo da postoji neko posebno
estetsko iskustvo, put je ostvaren prema prihvatanju posebnih vrednosti, različitih od ostalih
vrednosti običnog iskustva.-PLC A takvu podeluna estetske vrednosti i običan život nije
prihvatao.)
Raspravljajući o učinku knjiž dela na čoveka, Ričards počinje s analizom strukture ljudskih
emocija, te ističe da u svakom individuumu postoje heterogeni poticaj-podsticaj i impulsi
(npr. ljubavi, mržnje, blagosti, gneva) U svakoj fazi ljudskog razvitak aželje i težnje imaju
drugi oblik ili novu fazu sistematizacije. No ta sistematizacija nikad nije dovršena. Uvako
postoji neki impuls koji je u sukobu s drugim impulsima. Život se sastoji u tome da pokušamo
organizivati te podsticaje i da što veći broj bude uspešan. Poticaje možemo podeliti na
sklonosti i averzije, te moramo reći da je sve ono vredno što zadovoljava neku sklonost(PLC)
Potpunija definicija: vredno je sve ono što ne uključuje osujećenje ravnopravne ili važnije
sklonosti, razlog zašto se jedna želja ne zadovolji jeste to što bi važnije želje na taj način
mogle biti osujećene. Ričards ponavlja pomirenje ili prilagođavanje u jednom području
podstiče sređivanje na dugom-im poljima. I kod uklanjanja konfuzije imamo osećaj slobode,
olakšanja, povećanje sposobnosti i zadovoljstva ( katarza, Aristotel), taj osećaj imamo kad
god čitamo neko knjiž delo ,,koje daje našim reakcijama više reda i sastava nego obično“-
PLC. Osećamo se osveženi kad smo suočeni s delom koje je na razini naših najboljih
naporaili s delima koja su malo bolja od njih. Kad smo suočeni s materijalom koji je
inferioran od naših najboljih sposobnosti
(U drugom slučaju materijall lošeg kvaliteta oduševiće nas pre no deprimirati ako mu
pristupimo sa stanovišta želje za ocenjivanjem“-PLC)
Po svom učinku umetnička će dela ili općenito pospešiti naše sposobnosti reagovanja i
doživljavanja, ili će ako se radi o delima slabog kvaliteta smanjiti ili otupeti naše mogućnosti
doživljavanja. (Ne radi se samo o jednom izolovanom impulsu, nego o više njih-snopu, dakle
o iskustvu, daje umetnosti veliki značaj). Ričards kaže da potcenjivanje umetnosti ide ukorak
s nepoznavanjem strukture ljudskog uma. U umetnosti ljudsko iskustvo je kristalisano i
profinjeno, dok u običnom životu ,,hiljadu obzira sprečava većinu ljudi potpunog razrađivanja
neke reakcije“.-PLC
svakodnevni život zamagljuje probleme i sprečavaju puni razvoj ljudskog iskustva (opseg i
složenost sastava impulsa su manji, okruženi smo slučajnostima, te smo u nedoumici u
pogledu situacije skojom smo suočeni. U običnom životu prisiljeni smo na nedoslednosti i
nedorečenosti, na svesne ili nesvesne kompromise, dok je umetnost sublimacija i kristalizacija
tog iskustva.
Problem dolazi kada do sklada među impulsima dođe na neadekvatnim sredstvima. npr.
pesma se sastoji od poređenja ljubavi i prijateljstva... ,,Samo kod onih kod kojih deluju
određena konvancionalna stereotipna pseudoprilagođavanja...-PLC upotrebe u toj pesmi su
istrošene, jednostrane,krive... i ne ilustruju složenost razlika između ljubavi i prijateljstva, ali
čitaoci ih prihvataju zbog pritiska konvancionalnih stavova. (Ričards-,,Danas su loša knjiž,
umetnost, postali važni uticaju u određivanju nezrelih i neprimenljivih stavova na većinu
stvari –PLC).
za tezu pesma-struktura:
Postoje dva načina kako impulsi mogu biti organizovani: uključivanjem ili isključivanjem,
sintezom ili eliminacijom. Dobar deo poezije i umetnosti zadovoljava se organizacijom i
strukturiranjem ograničenog, jednovrsnog iskustva, s jednim čustvom (npr. tuga), stavom
(ljubav) ili raspoloženjem (melanholija).,,No to nije najveća vrsta poezije“. Strukture tih dvaju
iskustva su različite, ali razlika nije u predmet, nego u odnosima. U pesmi isključivanja
poticaju teku paralelno, u jednom smeru, dok u pesmi druge grupe najočitija je crta
izvanredna heterogenost podsticaja koje možemo razlikovati-PLC. No poticaji ovde nisu
samo raznorodni, oni su i suprotni,, oni su takvi da bi u običnom, nepoetskom,
neimaginativnom iskustvu jedna ili druga vrsta bile ukinuta da omogući slobodni razvoj
deugoj“-PLC.
Poezija prve vrste jednovrsnog iskustva, nestabilna je, ona ne može podneti ironiju, unošenje
suprotnog stava ili komplementarnih poticaja.
poezija isključenja, jednostranosti, Ričards se zalaže za složenu poeziju raznovrsnih poticaja
(uključujući ozbiljnost, duhovitost, frivolnost i dostojanstvo...Za stvaranje takve uspešne,
heterogene poezije treba mnogo umešnosti i pesničkog dara.
Nailazimo na heterogene poticaje (smirenje, muku, lepotu, bunilo) usklađene u poetskoj
formi. sličnost s Eliotovom ocenom metafizičkih pesnika
Najvrednija duhovna strujanja sadrže što širu i obuhvatniju koordinaciju uz najmanja
ograničenja i sukobe. U tome je bitna funkcija umetnika, jer on stvara sklad između najvećeg
broja raznovrsnih impulsa u organizovanu celinu i strukturu kao što kaže Ričards:
,, Pesnik je ona tačka na kojoj se pokazuje uzrast duha-njegova iskustva bar ona koja daju
vrednost njegovom delu, predstavljaju pomirenje poticaja koja su u većini duhova konfuzni,
zapleteni u međusobnom sukobi. Njegovo delo je sređivanje onoga što je u većini duhova
nesređeno. pesnik pokušava da stvori red iz haosa. No kad uspe, vrednost onoga što je on
postigao nalazi se uvek u savršenoj organizaciji koja osposobljava više mogućnosti
reagovanja i delatnosti.“-PLC
Pesnikov duh ostvaruje vezu između stvari koje se običnom čoveku čine raznorodnim te kao
da nemaju međusobne veze.
(dok će umetnik u granicama svojih potreba iz prošlosti, sadašnjosti i budućnosti stvarati
određeni uzorak i estetske forme.)
Sličnost između Ričardsa i Eliota-i Eliot govori kako za prosečnog čoveka dva rezličita
doživljaja (npr. čitanje filozofije i ljubav) nemaju nikakve veze doke će umetnik takvo
disparatno iskustvo dovesti u vezu i stopiti ga u jedinstvenu celinu i strukturu i pesničku
formu. Takvu vrstu kreativne mašte E. naziva ujedinjenoim senzibilnošću, i kod Ričardsa
nalazimo gotovo isto tumačenje pesničke mašte.
Umetnik je stručnjak za stvarni detalj, on izbagava generalizacije
,,kako fini razvoj života proističe isključivo iz profinjena sređivanja naših doživljaja i
reakcija“-PLC
Po RiČRDSU LOŠ UKU I PRIMITIVNO REAGOVANJE SU NEDOSTACI koji povlače i druge. ne može biti uzorno
ono što je dezorganizovano
Suptilnim sređivanjem raznovrsnih reakcija poezija proširuje ljudski duh i profinjuje
senzibilitet. Učinak velikih umetničkih formi kao šrto je tragedija toliko je raznovrstan i
suptilno uravnotežen na suprotnim impulsima da ostavlja duh u stanju da jasno i slobodno
posmatra ljudksu sudbinu.
Pesnik ne stvara svoje delo samo od raznovrsnih impulsa, nego od aluzija na prošle pesnike
koje u njegovom delu stiču novu vrednost, citira strofu iz Šelija i njegova poezija ima nov ton,
promena, U toj Šelijevoj strofi nalazimo odjeke Miltonove poezije. Takve aluzije deo su
pesničkog postupka (i nema dvojbe da će čitalac naći više zadovoljstva u pesmi ako je svestan
porekla nekog stiha. Ali preterano je tvrditi da je poznavanje porekla nužan preuslov ako
želimo uživati u nekoj pesmi.
,,da li možemo tražiti od pesnika da ograniči svoje izvore zato što ga čitalac ne razume“-PLC
Ričards-današnja poezija sve je više bogata aluzijama, ona će zavisiti od poznavanja poezije i
drugih područja ljudskog znanja. I Eliot-složenost moderne civilizacije, složenost iskustva i
poezije.
slojevi aluzija učinili su veliki deo prošlosti teškim i neshatljivim za današnje čitaoce. Ni BK
nije odolela zubu vremena
Jedino ono delo koje poseduje elemente koji će verovatno trajno ostati relevantni i vitalni da
prežive su formalni elementi, npr. rima i metar. u poeziji prošlosti uživaćemo samo delimično
ako se nismo posebno uputili u problematiku nužnu za bogatiji doživljaj,. Zanimljivo da te
primedbe daje Ričards osnivač tzv. praktične kritike koja se zasniva na pristupu poeziji bez
uvodnog komentara.
No naš doživljaj može biti neadekvatan i zbog drugih razloga: nepribranost, površnost,
Ričards od čitaoca zahteva budnosi i pažnju, veću elastičnost i osetljivost na na raznolikost što
nam ih pruža umetničko delo. Ako je neko uživao u suptilnom nijansiranju i strukturi velikih
umetničkih dela, on nećeviće moći da uživa u nekvalitetnoj i komercijalnoj tvorevini.
ako neko uživa bez senke sumnje i promatranja on će biti izložen otupljenju impulsa i gubitku
osećaja vrednosti. –PLC
U punom tragičnom iskustvu nema eliminacija i ukidanja, ravnotežu pomirenja suprotnih
impulsa možemo ovde analizirati. Samilost i strah su u ravnoteži a njihovo pomirenje i
jedinstvo je katarza. tragedija je najviše iskustvo i najveća stvar u knjiž
*kakve su činjenice koje znanost može proveriti- Ričardsova teza –poezija ne govori nužno
istinu, ali ona ima pozitivno delovanje na čitaoca –dovodi u sklad i organizuje sistem poticaja
koji su u neredu. Poezija ima terapeutsko delovanje na ljudske emocije i stavove.
*ZA METAFORU i JEZIK Znanstvenu upotrebu jezika imamo kada se reč odnosi na nešto
određen, a emotivno ćemo upotrebiti jezik ako želimo postići neki učinak na čustva i stavove.
kod emotivne upotrebe reči to ne mora da se reč odnosi na nešto određeno to je irelevantno
ako je učinak postignut. Većina verovanja u poeziji je uslovno verovanje-u okviru iskustva.
Ričards ne pruža dovolno ilustracija i ostavvlja mogućnosti za spekulaciju . Ričardsova teorija
o peziji kao načinu komunikacije (Jakobson)
mi prihvatamo pesnikovu tvrdnju kao da je istinita, prihvatamo njegov pristup i idemo dalje u
analizu. Znanost kao to doprinosi otkriću istine,
Godine 1926. Ričards je objavio studiju Znanost i poezija u kojima se bavi problemima iz
Načela- svet se menja ali ali običaji i ideje i mišljenja se zadržavaju
poezija može stvoriti red od haosa
Pesnik ne piše kao naučni radnik, on upotrebljava reči kao ,,način sređivanja, upravljanja i
konsolidovanja celokupnog iskustva“-SP
Pesma ne izriče nužno istinu, nego stvara sklad među interesima i čustvima.
*Pesma se sastoji od pseudoizjava- služi nekom stavu ili dovodi do novih kombinacija
stavova. pseudoizjava koja je oblik reči koji je opravdan učinkom na oslobođenje i
organizovanje naših poticaja i stavova. da Pseudoizjave oslobodimo pretenzije da izriču
verovanje u objektivne činjenice i da ih zadržimo kao instrumente kojima sređujemo svoje
stavove.
Dok su Načela knjiž kritike i Znanost poezije teorijska dela, Praktična kritika 1929 pokušaj je
provere njegovih stavova na praktičnoj analizi pesme. ..niti autori niti doba.. str. 138,9
tih trinaest protokola ukazuju na neshatanja, krive pretpostavke i loše zaključke. Na temelju
tih rezultata razvio je vlastite zaključke o tome šta bi trebalo učiniti da se poboljša sposobnost
čitanja, interpretacije i komuniciranja.
Ričarsd smatra da je komuniciranje između umetnika i publike ugroženo.
nabraja teškoće kritike poezije: teškoće smisla, sadržaja, uočavanja ritma, značenja i smisal
reči, razumevanja pesničkih slika, usled neosetljivosti, ili konvencionalnog razmišnjanja,
tumačenja, sentimentslnosti, doktriranosti, predrasuda, standardno-konvencionalnog
reagovanja i doživljavanja.
(na sudove o pojedinostima treba da pređemo posle suda o celini- odnos delova i celine,
kasniji Ričardsov kontekstualizam)
knjiž delo ima više značenja, razrađuje hijerarhiju značenj, menja se od slučaja do slučaja
Ričards problemi stila su zapravo i problemi tona, osećaj mere
*Jedan od bitnih načina na koji se pesnik izaražava jeste metafora pa je bolje razumevanje
metafore jedan od ciljeva koji bi reformisani program knjiž studija morao sebi staviti u
zadatak. Kroz metaforu pesnik nalazi način kako da disciplinuje svoja osećanja. Pesnik je
stručnjak, ,,ako ne u opisivanju svojih osećanja,, onda u njihobvom prikazivanj, a prikazivanje
i opisivanje ovde su blizu jedno drugom“. –PC
*ZA TEZU Poglavlje u Praktičnoj kritici o vrstama grešaka što su ih pravili studenti, u
poglavlju o irelevantnim asocijacijama on piše o izvanjskim kriterijumima koje čitaoci često
projiciraju na samu pesmu. On raspravlja o konvencionalnoj pesmi koja izaziva standardne
reakcije. ZA TEZU Glavna je crta takve pesme osećaj familijarnosti, ona nam se čini dobro
poznatom i bez individualnih crta. Standardne reakcije i standardizacija uopšte imaju svoj
koren u begu pred iskustvom. Taj beg može nastati na razne načine: moralno pod uticajem
konvencije, intelektualno, kad je iskustvo nedovoljno razrađeno, nešoznavanje činjeničnih
fizičkih realija, npr. dete u velikom gradu nije videlo seoski život. Tempo današnjeg života
prisiljava nas da nove ideje prihvatamo pre nego što mkožemo apsorboivati odgovarajuće
iskustvo, tako da su danas ideje kao i propratne emocionalne reakcije kojima smo
izloženo(film, štampa...) vretovatnije primitivne i nesređene nego suptilne i adekvatne.-PC
Danasbilo kakvo širenje ideja i reakcija ima tendenciju ka standardizaciji, prema opšte
niveliranju ukusa.
Dok su unertni duhovi očarani privlačnošću porividno jednostavnih rešenja, svest i genij
elasstično će kombinovati ideje u nove kombinacije, te otvoriti nove puteve i perspektive.
Takav um otkrivaće veze i zakonitosti tamo gde drugi vide samo razlike i raznorodnosti, takav
um spaja aspekte egzistencije koji obično ostaju nespojeni, i u tome leži vrednost genija.
Tajna genija ne leži u raspoloživosti jjegovog iskustva spojenim s većim rezervama iz
iskustva iz kojih se opskrbljuje-snabdeva “-PC
Vrednost dobre poezije u dobroj će meri ležati u bliskosti njenog dodira sa stvarnošću, te
stoga ona može postati moćno oružje u razbijanju nerealnih ideja i reakcija. –PC Ali duhovi
koji su robovi vlastitih fiksnih standardnih ideja neće naći ništa novo čak ni onda kad su
suočeni s takvom poezijom, nego će ponoviti delove svog postojećeg repertoara“.-PC Kao što
Ričards ponavlja, bolje je tako nego nikako. U neku ruku standardne su reakcije čuvari
unutrašnjeg mira pojedinca, jer otkrivanje uvek novih aspekata, što pruža bliska veza sa
stvarnošću, može postati odveć naglo i silovito za duhove koji se ne mogu elastično
reorganizovati. Jer kao što Ričards kaže gotovo je sva poezija zbunjujuća, barem na čas, kad
prvi put vidimo onakvu kakva jeste.-PC
Sentimentalnost i inhibicije su među drugim faktorima koji doprinose iskrivljavanju
doživaljaja umetničkog dela.
Po Ričardsu reakcija je sentimentalna ako je prevelika za određenu prigoda-priliku.-PC
Drugi je smisao identifikovanja sentimentalnog i sirovog, dok samo ograničen broj situacija
može izazvati profinjeno čustvo: ,,Profinjena su čustva poput osetljivih instrumenata, one
odrežavaju sitne promene u situacijama koje su ih izazvale“-PC.
U poglavlju o doktrini u poeziji Ričards vidi da većinu čitalaca ne smeta direktna suprotnost
između vlastitih verovanja i pesnikovih stavova. Intelektualna potpora znači ,,u kontekstu
drugih misli spremnost za potporu, suprotstavljanje ili uspostavljanje drugih logičkih odnosa
stime, a emocionalna u kontekstu osećaja, želja, stavova koji se grupiše oko jega.“-PC
Emocionalno verovanje znači prihvatanje, upotrebu ideja s strane naših interesa, osećaja,
stavova, tendencija prema akciji“-PC Ričards nastavlja da je većina verovanja emocionalnog i
intelektualnog porekla. Uveren je da se problem verovanja ili neverovanja ne bi trebalo
pojaviti, a kad se javi, mi smo prtestali biti čitaoci i onda postali teolozi, moralisti..Odsutnost
intelektualnog verovanja ne bi trebalo da ima negativan učinak na emocionalno verovanje.
Čitanje poezije naporan je posao. (Vrlo je teško odlučiti da li je neka pesma dobra ili nije.
Ljudi s finom maštom i razvijenom senzibilnošću u običnom životu daleko su spremnini za
pristup poeziji od drugih ljudi, jer između svakodnevnog života i materijala poezije nema
nekog radikalnog preloma.
*Verbalni izraz toga života u svom najfinijem viduprisiljen je upotrebljavati tehniku poezije
Nedostatak prema senzibilnosti prema poeziji dokaz jenižeg stupnja imaginativnog života
pojedinca.
Ričards-pogrešnu interpretaciju poezije moramo smatrati verovatnim događajem. –PC
Slabi rezultati interpretacije su zbog složenog jezika, pospešiti proučavanja značenja kao
uzroka nesjvatanja i nesporazuma.
,,Danas naše čitanje i govor barata s trunkaka iz oko 20 kultura“. -PCNaša odbrana protiv
bombardovanja i haosa jeste standardizacija i nivelizacija.
Još je jedan razlog za razvoj takvih odbrambenih mehanizama strah od zabuna pred
mnogoznačnošću verbalnog izraza
nismo spremni rečima pristupiti na adekvatan način. Najuticajniji faktori u savremenom
školstvu i odgojnom sistemu udaljavaju se od stvaranja idealnog duha koji može menjati
perspektivu, ali ipak održati orijentaciju, koji se može preneti u potpuno drugi sklop
definicija, u rezultate stečene kroz prošlo iskustvo u drugim okvirima, duh koji može brto i
bez napora izvoditi sistemske transformacije što ih takva promena iziskuje. Talkav duh je duh
budućnosti. A u razvoju takvog elastičnog duha i neograničene svesti poezija ima veliku
ulogu.
2
poezija važna za emocionalnu ravnotežu,
Ako su reakcije srudenta bile tako pogrešne, šta očekoivati od običnih čitalaca
izlaz iz problema komunikacija, jedan je propaganda Basic English- za simplificiranu verziju
engleskog jezika, za koju jue verovao da može postati jezik svetskog značaja.
Ričardsov dug Kolridžu- još u Načelima knjiž kritike: isticanje heterogenosti impulsa podseća
na Kolridžovu koncepciju o poeziji kao jedinstvu u mnoštvu.
Za razliku od teorije asocijacija po kojoj je pesnik samo raspoređivao iskustvo, Kolridž daje
shvatanje da je pesnikova funkcija kreativnija. Poezija je najsavršeniji i najpotpuniji modus
izražavanja-slaže se i Ričards, ona je izraz celovite ljudske delatnosti, glavni instrument
koordinacije.
Vitalnost i mnogoznačnost jezika glavni je razlog što je poezija vrhunski način izražavanja.
Struktura pesničkih značenja može varirati od-različita značenja mogu imati samostalno
značenje, ili značenje tek dobijaju u okviru pesme kao celine.
To shvatanje značenja u pesmi-relativnost i višeznačnost da je Kolridž imao na umu taj aspekt
pesničkog jezika.
Kolridž-ravnoteža i pomirenje suprotnih kvaliteta, stvari stiču oblik
integritet koji posedujemo je nasleđen ...

Pri kraju Praktične kritike je isticao da bi teorija značenja pridonela boljem razumevanju
poezije
*ZA Metaforu –o jeziku
sledeća knjiga Filozofija retorike 1936- ne smemo reči smatrati opekama u zgradi, jer
opekama je svejedno s kojim su drugim elementima stavljene u neku konstrukciju. Kod
značenja reči okolina i kontrast su bitni. Većina reči menja svoj kontekst i značenje, značenje
reči menja se od konteksta. moramo se boriti protiv praznoverja pravog značenja
u Ričards ne uzima kontekst u svakodnevnom smislu reči. Jedna reč preuzima dužnost delova
Međusobna zavisnost reči zavisi od slučaja do slučaja, u naučnom i tehničkom jeziku reči
imaju samostalno značenje. Nakon XVII. veka desilo se da kruti jezik proglašen je za normu
za razliku od mnogoznačnog figurativnog jezika. –Eliot u XVII disocijacija senzibilnosti za
razliku od ujedinjene imaginacije (emocije i intelekta) nastupilo raslojavanje uz zahtev za
čistoćom određenog značenja.
Ričards smatra da je vredniji jezik koji je suprotstavljen jednoznačnosti i fiksiranom
značenju-a to je poezija. Vrlina je da reči nemaju fiksirana i odeljena značenja nego da zavise
od konteksta. Često je celi izraz nestabilan po značenju: On ne izražava jedno značenje nego
pokret među značenjima-PR
nemoguće je suziti smisao reči, Moramo prihvatiti skup saznačenja i njihovo prelivanje u
okviru dela. Šekspir kao majstror sllobodnog i fluidnog jezika.
U raspravi o poetskoj, sugestivnoj moći jezika Ričards govori o metafori, on ističe da
metafora nije ništa neobično, da nije devijacija od običnih funkcija jezika.
On se ne slaže s Hulmeom, kada ovaj tvrdi da nam poezija želi privući pažnju velikim
intenzitetom, te da nam pruža sliku stvarnih fizičkih predmeta, kako bi sprečila da klizimo
kroz apstraktni proces.-PR
Ričards smatra da ne treba da se plašimo apstrakcije, ističe da je jezik najveće poezije često
spstraktan. Ali govor želi da bude shvaćen, da razumemo smisaao onoga što se govori, to ne
mora biti fizička stvar. Reči ne pokušavaju dočarati osećaje u fizičkoj formi, one nisu
nadoknada za stvarno iskustv, nego je jezik –ispravno upotrebljen-dovršenje, kompletiranje
iskustva, ima funkciju koju intuicija i oseti ne bi mogli vršiti: ,,Reči su stecišta na kojima se
sastaju područja iskustva koja nikada ne mogu doći u vezu s osetima i intuicijom.
Uloga reči nije da pruže odraz života –njihov je pravi posao da uspostave red u životu-PR
Ričarsove teme: zahtev za redom,
jezik kao ljudski akt i instrument reda postao je kasnije njegov interes
kod Ričardsa red je subjektivna kategorija –red u emocionalnom životu pojedinca
Interpretacija u nastavi 1938.-eksperiment sad sa prozom
Kako čitati stranicu 1942. –postupak, način kako pristupiti tekstu
teškoća pri čitanju mnogoznačnost reči
3

Teorija o uravnoteženim impulsima u umetniku i čitaocu bila je iložena kritica kao njegovo
uverenej o jedinstvenoj moći poezije. Velek ističe da Ričards nikad nije opisao ravnotežu i
sklad poticaja, tek dodaje kako činjenica da su ludaci i očajnici pisali poeziju obezvređuje
Ričardsovu teoriju o poeziji kao emocionalnoj terapiji. Kritičari su isticali da stanje
emocionalne ravnoteže i ispunjenja možemo postići i drugim sredstvima. Taj osećaj ne
možemo ograničiti na estetsko iskustvo.

Rensom-poezija nam pruža bogatije životno iskustvo, izražava telo samog svete, punoću i
složenost ljudskog iskustva. tvrdi da se emocije korelativi spoznajnih predmeta i tek

U Praktičnoj kritici pokazao je da su reakcije na poeziju čak i kod tako birane čitalačke
publike kao što su studenti neprimerene i neznalačke.
kritičari unose aparat erudicije u pristup dela iz prošlosti
na koji način ćemo pomoći čitaocu-povećati pri razumevanju poezije, pa prema tome i
zadovoljstvo u čitanju poezije, razumevaanje pesme povećaćemo pružanjem relevantnih
podataka –bilo da se radi o ličnin, lingvističkim, istorijskim, informacije koje pridonose
boljem shvatanju ili specifičnosti karaktera pesme
pesme koje su recimo nastale kao reakcijana neposrednog prethodnika, ako znamo kontekst u
kojem je pesma nastala –to je i Ričards znao
pesma natopljena aluzijama, parafrazama, reminiscencijama na prošlost.
treba stvoriti most između čitaoca i pesme
U interpretaciji u nastavi ističe: ,,Nijedan pisac ne pruža puni kontekst koji usmerava čitaoca.
On to ne može. Uvek veći deo mora uneti sam čitalac.“ U svojoj kritičkoj praksi Ričards je
zanemario potrebu pomoći čitaocu, ne nesposobnost čitalaca koliko neprimerenost metode
Nakon Praktične kritike zalagao se za novu interpretaciju poezije –semantičku i razumevanja
višeznačnog objašnjenja, te je isticao važnost metafore i kontekstualizma.
U knjizi Toliko bliže 1968- tvrdi da su nam lingvistička otkrića pomogla da reagujemo na
poeziju:
stav da iza stiha stoji ne iskustvo pesnika, već rezerve potencijal jezika, suprotnosti,
Stičemo utisak da bi Ričards hteo stvoriti idealnog čotaoca s izvanredno razvijenim osećajem
za istančane distinkcije i kontekstualne isprepletenosti.
Ričards ističe da se pri čitanju poezije moramo oslanjati na vlastite zaključk. Ali da bismo
došli do zaključka moramo imati premise, a njih nam pesma ne daje uvek u dovoljnoj količini.
Tek najučeniji i najsenzitivniji biće u stanju prebroditi teškoće, ali da li je moguće pisati
poeziju za elitu?
Za Ričardsa je karakrerističan suprotan razvoj: ion se tuži na standardizaciju, otupljivanje
javnog ukusa, za koji je smatrao da je neizbežan u industrijskoj civilizaciji, stanje današnje
kulture, da je ljudska potreba za stilom, i konvencijom verovatno istog intenziteta, jedino se
kanali i tehnike izražavanja vremenom menjanju, od vremena do vremena menjaju.
Novi pokreti čitalac je učesnik u stvaranju dela, cilj izazvati aktivnu čitaočevu reakciju
poezija deluje
Nova kritika- rasprave o biti pesničkog dela

grupa američkih kritičara, premda postoje razlike između predtavnika

za proučavanje samog dela, zastupali su stanovište da poezija pruža specifično znanje i

spoznaju
Rensom- zadatak kritičara interpretacija pesme na jednostavan način ,,koji nije filozofski i
koji se ne udaljava previše od teksta. Smatramo da kritičar pokušava pripraviti ispravnu javnu
reakciju na pesmu, oslanjajući se na svoj vlastiti doživljaj pesme“.
privukao ih je sam stvaralački postupak, pisac postiže svoj vilj indirektno i na neuobičajen
način, koji treba probuditi čitaoca iz mentalne inercije
Kajzer –pesničko delo kao zatvoreni jezični sklop, tumačenje celovitosti dela i stvaralačkih
jezičkih snaga i njihovog međusobnog delovanja
Ransom- pesnički predmet treba opravdati u njegovom celovitom i privatnom bitku.
Novi kritičari prihvatali su Ričardsovo shvatanje ironije u poezijio njegovu naklonost ka
poeziji uključivanja ili sinteze.
moderna tendencija niveliranja
nauka i tehnologijapružaju jednostran pristup stvarnosti, dok poezija izražava složenost
ljudskog iskustva, te pomaže održavanju organske zajednice u otporu prema dezintegraciji
Ransom se zalaže za impersonalnost
dobra pesma da se otgne od identiteta svog autora
umetnik mora poštovati pravila igre, on može izraziti svoju ličnost tek kroz umetničke norme
i konvencije Ransom pišući u Miltonovom Licidusu- komadići su se stopili u novu celinu
Bruks –test pesnikove iskrenosti treba meriti integritetom tona njegove pesme. Kritičara ne
zanimaju pesnikovi osećaji, njegov život i čustvenost, nego tek kako se oni očituju u
njegovom delu. Metju Arnold- ideja da se u pesmi ne zadrži nijedaan elemnt koji bi bio u
kontradikciji Bruks smatra ovu vrstu iskrenosti sentimentalnom jer je jednostrana i
simplificirana, pa prema tome neverna unutarnjem životu čoveka- elementi iskustva su u
suprotnosti, sentimentannost –osećaj, intenzitet kao rezultat trika kad čitamo sentimentalnu
poeziju. Romantičari su jednostrani u izrazu, nisu smeli pri mešanju metafore
stapanje materijalnog s duhovnim, U reakciji prema neoklasicizmu romantičari su bili previše
usmereni prema ličnom i lirskom. Nihova je greška što su neoklasicistički objektivizam
zamenili romantičnim subjektivizmom, umesto da su ih stopili kao u elizabetanskom
dramskom razdoblju. stapanje subjektivnog i objektivnog
evokacije prošlih pesnika u novom pesničkom kontekstu, da li su uspešno integrisane
naglasili su dramski kvalitet umetničkog dela
umetničko delo je samosvojna celina s vlastitim zakonima i svojim vlastitim kodom vrednosti.
ispitati specifičnost dela i doslednost
čitajući Kleopatru i Antonija –moralna načela zbog kojih bismo odbacili delo, a gledajući,
emotivno čitajući tragediju ne odbacujemo delo, pesnička reč nas je uverila u snagu ljubavi u
sukobu s kojom s superiorna moralna načela deluju neuverljivo
Drama treba da ima svoj vlastiti sistem moralnih koordinata, da bi bilo sirovo na to delo
primeniti naše privatne moralne norme.
Ako pesnik ne izražava svoje subjektivne osećaje, Novi kritičari su smatrali da se pesnik
izražava kroz okvir
Ransom- čovek stvara legende, priče, da isprepleće strarnost s fantazijom, činjenice s
snovima, strah s željama. proizvodi mašte
moderni pesnici tražili su nove načine izražavanja
Novi kritičari su smatrali da je pesničko delo autonomna struktura, te su često postavljali
pitanje šta poezija pruža, koji je njen učinak na čitaoca.
Ransom- poezija pruža znanje, a znanost zasniva na apstrakciji i jednostranim selekcijama s
ciljem da postigne neki određeni cilj. Postoje dva načina transkripcije sveta kpji iscrpljuju
mogućnosti formalne spoznaje.Jedan je način s pomoću grafikona i formula koji ocrtavaju
odnose u prirodi: nauka je prisvojila monopol za poznavanje prirode, druga transkripcija je
ona koja oponaša ili prikazuje prirodu-to su umetnička dela.
Bruks –metoda nauke je analiza koja pokušava svesti svet na kongruenciju prilikom
apstrakcije. te je različita od poezije.
* u umetnosti odnos jednog elementa prema celom kontekstu od bitnog je značaja te osnovna
struktura mora biti u odnosu s ostvarenim kontekstom stavova.
celovitost koju postižu velika umetnička dela
celovitost Hamleta je iskustvene naravi, a ne eksperimentalne kao u znanosti-Tejt
i Tejt+ Pesma je punoća znanja. U pesmi su seve stvari moguće, disparatni elementi nisu
logički povezani tj. unutar stanovitih kategorija i okviru nekih zakona, oni su vezani kao
iskustvo koje ignoriše logiku. Iskustvo znači sukob, a sukob dramu: ,,Dramsko iskustvo nije
logično, ono može biti podređeno nekoj vrsti suvislosti koju imamo na umu kad u kritici
govorimo o formi. Zaista, kao iskustvo-taj sukob je uvek logična kontradikcija, ili filozofski
antinomija“. Bruks tvrdi da nam pesnik pruža uvid koji je sačuvao jedinstvo iskustva i koje na
višim i ozbiljnijim razinama trijumfuje nad prividno kontradiktornim i suprotnim elementima
iskustva sjedinjujući ih u novi poredak. Dobra poezija ne može može zanemariti, nego mora
ujediniti, jer uzima u obzir složenosti i prividne kontradikcije situacije o kojoj je reč.
Bruks ilustruje što smatra jedinstvom kompleksnog iskustva u poeziji.
ističe da bismo temu pesme mogli opisati kao pesnikov apel Korini da uživa život dok je
mlada, ali u pesmi ima više od toga i mi to ne smemo zanemariti. Stalo mu je da istakne sukob
između paganskog i hrišćanskog stava.. Sve je to u pesmi
Istu vrstu analize možemo primeniti i na reči pesme npr. kapljice kiše stiču mesto posebne
važnosti. one su kratka veka, Korina treba da uživa.. Na taj način u kontekstu pesme kapljice
postaju simbol natopljen značenjima i sugestijama koje nijedan rečnik ne može pružiti. Iz tog
primera Bruks izvodi zaključak o odlučnoj ulozi konteksta u poeziji. Da kontekst određuje
značenje reči to je jasno.
U Šekspirovim delima kontekst ima važnu ulogu i pridonosi kvalitetu njegove umetnosti koja
se sastoji od anticipacija i šaranja značenja rečima.
pridev ovde upotrebljen za oznaku boje neba u zoru evocira i drugo značenj, te time sugeriše
sliku zore kao kao seljaka koji se penje... takav pridev najavljuje sliku no posle sam pridev
kroz kontekst oba stiha doboja značenje imenice Značenje je dopunjeno i modifikovano
kontekstom.
*Za Metaforu:
Pesnik istražuje mogućnosti jezika, on zapravo stvara nov jezik. Ta složenost i punoća jezika
čini poeziju različitom od jednostranih apstrakcija znanosti. A to bogatstvo i raznolikost ne
smemo zanemariti, jer ako svedemo Henrikovu pesmu na njenu apstraktnu temu Carpe diem
iznevarili smo pesnika i njegovo delo: jedno složeno iskustvo zamenili smo bledom
parafrazom.
U kasnijem Bruksovom delu ideja poezije kao znanja modifikovana je u smislu poezije kao
simboličnog značenja. U poeziji kao fino isklesanom predmetu istoričar će naći najpouzdanije
sublimirane dokaze o čustvenom životu prošlosti.
Vimzat-uloga simbolične forme u oblikovanju pesnikove vizije. pesnički simboli privlače
pažnju na sebe i zahtevaju analizu. jezički simbol upozorava na razliku između sebe i
stvarnosti*-Vimzat jezički izražaj uključuje transmutacija određenog saznajnog ili emotivnog
iskustva u zvuk u medij koji je stran pa i disparantan od iskustva. U poeziji medij je zgusnut
pa povećava disparantnost između njega i predmeta na koji bi se trebalo odnositi. ,,Simbol
ima više iskustva i zbog toga ga uočavamo kao predmet koji je odvojen od stvari na koju se
odnosi kao proizvod našeg duha.
Zbog toga pesma u svojim odnosima značenja ima neku vrstu zaokruženog postojanja i bitka
te metafotičan odnos prema stvarnosti. Iskonske strukture logičkog i protologičkog stila, a
osobito ovog drugog tkivo su i sjaj jezične strukture.
da čovek stvara simbole koji određuju naše tumačenje stvarnosti. Poezija je zbog toga
kompleksna vrsta jezičke strukture u kojoj je unutrašnja suvislost znatno intenzivirana te tako
stvara dodatnu dimenziju odnosa prema stvarnosti, simboličnu i analognu. No sva ta struktura
značenja raste na stanovitom elemntu neizbeživog direktnog odnosa prema spoljnjoj
stvarnosti i minimalne istine tog odnosa“.
Na aktivnu stvaralačku ulogu jezika upozorio je još Ričards 1936-u Filozofiji retorike,
istaknuvši da jezik nije nedostatak za stvarno iskustvo ili odraz stvari, nego je jezik –i dalje
ono za Ričarda gore
2
Tate –Pesnička mašta stvara vizije životne celine. izjave likova kao kod Šekspira deo su
dramske strukture
stvara celinu iskustva u svom kvalitetu
Ransom- u XVII veku metafizički pesnici pisali su originalnu, intelektualnu poeziju.
upotrebljavali su smele metafore
razlika između razdoblja nalik na razliku između metafore i poređenja –jedno puno srži i
originalno po poetskom izrazu,drugo klišetirano. Metafora u XVII veku pružala je celovito
iskustvo
ZA TEZU: Slične tvrdnje mogu se naći i u Bruksovoj Modernoj poeziji i tradiciji: pesnik
stapa suprotne elemente u skladnu celinu, pa je najbolje tu sposobnost pesnika zvati
dosetljivošću, dosetljivost nije samo izazito uočavanje analogija, ona je živa svest da neki
očiti stav prema određenoj situaciji nije jedina moguća situacija. Dosetljivost znači pesnikovo
odbijanje da ostane slep prema stvarnoj mnogostrukosti. Bruks je spreman paradoksalno
tvrditi kako dosetljivost, daleko od toga da bude frivolni aspekt duha, predstavlja zapravo
najozbiljniji aspekt te ,,da je dsamo poezija koja poseduje viskoku ozbiljnost u najdublje
smislu poezija dosetljivosti“. Kao prethodnik takvog stav navodi Ričardsa i Kolridža koji je
zastupao ideju o pesnikovoj stvaralačkoj mašti koja rastvara, stapa i stvara sklad između
suprotnih kvaliteta.
Osim što su rspravljali o biti poezije, N.k. pokušali su otkriti i specifične i tipične crte dobre
pesme, iz tog područja potiču termini i pojmovi kao što su paradoks, ironija, dramski kvalitet
poezije,. Neke od tih ideja Bruks je prikazao i objasnio u Dobro skovanoj urni. Kako po
njemu poezija pruža punoću iskustvakoje se sastoji od heterogenih impulsa, jezik poezije je
jezik paradoksa-suprotnog i neočekivanog. Bruks tu tvrdnju ilustruje na Donovoj
Kanonizaciji.. u pesmi niz paradoksalnih tvrdnji (ljubav od koje žive će ih iscrpsti) Premda
Bruks priznaje da je jezik paradoksa najočitiji kod engleskih pesnika metafizičara, on tvrdi da
sva dobra poezija sadrži paradokse. Kako bi ulustrovao tu generalizaciju, on uzima pesme iz
drugih razdoblja i kazuje kako i relativno jednostavne pesme npr. Vordsvortov sonet sadrže
paradoks.. čitava poenta pesme nalazi se u antitezi, paradoksu, pesma zasnovana na
suprotnosti, kontrasstu i paradoksu.
U svakom ovom slučaju dradi se o odstupanju, raskorak, o određenom iznenađenju za koje
npr. Ričards tvrdi da ga sadrži sva dobra poezija. Pa ako prihvatimo tvrdnju da je pesma
izaraz izvora iskustva, ili da je po Blekmuru ogledalo duše, neće nas začuditi što ćemo naići
na potvrde analitičkih rezultata N.k.
N. k. često su hvalili pesnike koji su po njihovom sudu izražavali vernost pesnika složenosti
iskustva. Taj kritički pristup je bio meta napada da N.k. izdvajaju osobine jedne vrste poezije
te ih poistovećuju s poezijom uopšte i na taj način svode pesništvo na neopravdano usku
formulu. Tim zamerkama ima osnova, ne smemo zaboraviti da je N.k. stalo da istaknu
heterogenost poetskog materijala, dijalektičku narav ljudskog iskustva pre nego sheme i
klišee.
Shvatanje ironije tesno je povezano s shvatanjem ironije, dok je paradoks potpun kontrast,
kontradikcija i prividna nemogućnost, ironija može značiti samo delimične promene značenja
u okviru pesničkog teksta. Kao što Bruks kaže značenje mora proisticati iz pojedinosti pesme
ono ne sme delovati kao da je nametnuto pojedinostima. Na taj način moramo obrnuti svoje
konvencionalne jezične običaje kad govorimo o poeziji. *U pesmi su svi selovi organski
vezani uz temu.
da reč može imati konotacija u asocijacima reči
Reč je uslovljena i obogaćena pesmom kao celinom znatno je iznad značenja što bi nam ga
rečnik mogao pružati. Delovanje celokupnog pesničkog konteksta doprinosi stabilnosti i
ravnoteži pesme ili kao što Bruks upoređuje: Stabilnost je poput stabilnosti svoda, snage koje
proračunamo, vuku kamen i čine načelo podupiranj- način na koji i pritisak i polu pritisak
postaju način stabilnosti.
I dok Bruks verije da na delovanje konteksta možemo naići u poeziji svih vremena, smatra da
dobar deo moderne poezije upotrebljava ironiju kao strategiju –slom simbolizma, skepsa
prema univerzalnim pojmovima, iscrpljenje i kvarenje samog jezika uz pomoć reklame i
masovno proizvedene umetnosti, filmom jeftinom beletristikom.
I Eliot je isticao ironiju , ne jednosznačnost tona već mešavina stava i misli. I Ričards –
najbolja poezija je ironičn, što je u njegovom smislu mogućnost i prisutnost suprotnog
impulsa. Velek –usvaja te dvosmislene primedbe

Bruks je raspravljao o pesničkim figurama, posebno o metafori, i tvrdio da je moderna poezija

ponovo otkriće obveza metafori. Kako bismo tu tvrdnju objasnili uzežćemo stihove
Između parafraze i originala postoji razlika. Parafraza jednostavno nema raznolikosti
asocijacija. sugestivan je uvod u samu pesm, iz trećeg stiha deluje na ostatak pesme te kroz
kontekst dobija svoje puno značenje.
Tate je mislio da napetost, tenzija u pesmi izražava puno značenje. *Za Metaforu Dva su bitna
elementa u tom smislu doslovno značenje i metaforično konotativno i postoji tenzija između
ta dva značenja., značenje obogatio sugestijama
Prvenstveno značenje je sugesstivnost bogato su koncentrisani u jednoj reči, tenzija je u
smislu ekstenzije i intenzije potpuna.
Rensom-Kritika kao spekulacija-razvio teoriju o strukturi i tekstuti-tkivu pesme
Pesma logička struktura s lokalnom teksturom čime misli na na parafrazu i temu pesme kao
strukturu, a ostalo (metafore, ostale pesničke figure, metar) smatra tkivom. Zidovo
funkcionalni, imaju funkciju, strukturalne vrednosti- ona njegova definicija
Posao je kritičara snalizirati pesmu u pogledu strukture i tkiva, ako ne kaže o teksturi –tkivu
ne kaže specifično ni o pesmi
Po njemu pesma uprkos digresijama i zaobilaznostima(koje nastaju zbog figura i metra) ima
dovoljno supstance za zaokruženu suvislost. No presma ignoriše praktičnost ii ispituje
složenost stvarnosti
Ransom zamišlja odnos između strukture i tkiva pesme kao nepetost između reda i nereda: Ne
može biti lepote ako nered svlada red. Ali mora biti nereda kako bi došlo do borbe. Pesma
beleži čin pobede, sadržeći u svom izrazu nered nad kojim trijumfuje. Dok je on isistirao na
dualizmu strukture i tkiva pesme. Bruks je tvrdio da je pesma stapanje i jedinstvo teme i
forme, te da su ta dva aspekta nerazdvojna. Iz toga sledi da parafraza nije prozna verzija
pesme, nego njeno osiromašenje i iskrivljenje. A Rensom ne priznaje da dolazi do stapanja
između značenje i tkiva, nego govori o borbi napetosti između jednog i drugog elementa.
Vimzat smatra da greše oni koji smatraju da je forma ili uzorak samo sredstvo, a ne cilj sam
po sebi. Unutar pesme nema ciljeva i sredstava nego celine i delova. Pesma nije instrument
kroz koji gledamo nešto drugo već način punog i složenog znanja.

3
Ransom, Tate i Vimzat se bave teorijom, a Bruks praktičnom, analitičkom kritikom
Njegov manifest ,,formalističkog“ pristupa objavljen u časopisu 1951., Bruks kaže načela:
Da je knjiž kritika opis i ocena svog predmeta
da je briga kritike problem jedinstva
vrsta celine koju knjiž dela oblikuje ili je promašilo da je oblikuje, te uzajamni odnos između
različitih delova u izgradnji te celine
da normalni odnosi u knjiž delu mogu uključivati, ali svavako prelaze odnose logike
da u uspešnom delu formu i sadržaj ne možemo deliti
da je forma značenje
da je knjiž u krajnjoj liniji metaforična i simbolična
da opšte i univerzalno obuhvatamo apstrakcijom, ali do njega dolazimo kroz konkretno i
pojedinačno... pogleda str. 184
U svojim delima je primenio ta načela, smatraju Bruksovu Dobro iskovanu urnu odličnom
knjigom i zbirkom kritičkih analiza.
uspevao je da prikaže i uverljivo dokaže organsko jedinstvo pesme.
ti stihovi dalje razvijaju neobičnosti, sugestivno najavljene na samom početku, i pripremaju
raspoloženje očajanja poslednih stihova. Ironični obrti vode do paradoksa, taj konačni
paradoks osvetljava i uvodni stih
Početak, sredinu i kraj pesme ne možemo zamisliti bez ostatka, bez konteksta, bez pesme kao
organske celine.
Knjiga Razumevanje poezije za nastavu
u vezi s pesmom kao celinom
Pristup Bruksa i Warrena je elastičniji. Autori uviđaju da čitaoca treba uvesti u novu pesmu,
pa zbog toga pesmi prethodi njihov komentar.
U svojim komentarima Bruks i Warren uvek interpretiraju neku jezičnu figuru ili metričku
shemuu kontekstu cele pesme. Često uzimaju pesme sa sličnom temom ili nekom drugom
sličnošću pa upoređuju njihove kvalitete. Traže razlog zašto je autor izabrao neku tehniku ili
modus izražavanj, dijalektički pristup poeziji –zameraju im da su malo pažnje posvetili
zavisnosti između metrike, sintakse i emotivnih kvaliteta.
koncentracija na samu pesmu, da odnos pesme prema njenom povijesnom zaleđu bude tek
impliciran, u okviru mesta u kontekstu pesnikovog dela, odlučili da povežu pessmu s drugim
knjiž proučavanjima
Pesme proizilaze iz određenog istorijskog momenta budući da su napisane na određenom
jeziku, forma je vazana uz celi kulturni kontekst. Autori su postajalisvesniji važnosti knjiž
konvencija, iako zastupaju induktivnu medotu, smatraju da student treba da ima teorijska
predznanja pre no što počne interpretaciju određene pesme. relevantne informacije, ovo ih
brani od optužbi za aistorijski pristup
Napad i kritika da Bruks i njegovi sledbenici svuda traže ironiju, paradoks, višeznačnost
tamo, love ih, a zanemaruju istoriju i razvoj jezika.
Helen Gardner u odlomku iz odlomka u Dodro iskovanoj urni Bruks vidi tu paradoks ne zato
što bi tu postoja, nego zato što ga tu želi videti. Ona se ne slaže s tim da pesmu možemo
interpretirati kao želimo, nije ono šta ja izaberem da kažem, od nje učinim već ono što je autor
svesno učinio, izabravši da kaže jedno, a ne drugo. Ona to dodaje aludirajući na Vimzetovu
tezu o intencionalističkoj herezi –ako sam se ogrešila o intencionalističku herezu.
Empson tvrdi da je sva dobra poezija višeznačna, mnogoznačna, ,,Kako mi se čini u velikoj
poeziji uvek nalazimo osećaj generalizacije na temelju slučaja koji je posebno prikazan, uvek
postoji aluzija na zaleđe ljudskog iskustva koje je to prisutnije što ne može biti imenovano.
Osobina reči da imaju više značenja, ne možemo svesti na ograničen broj kvaliteta..
Kritičati su poricali tvrdnju N.k. o ironiji i paradosku kao konstitutivnim odlikama poezije.
Poznati predstavnik neočikaškog neoaristotelovskog kritičkog pravaca Crane isticao je da
ironija i paradoks nisu karakteristični samo za poezijuveć i drugde u vrstama pisane reči. On
kritikuje Bruksovo shvatanje poezije kao sinteze ili uključivanja raznorodnih elemenata, što bi
trebalo osigurati stabilnost konteksta u kojem se unutrašnji pritisci uravnotežuju i međusobno
podupiru. Njegova je protivtvrdnja da ćemo ćemo uključovanje i prisutnost suprotnosti naći i
u drugim vrstama knjiž i filozofiji. Nprr. Platonovi dijalozi primeri dijalektičkog jedinstav. Po
njemu Bruks je krenuo pogrešno-umesto da počne od poetskih celina, on zasniva svoje
pojmove na jeziku, a jezik je veće raznolikosti nego poezija.
većina pojmova N.k. svodi se na značenje u poeziji (tema, mnogoznačnost, paradoks) te da
N.k. svode pesme na pojednostavlje nje sheme ravnoteže suprotnih elemenata.. –Krejn ovo
i drugi ih kritikuju da su zanemarili razne vrste poezije i da su pesmu smtrali kao proizvod
individualne pesničke mašte. Pesničke su konvencije dogovor između autora i čitaoca.
skeptični što se tiče pretemzija simbolista i kontekstualnih kritičara po kojima je pesma
autonomna, u sebi zatvorena celina
Krieger nas podseća da su se N.k. zalagali za organsku teoriju pesništva po kojoj pesma nije
imitacija ili jezički izražaj gotova čuvstva, nego ona sama definiše to čuvstvo u toku
stvaranja. U svojim opštim izjavama N.k. bi zastupali svoju organsku teoriju, no u u samoj
kritici zanemarili su doslednu primenu tih načela. Eliot- se zalagao za aktivnu maštiu koja
stvara i rasztvara nove celine, a i izložio je ideju o objektivnom korelativu koji bi bio slika,
situacija ili radnja koja predstavlja čustvo. U skladu s tim čustvo je već gotovo pre
stvaralačkog procesa
Ransom-dihotomija sadržaja i forme
Tvrdnje N.k. o kontekstualnom karakteru poezije su neodržive Krieger- po toj teoriji pesma
definiše svoje značenje u procesu stvaranja što bi značilo da je pesma zatvorena celina koja
nije otvorena prema iskustvu . A S DRUGE STRANE n. K. TVRDE DA JE POEZIJA OTVORENA PREMA
ISKUSTVU, ONA NE MOŽE IMATI POTPUNO KONTEKSTUALNO ZNAČENJE DEFINISANO U SAMOJ PESMI.
Leslie Fiedler- tvrdi da se moderna kritika previše bavi medijem aludirajući na N.k. i njihov
pokušaj jezičke analize zteksta.

strukturalan analiza umetničkog dela, ali isključivi strukturalni pristup ima ograničenja.
Bruks u kasnijoj kritici isticao potrebu pozbnavanja istorijskih odrednica
Često bi N.k. posmatrali knjiž delo kao statički objekt izvan vremenskog konteksta
N. k. je u početku značila reakciju protiv spoljašnjih pristupa, najviše uspeha na području
lirske pesme
zasluge –usmerili su našu pažnju na strukturu pesništva i karakteristike poezije.
pesmu su gledali kao organsku celinu i isticali da poezija potiče iz samog izvora živog
iskustva još pre nego što je simplificirano procesom apstrakcije. Celinom svog dela obogatili
su naš doživljaj poezije