KADER ABDOLAH

Belenica mog oca

Prevod s engleskog jezika Sandra Neovi

Beograd
2012
DERETA

Copyright 2000 by Kader Abdolah Ovog izdanja dela i prevoda

Grafiki atelje DERETA

Naslov originala SPIJKERSCHRIFT Kader Abdolah

Sadraj
KNJIGA I Peina
Peina
Voz
ena
Bunar
Isfahan
Nova ena
KNJIGA II Novo tlo
Novo tlo
Preseljenje
ena sa eirom
Mosadeg
Tuti
Zlatno zvonce
Na svoje dve noge
Dinovske senke
Holandske dine
Damila
Mahdi
Akbar vie ne eli da bude gluv i nem
Dani lete
Planina Damavand
Kraj puta
Boino drvce u Akbarovoj belenici
KNJIGA III Peina
Novi put
Tragovi koraka
Belenica s klinastim pismom
Renik
Napomene

KNJIGA I
Peina

I tako je to bilo sve dok ljudi iz Kahafa konano nisu potraili

utoiste u peini. Blagoslovi nas svojom milou, kazali su.
U toj peini mi smo godinama drali njihove ui i oi zatvorenim.
A kada je sunce izalo, ljudi su ga ugledali kako se uzdie s desne
strane peine. I kada je sunce zalo, ljudi su ga videli s leve strane,
dok su se oni uvek nalazili negde izmeu.
Mislili su da su budni, ali su zapravo spavali.
A mi smo ih okretali na levu i desnu stranu.
Neki su govorili: Bilo ih je trojica, dok ih je etvrti uvao.
Drugi, usuujui se da nagaaju, rekli su:Bilo ih je petorica, a
esti je drao strau.
Mada je bilo i onih koji su tvrdili: Bilo ih je sedmorica. Niko to
nije sa sigurnou znao.
Mi smo ih probudili, kako bi mogli meusobno da se preispituju.
Jedan od njih je progovorio: Ovde smo proveli dan ili jedan deo
dana. Drugi je kazao: Samo Alah zna koliko smo dugo ovde
boravili. Najbolje bi bilo da nekoga od nas poaljemo u grad s ovim
srebrnim noviem. Moramo biti oprezni. Ako otkriju ko smo mi,
kamenovae nas.
Demiliga je onda izaao iz peine sa srebrnim noviem na svom
dlanu.
Kada je stigao do grada, shvatio je da se sve promenilo i da ne
razume tamonji jezik.
U peini su prespavali tri stotine godina, ali toga ak nisu bili ni
svesni. A neki tvrde da ih je bilo jo devetorica.
Ovo je bila Boija re, Boija pria. A Peina je predstavljula jednu
od pria iz Svete knjige u kui Age Akbara.
Poeli smo Njegovom reju pre nego to smo pokuali da
protumaimo tajnu belenicu Age Akbara.
Ima nas dvojica: Imael i ja. Ja sam sveznajui pripoveda. Imael je
sin Age Akbara, koji je bio gluvonem.
Iako se smatram sveznajuim, ne mogu da proitam beleke Age
Akbara, pa u ispriati samo ono to se deavalo pre Imaelovog roenja,
dok sve ostalo preputam njemu. Ali ponovo u se vratiti na kraju, stoga
to Imael ne moe da protumai poslednji deo belenice svog oca.

Peina

d Amsterdama do Teherana potrebno je dobrih pet sati leta

avionom. Onda morate da putujete jo etiri i po sata vozom, sve
dok najzad ne ugledate kako se arobne planine oko grada Senedana
otkrivaju, poput prastare tajne, pred vaim oima.
Senedan sam po sebi nije lep grad i nema istoriju kojom bi se
pohvalio.
U jesen, ledeni vetar iba kroz ulice, a sneni vrhovi planina
sainjavaju nepromenljivu pozadinu.
Senean nema neka posebna jela niti namirnice. I od kad je reka
Sirpala presuila, deca se do mile volje igraju u praznom renom koritu.
Majke ih itavog dana brino nadgledaju, pazei da ih stranci ne navedu
na opasne rupe.
Jedini znaajan pesnik ovog grada odavno pokojni jednom je
napisao poemu o Senedanu. Ona govori o vetru koji donosi pesak iz
pustinje i sputa ga na glave stanovnika.
O vetre, o vetre, avaj, pesak mi je u oima.
O moje srce, o moje srce, dopola ispunjeno peskom.
Avaj, siuno zrno peska palo je na njenu usnu.
Pesak u mojim oima i, oh Boe, na njenim rumenim usnama.
I ostatak poeme se kree otprilike u istom stilu.
Kad god se odravalo itanje poezije u jednoj od graevina na starom
bazaru, oekivalo se da tu prisustvuju starci koji sklapaju rime o
planinama. Njihova omiljena tema je bio klinasti reljef koji je poticao jo
iz doba dinastije Sasanida.
Jednom prilikom, u Sendanu je prikazan film o Muhamedu, sa

Entonijem Kvinom u glavnoj ulozi. To je bio pravi doivljaj. Hiljade

neotesanih seljaka, koji nisu imali ni predstavu o tome ta je bioskop,
dojahali su na svojim mazgama ak iz planina, pa su zabezeknuto pratili
Muhameda, boijeg glasnika.
Na hiljade mazgi su se, privezane, stiskale kod pijace. Vlasti su bile
izvan sebe. Cela tri meseca vrata bioskopa bila su danonono otvorena,
dok su mazge vakale seno iz optinskih jasli.
Iako Senedan nije imao istaknuto mesto u prolosti zemlje, okolna
sela jesu. Darivala su napredne ljude koji su obeleili istoriju. Jedan od
njih bio je veliki pesnik, Kaem Makam Farahani, ije stihove svi znaju
napamet:
Khoda-ya, rast guyand az to-ast
wali az tars na-tavanam chegidan
lab-o dandan-e torkan-e Khata-ra
beh een khubi na bayad afaridan.
Mada se ne bih odvaio da to naglas kaem, Boe,
istina je da si ti jedan veliki vragolan,
jer, inae, usta i zube ena iz Hate
ne bi nainio tako lepe kao san.
Devojke roene u tim selima tkaju najlepe persijske ilime. Persijske
ilime na kojima moe da se leti. Stvarno da se leti. Odatle dolaze
najuveniji od svih postojeih.
Aga Akbar nije roen u Senedanu, nego u jednom od okolnih sela. U
Dirdi. U selu koje je u prolee puno pupoljaka na stablima badema, a u
jesen pretrpano samim bademima.
Aga Akbar je roen gluvonem. Porodica, naroito njegova majka, s
njim su komunicirali jednostavnim znakovnim jezikom. Jezikom koji se
sastojao od otprilike stotinjak znakova. Jezikom koji je najbolje delovao
kod kue, u okviru porodice, iako su ga i susedi u izvesnoj meri razumeli.
Ali mo tog jezika bila je najizraenija izmeu majke i Age, a kasnije
izmeu Age i Imaela.
Aga Akbar nije nita znao o svetu u celini, mada jeste razumeo
jednostavne pojmove. Znao je da sunce sija i da ga tako greje, ali nije
znao, na primer, da je sunce zapravo jedna uarena lopta. Niti je shvatao

da bez sunca ne bi bilo ni ivota. Ili da e se sunce jednog dana sasvim

ugasiti, kao lampa u kojoj je ponestalo ulja.
Nije razumeo zbog ega je mesec nekada mali, pa onda postepeno
raste. Nije imao predstavu o gravitaciji, nikada nije uo za Arhimeda. Nije
mogao da zna da je persijski jezik sastavljen iz trideset i dva slova: alef,
beh, peh, teh, seh, jeem, cheh, heh, kheh, daal, zaal, reh, zeh, zheh, seen,
sheen, sad, zad, taa, zaa, eyn, gheyn, faa, qaf, kaf gaf, laf, meen, noon,
vaav, haa i ye. Peh kao u rei perestow (gutati), keh kao u khorma
(urma), taa kao u talebi (dinja), i eyn kao u rei eshq (ljubav).
Njegov svet bee sainjen od njegove prolosti, od stvari koje su se
lino njemu dogodile, od pojmova koje je on nauio, od njegovih
uspomena.
Nedelje, meseci i godine za njega su predstavljali misteriju. Kada je,
na primer, prvi put ugledao onu udnu spravu na nebu? Njemu to nita
nije znailo.
***
Selo Age Akbara je bilo veoma udaljeno. Malo toga se zbivalo u
Dirdi. Tamo ne bee ni traga od modernog sveta: ni bicikala ni maina
za ivenje.
Jednog dana, kada je Aga Akbar jo bio deak, zatekao se na travnatoj
livadi pomaui svom bratu, pastiru, da uva stado ovaca. Iznenada,
njihov pas je skoio na jednu stenu i zagledao se u nebo.
To je bio prvi put da je avion preleteo iznad njihovog sela. U stvari, to
je moda bio prvi avion koji je uao u vazduni prostor nad Persijom.
Kasnije su te srebrnkaste maine esto nadletale selo. Deca bi tada
izjurila na krovove i jednoglasno zapevala:
Hej, gvozdena ptico udnog izgleda,
doi ugnjezdi se na nae stablo badema
i sleti na na seoski trg.
ta oni pevaju?, mali Aga Akbar je pitao svoju majku.
Zovu gvozdenu pticu da sleti i ugnjezdi se na drvetu.
Ali to je nemogue.
Da, znaju to i oni, ali zamiljaju da to ipak jeste mogue.

ta znai zamiljati?
Videti neto samo u svojim mislima. Tako, u njihovim glavama
gvozdena ptica je stvarno na drvetu.
Aga Akbar je znao da, onda kad njegova majka ne bi umela neto da
mu objasni, treba da prestane s postavljanjem pitanja i da to neto
jednostavno prihvati kao injenicu.
Jednog dana, kada je imao est ili sedam godina, njegova majka se
sakrila iza drveta i pokazala na jednog oveka na konju bio je to neki
plemi s pukom prebaenom preko ramena.
Ono je tvoj otac.
On?
Da. Tvoj otac.
A zato onda ne doe kui?
Koristei jednostavan znakovni jezik, ona je stavila krunu na svoju
glavu, isprsila grudi i kazala: On je aristokrata, ovek plave krvi.
Uenjak. Ima puno knjiga i nalivpero. On pie.
Majka Age Akbara, Hadar, radila je kao slukinja u plemikoj palati,
gde je on iveo sa svojom enom i jedanaestoro dece. Meutim, on je
primetio koliko se Hadar razlikuje od ostalih, pa ju je odveo u svoju
kuu na planini Lalehzar, gde je uvao svoje knjige i bavio se uenjima.
Ona je bila ta koja je sreivala njegovu radnu sobu, brisala prainu s
knjiga, punila mastionicu i istila nalivpera. Kuvala mu je ruak i brinula
o tome da uvek ima dovoljno duvana. Prala mu je kaput i odelo, glancala
mu je cipele. Kad bi se spremio da izae napolje, ona mu je pruala eir i
drala konjske uzde dok se ne bi smestio u sedlo.
Hadar!, pozvao ju je jednog dana sedei za stolom u svojoj radnoj
sobi, gde je pisao.
Da, gospodine?
Donesi mi olju aja. Voleo bih o neemu da popriam s tobom.
Donela mu je olju aja na srebrnom posluavniku. (Na istom onom
posluavniku koji se jo uvek moe videti iznad kamina u kui ene Age
Akbara.)
Sedi, Hadar, rekao je.
Ona je i dalje stajala.
Hajde, Hadar. Dao sam ti doputenje da sedne, i zato slobodno

sedni.
Ona se spustila na ivicu stolice.
Imam jedno pitanje za tebe, Hadar. Postoji li neki mukarac u tvom
ivotu?
Ona je utala.
Odgovori mi. Pitao sam te postoji li neki mukarac u tvom ivotu.
Ne, gospodine.
Hteo bih da ti bude moja sigeh ena. Da li bi ti to volela?
To pitanje za nju bee sasvim neoekivano.
Nije na meni da to kaem, gospodine, odgovorila je. Moraete da
pitate mog oca.
Tvom ocu u se obratiti kad za to doe vreme. Ali prvo bih eleo da
znam ta ti misli o toj ideji.
Na trenutak se zamislila, pognute glave. Potom je jasno i glasno
izgovorila: Da, gospodine, volela bih.
Te iste veeri Hadarinog oca je u plemievu radnu sobu doveo seoski
imam, koji je izrecitovao kratku suru iz Svete knjige i rekao: Ankahtu
wa zawagtu na taj nain proglaavajui Hadar kao enu Age Hadija
Mahmuda Gaznavija Korasanija.
Zatim joj je imam objasnio da ima prava da raa decu, ali da ona ne
mogu nositi oevo prezime. Niti e ita moi da naslede. Hadarin otac je
dobio jedan bademov gaj, a dobit od njega je trebalo da podeli s Hadar;
polovina njemu, a druga polovina bee namenjena za Hadar i decu koju
bi donela na svet. Nakon oeve smrti, itav gaj bi pripao Hadar i njenoj
deci.
Deset minuta posle toga, njen otac i imam su otili. Hadar je ostala.
Nosila je plavozelenu haljinu koju je nasledila od svoje majke.
Rano ujutru je otila u seosko kupatilo i na brzinu uklonila malje sa
svog tela. Potom je umoila none prste u kanu, a vrhove prstiju na
rukama potopila je u biljni sok runas od divljih, crvenkasto-ruiastih
cvetova sve dok njene jagodice nisu poprimile tu rumenu boju.
Proveu no ovde, Hadar, najavio joj je plemi.
Namestila je krevet.
Onda se Aga Hadi Korasani uvukao u krevet pored nje i ona ga je
spremno doekala.

***
Hadar je rodila sedmoro dece. Aga Akbar, najmlai od njih, na svet je
doao gluvonem.
Ona je to zapazila i pre nego to je navrio mesec dana. Iako je
primetila da detece ne reaguje kako je to uobiajeno, nije elela u to da
poveruje. Sve vreme ga je drala uza sebe, dozvoljavajui drugima da ga
vide samo nakratko. To je potrajalo est meseci. Svima je bilo jasno da je
beba gluva, ali se niko nije usuivao da bilo ta izusti. Konano je Kazem
Han, Hadarin najstariji brat, odluio da je kucnuo as da se otvoreno
govori na tu temu. Kazem Han, neoenjeni ovek koji. je na konjskim
leima jahao kroz planine, bio je pesnik. Iako je iveo sam na brdu iznad
sela, u njegovom ivotu je uvek bilo ena. Seljani su kroz osvetljeni
prozor mogli da uoe enske siluete koje su se smenjivale.
Niko nije znao ta je on radio niti gde je to iao jaui svog konja.
Kad je svetlo bilo upaljeno, ljudi su znali da je on kod kue.Pesnik je
kod kue, meusobno su se doaptavali.
Nita vie o njemu nisu znali. Ipak, kad god je bio potreban svom selu,
uvek je bio spreman da im prui ruku pomoi. U takvim trenucima on je
predstavljao glas svog sela. Ukoliko bi iznenadna poplava najednom
preobratila suvo reno korito u pobesnelu bujicu i njihove domove
napunila vodom, on bi se odmah pojavio na svom konju i skrenuo tok
reke. Ukoliko bi veliki broj dece neoekivano pomro i mnoge se druge
majke poplaile za ivote svojih eda, on bi dogalopirao na konju
dovodei doktora za sobom. I sve seoske mlade i mladoenje smatrale su
za poast da im on bude gost na svadbenoj gozbi.
Isti taj Kazem Han na konju je dojahao u dvorite Hadarine kue i
zaustavio se u senci starog drveta. Hadar! Sestro!, pozvao je, jo uvek u
sedlu.
Ona je otvorila prozor.
Dobrodoao, brate. Zato ne ue unutra?
Moe li veeras da doe do mene? Voleo bih da popriamo o
neemu. Ponesi i bebu.
Hadar je znala da je on eleo s njom da porazgovara o njenom sinu.

Shvatila je da vie nee moi da bei od istine.

Kada se vee spustilo, ona je stavila bebu na lea i popela se uz brdo
do kue koju su metani nazivali draguljem koji je pao meu stabla
oraha.
Kazem Han je puio opijum, to u to doba bee opteprihvaena
navika. ta vie, to je ak posmatrano kao znak njegove pesnike
uzvienosti.
Upalio je ugalj u posudi za eravicu, spustio lulu u topli pepeo i stavio
komadie braonkasto-utog opijuma na tanjir. Samovar je kljuao.
Sedi, Hadar. Za tren oka moe da podgreje veeru. Daj meni da
pridrim bebu. Kako mu je ime? Akbar? Aga Akbar?
Ona je nevoljno pruila bebu svom bratu.
Koliko je star? Sedam ili osam meseci? Samo napred, slobodno idi i
veeraj. Voleo bih da provedem malo vremena nasamo s njim. Hadar je
imala utisak kao da se ogroman teret spustio na nju. Nije bila u stanju
nita da okusi. Namesto toga, briznula je u pla.
Hajde, hajde, Hadar, nema potrebe za suzama. Nemoj toliko da
saaljeva sebe. Ako bude skrivala bebu, ako bude odustala od njega,
samo e ga unazaditi. Poslednjih est ili sedam meseci, nita nije video,
nita nije radio, nije imao nikakav stvarni kontakt sa svetom. Gde god se
zateknem u planinama, susreem decu koja su gluva i nema. Mora da
pusti ljude da mu se obraaju. Sve to ti je potrebno jeste jezik, znakovni
jezik koji sami moemo da osmislimo. Pomoi u ti. Poevi odmah od
sutra, dozvoli i drugim ljudima da vode brigu o njemu. Dopusti svima da
se s njim sporazumevaju na neki svoj nain. Hadar je odnela svoje
detece u kujnu i ponovo se zaplakala. Ali ovog puta su niz njene obraze
klizile suze olakanja.
Kasnije, nakon to je Kazem Han ispuio nekoliko lula s opijumom,
osetivi se poletno i lagano, uao je u kuhinju i seo pored nje.
Sluaj, Hadar. Ne znam zato, ali imam neki oseaj kako je sueno
da ja odigram odreenu ulogu u ivotu ovog deteta. Nisam imao takav
utisak kad su u pitanju tvoja prethodna deca, uglavnom zbog toga to je
njihov otac onaj plemi, a ja ne elim da imam ita s njim. Ali pre nego
to ode, moramo da popriamo o njemu i budunosti tvoje bebe. Krajnje
je vreme da taj plemi sazna da Akbar ima ujaka.

Narednog dana, Hadar je odvela Akbara u palatu. Nikada ranije nije

pokazala nijedno svoje dete njihovom pravom ocu. Pokucala je na vrata
njegove radne sobe, a potom je ula nosei Akbara u naruju. Na trenutak
je zastala, pa je onda spustila bebu na sto i kazala: Moje dete je gluvo i
nemo.
Gluvo i nemo? Kako ja tu mogu da ti pomognem?
Proteklo je nekoliko dugih trenutaka pre nego to je Hadar skupila
hrabrosti da ga pogleda u oi.
Dozvoli da moje dete nosi tvoje prezime.
Moje prezime?, ponovio je, pa se uutao.
Ako se sloi da dete ponese tvoje prezime, obeavam ti da te nikada
vie neu uznemiravati, rekla je Hadar.
Plemi je i dalje utao.
Jednom prilikom si rekao da ti se dopadam, a dvaput ili triput i da
me potuje. I kazao si da uvek tebi mogu da se obratim ako mi je
potrebna neka usluga. Nikada ti ranije nisam nita traila, jer to nije bilo
nuno, ali te sada preklinjem: dozvoli da moje dete nosi tvoje prezime.
Samo to. Ne traim ti da ga proglasi za svog naslednika. Samo da
Akbarovo ime bude zapisano u zvaninim dokumentima.
Beba plae, oglasio se posle izvesnog vremena. Daj mu neto da
pojede.
Zatim je ustao, otvorio je prozor i pozvao svog slugu. Poi po imama.
Pouri, nemamo ceo dan pred sobom!
Ubrzo, stigao je imam. Hadar je poslata da saeka u drugoj prostoriji,
dok su dvojica mukaraca razmatrali ovu temu iza zatvorenih vrata.
Imam je zapisao nekoliko redova u svojoj belenici, a potom je sastavio
dokument koji je plemi potpisao. Sve je to potrajalo samo nekoliko
minuta. Imam je zatim odjahao kui na svojoj mazgi.
Izvoli, Hadar, ovo je dokument koji si traila. Ali upamti: uvaj ga na
nekom bezbednom mestu i nikome ne govori o njegovom postojanju. Tek
nakon moje smrti moe da ga pokae drugim ljudima.
Hadar je zaukala dokument u svoju odeu i pokuala je da mu
poljubi ruku.
Nema potrebe za tim, Hadar. Sada moe da poe svojoj kui. Ali
voleo bih da me i dalje esto poseuje. Ponoviu ono to sam i pre
govorio: dopada mi se i elim da nastavim da te viam.

Hadar je uzicama privezala bebu na svoja lea i izala. Kada se

spustila s planine, znala je da nosi dete s imenom vrednim potovanja:
Aga Akbar Mahmud Gaznavi Korasani.
Ispostavilo se da je dotini dokument bio bezvredan. Posle plemieve
smrti, njegovi naslednici su podmitili lokalnog imama i uklonili su ime
Age Akbara iz testamenta. Budui da Hadar nije ni oekivala da e njeno
dete ita naslediti, njoj to nije smetalo. Bila je zadovoljna samim
prezimenom. Poreklo Age Akbara je bilo poznato. Njegov otac je imao
porodine korene koji su sezali sve do palate na planini Lalehzar.
Akbar je odrastao, oenio se i dobio decu. I uprkos tome to je bio
obian ilimar, ostao je ponosan na svoje poreklo. Uvek je uza sebe nosio
dokument sa svojim dugim imenom.
Akbar je esto priao o svom ocu. Posebno je eleo da njegov sin
lmael bude svestan toga da je njegov deda bio uticajan ovek, plemi na
konju, s pukom prebaenom preko ramena.
Tog plemia je ubio jedan Rus. Ali ko je tano bio taj ubica, niko nije
imao pojma. Je li to bio vojnik? andarm? Ruski lopov koji je kriom
preao preko granice?
***
Planinski lanac gde je iveo Aga Akbar, i gde su njegovi preci iveli pre
njega, graniio se s Rusijom, koja je u to vreme bila poznata kao Sovjetski
Savez. Juni deo tog planinskog venca pripadao je Iranu; a njegov severni
deo, sa svojim trajnim prekrivaem od snega, bio je ruski.
Meutim, niko nije znao ta je jedan ruski vojnik, ili ruska vojska
uopte, traio u tim planinama.
Sve to je od tog ubistva ostalo bila je pria koja je nastavila da ivi u
seanju Age Akbara.
Kada bi ostali sami kod kue, Akbar je iznova prepriavao tu priu
Imaelu, kome je dodeljivana uloga plemia na konju. Akbar je
predstavljao ruskog vojnika, u vojnikom injelu i sa apkom s
istaknutom crvenom oznakom.
Imael, s drvenom pukom okaenom preko ramena, jahao je jastuk.
Aga Akbar je obukao svoj kaput i stavio bi kapu na glavu, pa bi se sakrio
iza ormaria, koji im je sluio kao improvizovana stena.

Imael je jahao svog konja ni prebrzo ni presporo, ali

dostojanstveno kao svaki plemi pored ormaria. Potom bi iza njega
izvirila jedna glava. Konjanik bi nastavio da jae jo nekoliko metara, a
zatim bi vojnik iskoio s noem u ruci, nainio bi dva ili. tri dinovska
koraka i onda bi zario no u konjanika, koji bi pao i ubrzo izdahnuo.
Nema sumnje da ova pria bee puka izmiljotina, ali navodna smrt
Age Akbara je delovala i vie nego stvarno.
Koliko si ti imao godina kada je Hadar umrla?, jezikom znakova ga
je pitao Imael.
Aga Akbar nije razumeo pojam vremena.
Umrla je kada je jato nepoznatih crnih ptica sletelo na nae drvo
badema, uzvratio je takoe znakovima.
Nepoznatih?
Nikada ih ranije nisam video.
Koliko si godina imao kada su te crne ptice sletele na drvo?,
zanimalo je Imaela.
Ruke su mi bile hladne, drvee je bilo bez lia i Hadar mi se vie
nije obraala.
Ne, mislio sam na godine. Koliko si godina imao kada je tvoja majka
preminula?
Ja, Akbar. Moja glava se spustila na Hadarine grudi.
Imao je oko devet godina, kako mu je Kazem Han kasnije objasnio.
Hadar se nije oseala dobro pa je otila da prilegne. Akbar se uvukao
pored nje ispod pokrivaa i zagrlio je.
Majka ti je umrla u naruju?, pitao ga je Imael pokretima ruku.
Da, ali otkud ti to zna?
Ujka Kazem Han mi je to rekao.
Uunjao sam se ispod pokrivaa. Kad god je bila bolesna, ona mi je
priala i drala me za ruku. Ali ovog puta prestala je da mi se obraa i
ruka joj se vie nije pomicala. Bio sam uplaen, strano uplaen, pa sam
ostao ispod pokrivaa, ne usuujui se da izaem. Posle se neija ruka
zavukla ispod pokrivaa, zgrabila me je i pokuala da me izvue napolje.
Stisnuo sam se uz Hadarino telo, ali je Kazem Han uspeo da me odvoji
od nje. Plakao sam.
Narednog dana najstarija ena iz porodice umotala je Hadar u beli

pokrov. Posle se pojavila nekolicina mukaraca s kovegom u kome su je

odneli na groblje.
Nakon sahrane, Kazem Han je poveo malog Akbara sa sobom.
Hteo sam da shvati ta znai smrt, kasnije je objasnio svom mladom
roaku Imaelu. Zato sam s njim odjahao u planine, u potrazi za neim
to bi mu pokazalo da je i smrt zapravo deo ivota.
Osvrtao sam se po snegu, nadajui se da u pronai neku uginulu
pticu ili lisicu, moda ak i crknutog vuka. Ali tog hladnog dana, ptice su
se razletele ivlje nego ikada i vukovi su zavijali sa stena. Zaustavio sam
se, seo sam na jedan veliki kamen i pokazao mu na biljke zatrpane ispod
snega. Pogledaj! I ove biljke su takoe mrtve. Ali to nije bio dobar
primer. Zatim sam ugledao jednu matoru planinsku kozu koja je jedva
uspevala da preskoi s jedne stene na drugu.Vidi li onu kozu? Ona e
uskoro uginuti. Ne, ni to nije bio dobar primer.
Prieljkivao sam da neka ptica zastane usred leta i odjednom mrtva
padne pred nae noge. Ali tog dana se pticama oigledno nije umiralo.
Podigao sam Akbara nazad na konja i nastavili smo dalje.
Posle izvesnog vremena, u daljini sam ugledao plemiku palatu. Bila
je prazna jo od njegove smrti. Odjahao sam do nje.
Zato?
Nisam imao pojma. Samo mi je prolo kroz glavu: hajde da bacimo
pogled. Poveo sam konja sa stranje strane tog zdanja. Aga Akbar nije
razumeo ta sam ja to pokuavao. Uspravi se na konjskim leima,
pokazao sam mu,i popni se na taj kameni zid!
Zbog ega?, zaudio se putem znakova.
Nije hteo da me poslua. Zato sam ja krenuo prvi. Popeo sam se na
zid i seo na ivicu. Hajde!, pozvao sam ga,Prui mi ruku
Uhvatio sam ga, povukao ga nagore i onda mu pomogao da se uzvere
na krov. Na taj nain smo doprli do dvorinih stepenica.
Ne treba da bude toliko iznenaen, rekao sam kada smo stigli do
stepenica. Nije eleo da sie dole.
ta emo da radimo?, zanimalo ga je.
Nita, samo emo malko da razgledamo. Hajde, ova palata i tebi
pripada.
Oprezno se spustio niz stepenice. Nakratko je zaboravio na svoju
majku. ak sam zapazio i osmeh na njegovom licu.

Sili smo u dvorite. Nikada pre nisam bio u toj palati. Mislio sam da
e vrata biti zakljuana, ali ipak su bila otvorena. Mislio sam da e sobe
biti prazne, ali ne, sav nametaj je bio na svom mestu. Vetar je razjapio
dvorinu kapiju i vrata palate, pa je sneg napadao do polovine hodnika.
Uli smo unutra.
Posvuda je bilo praine. ak su i ogromni persijski tepisi bili
prekriveni finim slojem peska. Iza nas su ostajali tragovi naih koraka.
Svako je mogao da vidi kako su jedan ovek i jedan deak prolazili kroz
brojne prostorije. Daj mi ruku, pokazao sam Akbaru. Vidi li ovo? Eto to
ti je smrt.
Potraio sam plemievu radnu sobu, njegovu biblioteku. Akbar je
zadivljeno zurio u sve oko sebe svenjake, gledala, slike. Hajde,
slobodno razgledaj, ohrabrio sam ga. Vii li one portrete? To su tvoji
preci. Dobro ih osmotri. O, tako mi Alaha, koliko knjiga!
Nisam mogao ni da pretpostavim da ima tako puno knjiga na planini
Lalehzar. Hej, Akbare, doi ovamo. Vidi li ovu knjigu? Napisana je
runo. Da ti neto proitam:
Khoda-ya, rast guyand fetna az to-ast wali
az tars na-tavanam chegidan lab-o
dandan-e torkan-e Khata-ra beh een khubi
na bayad afaridan.
Uzeo sam list hartije na kome je bilo iscrtano porodino slablo. Vidi
li ova imena? Svaki od tih ljudi je napisao knjigu. I ti moe da napie
knjigu. Svoju sopstvenu knjigu.
Da piem?, iuavao se Akbar putem znakova.
,Ja u te nauiti. Poeo sam da preturam po fijoci ne bih li prona ao
neku praznu belenicu, u emu sam i uspeo. Evo, uzmi je. Slavi je u
dep. A sada pouri, moramo da krenemo.
Napustili su palatu i odjahali kui. Kazem Han je udeo za svojom
opijumskom lulom i nekoliko oljica jakog aja. Gde si, Akbare? Doi
kod mene, imam kocku eera za tebe. Mmm, divno. Srkni malo aja,
Akbare. A gde ti je belenica? Hajde sedi pored mene. Opijum nije dobar.
Nikada ne sme da pui opijum. Ako ja na vreme ne popuim svoju lulu
s opijumom, ponem sav da se tresem. Meutim, kada dobijem svoje

sledovanje, osmiljavam sjajne pesme. Hajde, donesi svoju knjiicu i

zapii neto u nju.
Ne umem da piem. Ne umem ak ni da itam. To mu je Akbar
rekao znakovima.
Ne mora da ita, ali da pie mora. Barem neto navrljaj u svoju
belenicu. Po jednu stranicu svakog dana. Ili moda samo par reenica.
Svejedno, probaj. Idi gore, napii neto, a posle se vrati da mi to pokae.
Kada je Kazem Han ispuio svoju lulu, popeo se na sprat.
Gde si, Akbare? Zar jo uvek nita nisi napisao? Nema veze. Nauiu
te ja. Vidi li taj krevet? Od sada, to je tvoj krevet. Otvori prozor i osmotri
planine. I taj velianstveni pogled je tvoj. Otvori ormari. I to je tvoje,
takoe. Moe i svoje stvari da stavi unutra. Izvoli, ovo je klju tvoje
sobe.
Bilo je nemogue usredsrediti se na itanje ili pisanje dok sedi pored
prozora u toj sobi, poalio se Kazem Han, zato to bi ovek uvek ostajao
oaran tim pogledom, tom prirodom. Nisi imao drugog izbora nego da
ostavi knjigu, da odloi pero, da ode po lulu, usitni malo opijuma,
stavi ga u lulu, uzme komad uarenog ugljevlja uz pomo maica,
upali lulu, a onda vue dim i puka, puka, pukka, izbacujui dim
kroz prozor i uivajui u tom prizoru pred sobom.
Prvo to bi ovek ugledao bila su stabla oraha, zatim narova, a onda,
iza toga, pojas utog poljskog cvea i polja istakana bunjem u boji
opijuma. uti cvetii i braonkastouti grmovi rojili su se u podnoju
planine Safron, koja se kraljevski uzdizala ka nebu.
Ako biste se popeli na planinu Safron, stali na njen stenoviti vrh i
provirili kroz dvogled, i ako bi se desilo da tog dana vreme nije maglovito,
mogli biste da razaznate konture granine postaje i aice vojnika, jer se
tu nalazi granica. Ali u ono doba kada su Kazem Han i Aga Akbar stajali
kraj prozora, niko od seljana jo nije uspeo da stigne do samog vrha
planine.
Planina Safron je uvena u Iranu, ne toliko zbog svog krevitog i skoro
nedostupnog vrha, nego zbog istorijskog znaaja jedne peine. Planina
Safron je poznato ime u svetu arheologije. Do te peine, smetene na
polovini planinskog uspona, veoma je teko doi. Jo od davnina, vukovi
su u njoj spavali tokom zime, a na prolee su se tu raali njihovi

mladunci.
Ukoliko biste se uzverali uz kameni zid pomou klinova i uadi, kao
planinari, svuda biste pronalazili delie krzna zajedno s kostima
planinskih koza koje su vukovi proderali.
Ako biste doli u prolee, moda biste uoili mladunad na ulazu u
peinu, kako dozivaju svoje majke.
Duboko u unutranjosti peine, na mranom junom zidu, nalazi se
drevni reljef u kamenu. Pre vie od tri hiljade godina, prvi kralj Persije
naredio je da se klinastim pismom uree jedan tekst ba na tom mestu,
izvan dometa sunca, vetra, kie i vremena. Reljef koji nikada nije
deifrovan.
Ponekad, kroz prozor Kazema Hana, mogao se uoiti po neki
strunjak za tumaenje klinastog pisma Englez ili Francuz ili
Amerikanac kako na mazgi jae ka peini, to je oznaavalo jo jedan
pokuaj da se reljef deifruje.
Doi! Pripremi mazge, Kazem Han je znakovnim jezikom pozvao
Akbara.
Gde idemo?
U peinu.
Zato?
Da naui da ita. Ja u te nauiti da ita, pokazao mu je Kazem
Han.
Obukli su toplu odeu, uzjahali dve snane mazge i zaputili se ka
planini Safron. Nije postojala staza do peine. Mazge su jednostavno
njukale zemlju, pratile tragove planinskih koza i polagano se uspinjale
sve vie i vie. Posle tri ili etiri sata, stigli su do ulaza u peinu.
ekaj!, znakom ga je zaustavio Kazem Han. Prvo moramo da
zaplaimo vukove.
Izvukao je svoju puku i ispalio tri hica u vazduh. Vukovi su se
razbeali.
Sjahali su s mazgi i zakoraili u peinu. Kad su se nali unutra, Kazem
Han je upalio uljanu lampu. Zalazili su sve dublje i dublje u peinu, dok
su mazge kaskale za njima.
Hajde, Akbare.samo me sledi.
Zbog ega ide u taj mrak?, Akbar je znakovima izraavao svoje

uenje.
Budi samo jo malo strpljiv. Poi za mnom. Pogledaj! Tamo gore!,
pokazao je Kazem Han i podigao lampu. Moe li da ga vidi?
ta da vidim?, bio je zbunjen Akbar. Ja tu nita ne vidim.
Saekaj, idem da potraim neki tap.
Osvrtao se po peini traei neto makar nalik tapu, ali bezuspeno.
Evo, dri uzde.
Kazem Han se popeo na svoju mazgu i ponovo podigao lampu.
Moe li sada da ga razazna? Ono na zidu, u zidu. Idi i stani tamo
blie, da bolje vidi. ekaj, sjahau s mazge. Pogledaj paljivo, Akbare.
Zna li ta je to? To je pismo. Pismo koje je napisao jedan kralj. Veliki
kralj.
U davno doba, ljudi nisu umeli da itaju ni da piu. Papir jo uvek nije
bio izumljen. I zato je kralj naredio da se njegove rei ukleu u kameni
zid peine. Svi oni stranci koji dovde doputuju na svojim mazgama
zapravo ele da proitaju kraljevo pismo, kraljevu priu. A sada izvuci
svoje pero i belenicu. Priterau mazgu blie zidu, i elim da se popne na
njena lea. Da, na lea mazge. U redu je. Jesi li se dobro namestio?
Pogledaj, na onom mestu moe da okai lampu, pa e tako bolje videti.
A sada elim da prepie taj tekst. Paljivo osmotri sve te simbole, sve te
rei klinastog pisma, pa ih zabelei na papir, jednu po jednu. Samo
napred! Ne plai se! Ja u drati mazgu. Ti samo pii!
Aga Akbar moda jeste a moda i nije razumeo ta je njegov ujak imao
na umu, ali je svejedno poeo da prepisuje tekst. Zurio je u klinaste
natpise i davao sve od sebe da verno oponaa svaki simbol, jedan po
jedan, upisujui ih u svoju belenicu. itave tri stranice.
Gotovo je, znakom je pokazao svom ujaku.
Dobro. A sada stavi belenicu u dep i sii dole. Samo oprezno.
Te veeri, kada su se ponovo zatekli kod kue, Kazem Han je puio
svoj opijum i pokretom ruke pozvao Akbara. Donesi svoju knjiicu i doi
da sedne pored ognjita. A sada mi daj svoje pero i paljivo me prati.
Prepisao si pismo jednog kralja. Zna li ta to znai?
Ne.
To pismo predstavlja neto to se vrzmalo po kraljevoj glavi. Niko ne
zna o emu se tu radi, ali mora da ima neko znaenje. A sada ti, da, ba ti,
takoe moe da napie svoje pismo. Ovde, na sledeoj slobodnoj

stranici tvoje belenice. Neki drugi put, zapisae novo pismo na nekoj
drugoj stranici. Moe da belei sve ono to ti se vrzma po glavi, ba kao
to je i kralj uinio. Hajde, pokuaj!
Godinama kasnije, kada je Imael, sin Age Akbara, imao ve esnaest
godina i iveo u gradu, otiao je da poseti svog ujaka u planini. Ali ujae
Kazeme Hane, obratio mu se jednom prilikom za vreme veere, zato
nisi mog oca nauio obinu azbuku, kako bi normalno itao i pisao kao
svi ostali?
Kako to misli kao svi ostali? U dananje vreme, ovek naprosto
mora da naui da ita, ali u prolosti nije bilo tako. Naroito ne ovde u
planinama. ak je i seoski imam jedva umeo na nakraba sopstveno ime.
Ko je mogao da jednom gluvonemom detetu pokae azbuku? Ja nisam
bio na visini tog zadatka. Jednostavno nisam imao strpljenja. Nikada
nisam voleo da sedim kod kue. Uvek sam u pokretu, stalno negde
odjaem na konju.
Za obrazovanje takvog deteta, potrebni su sposoban otac i jaka majka.
Ja nisam eleo da ga uim da pie, ali sam osetio ili bolje reeno,
primetio da Aka Akbar sastavlja reenice u svojoj glavi, kao da
osmiljava prie. Razume li me?
Te reenice u njegovoj glavi, taj pripovedaki talenat, mogli su da ga
upropaste. Neprestano je imao glavobolje, a ja sam bio jedini koji je
shvatao zbog ega je tako. Upravo je to razlog to sam ga uputio na
klinasto pismo. Da pie zarad samog pisanja. Nisam mogao ni da
pretpostavim da li e biti u stanju to da uradi, niti da li e mu to ikako
pomoi. Naprosto sam se trudio da reim problem. U svakom sluaju,
niko ne moe da proita kraljev zapis. Ta zagonetka moda nikada nee
biti razotkrivena. Ali kralj ipak jeste zabeleio svoje misli.
Da li sam pogurao Akbara u dobrom pravcu ili ne? Svako ima pravo na
svoje miljenje, ali ja verujem da se moj metod isplatio. Tvoj otac i dalje
pie, do dana dananjeg. A klinasto pismo je boanstveno i misteriozno.
Tvoj otac ima neki svoj lini jezik, sopstveni pisani jezik. Jesi li ikada
zavirio u njegovu belenicu?
Ne. Ali ga ponekad posmatram dok neto u nju zapisuje.
Zar nikada nisi imao elju da to proita?
Ne bih razumeo ni re.

Mogao bi da ga zamoli da te naui kako se to ita.

A ti? Ume li ti da ita njegove zapise?
Ne, ali zato znam o emu on pie. Jednom prilikom Gospode, kad je
to bilo? Uao sam u njegovu sobu i zatekao sam ga kako sedi za stolom,
piui. Mislim da je u to vreme bio otprilike tvojih godina. Meutim, bio
je daleko snaniji. irokih ramena, tamne kose, svetlih oiju. Bilo kako
bilo, video sam da neto pie. Pokai mi, ohrabrio sam ga. Objasni mi
ta si to napisao.
U to vreme, esto je bio u kontaktu sa strancima koji su dolazili u
peinu, u nadi da e uspeti da protumae tekst. ini mi se da je nauio
poneto od tih strunjaka neke detalje o reljefima, ili moda ak i o
moguem prevodu. Objasni mi o emu si pisao, zamolio sam ga. Isprva,
on to nije hteo. Bilo ga je stid, ali sam ja nastavio da ga pritiskam. eleo
sam da otkrijem da li je moj metod upalio.
I tako, na kraju je pristao da mi to na svoj nain proita. Jo uvek
mogu napamet da izretujem njegove rei. Pouj me, prelepe su: Ja, ja, ja
sam sin konjanika, konjanika iz palate, palate u planini, planini preko
puta peine. U toj peini je pismo, pismo od kralja, pismo uklesano u
kamenu, iz vremena kad nije bilo pera, kad su postojali samo eki i
dleto.
Kasnije, kada je Aga Akbar ve stasao u mladia, postao je vodi.
Strunjake za klinasto pismo Amerikance, Britance, Francuze i Nemce
na mazgama je vodio do peine. Onda bi se uspravio na leima svoje
mazge i visoko bi podigao uljanu lampu, kako bi oni po ko zna koji put
mogli da fotografiu ili prepiu tekst.
Ko god da se zanima za klinasto pismo ili tumaenje drevnih zapisa,
svakako poseduje knjige na tu temu. Isto tako, sve te knjige obavezno
sadre nekoliko fotografija tog zapisa klinastim pismom iz peine na
planini Safron. A jedna od tih fotografija prikazuje mladog Agu Akbara,
kako stoji na svojoj mazgi i dri uljanu lampu kojom obasjava klinasti
reljef.

Voz
Ne moemo razumeti beleke Age Akbara a da prethodno
ne saznamo neto o ahu Rezi Hanu.
Moramo se osvrnuti na pozadinu prie,
na sve one detalje kojih nema u njegovoj belenici.

elo Safron bee poznato ne samo po svom drevnom klinastom reljefu

nego takoe i po svojim prelepim tepisima, pravim persijskim
ilimima. Amerikanci i Evropljani koji imaju persijski ilim u svojoj
dnevnoj sobi nisu ni svesni da je on moda nastao ba u selu Safron. To
se moe prepoznati po ari. Ukoliko se tu nalazi neka neobina ptica s
repom udnog izgleda, nema sumnje da taj ilim potie iz sela u kome je
odrastao Aga Akbar.
Sredinom zime na stotine nepoznatih ptica odjednom bi doletele s
druge strane planine Safron, iz pravca biveg Sovjetskog Saveza. Budui
da je u to doba godine veoma hladno, ptice su tada bile edne i gladne.
Metani su uvek znali kada e ptice doi: rano ujutru, jednog od prvih
dana nakon to bi se pun mesec ukazao s leve strane planinskog vrha.
ene su tada prislanjale merdevine uza zidove, u iekivanju.
im bi se prve ptice ukazale na vidiku, ene bi se popele na krovove i
tamo poreale inije s toplom vodom i komadie preostale hrane.
Neobine ptice su se sputale na krovove. ene i deca su ih posmatrali
kroz prozore, pogledom pratei kako tapkaju po krovovima s onim svojim
neopisivim dugim repovima klimajui glavama u znak zahvalnosti. Ptice
bi se tako odmorile nekoliko sati, a zatim bi odletele dalje. A ene, koje bi
prethodno provele itav dan, itavih mesec dana, celu godinu i zapravo
ceo svoj ivot u tom selu, tkajui ilime, ene koje nikada nisu dobijale
priliku da napuste planinu Safron, uvrstile su te ptice u are na svojim

rukotvorinama.
Jo jedan motiv koji je naao svoje mesto na tepisima bee klinasti
zapis.
Nepismene ene iz sela Safron koristile su tajni jezik peinskog reljefa
kako bi uplele svoje nade i enje u ove ilime.
Ponekad su tepisi prikazivali stranca sa eirom kako na mazgi jae ka
peini, ili kako dri list hartije s prikazom klinastog pisma.
Krajem tridesetih godina dvadesetog veka, ene su iznenada poele da
prihvataju potpuno novu aru na svojim ilimima voz. Voz iznad koga
se vije dim, dok kompozicija vijuga uz planinu Safron.
U dananje vreme, ilimi otkrivaju sliku bombardera koji nadlee
selo, isputajui svoj smrtonosni tovar.
Iako ene toga nisu bile svesne, voz i trag njegovog dima simbolizovao
je preokret u krugovima moi. U to vreme je Reza Han, otac poslednjeg
aha u Iranu, vrsto stezao celu dravu u svom stisku. Vladala je sveopta
diktatura. Reza Han je bio obian redov koji je uspeo da se na lestvici
uspenje do poloaja generala. Ono to mu je nedostajalo u obrazovanju,
nadoknaivao je ambicijom.
Hiljadu devetsto dvadeset i prve godine organizovao je dravni udar.
Objavljujui kraj dinastije Kadar, samog sebe je proglasio novim kraljem
Persije. Od tog trenutka pa nadalje, obznanjeno je postojanje Pahlavi
kraljevstva.
Reza ah je eleo da svoju zemlju uplete u jednu sasvim drugaiju
aru. Hteo je da preobrati arhaino persijsko carstvo u modernu naciju
naklonjenu Zapadu. To je znailo nove poslove, moderne kole, tampane
novine, pozorita, eline mostove, puteve, autobuse i taksije, a da se i ne
spominju radio-aparati i radio-stanice koji e prenositi, po prvi put u
istoriji Persije, arobni glas pevaa:
Yawash, yawash, yawash, yawash
amadam dar khane-tan.
Yek shakh-e gol dar dastam
sar-e rahat benshastam.
Be khodayadat narawad az azrem.
Lagano, lagano, uvek tako lagano

proao sam pored tvoje kue i

sedeo sam pored puta s cvetom u ruci,
onda kad si ti naila.
Gospod zna da te nikad neu zaboraviti.
Reza ah je eleo jo vie. Hteo je da preko noi promeni ivote ena.
Dok trepne okom, enama je zabranjeno da nose velove. Kad god bi
izale napolje, od njih se oekivalo da namesto njih nose eire i kapute.
Njegova je zamisao bila da sve treba da se odvija brzo, zbog ega je
zemljom vladao s elinom pesnicom i guio je svaki otpor. Po njegovim
nareenjima, pesniku Farokiju su zaivena usta zato to je izrecitovao
poemu o enama koje su se saplitale i nisu umele da se kreu bez svojih
adora. Za vreme vladavine Reze aha, mnogi pisci, intelektualci i
politike voe bili su baeni u zatvor ili ubijeni, a drugi su jednostavno
iezli.
Sudei prema tvrdnjama opozicije, Reza ah je bio obian lakej
Britanske ambasade u Teheranu i bilo mu je zapoveeno da modernizuje
zemlju zarad dobrobiti Zapada. U oima imperijalista, on je bio samo
sluga, pion koji je korien u borbi protiv Sovjetskog Saveza.
Bez obzira na to da li on jeste ili nije bio engleska marioneta, jedno je
izvesno: on je eleo promene. Na neki svoj nain, bio je odluan da
radikalno reformie zemlju, ali se pritom ponaao kao svaki vojnik bio
je grub i okrutan. Svi su ga se plaili.
Reza ah se nadao da e njegovi najvaniji poduhvati biti zavreni pre
nego to ga sin nasledi.
Voz je bio jedna od njegovih omiljenih zamisli.
Tokom dva i po veka u kojima su razliiti kraljevi, sultani i emiri
stajali na elu Persijskog carstva, nijedan zvaninik vlade nikada nije
doao u planine da popie tamonje stanovnike. Meutim, sada kada je
Reza Han postao ah, eleo je da njegovi podanici nose line karte.
Generacijama su imami kontrolisali planine i sela. Sada je
stanovnitvo moralo da se navikne na andarma, oveka s vojnikom
kapom na kojoj se isticao jedan od slogana Reze aha,oveka koji nije
morao da odgovara nikome osim Njegovoj visosti.
Rezi ahu je bila neophodna vojska koja bi ga slepo sluala. A toj
vojsci su bili potrebni vojnici s imenom i datumom roenja upisanim u

line karte. I tako, po prvi put u istoriji, zaveden je taan broj deaka u
selu Safron. Statistike su ule u knjigu koju je andarm uvao u svom
ormariu.
Zahvaljujui Rezi ahu, Aga Akbar je takoe dobio linu kartu.
Konano, njegovo puno ime i prezime bili su i zvanino zabeleeni.
***
Kako bi ostvario svoj veliki san, Reza Han je naredio da se izgradi
eleznika pruga sve od najjunijeg dela zemlje pa do njene severoistone
granice. Sve do ispred nosa dinovskog ruskog medveda, da budemo
precizniji. Znao je da e Evropljani dobiti najveu korist od te rute, ali je
takoe bio svestan i toga da e ine tu ostati i dugo nakon to ti
Evropljani odu.
eleznica se provlaila kroz pustinju, preko reka, uz planine, niz
doline i kroz gradove i sela, sve do konanog odredita na planini Safron.
Gvozdeno udovite poelo je da se vere uz planinu, ali je bilo
primorano da se zaustavi na pola puta, stigavi do istorijske peine s
klinastim reljefom. Izgradnja pruge je poremetila veni mir peine. A to
bee jo bitnije, inenjeri su strahovali da bi se peina, ukoliko bi razneli
stene dinamitom, obruila.
Klinasti zapis, drevna kulturna zaostavtina, nala se u opasnosti.
Inenjeri su se plaili da bi reljef mogao da popuca. Obuzela ih je panika.
Glavni voa radova nije znao kako treba da postupi. Nije se usuivao da
se izloi riziku. Znao je da bi mu ah odrubio glavu ukoliko bi neto
krenulo po zlu.
Drhtavim rukama, poslao je telegram u prestonicu: Nemogu
nastavak izgradnje ina. Klinasti reljef spreava dalji prolaz.
ah je proitao telegram, seo u svoj dip i zaputio se ka planini Safron.
Posle duge none vonje, dip je morao da se zaustavi u podnoju
planine. Lokalni andarm je ahu ponudio svoju mazgu, ali je on to
odbio. eleo je da se peice popne na planinu. U rano jutro, pre nego to
je sunce obasjalo planinski vrh, Reza ah je stajao na ulazu u peinu.
Odeven u vojniku tuniku i nosei feldmaralsku palicu ispod ruke,
doao je da lino proveri napredovanje svog sna.
***

U emu je problem?, pitao je.

Vaa visosti poeo je glavni inenjer, sav drhtei. Nije se usuivao
da nastavi.
Objasni mi!
i-i-i ine moraju ovuda da prou. Bojim se da dada
Da?
Ja-ja-ja bih molio za doputenje Vae visosti da da da premestimo
klinasti reljef.
Da ga premestite? Umukni, ti glupavi inenjeru! Pronai neko drugo
reenje!
Obavili smo sve pro-pro-proraune, razmotrili smo sve mogunosti.
Kako god da se okrene, dinamit bi mogao da uniti peinu.
Opredelite se za novu rutu!
Istraili smo sve alternative. Ovo je najbolja ruta. Sve ostalo je
virtuelno nemogue. Mogli bismo da napravimo jednu veliku obilaznicu,
ali
Ali ta?
To e due potrajati.
Koliko due?
Nekoliko meseci, Vaa visosti. est ili sedam meseci.
Nemamo toliko vremena. Ne smemo ni jedan jedini dan da izgubimo.
ak ni sat. to se tebe tie gubi mi se s vidika, ti budalo! Nemogue
zar je to jedina re koju jedan inenjer ume da izgovori? est ili sedam
meseci? Mora da se ali!
Sav izvan sebe od besa, ah je zakoraio u mranu peinu. Napolju,
niko se nije odvaio ni da se pomakne. Posle izvesnog vremena, on je
izaao. Pogledom je preao preko hordi seljaka mladia koji su dojurili
na planinu kako bi svojim oima videli Rezu aha. Kada su ga ugledali
kako izranja iz peine, kleknuli su na stene i poeli da uzvikuju: Jawid
shah! Jawid shah! Jawid shah!
ah je stavio svoju feldmaralsku palicu ispod ruke i polako je poeo
da se sputa niz planinu. Ba kada su se andarmi spremali da rasteraju
seljake iz podnoja, pojavila se skupina staraca iz okolnih sela. Obueni u
svoju najsveaniju odeu, poli su pravo ka Rezi ahu, nosei iniju vode,
ogledalo i Koran. Kada su se nali na stotinjak metara udaljenosti od
njega, najstariji meu njima prosuo je vodu u pravcu aha, a ostali su

pognuli glave.
Salaam, sultanu Persije!, pozdravio ga je starac. Salaam, boja
senko na zemlji!
Zatim je kleknuo i poljubio tlo.
Istupi ovamo!, zapovedio mu je ah, palicom pokazujui ka mestu
gde je eleo da starac stane.
Sluaj, sedobradi! Ne trebaju mi tvoje molitve. Upotrebi svoj mozak i
daj mi savet. Onaj glupavi inenjer ne zna kako da odredi pravac pruge.
Kako da izvedem to da voz prolazi pored peine, a da je trajno ne oteti?
Starac se okrenuo i vratio se da popria s ostalima.
Posle izvesnog vremena, ponovo je priao.
Dakle?
Vekovima su nai oevi gradili kue na planini Safron, koristei samo
pijuke i klinove. Niko nikada nije ugrozio planinu. Odvaljivali su stene
iskljuivo na mestima gde to bee nuno. Ako Vaa visost tako eli,
okupiu sve mladie iz sela. Oni e raistiti put za va voz.
Izraz olakanja se proirio preko ahovog lica. Ali ubrzo se ponovo
smrknuo.
Ne, to e predugo trajati. Ja nemam vremena za gubljenje. elim da
sve bude brzo gotovo.
Kako god Vaa visost eli. U tom sluaju, pozvau sve mladie s
planine Safron i, ako bude potrebno, sve mladie sa susednih planina. Mi
imamo iskustva, mi poznajemo udi ovog podneblja. Pruite naim
ljudima mogunost da se dokau.
ah je utao.
Dajte nam najvre pijuke u dravi.
I ta onda?
Onda emo raistiti prolaz kako bi voz mogao da zaobie peinu i
stigne do druge strane planine.
Te veeri mujezini iz svih sela oglasili su se s krovova svojih damija:
Allahu akbar. La ilaha illa Allah. U ime Alaha, naih predaka i Reze
aha, sazivamo sve snane mukarce. Pourite, pourite, pourite u
damiju. ta god radili, prekinite s poslom i pourite u damiju.
itave te veeri i itave noi mladii iz okolnih sela slivali su se u
pravcu damije u selu Safron.

Rano sledeeg jutra na stotine mukaraca krenuli su za najstarijim

ovekom iz sela i zaustavili se na odreenoj taki u podnoju planine.
Jedan od tih mladih ljudi bio je i sedamnaestogodinji Aga Akbar. Nije
imao ni najdalju predstavu o tome ko je bio taj Reza ah niti ta je on to
zamislio, a jo manje je znao o njegovim planovima za dravu. Kao to je
bio sluaj sa svima ostalima, nije imao pojma zbog ega pruga mora tako
brzo da stigne do druge strane planine. Jedino ega je bio svestan bee da
je voz morao da zaobie peinu i da je njihov zadatak bio da spasu
klinasti zapis.
Reza ah je stajao na jednoj velikoj steni i s visine je nadgledao
radnike. Seljani su uli brojne legende o ahu.
U to vreme stanovnici kako gradova tako i sela posmatrali su ga kao
spasioca. Kao monika. Heroja siromanih. Reformistu koji je eleo da
njihovu zemlju provede kroz potpuni preobraaj.
Ali njegova reputacija u Teheranu bila je sasvim drugaija. Tamo je
bio poznat po svom grubom obraunavanju s opozicijom.
ah je naredio da se sav opijum, aj i eer uklone iz kue jednog
uglednog mule, posle ega ga je tri nedelje drao u kunom pritvoru. Za
dotinog mulu, takav tretman je bio ravan smrtnoj kazni. ah je takoe
zapovedio da svi imami skinu turbane i da se gole glave pojavljuju u
javnosti. Njegovi policajci su harali gradom kako bi nasred ulice strgnuli
adore sa ena koje su ih jo uvek nosile. Kada su imami iz svetog grada
Koma podigli pobunu, Reza ah je naredio da se postavi top na kapiji
zlatne damije. Zatim je izazvao vou iita: Izai iz svoje rupage, ti crni
pacove!
Pacov? Crni pacov? ta je to znailo? Pa on je velikog duhovnog vou
upravo nazvao crnim pacovom! Iznenada, na stotine mladih imama
iskrsli su na krovu zlatne damije.
Pali!, dreknuo je ah na svoje vojskovoe.
Na desetine imama su pobijeni, isto toliko ih je uhapeno. Talas
zaprepaenja proneo se kroz islamski svet. Trgovci su pogasili svetla.
Bazar je zatvoren. Ljudi su nosili crninu. Ali ah se nije dao urazumiti.
Ima li ih tamo jo?
Ne, ni jedna iva dua nije ostala na ulici ili krovu. Svi su se zatvorili
unutra, iza zakljuanih vrata.

Agi Akbaru nijedna od tih pria nije bila poznata. On je verovao da je

ah jednostavno jo jedan vojni zvaninik visokog ranga. General u tunici
neobinog izgleda, sa tapom ispod ruke.
Seoski mudraci prili su ahu, poklonili se i rekli: Ljudi su spremni
da se rtvuju za ostvarenje sna Vae visosti.
Raza ah nije nita na to odgovorio. Osmotrio je seljake. Izraz
njegovog lica bio je sumnjiav. Da li e oni zaista biti sposobni da ree
njegov problem?
Upravo tada, pojavila su se dva oklopna vozila koja su se zaustavila u
blizini okupljenih ljudi. Dvojica generala su izali napolje i odmah su
pourili prema ahu, obojica drei kapu u jednoj i puku u drugoj ruci.
Sve je spremno, Vaa visosti!, objavio je jedan general.
Istovarite ih!, zahtevao je ah.
Generali su potrali natrag ka oklopnim vozilima.
Vojnici su otvorili vrata i istovarili na stotine engleskih pijuka.
Ti!, prodrao se ah na seoskog mudraca koji je stajao najblie
njemu. Evo su pijuci koje ste traili! Ako se bilo ko od tvojih ljudi pokae
kao lenjivac, metkom u ti prosvirati glavu!
Onda se okrenuo na petama. Nemojte samo tu da stojite, obratio se
glavnom inenjeru.Krenite na posao!
ah je zatim poao ka svom dipu. Meutim, iznenada je zastao, kao
da je neto zaboravio. Vratio se na svoj uzvieni poloaj na vrhu stene i
palicom dozvao jednog svog generala. Odmah zatim, general je pozvao
sedmoricu vojnika koji su bili poreani u nizu, drei prilino naduvene
vree u naruju. Vojnici su domarirali do aha, spustili su vree na tlo
ispred njega i zauzeli stav mirno.
Otvori ih!, zahtevao je ah od jednog vojnika.
Vojnik je otvorio vree,jednu po jednu. ah je potom zahvatio punu
aku novih novcijatih novanica.
Zatim se okrenuo ka seljacima. Ponite da razvaljujete te stene!,
naredio je. Ovaj novac e biti vaa nagrada. Ja u se vratiti sledee
nedelje!
Jawid shah iveo ah!, tri puta su povikali mladii.
ah je ponovo siao i otiao u svoj dip.
Inenjer je hitro poveo seljake, koji su bili opremljeni pijucima, do

mesta gde su radovi na inama bili zaustavljeni. Seljaci su zbijali ale,

pokazivali miie, kleli se da e ak i najtvre stene na planini Safron
svesti na prainu. Nisu ni sanjali ta ih eka.
Godinama kasnije, izbledela crno-bela fotografija koja je bila ponosno
izloena iznad kamine Age Akbara prikazivala je njega s pijukom
prebaenim preko desnog ramena i klinom debelim kao atorska
preka koji je drao izmeu palca i kaiprsta.
Akbar se na toj slici vidi pod blagim uglom. Fotograf se usredsredio na
pijuk i klin, ali mladi Aga Akbar je stegao miie, tako da oko posmatraa
pre biva privueno njegovim napetim bicepsima nego alatkama.
Kada je Imael bio mali, Aga Akbar mu je nadugako priao o toj slici.
To je zapravo bila pria o njegovim miiima i novcu mnogo novca
koji je zaradio.
Doi ovamo!, pozvao bi svog sina. Kai mi! Ko je ovek na toj
fotografiji?
Zatim bi zaronio u priu. Ja, Akbar, bio sam veoma jak. Ja i samo ja
mogao sam pijukom da razbijem stenu. Moe li da vidi tu stenu?
Tamo, u pozadini. Ne, ne vidi se dobro, fotografija nije jasna, stara je. Ali
tamo, iza mene. Jesi li siguran da ne moe da je razazna? Nema veze.
Ta stena je morala da nestane, sve stene su morale da nestanu. Ali nisu
smeli da upotrebe one eksplozivne naprave. To bi otetilo klinasti zapis.
Jednog dana u te povesti do peine. Saekaj malo. Zar nema gde ti
je kolski udbenik? Jesi li ikada u njemu video fotografiju velikog
vojskovoe, oveka u vojnikoj tunici i s krunom na glavi? Zar takva ne
postoji u tvojim kolskim knjigama? Sedam, da, sedam dakova od
krompira, punih novca. I taj novac je bio namenjen nama. Zahvaljujui
vozu.
Da li je Imael razumeo o emu mu je otac govorio svojim prostim
znakovnim jezikom?
Ono to je mali Imael zasigurno znao bee da je njegov ivot bio
isprepletan s oevim. Svi ostali njegova majka, njegovi ujaci i strievi,
njegove tetke, seoski imam, susedi, deca terali su ga da sedi, stoji i hoda
pored svog oca. Njegov zadatak bio je da predstavlja njegova usta.
Kasnije e delii informacija koji su nedostajali biti pridodati od
strane njegovih roaka, ili staraca s planine Safron. Ili bi ak on sam

potraio injenice u istorijskim knjigama i romanima.

Meutim, znatno ee, odlazio je da poseti ostarelog ujaka svog oca.
Sedeo bi pored Kazema Hana i sluao ga kako popunjava pukotine u
priama. Tvoj otac je bio jak. Ja sam ga obavestio da se gradi pruga. to
se mene lino tie, ja nikada nisam mario za aristokrate i generale i
ahove, ali sam dosta toga uo o Rezi ahu. lako sam se nadao da u imati
prilike da bacim pogled na tog oveka, ipak ga nisam video.
A zato ne?
Zato to sam bio tvrdoglav. Odjahao sam tamo na svom konju, ali me
andarmi nisu pustili da proem.
Zbog ega?
Zbog toga to obinim ljudima nije bilo doputeno da se na leima
konja priblie ahu. Morao si da mu prie na svojim nogama, pa da
posle klekne na kolena i poloi ruke na zemlju. Ja sam odbio da to
uinim. Okrenuo sam se i vratio kui, ali sam ponovo doao sutradan, jer
sam eleo da vidim kako napreduju ljudi na planini Safron.
Da li si se vratio peke ili na konju?
Mene niko nije video da bilo gde peaim. Posmatrao sam te ljude s
razdaljine. Radili su u smenama, od jutra do mraka, razbijajui stene i
krei put za izgradnju pruge.
Jesu li se ljudi dobro snalazili s pijucima? Mislim, jesu li zavrili
posao na vreme?
O, ne. U stvari, jesu. Isprva je sve ilo dobro. Udarali su svom
snagom, pa se moglo videti kako put dobija eljeni oblik. A onda, ba
ispod junog zida peine, naili su na jednu stenu koja je bila neobino
tvrda. Ljudi su se obruili na nju prvo jedna smena, zatim sledea ali
jedva da su uspeli malko da je izdube. Posao je dobro napredovao prve
dve nedelje. Ali posle toga, vie nisu imali snage. Ljudi su bili mravi i
umorni, iscrpljeni, teko prepoznatljivi. Inenjeri su se toliko bojali aha
da nisu ni primetili koliko su ti ljudi propali. Uhvatila ih je panika.
Uskoro se oekivao dolazak Reze aha, a radnici su i dalje tukli po toj
jednoj steni.
ah nije bio obrazovan ovek, niti je poticao iz porodice naklonjene
knjigama, ali je bio pametan, posebno kad je re o obinim ljudima. Bacio
je pogled na radnike i odmah je shvatio u emu je bio problem. Otpustio
je glavnog inenjera. Idi i spakuj svoje stvari, knjiki moljcu. Ti nema

pojma ta znai raditi. Sve to ti ini jeste itanje, itanje, itanje.

Reza ah je naredio da se iz vojnikih baraka donese deset velikih
kazana. Znao je da je radnicima bilo potrebno vie od hleba i kozijeg sira
kako bi imali snage za borbu sa golim kamenom. I tako je deset debelih
kuvara stiglo nosei deset ogromnih kazana. Vojnicima je nareeno da
upucaju pet planinskih koza i da ih predaju kuvarima.
Rad je za taj dan bio obustavljen. Sve to je ljudima preostalo bee da
jedu, piju, pue i odmore se.
Te iste veeri ah je stigao s novim inenjerom. Bio je reen da se ne
vraa u Teheran sve dok eleznike ine ne dosegnu drugu stranu peine.
Rano sledeeg jutra, i pre nego to je sunce izalo, ah se popeo do
peine. Jedan vojnik, koji je nosio vreu s novcem, kaskao je za njim.
Mladii su se poreali jedan do drugog, s pijucima prebaenim preko
ramena. ekali su da im ali otkrije svoj novi plan.
ah je skinuo tuniku, zgrabio je punu aku novca i smestio se na vrh
stene. Uperio je svoju palicu u jednog mladia.
Ti!
ovek je istupio korak napred.
I ti -
Ne, ne ti, nego ovaj pored tebe.
Taj drugi mladi je takoe istupio. To je bio tvoj otac. Naravno, on nije
mogao da uje aha, ali su mu njegovi drugovi dali znak potapavi ga. po
ramenu.
ah je odabrao jedanaest snanih mladia.
Sluajte!, oglasio se ah. Nakon dananjeg dana, nikada vie ne
elim da vidim tu stenu. Kad god uspete da odvalite neki njen komadi,
dau vam jednu od ovih novanica. Ko eli prvi da se okua?
Svakako, tvoj otac nije znao o emu to ah govori, pa nije mogao prvi
da se oproba. Ali prethodni mladi je svom snagom zamahnuo pijukom i
uspeo je da odvali jedan deli stene. Evo tvog novca, kazao je ah. A
sada ti! Pokazao je na tvog oca. Tek tada je tvoj otac povezao ta se
zapravo deava. Zamahnuo je pijukom tako jako da je ogromna komadina
stene odletela u stranu. ah se osmehnuo.
Odlino, mladiu. Dau ti dve novanice. Sledei!
I tako se to odvijalo. Stena je razbijena u komadie, a tih
jedanaestorica ljudi su se kuama vratili krajnje slomljeni i iznureni. Ali

te veeri, svi su u selu znali da je Reza ah stavio podosta novanica u

dep tvog oca. I da se Aga Akbar tek tada sruio od umora.
Tamo se nalazio i jedan novinski fotograf, iji je zadatak bio da belei
napredak eleznice. ah je pokazao na tvog oca, koji je ostao da lei na
zemlji. Istog trenutka kada je primetio kako ah upire prst u njega, tvoj
otac je zgrabio svoj pijuk i skoio na noge.
Prebaci pijuk preko ramena upuivao ga je fotograf. I uzmi jedan od
tih klinova. Tako, dobro je. A sada se ne pomeraj. Ali tvoj otac se
pomakao i postavio se pod uglom, kako bi se njegovi bicepsi bolje videli
na fotografiji.
itavo selo je samo o tome prialo i svi su se smejali te noi. Svi
stanovnici sela Safron behu ponosni zbog te fotografije u novinama.
Tih jedanaest mladia su postali najbogatiji ljudi na planini Safron.
Izgradili su nove kue od kamena, ba nalik onima u gradu. Svi su eleli
da ruku svoje keri daju nekom od njih. Oenili su najlepe devojke iz
sela.
Ali nismo mogli da pronaemo devojku, odgovarajuu devojku, za
tvog oca. U svakom sluaju, barem ne u tom trenutku. Takav ti je ivot,
deae moj, mada je takoe pun iznenaenja.
Zna, ujae, ja sam uo mnogo runih stvari o Rezi ahu. Izgradnja
eleznike pruge je bila predmet estokih kritika. ta ti misli o tome?
Pazi, deae moj, zar ti nisam upravo rekao kako ja nita ne znam o
politici? Nemoj mene to da pita. Takoe, nikada nisam bio neki ljubitelj
iitavanja novina, posebno ne u to vreme. itao sam samo svoje knjige,
ili stare knjige, poeziju, istoriju. Nemam ti ja pojma o kritikama. Ali zato
znam da planina Safron nije obina planina. To nije samo gomila
kamenja, to je duhovno naslee nae zemlje. Nai koreni se nalaze u tim
stenama i pukotinama. Pritom ne mislim samo na peinu, jer ima jo
mnogo toga na planini Safron. Sveti bunar, na primer. Ta planina je iva i
die. Ui u peinu i samo ostani mirno da stoji. Onda e to uti. Klekni
pored svetog bunara i samo sluaj. ue kako kuca srce planine Safron.
Stoga, samo pomisli kakav je to bio oseaj kad su je te pridolice napale
dinamitom i engleskim pijucima.
Zato si onda poslao mog oca da se pridrui radovima?
I nisam. Naprosto sam mu objasnio ta se tamo zbiva. Osim toga, on
me najee ne bi posluao. Uvek bi uinio isto ono to i ostali momci

njegovog uzrasta.
Kada se danas na to osvrnem, jasno mi je da se sve dobro zavrilo.
Plaio sam se da planina nee preiveti. A sada, posle toliko godina,
shvatam da se planina oporavila. bunje i cvee je izniklo na padinama i
prekrilo oiljke. Planinske koze pasu oko pruge i njihovi mladunci
skakuu s jedne na drugu inu. Planina je prihvatila eleznicu i upila je u
sebe. Skoro da se ni ne vide tragovi.
Uskoro je doao i voz. Ne stvara veliku buku, i to je dobro. Naa stara
planina Safron je dobila neto novo, neto moderno. Voz s malim
crvenim vagonima koji mile uz planinu. Takav ti je ivot, deae moj.
Jednostavno, tako mora da bude.

ena
Pretpostavljamo da je Aga Akbar u ovom odeljku
pisao o svojim prijateljima.
I o eni.

ve su ptice poele da svijaju svoja gnezda, sve izuzev Age Akbara.

On nije imao svoju ivotnu saputnicu. Nije imao enu.
A onda su ostalim snanim ljudima, koji su takoe izgradili kamene
kue, ve poela da se raaju deca. Meutim, dom Age Akbara bio je
prazan.
U to vreme esto je bio u dodiru s prostitutkama. Sve zbog njegovog
posla: on je pronalazio muterije i popravljao njihove ilime.
Kada je Aga Akbar imao dvanaest godina, Kazem Han ga je poveo sa
sobom u posetu jednom starom prijatelju iz drugog sela. Uvsa Golam se
bavio svojim zanatom u planinskim visovima. Pravio je prirodne boje od
korenja i cvetova i biljaka koje su rasle na planini Safron. Ljudi iz cele
zemlje su dolazili kod njega da odaberu originalne boje za svoje ilime.
Zapravo, Uvsa Golam je za ivot zaraivao popravljajui tepihe. Stari i
skupi ilimi bi se esto otetili. Ako se rupa ili poderotina ne bi odmah
zakrpili, ostatak tkanja bi se postepeno takoe raspleo. Meutim, ne
moe svako da popravi ilim. U nevetim rukama, prepravka e zauvek
ostati kao svea rana na starom tkanju. Uvsa Golam bee jedan od
najboljih u celoj dravi, ali je ve bio ostario. Oi ga vie nisu sluile
onako dobro kao nekada. Vie nije mogao da obavlja svoj posao.
Kazem Han je znao da Aga Akbar ne bi dobro proao kao
zemljoradnik. Nije bio pogodan za ivot koji bi podrazumevao
obraivanje polja ili brigu o ovcama. Morao je da se bavi neim to je
zahtevalo korienje obe ruke, kao i glave. Zbog toga ga je Kazem Han

odveo kod Uvse Golama.

Salaam alejkum, Uvsa! Evo ga deak o kome sam ti priao. Akbare,
rukuj se s Uvsom.
Starac je zavukao ruku u dep i odatle izvukao jednu tanku nit iz
nekog starog ilima. Akbare, idi pronai cvee koje je iste boje kao ova
nit!
Tako je Aga Akbar poeo sa svojom profesijom, u poslu koji je
nastavio da radi sve do kraja svog ivota.
Tri cele godine je rano svakog jutra odlazio kod Uvse i kui se vraao
tek u sumrak. A onda je Uvsa umro, mada je Akbar dotle ve bio nauio
dovoljno da bi sam prepravljao ilime i spravljao prirodne boje.
Iako niko nije mogao da zauzme Uvsino mesto, Akbar je ve bio
izgradio sopstveno ime u celoj oblasti. Seljani su ga voleli. Verovali su mu
i radije su u svoje domove putali njega nego nekog neznanca. I lako je na
svom konju jahao od jednog do drugog sela. Upravo u tom periodu stupio
je u kontakt s prostitutkama.
***
Kazem Han je bio veoma izbirljiv kad je u pitanju bio odabir ene za
Agu Akbara. Nije za njega hteo enu sa samo jednim okom, niti seosku
devojku koja samo ume da tka ilime. Ne, on je eleo snanu enu s
pametnom glavom na ramenima, enu koja ume da organizuje ivot,
enu koja bi razumela mukarca iju e decu raati.
Ne, ne bilo koju enu, imao je obiaj da kae. ekau, jer elim da
on dobije ba onu pravu. Moe da izdri jo nekoliko godina. Nee ga to
ubiti.
Ali ostali mukarci iz porodice kazali su mu: Ne bi trebalo da ga
poredi sa samim sobom, Kazeme Hane. Ti ima mnotvo ena svuda na
planini Safron, ali s njim nije isti sluaj. Ako mu ne dozvoli da se ve
jednom oeni, moe da zastrani.
On moe da se oeni sutra ako tako eli, ali ne enom koja je gluva,
nema ili slepa.
Naalost, na planini Safron nije bilo istovremeno i snanih i zdravih i
inteligentnih ena koje bi pristale da se udaju za Akbara.
Stoga, on se okrenuo prostitutkama, traei malko topline koju su mu
one drage volje pruale. Zdravo, Aga Akbare, ui. Pogledaj moj ilim.

Veruje li da moe da ga popravi? Doi, sedi pored mene. Umoran si,

ruke te bole, lea te sigurno ubijaju. Izvoli, popij olju aja. Nema razloga
da viri, seu i ja pored tebe. Dozvoli mi da te uhvatim za ruku. Eto, zar
nije tako prijatnije?
Ukoliko elite da ujete priu o vezama Age Akbara s prostitutkama,
trebalo bi da se obratite njegovom drugu iz detinjstva, Sajidu odi.
oda je bio slep. Tako se rodio, mada je bio poznat po svom ulu
sluha uo je dobro kao pas. Imao je otar jezik, koji je bez kolebanja
koristio. Ljudi su se trudili da ga se klone, budui da su bili svesni da on
uje sve to kau.
Sajid oda je poznavao sve prostitutke s planine Safron i zvao ih je
linim imenom. Takoe je znao koji su mukarci ili da ih posete. Smesta
ih je prepoznavao po koracima.Hej, oveuljku, ujem te kako hoda na
prstima. Zar pokuava da me izbegne? emu to? Jesi li opet bio
nevaljao s tim araem u svojim pantalonama? Ma hajde, rukuj se sa
mnom, pozdravi se, nema ega da se plai. Tvoja tajna je bezbedna to
se mene tie.
Kad bi se spustilo vee, imao je obiaj da sedne pored puta i osloni se
na jedno staro drvo. Devojke su se vraale s izvora nosei krage pune
vode, a on bi uvek nepogreivo prepoznao korake devojke koju je voleo.
Salaam aleikum, maleni moj mesee. Dozvoli mi da ti ponesem krag.
Devojke su mu se smejale, a on ih je zaikavao.
Hej, ti tamo, rekao bi.Da, ti s velikom zadnjicom. Nemoj da sedi na
tlu, napravie rupu u zemlji.
Nije imao novca, ali mu to nije bilo ni potrebno, budui da je Aga
Akbar plaao njegove raune.
Ljudi koji ga nisu voleli i koji su strepeli od njegovog otrog jezika
ponekad su ga korili: Ti si obina pijavica, oda, sve e isisati iz
Akbara.
Sajid je bio toliko uzvien da uopte nije brinuo o tako nevanim
sitnicama.
Postojao je jo jedan ovek koji je delio svoje tajne s Akbarom i
odom: Dafar zvani Pauk.
Dafar je bio bogalj. Nije mogao da hoda niti da stoji uspravno. Bio je
mrav i imao je siunu glavu. Nain na koji je po zemlji puzio uz pomo

svojih miiavih ruku i nogu obavezno vas je navodio da pomislite na

pauka. Ipak, svoj nadimak nije toliko dugovao takvom paukovskom
kretanju koliko injenici da se uz drvee verao kao pravi pauk. Ljudi su ga
viali na mestima gde se nijedna normalna osoba ne bi zatekla.
Odjednom biste ga ugledali kako visi s grane ili se penje uz damijsku
kupolu. Jedna od njegovih omiljenih zabava u dokolici bilo je virenje kroz
prozor javnog kupatila, kada je pijunirao nage ene.
Dafar je video ono to slepi oda nije mogao da vidi.
A s obzirom na to da je Dafar bio odin prijatelj, samim tim je bio
prijatelj i Akbaru. Sainjavali su nerazdvojni trojac, a zajedno su mogli da
rade mnoge stvari koje niko od njih sam ne bi mogao.
ak su i kod prostitutki ili zajedno. Takav je bio njihov dogovor.
Dafar bi se popeo na lea slepog ode, koji bi se onda uhvatio za ruku
Age Akbara, pa bi se tako njih trojica zaputili uz planinu Safron.
Dafar im je bio neophodan jer on bee pravi strunjak na tom polju.
Nikada nisu odlazili pravo u kuu odreene prostitutke. Prvo bi pustili
Dafara u izvidnicu. On je bio taj koji je prethodno morao dati svoj
pristanak. Dafar bi uperio svoj prst u Akbara i kazao: Nikada nemoj
tamo da ide bez mene! Mogao bi da navue neku boletinu! Onda nee
moi da pia i trpee paklene bolove!
Tako su se oni organizovali i sve je dobro teklo.
A onda, jedne veeri, Dafar se popeo na krov poljskog klozeta i uo je
neku neobinu jeku. Pribliio je uho jednoj pukotini, kako bi bolje uo.
Odmah je znao u emu je problem Age Akbara. Pourio je do Sajida
ode. oda, pozvao ga je, pomozi mi!
ta nije u redu? Kako mogu da ti pomognem?
Ona budala sedi u poljskom klozetu, plaui kao malo dete.
Molim? Ko plae?
Akbar. Ne moe da pia.
Obojica su se tamo zaputili i stali ispred vrata klozeta.
uje li ti to? On cmizdri.
Neka sam proklet, istina je. Ali moda plae zbog neeg drugog.
Nema anse. Niko ne odlazi u klozet da bi cvileo zbog neeg drugog.
Daj mi jedan minut da razmislim.
Nema tu ta da se razmilja, ovee. Jasno je ko dan. Moramo da
osmotrimo stvaricu Age Akbara. Onda emo moi da budemo sigurni.

Skopaemo ga im izae napolje.

Sakrili su se iza zida i tako su saekali Akbara.
Onda je on izaao i Dafar ga je presreo.
Iako je bilo mrano, Akbar je odmah znao ta su njegovi prijatelji
naumili. Njegov prvi poriv bee da utekne, ali je Dafar bio prebrz, bacivi
se na tlo ispred njega i uhvativi ga za noge, tako da se Akbar sapleo i pao.
Tada je i oda dojurio i zakucao ga za zemlju. Nemoj da bei, tupane!
Poi s nama.
Odvukli su ga u talu.
vrsto ga dri!, viknuo je Dafar.
Potom se uzverao na stub i upalio uljanu lampu.
Onda je Akbaru svukao pantalone i osmotrio njegov penis. Pusti
jadnika. Bolestan je.
Sutradan su odmah rano ujutru poli u grad da potrae doktora.
Nekoliko meseci kasnije, nakon to je Aga Akbar izleen, oda i
Dafar su poveli jedan ozbiljan razgovor. Akbar se postepeno udaljavao i
od njih i oni su znali zato je bilo tako. Kao njegovi iskreni prijatelji,
osetili su se dunim da o tome obaveste njegovog ujaka. I tako, jedne
veeri, Dafar je uzeo lampu i popeo se na odina lea.
Otili su do kue Kazema Hana.
Dobro vee, pozdravio ga je oda. Smemo li da uemo?
Naravno, Sajide oda. Vas dvojica ste uvek dobrodoli. Sedite. Jeste
li za aj?
Ne, hvala. Ne elimo da nas Akbar ovde zatekne kada se vrati kui.
Doli smo da vam neto kaemo. Mi jesmo Akbarovi najbolji prijatelji, ali
neke tajne moraju da se iznesu na videlo. Doli smo da vam priznamo da
smo zabrinuti za njega.
Zbog ega?
Vi znate da nas trojica ponekad zajedno izlazimo. Neke se udne
stvari zbivaju s vremena na vreme, mada na kraju sve obino is padne
dobro. Ali ovog puta je drugaije. Ovog puta je Akbar otiao predaleko,
Kako to misli predaleko? ta je ovog puta uradio?
Ja moda jesam slep, ali imam dva zdrava uha. Osim toga, Dafar
ima odlian vid. Moda bi bolje bilo da pustim Dafara da vam on ispria
ta je video.

Reci, Dafare. ta si to video?

Kako to da vam objasnim? Evo ovako: Akbar odlazi ponekad pa,
tanije reeno, skoro svake veeri, da spava s jednom prostitutkom. Ja-jaja mislim da se on u nju zaljubio. To ne mora nuno da bude loe. Ona
je pa, mlada je i vrlo prijateljski naklonjena. Imam utisak da joj je
Akbar drag.
Ali mi ipak verujemo da je ovog puta preterao. Je li tako, oda?
Dakle, to smo hteli da vam obznanimo. Toj eni nita ne fali. Mlada je i
zdrava. Ali smo smatrali da vi treba s tim da budete upoznati. Zar ne,
oda?
Tako je, potvrdio je oda. Pa, to bi bilo to. Hajde, krenimo pre
nego to Akbar stigne.
Kazem Han je znao da mora neto da uini za Akbara, a nije imao jo
mnogo vremena. Ukoliko ne bi brzo reagovao, niko vie ne bi eleo svoju
ker da uda za Akbara.
Morao je da prizna kako nije uspeo da pronae idealnu enu za svog
sestria. I zato je taj posao prepustio starijim enama iz njihove porodice.
ene su zasukale rukave i bacile se na posao. Meutim, nije mnogo
prolo do trenutka kad je njihov polet poeo da jenjava. Nijedna od
moguih nevesti kojih su se dosetile nije se uklapala u njihovu porodicu.
Jednoj je otac bio prosjak, drugoj su braa bili lopovi, trea nije imala
grudi, etvrta je bila toliko stidljiva da se nije usuivala ni da se pojavi.
Ne, ni starice iz njihove porodice nisu bile u stanju da pronau pravu
enu za Akbara.
Jo samo jedna vrata su im bila otvorena. Vrata kue u kojoj je ivela
Zejnab Katun, ve ostarela provodadijka poznata na itavoj planini
Safron. Ona je uvek imala spremne zalihe nevesti.
Zejnab e svakako moi da pronae enu za Akbara, jer ona je bila
zavisnica od opijuma. Bilo je dovoljno samo to da joj starice iz porodice
odnesu zamotuljak ukastog opijuma Kazema Hana i ona e sve srediti.
Zejnab je stanovala izvan sela, u jednoj kui u samom podnoju
planine. Njene muterije su najee bili usamljeni mukarci koji su
traili pogodnu suprugu za sebe.Zejnab Katun, ima li neku devojku za
mene? Vrednu enu koja e mi raati zdravu decu?
Ne, nemam nijednu devojku niti enu za tebe, vrednu ili ne.
Poznajem te ti ene tue. Jo uvek nisam zaboravila onu poslednju.

Odlazi odavde i neka ti majka nae suprugu.

Zato me ne pusti da nakratko uem? Doneo sam ti pola zamotuljka
utog opijuma. ta sada ima da kae?
Hajde, brzo ui. Mora ee da se osmehuje i ne sme da zaboravi
da se redovno brije. S tom tvojom ogavnom bradom i tim groznim utim
zubima, nikada ti neu pronai enu.
Ponekad bi i neka stara majka zakucala na vrata. Ja sam sada ve
stara, Zejnab Katun, a jo uvek nemam unuadi. Uini neto za mog sina.
Dau ti jedan lepi ador, stigao je pravo iz Meke.
Ljudi mi obeavaju razne stvari, ali im se njihov sin oeni, oni samo
nestanu. Prvo mi donesi taj ador. U meuvremenu, ja u malko da
razmislim. Ali da zna, nee biti lako. Retke su ene koje bi pristale da
pou za oveka koji balavi. Ali pronai u ja neku za tvog sina. Kad bih
noas umrla, ne bih volela da budem sahranjena u svom starom,
iznoenom adoru. I zato mi ga odmah donesi. ekau te.
Mukarci iz porodice nisu se slagali s tim planom. Ali ene su kriom
unule zamotuljak opijuma u torbicu jedne stare tetke, obukle su adore
i krenule ka Zejnabinoj kui.
Mukarci su smatrali da je ispod dostojanstva njihove porodice da se
za traenje mlade obrate provodadijki. Naravno, eleli su da se Akbar
oeni. Ali jo vie su prieljkivali da on dobije sina. Imaela, koji bi
podelio Akbarov teret.
Budui da im se nije dopadala ideja da majka deteta bude prostitutka,
pomirili su se s idejom da ene iskoriste usluge provodadijke.
Kikoui se, ene su zakucale na Zejnabina vrata.
Doborodole! Molim vas, sedite.
Dok su jo uvek bile u predsoblju, stara tetka je nespretno tutnula
opijum Zejnabi u ruku. Ja ne znam nita o ovome, kazala je. To je od
Kazema Hana.
Bila je nestrpljiva. Neu da okoliam, Zejnab Katun. Mi traimo
dobru devojku, oseajnu enu, za naeg Akbara. To je sve. Ima li neku za
nas ili ne?
ene su se nasmejale. Sve ih je nadmaila jedna stara tetka.
Imam li je?, pitanjem je odgovorila iskusna Zejnab Katun. Sigurna
sam da u je pronai, makar morala da pretraim itavu planinu. Ako ne

mogu da pronaem nevestu za Agu Akbara, za koga onda mogu? Sedite.

Hajde da prvo popijemo aj.
Donela je posluavnik s ajnikom i aama. Pustite me da malko
razmislim. Dobra devojka, oseajna ena. Da, poznajem takvu. Lepa je, ali

Tetka ju je odmah prekinula. Bez ali! Neu polovnu enu za svog

neaka. elim potpunu enu, sa svim delovima na mestu.
O Alah, Alah, zato mi ne dozvoli da zavrim? Gospod bi se naljutio
na nas kad bi uo da s takvim nepotovanjem govorimo o jednoj od
njegovih tvorevina. ena na koju sam pomislila jeste lepa i savreno
zdrava. Problem je samo u tome da joj je jedna noga kraa od druge.
Oh, pa to nije bitno, sve dok moe da hoda, komentarisale su ene.
Da hoda? Moe li da hoda? Pa ona skakue kao gazela. Ali u redu,
svakako da ne moemo pitati Boga zato joj je jednu nogu nainio
kraom od druge. Sigurno je imao neke svoje razloge za to. Dodue, imam
na umu jo jednu enu, ali je ona malko nagluva.
Ne, neemo gluvu enu za Akbara, izjavila je stara tetka.
Nije ona gluva, samo trunicu slabije uje. Dobra je i takoe je lepa,
verujte mi. Kad malo bolje razmislim, ova je ak bolja od prethodne. Agi
Akbaru je potrebna supruga koja moe normalno da hoda, koja obema
nogama vrsto stoji na zemlji. Nije vano da li je gluva. Aga Akbar joj
ionako nee priati.
Ne, Akbar nee, ali njihova deca hoe.
Tako mi nebesa, ta sve neu uti veeras! Kako uopte moete da
izgovorite takve stvari kad kod kue imate jednu gluvonemu osobu? Bog
e biti jako ljut. No dobro, imam jo jednu enu. Krase je prelepo lice,
zlatne ruke, vrat boje mleka, iroki kukovi i vrste butine. Uzmite nju.
Gospod e biti zadovoljan vaim izborom.
Narednog dana, ene su pole da ocene buduu nevestu Age Akbara.
ivela je u jednom susednom selu na planini Safron. Ispostavilo se da je
to bila izuzetno kratka poseta. Zejnab Katun jeste imala pravo devojka
je bila prelepa. Ali je izgledala nekako boleljivo.
Boleljivo?, zaudila se provodadijka. Moda ju je uhvatila neka
blaga prehlada. Ili joj je moda ovo onaj period u mesecu, znate na ta
mislim, zar ne, dame? Ne brinite, bie zdrava kao dren do trenutka kada

sve pripreme za venanje budu obavljene.

Oarala ih je svojim reima i zadovoljne ih poslala kui.
Nedelju dana kasnije, kada se spustio sumrak, mukarci su otpratili
mladoenju od seoskog kupatila do njegovog doma.
Aga Akbar je izgledao snano i zdravo u svom odelu. Slepi Sajid oda
bio mu je kum na venanju. Sedeo je na konju sa Dafarom Paukom
ispred sebe, drei uzde. Popeli su se uz brdo do kue, gde se oekivalo da
ene dovedu nevestu i sedam mazgi.
Svi su stajali napolju, ekajui i promatrajui povorku.
Nije prolo mnogo vremena, a sedam mazgi se pojavilo u njihovom
vidokrugu. ene su radosno podvriskivale, a zasvirala je i grupa lokalnih
muziara. Aga Akbar je pomogao svojoj nevesti da sjae. Ponudio joj je
svoju ruku i poveo je, kako je tradicija nalagala, u unutranje dvorite.
Zatim je zatvorio vrata za sobom.
Jedina osoba koja je znala ta se tano zbivalo iza zatvorenih vrata
bila je starica koja se skrivala u mladenakoj odaji kako bi kasnije mogla
da posvedoi da je brak zaista konzumiran.
im je mladoenja iezao sa svojom nevestom, gosti su se razili.
Starci su sedeli oko Kazema Hana i puili, sve dok se nisu ukazale starice
i objavile: Gotovo je. Sve je uradio kako treba!
Mukarci su horski povikali: Allahom salla ala Mohammad wa ahle Mohammad (Neka je mir s Muhamedom i svim njegovim
potomcima).
Uzimajui u obzir da je Imael bio sin Age Akbara, bilo mu je
omogueno da sazna i detalje te prie. Dotle, nekoliko starijih lanova
porodice, ukljuujui i Kazema Hana, ve su bili preminuli. Prilikom
jedne od njegovih poseta planini Safron, njegova stara tetka pozvala ga je
da svrati kod nje.
Koliko je tada imao godina? Petnaest? esnaest? U to vreme, esto je
poseivao rodno selo svog oca. Po itavo leto je tamo provodio, u
vikendici svoje porodice. I eleo je da sazna neto vie o prolosti svog
oca.
Imaele, deae moj, obratila mu se stara tetka kada je zakoraio u
hodnik,prui mi ruku. Ui, deko moj.

Stegla mu je ruku i zurila u njega svojim obnevidelim oima,

izraavajui divljenje prema sinu svog neaka tako to je posegnula za
reima Gospoda: Fa tabaraka Allah al-husn al-khaleqan (I Bog bi
zadovoljan lepotom onoga to je stvorio). (Prema Svetoj knjizi, Bog se
zaljubio u sopstvenu tvorevinu.)
Imael ne bee tek bilo koji sin, nego sin koga je cela porodica eljno
iekivala. Molili su se da bude krupan i dovoljno zdrav da otac na njega
moe da se osloni. Kao boji dar, bio je upravo onakav kako su se nadali.
To je svakako bila i Alahova elja.
Tetka je povela Imaela u dvorite.
Pre nego to odem na onaj svet, moram da ti ispriam neto o
venanju tvog oca. Doi, hajde da sednemo tamo. Prostrla sam ilim u
senci ispod starog oraha.
Oslonila se na stablo i rekla: Evo ta se zaista zbilo, deae. Tutnula
sam jedan zamotuljak opijuma u svoju torbu i otila sam kod
provodadijke, zajedno s ostalim enama, kako bi ona pronala enu za
tvog oca. Ali to nije bilo dobro. Nije trebalo to da uradimo.
A zato?
Omanule smo i nismo dobro obavile svoj posao, pa nas je zato Bog
kaznio.
Kaznio? Zbog ega?
Zbog toga to smo smetnule s uma da Bog pazi na tvog oca.
Navaljivale smo da se on oeni. Ponaale smo se kao da ne verujemo u
Boga, kao da nemamo poverenja u Njega, kao da je On zaboravio tvog
oca. Upravo zato smo kanjene.
Ne razumem te.
ene su otpratile nevestu i njenih sedam mazgi, od sela Saruk do
kue tvog oca. Poloila sam njenu aku u aku tvog oca i odvela sam ih do
spavaonice. Ja sam bila ta koja se krila iza zavesa.
Krila si se iza zavesa?
U to vreme takav je bio obiaj. Od mene se oekivalo da ih kriom
motrim i uverim se da je sve proteklo u najboljem redu. I da proverim da
li je ena O, nije vano, deae moj. Ah, da je samo neko drugi stajao iza
zavesa namesto mene!
Oslukivala sam i naprosto sam predosetila da neto ne valja. Iako

nisam mogla da znam u emu je problem, imala sam utisak da je Bog

nekako nezadovoljan.
Tvoj otac je legao u postelju s mladom. Bio je snaan, imao je tako
iroka ramena. Mogla sam da ujem njega, ali ne i nju. Ni pokrete, ni rei,
ak ni uzdah, jecaj, bolni krik, nita, apsolutno nita.
Ali brak jeste bio konzumiran, pa sam na prstima ietala napolje i
otila u drugu kuu gde sam dala znak Kazemu Hanu da proslava moe
da pone.
Svi su se veselili, svi su puili i jeli, pa smo tako slavili celih sedam
dana. Ali smo znali da se Bog ljuti na nas. A to je bila moja greka.
Ja sam bila najstarija, trebalo je da budem pametnija. Trebalo je da
oi drim irom otvorene i da ne brzam. Trebalo je i sve ostale da
upozorim da ne ure toliko.
Kako to?
Bila sam zabrinuta. Ne znam zato. Od neveste nije bilo ni traga ni
glasa. Na kraju krajeva, trebalo je da se pokae. Da stane pored prozora ili
da razmakne zavese i osmehne se. Ali ne, nita od toga ona nije uradila.
Zato mi sve to pria? Govori li o mojoj majci?
Ne, deae moj. Dozvoli mi da zavrim. Sedme noi, tvoj otac je
otiao u krevet sa svojom nevestom, kao i prethodnih noi. Ja sam
spavala u susednoj sobi, budui da se od mene oekivalo da svih sedam
noi ostanem blizu njih. U neko gluvo doba, ula sam neije bune
korake. Tvoj otac je uleteo u moju sobu. Bilo je mrano, pa mu nisam
videla lice. Onda je poeo da isputa neke krkljave zvuke. Nisam znala ta
je pokuavao da mi kae, ali mi je bilo jasno da je stvar ozbiljna. Ustala
sam iz kreveta i povela tvog oca u dvorite. Na meseinu. ta se dogaa?
Hladna je, pokazao mi je svojim znakovnim jezikom. Nevesta je
hladna. Ja sam odjurila u spavaonicu i podigla sam uljanu lampu kako
bih joj osmotrila lice. Bila je ledena kao mermer, deae moj. Bila je
mrtva.
Stvarno?, zaprepaeno je upitao Imael. Dakle moja majka nije
bila prva oeva ena?
Nije.
Zato mi niko to nije nikada ranije kazao?
Ja ti to sada kaem, deae. Nije bilo nikakve svrhe u tome da ranije
sazna.

Godinama kasnije, Imael je jedne noi stigao kui iz Teherana i

obratio se svom ocu: Doi! elim neto da ti pokaem. Izvukao je
fotografiju jedne mlade ene iz svoje torbe i pruio je Agi Akbaru. Ko je
ona?, gestikulacijom je pitao Aga Akbar.
Nemoj nikome da otkriva, odgovorio je Imael,ali jednog dana u
se njom oeniti.
Aga Akbar je paljivo zagledao fotografiju. Osmehnuo se i pokretima
se izrazio: Vrlo lepa. Ali budi oprezan! Proveri je. Osluni njena plua.
Uveri se da sve dobro radi, budi siguran da die kako treba. Ja, ja to ne
mogu da ujem, ali ti moe, ima dobre ui. Zdrava plua su strano
bitna.
Ne brini. Oslunuo sam je. Ima zdrava zdravcijata plua.
A njene grudi? Ima li bolove u prsima?
Ne, sve je u redu, nema bolova.
A ruke?
Odline.
Njegov se otac nasmeio. Mora i stomak da joj proveri.
Te veeri je Aga Akbar po prvi put pred Imaelom govorio o svojoj
prvoj supruzi. Objasnio mu je da je njegova nevesta trpela bolove u
itavom telu. Imala je neku vrstu bolesti u grudima, u pluima. I dalje
nije znao ta je tano bilo u pitanju. enine grudi moraju da budu tople
pod rukom, deae moj, a ne hladne. Ne, nikako ne smeju da budu
hladne.

Bunar
Persijanci uvek nekoga ekaju.
U persijskim pesmama, oni govore o Mesiji,
onom koji e doi i osloboditi ih.
Oni ekaju u svojoj poeziji. ekaju u svojim priama.
Ali u ovom poglavlju, onaj koga ekaju je u bunaru.

ko se licem okrenete ka peini, moete videti vrh planine Safron sa

svoje desne strane, kao i dugi pojas braonkastoutih planina sa svoje
leve strane. Tu je takoe i jedna taka neobinog izgleda, koja vam odmah
zapadne za oko. Posebno ako ste se tada prvi put popeli na planinu
Safron, zapaziete je istog asa kad pogledate u tom pravcu.
Skoro je nemogue dopreti do te take. Ukoliko stojite ispod nje,
sunce je toliko jarko da uspevate da razaznate samo kvrgavo lice stene.
Kia, sneg i mraz podarili su joj njen velianstveni oblik. udesna i
sveta su rei koje se gotovo automatski povezuju s tom takom. Pri dnu
te misteriozne stene nalazi se prirodni bunar, duboka jama koju je
najverovatnije stvorila erupcija vulkana.
Ba taj bunar ima naroit znaaj za muslimane.
Vekovima, iitski muslimani ekaju Mesiju, ekaju Mahdija, budui
da je on njihov nadi, oslobodilac. U tom smislu, iiti se bitno razlikuju
od Sunita. iiti veruju da su proroka Muhameda sledili dvanaestorica
imama. Dvanaesti naslednik i, sudei prema iitima, poslednji meu
istima zvao se Mahdi. Da budemo precizniji, njegovo puno ime je
glasilo Mahdi ibn Hasan Askari.
Mahdi je bio sin Hasana, a Hasan je bio sin Hadija, Hadi je bio sin
Takija, Taki je bio sin Reze, Reza sin Kazema, Kazem sin Sadeka, Sadek
sin Bakira, Bakir je bio sin Zajn el-Abidina, Zajn el-Abidin sin Huseina, a

Husein bee brat Hasanov, iji je otac bio Ali. A taj Ali je bio zet proroka
Muhameda.
Pre etrnaest stolea, Muhamed je okupio svoje sledbenike nakon
velike pobede. Prema prii iz narodne tradicije, Muhamed se tada popeo
na kamilu, podigao je svog zeta Alija za pojas i uzviknuo: Ko voli mene,
takoe mora da voli i Alija. Ali je moja dua, moj duh i moj naslednik.
Suniti smatraju da su Persijanci tu priu izmislili. Upravo zbog toga se
Persijanci i Arapi veito prepiru i zato dolazi do stalnih sukoba i
prolivanja krvi.
Ali je ubijen tako to je poseen sabljom dok se molio u damiji.
Njegov sin i naslednik, Hasan, dran je u kunom pritvoru do kraja
svog ivota. Huseinu, treem sledbeniku, odrubljena je glava. Njegova
glava je nabijena na kolac i istaknuta na gradske kapije. Zajn el-Abidin,
etvrti sledbenik, iveo je u osami. Bakir je zabeleio veliki broj tradicija.
Sadekova sloboda je bila ozbiljno ograniena: nije mu bilo doputeno da
se pokazuje u javnosti tokom dana, niti da prolazi pored damije. Kazem
je izdahnuo u zatvoru. Reza je otrovan crnim groem. Njegov grob
postao je jedno od najsvetijih mesta u Iranu.
Malo se toga zna o Hasanu, jedanaestom sledbeniku. Ali Mahdi,
dvanaesti i poslednji meu njima, izbegao je pokuaj ubistva i utekao u
Persiju.
Sve od tada Mahdi zauzima posebno mesto u srcima, jednako kao i u
knjievnosti i religiji, svih Persijanaca.
Pria koja sledi ne moe se pronai u Svetoj knjizi, niti u bilo kojoj
drugoj knjizi, ali stanovnici planine Safron ipak u nju veruju i prenose je
svojoj deci:
One noi kada su Arapi pokuali da ubiju Mahdija, on je pobegao u
nau zemlju, gde je inae ivela veina njegovih poklonika.
Potraio je utoite na istoku, gde mi sada ivimo.
Peo se uz nau planinu prvo na konju, pa na mazgi i konano peice
dok nije stigao do peine. Tu je proveo nekoliko noi.
Ukoliko uzmete uljanu lampu i s njom uete u peinu, pa zaete duboko
u nju, i dalje moete videti, ak i danas, pepeo njegove vatre.
Mahdi je eleo i due da ostane u peini, ali Arapi koji su mu bili za
petama uspeli su da mu udu u trag.

I stoga se popeo jo vie, stigavi do udesnog lica stene. Tu je shvatio da

e on biti Muhamedov poslednji naslednik i da e morati da se sakrije u
bunar i saeka da bude pozvan.
Mnogo je vekova od tada prolo. On jo uvek ami u bunaru. U bunaru
Mahdija ibn Hasana Askarija.
I tako je to mesto postalo svetinja.
Svake godine na hiljade hodoasnika penju se uz planinu Safron. Do
polovine puta jau mazge, otprilike do visine od oko 2 500 metara. Tu
raire svoje ilime preko stena i sednu da odmore, popiju aj, skuvaju
neto hrane i razgovaraju sve do duboko u no. Istog trenutka kada
mesec zae iza planinskog vrha, svi zaute. U toj neopisivoj tiini, zure u
sveti bunar sve dok arobna svetlost ne dodirne povrinu stene, svetlost
koja kao da je poticala od lampe iz unutranjosti bunara. Nakratko bi
zatitrala, a potom bi nestala. Budni hodoasnici bi svi klekli da se pomole.
Hodoasnici su verovali u priu koju su jedni drugima prenosili, da je
spomenuta svetlost zapravo bila odraz plamena iz uljane lampe pored
koje je Mahdi itao knjige.
Da, Mesija je sedeo u bunaru, itajui i ekajui taj dan kada e mu
biti dozvoljeno da odatle izae.
Sam bunar je bio nedostupan obinim smrtnicima. Takoe je bio
izvan domaaja stranaca,posebno onih koji su hteli do njega da se uzveru
pomou uadi i klinova.
Pojedini seljani bili su u stanju da do njega stignu skaui sa stene na
stenu, po uskim planinskim stazicama, poput planinskih koza s
kopitama. Samo je aica ljudi iz sela Safron uspela uspeno da okona
taj poduhvat. Aga Akbar je bio jedan od njih.
Kada je Aga Akbar bio mali, njegova majka mu je esto govorila o
Mahdiju.
Da li on stvarno ivi u bunaru?, zanimalo ga je.
Da, stvarno je tako. Bog je na nebu, a sveti ovek je u bunaru.
Jesi li ga ikada videla tamo unutra?
Ja? Pobogu, ne, ne mogu ja ak tamo da se popnem. Samo je
nekoliko ljudi stiglo do bunara. Provirili su unutra i ugledali su svetog
oveka.
Ko je to bio? Koji ljudi?

Ljudi koji nose zeleni al oko vrata. Zar ih nikada nisi zapazio? Oni
kroz selo koraaju visoko uzdignutih glava.
Hou li ja jednog dana moi da doem do bunara?
Za to mora imati jake noge. Ali takoe mora biti mudar i odvaan.
U vie navrata je uspeo da savlada taj uspon, ali se uvek vraao s pola
puta. U odreenoj taki strme litice postajale su toliko opasne, da se nije
usuivao da naini ni korak dalje. Moda je taj put bilo mogue prei
samo jednom, ili e se moda staze obruiti za tobom. Kako da se vrati
ako vie nema puta?
Nisi smeo o tome da razmilja prilikom uspona, ili nikada ne bi
stigao do cilja. Kako bi se iko usudio da poe negde odakle se moda
nikada nee vratiti?
U tome je bila tajna. Nisu u pitanju bile samo snane noge i snalaljiv
mozak nego i potreba. Morao si da bude spreman da ostavi ivot iza
sebe, da kae zbogom, da se oprosti od ivota. Tek onda si mogao da
stigne do bunara.
Aga Akbar je bio spreman. Nakon smrti svoje supruge, dosegao je
odreenu taku kada je poeleo da ode do bunara i da se nikada vie ne
vrati. Sveti ovek mu je bio potreban. Oseao je potrebu da klekne pored
bunara i da prizna koliko se plai, da se vie ne usuuje da ivi.
Ba kada je njegova nesrena nevesta poloena u koveg kako bi je
zatim spustili u grob, on se iskrao kroz stranja vrata. Krenuo je u
planine, s ciljem da zaboravi na ivot.
Ljudi su ga posvuda traili. itavo selo je ekalo na groblju, pitajui se
gde je on otiao.
Kazem Han je odluio da poe u planine i potrai ga. Verovao je da
zna kuda se njegov sestri zaputio, ali se bojao da Akbar nee biti
sposoban da stigne do bunara, da e negde uzgred pasti i da niko nee
moi da ga spasi.
Osedlao je svoju mazgu, zgrabio je svoj dvogled i okrenuo se planini.
Jahao je sve dok ivotinja nije odbila, ili se nije usuivala, da nastavi
dalje. Stao je na jednu stenu i kroz dvogled zamirio u pravcu svete take.
Akbara nije bilo na vidiku.
Pogledao je ponovo kako bi proverio da moda Ali ekaj, neko je
tamo kleao, elom dotiui zemlju, ili je, moda, virio u bunar. Ne, sedeo

je na kolenima i pisao.
Kako pametan momak!, rekao je Kazem Han i glasno se nasmejao.
Akbar je stigao do bunara!
ta je on mogao da uini kako bi mu pomogao? Nita, niko nije imao
tu mo.
Kazem Han se ponovo nasmejao. Planina je vraala odjek njegov
smeha. Stigao je do bunara! uzviknuo je. Moj Akbar! Ura! Ura za
njega! Ura za mene! Pustite ga da otplae svoje suze! Pustite ga da pie!
Ha, ha, ha. Voleo bih da mi je tu moja lula. O, Gospode, kako bi dobro
bilo da sam poneo opijum. Onda bih seo na ovaj kamen i posmatrao ga i
utke puio svoju lulu.
Kako e se Akbar spustiti natrag niz planinu? Ne brinite. Svako ko je
uspeo da se popne, svakako ume i da sie. Pametne planinske kozice
uvek ponovo pronau put do kue.
Ali kako bi on trebalo da postupi? Da li tu da saeka Agu Akbara ili da
odmah poe kui? Vratio se istim putem kojim je i doao, ali sada je imao
razloga za slavlje,razlog da zadovoljno sedne na svoj ilim za puenje
opijuma. Moda to nije bio ba najpogodniji trenutak za veselje, uzevi u
obzir da je Akbarova ena tek sahranjena, ali njena porodica je bila duna
da spomene bolest svoje keri. Ali neemo aliti, nego emo slaviti!
Moramo pomoi Akbaru da prevazie njenu smrt. Napraviemo gozbu,
odmah ujutru. Ne, poeemo ve sada, odmah veeras, u mraku. Svima
koje vidim kazau: Pourite! Pourite! Popnite se na svoje krovove!
Pozdravite mog sestria! Stigao je do bunara!
Kazem Han je otiao pravo u kuu svoje najstarije sestre. Gde si? Idi
i donesi zeleni al za Akbara! Kakav je to ovek! Na Akbar je osvojio
svetu taku. Upravo u ovom asu, on stoji na rubu bunara! Evo, uzmi moj
dvogled! Pouri! Popni se na krov! Pogledaj! Jo uvek je tamo!
Zatim je odjahao do damije gde su ljudi oplakivali nevestu. Sjahao je
sa svoje mazge i uleteo unutra. Ljudi! Tako mi Alaha! Pogledajte, zeleni
al! Evo, posluite se dvogledom! Popnite se na krov i pogledajte pre nego
to se smrkne! Akbar je doao do bunara!
Usred noi, kada su svi ve strepeli da ga nikada vie nee videti, jedna
tamna figura je doetala na trg. Akbar.
Kazem Han je obmotao zeleni al oko njegovog vrata i zaplakao.

Pre nego to je izgraena pruga, u doba pre voza, oblast oko bunara
bila je obavijena misterijom. Govorkalo se da ak i ptice stiaju lepet
svojih krila i pognu glave dok nadleu iznad bunara.
Voz je sve to promenio. Bunar je nekada predstavljao sinonim za ono
nedostino, ali to vie nije bila istina. Teko je sa sigurnou proceniti da
li je eleznica oskrnavila to sveto mesto ili ga je uinila jo svetijim.
Prve dve godine od kada je voz poeo da prolazi kraj peine, sveti
bunar je i dalje bio nepristupaan.
Stanovnici planine nisu se obazirali na voz. Kao da ta moderna sprava
koja je vijugala ka granici nije imala nikakve veze s njima. Na kraju
krajeva, to je bio voz Reze Hana, a ne njihov. Meutim postepeno su se
navikli na eline ine koje su se kroz stene urezale u planinu Safron.
Kako je vreme prolazilo, sve vie i vie hodoasnika na planinu su se
uspinjali tako to su pratili prugu.
Vidite! Put! Boanski put, spreman i samo na nas eka!
Zbog ega bi se muili kreui se po varljivim planinskim stazama kad
ve postoje eleznike ine? One su ak vodile blie svetom bunaru. (Da
li je Aga Akbar koristio taj put? Nemogue je to zakljuiti iz njegovih
beleki.)
Sada, nakon to su ljudi otkrili tu svetu stazu, hteli su da naue svoje
mazge kako da se ba tuda penju. Ali mazge su se uporno nekale.
ivotinje su se plaile ina koje su smrdele na ulje, pa se nisu usuivale
da kopitama zagaze izmeu drvenih preki. One starije i iskusnije mazge,
naroito, bile su prestravljene. Naprosto bi pobegle glavom bez obzira.
I tako, reili su da se oprobaju s mlaim mazgama. Ljudi su provodili
dane, ak i sedmice, obuavajui mlade mazge kako da gaze izmeu
eleznikim pragova.
I tako, cela generacija mazgi koje su rasle na planini Safron odmah bi
krenule i stale na ine im biste im namazali malko ulja na njuke. Onda
bi hodoasnici uzjahali te mazge i ivotinje su polako poinjale svoj
uspon, prelazei jedan drveni prag za drugim.
Hodoasnici, naroito oni stariji, isprva su bili sumnjiavi. Ali dok
trepne okom, ak su se i skvrene stare dame u adorima mogle videti
kako se kikou dok mazge osvajaju prugu.
Bujica hodoasnika se brzo nadimala. Mukarci iz cele zemlje dolazili

su na planinu Safron, na svojim leima nosei bolesnu decu, poludele

ene i ostarele majke i oeve. Iznajmljivali su mazge da ih popnu na
planinu.
Taj talas nije dugo trajao. Petkom uvee, kad bi se oglasila sirena voza,
ivotinje bi se uznemirile. Zbacile bi svoje jahae i odjurile natrag u selo i
svoje tale. Obavezno bi neka od tih nesrenih ivotinja slomila nogu, ili
ak i vrat. Drugima bi se kopita zaglavila meu ine. Nisu bile retke
starice kojima bi se ador zakaio za eleznike ipove.
A onda, jednog dana, dva kamiona su se povezla nagore. Bili su
natrpani ogradnim materijalima i bodljikavom icom. Na desetine
radnika iz grada oiviili su prugu i postavili bodljikavu icu povrh ograde.
Sada vie ak ni zmija nije mogla da se provue do pruge.
Ali zato su ljudi otkrili novu rutu, nov nain da stignu do svetog
bunara. Mada, nije svako bio za to sposoban. Morao si da bude mlad,
mudar i snaan.
U prolosti, samo je aica ljudi bila u stanju da dopre do bunara. U
meuvremenu je taj broj porastao. Mladii i deaci sada su sve rizikovali
kako bi zasluili taj cenjeni zeleni al. Za njih je to predstavljalo veliki
izazov. Vrhunski test. Moda najtei ispit s kojim e se ikada suoiti.
Popeli bi se do mesta gde se zavravala bodljikava ica. Onda bi u
mraku saekali voz i potom bi skoili na njegov krov dok je ta skalamerija
bila u pokretu.
Ovaj se deo jo i smatrao laganim. Mogli su da ga ostvare skoro svi
koji bi se uopte usudili da skoe na voz u pokretu. Odluujui trenutak
bi nastupio nekih petnaestak minuta kasnije, kada bi voz doao do jedne
otre okuke i nainio nagli zaokret. Tada si morao da se preko krova
zaleti to bre moe i skoi na oblinju stenu.
Kako bi se prizemljio na tano odreenu stenu, bili su neophodni
savrena procena vremena, spretnost i hrabrost. Ako bi je neko promaio,
njegovo slomljeno ili beivotno telo bi narednog jutra na mazgi bivalo
sputeno u podnoje planine.
Svi koji bi uspeli da se pri skoku doekaju na noge i odre ravnoteu,
nonim prstima grabei stenu, kao tigar, trebalo je da poalju signal
seljanima koji su ekali dole u podnoju, s velikim nemirom pratei
razvoj situacije sa svojih krovova. Istog trena kad bi taj neko mahnuo sa
stene, izabrani strelac bi upalio baklju i poslao zapaljenu strelu visoko u

vazduh.
Ostatak puta je bio relativno lak. Kako bi se stiglo do svetog bunara,
sve to je preostajalo bee da se pree sedam varljivih planinskih zidova.
Skoro da su svi u tome uspevali.
Rano sledeeg jutra, kad se ponovo spusti niz planinu, devojice i
deaci i starci preli bi deo puta da te doekaju i pozdrave. Svi su eleli da
te zagrle i dodirnu tvoje oi, jer si njima video bunar i svetog oveka u
bunaru kako ita knjigu uz svetlost uljane lampe.
Situacija je izmakla kontroli. Kao to smo se uverili, Reza ah je bio
reen da modernizuje dravu. Nakon to je zabranio korienje adora u
javnosti, njegovi zastupnici su poeli da presreu ene pod velovima na
ulicama Teherana, da bi ih potom strpali u zatvor. Naruio je da iz Pariza
bude poslato na hiljade eira.
Njegov san je ostvaren: transiranska eleznica se sada protezala s
jednog na drugi kraj zemlje, od severa do juga i od istoka do zapada. Reza
ah vie nije gajio nikakve sumnje. Konano je kucnuo as da se otarasi
imama, svih onih besmislenih sujeverja, svih onih svetih ljudi koji su
navodno u bunarima itali knjige.
Reite se bunara!, naredio je. Prekrijte ga! Napunite ga neim i
rasterajte hodoasnike!
Ko bi se odvaio da uini bilo ta slino? Da uniti sveti bunar i
hodoasnike poalje kuama? Niko. Ako biste samo podigli i prst na
hodoasnike, neko bi mogao da vam spali dom.
Ali ah je bio istrajan. Nijednom hodoasniku vie nee biti
dozvoljeno da se vere uz planinu.
Hodoasnici nisu obraali panju na njegove pretnje. Nastavljali su da
dolaze, donosei svoje bolesne i obogaljene do svete take, gde su se
molili.
Meutim, jednog dana, pojavilo se nekoliko oklopnih vozila. Na
desetine andarma iz njih su izronili sa zapetim pukama.
Raziite se kuama!
Niko se nije ni pomakao.
Ako samo jedna od mazgi krene putem uz planinu, pucau. Gubite
se!, dreknuo je andarm.
Jedan starac je poeo da se penje. andarm je pukom ciljao u njega,

ali je ispaljeni metak proleteo iznad njegove glave.

La ilaha illa Allah, povikao je neko.
La ilaha illa Allah, usledio je odgovor podrke iz grla stotina
hodoasnika. Zatim su svi zajedno krenuli ka bunaru.
andarm je jo nekoliko puta pucao u vazduh.
Hodoasnici su nastavili s usponom. Najzad, drugi andarm se usudio
da puca u gomilu. Dva mukarca su pala na zemlju. U tom trenutku se
rulja ustremila na andarme, koji su prestravljeni pobegli u oklopna
vozila i bre-bolje se odvezli.
Sutradan je zavladala opta pometnja u svetom gradu Komu. Ajatolasi
koji su bili baeni u zatvor sada su poruili muslimanima da zatvore
bazare i stupe u trajk.
Reza ah je pobesneo.
Zapuite taj bunar betonom! zapovedio je.
Ko bi imao petlje da izvri njegovo nareenje?
Niko.
Onda u ja lino to uiniti!, izjavio je.
Rano ujutru, zviduk posebnog eleznikog vagona odjeknuo je na
planini Safron. Svima je odmah bilo jasno da se zbiva neto
neuobiajeno. Niko nije nikada ranije imao prilike da vidi voz tako
udnog izgleda. Svi su izmileli na krovove kako bi svojim oima videli ta
se to dogaa. Smeni vozi je polagano iao svojim putem uz planinu i
zaustavio se na poznatoj krivini gde su mladii obino iskakali s voza.
Reza ah je izaao napolje i, uz malo pomoi sa strane, popeo se sve do
svetog bunara. Pet obuenih planinara su ga pratili, nosei lopate, vodu i
cement. Reza je skinuo svoj vojniki ogrta, odloio ga na stenu, a potom
je onako u izmama samouvereno stao na ivicu bunara. Tokom svih
trinaest stolea koliko se Mahdi skrivao u bunaru, niko se nikada nije
usudio da uini bilo ta slino.
Donesite mi onaj veliki kamen!, zahtevao je. Spustite ga tano
ovde!
Petorica planinara zajedno su podigli veliki kameni blok i, drhtavim
rukama, poloili ga preko otvora bunara.
Zatim su ga zabetonirali cementom.
ah je tu oblast proglasio vojnom zonom. Od tada pa nadalje, samo

kraljevske planinske koze mogle su da se priblie tom mestu.

Iste veeri je ah avionom otputovao u sveti grad Komo, stigavi usred
noi. Trgovci u trajku bili su okupljeni u zlatnoj damiji, gde je mladi
imam iznosio svoj govor protiv aha. Kada je ah uo njegove
podstrekake rei, izdao je nareenje: Uhapsite tog oveka.
Svi su bili uhapeni. To jest, svi izuzev mudrog mladog imama, koji se
zvao Homeini. On je uspeo da pobegne preko krova.
U tom trenutku, ak ni sam avo ne bi posumnjao da e, pedeset
godina posle toga, isti taj Homeini unititi kraljevstvo Reze aha.
Za vreme Drugog svetskog rata, Saveznici su prinudili Rezu aha da
napusti svoju dravu. Poslat je u Kairo, gde je i umro.
Onda su te iste zapadnjake vlade pomogle njegovom sinu (koji e
kasnije postati poznat kao iranski ah) da stupi na presto.
Dok se sve to odvijalo, Aga Akbar je iveo u selu Safron. Nekoliko je
godina prolo od smrti njegove mlade neveste, ali niko nije uspevao da za
njega nae odgovarajuu enu. Ponovo se vratio mladoj prostitutki.
Kazemu Hanu se to nimalo nije dopadalo, ali nije mogao u tome da ga
sprei. A onda mu je na pamet palo da ga poalje u Isfahan.

Isfahan
Idemo u Isfahan s Akbarom,
gde tkamo ilime. Samo to i nita vie.
Kada padne mrak, sedimo na krovu
Dome damije i gledamo u nebo.

olandski pesnik P. N. van Ajk (1887-1954) verovao je da je ivot lep

i dobar zato to je ispunjen misterijom i tugom. Jedna od njegovih
najuvenijih pesama nosi nazivSmrt i vrtlar.
Persijski plemi:
Jednog jutra, ubledeo od straha, dojuri do mene
moj vrtlar i povik: Izvinite, gospodine!
Ba malopre, dole gde rue cvatu, kunem se u svoj vrt,
okrenuo sam se i video kako tamo stoji lino Smrt.
Mada se ni tren due nisam tu zadrao, kroz sene,
pre nego to pobegoh, ona je pretei uperila prst u mene.
O gospodine, pozajmite mi svog konja, i ako pourim,
ve do sumraka u uspeti u Isfahan da stignem!
Kasnije tog dana, po njegovom odlasku,
zatekao sam Smrt pored kedrova na travnjaku.
Remetei tiinu u sve guem oblaku veernjeg crnila,
pitao sam: Zato si mog vrtlara tako uplaila?
Smrt mi se osmehnula i rekla: Nisam htela da mu naudim,

jutros kada sam postigla samo to da ga silno uplaim.

Zamisli moje iznenaenje to sam ugledala tog oveka,
kad je zapisano da me veeras susret s njim u Isfahanu eka!
Tmurna pesma. Mrana pria. Isto tako natmureni Akbar na konju je
odjahao, u pratnji Kazema Hana, na pustu elezniku stanicu, odakle je
krenuo u Isfahan.
Njegov ujak je eleo da on ode na nekoliko meseci izvan sela Safron,
moda ak i na nekoliko godina. Sve je uredio tako da Akbar odsedne kod
njegovog prijatelja u Isfahanu.
Kazem Han je eleo da ga oslobodi izolovanosti njihovog sela, za koje
je smatrao da predstavlja podobno mesto za ivot samo ako ste stari ili
zavisnik od opijuma. Bilo je krajnje vreme da Akbar krene dalje i upozna
neke nove ljude. Ali koje je bilo najbolje mesto za novi poetak?
Ne bee lako biti zavisan od opijuma. Svejedno gde se zateknete,
morali ste imati svoju lulu pored sebe, vrelo ugljevlje u posudi za ar,
ajnik, posebnu au za aj, eer, istu kaiicu, ilim, kao i bezbedno ali
tiho mesto s pogledom na drvee i planine ili neki drugi blagodarni
pejza.
Zbog toga su zavisnici od opijuma potrebni jedni drugima. Zato stalno
odravaju kontakte. Svuda irom zemlje, oni imaju prijatelje i poznanike
kod kojih su uvek dobrodoli da popue lulu.
Kazem je imao mnotvo prijatelja, posebno meu pesnicima i
uvenim dizajnerima ilima. Svi ti ljudi nalazili su se visoko na
drutvenoj lestvici. Jedan od njih je iveo u Isfahanu.
Voz je stigao i Aga Akbar se u njega ukrcao. Bila je to njegova prva
vonja vozom. U svom depu je imao sve potrebne informacije: ime i
adresu svog kontakta u Isfahanu, sopstvenu adresu u selu Safron, pa ak
i telegrafski broj inovnika zaduenog za lokalnu andarmeriju.
Zamislite da po prvi put napustite svoje rodno mesto i odete direktno
u Isfahan, grad koga nazivaju polovinom sveta. Grad koji uva
najstarije persijske damije. Pre vie vekova, graevinari su imali obiaj
da te damije oblau prelepim azurnim ploicama. Misteriozne are,
kojih ima na hiljade, toliko su omamljujue da, kad se u njih zagledate,

vie nemate pojma gde ste ni ta uopte tu radite.

Iza arobnog trga pod nazivom Nak-e Dahan postoji jedno drevno
groblje s nadgrobnim ploama koje potiu jo iz doba Sasanida. Tu je
veno konaite persijskog vrtlara, onog koga je spomenuo holandski
pesnik. Na njegovom spomeniku zapisano je: Ovde poiva vrtlar, ovek
koji je nakratko utekao kandama Smrti
Ukoliko, stojei pored groba, upravite pogled u levu stranu, u daljini
moete razaznati jedan stari kedar. Ako krenete prema njemu, starom
kamenom stazicom koja vijuga kroz ruinjak, nepogreivo ete stii
blizu bazara najstarijeg u zemlji i najlepeg u itavom islamskom svetu.
Tamo moete videti najvelelepnije persijske ilime. Na stotine njih stoje
nagomilani u svakoj radnji. U stranjem delu obino postoji radionica,
gde stari, iskusni tka kali svoj zanat. On se ne bavi tkanjem novih ilima,
nego popravlja one stare. Skupi tepisi se prodaju na bazaru. Ponekad se
desi da ova jedinstvena umetnika dela budu oteena, pa se ljudi
obraaju iskusnim majstorima zanatlijama pod pretpostavkom da oni
izvode uda samo uz pomo igle i nekoliko arenih niti.
U jednoj od tih radnji mogao se zatei nadaleko uven popravlja
ilima pod imenom Behzad ibn amsololama. On je u svojim prstima
skrivao istu magiju. Ujedno, to je bio ovek koji je trebalo da saeka Agu
Akbara na eleznikoj stanici u Isfahanu.
Nakon dvadeset i tri asa truckanja, voz je konano stigao na svoje
odredite.
Aga Akbar je najzad izaao napolje.
Kad bude siao s voza, uputio ga je ujak, nemoj nigde da ide. ekaj
na stanici dok jedan starac s naoarima i tapom ne doe da te pokupi.
Verovatno se upravo sve tako i desilo, jer je godinama kasnije crnobela fotografija starca s naoarima i tapom stajala istaknuta iznad
kamina u dnevnoj sobi Age Akbara. Ako biste pomnije prouili tu
fotografiju, nazreli biste nejasne tragove naziva Isfahan na staninom
zidu iza njega.
Aga Akbar je godinu i po dana iveo u Isfahanu. Radio je od zore do
sumraka u radionici, u stranjem delu prodavnice. Kad bi posao za taj dan
bio okonan, odlazio je da spava na svom mestu na krovu.
Isfahan je ostavio trajni utisak na njega. Tokom godina koje su

usledile, nikada nije propustio priliku da to spomene. Ako bi ugledao neki

isfahanski ilim, kazao bi: Pogledajte, to je ilim iz Isfahana. Jeste li
ikada bili tamo?
Ili bi priao o tamonjim damijama. Pokazao bi ka nebu kako bi
opisao plave ploice u damiji eik Lotfalah. Taj svod izazivaki
postavljen nasuprot nebeskog prostranstva.
Kako bi izrazio svoje divljenje prema drevnoj Dome damiji, podigao
bi ciglu, a onda je namerno ispustio. To je bio njegov nain da kae da su
ploice u toj damiji poput nekog dara koji je pao s neba.
Kada je opisivao bazar, stavio bi ruku preko usta i zadivljeno se
osvrtao oko sebe. Zapravo je hteo da objasni da ilimi koje su trgovci
tamo izlagali behu toliko arobni da bi vam se vilica naprosto
oklembesila od silnog iuavanja.
Ali kako je uopte mogao da opie Isfahan svojim prostim znakovnim
jezikom? Niko nije shvatao ta on pokuava da kae. Bio mu je potreban
sin, njegov Imael, koji bi njegove rei preobratio u jezik koji su ljudi
mogli da razumeju.
ta si jo radio u Isfahanu? Mislim, uvee ili petkom kad si bio
slobodan? Kai mi ta si radio kad nisi popravljao ilime?
Petkom sam iao u damiju da se molim. Puno je ljudi bilo tamo.
A posle toga?
Ostajao sam tako sve dok se ne spusti mrak.
I posle?
Onda bih se popeo na krov i gledao u nebo.
ta si jo radio?
Kada?
Ostalih veeri? ta si tada radio?
Gledao sam.
Kako to misli? Zar si svako vee provodio na krovu posmatrajui
nebo?
Zna, ovde u mojim grudima, s leve strane, osetio sam neto. Ne
znam ta je to bilo, moda neka vrsta bola. Ne, nije to bio bol. Neto
drugo je u pitanju. Oseaj kako to da objasnim? eleo sam da se vratim
kui.
I konano mu je dozvoljeno da se vrati kui.
Razboleo sam se. Nisam vie mogao da popravljam ilime. Bolela me

je glava. Koristio sam pogrene niti. Zelene namesto plavih. To nije bilo
dobro. Otiao sam do starca, poloio sam glavu na njegovu nadlanicu i
zaplakao sam.
Starac je otpratio Akbara do eleznike stanice i poslao ga kui. Posle
dugog putovanja, voz se u neko gluvo nono doba zaustavio na
eleznikom stajalitu na planini Safron. Kondukter je potapao Akbara
po ramenu, kako bi ga obavestio da su stigli do mesta gde on izlazi.
Napustio je voz i krenuo uz planinu, s ciljem da otpone novi ivot.
Poao je prema svojoj kui, ali je iznenada skrenuo na drugu stazu.
Posle sat vremena peaenja uz strme uspone i niz duboke udoline,
stigao je do prostitutkine kue.
Pokucao je na njena vrata. Nije mu otvorila. Plaila se da je to moda
bio neki pijanac. Ponovo je zakucao. I dalje mu nije otvarala. Pozvao ju je:
Aajaa jajajajaja aaajaja ja ja aja aja ja.
Jesi li to ti, Akbare?, odazvala se ona. Otvorila mu je vrata, obavila je
ruke oko njega i uvela ga unutra. S njom je proveo tu no i ceo sutranji
dan. Tek uvee je najzad otiao kui.
Narednog jutra, Aga Akbar je stajao na seoskom trgu i na svom jeziku
je mukarcima priao o Isfahanu. Oni su buljili u njegove prste. Nijanse
koje su obojile jagodice njegovih prstiju bile su sasvim drukije od onih
koje su oni koristili. Isfahanska plava je poprimila boju neba iznad tog
grada, uta je pozajmljena od prastarog kamenja, a ni zelena nimalo nije
liila na boju trave s planine Safron. Svima je postalo jasno da je Akbar
nauio nove tehnike, da je preuzeo stil Isfahana.
Kasnije je te tehnike primenio u svom poslu. Ljudi su mu sada i radije
nego ikada pruali dobrodolicu u svoje domove.
Da nije ar pao na va ilim? Nema problema, Aga Akbar e to po
praviti. Ponaao se kao pravi zanatlija, kao ovek ponosan na svojih ruku
delo. Nikuda nije iao bez svoje kone torbice, one koju je doneo iz
Isfahana. I jahao je s njom preko ramena. Kada bi uao u neiju kuu,
torbicu bi tutnuo ispod mike, isto onako kako je stari amsololama uvek
inio, zabacio bi ramena unazad i pokretima prstiju pitao: Gde je taj
nesreni ilim?
Jednom prilikom Imael je upitao Kazema Hana: Zato si hteo da
moj otac izui ba taj odreeni zanat?

Vidi, deae, tkanje ilima nije bilo ba najpogodnije zanimanje za

nas. ak ni ene iz naeg domainstva nisu se bavile tkanjem. To je bilo
neto to su radili obini seljaci, zemljoradnici koji nisu imali ta drugo
da ine tokom dugih zimskih noi. Ja sam verovao da e to biti dobar
izbor za njega, ali sam ubrzo shvatio da bi njega to guilo. On je morao da
bude slobodan, morao je da uvek bude u prilici da se kree. Nije on bio tip
oveka koji bi mogao da provede godine i godine radei na jednom
jedinom ilimu. Bio mu je potreban posao koji bi mu oduzeo svega
nekoliko sati kako bi posle mogao da ustane i ode. I tako mi je sinula
ideja da ga uputim u pravcu rada na popravci ilima. To nije dosadan
posao. Zapravo, veoma je zanimljiv. Mora da koristi svoju glavu. Mora
da bude umetnik. Zna li na ta mislim? A bio sam ubeen da tvoj otac
ima umetniki um.
Umetniki um?
Da, kao svaki umetnik, ili dizajner, ili Kako to da ti objasnim? U to
vreme, ljudi nisu razmiljali na taj nain. Od svakog pojedinca se
oekivalo da radi, tka, ore, kosi, da zarauje za ivot. Kako bi ti postupio
da si se naao u mom poloaju? Prepravka ilima, sinko moj, bio je
najbolji posao koji je on bio u stanju da obavlja. Uvek negde postoji
oteen ilim. Pruila mu se ansa da posvuda putuje. To mu je
omoguilo da istovremeno zarauje za ivot i da stvori svoj sopstveni
izraz kao umetnik: da tka, boji, ulepava i dizajnira. Mogao je da uplie
svoje misli u svaki ilim.
Tvoj otac je bio nepismeni, gluvonemi pesnik. Ve sam ti to kazao.
Bilo mu je neophodno da svoje misli u neto kanalie, bilo da se radi o
belenici s klinastim pismom ili poderotini na ilimu
***
I tako, sa svojom belenicom u depu i torbicom preko ramena, Akbar
je na svom konju putovao od jednog do drugog sela.
Niko nije imao pojma kada je on neto zapisivao u svoju belenicu,
niti o emu je to pisao. On i njegova belenica behu nerazdvojni. Ona je
postala deo njega, kao njegovo srce koje je nastavljalo da kuca ak i kada
niko nije obraao panju na njega. Samo je Imael znao za to. Bio je
svestan toga da njegov otac osea potrebu da belei stvari koje nije
razumeo ili koje nije umeo da objasni znakovnim jezikom. O

nedostupnim, nerazumljivim, nedodirljivim stvarima koje bi ga iznenada

pogodile i navodile ga da bespomono zuri u prazno, ili da stoji sav
zbunjen, ili da sedne i mozga o svim tim nedokuivim pojmovima. Kao
to je smrt, na primer, ili mesec,ili kia, ili sveti bunar, ak i ljubav, taj
neopisivi proces koji se odvija u ljudskom srcu. Ili sluajnosti koje su ga
zauvek obeleile. Jedan od takvih incidenata se odigrao kada je odjahao u
pravcu sela Savod Bolag.
Aga Akbar je esto tu priu ponavljao Imaelu, koji je tek maglovito
nagaao o emu je tu re. Ali nikako nije mogao sa sigurnou da zakljui
ta se tano dogodilo.
Jednom prilikom, kada je imao deset ili dvanaest godina, njegov otac
ga je poveo sa sobom u jednu od svojih dugih etnji.
Gde idemo?
Pouri, pokretom ga je pozvao otac. Jedan moj prijatelj ivi tamo
gore. On moe da ti objasni celu priu. On zna sve o tome.
Koju priu?
Priu o mom sluenju vojnog roka. Zna na ta mislim. Pouri, to
bre budemo hodali, bre emo stii.
Da budemo iskreni, Imael ba i nije bio voljan da se pentra po
planini. Posle sat i po vremena, stigli su do sela, ali je Akbar nastavio da
koraa. Mrak se postepeno sputao i seljani su poeli da pale svetiljke.
Pa gde sada idemo?, alio se Imael.
Pouri. Idemo na ono imanje. Vidi li ga? Tamo, gde se sjaje ona
svetla.
Akbar nije razmiljao o tome da bi takav uspon mogao da hude
preteak za Imaela. Da gradski deaci nisu tako dobri planinari kao
seoski mangupii.
Pouri! Jo malo pa smo stigli!
Nakon to su jo pola sata sve vreme ili uzbrdo, stigli su do
spomenutog imanja koje je uvao krupan crni pas, koji je glasno zalajao.
Vlasnik imanja je izaao da ih doeka s uljanom lampom u ruci.
Ko je tamo?
Aga Akbar je poeo da vie svojim gluvonemim glasom: Aka, Aka,
Akba, Akba, Is, Isma, Isma.
Jesi li to ti, Akbare? Salaam aleikum! Zdravo, mome, kako se ti
zove? Doite ovamo. Prestani da laje, glupi psu, mar tamo! Uite.

Pas je iezao u tami. Uli su unutra.

Dakle, ti si sin Age Akbara, Imael. Alah, Alah, dobro je to. Znao sam
da Aga Akbar ima sina, ali nisam ni sanjao da ima tako pametnog,
zgodnog dekia. ast mi je to mogu da vam pruim dobrodolicu na
svom skromnom imanju. Hajde, deae. Ovo je prava ast!
Pozvao je svoju enu: Gde si? Doi i pogledaj ko nam je doao!
Uskoro se pojavila i njegova ena. Iznenaeno je pogledala Agu
Akbara, ija je ruka bila prebaena preko Imaelovih ramena.
Znai, to je tvoj sin?, pitala ga je znakovima. Alah, Alah, ko bi
pretpostavio da e Aga Akbar imati tako naoitog sina!
Spustila je poljubac na Imaelovo elo.
Dobrodoao, sine moj. Mi nikada nismo imali dece, pa te doivljavam
kao svog sina. Dobrodoao u na skromni dom. Oseaj se kao kod svoje
kue. Mi smo prijatelji tvog oca. Idi u dnevnu sobu i sedi na onaj ilim.
Nedugo zatim, farmerova ena je ula nosei na glavi veliki mesingani
posluavnik s hranom.
Jeli su i razgovarali o prolosti. Imael ak nije ni morao da posreduje,
budui da su se ovo troje odraslih ljudi savreno meusobno razumeli.
Onda je kucnuo as da Imael priupita njihovog domaina u vezi s priom
njegovog oca.
Zar nikada o tome ranije nisi uo, sinko moj? O, pa naravno da nisi,
kako si i mogao kad ti je nikad nisam ispriao?
Pogled Age Akbara nije se odvajao od farmerovih usta, tako da je
pratio svaku re u prii, skoro kao da je stvarno mogao da je uje. Da li
zna ko je bio Reza Han?, poeo je farmer. Reza ah? Jesi li ikada uo
za njega? Ili si itao neto o njemu?
U naem kolskom udbeniku postoji njegova slika. To je onaj ovek
u vojnikoj tunici, sa feldmaralskom palicom ispod ruke.
To je taj! Alah, ova dananja deca. Sve znaju! Da, on je bio otac naeg
sadanjeg aha. Pre Reze Hana, nismo imali obavezno sluenje vojnog
roka. Kada je on postao ah, naredio je svim mladiima da slue vojsku u
periodu od dve godine. Ali mi to nismo hteli. Ko bi onda obraivao zemlju
i orao polja i kosio seno? Po isteku te dve godine, ne bismo vie ni imali
farmu na koju bismo se vratili. I tako, kad god bismo ugledali andarma,
mi bismo pobegli i sakrili se na krovu ili u plastu sena.
Meutim, ponekad bi na desetine andarma pretresali sela i odvodili

sve mladie.
Moe li u to da poveruje, deae? Samo bi te zgrabili, strpali te u
kamion i odveli te. I onda bi proteklo dve godine pre nego to bi ponovo
video svoju porodicu. Bio je tvrd kao eki, taj Reza ah.
Jesu li i tebe pokupili andarmi?
Da, pronali su me i pretukli. Jednog dana je kamion upao u nae
selo i iz njega su poiskakali andarmi. Svi mladii su se rastrali glavom
bez obzira, razbeavi se u svim pravcima. Skrivali su se po krovovima, u
bunarima, na drveu, gde god im je palo na pamet. Uskoro se nijedna
muka mlada dua nije mogla zatei u selu. andarmi su poeli da pucaju
u vazduh. Upravo je tada tvoj otac na svom konju dojahao na glavni
seoski trg, na putu ka nekoj svojoj muteriji.
A gde si ti bio? ini mi se da si rekao kako si se i ti sakrio.
Pametan deki! Ti si paljiv slualac. Leao sam na krovu damije i
sve sam posmatrao odozgo.
Aga Akbar se nasmejao.
Sea li se toga?, znakovnim jezikom ga je upitao farmer. Akbare,
pamti li kako su andarmi poeli da pucaju u vazduh i ne, naravno, nisi
mogao da uje te pucnje.
Ne, ja nisam uo pucnjavu, Aga Akbar je objasnio Imaelu. Dakle,
on je dojahao na trg, uspravno sedei onako visok u sedlu. Onda je
zapazio nekolicinu andarma s pukama. Zaustavio se i odreeno vreme
ih je posmatrao,posle ega je mirno nastavio dalje.Stoj!, prodrao se
jedan andarm. Ali Aga Akbar ga nije uo. Rekao sam ti da stane! Na
trgu nije bilo nikoga ko bi rekao andarmima da je Aga Akbar zapravo
gluvonem.Stoj!,po trei put je dreknuo andarm. Stani ili u pucati! O,
tako mi Alaha, kakav je to bio trenutak. Ja sam leao na krovu i sve to
pratio.
I ta se posle zbilo?
Pa, morao sam da donesem teku odluku. U stvari, uopte nije bila
teka. Samo je trebalo da ustanem i kaem, Nemojte! Ne pucajte!
I jesi li?
Naravski da jesam. Ustao sam s mesta gde sam leao, podigao sam
ruke uvis i uzviknuo: On je gluv! Ne pucajte, on ne uje!
I onda?
andarm je uperio svoju puku u mene i viknuo: Silazi dole!

A moj otac?
On nita pod milim bogom nije uo. Nije imao pojma ta se do gaa,
pa je jednostavno nastavio dalje svojim putem.
Ali tada se andarm okomio na mene. Odmah da si skoio dole!,
povikao je. I tako sam bio primoran da skoim s tog visokog krova. Jesi li
moda obratio panju na damiju na naem trgu?
Ne, na putu do ovamo nismo proli kroz selo.
Pa, njen krov je prilino visok. I ja sam skoio s njega. Peta na mom
desnom stopalu jo uvek me zaboli s vremena na vreme. Svejedno,
andarmi su mi vezali ruke kanapom i gurnuli me u kamion. Tek onda su
krenuli za tvojim ocem. Nisu mi poverovali da je gluvonem.
A zato nisu?
Naprosto nisu. Tvoj otac je sedeo onako uspravan i visok u sedlu i
jahao je s takvim samopouzdanjem da im je bilo teko da poveruju da on
ne moe niti da uje niti da govori.
Znai, ipak su ga priveli?
Da. Uhvatili su konja za uzde i pretukli su tvog oca. Onda su mu
vezali ruke iza lea i gurnuli ga pored mene u kamion. I tako sam osuen
na dve godine vojske.
A moj otac?
To je duga pria. Ali hajde prvo da popijemo aj.
Domainova ena je ula sa po jednom oljom aja za Agu Akbara i
svog mua, dok je Imaela posluila vruim rolnicama s cimetom. Zar
nikada pre nisi uo tu priu?, pitala ga je.
Ne ba. Otac je mnogo puta pokuavao da mi je ispria, ali nisam
imao pojma da je sve tako teklo.
Ja sam je sigurno ula najmanje sto puta. Tvoj otac nas je esto
poseivao, a istog trenutka kad bi ova dva oveka sela jedan pored drugog,
iznova su poinjali priu o andarmima i vojnoj slubi. Farmer je ispio
svoj aj i tek tada je nastavio s priom.
U sve na svetu sam se kleo da je Akbar gluvonem. Ali andarmi me
nisu sluali. Odveli su nas do vojnih baraka u gradu. Sutina bee u tome
to su raznorazni ljudi pokuavali da izbegnu regrutaciju tako to su se
pretvarali da su gluvi ili nemi, ak i slepi. Neki od regruta su ak odsecali
svoj kaiprst kako bi dokazali da nisu sposobni da pucaju iz puke.
andarmi su pomislili da se tvoj otac takoe folira, pa su ga zatvorili.

U zatvorsku eliju?
Da.
I ta je moj otac onda uradio?
Ne znam. Verovatno nije imao ni predstavu o tome ta ga je
zadesilo.
Kako to? Sigurno je bio u stanju da se razjasni s njima. Zar nije znao
ta je to vojni rok?
isto sumnjam. Ni meni lino to nije bilo ba najjasnije. Cela ta
zamisao me je plaila, sve nas je plaila. Devojke iz sela su plakale kada
su nas odveli. Mislile su da se nikada neemo vratiti
Ali zato su ga stavili u zatvorsku eliju?
Uvek su to inili s mukarcima za koje su verovali da se pretvaraju
kako su gluvonemi. Nisu im davali nita ni da jedu ni da piju. Posle
izvesnog vremena, oni bi otvorili usta i poeli da preklinju: Vode, vode!
Molim vas, edan sam! ujete li me? Nisam gluvonem. Vode, molim vas!
Strepeo sam da bi Akbar mogao da zanemoa od ei. Morao sam
neto da uinim.
Zar nisi mogao to da prijavi generalu ili nekom od oficira?,
zanimalo je Imaela.
Ne, oni se nisu sputali na taj nivo da razgovaraju s nekim kao to
sam ja. Osim toga, ne bih se odvaio na tako neto. Ja nikada pre nisam
naputao nae selo. Nikada pre nisam bio u gradu. Nikada nisam video
oficire, a kamoli generala.
Stvari su od loeg pole ka jo veem zlu. Pronali su belenicu, tu i
jednu malu sveicu, u depu kaputa tvog oca.
Kakvu belenicu?, raspitivao se Imael.
Otkud bih ja to znao? Ni ja nisam imao pojma da tvoj otac ima tu
belenicu. Bilo kako bilo, andarmi su se okupili da o tome prodiskutuju:
ta je to? Kako je taj ovek doao do te knjiice ispisane klinastim
pismom?
Situacija nije bila nimalo povoljna. Pozvan sam u kancelariju. Glavni
andarm me je upitao: Zna li neto o toj knjizi?
Ja? Ne
Bacio sam pogled na njen sadraj. Nisam znao da itam, ali sam je
prelistao i to mi je bilo dovoljno da shvatim da nije re o obinoj
belenici. Rukopis u njoj je bio nekako smeno udan. Na stotine malili

klinia i iljaka koji su izgledali kao da ih je neko malo dete navrljalo.

Doveli su i tvog oca u kancelariju. Mnogo je izgubio na teini. Od
njega su ostali samo kost i koa. ta je ovo?, pitali su ga.
To je moje, odgovorio je pokretima ruku.
Kako si doao do ovoga?
Ja, Akbar, ja sam to napisao, odgovorio je svojim jezikom znakova.
Ti? Ti si ispisao ovu knjigu?
Da
O emu si pisao?
O nekim stvarima u mojoj glavi, pokazao je.
andarmi ga nisu razumeli, a svakako mu nisu ni poverovali.
A ti? Jesi li mu ti verovao?
Poznavao sam tvog oca, meutim, nisam ga uvek razumeo. Da
budem iskren, jesu me muile neke sumnje. Plaio sam se da je tu
belenicu ukrao od nekog od onih stranaca, onih strunjaka za klinaste
reljefe.
Moj ujak, iznenada se dosetio Akbar i znakovima pokazao
andarmima. Moj ujak zna sve o tome. On me je posavetovao da treba da
zapisujem sve te stvari iz svoje glave.
Poi za mnom, pokretom ruke ga je pozvao andarm. Idemo da
posetimo generala!
I tako, poveli su nas kod generala. andarm je spustio knjiicu na
generalov sto.
Knjiga? Klinasto pismo?, zaprepastio se general. Gde si to naao?
Pronaao sam u njegovom depu, objasnio je andarm. Ovaj ovek tvrdi
da je gluv i nem
Samo Bog je mogao da mu pomogne.
Moje. To je moje. Uporno je pokazivao Aga Akbar. Ujak. Moj ujak
zna sve o tome. Razmiljam, pa to zapiem u ovu knjigu.
Poznaje li ovog oveka?, pitao me je general.
Da, on mi je prijatelj, ovaj, hou da kaem, poznanik. On je zanatlija,
najbolji prepravlja ilima u itavoj oblasti. ivi sa svojim ujakom u selu
Safron.
Zna li kako je doao do ove knjige?
Ne
U redu, slobodan si

Nisam mogao ni da pretpostavim ta e s njim dalje biti.

Nekih sat vremena kasnije, uo sam da neko vie: Pogledaj, to je Aga
Akbar! Izaao sam napolje da se lino uverim ta se to zbivalo. andarmi
su mu u meuvremenu strgnuli svu odeu i gurnuli ga u ledeno jezerce.
Imael se zapanjeno zabuljio u svog oca. Aga Akbar, koji je pratio
svaku re u prii, klimnuo je glavom i osmehnuo mu se.
Domainova ena je sela pored Imaela i prebacila mu ruku preko
ramena. A sada, hvala Gospodu, Aga Akbar ima sina da mu pomogne.
Farmer je nastavio da govori. Nisam mogao da budem sasvim
siguran da je Akbar govorio istinu. Teko je bilo poverovati da je on sam
sve to napisao. Ali ja sam bio jedini prisutan da neto uinim za njega., a
posle izvesnog vremena, vie nisam mogao da izdrim. Odjurio sam do
generala,koji je stajao pored jezerceta. Kleknuo sam mu pred noge i rekao
sam da Akbar govori istinu, da je on dobar ovek i da treba nekoga poslati
po njegovog ujaka Kazema Hana.
Da li je to pomoglo?, zanimalo je Imaela.
Jeste, hvala Bogu. Izvukli su ga iz jezerceta, obmotali su mu ebe oko
ramena i vratili ga unutra. Sea li se, Akbare?
Aga Akbar je klimnuo glavom. Da, seam se. Nisam to zaboravio.
Tri dana posle toga, Kazem Han se ispred vojnih baraka pojavio u
pratnji imama iz sela Safron. Imam je spustio Svetu knjigu na generalov
sto i zakleo se da Akbarova belenica nije nita vie od pokuaja jednog
gluvonemog oveka da oponaa klinasto pismo, da su to bile samo
besmislene krabotine Age Akbara.
***
Mnogo godina kasnije nakon smrti Age Akbara, potar je Imaelu
isporuio jedan poseban paket.
Dotle je Imael ve bio napunio onoliko godina koliko je njegov otac
imao kad su ga andarmi uhapsili. Otvorio je paket. Bila je to knjiga.
Belenica sa krabotinama Age Akbara.
Imael je seo za svoj sto, prelistavao je belenicu i pomislio: Kako u
ikada otkriti tajne koje sadre ove stranice? Kako da postignem to da
knjiga iznese sopstvenu priu? Kako da ovo prevedem na razumljiv
jezik?

Nova ena
Do sada smo ispriali poneto o Imaelu,
mada jo uvek nismo opisali njegovo roenje.
Uskoro emo susresti enu u snegu.
Odatle e Kazem Han preuzeti nit prie.

onekad morate da budete strpljivi. Ako vam se ini da ono to

trenutno radite nikako ne uspeva, odloite to u stranu na izvesno
vreme. Na taj nain ivotu ete pruiti ansu da se sam sredi.
Kazem Han je otiao na neko putovanje. Nije mogao da se vrati kui
zato to je u meuvremenu napadao itav metar snega. Bilo je potrebno
nekoliko dana da se put raisti.
I zato je odjahao u potrazi za nekim poznanikom koji je takoe bio
uivalac opijuma. Ba kada je poeo da pada mrak, stigao je u selo
Uomein.
Dobro vee!, pozvao je starca koji je uklanjao duboki sneg s druma.
Dobro vee i tebi, strane! Mogu li nekako da ti pomognem?
Traim lovca.
Kojeg tano? Svi u ovom selu su lovci.
Hmm Onog koji lovi planinske koze.
Ah, da, znam na koga misli. Nekada je lovio planinske koze, ali bi
ovih dana bio srean da pogodi i neku domau kozu. Bilo kako bilo, poi
dole putem koji sam upravo raistio, dok ne ugleda jedan stari hrast.
Zatim kreni stazom s njegove leve strane i popni se uz brdo kroz sneg. U
daljini e ugledati kuu s dugim kamenim zidom i ogromnim kozjim
rogovima iznad kapije. E, tu ivi lovac.
Kazem Han je kroz sneg odjahao uzbrdo do kue, ali je ona delovala
pusto. Sa svog konja, pozvao je: Zdravo, ima li koga unutra?
Odgovora nije bilo.

Zalupao je na vrata drkom svog jahaeg bia. Love? Jesi li tu?

Saekajte! zauo se glas neke mlade ene.Prvo moram da uklonim
sneg.
Da li je taj glas dopirao iz dvorita ili s krova? Nije mogao da proceni.
Salaam, strane!, pozdravila ga je ta ena.
Kazem Han se osvrnuo preko ramena.
Ovde sam, ovde gore. Koga trai?
O, znai tamo gore! Zdravo. Traim lovca.
On sada spava.
Tako rano?
Da, kazala je i nestala.
Kazem Han je udeo za nekim mestom gde bi mogao da sedne i
popui svoju lulu. Bilo je to njegovo uobiajeno vreme za to i njegovo je
telo ve poelo da podrhtava. Zato je ponovo pozvao: Iju-hu, mlada damo,
gde si?
Ponovo bez odgovora.
ta dovraga radi tamo gore?
istim sneg, kako se krov ne bi sruio na glavu tvog lovca.
Sii dole. Hitno je. Treba mi
Znam ja ta tebi treba, prekinula ga je. Ali to ovde nee dobiti.
Zbogom.
Molim te da probudi lovca i kae mu da je Kazem Han ovde. Jesi li
me ula? Kazem Han.
Ne, neu ga probuditi. Odbijam da ijednog vie stranca primim u
kuu. Zbogom, gospodine!
Ja nisam stranac, ja sam Kazem Han.
Ba me briga ko si ti, ionako od mene nita nee dobiti. Nita od
opijuma, vatre, aja. elim ti ugodan nastavak putovanja!
Gospode, kakva teka ena! Sasluaj me! Moram smesta da popuim
lulu. Ako to ne uinim, pau mrtav ovde pred tvojim pragom.
Tako svi oni kau.
Ovo je drugaije.
Tvoje ime meni nita ne znai, tako da, samo napred, moe
slobodno da se mrtav srui na moj prag. Ali da popui lulu? Ne, ne u
mojoj kui, vie ne. ta misli, ko bi morao da pripali vatru? Ja. I ko bi
morao da skuva aj? Opet ja! Shvata li ta ti govorim? Nikada vie ni za

koga neu da inim te stvari!

Onda idi i dovedi lovca!
Lovac je mrtav. Jesi li sada zadovoljan?
eli li da te preklinjem? Da li eli da ovaj starac klekne pred tobom
na kolena? Pogledaj me. Malo mi nedostaje da padnem s konja.
Ona je ignorisala njegove molbe.
On je malko razmislio, pa se odluio za novu taktiku.
Jasno mi je zato tako govori. Apsolutno si u pravu. Ali ja ne
spadam meu prosene uivaoce opijuma. Ja sam najpoznatiji ovek na
celoj planini Safron. itam knjige i napamet znam na stotine pesama.
Takoe, ja ih i piem. Ako otvori vrata, napisau jednu pesmu posebno
za tebe.
Odgovora nije bilo.
I ko si ti uopte?, gnevno je povikao. Njegova nova ena?
Ja? Loveva ena? Nemoj biti smean. Posle takve opaske, budi
siguran da ti neu otvoriti vrata.
Obeshrabren, spremio se da odjae.
Strane! Saekaj trenutak, zaustavila ga je i sila dole.
Otvorila mu je kapiju. Kazem Han je ujahao u dvorite.
U tom. trenutku mu je u glavi bljesnula jedna pomisao: moda je
upravo to bila ena za kojom su tragali. Ali ta je ideja isparila iz njegovog
mozga jednako brzo kao to se i pojavila.
Sjahao je sa svog konja. ena ga je uvela u opijumsku sobu, gde je
lovac, s lulom u ruci, zaspao pored ohlaenog ugljevlja.
Ona je zapalila nekoliko bademovih granica i razgorela vatru. Potom
je uarene ugarke premestila u istu mesinganu posudu za ar, stavila
nekoliko komadia istog utog opijuma na porcelanski tanjiri i donela
iniju sveih urmi. Evo, ovo je za tebe, promrmljala je i ubrzo zatim
iezla.
Kazem Han je ostao bez rei. Jo od mladosti je puio opijum, ali za
sve to vreme niko mu nije ponudio tako istu opremu za puenje.
A kako se ti zove?
Tina, dobacila je iz susedne prostorije.
Kako?
Tina.
Da li je to persijsko ime? Ili ime s druge strane planina, iz Rusije?

Nije imala pojma. Kazem Han je puio i razmiljao: ne, verovatno to

ne bi ilo. ak i kad bi joj ponudio sve zlato iz planine, ona ne bi pristala
da se uda za Agu Akbara.
Puio je i izbacivao dim kroz prozorske zastore, napolje u hladan
noni vazduh. Ve e se ukazati neko reenje, pomislio je. ivot, udo,
tajna. Ili moda nee, moda ipak greim.
Tina, ponovo ju je pozvao. Gde si? Tvoje ime nije Tina, zar ne?
Doi, imam neto za tebe.
Ona se pojavila s ajnikom sveeg aja i inijicom smeeg eera, koji
je stigao ba izdaleka.
Da li je ovo loveva kua ili raj? Hvala ti. Imam prsten s tirkizom za
tebe. Nemam dece ni sinove ni keri ali ti moe da mi bude ki.
Samo napred, stavi ga na prst. Zato ne bi dola da sedne pored mene?
Tina je sumnjiavo sela preko puta njega i probala prsten, koji je imao
prelepi tirkizni kamen. A onda, oigledno zakljuivi da taj starac nije
ozbiljan, htela je da ustane.
Molim te, nemoj da ide. Ti si loveva ker, zar ne? Dobro, smem li
neto da te pitam? Da li ivi ovde sa svojim ocem, ili si mu samo dola u
posetu?
Ugledao je iznenadni strah u njenim oima. Vratila mu je prsten i
odjurila iz prostorije.
Upravo u tom trenutku se lovac probudio.
Boe moj, vidi ko je ovde! Da li je ovo san, ili si stvaran?
Jeste san, odgovorio mu je Kazem Han. to se mene tie, ja sam u
raju. Tvoja ki me je pustila unutra. Doi i sedi ovde pored mene. Vatra je
crvena kao rubin. Tvoja Tina je zlata vredna.
Tebi sam na usluzi. Prava je ast imati Kazema Hana za gosta,
uzvratio mu je lovac. Tina pozvao je, spremi obrok za ovog gospodina.
Kazem Han je izvukao svoj novanik i unuo par novanica ispod
ilima na kome je lovac sedeo.
Tako mi nebesa, nikako. Ti si moj gost. Dobrodoao si u mojoj kui.
Insistiram, love, ali hvala ti u svakom sluaju. Dakle, ti si zaista
srean ovek to ima tako finu ker.
Finu? Ona je prava goropadnica.
Goropadnica?
Kazem Han mu je dodao lulu. Nakon to je lovac povukao nekoliko

dimova i opustio se, nastavio je da pria. Postavi se na krov kao neka

tigrica i nee nikoga da pusti kroz kapiju. _
Da li ona ivi ovde s tobom? Mislim, da li je udata?
Udata? Tri puta se udavala. Ona mrzi mukarce. Ukoliko joj ak i
samo spomene tu temu, ona pone da vriti, a ene iz susednih kua
izjure na svoje krovove, maui metlama. One misle da ja pokuavam da
je prodam nekom zavisniku od opijuma. Hej, Tina, gde si?
Dok su milioni zvezda titrali na nebu, Tina je ostarelom pesniku
posluila izvrstan obrok. Prema njemu se ophodila s toliko
neuobiajenom ljubaznou, da je njen otac ostao zaprepaen.
Kada je lovac ponovo zaspao, Kazem Han ju je pozvao.
Tina? Molim te, sedi tu. Evo, uzmi prsten, tvoj je. Voleo bih da
popriam s tobom. Imam jedan problem i ti si moda jedina osoba koja
mi moe pomoi da ga reim.
Kakav problem?
uj me, dete. Postaviu ti nekoliko pitanja. Moe na njih da mi
odgovori, ali i ne mora, kako ti je volja. Ovde u prenoiti, a izjutra
kreem natrag svojoj kui. Moda si ti ba ona koju smo traili. Ja imam
sina zapravo, on je moj sestri. Snaan, zgodan mladi iz dobre
porodice. Ali, imamo problem.
Pa, u emu je problem?
On je gluvonem. I jo uvek mu nismo pronali suprugu. Traimo
neku inteligentnu enu za njega. Razume li me?
Razgovarali su sve do poznih nonih sati.
Narednog jutra, im su prvi zraci sunca obasjali sneg, Kazem Han je
uzjahao svog konja. Iako jo uvek nije bilo sasvim bezbedno putovati, on
je kroz dubok sneg odjahao do sela Safron.
Gde je Akbar?
Iao je od kue do kue u potrazi za svojim neakom, sve dok ga
konano nije zatekao kod jedne od njegovih muterija.
Poi sa mnom, Akbare! Ne, ostavi to. elim da poseti javno kupatilo,
zatim da obue ono svoje odelo iz Isfahana i da kosu namae
briljantinom. Evo, uzmi najbreg konja. Ne zaboravi da stavi malo suvih
ruinih latica u depove. Pouri, Akbare! A sada me prati. Evo je ogrlica.
im ona otvori vrata, zabaci ramena unazad i visoko podigni glavu. Zatim

izvadi ogrlicu iz depa i prui je njoj.

Do loveve kue su stigli u sumrak. Kazem Han je pokucao na vrata.
Tina je otvorila.
Evo ga, glasno je izgovorio Kazem Han i pokazao na Agu Akbara,
odevenog u lepo crno odelo, kako gleda u Tinu s lea svog konja. Niko od
njih nije znao ta dalje treba initi. ak i iskusni Kazem Han nije uspevao
da pronae rei.
Uite, kazala je Tina. Onda se okrenula ka Agi Akbaru i pozdravila
ga pokretima ruke.
Oi Kazema Hana se ispunie suzama.
Odlino. Ti si izuzetna ena. Hajde, Akbare, sjai s konja. Prestani
tako da blene. Sada emo ui u kuu. Ali pre svega, Tina, keri moja,
imam neto da ti saoptim. Sutra e naa porodica doi po tebe i uskoro
e biti naa nevesta. Poveemo te u na dom i dobie sopstveno
ognjite. Ali upozoravam te da e tvoj ivot moda biti teak. Ili moda i
nee. Ne postoji nain da se to unapred pogodi. Meutim, znam da nee
biti sasvim lako, posebno ne na poetku. Sada si videla svog budueg
mua. Daj sebi vremena, jo uvek moe da se predomisli. Idi proetaj se
pored kedrova i porazmisli o svemu. Ja u te ekati ovde.
Ali Tini ta etnja nije bila neophodna. Prila je Agi Akbaru i pokretima
ruku ga pozvala: Ui unutra. I moj otac e uskoro doi.
O, moj Boe, milosrdni Boe, kakav trenutak, kako divna ena! Gde
si, love? Razmotaj ilime i pripali vatru.
Konji su stigli ve sutradan. Porodica je donela zlato, srebro, odeu,
tkanine, orahe, hleb, meso, ovce,kokoi, jaja i med. Sve to za lovca. Tinu
su odenuli u cvetni beli ador i pomogli su joj da uzjae konja. Bez slavlja,
bez pesama, bez gostiju samo nevesta na konju. Kao da su se plaili da
se vesele, da izraze svoja oseanja.
Ne izgovaraj ni re, samo kreni, moglo se proitati u njihovim oima.
Uprkos tome, imam je izrecitovao jednu kratku i melodinu suru: Arrahman, alam al quran, Khalaqa al-insan, allamahu al-bayan. Ashshams wa al-qamaru be-husbanin, wa as-samaa rafa ha wa wazaa almizan.
Mlada je odvedena u Akbarovu kuu. Ovo su tvoj dom, tvoj suprug,
tvoja postelja.

Ovog puta se nijedna starica nije skrivala iza zavesa. Evo su ti tiganj,
hleb, aj, sir. Sve ti preputamo, Tina, kazali su i otili.
Dozvolili su da se stvari same razvijaju svojim tokom.
Sve je bilo predskazano sudbinom, sam se ivot za sve postarao. I Tina
je zatrudnela.
Jedne hladne novembarske noi, Tina je leala ispod prekrivaa pored
kaljave pei, posebne pei s keramikim ploicama pored kakve su ljudi
spavali tokom izuzetno hladnih zima. Pritisla je stopalo uz Akbarova lea
i probudila ga. On je znao da je kucnuo as da se beba rodi, pa je skoio iz
postelje i upalio uljanu lampu.
Da li te boli?
Pouri, pokazala je Tina,idi i brzo dovedi babicu.
Mukarci iz njihove porodice stigli su ak i pre ena. Neko je doneo i
veliki samovar. Neko drugi se dosetio da ponese veliku posudu za ar.
Kazem Han je doprineo svojim utim opijumom. Ko zna? Moda e imati
ta da proslave.
Kazem Han bee u to uveren, budui da se obratio Koranu. Odgovor
mu je doao u vidu Marijine sure:
Wa azkurfi al-kitab maryam eze antabazar min ahleha makanan
sharqyan
Kada je Marija otila iz svog porodinog doma na mesto
istonjakog izgleda i uzela veo kako bi se skrila od tuih oiju,
Alah joj je poslao svoj Duh u vidu savrenog mukarca. Ona mu je
rekla: Ja svoje utoite traim u Alahu. Ostavi me na miru.
On joj je na to uzvratio: Ja sam samo boji izaslanik. Rodie
sina.
Mukarci su posedali u krug u gostinjskoj sobi i utke su ekali.
Toliko je dugo trajalo da se vatra zamalo ugasila. Svi su gledali u Kazema
Hana koji je razgoreo ar kako bi mogao da upali lulu istog asa kad beba
doe na svet. Vladala je sveopta tiina, a onda su iznenada zauli pla
deteta iz susedne sobe.
U skladu s porodinom tradicijom, jo uvek nikome nije bilo
dozvoljeno da poremeti tiinu. I zato je babica samo pokretima ruku
objavila: Muko.

Kazem Han se toliko iroko osmehivao da su se njegovi zlatni zubi

sijali. Posle izvesnog vremena, najstarija ena iz kue uzela je Imaela u
naruje i donela ga u gostinjsku sobu. I dalje se niko nije oglaavao, zato
to prve rei, prva reenica koja e dopreti do bebinog neukaljanog uma,
mora da bude pesma neki stari melodini stih. Ne re koju bi izgovorila
babica, ni radosni usklici roaka, ne svakodnevne rei iz usta suseda,
nego pesma koju je sroio Hafiz, srednjovekovni majstor za persijsku
poeziju.
Kazem Han je ustao, uzeo je Hafizovu zbirku, sklopio je oi i otvorio
knjigu. Na vrhu stranice, s desne strane, nalazila se pogodna pesma koju
je trebalo izgovoriti pored detetovog uha. Kazem Han je prineo svoja usta
s mirisom opijuma blie Imaelovom uhu i proaputao:
Bolboli barg-e gol-i khosh-rang dar menqar dasht
wa andar-an barg o nava khush nalaha ye zar dasht.
Goftam-ash, dar ayn-e wasl in nala o faryad chist?
Goft, mar-ra jilva-ye mashuq dar in kar dasht.
Jednom videh slavuja s nenom laticom u kljunu
ali ovaj spomen na voljenu samo ga nagna na tugu.
Zato oplakuje taj simbol ara srca svog?, upitah.
Zbog njega je moja enja jo vea, ree mi uz uzdah.
Prve rei koje su doprle do Imaelovog mozga govorile su o ljubavi,
tuzi i enji za voljenom osobom.
Zatim je Kazem Han predao dete Agi Akbaru: Evo ga, tvoj sin! Tek
tada su ene radosno ciknule.
Glas Kazema Hana bee prvi zvuk koji je Imael uo. Ili je barem tako
mislio. Mnogo godina kasnije, dok je pokuavao da protumai belenicu
svog oca, otkrio je da se stvari nisu ba tako odvijale.
Imael je oduvek imao problema sa svojim levim uhom. Njegov otac
je znao zbog ega je tako. On jeste pokuavao da kae svom sinu neto o
babici i knjizi i uvetu i gluposti novopeenog oca, ali ga Imael nije
razumeo.
Ono to se zaista dogodilo (sudei prema belekama Age Akbara) bee
sledee:

Sedeo sam s mukarcima. Nisam znao da li je beba ve roena il

ne. Odjednom sam zapazio kako se zubi Kazema Hana blistaju.
Odmah sam znao da je dete dolo na svet. Moja tetka je ula s
bebom u naruju. Plaio sam se da bi dete moglo da bude
gluvonemo kao i ja, pa sam eleo da proverim da nije gluvo. Znam
da to nije bilo u redu, ali sam odjednom ustao, odjurio sam do svoje
tetke, uzeo sam bebu iz njenog naruja, priljubio sam usne uz
njegovo uho i neto sam promrmljao. Beba je zavritala i sva
poplavela. Kazem Han je otrgao dete od mene i izbacio me iz kue.
Izaao sam i stao pored prozora. Svi su me namrgoeno
pogledavali popreko. Ja sam u stvari viknuo bebi kraj uha. Svi su
govorili kako e dete zauvek biti oteeno. To jeste bilo glupo od
mene, stvarno glupo. Akbar je glup.
Oteen? Ne, ne ba, ali kad god je Imael bio bolestan, ili uznemiren,
ili se oseao obeshrabreno, kad god bi klonuo i morao ponovo da se
podigne, neki glas je odjekivao u njegovom uhu. Glas njegovog oca. Aga
Akbar mu je uvek bio u glavi.

KNJIGA II
Novo tlo

Novo tlo
Imaela mue sumnje. Nije siguran moe li
priu svog oca da pretoi na papir.
Posle dueg kolebanja, uzima pero.
Jedan poznati holandski klasini roman poinje ovako:
Ja sam trgovaki posrednik za prodaju kafe, i ivim u ulici
Lorijergraht broj 37, u gradu Amsterdamu. Nemam naviku da
piem romane i sline stvari, pa sam se dugo skanjivao da kupim
nekoliko dodatnih tabaka hartije i krenem da piem delo koje si ti,
dragi itaoe, upravo zapoeo, a koje mora da proita ako si
trgovaki posrednik, ili bilo ta drugo. Ne samo da nikada nisam
napisao nita ni nalik romanu nego ak ne volim ni da itam takve
stvari, jer sam ja poslovni ovek. Godinama sam se pitao koja je
njihova svrha, i zaprepaen sam drskou s kojom se pesnik ili
pripoveda usuuje da vam isporui neto to se nikada nije ni
zbilo, i to se obino nikada nije ni moglo dogoditi. Ako ja u svom
poslu a ja sam trgovaki posrednik i ivim u broju 37 ulice
Lorijergraht dam neku izjavu glavnom direktoru a direktor je
onaj ko prodaje kafu koja sadri samo mali deli neistine, to ini
najvei deo svih pesama i svih romana, on bi odmah mogao svoju
firmu da preda Buselinku & Votermanu. I oni su takoe trgovaki
posrednici, ali njihovu adresu ne morate da znate. Dakle Izriito
pazim da ne piem romane niti da dajem bilo kakve lane izjave. I
mogu rei da sam ve primetio kako ljudi koji krenu u tom pravcu
najee vrlo loe zavre. Imam etrdeset i tri godine, ve skoro
dvadeset godina radim u svojoj profesiji, tako da mogu da se
odazovem svakome ko trai iskustvo. I video sam kako mnoge
dobre firme propadaju! I najee, kad bih pokuao da otkrijem

razlog tome, inilo mi se da njih treba traiti u pogrenom pravcu

kojim su mnogi ljudi poli jo u svojoj mladosti.
Istina i zdrav razum u to ja verujem, i toga u se drati.
Prirodno, izuzimam Svete spise
Nita osim lai!
Da se razumemo, ja nisam protivnik stihova samih po sebi.
Ukoliko volite da se rei rimuju, ja nemam nita protiv toga! Ali
nemojte izgovarati nita to nije istina. Vazduh je hladan, asovnik
otkucava jedan. To bih nekako i mogao da prihvatim, ako je
vazduh zaista hladan i ako je stvarno jedan sat. Ali ako je petnaest
do tri, onda bih ja, budui da ne brinem o rimovanju, rekao:
Vazduh je hladan i sada je petnaest do tri. Ali stihoklepac je
naklonjeniji tome da kae da asovnik pokazuje jedan sat, upravo
zbog one hladnoe iz prvog stiha. to se njega tie, mora da bude
tano jedan, jer u suprotnom, ta hladnoa bi izgubila smisao. I
stoga poinje da izokree istinu. Ili vreme mora da se promeni, ili
poloaj skazaljke na asovniku. A u tom sluaju, jedno od toga
mora biti neistina
Nita izuzev lai, kad vam kaem!
A onda, one besmislice o nagraenim vrlinama! Oh, oh, oh! Ve
sedamnaest godina sam trgovaki posrednik Lorijergraht, broj 37
pa sam se mnogo ega nagledao za sve to vreme; ali ne mogu
uvek da se oduprem tome da se strano rasrdim kada shvatim
koliko se dragocena boja istina tako sramotno izobliava.
Nagraena vrlina? Ako je tako, zar u tom smislu i vrlina ne bi
postala predmet trgovine? Stvari jednostavno ne funkcioniu na taj
nain u ovom naem svetu, i dobroje to je tako. Jer koja bi onda
zasluga vrline bila kada bi svaki put bivala nagraivana? Dakle,
zato onda ljudi moraju da izmiljaju tako bestidne lai?
Sve same lai, gnusne lai!
I ja lino imam nekih svojih vrlina, ali da li zbog toga traim
neku nagradu? A injenica da imam vrline moe se prepoznati u
mojoj ljubavi prema istini. To je moja najsnanija crta, posle moje
predanosti veri. I voleo bih da bude potpuno ubeen u tu injenicu,
itaoe, jer je to ujedno i moj izgovor za pisanje ove knjige Ja sam,
da ponovim, trgovaki posrednik u prodaji kafe, 37 Lorijergraht.

Znai, dragi itaoe, upravo toj mojoj neoborivoj ljubavi prema

istini i mom poletu u poslu kojim se bavim moe da zahvali za ove
stranice.
itaoe! Naveo sam ovaj odeljak iz Multatulijevog romana Maks
Havelar zato to ono to trgovaki posrednik govori ima dodirne take s
mojom priom. Multatuli pie o gospodinu Drogstopelu, trgovakom
posredniku u prodaji kafe, koji ivi na broju 37 u ulici Lorijergraht. Isti
taj gospodin Drogstopel nam, sa svoje strane, iznosi priu o Maksu
Havelaru. I tako zavrite itajui knjigu o trgovakom posredniku i
oveku pod imenom Maks Havelar.
U tom romanu, gospodin Drogstopel dobija jedan paket zapise
Maksa Havelara. I onda ih iskoristi da napie knjigu.
I ja sam, pre nekoliko meseci, primio jednu poiljku belenicu mog
oca. Nikada ranije nisam ni pokuao da napiem knjigu, ali voleo bih u
tome sada da se oprobam jer, ako je sve to uopte mogue, voleo bih da
pisanijama moga oca podarim itljiv oblik.
Nita osim lai, kae trgovaki posrednik. Sve same kojetarije i
lai.
Priznajem da sam se na isti nain postavio u odnosu na svoje delo. Ja
nisam trgovaki posrednik i nikada se nisam bavio prodajom kafe. Ja sam
stranac koji ve nekoliko godina ivi u Holandiji.
Zovem se Imael. Imael Mahmud Gaznavi Korasani. Ne stanujem u
broju 37 ulice Lorijergraht, nego u broju 21 ulice Nijeuvgraht. I ne ivim
u Amsterdamu, nego u Flevopolderu na obogaenom tlu koje su
Holanani oteli od mora.
Sedim za svojim stolom u potkrovlju, zurei kroz prozor. U Fleve
polderu je sve novo: zemlja se jo uvek osea na ribu, drvee je mlado i
ptice svijaju svoja gnezda od sveih granica. Ovde nema prastarih rei,
nema drevnih ljubavnih pria, nema starih feudalnih poseda.
Sve je u belenica mog oca staro: planine, bunar, peina, klinasti
reljef, ak i eleznica. Zato se ne usuujem da pero spustim na papir. Ne
mogu ni zamisliti da roman piem na ovom novom tlu.
Pogledam u pravcu nasipa i vidim more. Barem je to more staro.
Meutim, da budem iskren, to vie i nije more, nego samo jedan njegov
deli koji su Holanani ugrabili. Ba kao to sam ja, siuna mrva drevne

persijske kulture, okruen holandskim nasipom.

Moda ovo bive more moe da mi pomogne.
Grad u kome ivim je nov, ali ostaci nekadanje nastambine nalaze se
svuda oko mene. Upravo mi to treba.
Ba kao to su Holanani stvorili tlo, pejza, i ja mogu da iskoristim
zapise svog oca, pa da iz njih stvorim neto novo.
U ovom gradu ima pesnika i ja poznajem dosta njih. Sastajemo se
jadanput meseno u novoj kafeteriji i jedni drugima naglas itamo
plodove svog nadahnua.
Evo nekoliko pesama iz zbirke pod naslovom Flevoland. Anamarija je
napisala:
Iznad ovog pejzaa
vetar die kao to otac
s vremena na vreme miluje talase
i podupire glasove u zemlji.
Tineke je zabeleila sledee stihove:
Doli su ovek i njegove maine.
Nekada su tu bili vetar i talasi
koji su se nadmetali u igrama za mo
ali nastupila je oseka.
Morska postelja ostade prazna.
A Margrit je doprinela ovom pesmom:
Nema jezika. Nema drevne prie na koju moe
da se osloni. Pejza see unedogled.
Mapa oznaava samo put eleznice, i mostove
koji povezuju jedan prazan prostor s drugim. Nema rei
da nas uvere da e ovo biti sigurna luka za ivot.
Ja svoju priu zapisujem na holandskom jeziku na jeziku
holandskih klasika, na kom su stvarali i sledei pokojni pisci i pesnici:
anonimni autor udesnog komada Mariken van Nieumeghen, Karel van
Mander, Alfred Hegenajt, Viljem van Hildegarberk, Agatan Marijus

Kurijer, Dubekart, Antoni van der Vurdt, Dirk Rafaels Kamphujsen,

Kaspar van Berle, takoe poznat i kao Barleus i, u ovim skorijim
stoleima, Luis Kuperus i Edvard duvs Deker, poznat i kao Multatuli.
Piem na svom novom jeziku zato to tako rade izbeglice.
Poinjem:
Svi slepci u selu su imali sinove. Sluajnost? Ja to ne znam, ali
pretpostavljam da priroda time na svoj nain uspostavlja
ravnoteu.
Sinovi prvenci postajali su oi svojih oeva. Istog trenutka kad bi
beba poela da puzi, slepi otac bi poloio dlan svoje leve ruke na
bebino rame i pokazao mu kako da bude njegov vodi. Dete ubrzo
shvata da predstavlja produetak svog oca.
Sinovi gluvonemih osoba imali su jo tei zadatak, budui da su
morali istovremeno da poslue kao usta, mozgovi i seanja svojih
oeva. Porodice i ostali seljani davali su sve od sebe da ovo dete
naue jeziku odraslih. ak ih je imam poduavao i da itaju Svetu
knjigu u veoma ranim godinama. Retko su bili u dodiru s ostalom
decom, s obzirom na to da su se najee nalazili u drutvu zrelih
mukaraca. Od njih se oekivalo da ispunjavaju sve porodine
obaveze i budu prisutni u jednakoj meri na svim slavljima kao i na
sahranama.
U najdubljoj tami mog pamenja, beba puzi po podu. Pojavljuje se
jedna ruka, otpozadi hvata dete za glavu i neno je okree u desnu stranu.
Posle toga slede rei: Negah kon. Negah kon. An-ja negah kon
Pogledaj, pogledaj ovamo gore.
Beba podie glavu i ugleda jedna usta, oveka, oca koji mu se smei.
Jo jedna scena visi nalik crno-beloj fotografiji u ostavi mojih seanja.
Kleim na ilimu ispod starog stabla badema, glave pognute nad knjigom.
Jedna ostarela ruka se pojavljuje i pokazuje na odreeni stih u knjizi. Ne
vidim koja je tano pesma u pitanju, ali potom miris opijuma najednom
ispunjava moje nozdrve, pa se lako priseam ljubavne pesme
srednjovekovnog persijskog pesnika Hafiza:
Gar che sad rud ast az chesh-e man rawan.
Yad-e rud zendeh-kar an yan bad.

Suze enje poput stotinu reka niz moje obraze klize sad,
i podseaju me na reku koja tee kroz moj rodni grad.
to se ostalog tie, malo toga pamtim. Ali u sledeem poglavlju, nae
su stvari natovarene u natkrivena kola. Selimo se. Ja sam tada imao
svega sedam ili osam godina, ali ta je scena ipak ostala jasno urezana u
mojim seanjima. Vidim svoju majku kako juri ka kui Kazema Hana:
Ujae! Pomagaj! Akbar je naisto poludeo!
Onda ujem kopita Kazem Hanovog konja, koji utrava u dvorite.
Gde je Akbar?

Preseljenje
Aga Akbar iznenada odluuje da se preseli.
A zato? To niko ne zna.

ivot u selu Safron iao je svojim uobiajenim tokom. Moja majka,

Tina, rodila je jo tri deteta tri devojice. Dakle, Aga Akbar je bio
otac etvoro zdrave dece, koja ne samo da su dobro ula nego su izuzetno
dobro umela da se izraavaju kako na farsiju tako i na znakovnom jeziku.
Akbar je radio naporno kao i uvek, i svu svoju zaradu davao je Tini, u
potpunosti joj preputajui odravanje domainstva i odgoj dece. I dalje
je esto putovao. Ponekad je bivao odsutan po nedelju dana, pa ak i
due.
Gde je Akbar?
Radi.
Gde?
Na drugoj strani planine.
I ovde ima dovoljno muterija. ta trai s one strane planine? Ne,
niko nije znao gde je on tano iao. Niti s kim je spavao. (S tim u vezi
nema nikakvih zabeleki ni u njegovoj sveici.)
Nisam ba siguran kako se Tina snalazila tih dana niti kako je izlazila
na kraj s Akbarom. Kao to mi nije poznato ni kako su protekli prvih par
meseci njihovog braka. Ona nikada o tome nije govorila. Majko, kako si
ti nauila znakovni jezik?
Ah, ne znam ni sama. Davno je to bilo, zaboravila sam.
Zar ti nije bilo teko da odjednom doe da ivi s ovekom s kojim
nisi mogla da razgovara?
Ne seam se, to je sve bilo tako davno.
Nikada nije spominjala svog oca ili majku. Kao da nije ni imala
sopstvenu porodicu, kao da je bila siroe, niija ki. Sve to sam o njoj

saznao, uo sam od Kazema Hana.

Da li je tvoj otac bio lovac?
Da.
A ta je s tvojom majkom? Ne znam nita o njoj.
Kao ni ja. Umrla je jo dok sam ja bila sasvim mala.
Zapravo, njeno detinjstvo, mladost i prve godine braka bili su vrsto
stegnuti u zaveljaj i unuti u stranu. Ne znam, tako je glasio njen
uobiajeni odgovor.
Prestao sam da joj postavljam pitanja. Ali sada, kad ivim u ovom
gradu i etam se pored nasipa, ta mi se pitanja sve ee vraaju.
Ne elim da ostanem zakopan u prolosti, ali dok se ovek s njom ne
pomiri, nemogue je uklopiti se u novu kulturu.
Zbog toga sam se toliko zainteresovao za belenicu mog oca. Na kraju
krajeva, njegova pria je i moja pria. Ako postignem to da njegove zapise
prevedem na holandski, biu u stanju da se znatno lake prilagodim toj
novoj kulturi koja me okruuje.
Tokom jueranje etnje, razmiljao sam o tom prvom susretu
izmeu Tine i Kazema Hana. O toj sceni kada Kazem Han dojae na svom
konju u potrazi za lovcem, koji bi mu omoguio da popui svoj opijum,
dok Tina isti sneg s krova.
Danas se pitam koliko ima istine u toj prii. Moda je Kazem Han sve
to izmislio, budui da ta Tina iz prie nimalo ne nalikuje mojoj majci.
Moda je on malice preterao i predstavio Tinu kao enu iz svojih
snova.
Tina je bila dobra majka i imala je snanu linost, ali to definitivno
nije bila ona Tina s krova.
Ponekad bi joj Akbar dojadio i poklekla bi pod teretom na svojim
leima. Jedan incident se posebno jasno istie u mojim uspomenama.
Kazem Han nam je doao u posetu. Tina je vritala: Ja to ne mogu da
podnesem! Ne mogu ni trenutak vie da ivim s ovim ovekom pod istim
krovom! Onda je poela da se udara po glavi i tako je nastavila sve dok
se nije onesvestila.
Kazem Han ju je obujmio oko ramena i odvukao je do njene postelje.
Sveta knjiga, promrmljao je Kazem Han.
Uzeo sam Koran s postolja iznad ognjita i pruio sam ga njemu. On
je kleknuo pored Tininog kreveta i mekim glasom poeo da ita: lujra:

be-asme rabbeka alazi khalaqa. Khalaqa al-ensana min allaqin. Ekra:

wa rabbok al-akram, alazi allarna be el-qalam.
Dok sam koraao kraj nasipa, prisetio sam se jo jedne scene iz tog
perioda:
Natkrivena kola su se, uz kripu, ukazala na vidiku. Moj otac je drao
uzde konja koji ih je vukao. Tako je proao kroz kapiju nae kue, Tini se
nije ni obratio, ali je meni pokazao: Doi! Potrebna mi je tvoja pomo*
Konja je oslobodio uzdi i odveo ga u talu. Zatim je natkrivena kola
odgurao u ambar, gde je proveo itavo vee. Tina je bila sva kao na
eravici. Znala je da se neto sprema, ali je takoe bila svesna koliko je
bespomona da to sprei.
ta to radi tvoj otac?, pitala je Tina.
Nemam pojma. Vrata su zabravljena iznutra.
U ambaru je ostao sve do kasno u no.
Rano sledeeg jutra, probudio me je zvuk jednog ljutitog glasa koji je
dopirao iz dvorita.
ta si to namerio?, besnela je Tina na Akbara.
Ja sam iskoio iz kreveta i pogledao kroz prozor. Moj otac je na trpao
sve nae ilime, prekrivae, inije, erpe i tiganje u natkrivena zaprena
kola i sada se spremao da ue unutra po moje sestre, koje su i dalje
spavale.
Pomagaj, Imaele! Idi i pozovi kukala je Tina.
Sjurio sam se dole i onako bosonog trao sam sve do kue Kazema I
Iana.Brzo doi, ujae, povikao sam.Moj otac je naisto poludeo.
Ovde u dolini ujem odjek kopita Kazem Hanovog konja kad je
ugalopirao u dvorite.
Gde je Akbar?, pitao je Kazem Han.
Otac je preneo moje jo uvek pospane sestre u kola i pokrio ih
ebetom. Kazem Han je gipko sjahao i jahaim biem mahnuo u pravcu
mog oca,Dolazi ovamo!
Moj otac se nije dao pomesti.
ta to dovraga radi?
Nije odgovorio.
ta se zbiva u toj tvojoj glavi?
Selimo se u grad, pokretima ruku mu je objasnio moj otac.

Jesi li se o tome posavetovao s Tinom?

Bez odgovora.
Zbog ega mi nita o tome nisi rekao?
Odgovora i dalje nije bilo.
Kazem Han je pokazao na zaprena kola. Odmah da si sve istovario!
Neka svi izau napolje!
Tina me je uvela unutra, kako ne bih morao sve to da posmatram.
Sada ima etvoro dece, uo sam kako Kazem Han besno izgovara.
Ali ti i dalje pravi gluposti! Istovari sve iz kola!
Pomislio sam da e moj otac poeti da se raspakuje i unosi ilime i
pokrivae nazad u kuu, ali sam se prevario.
Rekao sam ti da smesta isprazni kola!
Provirio sam iza zavese.
Akbar je znakovima rekao Kazemu Hanu da e se bez obzira na sve
preseliti u grad i da mu ne pada na pamet da istovaruje nae stvari.
Kazem Han je bespomono stajao pored zaprenih kola. Onda je
stavio svoj jahai bi ispod ruke i krenuo ka svom konju. Uhvatio je uzde
i poveo konja prema kapiji.
Kazem Han odlazi, rekao sam Tini.
Tada je ona razmakla zavesu. Izgledala je ojaeno.
Kazem Han je zastao pored kapije. Glava mu je bila pognuta. Onda se
okrenuo i pozvao me: Imaele!
Istrao sam do njega.
Evo, rekao je, predajui mi uzde. Odvedi konja u talu. Ostario sam.
Tvoj otac me vie ne slua. Izgubio sam svaki uticaj koji sam na njega
imao.
Odveo sam konja u talu i trei se vratio natrag.
uj me, tvoj otac je namerio da se preseli u grad i ja ne mogu da ga
zaustavim. Sada idem u kuu da porazgovaram s tvojom majkom. A ti
dri svog oca na oku.
Tina, pozvao je Kazem Han, jesi li za olju aja? I onda je uao.
Akbar je reen da se nastani u gradu, uo sam kad je rekao. Ti ne sme
da bude tako slaba. Nema potrebe da plae i vriti i udara se po glavi
svaki put kad se neto loe dogodi. Daj mi olju aja, grlo mi je suvo.
Imaele, idi i dovedi svog oca!
Kazem Han je seo. Tina je spustila olju aja ispred njega. Ja sam

uveo oca u kuu i stao sam pored njega.

Pitaj ga zbog ega se toliko zainatio da se preseli u grad, zatraio je
Kazem Han. Zato grad?, pokazao sam. Zato eli da ide tamo?
Ja, Akbar, uzvratio mi je na isti nain, hou da idem tamo gde su
automobili i
Automobili!, uzviknuo je Kazem Han.Omaijali ga automobili!
I kole, nastavio je moj otac. kola za Imaela. I za devojice.
Devojice moraju da idu u kolu.
kole?, iznenadio se Kazem Han. To nije bio odgovor kakav je
oekivao. Automobili. kole. eli da oni pohaaju kolu? Da se svi
preselite u grad? Gluvonemi ovek s etvoro dece usred nepoznatog grada
punog tih automobila?
,Ja jesam gluv,pokretima ruku mu je uzvratio moj otac,ali Imael
nije. Ni devojice nisu gluve. Nije ni Tina gluva.
Kazem Han se uutao.
Jesi li to videla?, neto kasnije se Kazem Han obratio Tini. Nije
trebalo da kuka i trai moju pomo pre nego to otkrije ta se za pravo
dogaa. Tvoj mu ima elju da vau decu poalje u kole. Nemoj da pravi
tako tragine grimase. Uspravi se! Podri svog mua! Istina je da je gluv,
ali to ne znai da je i glup. Barem razmilja o nekim pametnim stvarima.
Donesi mi novu olju aja. Ovaj se ohladio.
Zatim se okrenuo ka meni. Pitaj ga da li vam je tamo obezbedio kuu
u kojoj ete iveti.
Nije kua, nego soba, odgovorio je moj otac.
Pitaj ga kakvi su mu planovi, ta namerava da radi u gradu. Kai mu
da je tamo sve drukije, da se ne iznenadi kad shvati da on nije
automatski svuda dobrodoao. Ovde, u planinama, on je arobnjak Aga
Akbar, ali tamo, u gradu, on je niko i nita, gluvonemi prepravlja ilima.
On mora da bude svestan toga. Pobrini se da te lepo razume!
Preneo sam ove rei ocu.
Potrudio sam se da me to bolje razume.
Videemo, bio je kratak odgovor mog oca.
U redu. Ja nemam nita vie da mu kaem. elim vam srean put.
Tako mu porui, zakljuio je Kazem Han i onda je ustao. Zaboravi na
aj, Tina. Ja odlazim.
Izaao je u dvorite. Imaele!, pozvao me je. Moe li da doe na

trenutak?
Pratio sam ga dok je koraao pored kedrova. Nije gledao u mene dok
je govorio. Zaboravio sam kako su tano glasile njegove rei, mada mi je
sama scena ostala u ivom seanju. Hodao sam iza Kazema Hana, ne
gledajui u njegovo lice nego u njegove ruke, sklopljene iza lea. I dalje je
drao jahai bi. Sunce je provirivalo kroz granje drvea i obasjavalo
njegova ramena. On je koraao. Ja sam ga sledio. On je priao, ja sam
sluao. U odreenom trenutku, on se okrenuo, pruio mi je ruku i kazao:
elim vam srean put, deae moj.
Potom se scena naglo ponovo menja: natkrivena zaprena kola
truckala su niz drum. Sedeo sam pored svog oca. Utuena Tina je sedela
pozadi i tupo je zurila u prazno, s mojom najmlaom sestrom u krilu.
Druge dve moje sestre bile su oduevljene ovim neoekivanim
putovanjem. Kikotale su se dok su kola poskakivala i zanosila se niz
neravni planinski drum.
Bio sam zabrinut zbog Tine, uplaen da bi ponovo mogla da je obuzme
histerija. Uprkos mojoj mladosti, ja sam najednom postao stub svoje
porodice. To je Kazem Han eleo da mi kae pre nego to smo krenuli.
Moj zadatak, objasnio mi je, bie da vodim rauna o Tini i devojicama.
To je bio prvi put da je moj otac preuzeo odgovornost za svoju
porodicu i tako smo bili preputeni samima sebi. Takoe, skoro da sam
mogao da osetim teinu ogromne odgovornosti i na svojim pleima. Bilo
mi se bilo toliko steglo da sam jedva gutao. Bio sam prestravljen, ali
ujedno i reen da ne dozvolim da iko primeti strah u mojim oima.
Otprilike posle tri sata, iza sebe smo ostavili planinu, planinske koze,
lisice i divlje crvene lale, spustivi se u dolinu. Vozili smo se istim
putevima kuda su ili automobili i autobusi.
Nismo dorukovali i, kako se inilo, mogli smo da ostanemo i bez
ruka.
Stani, dao sam mu znak. Moramo neto da pojedemo.
Tokom svih tih sati nisam ni re rekao svom ocu, niti sam ga
pogledao. Jesam li bio ljut? Ne seam se. Ne, verovatno nisam, zato to ni
u jednom trenutku nisam o sebi razmiljao kao o samostalnoj jedinki.
kako to da objasnim? Ja sam bio on, ili je on bio ja; u svakom sluaju, bili
smo jedno. Nisam mogao da se ljutim na njega. ak i da je bilo tako, moj

gnev ne bi toliko bio upuen njemu koliko meni samom, budui da sam
se naao ili bolje reeno, moj otac i ja smo se nali u istoj velikoj
avanturi. Nismo mogli ni da pretpostavimo hoemo li preiveti u gradu,
ali smo eleli da probamo. Grad nas je pozivao i mi nismo mogli da
odbijemo.
Zaustavio je zaprena kola i onda smo izali da predahnemo.
Nemoj biti tako smrknut, obratio sam mu se znakovnim jezikom.
Popriaj s Tinom, da je ne bi opet uhvatio napad histerije.
inilo se kao da je tek tada shvatio ta se zapravo oko njega deava.
izvadio je malo hleba i sira iz platnene torbe i pruio ih Tini. Zatim je
pomilovao moju sestru, onu koja je sedela u majinom krilu. Video sam
kako njegova ruka see ka Tininim grudima.
Nastavili smo dalje da se vozimo. Nakon sat vremena, stigli smo do
predgraa. Na moje zaprepaenje, tu nije bilo ni automobila ni kola. U
daljini smo razaznali tri visoke stambene zgrade. Moj otac je upravio
konja u tom pravcu i uskoro smo se zatekli ispred najrunije od njih.
Oigledno, naa iznajmljena soba nije se nalazila u samom gradu, nego u
oblinjoj industrijskoj zoni.
Svejedno, bili smo veoma uzbueni s obzirom na to da nikada da nije
nismo videli zgradu na etiri sprata.
Izneli smo nae stvari i preneli ih u stan na poslednjem spratu: jedna
velika prostorija, uz dodatak. mrane ostave. Ako biste pogledali kroz
prozor, mogli ste da vidite planine, ukljuujui i vrh planine Safron, koji
se isticao iznad itavog planinskog venca. Grad se nalazio s desne strane,
mada se iz naeg stana nije video.
Tina je razmotala ilime i odloila kuhinjska pomagala u ostavu.
Zatim je poela da sprema orbu, tradicionalno jelo iz sela Safron, a dok
je kuvala, razmatrala je novu situaciju u kojoj se zatekla.
Videemo, kazala je i spustila iniju orbe ispred mene. Dotle,
itavog dana nije izustila ni re.
Tako je, tom jednom reju, poeo na novi ivot u gradu.
Rano ujutru, moj otac je otiao da radi. Tka tepiha koga je upoznao
na bazaru navodno mu je obeao posao.
Kakav je posao u pitanju?, pitao sam. (U stvari, Tina je bila ona koju
je to zanimalo.)

Nisam siguran. Nalazi se u nekoj velikoj graevini. Gazda je bogat.

Upravo mi je on pozajmio natkrivena zaprena kola. Nisam siguran
Mislim da u zaivati brojeve na ilime.
Zaivanje brojeva, uzdahnula je Tina.
Zato se brojevi zaivaju? raspitivao sam se.
Nemam pojma. Mnogo ljudi u trgovinama stavljaju brojeve na
ilime. Posle utovare te iste ilime u kamion i odvezu ih do eleznike
stanice. A onda ih voz odnosi ne znam negde daleko, daleko.
Neka nas Alah uva, promrmljala je Tina. Aga Akbar, udotvorac,
postao je valja! Otila je u ostavu i zakljuala vrata za sobom.
Nedelju dana kasnije, ja sam poao u kolu. Sve je unapred uredio
neki ovek s kojim je moj otac radio. kola se nalazila na drugoj strani
grada, na dva ili tri kilometra udaljenosti od naeg stana. Budui da
autobusi nisu ili u tom pravcu, morao sam da peaim, kao i sva druga
deca.
im bi se asovi u koli zavrili, ja sam odlazio pravo kui. Brinuo sam
se zbog Tine. Kazem Han mi je naloio da je pazim, jer je u njenoj nutrini
uala divlja zver vuica. Jednog popodneva, doao sam kui i zatekao
sam svoje sestre kako se u tiini igraju. Tine nije bilo nigde na vidiku. Ne
znam zato, ali iznenada sam osetio prisustvo vuice.
Gde je Tina?, pitao sam.
Nisu znale. Otvorio sam vrata ostave i zavirio u tamu. Ni traga od
Tine. Otrao sam do suseda.
Dobar dan, da li je Tina moda kod vas?
Ne, nije bila tamo. Koliko sam ja bio upoznat, ona je slabo odravala
kontakte s komilukom, pa sam ponovo odjurio kui i vratio se do ostave.
Izvesno vreme sam stajao u mraku, ali i dalje nisam mogao da je vidim.
Ali onda sam daleko paljivije oslunuo i razaznao sam neki tihi zvuk. To
je bila Tina. Ili ne ba Tina. Svetlucave vuje oi buljile su u mene iz
jednog kutka ostave. Nisam znao ta da radim, pa sam preklinjao
Gospoda da mi pomogne. Da smo se i dalje nalazili u selu, popeo bih se
na konja, odjahao bih pravo do Kazema Hana i povikao: Brzo doi!
Vuica se vratila!
Ali mi vie nismo bili u selu i Kazem Han nije bio u blizini.
I stoga, ustuknuo sam jedan korak unazad, to sam esto viao da
Kazem Han ini, pa sam mekim glasom pozvao sestru: Idi i donesi mi

Svetu knjigu! Ona je pronala knjigu i predala mi je.

Kleknuo sam pored vrata ostave, preobraene u jazbinu divlje zveri,
spustio sam poljubac na korice knjige, zamurio sam, otvorio sam
nasumino izabranu stranicu i poeo da pevuim:
Wa az-zoha, wa az-zoha.
Wa al-layl eza saja.
Wa al-layl: ma waddaka, waddaka,
Ma waddaka rabboka, rabboka
Wa az-zoha wa al-layl,
Wa al-akhiratu khayrun lakka
Rabhoka Allah, rabboka zaha rabboka.
Kunem se u svetlost zore
i no kada je sve mirno.
Kunem se u najguu tamu
da te Gospod nije prokleo.
Kunem se jednako ujutro i vee
da e tvoj ivot uskoro biti bolji.
Dok sam recitovao suru, gotovo neujno sam istupio jedan korak
napred, pa jo jedan. Sve vreme zapevajui, pruio sam ruku ka njoj i
posmatrao sam kako bljesak iezava iz vujih oiju i gasi se. Nastavio
sam da ponavljam suru sve dok nisam osetio kako njena ruka trai moju,
onako u mraku. Doi, Tina, doi!, proaputao sam. Hajde da jedemo.
Ona se nekako podigla na noge i pola za mnom u sobu.
Pogledam kroz prozor i vidim vuka kako tri preko holandske ravnice.
Neka tri, pusti ga, neka se vuk izgubi na ovom novom tlu, pa da vie
nikada ne pronae put koji vodi nazad do Tine.

ena sa eirom
Nisu ni kole ni autobusi bili ti
koji su bacili svoje ini na Akbara,
nego neto drugo.

onovo sedim u svom potkrovlju, ali mnogo je vrue, skoro prevrue

da bih ita radio. itam ne, to nije prava re olovkom prelazim
preko rei, reenica, u belenici svog oca, a potom ih prenosim ili,
tanije, one delove tekstova koje uspem da razumem u svoj kompjuter.
To nije nimalo lak posao. Prinuen sam da svoju priu zasnujem na esto
nedokuivim i nerazumljivim mislima druge osobe. Obino radim sve
dok me glavobolja ne primora da se zaustavim.
Ovo potkrovlje je moja kancelarija. Tu presedim skoro ceo dan. Moja
ki ide u kolu, a moja ena odreenih dana u sedmici radi u Lelistadu.
Kad ona ima slobodne dane, ja idem na predavanja o holandskoj
knjievnosti pri Univerzitetu u Utrehtu.
Glava me esto zaboli zato to nemam pojma kako da nastavim s
priom. Nekoliko puta sam bio na ivici toga da odustanem, ali na kraju
ipak krenem dalje.
Odavde ujem kako se deca igraju u kolskom dvoritu. Kikou se i
galame. Dosta, dosta!, prilazim prozoru i vidim kako uiteljica prska
decu vodom iz creva. Onda oni zgrabe crevo i upravljaju ga ka njoj, tako
da je na kraju potpuno mokra. Ona tri, smeje se i izuva cipele. Deca je
jure. Ona tri, smeje se i skida svoju mokru gornju majicu.
Pretoplo je. Svi se skrivaju u hladovini suncobrana ili ispod drvea.
Prikolice su parkirane svuda du ulice, budui da se veina suseda
nedavno vratila s odmora.
Ja ove godine nisam iao na letovanje, mada su moja supruga i ker

provele nekoliko nedelja kod naih prijatelja u Nemakoj. Izabrao sam da

svoje vreme iskoristim za rad na knjizi. Moram da pronaem pogodan
oblik za svoju priu pre poetka jesenjeg semestra.
Izlazim napolje i inim neto to nikome drugom ne bi palo na pamet
na ovoj vruini: istrim nekoliko krugova. Doavola s kompjuterom i s
belenicom Age Akbara.
Trim kako bih pobegao od prie, ali, kako se ispostavlja, susreem se
oi u oi upravo s njom. Trim niz stazu koja je nekada bila na dnu mora,
zatim se penjem na vrt nasipa. Tamo negde u daljini razaznajem smirene
jedrenjake. Trim do kraja nasipa, dok mi kapljice znoja cure niz elo.
Glavobolja je konano prola. Znam kako treba da nastavim priu.
Sedim na kauu i pratim vesti. Princ Klaus, suprug holandske kraljice,
drao je govor na nekoj dodeli nagrada, kada je neoekivano strgnuo
svoju kravatu, pozivajui mukarce da se oslobode zmija oko svojih
vratova i zavrljaio je u vazduh. Kamera je prikazala let kravate na
usporenom snimku, kako opisuje visoki luk, a potom lagano doleluja na
pod.
Princ Klaus je u pravu kravate su stvar prolosti. To se moe
zakljuiti i na osnovu stanja u prodavnicama odee. Muke kravate su
uvek na rasprodaji prvo su sniene za 50 posto, zatim za 75, dok im na
kraju cena padne toliko da se kvalitetna svilena kravata moe kupiti za
piljivi gro.
Nekoliko meseci pre proslave studentskog udruenja na Univerzitetu,
kupio sam sebi kravatu. Te znaajne veeri, vezao sam je oko vrata i
otiao na zabavu. Samo sekund nakon mog ulaska u salu, dlanom sam
prekrio vor svoje kravate i zaleteo se prema mukom toaletu. Svi su bili
odeveni u farmerice i majice. Ja sam se jedini pojavio u odelu i s
kravatom.
To je bio prvi put da sam kao zreo ovek stavio kravatu, ali ve drugi
put da sam je bre-bolje skinuo i tutnuo u dep. Prva takva situacija
vezuje se za moje detinjstvo, nedugo nakon to smo se preselili u grad.
Jedne veeri, moj otac se vratio kui s posla nosei dve kravate: kao
trava zelenu za mene i jarkocrvenu za sebe.
Prvo je svezao moju, a potom je stao ispred ogledala kako bi namestio
svoju.

Zato moramo da nosimo ove kravate? pokretima prstiju sam ga

upitao.
Hou da te povedem u grad.
Ali zato s kravatom?
Svi mukarci u gradu nose kravate, uzvratio mi je.
Tina nije bila kod kue. Ona i moje sestre su otile u posetu jednoj
eni koja se nedavno doselila u grad. Jasno, moj otac nije eleo da Tina
sazna za kravate. Ovako to nije predstavljalo nikakav problem jo od
dana kad sam roen,moj otac me je uio da ne otkrivam njegove tajne.
Peaili smo do samog srca grada, do neke ulice za koju nikada ranije
nisam uo. Mukarci su se etali oko trga, osvetljenog raznobojnim
elektrinim svetiljkama. Tu je bilo svega nekoliko ena, mada nijedna
nije nosila ador. Sve je izgledalo nekako drugaije ljudi, automobili,
prodavci novina koji su vikali: Najnovije vesti! Proitajte sve o tome!
Ulini prodavci su nudili muzike ploe. arobni glas nekog
persijskog pevaa odzvanjao je itavim trgom.
iji sam glas uo te veeri? Koje pesme su putali prodavci ploa? Ne
seam se stihova pesme, a u mom okruenju nema Iranaca koji bi to
mogli da znaju. Stoga, zatvaram oi i nauljim ui. Ne, ne uspevam da
ujem te rei, moje pamenje je izbrisalo tekst pesme, ali zato razaznajem
staru melodiju: baradam, baradam, baradam, koja me poste peno uvodi
u sledeu pesmu:
Be raht didarn barg-e khazan
Oftadeh ze bidad-e zaman.
Ay barg-e payizi,
Az man to chera be gerizi?
Na svojim putovanjima ugledao sam opali list,
koji se lelujao na vetrovima vremena.
Reci mi,jesenji listu,
zato bei od mene?
Bilo je tu prodavaca sladoleda u kornetu, i oraha, i mnogi su mukarci
zaista nosili kravate. Veina njih se etala unaokolo s novinama ispod
ruke ili su stajali ispod uline svetiljke i itali. Moj dragi otac, koji nije
umeo ni re da proita, neoekivano je izvukao neke zguvane novine

dotle skrivane ispod njegovog odela, potom ih je stavio ispod desne mike
i poeo da koraa oko trga kao svi ostali ljudi. Ja sam ga pratio, radoznao
da vidim ta e sledee uiniti, ali nita se posebno nije deavalo. Izvesno
vreme je etao u krug, potom je stao ispod uline svetiljke, razmotao
novine, prineo ih blie svetlosti i pretvarao se da ita. Ja sam pomislio
kako je ponovo poludeo. Kazem Han je bio u pravu: moj otac je bio aav,
moj otac je bio budala.
Neto kasnije, ponovo je unuo novine ispod mike i nastavio etnju.
Kako sam mogao da znam da je moj otac bio zaljubljen do uiju?
Da sam ja bio u njegovoj koi, mislim da bih se takoe zaljubio u neku
od tih ena.
Te ene na trgu uopte ne behu ni nalik onim enama na kakve smo
mi bili navikli. Do tada nisam video enu koja se bavi bilo im drugim
osim svojim dunostima. ene su tkale ilime i kuvale i molile se; ene
su raale decu i plakale su i razboljevale se, i skrivale vuicu u sebi. A
sada sam se susreo sa enama koje su se vrkale unaokolo na visokim
tiklama.
U odreenom asu, neka mlada ena sa eirom iz jedne sporedne
uliice stupila je na trg. Oi mog oca su se zablistale. Poao je ka njoj,
pozdravio je pokretima ruke i onda pokazao na mene: Moj sin. On moe
da uje, da govori, ak ume i novine da ita.
Kakav pametan deki! uzviknula je ta mlada ena i nagnula se blie
meni. Kako se zove?
Imael odgovorio sam, odmah na oprezu.
Da li je moj otac uopte znao ta je to ljubav? Da li je bio svestan da je
zaljubljen? Mislim, da li je bio sposoban da prepozna da je zakoraio u
domen ljubavi? Da li bi bio u stanju da opie svoju enju? Svoju elju da
bude kraj nje, da je dri za ruku, da omirie njenu kosu, da je poseduje?
Osim ako o tome niste neto itali, sluali ili s nekim priali na tu
temu, nema anse da budete svesni toga to se u vama zbiva.
Jedan stari persijski klasik opisuje putovanja oveka pod imenom
Hoda Nasredin. Da bi razumeo smisao ivota, on peice putuje svetom.
Na kapiji Hamadana ugleda guvu koju ine mukarci, ene, deca, kamile,
magarci, konji, koze, kokoke svi su pratili nekog mladog oveka.
Mladi plee, plae, muca, baca se na zemlju, ponovo ustaje, jo malo
plae, smeje se, tri i pune ake zemlje prosipa sebi na glavu.

Nasredin zaustavlja jednog starca. Molim te, brate, reci mi ta je

spopalo tog mladog oveka?
Zaljubio se. A svi smo mi doli da ga posmatramo, kako bismo
nauili ta je to ljubav.
Otac me je svake veeri vodio na trg. ena sa eirom je najee
stizala neto kasnije, pa bismo sve troje sedeli na klupi, sa mnom u
sredini, budui da sam im sluio kao tuma.
Ko je ona bila? Kako su se upoznali? Nisam imao ni predstavu o tome.
Moj siroti otac se sve tee usredsreivao na svoj posao. Zaivao je
pogrene brojeve na ilime i na taj nain je stvarao zbrku u raunskim
knjigama i skladitima. Jedan od radnika je svratio da upozori Tinu: Ne
znam ta nije u redu s njim, ali ako se brzo ne izvue iz toga, bie
otputen.
Nije se izvukao i dobio je otkaz.
Takoe, i kod kue je stalno bio odsutan u mislima. Zurio je kroz
prozor, ili se trudio da pronae neko tiho mesto gde bi ispunjavao svoju
belenicu. Tina je upozoravala porodicu: Pomozite! Akbar je pao u
nemilost!
Ako ste Persijanac, ne morate i sami da se zaljubite. Moete o tome da
itate u persijskim priama, u persijskim mitovima, pa ak i u Koranu.
Kao svaka Persijanka, Tina je sigurno znala priu o eiku i tarsi
(hrianki).
Dotini eik, ostareli sufijevski voa, peice kree u Meku, zajedno s
hiljadama svojih sledbenika. Meseci protiu. A onda,u jednom od tih
nepoznatih gradova, eik ugleda prelepu tarsu na jednom bazaru i smesta
se u nju zaljubi. Nije moglo da mu se desi nita gore od toga da krene u
Meku i poklekne pred jednom hriankom! eik odustaje od svoje
prvobitne zamisli i polazi, onako bosonog, u potragu za zanosnom
tarsom. itav muslimanski svet je zgroen. eik je pao u nemilost!,
zapomau.
Otac i ja smo ponovo svezali kravate. Sedeli smo na klupi na trgu,
pored ene sa eirom, kad mi se iznenada uinila da sam, u daljini,
ugledao naa dva konja. Kako je to bilo mogue? Kako su konji koje smo
ostavili u selu Safron mogli sada da kaskaju po ovom trgu? Onda sam
prepoznao i zaprena kola i, nekoliko trenutaka kasnije, zauo sam glas

svoje najstarije tetke kako razgovara s ostalim mojim tetkama i

strievima.
Konji su se zaustavili pod sjajem oblinje uline svetiljke.
Najstarija tetka je izala i odluno se zaputila pravo ka mom ocu.
epala ga je za kravatu i odvukla ga do zaprenih kola, kao kravu.
Ostale tetke su ga drale dok su mu strievi odvezali kravatu i bacili je
na zemlju. Onda se moja najstarija tetka vratila, uhvatila me je za uvo, pa
je i mene odvukla do kola.Ba si lepo obavio svoj zadatak, mali!, korila
me je. Svaka ti ast kako si dobro pazio na svog oca!
Svi smo uli unutra i konji su otkaskali dalje.
Mogao sam da ujem oca kako plae. Meutim, nisam mogao ba
najbolje da ga vidim, budui da je sedeo iza mojih tetki, pognute glave i
lica prekrivenog dlanovima.
Osvrnuo sam se unazad prema trgu. Ona ena je i dalje bila tamo,
stojei ispod uline svetiljke i drei svoj eir kao da duva jak vetar.
Posmatrala nas je kako odlazimo.
Narednog dana, tetke i strievi su potrpali nae stvari u zaprena kola
i odvezli su nas u drugi grad Senedan. Nemam pojma kako su to
uspeli, ali sve je bilo ve unapred sreeno. ekao nas je stan, a moj otac
je imao posao u fabrici tekstila.
Po itav dan je provodio koraajui uz i niz redove mnogobrojnih
razboja, iznova povezujui prekinute niti. Nije mu bilo dozvoljeno da se
udaljava od maina, ak ni na minut.
***
Oca vie uopte nisam viao preko dana, s obzirom na to da je na
dom naputao pre zore i vraao se tek posle zalaska sunca. Tina bi mu
odmah posluila veeru. Jeo je utke, izvesno vreme bi ostao tu da sedi,
drei svoje keri u krilu, a onda bi otpio poslednju olju aja za taj dan i
otiao na spavanje.
Kada danas pomislim na njega iz tog perioda, uvek ga zamiljam kako
spava.
Ponekad se ak nije trudio da skine svoju radniku odeu. Prilegao bi
s namerom da nakratko odrema, ali bi ubrzo utonuo u dubok san iz kog
nismo uspevali da ga probudimo.
Imaele, pokrij svog oca, rekla bi tada Tina. Jo jedna uspomena iz

tog doba. Znao sam da treba da ga pokrijem, ali sam uvek ekao da Tina
to zatrai od mene. Moda se upravo zato ba ta reenica tako jasno
urezala u moje pamenje.
ena sa eirom se pojavila da ivot mog oca rasee na dva dela.
Okonala je jednu fazu njegovog ivota i pogurala ga u sledeu. U svakom
drugom smislu ona nije imala nikakve veze s nama, niti mi s njom. Dola
je, obavila svoj posao, i otila.
Aga Akbar je nekada bio visoko cenjen popravlja tepiha koji je na
svom konju galopirao od jednog do drugog sela, visoko uzdignute glave.
Kosa mu je bila crna, a njegovi beli zubi su se sjajili u mraku. Posle naeg
prelaska u Senedan, kosa mu je osedela i izgledao je bolesno. Samo je
radio i itav mu se ivot svodio na rintanje, rintanje, rintanje.
Prelistavam belenicu svog oca, u nadi da u otkriti neto vie o tim
vremenima. Budui da stranice nisu obeleene brojevima, ja ih olovkom
oznaavam u donjem desnom uglu svakog lista papira. Na sto trideset i
etvrtoj stranici vidim nekoliko sitnih crtea. Pretpostavljam da oni
predstavljaju meseeve faze: mlad mesec, srpasti mesec, polumesec, tri
etvrtine meseca, pun mesec, a potom, iznenada, jedan zamraen i jedan
crveni mesec.
On se uvek drao navike koju je stekao u prvom periodu svog ivota:
gde god bi se zatekao i gde god da je iao, kui se uvek vraao kad je
mesec pun. Kad bi se spustila no i svi ve spavali, postavio bi merdevine
uza zid i popeo se na krov. Onda bi sedeo na naem krovu, posmatrao
mesec i neto pevuio.
Pevuio?
ta je to on mogao da pevui kad nije znao stihove nijedne pesme, niti
su mu bile poznate melodije? Kako je to bilo mogue ako njegovo uho
nije bilo u dodiru s pesmama enjivog srednjovekovnog pesnika Babe
Tahera, niti je ikada ulo ljubavne pesme ovog uvenog sufijevskog voe?
Njegova oaranost punim mesecom predstavljala je podsetnik na
njegov ivot u Isfahanu. Noi su tamo bile pune zvezda. Mesec je lebdeo
iznad velianstvenih damija poput neke nebeske lampe.
Ako biste stali na trg Nak-e Dahan kada je no vedra, inilo bi vam
se da mesec naprosto moete da uberete s neba. Persijski pesnici su
upravo to inili svojom poezijom.

Aga Akbar kao da je bio omaijan nebom. Za vreme usamljenikih

veeri, iskrao bi se na krov Dome amije, tamo bi seo, oslonio se na
kupolu, rukama obujmio kolena i zurio u no. Ba ta no ga je
pribliavala svemu onom to je neobjanjivo: Alahu, ljubavi. Moda bi
najbolji nain da se to opie bilo citiranje nekoliko stihova iz jedne stare,
vrlo stare pesme:
Az nayestan ta ma-ta be-bridand
dar naftr-am mard o zan nalidand
sineh khwah-am sharheh sharheh az firaq
ta be-goy-am sharh-e dard-e ishtiyaq.
Svaki Persijanac zna tu pesmu, ili barem ovih nekoliko stihova. Ljudi
ih pevue kada su zaljubljeni. Iako Aga Akbar nikada nije mogao da uje
te rei, ipak je pevuio ovu pesmu.
Ovi stihovi govore o trski koja raste u tranom polju. Neko ju je
posekao u elji da od nje napravi flautu. Tako trska tuguje:
Od trenutka kada sam poseena svi su oni
na meni svirali i izlivali svoje enje.
I ja traim neko meko srce, skrhano usamljenou,
u koje bih mogla da pretoim svoje bolne udnje:
Jednom prilikom, pozajmio sam projektor. Kada se pun mesec ukazao
te noi, a moj otac se spremao da nasloni merdevine uza zid i pomou
njih se popne na krov, ja sam ga povukao za rukav: Doi, elim da neto
vidi.
Nije hteo da poe sa mnom, vie ga je vukao pogled na mesec.
Sluaj, ne mora zarad toga da se penje na krov. Imam mesec za
sebe, ali u naoj dnevnoj sobi.
Nije me razumeo.
Mesec, pokazao sam. Stavio sam mesec u onu mainu. Posebno za
tebe. Doi da vidi!
Nasmeio se, a to je bilo ono njegovo uobiajeno tupavo smekanje
koje ga je krasilo kad god neto nije uspevao da shvati. Prineo sam mu
stolicu i navukao sam zavese.
Sedi!, rekao sam mu znakovnim jezikom i potom sam ugasio svetlo.

On je kolebljivo seo i tupo se zagledao u prazno platno.

Ukljuuo sam projektor. Prvo su se ukazale neke rei na engleskom
jeziku, a onda se iznenada tu pojavio jedan mladi. Moj otac: nije
reagovao, samo je utke sedeo i posmatrao. Postepeno, poeo je da se
promalja mlad mesec, koji je prerastao u polumesec, dok konano nije
postao pun. Otac se okrenuo, traei me pogledom iza projektora.
To nije bio mesec nad Isfahanom, nego ameriki mesec. Nedostian
mesec na tamnoplavom nebu. Nakon toga, platno je ispunila slika koja je
prikazivala Apolo 11.
***
Da li je moj otac bio u stanju da napravi vezu izmeu meseca i
svemirske letelice?
Nekoliko trenutaka kasnije, Apolo 11 je sleteo, i ovek je po prvi put
zakoraio na mesec. Iskljuio sam projektor i mesec je iezao. Moj otac
je sedeo na svojoj stolici, ruku oslonjenih na butine, skoro kao da se
moli. Nisam upalio svetlo, nego sam ga izvesno vreme ostavio u mraku.
Pogledao sam u svog ostarelog oca. Jedino to sam video bee njegova
silueta i meseina koja se presijavala na njegovoj sedoj kosi.

Mosadeg
Budui da Aga Akbar nije pisao nita o jednom
vanom periodu u istoriji Irana, te informacije u
morati da dobijem iz drugog izvora.

ue sam bacio jedan kratak pogled na prvi deo ove knjige. I tada sam
primetio da tu nedostaje jedan bitan period politikog ivota moje
drave.
Kako bi Aga Akbar i mogao da pie o zbivanjima za koja nije ni znao
da su se odigrala?
Vie bih voleo da u ovoj knjizi ne raspravljam o politici, ali ponekad
ovek ne moe tome da se odupre. Moram da obuhvatim najvanije teme,
iz jednostavnog razloga to su vane promene u Akbarovom ivotu bile
ishod radikalnih promena u politikoj agendi nae domovine.
Odluka mog oca o preseljenju u grad, na primer, proistekla je iz
krupnog preokreta u iranskoj politici: CIA je podrala dravm udar koji je
mladog aha vratio na presto.
Morao sam da kaem poneto o Mosadegu, ali gde da pronaem
istorijske injenice?
Iako je Univerzitetska biblioteka nesumnjivo posedovala dovoljno
materijala, nije me privlaio obimni istorijski pristup koji bi me naveo da
se isuvie udaljim od oeve belenice. eleo sam da napravim jasan
portret Mosadega, u nekoliko jednostavnih reenica. Ali kako to da
izvedem?
Onda mi je palo na pamet da telefoniram Igoru.
Dobro jutro, Igore. Imael je na vezi.
Dobro jutro, Imaele. ta mogu za tebe da uinim ovako rano
ujutru?
Rano? I nije tako rano. Ti obino ustaje u pola sedam. Nemoj mi

rei da si jo uvek u krevetu?

Danas jesam, za promenu. Ne ustaje mi se. Pripii to starenju. to
znai da, barem to se mene tie, danas nema nita od novina, penkala i
papira za pisanje. Dakle, kai mi, ta mogu da uinim za tebe?
Nita posebno. Imam samo jedno pitanje, na koje ne mora odmah
da mi odgovori. Svratiu ja kasnije do tebe. Voleo bih da saznam neto o
Mosadegu.
Mosadag? Osvei mi pamenje gde ili ko je taj Mosadag?
Ne, Mosadeg. Sigurno si se i ranije susretao s tim imenom prvi
ministar Irana nakon pada Reze Hana Pahlavija
Igor, bivi novinar, moj je prijatelj. Nekada je iveo u Amsterdamu, u
staroj kui pored kanala. Njegov dom je bio toliko pun knjiga i ploa da
vie nije imao dovoljno prostora, pa kad se penzionisao, odluio je da
proda svoju malu kuu i preseli se u mir i tiinu tresetita.
Ja sam ga upoznao upravo tog dana kad se doselio. Bilo je toplo i ja
sam izaao napolje na tranje. S druge strane nasipa, ba pored novog
groblja, nalazila se jedna velelepna kua s predivnim pogledom na more.
Ve due vreme je zvrjala prazna, ali sam ovog puta ispred nje ugledao
kamion za selidbe. Jedan starac sa eirom pokazivao je u pravcu
desetina kutija s knjigama, opominjui nosae: Samo neno, molim vas.
Budite paljivi to su moji dosijei!
Iznenada, uzviknuo je: O, Gospode, pa oni e upropastiti moje
knjige!
Ja sam se zaustavio i odreeno vreme sam posmatrao razvoj situacije.
Bila je to zadivljujua scena, starac sa eirom okruen mnotvom kutija
punih knjiga.
U ta ti blene?, obratio se meni.Pomozi mi! Moram da pustim
svoje make napolje.
Pomogao sam mu da u kuu prenese jedan povei specijalni kontejner
sa sedam maaka koje su sve vreme mjaukale. Od tada, postali smo dobri
prijatelji.
Igor ivi sam sa svojih sedam maaka. Poslednjih pedeset godina
proveo je isecajui vane lanke iz novina istim starim makazama
koje je potom ubacivao u svoj arhiv, koji sainjava na stotine dosijea.
Bio sam ubeen da meu njima ima i dosije o Mosadegu. Pitanje je
bilo samo to da li u uspeti da ga iskopam.

Otiao sam do njegove kue. Kao i obino, nije siao dole da mi otvori
vrata. Namesto toga, provukao je glavu kroz prozor na spratu kako bi
video ko je na ulazu, posle ega je povukao kanap koji se protezao od vrha
stepenita do vrata.
Mogao bi sebi da kupi daljinski upravlja za vrata, zna, doviknuo
sam. Korienje kanapa je zastarelo. Tako ga zaikavam svaki put kada
ga posetim.
Fuuuj! Popni se gore, mladi ovee!
Istog trenutka kada sam zakoraio unutra, sedam maaka su poele
da se veru po mojim rukama i nogama.
Da nisi bolestan, Igore? Jesi li stvarno jo bio u postelji ili
Svaki ovek koji svakog bogovetnog jutra ustaje u pola sedam ujutru
poslednjih pedeset godina, ujedno je u pola sedam svakog jutra kad se
digne iz postelje spreman da e moda ba tog dana umreti. Doi
slobodno, nisam bolestan, a nisam ni u krevetu. Samo sam ostario, to je
sve. Ali, ovaj hteo si da uje neto o Mosadegu. Zato ba Mosadeg, tek
tako iznebuha?
Taman sam hteo da mu objasnim zbog ega su mi te informacije
potrebne, ali kao i uvek, on je nastavio da brblja. Osim toga, nisam mu
spominjao belenicu. Znao sam da u jednog dana morati da mu kaem
za to, ali se jo uvek nisam usuivao na takav korak.
Zna, rekao je postao sam zavisan od novinskih izdanja u vrlo
ranom dobu. Kada sam imao deset godina, itao sam o dravniku u vaoj
zemlji koji je plakao kada je prinuen na ostavku. Ti verovatno vau
istoriju poznaje bolje od mene, ali koliko ja znam, on je eleo da
nacionalizuje anglo-iransku naftnu kompaniju to se, uzgred reeno,
meni inilo kao vrlo razuman potez.
Slobodno sipaj sebi kafu, mladiu. Spremio sam veoma lepu olju za
tebe, onu koju sam doneo sa Srednjeg istoka. Kupio sam je na buvljoj
pijaci. Ne, ekaj, to je ipak bilo na nekoj rasprodaji u Amsterdamu. Bilo
kako bilo, kafa je ukusnija kad se pije iz te olje.
Taj ovek, tak Mosadeg ne znam puno toga o njemu. Imam-njegov
dosije, mada nisam siguran gde se tano nalazi. ah je eleo da ga se
otarasi, kako mi se ini, pa ga je strpao u zatvor. Ne mogu da tvrdim da li
je Mosadeg uvek plakao u javnosti ili je to bio jedan jedini put. U to
vreme nismo imali televizore, ali su esto u bioskopima prikazivali

odreene vesti pre poetka filma. Mosadegove suze su me oamarile kao

nalet hladnog vazduha. Najzad, dravnik koji pokazuje svoja oseanja u
javnosti.
Tokom posleratnih godina, Holandija je imala visoko cenjenog prvog
ministra, pod imenom Vilem Dris. Meutim, njega nikad nisi mogao da
vidi kako se smeje, a kamoli da plae. Moda je prolio koju suzu u
privatnosti svog doma, ali opta javnost nije to mogla da zna. Kao da
Holanani ne smeju da otkrivaju svoje slabosti, pa stoga moraju da
potiskuju svoje suze.
ta sam ti rekao? Kafa je zaista ukusnija u toj olji! Uzmi keks, tamo
ti je kutija s keksom, pored oh, zaboravio sam gde je. Sakrio sam je od
maaka. Vole da se muvaju oko te kutije i kotrljaju je, pa se keksi naisto
izmrve. Moda sam je unuo negde iza onih dosijea
U redu je plakati na pogrebu, to kao jeste prihvatljivo. to se mene
tie, ja plaem kad god mi se plae. Kad smo ve kod toga, ne znam jesam
li to nauio od svoje majke ili od Mosadega Svejedno, dakle, ah nije
naredio da Mosadega pogube. Nije li to bilo lepo od njega? Imao sam
prilino nisko miljenje o ahu u to vreme, jer je on bio veliki prijatelj
naeg princa, Bernharda. Ti zna ko je princ Bernhard, zar ne? Suprug
nae bive kraljice Julijane i otac nae sadanje kraljice Beatriks. Poznat
je po tome da je stalno u loem drutvu. Moje analize se esto zasnivaju
na oseanjima, pa stoga, s moje take gledita, ah je bio lo momak, a
Mosadeg dobar. Doavola, gde je ta kutija s keksom?
Igor nije imao ta vie da mi kae o Mosadegu, ali mi je zato dao neka
opta uputstva za snalaenje u njegovim dosijeima.
Nekoliko sati sam sedeo na podu, prebirajui po prikupljenom
materijalu. I evo ta sam tamo pronaao:
Od 1921. do 1925. godine, Mosadeg je bio na elu Ministarstva pravde,
zatim je preao na poloaj ministra finansija, da bi na kraju je postao
ministar inostranih poslova. Za Parlament je izabran 1944. godine.
Osnovao je partiju Narodnog fronta 1950, a ve sledee godine je
postavljen za prvog ministra, kada je nacionalizovao anglo-iransku
naftnu kompaniju. Tako je drava gurnuta u direktan sukob s Velikom
Britanijom. Pod prinudom je Mosadeg morao dati ostavku 1952, ali je
posle tri meseca ponovo vraen na svoj poloaj, to je bio ishod narodnog
ustanka. Veoma brzo je potisnuo mo aha sina Reze Hana i poeo

znaajno da se oslanja na podrku leviarskih partija. ah je pobegao iz

zemlje. Meutim, uz pomo Sjedinjenih Drava, vratio se. Narodna vlada
je pala i Mosadeg je uhapen.
Kada je eril saznao da je Mosadeg stavljen u doivotni kuni
pritvor, podigao je au i rekao On je bio lud i opasan ovek.
Mosadeg je bio daleko od opasnog. On je bio na ponos i dika.
Na hiljade njegovih pristalica takoe su uhapeni. Mnogi su
pogubljeni, a na stotine njih su napustili dravu. Veina izbeglica bili su
lanovi levog krila partije orijentisane ka Rusiji, koja se suprotstavljala
ahu jednako kao i amerikoj umeanosti.
Na osnovu njegove popularnosti, partija je pretpostavljala da e
uskoro da se domogne vlasti. Njegovi saradnici nisu bili zadovoljni
Mosadegom, jer su verovali da ini previe ustupaka imperijalistima. I
tako, kada se ah vratio na presto, nisu podrali Mosadega sve dok nije
postalo prekasno za to. Kada je on svrgnut, raspala se i partija. Neki od
njegovih sledbenika su pogubljeni, neki su se povukli u podzemlje, a
mnogi su pobegli.
Veliki broj njih spas su potraili na planini Safron, u nadi da e uspeti
da preko granice uu u Sovjetski Savez. Ali to uopte nije bilo lako.
andarmi su ih proganjali od jednog do drugog planinskog venca, vozei
svoje dipove amerike proizvodnje. Gladni i oajni, begunci su traili
utoite meu seljanima.
Moj otac verovatno nije imao pojma ni ta je to komunizam, ali jeste
znao poneto o ljudima u begu.
Jednom prilikom, dok smo on i ja boravili u selu Safron, poveo me je
do bademovog gaja. Tutnuo mi je veknu hleba u ruke, hodajui na
prstima, kriom je zaao meu drvee i sakrio se iza jednog stabla.
ta to radi?, zanimalo me je.
Doi ovamo. Daj mi taj hleb, pokazao mi je.
O emu to govori?
Oteo mi je hleb i uurbano se zaputio ka planinama.
U prolosti, znakovima mi je objasnio, mnogi su se ljudi krili u
mom gaju. Ja sam im davao hleb. Posle toga bi nastavili put ka
planinama.
Godinu dana nakon Mosadegovog hapenja, dugotrajni zviduk

lokomotive odjeknuo je iznad planina. Voz se zaustavio kod sela Safron,

to nikada ranije nije inio.
ta se to sada deava?, meusobno su se domunavali metani.
Odgovor je glasio: eer. Ameriki eer. Dakovi eera s engleskim
nazivom zalepljenim s prednje strane: sugar.
Stara persijska re qand morala je da ustupi mesto toj novoj. Bila je to
prva engleska re koja je doprla do planine Safron. Za njom je usledila jo
j e d n a : cigarette. Tradicionalne lule su postepeno zamenjivane
cigaretama.
Starinska re kad-khoda, koda je oznaavala glavnog stareinu sela,
iezla je i smenjena je novom reju: bakhsh-dar. Bakhsh-dar je zapravio
bio ovek s kravatom koji se u dipu vozikao po selu.
Jednog dana, bakhsh-dar, u pratnji seoskog imama i seoskog vea
staraca, popeo se na stolicu i na zid damije prikucao sliku aha.
I eto, tako se to zadesilo, da je sin Reze Hana postao ah Persije.
U koli, nismo uili nita o Mosadegu, ali smo zato znali sve o ahu.
Pouili su nas tome da je on sin Reze Hana, koji je takoe bio sin
prethodnog aha, a on potom. jo ranijih ahova, i sve tako kroz 2500
godina istorije, sve do Cirusa prvog kralja u persijskoj istoriji, oveka
ija je pria urezana klinastim pismom u peini na planini Safron: Moje
ime je Cirus. Ja sam kralj nad kraljevima.

Tuti
ah ima sina.
Mrtav papagaj pada s drveta.
Ova dva dogaaja znaajno
utiu na tok ove prie.

onekad pomislim da sam se u pisanje ove knjige upustio zbog

oseaja krivice. Krivice sina koji nije poloio zadati ispit, koji je
pobegao usred nedovrenog zadatka i prepustio oca na milost i nemilost
sudbine. Moda mi se upravo zato moj otac tako esto javlja u snovima,
moda me zato nikad ne pogleda, nego izbegava moj pogled i okree glavu
u stranu.
Sada kad on vie nije meu ivima, ne mogu da vratim vreme unazad.
Ne mogu da mu se iskupim. Mogu samo iveti u nadi da mi je oprostio i
da e, kad mi se sledei put ukae u snovima, pogledati pravo u moje lice.
Ovu knjigu piem uglavnom za svog oca, ali ujedno i da bih sebe
uverio u neizbenost sopstvenog bega. Da bih ubedio samog sebe da me
je sticaj okolnosti poneo, da nisam imao kontrolu, da kako da kaem?
da je on bio razlog to sam otiao iz zemlje.
Ne umem to da objasnim, osim to mogu da kaem da sada sedim
ovde, borei se s ovim teko razumljivim jezikom, upravo zato to sam
sin Age Akbara.
Uprkos injenici da sam kasnije koristio svog oca za postizanje
sopstvenih ciljeva, oduvek sam mu verno sluio.
Na primer, ak i sada, dok piem ovu priu, to je njegova knjiga koju
nastojim da protumaim i njegove su rei kojima se trudim da podarim
itljivi oblik. Ne alim se. Prihvatam da je to moj usud. Nemam izbora
pria mora da se nastavi.
Sin Reze Hana razveo se od svoje prve dve supruge zato to nisu

uspele u pokuajima da mu rode naslednika. Tek trea mu je konano

rodila sina, mladog princa. Njegov san se ostvario.
Ja sam imao deset ili jedanaest godina, ini mi se, kada je krunisani
princ slavio svoj trei ili etvrti roendan. U veim gradovima, to se
proslavljalo uz veliko veselje, ali u naim manjim, konzervativnijim
mestima, uglavnom je prolazilo nezapaeno. U kolama u Teheranu,
devojke golih nogu su izvodile ples. Bilo je i pesme, a svi su dobili po
jednu bananu kao posebnu nagradu. Tamo gde sam ja iveo, niko u
ivotu nije video ni sliku banane.
Dravni arhiv u Teheranu poseduje kolekciju novinskih. izdanja iz tog
perioda, s fotografijama kolarki koje su se okliznule na kore od banana.
Takoe, tu je i fotografija kraljice i njenog sina u bolnikoj poseti jednoj
od povreenih devojica.
Gradonaelnik naeg grada davao je sve od sebe da promovie
roendan prestolonaslednika. Naredio je naoj koli, koja je zauzimala
jednu oronulu i zaboravljenu zgradu u predgrau, da organizuje proslavu.
Gradonaelnik je obeao da e dovesti znaajnog gosta, a direktor kole
je u tome prepoznao izvrsnu priliku da se popne preku ili dve vie na
birokratskoj lestvici.
Direktor bi bez sumnje voleo da pozove one devojice iz Teherana da
za gradonaelnika odigraju ples onako golih nogu, ali je ak i on bio
svestan toga da se takva zamisao nalazi izvan carstva mogueg.
Imaele!, jednog dana me je direktor potapao po ramenu. Poi sa
mnom. elim s tobom da popriam o neemu.
U njegovoj kancelariji obino izvan domaaja uenika ponudio mi
je keks, ak mi je pokazao i jednu malu bananu jadnog izgleda. Poeo je
da mi govori o ahu, a zatim o drevnom persijskom kraljevstvu i
njegovom prvom kralju, Cirusu, kralju nad kraljevima. Zatim je preao na
priu o naoj zemlji u sadanjosti, koja se brzinski preobraala u
moderno drutvo. Svuda moe da se uoi napredak, rekao je, osim u
naem nazadnom gradu, koji se nalazi u kandama inovnika. A sada, uz
gradonaelnika i specijalnog gosta koji je trebalo da doe u nau kolu,
direktoru je bila potrebna moja pomo.
Ja? Da pomognem vama?
Da, Imaele, mora da mi pomogne.

Kad samo pomislim na taj dan, doe mi da lice od sramote pokrijem

rukama. Zato ja? Od svih uenika, zato ba ja?
Direktor se nagnuo ka meni i rekao da ja nisam kao svi ostali uenici.
Zato to itam knjige i znam puno toga o svetu. A ostali su bili seoski
deaci koji nisu imali blage veze s modernizacijom. A zatim, strogo
poverljivo, objasnio mi je ta je eleo od mene.
Ne treba da uinim nita neoubiajeno na dan prestolonaslednikovog
roendana, uveravao me je. Dovoljno je bilo samo da pokaem da sam
jednako obrazovan kao neki uenik iz Teherana i jednako moderan kao
neki deak iz Pariza.
Osvanuo je i taj dan obeleen crvenim slovom. Gradonaelnik je
doveo svog znaajnog gosta, pa su njih dvojica seli na rezervisana mesta u
prvom redu. Ja sam virio iza zavese kako bih dobro osmotrio gosta i salu
pretrpanu publikom. Kada se zavesa podigne, zaplesau. Oarau
gradonaelnika i ostale uenike i dokazau im da smo i mi, takoe, veoma
moderni. Nijedan mukarac u mojoj porodici od Adama do Imaela
nikada pre nije uinio nita slino.
Kada se zavesa razmakne, ja u podii ruke visoko u vazduh, malko u
mrdati kukovima, sagnuti se i ponovo se uspraviti, ba kao to me je
gradonaelnik poduio.
Meutim, neposredno pred moj nastup, iznenada se pojavio direktor
koji je sa sobom doneo kostim plesaice i periku. Evo, obuci ovo!
Samo su Bog i direktor znali da taj kostim i perika nisu predstavljali
deo naeg prvobitnog dogovora. Od mene se oekivalo samo da pleem
kao neki kolarac iz Pariza. I to je samo po sebi predstavljalo krupan
korak, dinovski skok napred, u ovom nezamislivo konzervativnom
gradu.
Brzo! Skidaj pantalone!, zapovedio mi je direktor.
Ovo e da obue!
Direktor se nikada ne bi usudio da izvede tako prljav trik na bilo kom
drugom ueniku. Znao je da bi ga deakovi roditelji ubili. Mene je izabrao
zato to je pretpostavljao da mu moj hendikepirani otac nee
predstavljati pretnju.
Pokuao sam da im se otrgnem, ali me je direktor vrsto drao dok me
je zamenik direktora svlaio pantalone i navlaio suknju. Potom im je

nabio periku na glavu, usta mi namazao ruem i gurnuo me na

pozornicu.
Muziari su zasvirali neku glasnu pesmu.
Stajao sam na pozornici, ne pomiui se.
Plei!, prosiktao je direktor iza zavese.
Osmotrio sam publiku. Uenici su bili zblanuti, ali me niko nije
prepoznao. Gradonaelnik se osmehnuo i poeo da pljeska rukama.
Muziari su zasvirali jo glasnije.
Plei!, ponovo je proitao direktor.
Nije mi preostajalo nita drugo nego da ponem s plesom.
ak i danas, pri samoj pomisli na to, oblije me hladan znoj. Kroz
prozor upravljam pogled prema moru, tom zapenjenom moru koje svojim
pesnicama udara u nasip.
Moja kratka suknjica se zadizala, otkrivajui bele pamune gaice.
uo se smeh, navijanje, mjaukanje. Gradonaelnik je oduevljeno tapao
po svojim kolenima.
Odjednom, ugledao sam svog oca kako koraa prema pozornici.
Policajci su mu bili za petama, pojurivi da ga zaustave. Iako je bio
bolestan, on je uspeo sve da ih odgurne u stranu i da se popne na
pozornicu. Podigao me je, prebacio me preko ramena i onda skoio na
pod. Ali pritom je izgubio ravnoteu i obojica smo pali. Policajci su se
obruili na mog oca i pretukli ga pendrecima.
Iz potovanja prema ocu, neu do kraja otkriti detalje ove prie. Samo
ovo: zamislite mene golih nogu, s tragom karmina oko usta, iza vrata
lekarske ordinacije, dok su lekar i njegov pomonik zaivali povrede na
glavi mog oca.
I to e, takoe, jednom proi, kao to sve prolazi. Persijsko kraljevstvo
vie ne postoji, kao ni ah. A gde je sada prestolonaslednik?
Jedne veeri sam ga ugledao na televiziji. Kada je poginula princeza
Dajana, mnogi poznati ljudi doli su na njenu sahranu: holivudske
zvezde, muziari, politiari, kao i mnotvo prineva i princeza.
Na desetine kamera televizijske stanice BBC fokusirale su se na goste.
Jedna od njih je u krupnom planu prikazala lice miiavog mladia koji je
gledao u objektiv sa strogim dranjem vojnika. Ko je to bio? Odakle mi je
bio poznat? A onda sam ga prepoznao.
I on je, takoe, bio izbeglica, ba kao i ja.

Godinama sam uspevao da prividno odstranim itavu tu epizodu, ali

mi se ona jutros vratila silinom poplave.
ta je tog dana dovelo mog oca u kolu? Otkud se tako iznenada
pojavio? Kako je znao da je njegov Imael u nevolji? Da li je sve to zaista
bila samo puka sluajnost?
To jednostavno nije bilo mogue. Ne bi me prepoznao s onom
perikom. Neko ga je sigurno o svemu obavestio. Ali ko? Ko je to mogao
da zna kakvu mi je zamku direktor pripremio?
Moda je u pitanju bio kolski domar, na milosrdni stari domar.
Sigurno je to bio on. U svojoj mati ga sada vidim kako juri do nae kue.
Alah! Pouri!
Na svu sreu, mog oca je zatekao kod kue. Ne, to ba i nije bila
sluajnost: otac je dotle bio ve poprilino bolestan, toliko da je ponekad
u postelji provodio i po nedelju dana.
Taj dan je u potpunosti promenio i moj i ivot mog oca. Tokom godina
koje su usledile, deaci iz mog susedstva nam nisu davali ni trenutak
mira. Proganjali su me ak i u snovima. Beao sam od njih, sav zadihan,
ali bi oni uvek uspeli da me sustignu i na mrtvo me pretuku. Ja nisam
mogao da im uzvratim i suprotstavim se, zato to sam morao vrsto da
drim svoj kai, kako mi ne bi strgnuli pantalone. Hteli su da me ponovo
vide onako golih nogu. Kad god bi naili na mog oca, upirali su prstom u
oiljke na njegovoj glavi i otkopavali su kaieve. On je pokuavao da ih
uhvati, a oni su ga zauzvrat gaali kamenjem.
Bolno je uopte se priseati ovih scena, a kamoli pisati o njima.
To su bile godine u kojima smo se kui vraali zaobilaznim putem
kako bismo izbegli susret s tim mangupima. Te godine poniavanja i
sramote za mene i mog oca behu zlatne godine za aha i njegovog
prestolonaslednika. Sada taj isti princ ivi u izgnanstvu, i obojica smo
ostali bez oeva.
Kasnije su on i njegov otac proli kroz brojna ponienja, posebno kada
sin nije uspevao da pronae spokojno mesto na kome bi njegov otac u
miru umro, kao ni komad zemlje gde bi ga sahranio.
Na kraju je grob za svog oca konano pronaao u Egiptu.
***

Ja sam se bio pomirio sa svojom sudbinom. im bi se asovi u koli

okonali, odjurio bih kui, gde sam utoite pronalazio u knjigama. U
romanima sa Zapada.
Ne znam kako se ona prva, tanka, polovna knjiica zatekla u naem
domu ili ko ju je tu zaboravio. Moda ju je moj otac negde pronaao i sa
sobom je poneo kui. U svakom sluaju, ona mi je zaista otvorila oi. Nije
bila ni nalik bilo kojoj knjizi koju sam dotle imao prilike da proitam. O
emu se tu radilo? Zaboravio sam, ali ako izaem u etnju i pokuam da
se vratim u to doba, verovatno u da se prisetim.
Otkrio sam jednog knjiara u naem kvartu, starca koji nije prodavao
samo novine i asopise, nego je imao i pun sanduk poprilino iskrzanih
misterija. Ja bih pozajmio nekoliko komada kad god bih otiao kod njega,
i potom ih kriom nou itao ispod pokrivaa. Ali onda, jednog dana,
objavio mi je da vie nema novih knjiga za mene i ja sam pomislio kako
sam proitao sve knjige na svetu.
Onda je otac poeo kui da mi donosi razne knjige.
Evo! Za tebe!, obratio bi mi se znakovnim jezikom.
Ja bih uzeo knjigu iz njegovih ruku, povrno bih je prelistao i
nevoljno je odloio na svoju policu za knjige. To nije bilo tivo koje biste
itali zarad zabave. Jedna stara knjiga koju je pronaao na poslu, na
primer, bavila se pamukom i pamunim nitima. Druga je bila ispunjena
nekim brojkama i tabelama.
U poetku to za mene nije predstavljalo problem: on bi doneo knjigu i
ja bih je unuo na policu. Ali neto kasnije poeo je da se raspituje da li
sam je proitao. Ne, jo nisam, posle u je proitati, odgovarao sam.
Jednom prilikom kui je doneo stari poslovni prirunik zanimalo ga
je ta unutra pie. Samo brojevi, objasnio sam. Brojevi jedan, dva, tri,
etiri. I govori se o nekim uglovima i krugovima.
Dakle, za tebe je dobra?, pitao je. Da, hvala ti, uzvratio sam i
uglavio je na policu meu ostale knjige.
Ponekad bi sedeo na nekoliko koraka od mene, nita ne radei i ne
zapitkujui, nego me je samo u tiini posmatrao kako itam. Bio je
naprosto oaran knjigama i samim inom itanja. eleo je da otkrije
kakav je to oseaj kad samo mirno sedi ili lei itajui knjigu.
Sada, dok radim na njegovoj belenici, shvatam da se njegov ivot

sastojao od nekoliko faza. Tada smo se zatekli u fazi knjiga, koja je

potrajala gotovo dve godine.
Gde nalazi sve te knjige?, jednom sam ga priupitao.
Kupujem ih, rekao je.
Ne treba to da radi. Glupo je kupovati bilo kakve stare knjige. Ako
mi je neka odreena potrebna, sam u je kupiti.
Nije me posluao i nastavio je da kupuje sve vie i vie knjiga. Jedne
veeri je Tina vikala na njega toliko dugo i uno da se na kraju
onesvestila.
Jesi li sada srean?, dreknuo sam na njega. Zato me ne poslua?
Ali, uzalud.
U meuvremenu su deaci iz naeg susedstva izmislili jednu novu
igru. im bi ugledali mog oca kako se vraa kui nosei nekoliko knjiga
ispod mike ili u depu svog kaputa, priunjali bi mu se s lea, apili mu
jednu od tih knjiga i onda bi pobegli. On je jurio za njima, ali su je deaci
dobacivali jedan drugom.
Taka preokreta je nastupila kada se jednom prilikom vratio kui s
pocepanim pantalonama i gomilicom knjiga uprljanih blatom.
ta je sad pa ovo?, besno sam upitao.
Nita. Oni deaci s ulice, objasnio mi je znakovima i nasmeio se.
Ne elim vie knjiga, oajniki sam kriknuo.
Ne? Nee knjige?
Dograbio sam jednu od knjiga iz njegove ruke i zavrljaio je u zid.
Dosta je knjiga! Razume li me? Nema vie knjiga!
Tek posle sam postao svestan da sam postupio veoma zlobno i runo.
Koliko sam tada imao godina dvanaest ili trinaest? Dodue, oseao sam
se kao da ve imam esnaest ili sedamnaest, jer sam tokom te dve
poslednje godine sazreo vie od ostalih deaka mog uzrasta.
Ali onda sam uinio neto jo bezobraznije. Moj otac se sagnuo da
dohvati knjigu, ali sam ga ja preduhitrio. epao sam je pre njega, a zatim
sam i nju i ostale knjige pobacao na krov, jednu po jednu. Gotovo!,
ljutito sam gestikulirao. Nema ih vie! A sada idemo unutra!
Moj otac nije ni re izustio. Uao je unutra i odmah legao da spava.
(O, kako je to bilo drsko, gnusno ponaanje s moje strane!)
Te veeri sam imao utisak da u zaplakati, ali suze mi nisu dolazile.
Kako da se iskupim? ta mogu da uradim?

Posle izvesnog vremena, bljesnula mi je neka sijalica u glavi. Najzad

sam shvatio zbog ega je kupovao sve te silne knjige. Upalio sam uljanu
lampu i probudio sam oca.
Poi sa mnom!,pozvao sam ga pokretima ruku.
Gde?
Gore na krov!
Isprva je pomislio da je re o punom mesecu, da je zaboravio da je
vreme za to. Bacio je pogled kroz prozor, ali ne, mesec je bio mlad.
Ja sam bio njegov Imael, morao je da me slua, pa je tako ustao i
krenuo za mnom.
S uljanom lampom u jednoj ruci, popeo sam se uz merdevine.
Prati me! Popni se ovamo!
Moj otac se sumnjiavo uzverao na krov.
Pruio sam mu uljanu lampu, a ja sam poeo da skupljam rasute
knjige.
Daj mi lampu i doi ovamo, pozvao sam ga, posle ega sam seo
pored dimnjaka.
Izaberi neku od tih knjiga. itaemo je zajedno.
Odluio se za jednu i spustio se kraj mene.
Nije mogao ni da pretpostavi ta mi je na umu. Mada, ni ja sam to
nisam znao sa sigurnou.
Izabrao je najveu knjigu i tutnuo mi je u ruke. Bio je to Ruinjak,
zbirka srednjovekovnog pesnika Sadija. Lepota i mo persijskog jezika
naprosto isijavaju sa svake stranice. Njegove prie, ili hekayas,
predstavljaju ivo svedoanstvo Sadijeve umenosti.
Prevoenje bogatog poetskog teksta ovog majstora na prosti znakovni
jezik mog oca svakako je bio ogroman poduhvat, ali morao sam da
pokuam jer smo on i ja bili savreno skladno prilagoeni jedan drugom:
ja sam odmah razumeo ta on eli da kae, a on je smesta shvatao ta mu
ja govorim. Sve u svemu, skoro da sam bio u stanju da ceo ovaj neizmerni
svet svedem na nekolicinu sitnih pokreta. Mi smo komunicirali ne samo
znacima, nego pritom koristei i nae oi, usne i tela. Povrh svega,
raunali smo i na odreenu pomo oevog Boga. Boga gluvonemih.
Prelistavao sam knjigu u potrazi za nekom kraom hekaya-om.
ta kakva je to knjiga?, pokazao je, to sam ja shvatio kao gest
pomirenja.

Kako to da ti objasnim? Zna, to je uh

Da li i ona dolazi odozgo?, zanimalo ga je.
Ne, ovo nije sveta knjiga, to je neto drugaije. Radi se o pa o
mladosti i starosti. O kraljevima. O srcu, ljubavi, smrti i da, govori o
ljubavi, o poljupcu ene, o tome kako je posmatra, dodiruje, grli, ili
ekaj, evo je jedna hekaya o stonogi.
O emu?
O stonogi, ma zna, to je onaj insekt, maleni insekt s mnotvom
nogu koji brzo gmie priekaj, prineu uljanu lampu malko blie. Uz
pomo jednog tapia nacrtao sam stonogu u praini, pa sam mu pokazao
prstom.
itau ti polako, kako bi mi prepoznavao rei s usana, a posle u ti
objasniti. Paljivo me posmatraj:
Dast o pa-ye berideh-i, hezar pa-i be-kosht. Drugim reima: ovek
ije su ruke i noge odseene, stisnuo je stonogu i ubio je Jesi li dotle
razumeo?
Zar nisi rekao da taj ovek nije imao ni ruke ni noge?, sablaznio se
Akbar.
Tako je, i ruke i noge su mu odseeni. A sad me sluaj dalje: Slava
nek je Alahu. ak ni sa stotinu noica nije stonoga mogla da utekne
oveku bez ruku i nogu onda kad je kucnuo as njene smrti Ovo je ve
malo tee, ne znam kako da ti objasnim, budui da ni sam ne razumem
ba najbolje. Morae sam da se izbori sa znaenjem toga.
Kako je mogue da ubije insekta ako nema ni ruke ni noge?, pitao
me je svojim jezikom znakova.
Upravo tako. Ako ti je cilj da neto spljeska ili zgazi, mora da ima
barem jednu ruku ili nogu. Ti to moda ne razume i ja to moda ne
razumem, ali taj ovek jeste ubio stonogu. Verovatno je ta pria lepa
upravo zbog toga. Ona govori o smrti. Kada smrt doe, niko ne moe da
joj pobegne. Kucnuo je smrtni as te stonoge, tako da je morala da umre,
njeno vreme je isteklo, a u tom sluaju ak i ovek bez ruku i nogu moe
da je dokraji. Ima li neku drugu ideju?
Moj otac se uutao. A onda se nasmejao. Mudro, lupnuo se po glavi.
To je ba bio neki pametan pisac. Moe li da mi proita jo jednu
priu?
Jo jednu?

Ne znam zato, ali u glavi mi je iskrsla jedna prilino poznata

persijska pria. Mislio sam da je i nju napisao Sadi, ali dugo sam
prelistavao knjigu i opet nisam uspeo da je pronaem. Oigledno je ta
pria bila delo nekog drugog pisca.
ta to trai?, raspitivao se moj otac.
Priu u kojoj se spominje tuti.
ta je to tuti?.
Pa,jedna prelepa ptica jarkih boja s povijenim kljunom koja ume da
govori to je papagaj.
Ptica? Koja ume da govori?
Pa dobro, ne ume stvarno da govori. Ona samo oponaa ljude. Ali ne
mogu ovde da pronaem tu priu. Nema veze, nauio sam je u koli.
Znam je napamet.
Davno, veoma davno, u Persiji je iveo jedan trgovac zainima, koji je
imao papagaja u kavezu. Ptica je poticala iz Indije, zemlje koja se nalazi
daleko, veoma daleko. Ptica je eznula za svojom domovinom. Stalno je
plakala i ponavljala: Dom, dom, dom
Jednog dana, kada se trgovac spremao da otputuje u Indiju zarad
svog posla, obratio se svom papagaju i pitao ga je da li ima neku poruku
za papagaje u Indiji. Ne, nita posebno, uzvratio je papagaj. Samo im
prenesi moje pozdrave i kai im da mi nedostaju.
Duboko u indijskim umama, trgovac je ugledao jednog papagaja na
grani drveta. Moj papagaj te pozdravlja, rekao mu je trgovac. Mnogo mu
nedostaju njegova braa papagaji
Odjednom, papagaj je pao s drveta i uginuo.
Uginuo je?, prekinuo me je otac.
Saekaj malo. Trgovac se vratio sa svog putovanja i papagaj ga je
pitao da li za njega ima neku poruku od drugih papagaja u Indiji. Ne,
nema poruke, odgovorio je trgovac. Ali jesam razgovarao s jednim
papagajem, i kada sam mu preneo tvoje pozdrave i rekao mu koliko ti
nedostaju tvoja braa, on je odjednom pao s drveta i uginuo Uginuo je?
rastuio se papagaj, pa je i on pao mrtav.
I on, takoe? sablaznio se moj otac.
Da, i trgovev papagaj je takoe pao mrtav.
Kako je to moglo da se dogodi?
Priekaj. ovek se snudio. O, moj papagaj, siroti moj papagaj. Nije

trebalo to da mu kaem. Ali on tu vie nita nije mogao da uini, jer

papagaj nije odavao znake ivota. Izneo je njegovo beivotno telo iz
kaveza i bacio ga je na gomilu smea. Najednom, papagaj se pokrenuo i
ubrzo potom odleteo. Gde si poao?, uzviknuo je trgovac. Natrag u svoj
dom, dom, dom, odgovorio je papagaj.
Otac me je iznenaeno pogledao. Prvo je utao, posle ega se glasno
nasmejao i pokazao, Pametno. Ta dva papagaja su bili strano pametni.
Divna pria. Divna.
Jo neko vreme smo se zadrali na krovu. Dok sam ja prelistavao
knjige, on je sedeo pored mene, izgubljen u svojim mislima.
Razboji, iznenada se trgnuo. Fabriki razboji mi se uvek motaju po
glavi, ak i u snu. Ja ja ne znam, ali voleo bih da mogu da li moram
da taj posao mi zadaje glavobolje, zna, i uznemirava mi stomak.
Tada mi se po prvi put tako jasno poalio na svoj posao. Po njegovim
oima sam mogao da pogodim da se tu ne radi o beznaajnoj pritubi,
nego o pozivu za pomo.
Grlo me boli i uvek je nateeno, nastavio je. Ponekad ne mogu ni
da diem, iznenada mi ponestane daha. Ja ne elim da vie ikada
zakoraim u tu fabriku, ali ne smem da odustanem. Imam decu koju
moram da hranim.
Zagledao sam se u njegovo usukano lice i zapitao sam se ta bih ja
mogao da uinim kako bih mu pomogao.
Niti se stalno zapliu u mainu, pokazao mi je. Ja se trudim da
pazim. Gledam ih, ali ih ne vidim. Onda se pojavi ef i pone da se dere.
Svi onda bulje u mene i odmahuju glavom i kau da je Akbar glup. ta ti
misli, ta da radim?
Postavio mi je precizno pitanje i ja, Imael, morao sam da mu
ponudim jasan odgovor. Ako mu ja ne pomognem, ko e onda? Moja je
dunost bila ne da se brinem o Tini i svojim sestrama, nego o Akbaru.
Ako sam ve roen da mu sluim, onda je moja obaveza bila i da ga
spasim. Odjednom, sinulo mi je kako treba da postupi.
Mora da umre, obratio sam mu se znakovnim jezikom.
ta!?
Da umre. Kao onaj papagaj. Samo da padne.
Nije razumeo ta mi je to palo na pamet.

Kako to misli? Kako? Gde da padnem?

Izmeu razboja. Treba samo odjednom da se srui. Da se pretvara
da si mrtav.
Narednog dana su fabriki radnici doneli mog oca kui. Poloili su ga
na samrtni odar i otili.
On je odmah po njihovom odlasku otvorio oi, zgrabio je svoj tap i
torbicu s opremom za prepravke ilima i zaputio se ka planinama.
Pitam se gde je prvo otiao.

Zlatno zvonce
Uskoro emo naleteti na Marijanu.
Takoe emo otkriti i Zlatno zvonce.
I pokucaemo na vrata dr Pura Bahlula.

a neko kasnije poglavlje u sauvati nagaanje o tome gde je moj

otac otiao, ta je radio u planinama i s kim je spavao tokom tih
meseci svog odsustva, zato to ne elim da dopustim da se moja mata
isuvie razuzda. Upravo je to razlog to nastojim da se ograniim na
stvarne dogaaje, na neto to sam ja lino svojim oima video, ili sam
uo ili proitao u njegovim belekama. Samim tim, u ovom poglavlju
neu juriti za svojim ocem po planinama. Namesto toga, pustiu ga da
luta gde god mu je volja, da spava s kim god mu srce poeli i da ponovo
povrati svoju snagu, jer nam tek predstoje neka teka vremena. Drugim
reima, na izvesno vreme u ga prepustiti samom sebi, a dok se on ne
vrati, prei u na drugu priu.
***
Leto se zavrilo, ali pre nekoliko dana vreme je ponovo postalo
pretoplo. Na nekih desetak kilometara udaljenosti od moje kue nalazi se
jedno jezerce. Seo sam na bicikl i odvezao se do tog mesta, kako bih u
miru mogao da plivam i da natenane piem.
esto sam ovog leta odlazio na to jezero. Otplivao bih par krugova, a
zatim bih rairio prostirku i tu bih u tiini pisao.
Prvi put sam tamo otiao s Marijanom, enom koju sam upoznao pre
dve godine u knjievnom klubu. Ona je ivela u Amsterdamu, ali je dola
da svojoj prijateljici priuva kuu u njenom odsustvu. Zapazio sam je i
ranije za vreme poetskih veeri u kafeteriji, ne shvatajui da je ona

dolazila u ovu udolinu posebno zbog tih pesnikih prigoda. Uvek je

naglas itala stihove uvenih pokojnih pesnika. Zahvaljujui njenim
nastupima, upoznao sam se s majstorima holandske poezije, a naroito
mi je za uho zapala poezija J.C. Bloema. Upravo mi je ona predstavila
sledeu pesmu:
U znak seanja (In memoriam)
Vreme se menja, vraa se doba jesenje.
Lie pozlauje vodu kao i ranije nekada,
i pada na zemlju, sve do senovite enje
ivih srca. On to nee videti vie nikada.
Koliko bi samo on voleo ove sokake, iako su mrani,
ovu atmosferu, maglovitu i prosveenu,
te plonike, koji krajem dana bivaju naputeni,
odjednom postajui sumorni i iroki i nepoznati.
Ali njemu su bile suene sve one tihe stvari
s kojima ivimo mada nije svima tako dugo zapisano
s istinama koje srce kazuje kad se od pesme ari
dok ne potonemo, a s nama i pesma tone polagano.
I tada bee jesen; lie se uvek vraa u nove zore,
ali ne i ivoti, onda kad im kratki dan dalje odeta.
Nauili smo kako ljudska srca mogu jako da gore
stojei u njegovoj nepominoj sobi, pored kreveta.
Za mene, ta uspomena nikada nee izbledeti:
tako nenalik snu, smrt kao krajnje odsustvo zvuka.
ivot je udo to e se svakog dana obnavljati,
a svako je buenje za novi ivot otkrivena poruka.
I ponovo se zatiem u ovom blagoslovenom
dobu opalog lia na vodi, koja se zlati
kao bledo sunce mrtvih dana u spokoju venom.
Ali koliko u jo dugo u tom snu ostati?

Ovaj zamorni ivot gubitaka ostavlja nas bez daha.

I ta posle ostaje? Za im jo vredi udeti?
Za njega i mene,jesen koja je besmrtna:
Sunce, magla, i tiina, zauvek e trajati.
Ovu sam pesmu prikljuio svojoj knjizi upravo zbog neizraenih
enji mog oca. Marijana mi je objasnila da je J.C. Bloem kao pesnik bio
sinonim za enju i da je nekom prilikom sebe opisao kao boanski
neispunjenog.
Marijana takoe pie pesme. Nisam bio upoznat s tom injenicom sve
dok jedne veeri nisam sluajno svratio u kafeteriju kada na programu
nije bilo poetsko vee. Ona je sedela za stolom, gustirajui svoje pie. Bila
je otprilike mojih godina, a to je bio prvi put da sam joj se ikada obratio
bez prisustva drugih poznatih ljudi oko nas.
Vidi, vidi, ko je to ovde!, uzviknula je prijateljskim glasom. Zapoeli
smo razgovor i od tada smo sjajni prijatelji. Mada, nisam siguran da li je
prijatelji prava re za opis naeg odnosa. Bilo kako bilo, jednog dana me
je obavestila kako namerava da ode do jezera i upitala me je da li moda
elim da joj se pridruim.
Nisam umeo da plivam, ali Marijana me je uveravala da je to lako
nauiti.
Mora da naui!, uskliknula je. Poao sam s njom. Jezero se
nalazilo u mirnom predelu, a ona i ja smo bili jedini ljudi na tom mestu.
itavu narednu sedmicu svakodnevno smo se biciklom odvozili do
jezera, i Marijana me je nauila da plivam. Poslednjeg dana, ona je
odmakla do sredine jezera, rairila je ruke i pozvala me: Doi!
Plivao sam i borio se s vodom, dok nisam stigao do Marijane.
Onda sam se uhvatio za nju i ona se stisnula uz mene.
Ponovo sam poloio svoju prostirku ispod drvea na rubu jezera, u
nadi da u uspeti neto i da napiem. Vreme je bilo toplo i sparno, pa sam
pomislio: Zato se ne bih prvo malo osveio? Zagazio sam u vodu. Nije
to bio prvi put da sam iao na plivanje potpuno sam. Jednom sam ak
isplivao punih pet krugova. Smireno sam se udaljavao od obale, ali pre
nego to sam odmakao pedesetak metara, uhvatio me je iznenadni napad
panike. Okrenuo sam se i zaputio se nazad prema obali, ali inilo mi se da

bez obzira na to koliko snano zamahujem, ipak ne uspevam da se

pomaknem s mesta. Obuzeo me je strah. Osvrtao sam se oko sebe, ali
nije bilo ni ive due na vidiku. Sve moje plivake vetine kao da. su
odjednom zaboravljene. Zvao sam upomo, pa sam ponovo povikao,
ubeen da u se udaviti. Dok sam tonuo, mahao sam nogama kroz vodu.
Neoekivano, moje stopalo je oealo dno jezera. Jedan jak zamah, pa jo
jedan, i ve sam stajao na vrstom tlu.
Kleknuo sam na prostirku, spustio sam glavu na zemlju, i zaplakao
sam. Nisam imao pojma zbog ega, niti kome su te suze bile namenjene.
Skupio sam svoje stvari, ukljuujui i belenicu, seo sam na bicikl i
vratio se kui.
Obino sam prilino izdrljiv i ne dam se lako zaplaiti ali sada, po
prvi put, strah se zavukao u najskrovitije kutove moje due. Da li je to
moda zbog toga to radim na oevoj belenici, piem knjigu na
holandskom jeziku i idem na predavanja, i to sve istovremeno? Teak je
to teret. Naporno sam radio proteklih nekoliko meseci bez ikakve
pauze, provodei dane i noi u pokuajima da oblikujem ovu knjigu.
Sigurno je to razlog. Strah je pronaao moju slabu taku. Neu vie ulaziti
u vodu i po svaku cenu u obema nogama vrsto stajati na zemlji dok ne
zavrim ovu knjigu.
Onog dana kada sam otplivao do Marijane i uhvatio se za nju nasred
jezera ona mi je poklonila jednu knjigu. Ne u tom trenutku, nego kasnije,
kada smo presvukli mokre kupae kostime. Bila je to zbirka poezije
holandskog pesnika Jana Slauerhofa.
Izvoli, kazala je, shvati to kao diplomu za poloeno plivanje.
Naslov jedne od pesama je glasio Moja ki Zlatno zvonce:
S nepunih etrdeset, dobio sam ker,
i ubrzo joj dao nadimak Zlatno zvonce.
U prvoj godini nakon roenja,
nauila je da sedi, ali ne i da govori.
Pesma se nastavlja dalje, mada sam ja citirao samo ova etiri stiha.
Moda je to puka sluajnost, a moda i nije, ali nadimak moje
najmlae sestre bio je Zanguli, to se moe prevesti kao Zlatno zvonce.

Zanguli nije lepo ime za jednu persijsku devojicu. Njeno pravo ime
glasi Mahbubi.
Moj otac se plaio da bi njegova deca takoe mogla da se rode
gluvonema. Toliki je bio njegov strah da ak nije eleo da bude prisutan
prilikom roenja svoje prve dve keri.
Seam se dana kada je na svet dola moja najmlaa sestra. Stajao sam
pored oca kada je babica poloila bebu u njegovo naruje. On ju je
jednom rukom stisnuo na svoje grudi, a drugom je rukom iz depa
izvukao jedno maleno zvonce. Neno je njime zazvonio pored njenog uha.
Beba je otvorila oi i pogledala pravo u njega.
Jeste li videli?, pokazao je, sav blistajui od sree. Jeste li videli?
Nije gluva! Moe da uje!
Onda mi je pruio zvonce i kazao: Probaj ti! Ja sam lagano protresao
zvonce i moja sestrica je po drugi put otvorila oi, ovog puta pogledavi
mene.
Ma jeste li videli?, ponavljao je moj otac i glasno se nasmejao, toliko
glasno da je beba zaplakala.
Dakle, tako je ona postala naa beba, pripadala je mom ocu i meni.
Takoe, na taj nain je na znakovnom jeziku mog oca njeno ime postalo
Zlatno zvonce.
On je imao razliita imena za sve nas, a menjao ih je kad god bi dolo
do neke krupne promene u naim ivotima. Na primer, mene je u
poetku nazivao Mine.
Kad bi svoju desnu ruku stavio na levu stranu grudi, svi su znali da se
to odnosi na Imaela. Kasnije je moje ime promenio u Deak koji se
skriva ispod prekrivaa i ita. Kada sam poao na fakultet, prozvao me je
ovekom koji nosi naoare. Dve godine posle toga, postao sam ovek koji
nikad nije tu. A nakon toga sam nesumnjivo bio poznat kao Onaj koji je
otiao. Ali nikada nije poeleo da promeni Zlatno zvonce. Oduvek je bila i
ostala Zlatno zvonce.
Ona je od samog poetka bila drugaija. Zlatno zvonce je odmah
postala miljenica mog oca. I ona je, takoe, roena da bi ublaila njegove
patnje. Po tom principu priroda ili bog gluvonemih funkcionie.
Kao beba, obino je radosno puzila ka vratima im bi prepoznala
njegove korake. Ona je bila boanski dar.

Kasnije, kad bi se on iscrpljen vraao kui s posla u fabrici, ona mu je

masirala ramena. Kad bi se razboleo, ona je bila ta koja mu je kuvala
supu. Mnogo godina kasnije, kada sam ja ve bio student u Teheranu,
ona ga je dovela kod mene u njegovu prvu posetu i pokazala mu okolinu.
(Ja sam obeao da u ga provesti kroz Teheran, ali to obeanje nisam
ispunio.) Ona je imala foto-aparat i fotografisala ga je na raznim
mestima. Postoji jedna ba dobra slika iz tog perioda, na kojoj on stoji
pored statue Reze aha. Ona ga je rukom obujmila oko struka, a nekog
prolaznika je zamolila da ih tako zajedno fotografie. Posle ga je povela
do aerodroma da bi mu uivo pokazala kako poleu avioni. Svake su
veeri odlazili u bioskop, gde se prikazivao ciklus filmova s arlijem
aplinom.
Zlatno zvonce je bila naa velika radost, ali ujedno i naa ogromna
tuga.
U naoj porodici se odvila jedna prirodna podela: Zlatno zvonce i ja
smo se nalazili na oevoj strani, dok su nae sestre Marzi i Enzi najee
stajale na majinu stranu. inilo se da se daleko bolje slau s Tinom. Ali
to nije bio sluaj sa Zlatnim zvoncem. A zato? Ne bih mogao nita sa
sigurnou da tvrdim, ali moda emo i to saznati kad se pria jo vie
razmota. Ipak, jedno se nije moglo porei: Zlatno zvonce jeste bila
najdraa ki naeg oca.
Sada, kada svi znamo ko je Zlatno zvonce, vratiu se natrag kroz
vreme, da bismo videli ta se dogodilo s mojim ocem.
Kada se prvi put ponovo spustio s planine, jedva sam ga prepoznao.
Uopte nije bio ni nalik oveku o kome sam pisao u prethodnim
poglavljima. Ostario je i nekako se smanjio.
Kasno jedne veeri, zaulo se kucanje na vratima. Upalio sam svetlo u
predsoblju, otvorio sam vrata i zaprepastio se. Otac je izgledao bolesno i
inilo se da mu u ustima nije ostao ni jedan jedini zub. Gledao me je
pravo u oi bio je to jo jedan poziv upomo. Uhvatio sam ga za ruku i
privukao ga blie svetlu.
Otvori usta, rekao sam.
Otvorio je usta. Zubi su mu bili skroz istruleli: ostali su samo potpuno
crni krnjetci. (Kako to ranije nisam primetio?)
Boli me, pokazao je znakovima. Ne prestaje da me boli.

Njegove oi su se ispunile suzama. Konano je neko primetio, najzad

je neko primio k znanju kolike bolove trpi. Bilo mi je potrebno izvesno
vreme da se priberem i prisetim ko sam ja i koji je bio moj zadatak u
naem malom domainstvu. Zagladio sam njegovu sedu kosu.
Probrinuemo se za to, teio sam ga. Sve e biti u redu. Uiniu da bol
nestane.
Pognuo je glavu. Blagi Boe, naklonio mi se u znak zahvalnosti.
***
Nismo imali dovoljno novca za popravku njegovih zuba, ali sutina
nije bila u tome. Vano je bilo samo to da se ja pobrinem da njegov bol
nestane.
Bilo je zubara u naem gradiu. Takoe, imali smo i kliniku, ali bogati
ljudi, ili svako ko je sebi mogao da priuti privatnu lekarsku negu,
izbegavao je tamo da ide, jer se u takvim ustanovama predugo ekalo na
lekara ili zubara. Redovi su se formirali rano ujutru. Neki su ljudi ak
donosili ebad kako bi ispred klinike proveli no.
Red za zubara bio je najdui. Nekada si morao tamo da prespava po
tri noi u nizu samo da bi stigao do vrata. Kad biste konano uli, zubar bi
vam jednostavno izvadio taj pokvareni zub i poslao vas kui s nekoliko
tableta protiv bolova. Nismo imali pravo ni na kakvu dalju negu. Viao
sam starce koje su zubobolje nagonile na suze.
U tako neljudskom zdravstvenom sistemu, kako sam mogao da
pomognem svom ocu?
Jednog jutra, nekoliko sati pre poetka kole, poao sam u grad da
pronaem zubara. Bilo ih je trojica. Kako se ispostavilo, sve su ordinacije
radile tek od deset sati. Na prozoru jedne od njih bila je okaena poruka
da ne zakazuju termine za naredna dva meseca. Drugi zubar je imao
modernu kancelariju s ogromnim natpisom iznad ulaza: Najnovije
tehnologije za sve vae probleme sa zubima.
Pregledi su se zakazivali telefonom, ali u itavom gradu postojala je
samo jedna telefonska govornica. Osim toga, ja nikada ranije nisam ni
dotakao tu spravu.
Nakon to sam stekao uvid u njihove ordinacije, znao sam da ova
dvojica zubara nikada ne bi pustili mog oca i njegove krnjave zube da

prou kroz njihova vrata. I zato sam sve nade poloio na poslednjeg od
njih. Njegova ordinacija se nalazila u njegovoj kui, izvan gradskog
centra. Bila je to starinska, velika kua s klasinom kapijom. Na
jednostavnoj oznaci je pisalo: Pur Bahlul, D.D.S., od ponedeljka do petka,
radno vreme 15h 19h.
Ja nisam imao novca, ali bio sam sin prilino neobinog pacijenta,
tako da sam zanemario i taj natpis i radno vreme. Zubar je najverovatnije
jo spavao, ili je za stolom itao novine uz doruak. Dva puta sam udario
metalnom alkom o kapiju. Odgovora nije bilo. Pokuao sam ponovo.
Jedan stariji ovek, batovan s kantom za polivanje u ruci, otvorio je
vrata.
U emu je problem? Zato toliko lupa?
Dobro jutro. Voleo bih da popriam s doktorom Purom Bahlulom.
Da popria? Zato? Ordinacija se otvara tek u tri popodne.
Znam, ali ja bih s njim voleo da popriam sada.
O emu?
Radije bih to njemu lino kazao.
Odmerio me je, zatim je malko razmislio, pa je rekao: Ostani tu.
Idem da ga pitam.
Dugo sam stajao kod kapije, dok vrata konano nije otvorio jedan
sedokosi ovek s lulom stisnutom meu zubima.
Dobro jutro, mladiu. Pretpostavljam da mene trai.
Dobro jutro, doktore. Voleo bih s vama da porazgovaram o mom
ocu.
O tvom ocu. ta je njegov problem?
Njegovi zubi.
Ako se radi o zubima, morae da saeka do tri popodne, odbrusio
je i povukao dim iz lule.
Ne, ne radi se o zubima, nego o meni.
Ali ujedno i o zubima tvog oca.
Ne, nije samo to u pitanju, nego i bol i pa, znate, obeao sam mu da
u ga reiti bola.
I ta onda? Hajde, kai mi sve do kraja.
Pa, ja moram nekako da mu pomognem i, ovaj to bi bilo sve,
doktore.
Posmatrao me je dok je pukao dim iz svoje lule.

Tvoje ime?
Imael.
Prezime?
Mahmud Gaznavi Korasani.
Hajde ui. Poi za mnom, rekao je.
Pratio sam ga pored ruinjaka, leje s petunijama i niza stabala jabuka
pretrpanih plodovima. Uli smo u jednu prostoriju s visokim prozorima.
Dve olje aja, obratio se sluavki.
Njegova biblioteka je bila opasana policama punim knjiga. Prstom je
pokazao oblinju stolicu. Sedi.
Sluavka nam je donela aj.
Ispriaj mi svoju priu. Spomenuo si mi svog oca. Na koji nain on
zarauje za ivot.?
Popravlja ilime.
Gde?
Svuda. Nema svoju radionicu, pa jednostavno ide ulicom i ponavlja:
Farshi, farshi, kako bi svima objavio da je on majstor za popravku
ilima.
A zato ba farshi, farshi?
Znate, on je gluvonem. Zato jednostavno izgovara re koja zvui kao
farsh (ilim).
Aha, jasno mi je. I koliko mogu da zakljuim, mue ga problemi sa
zubima.
Svi zubi u njegovim ustima su istruleli. Zbog bolova je uasno
ostario.
On je uzeo ibicu, ponovo upalio ugaenu lulu, duboko je uvukao dim
i potom ga izdahnuo u vidu spirale koja je lelujala u vazduhu. Zatim je
poeo da pretura po svojoj fijoci.
Znam da sada mora da krene u kolu. Evo ti nekoliko tableta protiv
bolova. Sutra uvee dovedi oca u moju ordinaciju, pa emo tada
porazmisliti ta dalje.
Hvala vam, doktore.
Nema potrebe da mi se zahvaljuje.
Ustao sam.
ita li knjige?
Da, doktore.

U redu, onda se vidimo sutra uvee.

Batovan me je pustio da izaem. Ups, trgnuo sam se.Zaboravio
sam neto da kaem doktoru, vratio sam se istim putem.
Doktore! Smem li da uem?
Da.
Mislim da bi trebalo da znate da ja ne mogu da vam platim. Mislim,
jednog dana u vam to nekako nadoknaditi, ali ne sada. Trebalo je to
odmah da vam kaem. Ali im sam ugledao vau biblioteku, sve ostalo
sam zaboravio.
Kasno je. Idi u kolu. Sutra emo o tome razgovarati.
Doktor Pur Bahlul je uhapen godinu dana posle toga. Iz zatvora je
osloboen tek nakon to je poela revolucija. Kako se ispostavilo, on je
bio jedan od najvanijih teoretiara pri pokretu leviarske gerile iz
podzemlja, ali sve do njegovog hapenja ta njegova uloga uvana je u
tajnosti, ak i od lanova njegove partije.
Kada je ahova tajna policija pohvatala skoro sve voe podzemnih
pokreta, Pur Bahlul, koristei svoju profesiju kao masku, bio je u stanju
da partiju odri u ivotu jo nekoliko godina. Ja o svemu tome nisam
imao pojma, a istinu sam saznao tek nekoliko godina kasnije, kada sam i
ja postao aktivni lan partije.
Tokom naredna tri meseca, doktor Pur Bahlul je izvadio sve oeve
zube, jedan po jedan. Moj otac, sa onako bezubim desnima i sedom
kosom, sada je zaista izgledao kao starac. Zakazali smo da se ponovo
vratimo za dva meseca. Doktor Pur Bahlul je proverio da li su desni mog
oca zarasle, posle ega mu je izmerio vilicu i napravio nekoliko zabeleki.
Nakon par nedelja, jo jednom smo doli na pregled. Moj otac je seo
na zubarsku stolicu.
Otvorite usta, pokazao mu je doktor Pur Bahlul.
Posluao ga je.
A sada zamurite.
I to je uinio.
Onda je zubar iz jedne kesice uzvukao protezu i, ne gledajui u mene
niti bilo ta govorei, namestio je vetaku vilicu u usta mog oca. Potom
ga je potapao po ramenu. Pogledajte se u ogledalo!
Zaudo, imao sam neki utisak kao da osoba koja je zabezeknuto

blenula iz ogledala nije bio moj otac, nego ja. inilo mi se kao da se to u
mojim ustima nalazi niz novih blistavih zuba i da to ja zgranuto buljim u
ogledalo, koje je otkrivalo neto novo i moderno, neto mlado to se nije
uklapalo s mojim ostarelim, umornim licem.
Sada kad je moj otac ponovo bio u stanju da jede, postepeno je
povratio svoju teinu. Bee oigledno da mu je ponovo stalo do ivota.
On je bio prvi ovek iz planine koji je dobio vetaku vilicu. Na leto,
kada smo za vreme raspusta otili na planinu Safron, morao sam stalno
da ga trzam za rukav kako bih ga naterao da pouri, budui da svaki put
kad bi susreo nekog starijeg seljanina, izvadio bi protezu i onda bi
pokazivao koliko su njegovi novi zubi dobri i jaki. Svima je savetovao da
ih i oni nabave.
Ponekad bih morao da ga prekorim: Dosta je bilo. Saberi se. Ti si otac
tri keri. Vrati te zube nazad u usta pre nego to svi pomisle da si
poludeo.
Ali to nije bilo ni od kakve pomoi. Posle toga, jednostavno je to isto
radio kad ga ja nisam gledao.
***
Doktor Pur Bahlul mi je poslao raun za 3000 tomana. Bila je to
ogromna koliina novca koju nikad ne bih mogao da mu isplatim. Na
kraju krajeva, moj otac je zaraivao tri tomana dnevno.
Ima obavezu da plati raun rekao je zubar. I platie sve do
poslednje pare.
Znam, doktore, ali
Sve je ve unapred bilo sreeno. On mi je zakazao razgovor s
urednikom gradskih novina. Uz moju saglasnost, trebalo je da tamo
radim dva puta nedeljno, tri sata tokom noi, sortirajui pisma itatelja,
iskucavajui ih i spremajui ih za tampu. Bie mi dozvoljeno da zadrim
polovinu zaraenog novca, dok bi drugi deo sluio kao rata za otplatu
zubarskog rauna.
Bile bi mi potrebne godine da se reim tog duga, ali je onda sudbina
umeala svoje prste. Godinu dana kasnije, krenuo sam ka njegovoj kui s
jo jednom knjigom ispod svog kaputa, kada sam primetio da itava ulica
vrvi od policajaca. ak su i trojica naoruanih oficira stajali na krovu.
Rulju koja se tu skupljala policija je drala na odstojanju, i nikoga nisu

putali da se priblii. Ja sam sve to pratio iz prikrajka.

Pola sata kasnije, doktor Pur Bahlul je izveden iz kue, u pratnji
trojice policajaca. Nije se odvajao od svoje lule. Policajci su hteli da ga
uguraju u vozilo koje je ekalo ispred kue, ali on im to nije dozvolio.
Isprsio se, duboko je udahnuo, bacio pogled na gomilu okupljenih ljudi,
da bi se na kraju sam spustio na zadnje sedite.
Vrata su se zatvorila i on je nestao s vidika.

Na svoje dve noge

Preskaemo par godina,
godina tokom kojih je Tina radila1
a Akbar esto bivao odsutan.
Ali prvo mora da se povrati
Hanina ast.

itao sam se gde je moj otac noivao dok je bio u planinama. Znao
sam da u njegovom ivotu postoji druga ena, i on je bio svestan toga
da ja znam, ali je to ostala tajna izmeu nas dvojice. Sada, kada sam se
ve ovoliko upetljao u njegovu belenicu, po prvi put za mnogo
poslednjih godina sam se i nje setio. Sada naprosto ne uspevam da je
izbacim iz glave. teta je to nemam neku njenu fotografiju, pa nemam ni
predstavu o tome kako je izgledala. Ne znam ak ni to da li je jo uvek
iva, mada pretpostavljam da jeste. Po mom miljenju, manje su anse da
umre ako poseduje neku tajnu koju treba nekome da prenese. Mislim
da e ona iveti sve dok se nas dvoje nekako ne susretnemo.
Ovde, u tiini udoline, voleo bih da izgovorim njeno ime, da ga glasno
uzviknem, ali ne mogu, jer ga ne znam. Neko od metana sela Safron mi
je jednom prilikom rekao da je ona bila ki nekog ruskog doseljenika i da
je ivela u jednom selu blizu granice s bivim Sovjetskim Savezom. Iako
je ja nikada nisam upoznao niti sam zvanino znao za njeno postojanje,
ona i ja smo imali jedan preutni sporazum.
Ona je mnogo doprinela kada je u pitanju pomo partiji. esto je
prelazila preko granice nosei neke tajne poiljke. I pruila je utoite
velikom broju vanih lanova partije, posle ega bi ih u poznim nonim
satima prokrijumarila preko granice.
Znam da je ona to inila za mog oca. Meutim, kada se danas na sva ta

deavanja osvrnem daleko objektivnije, predoseam, ili je bolje rei da

shvatam, da je u izvesnoj meri ona to inila i za mene za sina mukarca
koga je volela.
Mislim da je upravo ona spasila Zlatno zvonce.
Da li mi je ba ona poslala oevu belenicu? Na paketu nije bilo
povratne adrese. Nije bilo ni pisma. Ni jedne jedine rei.
Kako li se zove?
Budui da ona postoji samo u mom pamenju, pretpostavljam da je
mogu nazvati kako god poelim. Ali koje ime da joj nadenem? Neko
persijsko ime? Ili rusko? Ne, ona ve ima persijsko ili rusko ime. A kako
bi bilo s holandskim? Hana, na primer. Tetka Hana. Veeras, kada padne
mrak, otii u do ruba nasipa, zagledau se u more boje mastila i
izgovoriu njeno ime: Hana! Tetka Haaa-naaa!
Moram barem na taj nain da joj se obratim, jer bi u suprotnom ova
pria ostala zakoena i knjiga bi izgubila svoj smisao. To je sve. Neu rei
ni re vie o Hani.
A sada moj otac i ja idemo u javno kupatilo.
***
Kad god bi se moj otac vratio iz planine nakon dueg odsustva, Tina je
odbijala da ga pusti unutra. Imala je obiaj da mi u ruke tutne pekir i
sapun i da kae: Prvo na kupanje!
Da li je Tina znala za Hanu? Siguran sam da jeste, mada nikada to
nikome od nas nije spomenula.
Moj otac je unapred znao da ga ona nee odmah primiti nazad u kuu,
pa se uvek vraao neposredno pre zalaska sunca, kada smo on i ja mogli
zajedno da odemo u javno kupatilo. S obzirom na to da je Tina zahtevala
da se ja lino postaram za to da otac ne donese neke boletine iz planine,
ja sam iao s njim na kupanje.
Jesi li se oprao izmeu butina?,pitao sam ga znakovnim jezikom.
Jeste.
Okreni se.
On bi se okrenuo i ja sam onda morao da proverim da na telu sluajno
nema nekih posekotina ili osipa.
Spusti glavu.
On bi spustio glavu, a ja sam pregledao njegovu sedu kosu, za sluaj

da je navukao vake.
U redu, dobro je, sve je isto.
Potom bih ga umotao u pekir i preli bismo u prostoriju za molitvu.
Zajedno s ostalim mukarcima, licem smo se okretali prema Meki i
molili smo se. Na kraju, svi bi se okrenuli i, u skladu s dugotrajnom
tradicijom, pozdravljali smo osobu koja se zatekla iza nas. Ja sam uvek
sedeo iza svog oca, pa kad bi se on okrenuo i pruio mi ruku, ja bih je
stisnuo i kazao: Neka tvoje molitve budu usliene.
Ali ovog puta, kada se okrenuo ka meni, ja nisam bio tu. Stajao sam
iza jednog stuba u kupatilu, posmatrajui ljude kako se mole.
Zato se ti ne moli?, pokazao je.
To nije bio prvi put da nisam uestvovao u grupnoj molitvi. Odavno
sam prestao to da inim. Sve je poelo nakon to sam upoznao doktora
Pura Bahlula. Ni on se nije molio.
Ocu nita nisam odgovorio.
Ali na putu do kue, ponovo je pokrenuo isto pitanje. Zbog ega se
nisi pomolio? Obeao sam da u mu kasnije objasniti. Nisam bio
raspoloen za rasprave o Bogu. Mnogo sam toga nauio iz knjiga koje mi
je dr Pur Bahlul pozajmljivao za itanje.
Kasnije te veeri, otac je doao u moju sobu. Nije nita pokuao da mi
kae, ali sam video kako pitanje gori u njegovim oima.
Zar ti nije ve vreme za spavanje?, pokazao sam znacima.
Ne mogu da zaspim, poalio mi se.
Osmotrio je moje nove knjige, one koje sam itao dok je on bio
odsutan. Moja polica za knjige sadrala je nekolicinu izdanja koja su
nekada pripadala doktoru Puru Bahlulu, ali su sada bila u mom
vlasnitvu. Preao je prstima preko poveza, kao da proverava naslove.
Sedi, pokazao sam.
Spustio se na pete, direktno na ilim. Ja sam seo preko puta njega.
Pitao si me zbog ega ne izgovaram molitve, poeo sam. Ali prvo ti
meni reci zato se ti moli.
ta ?
Pitao sam te, zato se ti moli? Zato se klanja? Zato elom
dodiruje zemlju?
Nebo, pokazao je nagore. Ja to radim zbog Neba.

Zbog neba? ega ima na tom nebu?

Tamo je Svetac, pokazao je.
Koji svetac? Kai mi na koga tano misli.
On se osmehnuo, naizgled zbunjen, pa je poloio ruke na kolena.
inilo se kao da je na razgovor doao do kraja. Ali onda je on iznenada
uinio sledei potez, protivnapad: Sveta knjiga dolazi s Neba. Napisao ju
je Svetac koji ivi tamo gore. Dakle, na Nebu mora da postoji neki
Svetac.
Odmahnuo sam glavom. Koran ne dolazi s neba. To je samo knjiga
mada dobra knjiga ali ona nema nikakve veze s nebom.
Nije tano, ima. Kazem Han mi je tako rekao. I ti takoe, Mine,
Deko koji se krije ispod prekrivaa i ita. I ti si lino ljubio korice te
knjige i prao ruke pre itanja.
U pravu si. I ja sam nekada elom dodirivao zemlju. Onda sam
preao na itanje ovih drugih knjiga i otkrio sam neke nove stvari, i to
su ekaj, bolje je da krenem od poetka.
Ustao sam i potraio knjigu o svemiru, onu s mnogo slika i zvezda.
Pogledaj ovu sliku. Moe li mi rei ta je to?
Ne, naravno da mu je to bilo nepoznato. Sve to je on mogao da vidi
bee mlenobela pruga, trag, put kroz no.
Doi da vidi neto!
Otvorio sam prozor. No je bila tamnoplava. Milioni zvezda su sijali i
Mleni put je bio jasniji nego ikada.
Ta slika prikazuje upravo ovo, objasnio sam.
eleo sam da mu ispriam kako je na poetku vladalo jedno veliko
Nita, ali se onda zbio Veliki prasak, pa se posle njega sve pokrenulo, sve
je poelo da se mie, ba kao i Mleni put, koji se sastojao od mnotva
zvezda koje su i dalje bile u pokretu. Dao sam sve od sebe. Trudio sam se
da mu prenesem, na naem prostom jeziku znakova, sve to sam nauio.
Ali on je samo blenuo u mene u toj zbunjenoj tiini, sigurno mislei o
emu doavola on to govori?
Iz istog oajanja, preao sam na neto drugo, odjednom ga
iznenadivi jednim deliem svakodnevne stvarnosti: Jesi li znao da se
zemlja okree?
Molim?
Uperio sam prst prema zvezdama, skupio sam sve te zvezde u svoju

levu aku, dodao sam reku koja je proticala kroz na grad, ubacio sam i
deli planine zarad ravnotee, stavio sam svog oca povrh svega toga, pa
sam sve to zajedno stisnuo u loptu i potom tu navodnu loptu prebacio u
svoju desnu aku. Neko vreme sam je drao ispred njegovih oiju, pa sam
je odjednom pustio da eksplodira: Buuuum! Zvezde, zvezde, i jo zvezda,
a onda sunce, pa zemlja, pa mesec, pa moj otac i onda ja razume li o
emu ti govorim?
Ne, nije razumeo. Dodue, nisam ni ja.
Izvukao sam mapu sveta i pokuao da mu objasnim gde se mi na njoj
nalazimo. Evo, mi smo ovde, u ovoj maloj taki na ovoj naoj planeti, a
planeta Zemlja se nalazi ovde na nebu Pogledaj, sada ti pokazujem
Zemlju i Sunce. Mi, ti i ja, nalazimo se ovde, ali ne moemo da vidimo
Sunce. Nema svetla. No je.
Odlutao sam predaleko, toliko daleko da ove teorije vie nisam mogao
da poveem s mojom nemolitvom. Zaustavio sam se.
Kasno je, idi u krevet, pokazao sam.
Otiao je.
Ali kasnije sam primetio da on jo uvek razmilja o svemu tome.
Ponekad, kad je bio dobro raspoloen, o tome bi se alio sa Zlatnim
zvoncem. Brao bi zvezde s neba, stisnuo ih u loptu, izvesno vreme bi
zadrao ruku njoj ispred nosa i onda bi dreknuo buuuum! Potom bi se
sav zacenio od smeha. Jednom prilikom sam ga video kako stoji u
skupini starijih ljudi. Nogama je nekoliko puta udario o zemlju i
znakovnim jezikom pokazao: Zemlja je okrugla. I okree se. Vi i ja, svi se
mi vrtimo oko Sunca. A Imael je prestao da se moli.
Moj otac je ponovo otiao i ovog puta se dugo nije vraao. Kada se
ponovo pojavio, ja sam imao ve osamnaest godina i bio sam spreman da
napustim svoje porodino gnezdo.
U toku poslednjih pet godina, nae drutvo se u potpunosti
promenilo. ah je bio vrsto zabarikidiran na svom prestolu i kontrolisao
je gotovo sve.
Cene nafte su skoile i Sjedinjene Drave su mu pomagale da postane
glavni nadzornik u toj oblasti. Opozicija je uguena i ekonomija je poela
da raste vie poslova, bolje plate.
Sve je bilo nekako drugaije. ak ni godinja doba nisu bila onakva

kao nekad. inilo se da zime vie nisu onoliko hladne. Moda sam taj
utisak imao zbog toga to smo kupili pristojnu grejalicu, ili to smo bolje
jeli vie mesa, vie voa, vie povra.
Tina vie nije morala da radi. Moj otac, koji se vratio svom
negdanjem zanimanju i popravljao ilime, sada je zaraivao dovoljno da
bi nas izdravao.
Na udaljeni grad, kojim su ranije upravljali imami, sada je bio
podeljen izmeu Amerikanaca, koji su izgradili novu rafineriju, i Nemaca,
koji su obnovili na sistem eleznica, zatim Holanana, koji su iskopali
kanale, i na kraju Rusa, koji su podigli fabriku traktora.
Po prvi put u ivotu, ofarbali smo vrata naeg stana i zamenili ona
ulazna, ve razvaljenu drvenu starudiju, postavivi nova i vrsta gvozdena
vrata. Predvorje smo obloili ploicama ute boje. Tina je bila
oduevljena svim tim izmenama.
Zamislite da vae keri imaju gluvonemog oveka za oca i kuu s
runim ulaznim vratima. Ko bi uopte doao da zatrai ruku vae keri i
oeni je?
Jedne svee jesenje veeri, uhvatio sam oca za ruku i pozvao ga: Poi
sa mnom. Imam neto da ti kaem.
Vetar je duvao nanosei pesak u nae oi i usta. Bilo nam je potrebno
mesto koje e nas zgrejati i spolja i iznutra, tako da smo otili u oblinju
ajdinicu.
Kako si, Imaele?, pozdravio me je vlasnik i obrisao sto. ta otac i
sin rade u mojoj ajdinici? Neka vana posla?
Jesenji vetar nas je ovde doveo.
Dobrodoli. Ti si najfiniji mladi u celom kraju. Da imam ki, ti bi mi
bio savren zet. Dobro se brine o svom ocu i sestrama. U dananje
vreme, deaci nemaju potovanja prema svojim roditeljima. Ti si dobar
mladi. Prva runda je na raun kue. A evo i inije sveih urmi da se
njima poastite.
Svee urme u ovako hladnu jesen?
Oh, izgovorio sam prvu stvar koja mi je pala na pamet. Vidi, ti si
drukiji. Ti slua. Deaci inae vie nikog ne sluaju. Evo, sedite blie
grejalici, gde je lepo i toplo. Neka je slavljen Alah! Ti potuje svoje
roditelje.
Tada sam prvi put odveo oca u tu ajdinicu. Moda je upravo zbog te

injenice naslutio da imam neto vano da mu saoptim. Zavrio sam

srednju kolu, poeo sam.Prestao sam da idem u
Prestao si da ide u kolu?
Maturirao sam. Ne moram vie da pohaam asove. Ali zato, ekaju
me studije na nekom drugom mestu. Ono to pokuavam da ti kaem
jeste da odlazim od kue.
Iznenada se uspravio.
Naputa svoj dom? Zato? Gde e da ode?
Moram da itam neke druge vrste knjiga.
Zar te knjige ne moe ovde da nae?
Nisu u pitanju samo knjige. Moram da odem u novu kolu, na
Univerzitet, to ti je velika kola u prestonici, tamo gde ivi ah.
U redu, razumeo sam da sad mora da krene u novu kolu u
ahovom gradu, ali ne i kakve su to nove knjige koje mora da ita.
Knjige o svetlosti, na primer.
O svetlosti?
O svetlu i mraku, o vazduhu, o avionima, o
Vazduhu? Avionima?
Da, vazduh je veoma bitan. Avioni ne mogu da lete bez vazduha.
Moj otac se zamislio. Nije mu bio jasan pojam univerziteta, nije
razumeo kako ovek bez vazduha umire, nije imao predstavu o tome gde
se nalazi Teheran i zbunjivalo ga je moje polje naukovanja, ali zato jeste
shvatio da e se u naim ivotima odigrati neto krupno. Spustio se na
naslon stolice, iscrpljen.
ta te mui? Ja ne umirem. Vratiu se. Studiranje e biti dobro za
mene, bie dobro za tebe i Tinu.
Koliko e dugo biti odsutan?
Pet ili est godina, nisam ba siguran, ali s vremena na vreme u
dolaziti da vas posetim.
Vlasnik ajdinice je stavio dve ae sveeg aja ispred nas.
On odlazi, pokretima je pokazao moj otac.
Odlazi? Gde ide?, zanimalo je gazdu.
Primljen sam na Univerzitet u Teheranu.
Univerzitet u Teheranu!, uskliknuo je.
Da, mada mi je teko da ostavim svoju porodicu.

O emu to govori? Teko? Pusti njih. Naravno da mora da ode!

Uie o suncu, umeao se moj otac, na svom znakovnom jeziku.
itae knjige o vazduhu, zato to je vazduh vrlo bitan. Ako nema
vazduha, onda umre, tako on kae.
O emu to tvoj otac govori?
Oh, ma nije to nita posebno, on govori o tome ta u ja uiti.
Moj otac je nastavio: Jeste li znali da isprva nije bilo niega i onda se
iznenada desio Veliki prasak i zvezde su tada poele da sijaju? Niste to
znali? Nisam ni ja, takoe, ali zato Imael zna sve o tome. I on je vaan,
ide da studira u gradu gde ivi ah.
O emu sad pria?, zainteresovao se gazda.
Ja sam se nasmejao. Oh, ni o emu naroitom, samo je rekao da
idem da studiram fiziku.
Popili smo aj i izvesno vreme smo samo sedeli. Ja sam u rukavu
uvao jo jedno iznenaenje za svog oca.
Morau da te zamolim da prestane da odlazi.
ta?
Da prestane da ide u planine, da ne odlazi od kue.
Zato?
Jer dok ja nisam tu, mora da ostane jedan mukarac u naem
domainstvu.
Ali ja ja moram. Ne mogu da prestanem.
Nameravam da ti otvorim radnju.
Radnju? Za mene?
Da, radnju, zapravo radionicu, kako ne bi morao da putuje od jednog
do drugog mesta. Moe da ostane u svojoj radnji, a kada ljudima
zatrebaju tvoje usluge, oni e doi kod tebe.
Ova ideja ga je zaprepastila vie nego injenica da se zemlja okree
oko sunca.
Kakvu radnju? Ja neu moi da je vodim bez tebe.
Ne brini. Zlatno zvonce e ti pomagati.
Zlatno zvonce?
Da. Ve sam o tome popriao s njom. Dolazie u radnju svakog dana
posle kole.
Sve je ve bilo dogovoreno. Urednik novina, za koje sam i dalje radio,
pomogao mi je da dobijem pozajmicu i preko nekog njegovog prijatelja,

koji je radio za optinsku vlast, odobrena mi je zvanina dozvola da

potraim lokal za radnju u naem susedstvu.
Moj otac nije imao izbora. Naprosto nije mogao da poveruje da su
pripreme toliko daleko odmakle. S jedne strane, bio je sav ushien od
radosti. Ali s druge strane, imao je svoju tajnu. Insistirao je na tome da
povremeno ipak otputuje.
U redu, ali samo na nekoliko dana.
Mesec dana posle toga, moj otac, moja majka, moje sestre i ja otvorili
smo radnju. Zlatno zvonce se ubrzo smestila za svoj sto. Sopstvenim
novcem je za naeg oca kupila ogledalo. Svi smo imali novu odeu. Ja
sam nosio odelo koje smo Tina i ja kupili za mene povodom odlaska na
Univerzitet.
Radnja je otvorena. Jedan san se ostvario. Aga Akbar je stajao u
sopstvenoj radionici.

Dinovske senke
Ubrzo nakon prelaska u Teheran, Imael se pridruuje pokretu
podzemlja. Svaki kontakt s njegovim ocem mora biti prekinut.
Akbar je prinuen da se oslanja na samog sebe. Ili je moda Imael
taj koji mora da naui kako da se sam snalazi.

a moje iznenaenje, ak i ovde u dolini, izvesni ljudi ili dogaaji

mogu da imaju direktan, ili ponekad indirektan, uticaj na belenicu
mog oca.
Princ Vilem-Aleksander, na primer, priskoio mi je u pomo.
Holandskog prestolonaslednika su intervjuisali za neki televizijski
program. Nita manje od 3,1 miliona ljudi gledalo je taj intervju, koji je
ocenjen kao najvaniji u njegovom ivotu. Princ je eleo svima da stavi do
znanja da je on sada zreo ovek, da je nezavisan od svoje majke, Kraljice.
eleo je da holandskoj javnosti obznani da je spreman da prihvati
odgovornost za teka pitanja.
Njegova donja usna je podrhtavala. Oigledno da ta njegova
novoproglaena nezavisnost uopte nije bila laka. Ipak, to jeste bio
hrabar pokuaj, u prisustvu preko tri miliona gledalaca, da iskorai iz
senke svoje dominantne majke.
Naglasio je injenicu da on nije mamina maza, nego samostalna
osoba.
Da li je vaa majka va najvaniji savetnik? upitao ga je novinar.
Da, odgovorio je zato to se postepeno pripremam za njen poloaj.
Koju od majinih osobina biste voleli da usvojite?
Ja sam Vilem-Aleksander, ja sam ja. Ne elim da usvojim niti jednu
od njenih odlika. Nemogue je da tek tako prisvojite tue osobine.
Princ je nastojao da pitanja koja su se ticala njegove majke svede na
minimum i da pree na sledeu temu, ali je novinar nastavio da ga vraa

na kakljiva podpitanja o majci.

Ono to se meni u tom intervjuu dopalo nije toliko bio sam razgovor
koliko psihologija koja je stajala iza svega toga. Tokom dugotrajne
razmene pitanja i odgovora, malo je toga rekao o svom ocu. Ni jedan
jedini put nije spomenuo puno ime i prezime svog oca. Kao da taj ovek
nije pripadao kraljevskom okrilju, kao da je bio samo duh, obina senka.
Kraljicu sam nekoliko puta video na televiziji i esto sam je sluao na
radio programima. Neke njene govore znam ak i napamet. Na primer,
evo kako glasi kraj jednog od njenih godinjih obraanja lanovima
Parlamenta:
S obzirom na to da se pribliavamo kraju ovog stolea, vreme je
da podvuemo crtu. Dosta je toga dobrog postignuto u Holandiji.
Mnogi su ljudi doprineli tom uspehu. Vodei rauna o naoj snazi,
nijednog trenutka ne gubei iz vida nae slabosti, to nam uliva
samopouzdanje za budunost. U novom veku, takoe, svi emo mi
morati neto da uloimo u kvalitet naeg drutva i meunarodnu
saradnju. Vlada e nastaviti svoje neprestane napore da izgradi
snanu ekonomiju i jako drutvo. To inei, sve vreme e saraivati
s vama, s predstavnicima drugih vlada, kao i sa svakim
pripadnikom naeg naroda. Iskreno se nadam da ete posveeno i
odano ispunjavati svoje odgovorne dunosti, dok sam ujedno
ubeena da se brojni ljudi pridruuju mojim eljama da budete
mudri i mojim molitvama da budete blagosloveni.
Ali ne mogu da se setim nijednog govora koji je odrao njen suprug,
princ Klaus. U tom sluaju, taj pregradak pamenja mi je potpuno prazan.
Naravno da sam ga video na televiziji prilikom one dodele nagrada
kada je strgnuo svoju kravatu, ali iako sam paljivo pratio govor, njegove
rei nisam uo. Ili tanije, jesam, ali te njegove rei nisu doprle do mene,
nisu prodrle u moju duu. Kao da je pokrete i postupke koristio radije
nego rei.
Ve sam bio navikao da o njemu razmiljam kao o ocu koji ne moe
da govori, kao o posmatrau, onom koji sve gleda iz prikrajka. I kada je
konano neto zaista prozborio, taj in kao da se nije uklapao u moju
sliku o njemu.

Dopada mi se taj ovek. Kad god se kraljevska porodica pojavi na TV-u

povodom kraljiinog roendana, na primer uivam da po smatram
njega, oca, kako sumnjiavo koraa iza svojih sinova, s rukama iza lea.
Dopada mi se i kraljica, naravno, kada uhvati svog supruga za ruku i
stupa pored njega visoko podignute glave. Da sam video da ga je ikada
lupila po glavi i dreknula: Ti si mlinski kamen oko mog vrata. Volela bih
da si mrtav, mrtav, mrtav, ja bih je prezreo.
Tina je jednom prilikom tako postupila s mojim ocem. uo sam je
kako vriti, pa sam pojurio unutra i uhvatio je u trenutku kad je rukama
udarala mog oca po glavi i drala se: Volela bih da si mrtav, mrtav,
mrtav!
Iznenada, ona me je ugledala i ruke su joj se zaustavile u vazduhu.
Kasnije sam od Zlatnog zvonca uo da to nije prvi put da ga je Tina
tukla.
Videla sam roenim oima, poverila mi se Zlatno zvonce, plaui
preko telefonske veze.
Do dana dananjeg ne mogu Tini to da oprostim. A ipak je mnogo toga
lepog uinila za mog oca, a jedna od njih, ne i najmanje vana, bee
injenica da je predstavljala element stabilnosti u njegovom ivotu.
Strano je patila, ali je ipak iznova dokazivala koliko ume da bude snana
u tekim trenucima.
Iako se princ Vilem-Aleksander nije otvorio i nije rekao nita slino u
okviru intervjua, moglo je da se pogodi da je imao problema sa senkom
svoje majke. I ja imam takvih problema, ali sa senkom svog oca. Ako
princ misli da moe da se otarasi te dinovske senke, grdno se vara.
Nikada ne moe da odagna senke tako uticajnih ljudi, ak ni posle
njihove smrti.
Situacija je ak i gora kad su oni pokojni. Vraaju se u tvoj ivot jai
nego ikada. Proganjaju te u snovima.
ak i iz svog groba, moj otac baca senku na moj kompjuter. Kada sam
otiao na Teheranski univerzitet, odluio sam da se distanciram, kako
fiziki tako i mentalno, od svog oca, ali mi to nije polazilo za rukom.
Ponekad bi iskrsla neka nova vrsta kontakta, intenzivnija nego ikada.
Nakon to sam napustio svoj dom, smatrao sam da moj otac treba da
naui kako da se oslanja samo na svoje dve noge. Ali neoekivano, otkrio

sam da ja nisam ba najbolje funkcionisao tako sam. injenica da vie

nisam morao da nosim teret svog oca kao da me je izbacila iz ravnotee.
Pretvarao sam se predstavljajui se kao izdrljiv, ali to zapravo nisam bio.
Moj otac je bio moja snaga, jednako kao i moja slabost. U poreenju s
ostalim studentima, ja sam bio iskusan, zbog ega sam i inio tako
krupne korake u partiji. S druge strane, brinuo sam se za svoju porodicu,
to me je spreavalo da jo dalje napredujem.
Na kraju tree godine, moj posrednik mi je naloio da prekinem sve
veze sa svojom porodicom. Do tada sam povremeno odlazio kui, ali sada
mi vie nije bilo doputeno ak ni da im telefoniram. Na njegovo
insistiranje, prestao sam ak i da prisustvujem predavanjima na
fakultetu. Prema stavu partije, revolucija je bila na pragu i morali smo da
budemo spremni.
Bio sam izjeden oseajem krivice zato to sam napustio svoju
porodicu i bio sam toliko zabrinut za njih da me je muio gubitak
samopouzdanja. Shvatio sam da ne mogu tako da nastavim. Bilo je
krajnje vreme da o tome prodiskutujem sa svojim posrednikom.
Meutim, pre nego to nastavim dalje s priom, voleo bih da kaem
nekoliko rei o pokretu otpora. Svaki persijski kolarac je sanjao o tome
da stigne do Teheranskog univerziteta. Ipak, mi takoe imamo jednu iz
reku: Moda je mogue tamo upasti, ali moda vie nikad nee izai.
To je zbog toga to tajna leviarska gerila imala svoje korene na
Univerzitetu. Tri glavna slogana ovog pokreta su glasili ovako: Dole
ah! Hleb narodu! i ivela sloboda!
Crvenom bojom ispisan naziv njihovih tajnih novina bio je sledei:
Sloboda ili smrt! Kada sam ja poeo da studiram, na ulicama Teherana
odigravalo se na desetine sukoba s pucnjavom, izmeu naoruanih
pripadnika partije i ahove tajne policije. S vremena na vreme, otkrili bi
skrovite nekog od voa, pa bi odmah pokrenuli helikoptere i tenkove. Ali
voe nikada nisu doputale da ih uhvate ive. Borili su se sve dok ne bi
ostali bez metaka, pa bi na kraju progutali pilulu za samoubistvo pre nego
to bi policija ula da ih uhapsi. Svaki taj nemili dogaaj bivao je
propraen erupcijom nasilja na Univerzitetu.
Upravo u takvim burnim vremenima i ja sam prolazio kroz neke svoje
line krize.

Zakazao sam sastanak sa svojim posrednikom u jednoj ajdinici u

predgrau Teherana. Tada sam po prvi put s njim razgovarao o mom ocu.
Ne mogu da prekinem sve veze sa svojom porodicom. Moram da
ostanem u kontaktu sa svojim ocem. To je nuno za njega, jednako kao i
za mene. Bez toga, ne mogu da delujem kako treba u okviru partije.
Molba mi je odbijena. Bilo je suvie rizino. Ako bi me agenti
specijalne policije uhapsili u roditeljskom domu, time sam mogao da
ugrozim i samu partiju.
Ali onda mi je jedna nova ideja sinula u glavi. Radnja mog oca,
njegov hendikep, njegovi kontakti s metanima naeg sela blizu granice,
sve bi to moglo da bude Mislim, mogao bih da ga ukljuim Zapravo,
pokuavam da kaem kako bi njegova radnja i njegovo poznavanje
planina mogli da budu korisni za partiju.
Smisao naeg razgovora se odjednom promenio. Moj posrednik nije
nita dalje komentarisao, osim to mi je saoptio da u ve blagovremeno
biti obaveten o partijskoj odluci.
Posle nedelju dana, neoekivano sam pozvan na poverljivi sastanak s
Homajunom, jednim od legendarnih voa pokreta otpora. Dugo smo
razgovarali o mom ocu, njegovim vezama u graninoj oblasti i njegovom
poznavanju planinskih staza. Dobio sam dozvolu da u tajnosti posetim
oca nekoliko puta godinje. Takoe, moj zadatak je bio da ga pripremim
u sluaju da partiji bude potreban. ta je to znailo, nijedan od nas
dvojice nije znao. U svakom sluaju, vrh partije je zakljuio da vredi u
svojoj slubi imati gluvonemog oveka kome se moe verovati, a koji je
bio spreman sve da uini za svog sina.
Makar mi je doputeno da tajno posetim oca, koga veoma dugo nisam
video.
Dobro se drao, uglavnom zahvaljujui svojoj radnji. Pokretanje te
vrste poslovanja manjeg obima pokazalo se kao sjajna odluka. Zlatno
zvonce je kupila dobru polovnu pe i prenela je u njegovu radnju. Tokom
cele godine, moj otac se muvao po okolini skupljajui granice i granje za
zimu, poput neke teturave ostarele ptice. Tinu je to strahovito nerviralo.
Kad god bih se javio telefonom, ona mi se alila: Sine, stidim se tvog oca.
Ne prestaje da ini jednu glupost za drugom. Gde god da krenem, vidim
ga kako nosi pregrt suvih granica na leima. ak se i na drvee uzvere

kako bi otkinuo grane koje su se sasuile. Kad ga sretnem u gradu, od

sramote moram da pognem glavu. Nasmejao sam se kad sam ga zamislio
kako se pentra po drveu i kida grane.
Nema pravo da se smeje, besnela je Tina. Ti nisi ovde, ne mora
da ga via. Ja sam ta koja se od sramote topi kao svea. Ti nisi prisutan i
sve to nimalo ne utie na tebe. Ja sam majka, imam tri keri kod kue i
moram da
Nema potrebe da se nadie tolika galama, Tina. Zna kakav je on. Mi
ne moemo da uinimo nita to bi ga promenilo.
A zato ne? Ti jednostavno to ne eli. Za sve si ti kriv, ti si onaj koji
ga je napustio. On bi tebe posluao, ali ti mu ni re nisi rekao. Zbog ega
ne bi doao i posetio nas, sine? Ljudi treba da vide kako moje keri imaju
i obrazovanog brata, a ne samo glupavog oca. Posluaj me! Doi kui!
Budunost tvojih sestara od toga zavisi!
Tina je bila u pravu to se tie jedne stvari. Zaista se inilo da moj otac
poinje da se gubi. Sada je znatno ee pravio razne gluposti. Pa dobro,
ne ba gluposti, ali ne znam kako bih to drugaije nazvao. Kako da ga
zaustavim da se penje na drvee? Nisam bio prisutan da ga stalno
opominjem.
Morali smo da se suoimo s injenicama i da ga prihvatimo takvog
kakav je bio. Tini je to teko padalo.
Uprkos njegovom poetnom kolebanju, moj otac je bio izuzetno
ponosan na svoju radnju. Gde god da je iao, vadio je klju iz svog depa i
svima ga pokazivao: Pogledajte, klju od moje radnje. Imael mi ga je
dao. On je student u ahovom gradu. Ui o avionima. Ako bi neko zapuio
nos i stavio ruku preko usta, odmah bi umro, jer je vazduh vrlo znaajan.
Ta radnja je predstavljala njegovo spasenje. Vie nije morao da luta
ulicama u potrazi za muterijama. Niti je morao da ostaje kod kue
tokom zime, kada nema muterija. Jednostavno bi otiao i sedeo u svojoj
radnji. Zbog toga je skupljao granice i grane: to je uticalo da se oseti
spokojno i sigurno.
Ostajao je u svojoj radnji sve do kasno uvee. Ko zna, svakog trenutka
je mogla da bane neka muterija ili bi jednog dana Imael mogao
iznebuha da se pojavi.
Na putu ka njegovoj radnji, kupio sam mu dak drva za ogrev. Sneg je

krckao pod mojim nogama. Sve je bilo tiho u mom starom susedstvu
svetla na prozorima odavno su se ugasila, zavese su bile navuene. Sve je
bilo u dubokom snu, sve osim dimnjaka mog oca. Jo uvek se puio.
Kroz njegov prozor nazirala se meka ukasta svetlost. Provirio sam
unutra. On je sedeo na svom ilimu, odmah pored pei. Glava mu je bila
nagnuta nad knjigom, koja je stajala otvorena na niskom stoiu ispred
njega.
Gospode! pomislio sam.ta on to ita?
Izgledao je kao neki uenjak. Ne, kao imam koji u damiji mozga o
sadraju knjige. Ne, ni tako, nego vie kao zanatlija, tka ilima, koji bi se
radije pozabavio popravkom poveza knjige namesto da je proita.
Nekoliko persijskih ilima njegovih muterija stajali su urolani na stolu
pored knjige, a na zidu se nalazila velika uokvirena fotografija aha u
vojnikoj uniformi.
Bio sam zateen. Zbog ega je diktatorova fotografija tako uramljena
visila u njegovoj radnji? Prvo me je obuzeo gnev, ali onda mi je sinulo da
je moda tako i bolje.
Blago sam pogurao vrata. Ona su zakripala. Trebalo bi da podmaem
arke, pomislio sam. Tiho sam kliznuo unutra. Moja senka je pala preko
knjige. On je podigao glavu i pogledao me je, bez i trunke prepoznavanja.
Skinuo sam eir. Jedan stidljiv osmeh se promolio na njegovom licu.
Nisam te prepoznao s tim brkovima, pokazao je i ustao.
Mislio sam da e me zagrliti, ali nije. Nastavio je da me osmatra moj
eir, moje naoare, moje brkove. Pruio sam mu ruku. Zato se ne
pozdravi sa mnom? Evo, doneo sam ti drva za ogrev.
Pokazao je, s blago posramljenim izrazom lica, na svoju gomilu
granica i granja, posle ega mi je kolebljivo stisnuo ruku. Dak s drvima
je okaio na kuku i verovatno ga nikada vie nije ni dotakao.
Zato tako zbunjeno gleda u mene?, pitao sam ga naim jezikom
znakova. Zar me nee posluiti oljom aja?
O, da, sedi, pokazao je na ilim, a potom se ispravio. Ne, ne tu,
saekaj minut. Dovukao je jednu stolicu i ponudio mi je. Molim te,
sedi.
Pomislio je da sam ja postao gospodin, gospodin sa eirom. Vratio
sam stolicu na njeno mesto i seo sam na pod pored pei. On mi je nasuo
olju aja i ostao je da stoji pored mene, kao neki konobar. Zato ne bi

seo pored mene?

Jeste seo, ali na pristojnom rastojanju i s rukama poloenim na
kolena. Tako je on eleo, pa sam odluio da se vie ne bunim.
Kako si?, obratio sam mu se znakovnim jezikom. Jesi li zadovoljan
svojom radnjom?
Da, hvala, zadovoljan sam, odgovorio mi je, a onda je pognuo glavu.
A kako je Tina?
Dobro je, hvala.
Pokazao sam na fotografiju. Vidim da si okaio ahovu sliku u svojoj
radnji, rekao sam.
Njegove oi su se zasijale. Kao da je hteo neto da kae, da mi po nudi
objanjenje, ali se predomislio i samo je nastavio onako utivo da klei.
Nakon krae tiine, kolebljivo me je pitao koristei znakove. Kako si ti?
Da li je sve u redu?
Da, sve je dobro, uzvratio sam.
Gde si bio?, nastavio je. Zbog ega vie ne navraa kui? Zbog ega
nas vie ne zove telefonom? Zlatno zvonce stalno iekuje da se javi.
Odrasla je. Zamolila me je da ti kaem kako eli da te vidi. Znam da
nema mnogo vremena, da mora mnogo knjiga da proita, i ja to
razumem. Ali moda bi mogao povremeno da nam telefonira.
U redu, hou, ali situacija je postala mnogo tea.
ta je u pitanju? Knjige?
Ne, nije stvar u knjigama. Mada, tano je, i knjige su teke. Ali
krenimo od one slike na zidu, na primer. Zna li ti ko je taj ovek?
On je sin Reze Hana, ponosno je pokazao. I ti to zna. On je vaan
ovek sa zlatnom krunom na glavi. Poseduje mnogo konja i puaka i sve
vreme nosi pitolj sa sobom. On je veoma znaajan ovek. Svi tkai ilima
u gradu imaju njegov portret u svojim radionicama. I ja sam ga kupio. Ne,
ekaj, nisam ga kupio, nego ga je neki gradski inovnik doneo ovde, a
onda sam ga ja uramio. Ba je lepo, zar ne? Nisam odgovorio. Krenuo je
da neto opirnije komentarie portret na fotografiji, ali je odjednom
naslutio da ja ne delim njegov polet. I zato, namesto toga, pitao me je: Ti
smatra da to nije u redu?
Da, ne hou da kaem, mislio sam na neto drugo.
Ali tkai ilima ga vole, sumnjiavo je gestikulirao. Njegova slika je
u svim radnjama. On je dobar ovek.

Ne slaem se, pokazao sam.

A zato?
Ne dopada mi se.
Ne? Zbog ega?
On nije dobar ovek. Nije dobar ovek.
Uperio je prst ka portretu i inilo mi se da je hteo neto da kae. Ali
onda se zaustavio. Njegova ruka je ponovo klonula na njegovo krilo.
Skoro da mogu rei da je sve to suvie komplikovano da bi se
objasnilo, rekao sam ali probau da ti dam jedan primer. Sea li se
policajaca u mojoj koli koji su te palicama udarali po glavi?
Da, naravno da se seam.
Ti policajci su radili za aha. U Teheranu, na mom Univerzitetu,
takoe ima mnogo policajaca. esto tuku studente, hapse ih i odvode ih u
zatvor. ele ak i mene da uhapse.
Da te uhapse? Zato? ta si skrivio?
Nita. Ili, u svakom sluaju, nita strano. Oni jednostavno ne ele da
ja itam odreene knjige. Ili da govorim odreene stvari. Od mene
oekuju da potujem aha, ali meni se on uopte ne svia. Dre me pod
nadzorom. Nadaju se da e me uhvatiti u nedelu. Zbog toga ne mogu da
dolazim kui.
Oh, proitao sam iz njegovog pokreta.
A zna li ta je jo gore? Policajci iz Teherana ne nose uniforme.
Nose obinu odeu, ba kao ti i ja. Nikada ne zna kome sme da veruje.
Ja ne elim da me prepoznaju, pa zbog toga i nosim ovaj eir. Iz istog
razloga sam pridodao brkove i naoare.
Kako moe da ita knjige o svetlosti i vazduhu meu toliko brojnim
policajcima?
Isprva sam hteo da mu kaem kako trenutno uopte ne itam knjige o
svetlosti i vazduhu, ali sam se suzdrao. To bi ga samo povredilo.
Poveriu ti jo neto. Pamti li dr Pura Bahlula? Zubara?
Naravno da ga pamtim.
Zna li ko je njega uhapsio? ah! On je naredio policajcima da
uhapse zubara! I dalje je u zatvoru. Svi su mu zubi polomljeni. Razume
li ta ti govorim? Eto, zato ja mrzim aha. Ljudi od znaaja ljudi poput
naeg zubara, koji itaju knjige takoe preziru aha.

Da li je bilo pametno koristiti tako proste primere za objanjavanje

tako sloenih problema? Da li je bilo pravedno da ga opsedam svojim
linim miljenjima? Da li bi moda bolje bilo da sam ga ostavio na miru i
jednostavno prihvatio njegove stavove i njegov pogled na svet?
Sada, na sve te godine mogu da se osvrnem daleko objektivnije
Ponekad osetim ubod kajanja. Ali samo ponekad. Nisam imao izbora. On
i ja naprosto nismo mogli da gajimo oprena miljenja. Morali smo da
budemo jedno, da delimo istu ideologiju. Morao sam da ga privuem
blie sebi, blie toj novoj stvarnosti u mom ivotu, kako se ne bi izgubio u
nepoznatom svetu svog sina. ta bi bilo da su me uhapsili? ta ako tajna
policija usred noi iznenada upadne na vrata nae kue i celu je pretrese
zbog politikih aktivnosti njegovog sina, a on nema pojma o emu se tu
radi?
Imao sam oseaj kao da je moja dunost da mu razjasnim svet. Taj
zadatak su mi dodelili naa porodica, nai prijatelji, susedi, pa ak i
priroda, da budem oev vodi, te sam morao da ga vodim u pravcu koji ja
smatram podobnim.
Jednom za svagda, dozvolite mi da jasno stavim do znanja ak i
samom sebi da u sluaju da sam imao nekog drugaijeg oca, moda ne
bih osetio potrebu da se pridruim pokretu otpora, niti bih se u bilo kom
smislu u to upleo, ili barem ne bih otiao toliko daleko. injenica da sam
roen kao sin takvog oca me je dovela, navela me je, gurnula me u tom
pravcu. To je istovremeno i najopirnije i najkrae izdanje nae prie.
Morali smo svoje korake da prilagodimo ritmu onog drugog. On je morao
da stane uz mene, a samim tim i da bude na strani leviarskog pokreta
kome sam ja pripadao. Kucnuo je as da mu nagovestim da e nama
mojim saborcima i meni jednog dana i on biti potreban.
Moji prijatelji i ja smo protiv aha, zakljuio sam, koristei se
znakovnim jezikom. On mora da ode.
Isprva, nije me razumeo. Samo je sedeo i buljio u mene, ne
pomerajui se. Ali iznenada mu je svanulo. Ruke su poele da mu se
tresu. Kako to misli da ode?
Jednostavno da ode! Dole ah!
Ali on uvek uz sebe ima pitolj!
Na trenutak sam se zamislio. Da li da mu pokaem ili ne?

Nakon kraeg dvoumljenja, zavukao sam ruku ispod kaputa. i iz vukao

svoj pitolj.

Holandske dine
Idemo da vidimo Luisa, koga Imael
jedva poznaje, ali to sad nije bitno.
Postoji jedna mlada ena u Luisovom ivotu,
a Imaelu je sueno da je susretne.

nao sam ta je to pesak, takoe, znao sam i ta su to brda, ali nisam

imao ni predstavu o tome kako izgledaju holandske dine niti kako
ovek moe da se eta izmeu brdaaca od sitnog peska. Potraio sam tu
re u reniku:
dina eng.jez. dune / d(y)un / n-s often attrib (F, fr, OF, fra,
MD dune more at DOWN) 1: brdo ili greben od peska
nagomilanog vetrom, najee uz obale, du nekih renih dolina, i
uglavnom tamo gde postoji suva povrina peska tokom barem
jednog dela godine 2: TWINE 5
***
Primio sam pismo od oveka pod imenom Luis koga sam upoznao u
vozu. Bilo je kasno uvee i ja sam uhvatio poslednji voz iz pravca
Univerziteta. Uao sam u skoro prazan vagon i ugledao jednog oveka
kako sedi na suprotnom kraju. Iscrpljen, seo sam na najblie sedite,
sklopio sam oi i zadremao.
Koliko sam dugo dremao? Nemam pojma. Odjednom, uo sam kako
me neko doziva: Gospodine!
Otvorio sam oi i osvrnuo se oko sebe. ovek u zadnjem delu vagona
je i dalje bio moj jedini saputnik. Da li je on neto rekao ili sam ja to
samo sanjao?
Da li biste voleli da mi se pridruite? pitao me je. I ja ovde sedim

sasvim sam. Otiao sam do njega. Nije izgledao dovoljno staro da bi mu

za hodanje bio potreban tap, ali jedan je ipak stajao oslonjen na sedite
pored njega.
Odakle si?, zanimalo ga je.
Iz Persije Irana, odgovorio sam.
Tako sam i mislio, prokomentarisao je, radosno klimajui glavom.
Zbog toga sam te i pozvao. Ponekad umem da prepoznam Iranca samo
na osnovu njegovog dranja. Proveo sam dosta godina u Iranu, radei kao
doktor.
O, zaista? Kako je to lepo!, rekao sam.
Tada sam seo pored njega.
Dozvoli mi da ti se predstavim. Ja sam Luis.
Na razgovor je ubrzo postao daleko liniji. Priao mi je o svom
boravku na jugu Irana, gde se nalaze bogata naftna polja. Tamo se
zatekao na poetku revolucije, ali ga je ambasada primorala da ode, protiv
njegove volje, zajedno s ostalim holandskim dravljanima.
Kao to je sluaj s veinom sluajnih susreta, razgovarali smo o tome
kako sam ja stigao do Holandije, ime se bavim i ta mislim o svemu
tome.
Nakon jednoasovnog razgovora., zapisao je moju adresu. Ja sam voz
napustio na stanici gde uvek izlazim, a on je nastavio dalje, da prenoi
kod prijatelja.
Posle nekoliko nedelja, stiglo mi je pismo. Tek nakon to sam proitao
prvih nekoliko redova, shvatio sam od koga je. Pri dnu svog pisma, naveo
je prevod jedne strofe iz pesme Omara Hajama:
Mi nismo nita vie od pokretnog niza
senki arobnih oblika koje se okreu
oko suncem napojenog lampiona koji
u pono dri Gospodar predstave.
Setio sam se koliko mu je bilo drago kad je uo da ja studiram
holandsku knjievnost.
On je smatrao da je persijska knjievnost prelepa. Dok je iveo u
Iranu, malo je toga znao o knjievnosti te zemlje. Tek nakon svog
povratka u Holandiju, poeo je da traga za prevodima persijskih klasinih
dela.

U pismu je naveo kako se beskrajno nada da emo se ponovo videti,

pa me je pozvao da ga posetim.
U poetku, njegov poziv nisam shvatio ozbiljno. Imao sam nekolicinu
prijatelja Holanana Igora, na primer, izvestan broj lokalnih umetnika i
pesnika, nekolicinu profesora s Univerziteta ali je ovo bio prvi put da
mi Holananin, koga jedva da sam poznavao, tek tako nudi dobrodolicu
u svoj dom. iveo je u mestu pod nazivom Agnet an Ze. Potraio sam ga
na mapi. I nije bilo tako daleko, ali ipak sam pomislio, ne, neu ii,
verovatno bismo celo bogovetno vee proveli naglabajui o svojim
uspomenama iz Irana, a ja nisam bio raspoloen za tako neto.
Meutim, moja je radoznalost bila zagolicana poslednjim pasusom
njegovog pisma: Ovde imamo prelepe dine najlepe u celoj Holandiji.
Ako doe, moe da ode u dugu etnju izmeu dina. Siguran sam da bi
uivao. Nadam se da emo se videti.
Moda to i nije bila tako loa zamisao. NazivAgnet an Ze, posebno,
zvuao je primamljivo.
Mogao sam da odvojim jedan dan da ga tamo provedem, razmiljao
sam, i da se proetam do mora. Prvi put sam za holandske dine uo
prilikom jednog od predavanja koja sam pohaao, kada smo analizirali
navod iz klasinog romana Frederika van Edena De kleine Johannes
(Mali Johanes).
Oh, kad bih samo mogao da pobegnem odavde! Daleko, do dina,
do mora.
Rano svakog jutra, pitao bi (svog psa) Pluizera da li e moi
ponovo da se vrati u svoju kuu i svom ocu, hoe li ponovo videti taj
vrt i dine.
Javio sam se Luisu i krenuo. Usput sam kupio novi prevod Sadijeve
knjige Ruinjak, budui da je jedan od mojih profesora spomenuo da je
nedavno objavljeno holandsko izdanje tog dela.
Uao sam u autobus, reen da zaista u najboljem moguem vitlu
iskoristim taj dan. Vozili smo se prvo do Lelistada, zatim su usledili
Enkhuizen, Alkamar, pa Bergen i konano Agnet an Ze.
Ko ili ta je Agnet? Ili je to u stvari Agnes? Svidela mi se kombinacija
rei Agnet i Ze. Zamislio sam neku enu kako spokojno sedi na plai,

zagledana u more.
Agnet an Ze nije bilo uobiajeno holandsko selo s crkvom i trgom,
nego luki gradi. Izgledao je pomalo turistiki, ali je to ipak bilo prilino
mirno mestace. Moda je za vreme leta vladala vea guva. Iako je sada
bilo hladno, odreeni broj nemakih turista i dalje su tu uivali.
Najzad, posle petnaestak minuta tumaranja unaokolo, ugledao sam
peano brdace prekriveno visokom travom zlatnoutom travom.
Hladan vetar ju je talasao, inei itav taj prizor jo lepim. Ni kada pre
nisam video nita ni nalik ovim peanim dinama s lelujavom travom. To
su sigurno bile one dine o kojima sam itao u knjizi De kleine Johannes.
Samo sam tako stajao i zurio u taj velianstveni pejza. Ispred mene su se
nizale dine, samo dine i jo dina, dokle ti pogled see! Ba kao to su se
na nekim drugim mestima brda pruala unedogled, samo brda i jo brda.
Nisi mogao da pogodi gde se sve to zavrava i ta se nalazi s njihove
druge strane.
Prelepo, zar ne?, uo sam neki glas iza sebe.
Okrenuo sam se.
Dobar dan, pozdravio me je jedan ovek. s prozora. Nisam odmah
bio svestan da je to bio Luis.
Zar me ne prepoznaje?, iznenadio se.
Oh, sada sam te prepoznao.
Saekaj trenutak, otvoriu ti vrata.
Posle neobino duge pauze, vrata su se irom otvorila. Luis je krenuo
prema meni, ali nakon nekoliko koraka je izgubio ravnoteu i umalo pao.
Pourio sam ka njemu i uhvatio ga ispod ruke.
Hvala, vedro mi se zahvalio. Mora da si pomislio da u pasti, ali na
svu sreu, najee dobro proem.
Ponudio sam mu da se osloni na moje levo rame i on je na njega
poloio dlan svoje desne ruke. Ima jaka ramena! Ui unutra. Ba mi je
drago to si doao.
Kako je glupo od mene to jo u vozu nisam primetio da je obogaljen.
Bio sam toliko oaran njegovom linou da to nisam ni primetio. Ali
sada sam se ponaao kao da sam sve vreme bio svestan toga. im smo
uli u kuu, on se odvojio od mog ramena i samostalno nainio par
koraka. Pomislio sam: Oh, oh, pae i udarie glavom u zid. Na moje
zaprepaenje, to se nije dogodilo. Uhvatio se za stolicu, zatim za policu s

knjigama, kreui se kroz prostoriju od jednog do drugog oslonca.

Ima kafe tamo u kuhinji, ali ja ne mogu da je donesem ovde. Mogu
da hodam, ali ne i sa oljicom kafe u ruci, pa tako, ako bi bio ljubazan da
donese dezvu, ja u ti sipati. A kad si ve tamo, da li bi mi doneo i moj
biljni aj?
Dok sam stajao u njegovoj kuhinji, osetio sam jaku naklonost prema
ovom nepoznatom oveku.
Nisam se oseao kao uljez. Sve u njegovom domu nametaj, stolice,
grejalica, polica za knjige delovalo mi je tako poznato. Odneo sam svoju
kafu i njegov aj u dnevnu sobu i seo sam. Bilo mi je zaista drago to sam
doao.
Kakav divan pogled!, rekao sam, pokazujui na dine.
Da, jeste, sloio se. Ali moju suprugu je poeo da zamara. Gledala je
u te dine itavih dvadeset i pet godina i sada bi. volela neku promenu.
A ta ti misli o tome?
Ja? Meni je sve to lepo kao i uvek. Skovao sam jedan plan. Za
nekoliko godina, biu u potpunosti vezan za krevet. Pre nego to se to
dogodi, nameravam da renoviram kuu. Balkon na spratu e biti
pretvoren u sobu s ogromnim staklenim zidom namesto prozora. Onda
u svoju postelju smestiti pored tog zida kako bih stalno mogao da
posmatram dine. Naalost, neu imati pogled na more, ali to nije ni
vano. ovek ne moe da dobije ba sve.
Izvesno vreme smo askali o Iranu i kraljevstvu Persije, kao i
persijskoj kulturi i staroj persijskoj knjievnosti. A onda sam ga zamolio
da mi pokae gornji sprat.
Ne, ja ne mogu. Meutim, slobodno moe sam da ode i razgleda.
Ne pamtim kada sam poslednji put bio u stanju da se popnem uz
stepenice.
Rado u ti pomoi.
I tako smo se zatekli gore. Nije bilo lako, ali smo uspeli. Luis je bio
dirnut. Prosto ne mogu da verujem. Koliko je prolo od kada sam
poslednji put bio ovde? Vie se ni ne seam protekle su godine, godine,
kada sam odavde odozgo gledao dine.
Ima li dece?, upitao sam ga. Moda sina?
Nemam sina. Ali zato imam kerku.

Jesi li u dobrim odnosima s njom?

Da, zato pita?
Koliko je ona imala godina kad si se ti razboleo i, ovaj kad vie nisi
mogao normalno da hoda?
To je bio postepen proces. Ona je jo bila dete kada je sve poelo.
Zbog ega te to zanima?
Rekao sam mu za svog oca. Objasnio sam da sam, kao dete, oseao
kako je moja dunost da budem to blie svom ocu, da bih mu pomagao.
Ukratko, gde god je on iao, iao sam i ja.
Moja ki mi je takoe mnogo pomagala. Zahvaljujui meni, ima
snana ramena, Njeno levo rame, naroito, veoma je razvijeno: miiavo i
jako. I ona je oduvek bila tu za mene. Uvek. I dalje svraa skoro svako
vee.
Oslonivi se na zid, pokazao je na dine. Pogledaj, rekao je. Odavde
do mora postoji dvadeset i jedna dina. More je odmah iza dvadeset i prve.
Ve godinama nisam video more. Imao sam obiaj da svake veeri posle
sumraka proetam do obale, ali kako sam se razboleo, nisam imao ni
snage ni hrabrosti da prelazim preko dina. Za mene je to sada postao san
koji se nikada nee ostvariti.
ta to?
Da po poslednji put proetam do dina.
Mogao bi da izabere neki krai put, da se pomogne svojim tapom,
da sebi da koliko god ti je vremena potrebno i da ide korak po korak. Ili
bi mogao da zamoli svoju ki da ti pomogne.
Nisam na to mislio. eleo bih sam da prepeaim preko svih tih dina.
Da se popnem i siem niz dvadeset i jednu dinu, po mraku, kao to sam
navikao. Svejedno, to vie nije vano. ivot nije postelja od rua. Ponekad
i najsitnija zadovoljstva odjednom postanu nedostupna.
Nisam mogao da prestanem da razmiljam o njegovom snu. Sadrao
je neku posebnu lepotu, neku vrstu izazova koji me je dirnuo. More je
postalo nedostupno za nas obojicu.
Strano si utljiv, prokomentarisao je Luis.
Razmiljam o moru. O tvom moru, iza dina! teta je to nee moi
da ga vidi iz svoje postelje. Bila bi to prava uteha za svakog invalida.
To je ba lep ugao posmatranja.
Preneo sam stolicu do prozora i popeo se na nju.

ini mi se da nazirem more, kazao sam. U svakom sluaju, vidim

neku vrstu plavog pojasa koji se prostire do horizonta. Ako krevet
postavi tako da bude izdignut nekoliko desetina centimetara, moi e
da posmatra more iz ove sobe.
To je zanimljivo. Nikome nikada nije palo na pamet da ovde donese
more tako to e se popeti na stolicu.
eli li ti da proba?
Nemoj biti smean!
U koje doba dana si obino preko dina kretao do mora?
Toliko je vremena prolo da se jedva seam. U predveerje, ja
mislim.
Hoemo li da probamo veeras?
ta da probamo?
Da preko dina zajedno stignemo do mora, im pone da se smrkava.
Ti si poludeo, nasmejao se Luis.
Ne, nisam. Znam kako emo uspeti. Proao sam dobre treninge.
Treninge? Kakve treninge?
Duga je to pria. Nekada sam bio aktivni lan tajnog pokreta i mnogo
smo vremena provodili u planinama. Kubanska revolucija nam je bila
uzor na koji smo se ugledali. Nadali smo se da emo se jednog dana
stutiti s planine zajedno s hiljadama pristalica, kao Kastro, i da emo
osvojiti gradove i zbaciti aha. Naporno smo se pripremali za taj veliki
dan. Nauili smo kako da nosimo nastradale ili ranjene saborce kroz
planine, ali nikada nismo dobili priliku da plodove nae obuke dokaemo
na delu. Veruj mi, znam kako da budem oslonac oveku koji jedva hoda.
Mogu da te prevedem preko tih dina.
Nije mi odgovorio. Zablenuo se u mene, a zatim u dine.
Peice emo doi do mora. Kada stignemo, smisliemo na koji nain
da se vratimo.
Dok se vee sputalo i trava se vijorila na vetru, Luis je spustio svoju
levu ruku na moje desno rame i otpoeli smo svoje putovanje do mora.
Ali on je veoma brzo ostao bez snage. Njegovi atrofirani miii su odbijali
saradnju. Promenio sam poloaj i ponudio mu i svoje drugo rame,
meutim, ni to nije pomoglo.
Eto vidi, to je nemogu poduhvat, uzdahnuo je.

Pokazao sam mu kako da postavi svoju levu ruku tako da ja nosim

najvei deo njegove teine. Verovao sam da bi mogao da me prati kao
neki od mojih saboraca koji je izgubio desnu nogu, ali je jo uvek imao
snage da stoji na levoj.
Ovo bi trebalo da upali, hrabrio sam ga.
Nije upalilo. Priseao sam se ta nam je jedan instruktor uvek
govorio. Nai povreeni drugovi moraju da veruju da e stii do svog cilja.
Na je zadatak bio i to da ih navedemo na misli o gradu koji emo
osvojiti, namesto da razmiljaju o svojim ranama. Da misle o diktatoru
koga emo zbaciti, pre nego o preostalim kilometrima.
Imam jednu priu za tebe, Luise, rekao sam.
U redu, hajde ispriaj mi.
Radim na jednoj knjizi.
Knjizi?
Da, piem knjigu. Roman, na holandskom jeziku.
Na holandskom? To je ba zanimljivo. O emu govori tvoj roman?
To je roman o mom ocu. Dozvoli mi da ti objasnim. Moj otac je celog
svog ivota vodio dnevnik. Redovno bi zapisao neku reenicu, ili pasus,
ponekad ak i punu stranicu, Ali to je veoma neobina belenica.
ta je to tako neobino u vezi s njom?
Ne mogu da je proitam.
A zato?
Zato to ju je pisao na nepoznatom jeziku to je neka vrsta klinastog
pisma koje je sam osmislio. Ja prouim jedan pasus, zatim pokuam da
ga protumaim i prenesem. Ne, preneti nije prava re. Ja se trudim da ga
prevedem na holandski jezik.
Kako prevesti neto to ni sam ne ume da proita?
Dau ti da proita knjigu kad je zavrim.
Tako priajui, osvojili smo treu dinu.
Bilo je mrano, ali sam ja razaznao traak nade u njegovim oima.
Od tree do sedme dine, ispriao sam mu ta sam sve do tada napisao.
Hajde malko da sednemo, rekao je Luis.
Poela je kiica, tek je blago sipila.
Rekao si da ponekad krivi samog sebe to si svog oca koristio za
ostvarenje sopstvenih ciljeva, rekao je Luis. Nisu mi poznati detalji, ali
da sam bio u tvom poloaju, mislim da bih postupio na isti nain. U

stvari, da li je on uradio ono to si ti od njega traio?

Jeste, a upravo to me sada najvie boli.
Postepeno, putao sam Luisa da se sve vie oslanja na sopstvene noge,
umesto na moja ramena. eleo sam da oseti svoju nekadanju putanju
pod roenim stopalima. To verovatno nije bio ba najpametniji izbor,
budui da je mogao ozbiljno da ugrozi miie svojih nogu, ali sam u tom
trenutku mislio samo na njegov san. Iznenada, shvatio sam da za Luisa
inim isto to sam nekada inio za svog oca.
Nije bilo u redu od mene da ga toliko forsiram. To to sam se trudio
da razmiljam umesto njega svakako je bilo pogreno. I zato, obavio sam
ruku oko njegovog struka i pustio ga da se ponovo u potpunosti osloni na
mene.
Dotle smo ve bili lepo odmakli. Zato sam preao na nastavak svoje
prie.
Ti si radio u Iranu, Luise, pa stoga zna da je naa granica s bivim
Sovjetskim Savezom duga vie od 2000 kilometara. Bila je strogo uvana.
Plaili smo se da uopte priemo blizu granici bili bismo uhapeni na
licu mesta. Moj otac, s druge strane, mogao je da dolazi i odlazi kad god
mu se prohte. Svi su ga poznavali. andarmi vie nisu ni obraali panju
na njega, pa je mogao da luta slobodno kao planinska koza. Iao je gde
god bi poeleo. Mi smo znali da je revolucija nadohvat ruke i verovali
smo da e ah biti svrgnut u roku od par godina. Imali smo brojne
kontakte u Sovjetskom Savezu, ali je naa komunikacija morala da se
odvija preko Evrope, uglavnom kroz Istonu Nemaku, to je bio prilino
dug zaobilazni put. Bila nam je potrebna bra veza. Partija je htela da
omogui slanje poruka u Sovjetski Savez i hitno dobijanje odgovora. Bio
nam je potreban neko ko bi lako iao do granice i nazad. Neko poput mog
oca.
Da li je on znao koliko je to opasno? Da bi mogao biti osuen na smrt
ukoliko bi ga uhvatili?
Ne, ne zaista. Ja mu jesam objasnio da je sve to opasno i da ga mogu
uhapsiti. Ali on nije mogao u potpunosti da pojmi obim te opasnosti.
ta je on tano radio za tebe za partiju?
Ne znam. Nisu hteli da mi otkriju. Od mene se oekivalo samo da mu
predam paket i da se pobrinem da me razume kome treba da ga preda.
Sakrivao sam poverljiva dokumenta u njegov kaput. On bi ga onda

obukao i poao. Neko bi ga saekao na granici, takoe u dugom crnom

kaputu, pa bi tamo zamenili kapute.
To je bilo okrutno.
Slaem se. Vrlo okrutno.
Jesi li ikada zastao da razmisli ta bi s njim bilo da su ga uhvatili?
Jesam. ovek moe da prepozna opasnost, ali kada se zatekne tako
blizu nje, onda si pa, recimo da si slep. Oaran si snom. Ima potpuno
drugaiji sistem razmiljanja tako da stvari posmatra iz sasvim
drugaijeg ugla. Da budem iskren, mislio sam da e mog oca
najverovatnije uhvatiti. Pretpostavljao sam da bi ga muili kako bi otkrili
ko su bili njegovi nalogodavci, ali sam isto tako bio ubeen da on ne bi
saraivao. Objasnio sam da nikome ne sme da otkrije s kim je u dosluhu.
Ja sam njemu pojasnio da svojim znakovnim jezikom sme da ponavlja
samo sledee: ne znam, ne znam, ne znam.
To je bilo ba nepravedno, prokomentarisao je Luis. Hej, da li si to
uo?
ta to?
More. Ve smo na pola puta do njega. Ovde se uvek mogu uti talasi
kada je vetar jak.
Zadrao sam dah sa eljom da ga i ja ujem. Ali zvuk talasa je bio
nadglasan kiom.
Vetar je poeo jo snanije da duva, inei da trava sasvim polegne.
Mokri mesec je nakratko provirio iza oblaka, pa je ponovo iezao.
Luis je nastavio na razgovor. Granina oblast je bila ipartana
gustim patrolama, pa kako onda tvog oca nikada nisu uhapsili?
Da li si ikada uo za Mahdija, dvanaestog imama?
Ne.
Mora da si uo za njega dok si boravio u Iranu. On je neka vrsta
spasitelja. Narod veruje da se on skriva u bunaru blizu sela Safron i da e
jednog dana izai napolje i ljude izbaviti od patnji. To ti izgleda ne zvui
poznato, zar ne?
Bojim se da ne.
To je sigurno zbog toga to si iveo u junom delu drave, gde ljudi
nisu toliko religiozni. Sveti bunar se nalazi na jednom udaljenom mestu
na planini Safron, nedaleko od oevog sela. Moj otac je taj bunar smatrao

za centar svemira. Kao da je to bio zemaljski simbol Boga. Ja nisam

vernik, ak nisam ni sujeveran, ali mi iz glave ne izlazi misao da je vera
mog oca u Mahdija bila ta koja ga je spasila.
Luis se nasmejao.
ta je to tako smeno?
Nita. Zaboravi.
Sada sam, takoe, i ja uo more. Luisova ruka je zadrhtala na mom
ramenu.
Jo dve dine i uspeemo da ga vidimo, kazao je.
Moe li da izdri?, pitao sam ga.
Ja mogu, ali sam siguran da si ti iscrpljen poto si me sve vreme
vukao.
Da, ali ujedno nadoknaujem izgubljeno vreme.
Na ta tano misli?
Na sve one mesece i godine obuke u planinama s mojim saborcima,
dok smo verovali da moemo da osvojimo grad.
Ma hajde, svi imaju neko navodno izgubljeno vreme. Ali ono nije
stvarno izgubljeno. Na kraju sve to spada pod ivotno iskustvo.
More!, iznenada je kriknuo. Vidi li ga?
Nita nisam mogao da razaznam u tami. To je ipak bilo Luisovo more,
a ne moje.
Pridravao sam ga i pustio ga da utke zuri u more. Primetio sam da
vie nije imao snage da stoji bez tueg oslonca.
Jo samo etiri dine!, rekao je Luis. Uspeemo!
Trava je bila vlana i ja sam se plaio da bi on mogao da se oklizne.
Bio sam toliko usredsreen na to da pazim kuda gazim, da nisam ni uo
more. Kada smo stigli do poslednje dine, on se poalio: Skoro da ne
oseam sopstvene noge.
Moda bi trebalo malo da sednemo i predahnemo, predloio sam.
Odmarali smo se petnaestak minuta. Zatim sam mu pomogao da
ponovo ustane.
U ovom potezu emo uspeti, promrmljao je Luis.
Krenuli smo.
More je za mene i dalje bilo novost, za razliku od pustinje.
Luis se na vlanom pesku oseao kao na svom terenu; meni je

svojstveniji bio suvi pesak. More, dine, trava, kao i kia, sve je to
pripadalo njemu, ali je no bila samo moja.
Kad zavrim s pisanjem knjige, obratio sam se Luisu vie neu
iveti za svog oca, nego za samog sebe.
Upravo tada sam zauo jedan enski glas, kako doziva iz mraka s
druge strane dina: Tata! Ta-a-a-a-ta!
Ovamo, uzbueno se odazvao Luis.
Silueta mlade ene sa eirom odjednom je iskrsla na meseinom
obasjanom vrhu poslednje dine.
Tata, kako si, pobogu, stigao dotle?
Zagledao sam se u nju. vrsto je drala svoj eir kako ga vetar ne bi
oduvao s njene glave. Kia se slivala niz njeno telo.
Klekla je pored svog oca.
uo sam je kako plae, a onda je Luis pokazao na mene. Ustala je.
Usledio je novi nalet vetra. Ona je ponovo uhvatila svoj eir i
pogledala ka moru, ka mestu gde sam ja stajao.

Damila
Pria nas vodi do Damile.
Damili je potrebno skrovite.

edan od najvanijih zadataka koji mi je partija poverila podrazumevao

je da pronaem mesto gde bi Damila mogla da se sakrije.
To je za mene predstavljalo ogromnu odgovornost. Ako bih uprskao
taj posao, nikada ne bih mogao da se iskupim. Ako ne bih uspeo da
zagarantujem Damilinu bezbednost, to bi znailo pravu propast, ne
samo za partiju nego i za moju porodicu.
Damila legendarni enski borac iz pokreta otpora ija su herojska
dela svima bila dobro poznata bila je dragocenija od zlata. Njena
sudbina je bila u mojim rukama. Morao sam da je sakrijem tako dobro da
je ahova tajna policija nikada ne pronae.
Niko nije verovao da e partija stvarno uspeti da je izvue iz zatvora
Evin, ahove najozloglaenije tamnice. Do dana dananjeg nikome nije
jasno kako je pobegla iz tog pakla. Veruje se da joj je pomogao neki
inovnik koji je imao tajne kontakte s partijom.
Pre nego to je uhapena, Damila se zatekla u jednom oruanom
sukobu. Sedam istaknutih lanova partije su ubijeni, ali je Damila
nastavila da se bori. itav Teheran je zadravao dah. Drala je na desetine
policajaca na odstojanju, sve dok nije ostala bez municije. Potom je
progutala samoubilaku pilulu. Tajna policija je bila reena da je uhvati
ivu. Odmah su joj ispumpali stomak i helikopterom je prebacili u vojnu
bolnicu.
U to isto vreme, ah se skoro svake veeri pojavljivao na. televiziji, sa
irokim osmehom na licu. U intervjuima se zaklinjao u sve na svetu da je
njegova tajna policija jednom za svagda zbrisala leviarski pokret.
Nijedan lan niti pristalica partije nije se usuivao da naini bilo kakav

korak.
Ali Damila je pobegla. Oslobodivi je iz zatvora, partija je dokazala da
je iva i zdrava, jaa nego ikada.
Ja sam obaveten da imam zakazan susret s Homajunom. (Uzgred da
kaem, on je uhapen posle revolucije i pogubljen po linom nareenju
Homeinija.)
Homajun me je saekao u podrumu fabrike stakla. Izvestio me je da je
Damila izbavljena iz Evina. Uprkos tim zemljotresnim vestima, govorio
je smireno, kao da se radi o nekom svakodnevnom dogaaju, to mi je
pomoglo da savladam svoje uzbuenje. To je strogo poverljivo, dodao
je. Niko drugi to ne sme da sazna. Operacija je sve do sada protekla
uspeno, ali jo nije okonana. Jo uvek nismo dali zvaninu objavu, niti
je policija spomenula njen beg. Planiramo da kriom prebacimo Damilu
preko granice, ali, u meuvremenu, moramo da je sakrijemo na neko
bezbedno mesto na makar nedelju dana, dok ne obavimo sve neophodne
pripreme. ta misli o tome da njeno skrovite bude radnja tvog oca?
Mogao sam da osetim napetost u svom vratu i ramenima. To je bila
taka preokreta u mom ivotu. Pokretu otpora je bila potrebna moja
pomo. Pruena mi je ansa da utiem na ishod tako jedinstvene epizode
u istoriji otpora. Znao sam da je dotini beg bio obavijen velom misterije.
Bio sam svestan toga da je ovaj dogaaj mogao prerasti u bajku koja e se
prenositi s generacije na generaciju. I eleo sam da takva bajka bude
ispriana. Ali ako bi ita polo po zlu, ako bi je tajna policija pronala u
radnji mog oca, to bi bio kraj za nju, za mene i za mog oca.
Bajke nisu podvrgnute istim zakonima kao i normalan ivot. Morao
sam brzo da razmiljam, da odmah dam svoj odgovor i smesta krenem u
akciju.
U redu, kazao sam. Obaviu sve pripreme.
Te veeri, u devet sati, parkirao sam svoja kola u jednoj naputenoj
garai izvan Teherana, na putu za Isfahan. Onda sam seo za volan jednog
vozila crvene boje koje me je tu ekalo i odvezao sam se dalje.
Srce mi je tuklo ak i u uima. U prvom trenutku, nisam mogao da se
skoncentriem. Nikad u svom ivotu nisam osetio toliki strah. Ah tada je
kombi poeo da trucka i ja sam se trgao iz te svoje omamljenosti,
povratio sam samokontrolu i shvatio da upravljam kamionom i da se

Damila krije u njegovom zadnjem delu, leei ispod nekolicine urolanih

ilima.
Damila je bio njen pseudonim. Niko nije znao kako ona izgleda. Za
vreme revolucije, Damila je objavila svoju autobiografiju, u kojoj je
otkrila kako je bila muena i silovana u zatvoru. uvari su se uzdali u to
da e slomiti njenu izdrljivost, da e je naterati da izda svoje drugove. Ali
ona je svaki put tvrdoglavo uzvikivala: Dole ah!
Pre samo desetak minuta, i za mene je ona predstavljala samo lik iz
bajke. Sada sam mogao da je vidim u retrovizoru i da s njom razgovaram.
Zdravo, drugarice, meko sam joj se obratio, bacivi pogled ka
ogledalu. Odgovora nije bilo.
Drugarice! Jesi li dobro?, neto glasnije sam upitao.
Nita od odgovora. Pomislio sam da je zaspala, pa sam utke nastavio
da vozim.
Moj otac i ja imali smo jedan dogovor. Od njega se oekivalo da u
svojoj radnji ostane do ponoi. Kada asovnik otkuca dvanaest sati,
mogao je da ugasi svetlo i ode kui.
Radnje su uglavnom ostajale otvorene do devet, ali je moj otac voleo
da boravi u tom svom utoitu sve do poznih nonih sati. Svi su smatrali
da je to za njega potpuno uobiajeno. Imao je malu ostavu, neku vrstu
skladita u zadnjem delu svoje radnje, gde e Damila biti na sigurnom.
Tu se nalazio i prozori s pogledom na reku i planine. U hitnom sluaju,
mogla je da pobegne kroz taj prozor.
Drugarice! uje li me?, ponovo sam je pozvao. U ogledalu sam
primetio kako se neto mrda ispod ilima, ali nikakav se zvuk nije uo.
U Senedan sam stigao oko petnaest do dvanaest. U pet do dvanaest
sam kroz prozor video da svetlo i dalje gori u radnji mog oca. Parkirao
sam kola, iskljuio motor i proaputao: Stigli smo. Ostani tu gde jesi,
vraam se za nekoliko minuta.
Otiao sam do ulaza u radnju. Moj otac je zaspao pored svoje pei.
Neno sam ga dotakao po ramenu. Probudio se trgnuvi se i odmah se
podigao u sedei poloaj.
Nemoj da ustaje, brzo sam pokazao znakovnim jezikom.Imam
neto vano, veoma vano, da ti kaem. Doveo sam nekoga sa sobom.
Jednu mladu enu. Moramo da joj pruimo sigurno boravite u trajanju
od jedne sedmice, moda ak i deset dana. Paljivo me sluaj: niko ne

sme da sazna da je ona ovde. Ako policija to otkrije, bie uhapena, a

ukoliko bude uhapena, ubie je. Jesi li me razumeo?
Kako je i mogao da razume tako suenu verziju jedne duge prie, koja
mu je povrh svega izruena usred noi?
Ko je ona?, pitao me je znakovima.
Prijateljica. I mislim da ima
Kolebao sam se, pitajui se da li treba da mu kaem da ona ima
pitolj. Odluio sam da ovaj podatak sauvam za sebe.
ta eli da ja uradim?, zanimalo je mog oca.
Da je ovde sakrije, u svojoj radnji.
U mojoj radnji? Kako? Gde?
U ostavu.
To je nemogue, tamo je pravi haos i
Daj joj uljanu lampu i knjigu. Kupi joj dnevne novine ili ne, ne
novine. Na to zaboravi. I niko ne sme da zna da je ona ovde.
A ta emo za nunik?
Daj ti njoj lavor.
Lavor? Ne mogu jednoj eni da ponudim lavor.
Izabrao sam put manjeg otpora: radnju svog oca. Zapravo, drugu
mogunost nisam ni imao. Partija je bila u velikoj urbi kako bi je to pre
sklonili iz Teherana, pa mi se nije ni pruila ansa da detaljnije
razmotrim situaciju. Osim toga, sumnjam da bi mi neto bolje palo na
pamet.
Ona ionako nije obina ena, rekao sam mu. Nee imati nita protiv
da upotrebi lavor. Prestani tako da blene u mene. Samo ti njoj daj knjigu
za itanje i sve e biti u redu.
A gde je sad ona?
U kombiju. Ugasi svetlo. Ja u otii po nju i doveu je ovde. U
meuvremenu, ti pripali vatru. Ne, ekaj, nemoj to da radi, ne elimo da
iko primeti dim kako usred noi izbija iz odaka.
Ugasio sam svetlo i otiao do kombija da dovedem Damilu. Bio je to
uzbudljiv ali ujedno i zastraujui trenutak za pamenje.
Otvorio sam stranja vrata kombija. Ruke su mi se tresle. Jeste bilo
detinjasto, znam, ali sam delimino oekivao kako e ona iskoiti iz
kombija sa sve pitoljem i da e kazati: Sada ti vodi, drue!
Ali to se nije desilo.

Molim te, da li bi sada mogla da izae?, apnuo sam.

Nije se ni pomakla.
uje li me?
Ona je zajeala. Obuzet iznenadnom panikom, odgurnuo sam ilime u
stranu. Ona nije imala snage ni da sedne. Kleknuo sam pored nje i opipao
joj elo. Sva je gorela u groznici.
Koliko si ve dugo bolesna, drugarice?
Biu dobro, uzvratila mi je nejakim glasom.
Damilu sam oduvek zamiljao kao visoku enu snane grae, ali ona
je bila sitnaka i mrava. Obavio sam je svojom jaknom, pustio sam je da
se osloni na moje rame i tako smo zakoraili prema radnji. Otac nas je
ekao stojei pored prozora. Ali onda je istrao i pomogao mi da je
unesem unutra.
Zajedno smo se teturali po mraku i poloili je na ilim pored pei. Moj
otac je pourio da joj donese au vode.
Pod svetlou sjajnih ugaraka, Damila je otvorila oi i pogledala mog
oca u oi, dok joj je pruao au.
Ovo je moj otac, predstavio sam ga. On je gluvonem.
Znam, rekla je i ponovo sklopila oi.
Neno sam je prodrmao. Jesi li dobro, drugarice?
Samo sam umorna, odgovorila je gotovo apatom.
Treba li da joj donesem neke lekove?, znakovnim jezikom mi se
obratio otac.
Hajde da saekamo, pa emo videti.
S obzirom na to da se ona razbolela, itava je situacija bila znatno
izmenjena. Nisam mogao da je ostavim tako da je samo moj otac neguje.
Idi ti kui, oe, kao i obino. Ja u ostati s njom. Vrati se ujutru, i
donesi malo mleka.
Moj otac nije imao drugog izbora nego da postupi kako sam ga ja
uputio. Izaao je, zakljuao vrata radnje za sobom i udaljio se. Ja sam
ostao da stojim pored prozora, posmatrajui ga kako odlazi. Odjednom mi
je izgledao tako star, mali i mrav.
Ostao sam pored Damile, prestravljen mogunou da bi njeno
stanje moglo da se pogora, da u morati da je odvedem u bolnicu, da e
sve poi naopako.

Morao sam da oteram te negativne misli. Budui da je cela stvar

zavisila od mene, morao sam da se saberem, da ostanem pribran i da
budem strpljiv.
Kroz mranu radnju otiao sam do ostave. Tamo, pod mutnjikavim
sjajem meseine, raskrio sam oeve stvari i napravio mesta za Damilu.
im sam to zavrio, vie se nisam oseao onako nesigurno. Oeva
radionica je bila savreno skrovite. Ali sada je i meni bio nuan odmor.
Smestio sam se pokraj Damile i drao sam je za ruku.
Neposredno pred svitanje, uo sam poziv mujezina:
Allahu Akbar, Allahu Akbar.
Ashhado an la ilaha illa Allah.
Hayye ala as-salah.
Bog je velik. Bog je silan.
Nema Boga osim jednog Boga.
Pourite na molitvu.
uo sam ljude na njihovom putu do damije. Ustao sam i oprezno
provirio kroz prozor. Kao i uvek, mukarci i ene odvojeno su se kretali
kroz tamu, u pravcu damije. Okrenuo sam se ka Damili i opipao joj
elo. Temperatura joj je spala.
Osea li se bolje?
Klimnula je glavom. Zauo sam nakaljavanje mog oca. Otvorio je
vrata i neujno kliznuo unutra, nosei poveliku vreu na leima.
Niko me nije video, uveravali su me pokreti njegovih ruku pod
sjajem meseca.Da li je ona bolje?
Jeste.
Evo jastuk, ebad, mleko, lekovi, pokazao je. Ja sad idem u
damiju.
Premestiu je u ostavu. Groznica joj se smirila, ali ja u ostati s njom
do sutra uvee. Vrata ostave u zakljuati iznutra. Kada se vrati, ui i
sedi na svoje uobiajeno mesto i poni s radom. Ako se potpuno oporavi
do sutra uvee, ja u otii. Ne brini. Jaka je ona.
***

Oko podneva, Damila je otvorila oi i tada sam mogao s njom da

popriam. Rekao sam joj da mogu tu da ostanem jo jedan dan, ali ona
nije smatrala da je to neophodno. Te veeri sam sudbinu stavio u oeve
ruke i otiao sam.
U meuvremenu, tamo u Teheranu, partija je irila vest o
Damilinom begu. Posvuda je bilo letaka. To je posmatrano kao
upeatljiva pobeda nad ahom.
Tokom noi, pristalice partije su okaili plakat na jednoj od zgrada pri
Teheranskom univerzitetu. Spomenuti plakat je Damilu prikazivao kao
snanu boginju s pukom preko ramena.
Policija je organizovala masovnu istragu. Svi su u napetom
iekivanju pratili prenos najnovijih vesti.
Ja sam u to vreme radio u jednoj vodoinstalaterskoj kompaniji. U
tamonju radionicu sam otiao kao i obino i rintao kao blesav, nadajui
se da e mi tako bre proi vreme. Nisam mogao da skinem pogled s
crnog telefona okaenog na zidu radionice. Svaki put kad bi zazvonio,
moje bi srce zalupalo jae.
Treeg dana, oko tri sata popodne, ba kad sam ja bio na pauzi za kafu,
telefon je ponovo zazvonio. Pourio sam da se javim.
Halo?
Halo, da li bih mogla da govorim sa
Po glasu sam odmah prepoznao Zlatno zvonce.
Zdravo, ja sam. Kako si?
Dobro. Otac mi je dao tvoj broj. eli odmah da te vidi.
U redu, dolazim.
Prekinuo sam razgovor u sluaju da tajna policija prislukuje telefon.
Taj broj sam zapisao na paretu papira i. dao sam ga svom ocu. U
sluaju da sam ti hitno potreban, daj ovaj broj Zlatnom zvoncu samo
njoj i kai joj da me pozove iz javne telefonske govornice. Smesta sam
krenuo da se odvezem do oeve radnje. Slutio sam da se neto sigurno
dogodilo s Damilom.
Na obodu Senedana saekao sam oko pola sata da se smrkne, pa sam
tek onda krenuo dalje. Otac me nije oekivao tako brzo. Odmah je skoio
na noge i zakljuao vrata s unutranje strane.
ta se deava?, pitao sam ga jezikom znakova.

Bilo joj je bolje. Onda jue, elo joj je ponovo postalo vrelo i prestala
je da jede. Jo uvek die, ali vie ne otvara oi.
Uao sam u ostavu i osmotrio Damilu pod slabom svetlou svee.
Leala je ispod prekrivaa, znojei se. Kleknuo sam pored nje i proverio
joj puls. Drugarice! Moe li da me uje?
Nije me ula.
Ako je ne odvedemo u bolnicu, pokazao je moj otac, ona e umreti.
Ostavio sam ga bez odgovora.
Jue se osmehivala, nastavio je on. Na pei sam joj skuvao malo
supe. Uhvatila me je za ruku. Ali kada sam njenim ustima prineo kaiku
supe, odjednom je zaspala. Mora da je odvede u bolnicu.
Ne mogu, odgovorio sam znakovima.
Njega je obuzela panika. Ali umree. Predoseam to. Moja majka je
isto tako bila vrela, a onda se iznenada ohladila. Bila je mrtva. Mora da
odvede Damilu kod doktora.
Tada sam ga po prvi put video tako uznemirenog.
I moja prva ena, isti sluaj. Bila je vrua, mnogo vrua, ali se onda
ohladila.
Samo polako. Smiri se, pokazao sam.
Ali on nije mogao da se smiri. Mora da je odveze u bolnicu,
smesta!
Samo sam bespomono stajao pored njega.
Meutim, mom ocu je iznenada sinula jedna nova ideja.Hajde da je
odvedemo kui, pokazao je.
Molim?
Ja u je preneti do nae kue. Onda u otii po doktora.
To nije mogue.
A zbog ega?
Ne mogu sad da ti objanjavam.
Priaj s Tinom, pokazao je.
S Tinom?
Da, zato da ne?
Jeio sam se od pomisli da u svoju tajnu morati da podelim s Tinom.
Sva ostala vrata su mi bila zatvorena pa mi je preostalo jedino jo da
zakucam kod Tine.
U redu, uzdahnuo sam. Idi do Tine.

Nisam mogao ni da pretpostavim kako e Tina reagovati, ali sam znao

da nee biti ba oduevljena tim vestima. Ona je dala sve od sebe da moje
sestre zatiti od mojih politikih aktivnosti. elela je da njene keri nau
dobre mueve, da porodino ognjite napuste bez ijedne mrlje, da raaju
decu, kupe kuu i da ive sreno do kraja ivota. A onda sam se pojavio ja,
kucajui na njena vrata u drutvu legendarne Damile.
Tina je istog trena shvatila da je ovo bio hitan sluaj. Nisam je video
due od godinu dana, pa sam pomislio da e poeti s prigovorima: Gde si
bio do sada, sine, zato nam nisi dolazio u posetu? Ali nije bilo tako.
Mislio sam da e me zagrliti i uzviknuti: Jao, kako si se samo
promenio! Ali nije. Provirila je u mranu ostavu, a onda me je oinula
pogledom. Isprva me nije prepoznala. Potom je ugledala Damilu,
ispruenu na podu. Ukratko sam joj objasnio ta se zbivalo. Ona je
odmah shvatila teinu situacije.
Izvesno vreme je samo utala. Potom je na povrinu izbila ona njena
druga strana. Ne ona slabana Tina, nego Tina kakvu je opisivao Kazem
Han, ena koja je istila sneg s krova i odbila da ga pusti u kuu. Na moje
ogromno iznenaenje, smireno je klekla pored Damile, uhvatila je za
ruku i opipala joj trbuh. Zatim je podigla sveu i paljivije joj zagledala
stomak.
Vodim je u nau kuu. Onda u pozvati doktora.
Tina, umeao sam se ona je pobegla iz zatvora.
Ali potreban joj je doktor.
U pravu si, ali policija Aha, shvatam. Niko ne zna ko je ona. Prosto
moe da
Poveu je kui i svima u rei da mi je ona neaka koja je dola iz
sela Safron da me obie.
Tina je pronala jednostavno reenje za sloen problem: Damila je
bila bolesna, pa je Damilu morao da pregleda pravi doktor.
Umotala ju je u ador. Ti e je nositi na leima, znakovnim jezikom
je izdala uputstvo mom ocu.
Pomogao sam mu da je podigne.
Idemo!, pokazala je Tina.
Poljubila me je u elo. Nemoj biti tako tuan. Sve e biti u redu!
Ja sam stajao i posmatrao kako iezavaju u tami. Ja tu vie nita

nisam mogao da uinim.

Mahdi
ovek koji ita naputa bunar.
Tina plae.
Moda ak odemo s vernicima u sveti grad,
gde damije imaju zlatne kupole.

amila je u domu mojih roditelja ostala mesec dana. Trideset i

etiri dana, da budem precizniji. Poslednje noi Tina ju je
otpratila do velike damije u centru grada, gde ju je jedan taksi ekao
ispod starog drveta, spreman da je kriom odveze.
Tina je dobro vodila brigu o njoj. U svojoj autobiografiji, Damila je
kasnije opisala tih mesec dana provedenih s mojom porodicom kao divan
i bezbedan period svog ivota. Kako bi zatitila brojne ljude, u svojoj
knjizi nije navodila njihova prava imena, izuzev Tininog. Iako postoje
mnogi kojima bih poimence elela da se zahvalim, sigurnost tih
pojedinaca zavisi od moje diskrecije. Ipak, jedna osoba zasluuje moju
venu zahvalnost: hrabra tetka Tina.
Damila je osvojila Tinino srce i za sobom je ostavila pravo malo
blago nezaboravnih uspomena. Tina nije mogla da prestane da pria o
Damili koja ne bee ni nalik ijednoj eni koju je ikad upoznala. Tina ju je
lepo negovala i kuvala joj ukusne obroke, ne bi li se Damila malko
ugojila.
Damila je pevuila i trkarala po dvoritu, kasnije mi je priala
Tina. Isprva se nije inilo da je to u skladu s njenim karakterom, ali
zapravo nije bilo tako. Ponekad mi je postavljala razna pitanja
Kakva pitanja?
O onoj zemlji, onom ostrvu. Kjuub, ili Kjube, tako neto.
Misli na Kubu?
Da, tako je. Damilu je zanimalo da li ja znam gde se nalazi ta Kuba.

Ja nikada ranije nisam ula za tu zemlju. Opisivala mi je ivote

tamonjeg naroda. Rekla mi je da su ljudi tamo zdravi i da su lekovi
besplatni, isto kao i mleko za decu i smetaj u starakim domovima sve
za dabe. Uveravala me je da ene tamo imaju mnoga prava. Na primer,
ako ena vie ne voli svog mua, moe da ga izbaci iz kue. Tvrdila je da
su veina vozaa autobusa u stvari ene, i da ak voze velike kamione. I
stalno je spominjala onog oveka, kako se ono bee zove? Onog s cigarom
u ustima i pukom preko ramena.
Kastro?
Ne, nije taj, nego onaj s beretkom.
Misli na e Gevaru?
Tako je. Priala mi je o njegovim avanturama. Kako se borio i jedva
izvukao ivu glavu. A ponekad mi je ak priala viceve o ahu. Zna ono,
kako je ak i njegov sapun napravljen od zlata, i kako nudu vri sa
tipaljkom na nosu, radije nego da prizna da on sam stvara taj grozni
smrad. Oh, tako nam je bilo lepo dok je kod nas boravila. Takoe, sjajno
se slagala i s tvojim ocem.
On joj je pokazivao neke svoje stare fotografije, i onu na kojoj se vide
Reza Han i on s pijukom preko ramena. I priao joj je prie o klinastom
reljefu i o vremenima kada su seljani raiavali prolaz kroz planine
zarad izgradnje pruge.
Iako nije razumela na znakovni jezik, strpljivo je pratila tvog oca.
Povremeno je pokuavala da mu odgovori takoe jezikom znakova, ali
nikada ga nije zaista prokljuvila pa smo se svi zajedno tresli od smeha.
Tina je mogla unedogled da pria o Damili. Nije bilo kraja njenim
priseanjima.
Meutim, nakon to su klerici stupili na vlast, ona je Damilin
boravak kod njih posmatrala pod drugaijim svetlom. Verovala je kako je
to unitilo ivote njenih keri.
Bez obzira na Tinino miljenje, jedno bee izvesno: Zlatno zvonce je
Damilu prihvatila kao uzor. Trideset i etiri noi delila je svoju sobu s
Damilom. Susret s njom bio je taka preokreta u ivotu Zlatnog zvonca.
Pre revolucije, Tina je imala uobiajena oekivanja. Sanjala je o tome
da dva normalna, pristojna mukarca dou i zatrae ruke njenih keri i
oene ih. Zlatno zvonce nije ukljuivala u svoje matarije, imajui u vidu
da ionako nije imala nikakvu kontrolu nad svojom najmlaom keri.

Tina je oduvek udela za mirnim ivotom kakav nikada nije imala.

Sanjarila je o tome da postane baka, da ljulja svoje unuie u krilu i pria
im prie. Ali onda je Damila rasprila te njene snove.
Dvojica mukaraca kojima se Tina nadala zaista su se pojavili.
Meutim, kada su zatraili ruke njenih keri, one su odbile da se udaju za
tako obine ljude. eznule su za nekim uzvienijim muevima. Tina je
mnogo plakala.
ta ti hoe? Koga doavola eka? Moda onog Kastra? Ili e
Gevaru? oveka sa cigarom i beretkom? Neka mi Bog pomogne, ja ne
zasluujem ovako neto.
Mukarci kakve su njene keri ekale pojavili su se tek nakon
revolucije. Teko da su to bili Kastro i e Gevara, mada jesu imali e
Gevarine postere iznad svojih kreveta. I mada nisu puili (cigare su
ionako bile preskupe), povremeno bi ipak pukali cigaretu drei je u
uglu usana, uz obavezna naglabanja o revoluciji.
Tinine dve starije keri nisu zavrile u zatvoru, ali su njihovi muevi
uhapeni, u zatvor ih je strpala tajna policija novog reima, Islamske
Republike Irana. Kada su posle nekoliko godina konano osloboeni, bili
su slomljeni, kako fiziki tako i mentalno. Protekle su godine pre nego
to su uspeli da se uklope u normalne ivotne tokove.
Revolucija je poela. Narodne mase su se podigle protiv aha. Ali sve
je krenulo iz potpuno neoekivanog pravca.
Jedne veeri, dok sam bio u oevoj radnji, on je rekao: ovek koji ita
je otiao!
Ko?
Sveti ovek koji sedi u svetom bunaru i ita.
Otiao? Kako to misli: otiao?
Moda mi je bilo potrebno da osveim pamenje. iiti su skoro
etrnaest stolea ekali na Mahdija, figuru spasitelja koji e svet
osloboditi patnji, a koji je u meuvremenu sedeo u bunaru i itao.
Reza ah je zatvorio bunar. eleo je da omogui pristup modernizaciji
i, istovremeno, da ugui mo duhovnih voa.
Ali mule su odbijale da budu potisnute. Pokazale su svoj estoki otpor
u kraljevstvu Pahlavi.
Moj otac je bio zainteresovaniji za Mahdijevo carstvo.

Neko je smrskao stenu kojom je bunar prekriven, rekao mi je otac

svojim znakovnim jezikom. Sveti bunar je sada ponovo otvoren. Ali
nema svetog oveka.
Taj bunar se nalazio na mestu od izuzetnog stratekog znaaja, u
vojnoj zoni. Oigledno, injenica da ga je neki religijski fanatik na silu
otvorio nikako nije mogla biti sluajna. Neto veliko se zakuvavalo. Mule
su ahu objavile rat.
Zna li ko je razbio tu stenu?
Alah, pokazao je, upirui prst ka nebu. Svetac lino. On eli da
ispravi neke stvari. Video sam tragove Njegovih koraka.
ta si to video?
Bio sam u selu Safron. Popeo sam se uz planinu sa seljanima i video
sam, roenim oima, otiske njegovih koraka urezane u kamenu.
Stope u kamenu?
Da, jasno se videlo da je izaao iz bunara i otiao u prirodu. Seljani su
kleali i ljubili njegove stope. I ja sam poljubio trag njegovih koraka.
Rajski je mirisalo.
Sveti ovek se naao na slobodi. Jednog e dana Mahdi, a ne leviarski
pokret, osvojiti gradove i zbaciti diktatora. Doao je da pomogne
siromanima, da podigne slabe, izlei bolesne i utei majke koje su
izgubile svoje sinove i keri.
Ljudi su plakali, nastavio je moj otac ali su se i smejali. Svako je
ponaosob stavio Svetu knjigu na glavu, onda su se okupili u podnoju
planine i licem se okrenuli ka Meki. Posle su se podelili u grupicc i pratili
su korake.
I kuda su vodili ti tragovi?
U grad gde postoji velika damija sa zlatnom kupolom. U gradu gde
sve ene nose crne adore, onaj gde ivi mnotvo imama.
To se odnosilo na Kom.
Dakle, Spasitelj je otiao u Komo iitski Vatikan. Odmah sam se
odvezao natrag u Teheran.

Akbar vie ne eli da bude gluv

i nem
Hodoasnici ponovo poseuju sveti bunar.
Idemo i mi s njima.

nih dana kada je u svetom gradu Komu zavladala guva i vernici

pristizali iz svih krajeva zemlje, Teheran je prolazio kroz sopstvenu
revoluciju. Partije koje su decenijama bile potiskivane sada su se vraale
u ivot i nastojale su da se njihov glas uje. Gde god biste se okrenuli,
videli biste letke i plakate koji su podeljeni tokom noi i zalepljeni na
zidove.
Politiki zatvorenici, svesni da je revolucija poela, stupili su u
masovni trajk glau.
U Komu, situacije se otela kontroli. im bi se spustio mrak, ahovi
zakoni se vie nisu potovali, glavnu re su imale mule. Nijedan policajac
nije se usuivao da se pokae u mraku. U drugim gradovima, isto tako,
ljudi su progovorili.
I selo Safron je imalo neku svoju priu. Iz svih kutkova zemlje, slepi,
gluvi i hromi zaputili su se na planinu Safron kako bi elom dotakli
tragove Mahdijevih koraka i zavredeli isceljenje.
S obzirom na to da je sveti bunar bio nepristupaan, lokalni imam je
naredio da se izgradi improvizovani hram u podnoju planine. Bolesni,
gluvi, opavi, nemi, slepi i svi drugi oteeni na raznorazne naine,
privezivali su jedan kraj konopca za stubie hrama, a drugi su
privrivali za svoje telo, pa su tako leali na dvadesetak metara
udaljenosti od svetilita. Postili su i zaklinjali se da nee prekinuti post

sve dok se ne pojavi Mahdi i oslobodi ih njihovog zlog usuda.

Guva je bila neverovatna. Gluvi su leali jedan do drugog i plakali,
slepi su sedeli u drugoj skupini i molili se, bolesnici su neprestano jeali,
a retardirani su tumarali kroz te mase ljudi koje su zapomagale.
Glas imama iz sela Safron odjekivao je preko razglasa pozivajui
vernike da se pomole Mahdiju, i da ga preklinju, iz dubine svojih srca, da
im to pre priskoi u pomo.
Zlatno zvonce i ja smo meu gluvonemima tragali za naim ocem.
Nismo bili ba najsigurniji da li je otiao na planinu Safron. Zlatno
zvonce me je pozvala telefonom kako bi me obavestila da je otac iznenada
nestao, a naa zajednika potraga nas je dovela do reka hodoasnika.
Vidim ga! Eno ga tamo!, kriknula je Zlatno zvonce.
Moj otac je leao na zemlji, zatvorenih oiju. Oko njegovog desnog
zgloba nalazio se kraj dugakog ueta, s druge strane privezanog za hram,
kao i stotine drugih.
Smrao je i brada mu je narasla, zbog ega je izgledao daleko starije.
Seo sam pored njega i uhvatio ga za zglob. Otvorio je oi, iznenaen to
me vidi.
ta ti radi ovde?, pitao me je nejakim pokretima ruku.
A ta ti radi ovde?
itavih nedelju dana je postio i skoro da nita nije pio. Usne su mu
bile ispucale i pune plikova. Tada mu je priao imam, poloio je vlanu i
mirisnu maramicu na njegovo elo, promrmljavi: Mahdi e uskoro doi
i blagosloviti te, siroti ovee!
A zatim je preao na sledeeg muenika.
Hajdemo!, pozvao sam oca. Idemo kui! Ponudio sam mu svoju
ruku da bi lake ustao.
On je to odbio.
Sluaj, rekao sam mogao bi da umre od ei. Zlatno zvonce,
pomozi mi da ga podignem. Morau da ga nosim.
On to nije eleo. Nikada pre nije mi se tako opirao.
Proitao sam mu toliko mnogo knjiga, poalio sam se Zlatnom
zvoncu. O svemiru, o planeti Zemlji, mesecu, oveanstvu. A on sada lei
ovde kao bilo koji nepismeni seljak, glupavi gluvonemi starac. Nee ak
ni da me pogleda.

Zlatno zvonce ga je pomilovala po elu, ovlaila mu je usne mokrom

krpicom i neno ga je prodrmala. Hajde, oe. Idemo kui. Boli me kad te
vidim tako slabanog. Molim te, otvori oi.
Otvorio ih je.
Tina bez prestanka plae, znakovnim jezikom mu je objanjavala.
Doi kui barem na nekoliko dana. Uvek moe ovde ponovo da se vrati
ako to poeli. Hajdemo, bolje je tako.
Prestao je da se opire.
Ponesi njegove cipele, rekao sam joj. Zatim sam ga paljivo podigao
i preneo ga do kola, koja sam ostavio parkirana na kilometar udaljenosti.
Spustio sam ga na zadnje sedite i onda smo krenuli ka Senedanu.
Jo od poetka revolucije, s vremena na vreme sam poseivao svoju
porodicu, tako da sam ga sada lino odvezao kui.
Tina je pourila da mu skuva malo supe, sve vreme kukajui: Oh,
kakve sam samo jade pretrpela zbog tog oveka. ta je on mislio da e
Mahdi uraditi? Da. e ga nauiti da govori? I ovako nikad nemam
dovoljno mira i tiine. Ni sam Bog mi ne bi mogao pomoi kad bi jo i on
progovorio.
Dosta je bilo, majko, pobunila se Zlatno zvonce. Ne bi trebalo tako
da govori o ocu.
A zato ne? ta treba da kaem kad mi se mu vrati kui tako
polumrtav?
Prestani, majko, ili u
ta e u suprotnom uraditi? Nisi mi ni ti ba neki aneo. Imala bih i
tebi tota da kaem, kad smo ve kod toga. Unitava mi ivot. Sada kad
ti je i brat ovde, htela bih da razjasnimo neke stvari. Imaele, izgubila
sam kontrolu nad tvojom sestrom.
Majko, umeala se Zlatno zvonce zato se odjednom toliko
promeni kada se Imael pojavi?
Nisam nita drugaija nego obino. Ali moram neto da mu kaem
pre nego to ponovo odjuri. Jo od Damilinog boravka kod nas, Zlatno
zvonce se
Kakve veze s tim ima Damila?, pobunila se Zlatno zvonce.
sve vie udaljava od mene. Eto, rekla sam ta sam htela.
Osetio sam se kao uljez. eleo sam da prigrlim Tinu i kaem joj: U
pravu si, ali sada vie ne treba da se plai. Tegobne godine muka su

prole. Od sada u ee dolaziti kui. Sve e biti u redu.

Ali nisam to uradio. Nisam. mogao. Shvatio sam da mi je srce
otvrdnulo.
Tina, rekao sam hajde da oca nahranimo s malo supe. Kasnije emo
razgovarati.
Sipao sam kaiku za kaikom supe u oeva usta, dok mu je Zlatno
zvonce maramicom brisala bradu.
Jesi li skrenuo s uma, oe?, pitao sam ga. Zato si se kog avola
vezao za to svetilite?
Nita mi nije odgovorio, samo se smekao.
Po prvi put posle mnogo godina no sam prespavao kod svoje kue.
Oseao sam se nekako udno. Kao da sam stranac. Moje druge dve sestre
su jo uvek bila u porodinom domu; udaja im je tek predstojala. One su
mene oduvek doivljavale vie kao oca nego kao brata, pa upravo zbog
toga mi nisu tako spremno pritrale kao to je Zlatno zvonce sela pored
mene. Da smo imali vie vremena, to bi se moda promenilo, ali nam ta
prilika nikada nije pruena.
Oeva seda brada navela me je da shvatim da mi ga je revolucija
postepeno oduzimala.
Narednog dana s njim sam popriao i pokuao da mu objasnim kako
Mahdi ne postoji za stvarno. Ali moj trud bee uzaludan.
Otac mi je rekao da je, nakon smrti njegove prve ene, roenim oima
video svetog oveka u bunaru. A prekljue je video i jedno udesno
isceljenje. Slepac je otiao na spavanje, a kada se ujutru probudio,
progledao je. Sveti ovek je doao i iscelio ga u snu.
Moj otac. vie nije eleo da bude i nepismen i gluvonem. eleo je da
naui da ita.
U redu, nauiu te da ita, kazao sam. Ako moe da se strpi
godinu dana, ili pola godine, ja u se vratiti i lino u te nauiti da ita.
To ti ja obeavam.
Ali moje rei vie nisu imale nikakav uticaj na njega. Bio je potpuno
omaijan otiscima stopa u kamenu.
Nekoliko dana kasnije, moj otac je uzeo svoj tap i ponovo krenuo u
potragu za svetim Mahdijem.

Dani lete
Preleemo preko planine Safron s Homeinijem.

ekada smo se nadali da emo od nae drave uspeti da stvorimo raj

na zemlji. Ali nismo znali, ili moda nismo eleli da znamo, da ni ta
naa drava ni njen narod kao ni mi sami, kad smo ve kod toga nisu
za to bili spremni. Bili smo nestrpljivi, u urbi, udei da idemo ukorak s
istorijom, ili da je ak i prestignemo, kao da je to uopte bilo mogue.
Zapravo, zasluili smo reim koji su sprovele mule. Dogaaji koji su se
odvijali u mojoj zemlji tokom proteklih sto pedeset godina, ukazivali su
na uspon duhovnog voe. Istorija je pogurala Homeinija u iu javnosti.
ah je primoran da ode. Naslovna strana vodeih dravnih novina
krupnim slovima je objavila: DOAO JE HOMEINI.
Tako zvuni naslovi nisu do tada bili uobiajeni u iranskom
novinarstvu. I zato, kad sam spustio novine na radnu klupu mog oca, on
je odmah shvatio da se neto krupno deava.
ah je otiao, obavestio sam ga.
Otiao?
Uzeo sam mapu. Pobegao je u Egipat, zatim na Bahame, a odatle je
preao u Sjedinjene Drave.
Egipat? Bahami? Sjedinjene Drave? Nita tu njemu nije bilo jasno.
Problem se zasnivao na tome to on nije video povezanost izmeu
nedavnih dogaaja i ahovog odlaska.
I nikada se nee vratiti, dodao sam.
Zbog ega?
Moj otac nije shvatao da je, pratei Mahdijeve tragove, i on sam
potpomogao svrgavanje aha.
Sada Homeini sedi na ahovom prestolu.
Iznenaeno me je pogledao.

Zato si tako iznenaen? Ti si eleo da Homeini doe i otera aha.

Ja? Ja nita nisam uradio.
Kako to misli, nita nisi uradio? Skinuo si ahovu sliku sa zida i
namesto nje okaio portret Homeinija. Svakodnevno si izlazio na
demonstracije, zajedno s hiljadama drugih ljudi. Pogledaj se u ogledalo.
Ima ak i dugu sedu bradu, kao i on.
Kao ko?
Homeini.
Osmotrio je svoj lik u ogledalu, nakratko se poigrao sa svojom
bradom i inilo se kao da je doao do zapanjujueg otkria.
Gde je do sada bio Homeini?, pitao me je.
Bilo bi teko da mu to objasnim jezikom znakova. Znao sam da u
morati da preskoim brojne dogaaje iz prolog veka.
Sve je to vrlo sloeno, rekao sam ali pre petnaest godina ah je
prinudio Homeinija da napusti svoju otadbinu. Zato je otiao da ivi u
drugoj zemlji, daleko odavde. Ta dva oveka bili su veliki neprijatelji.
Sada kad se Homeini vratio, uzvratio mu je tako to je sada on naterao
aha da napusti zemlju.
To je trebalo da bude dovoljno. Pokazao sam na novine. Ovde pie da
e, za tri dana od danas, Homeini odleteti do planine Safron kako bi
obiao sveti bunar.
Zato ba sveti bunar?
Zato to eli da vidi svetog oveka.
Ali bunar je prazan. Sveti ovek vie nije tamo.
Ni to nisam umeo da mu objasnim. Bunar nije prazan, rekao sam.
Svetac se vratio. Ponovo sedi u bunaru, itajui knjigu.
Helikopter je kruio iznad gomile ljudi koji su se popeli na planinu
Safron. Na hiljade njih su jednoglasno zapevali: La ilaha illa Allah! La
ilaha illa Allah!
Helikopter je ponovo proao iznad njih, u znak odgovora.
Salaam bar Khomeini, slono je zagrmela masa.
Moj otac se probio kroz guvu i popeo jo vie. eleo je da bude to
blie mogue bunaru. Ja sam iao za njim, a on mi je pomagao da se
snaem na tekim deonicama planinskih stazica.
Bio sam zadivljen raspoloenjem ljudi. Uprkos sopstvenoj volji, poneo

me je religijski zanos. Mada nisam glasno izgovarao slogane zajedno s

ostalima, u mislima sam pevuio La ilaha illa Allah kao najiskreniji
vernik.
Helikopter s Homeinijem sada je nadletao tano izanad naih glava.
Mogao sam da ga vidim kako sedi pored pilota. Mahnuo nam je. Suze su
mi navrle na oi. Brzo sam sakrio lice da moj otac to ne bi primetio i
poletno sam ga pratio uz planinu. eleo sam da vidim Homeinija kako
izlazi iz helikoptera i kako klei pored svetog bunara.
Bio sam svestan koliko je to bio vaan trenutak u iranskoj istoriji.
Helikopter je lebdeo iznad bunara i pokuavao da sleti negde u blizini.
Oigledno, to uopte nije bilo lako. Pilot je tri puta pokuao da se spusti
na padini. etvrti put, okrenuo je helikopter i prizemljio se tako da mu je
rep bio nakrenut nadole, ka gomili ljudi. Na hiljade okupljenih su
odjednom povikali: Gush amad! Gush amad! Yar-e imam gush amad!
Sedam bradatih planinara odmah su pourili ka helikopteru, nosei
uad i klinove, sa eljom da pomognu ve ostarelom voi. Homeini je
odbio njihovu pomo. Iz potovanja prema Mahdiju, eleo je da sam ode
do bunara.
Ali kako da stigne do tamo?
Planinari su morali da osmisle novi plan. Nisu smeli da puste
Homeinija da se vere preko stena u svojim novim imamskim papuama.
To bi bilo nezamislivo!
Stoga, odluili su se za dugu zaobilaznicu. Svih sedmorica planinara
okruili su Homeinija i poveli ga odabranim putem, korak po korak,
mada im nije bilo dozvoljeno da ga dotaknu. Posle skoro dvadeset
minuta, konano je nogom kroio na svetu zemlju oko bunara. Posrnuo
je, mnotvo se naas uplailo da e pasti, ali na sveopte iznenaenje, on
se zadrao i smireno se uspravio. Gomila je zaurlala: Salah ala
Mohammad! Yar-e imam, gush amad!
Namestio je bolje svoj olabavljeni crni turban, zagladio je tuniku,
ispravio se kao da se spremao na susret sa samim Bogom i spokojno
je zakoraio ka svetom bunaru. Oekivao sam da e odmah zaviriti pravo
unutra, ali on to nije uinio. Namesto toga, okrenuo se ulevo i lice
upravio ka Meki. Izvesno vreme je samo tako stajao nesumnjivo
izgovarajui neku molitvu pa je ukoeno kleknuo i elom dotakao
zemlju.

Bio je to politiki podvig prvog reda, a istovremeno i bajka koja se

oblikovala pred naim oima. Svako ko je itao eherezadine prie iz
hiljadu i jedne noi, razumee na ta mislim.
Reza ah je jednom doao ovamo da bi zapuio bunar. A sada je
Homeini stajao na toj istoj taki. Kraljevstvo se sruilo i zamenjeno je
vladavinom mula.
***
Homeini je ustao na noge. Potom je zavukao ruku u dep, oigledno
neto traei. Ah, u pitanju su bile naoare, ali nije odmah naao one
odgovarajue. Proverio je i drugi dep, ali nije pronaao one prave.
Verovatno ih je negde zaboravio.
Homeini je svejedno stavio one koje je imao i onda je proverio da li
mu iemu slue. Ne, nita nije video. Zato ih je skinuo i unuo nazad u
dep. Posle toga, zakoraio je ka bunaru, nadvio se nad njim i zagledao se
u dubine.
Oigledno, i dalje nita nije video, zato to se suvie brzo ponovo
uspravio. A onda, jo jednom, nagnuo se i ponovo provirio u unutranjost
bunara. Jasno, traio je Mahdija, ali ga nije video. Ili moda jeste?
Tri puta je klimnuo glavom u znak pozdrava, posle ega je poeo neto
da govori u bunar. Tiina se spustila na gomilu okupljenih ljudi. Svi su
znali da Homeini trai Mahdijev savet, da ga pita kako da upravlja
zemljom.
Koliko dugo je taj razgovor trajao? Nemam pojma.
ta je rekao Mahdiju? Ni to ne znam. Meutim, nema sumnje da je
poeo sledeim reima: As-salaamo aleika ya Mahdi ibn Hassan ibn I
ladi ibn Tawi ibn Reza ibn Kazem ibn Jafar ibn Baqir ibn Zayn ibn I
lussein ibn Ali ibn Abi Taleb.
Nakon izvesnog vremena, signalizirao je da mu je potrebna pomo.
Sedam bradatih planinara su pojurili ka njemu, podigli ga na ramena i
preneli ga natrag do helikoptera. Gomila je uzvikivala: Khoda-ya!
Khoda-ya! Khomeini-ra negah dar!
Bilo je to svitanje nove ere u istoriji Irana.
Vreme tako brzo leti! Kada sam bio mali i svuda iao sa svojim ocem,

inilo mi se da vreme stoji. Dani su se vukli, noi behu beskrajne. A sada

shvatam da je sve zapravo prolo za tren oka.
***
Sedim ovde u ravnici i gledam kroz prozor. Imam utisak kao da sam
zaleen u vremenu, zauvek zaglavljen u svom kompjuteru. Na svu sreu,
iz iskustva znam da e i to, takoe, jednom proi.
U meuvremenu, Homeini je nestao, umro je, kao da nikada nije ni
postojao. Jedne veeri je svukao svoju tuniku, zaspao je i vie se nije
probudio.
Era svetog bunara je takoe okonana. Mahdi je iezao. Bunar je
ostao prazan. Divlji golubovi svijaju gnezda na njegovom obodu. Otrovne
zmije hlade se iza stena, strpljivo ekajui da ptice odu, posle ega skliznu
do bunara i pojedu njihova jaja. Golubovi se vrate, ugledaju svoja
opustoena gnezda i plau.
I to e, takoe, imati svoj kraj.
Jesen se preobraa u zimu i na planini Safron pada sneg. Nekoliko
meseci u godini bunar je prekriven debelim slojem snenih nanosa. Onda
nastupi prolee, sneg se otopi i bunar se puni vodom. To je doba nemira
za planinske koze. One nadziru svoje mlade i odguruju ih dalje od bunara
u strahu da bi mogli u njega da upadnu.
Sovjetski Savez takoe vie ne postoji. Ako biste se popeli na vrli
planine Safron i pogledali kroz dvogled, vie ne biste videli crvene zastave
i straarsku kuicu s druge strane granice, niti andarme s ove strane. Sve
je to otilo. Ukljuujui i mene.
Ja sam sada ovde, ali gde je Mahdi? Moda se i on preselio u
holandsku ravnicu.
Ponekad u daljini ugledam figuru nekog oveka koji pored nasipa eta
psa. Krenem ka njemu, ali koliko god brzo da trim, nikad ga ne stignem.
I zato ga putam da ode, zajedno s njegovim psom. Obojici nam je
potrebna irina ove udoline.
Mirno je ovde, za razliku od ostatka sveta. Meutim, istog asa kad
ukljui televizor, shvata da je taj spokoj bio samo varka.
Povremeno se na ekranu nakratko ukae lik Sadama Huseina. Potom
predsednik Sjedinjenih Drava kae nekoliko runih stvari o njemu. Sada
ve svi znaju da smo pod Homeinijevim reimom osam godina ratovali sa

susednim Irakom. Vie hiljada ljudi je poginulo, isto toliko je ranjeno,na

obe strane. Zbog ega je taj rat uopte voen? Ni zbog ega. Zasnivao se
samo na gluposti i tvrdoglavosti dvojice ludih vladara. Potom, Sadam je
krenuo u napad na svog drugog suseda, Kuvajt. Amerika ga je oterala
odatle i on se povukao nazad u svoju jazbinu. Ali. s vremena na vreme
izviri odatle.
Ne elim da govorim o Sadamu. Samo hou da ga upotrebim kao
odskonu dasku za nastavak oeve belenice.
Kada je Homeini postao apsolutni vladar Irana, partija nije bila
sigurna kako treba da reaguje. Nismo mu verovali i bili smo uvereni da
leviarski pokret nee tolerisati nita vie od aha. Bili smo svesni toga da
e potisnuti partiju im se za to ukae prilika. Bez obzira na sve, bili smo
voljni da kako-tako iskoristimo svoju trenutnu slobodu. Stoga smo
izabrali poluzakonito postojanje. Partija je otvorila svoju kancelariju u
Teheranu, gde je nekoliko voa nastupalo u javnosti. U meuvremenu su,
ipak, najbitnije delatnosti partije obavljane u tajnosti podzemlja.
Jedna od tih strogo uvanih tajni bila je lokacija tamparske prese,
mesto na kome se okupljao uredniki odbor partije. U to vreme, ja sam i
bio jedan od urednika.
Vie se ne seam tanog datuma, ali moja najstarija sestra je tog dana
trebalo da se uda i ja sam se sloio s tim da povodom svadbe doem kui.
Oko jedan sat, borbeni avioni su iznenada poeli da nadleu Teheran,
toliko nisko i toliko glasno da su se ljudi saginjali i pokrivali ui ne bi li se
zatitili.
Sadam je bombardovao teheranski aerodrom. Poeo je rat. Namesto
da odem na venanje, pojurio sam natrag u novinsku redakciju.
***
Iranske bombe bi jedne noi bombardovale nae domove, a mi smo
im ve sledee noi uzvraali na isti nain.
Jedne veeri, tokom druge ili tree godine ratovanja, zazvonio mi je
telefon. Na vezi je bila Zlatno zvonce.
Imaele? uj, Tina nije dobro.
ta nije u redu?
Pogodila ju je bomba.

Bomba?
Pa, nije je ba direktno pogodila, ali
Kada se to dogodilo?
Prole nedelje, kada su iraki avioni doleteli do Senedana. Mislim da
bi bilo pametno da doe ovamo.
Kako sam bio nesmotren. Trebalo je da ih pozovem telefonom. Znao
sam da je Senedan bombardovan. Lino sam stavio tu vest u novine.
Nekoliko ljudi jeste stradalo, ali avioni su gaali industrijsku oblast
daleko od nae kue. Kako je Tina mogla da bude pogoena?
Do Senedana sam stigao usred noi. Grad je bio u potpunom mraku.
Ni jedno jedino svetlo nije bilo upaljeno. ovek koji se uurbano
udaljavao na svom biciklu doviknuo mi je: Sadam e noas
bombardovati grad. Danas popodne je to objavio na radiju.
Svi su utekli u planine. Kako u uspeti da pronaem svoju porodicu?
Ugasio sam farove i mranim ulicama oprezno se odvezao do nae kue.
Nadao sam se da su mi ostavili poruku. Taman kad sam se spremao da
parkiram kola, jedna figura je iskrsla iza drvea.
Moj otac. Nismo mogli da komuniciramo u tami. Zato je uao u kola i
dao mi znak: Vozi! Beimo odavde.
Gde je Tina?
Na leima sam je preneo u planine, zakljuio sam iz njegovih
pokreta.
Krenuo sam. Kada smo stigli do svog odredita, sakrio sam kola iza
jednog kamenog zida i upalio unutranje svetlo. ta se desilo s Tinom?,
pitao sam ga jezikom znakova.
Bila je u poseti kod tvoje sestre Marzi koja je, uzgred da ti kaem, u
drugom stanju, poeo je. Stajale su u dvoritu. Iznenada, jedan je avion
preleteo iznad kue i ispustio bombu.
Na Marzinu kuu?
Ne, nego na oblinju fabriku traktora. Ali jedan od zidova njene kue
se obruio. Tina je pomislila da e bomba pasti pravo na kuu. Gurnula je
Marzi na zemlju, a ona sama je legla preko nje, da je zatiti svojim telom.
Kada je avion otiao, Marzi je ustala. Ali Tina nije.
Da li je ranjena?
Ne, hou da kaem, jeste malo, leva ruka joj je krvarila. Ali nije

otvarala oi. Odveli su je u bolnicu. Poao sam i ja, video sam je kako lei
u krevetu. Tada su joj oi bile otvorene, ali nije imala pojma ko sam ja.
Onda su je vezali za krevet.
Zato?
Doktor kae da bi u suprotnom vritala i ponovo se udarala po glavi.
Dali su joj injekciju. udno se ponaala. Mislim da je to imalo neke veze
s avionom. Doktor joj je svakodnevno davao injekciju kako bi spavala.
Pre pet dana, ponovo sam je posetio u bolnici. Sedeo sam na stolici
pored njene postelje. Odjednom, svi su izjurili iz sobe. Tina je otvorila oi
i poela da vriti. Ja sam odvezao trake, podigao sam je, prebacio je preko
ramena i pourio u hodnik.
Pronaao sam doktora. Tina je i dalje vritala, pa joj je zato dao jo
jednu injekciju.
ta da radim?, pokretima sam pitao doktora. Vodi je kui, rekao mi
je i dao mi boicu nekih pilula.
Napolju, ljudi su beali glavom bez obzira. Ja sam nosio Tinu sve do
kue.
Da li je ona sada bolje?
Rana je zacelila, ali i dalje se ne budi i strano je smrala. Ja to ne
razumem. Ja mislim da je to imalo neke veze s avionom, zar ne?
Upalio sam motor i odvezao nas do imanja, gde je mojoj porodici
prueno privremeno utoite u tali. Zlatno zvonce je izala ba kada sam
parkirao svoj automobil.
Pronaao si nas!, uskliknula je. Podigla je uljanu lampu. Poljubio
sam je i krenuo unutra za njom.
Skoro da nisam prepoznao Tinu pod mutnom svetlou uljane lampe.
Pogledao sam joj ranu i inilo se da zarasta. Nisam mogao da prokljuvim
zato i dalje deluje tako bolesno. Da li je bomba moda sadrala neki
otrov?
Evo, ovo je njen lek, pokazao mi je otac. Pruio mi je polupraznu
boicu pilula.
Proitao sam naziv na nalepnici.
To je valijum. Koliko si joj pilula davao?
etiri ili pet dnevno, odgovorio je.
Da li ju je valijum naisto oamutio?
Evo, stavi boicu u dep. Na izvesno vreme emo prestati da joj

dajemo taj lek.

Da li je to dobro?
Ne znam. Hajde pomozi mi da je prenesem u kola.
Da li je vodimo u bolnicu?1
Ne, nego u selo Safron. Potreban joj je mir, daleko od aviona. Ostau
s njom nekoliko dana. Ukoliko joj se stanje do tada ne popravi, poveu je
u Teheran.
Sunce se tek raalo dok smo se mi vozili ka selu Safron. Poli smo u
nau letnju kuu, onu koju je moj otac izgradio za vreme vladavine Reze
aha. Nisam tamo bio godinama, ali Tina i moje sestre su na tom mestu
provodile leta.
Zlatno zvonce, moe li Tini da skuva malo supe? Ja u spremiti aj.
I oe, da li bi mogao da ode po sve hleb? Umirem od gladi. Jesi li i ti
gladna, Zlatno zvonce?
Moja sestra Zlatno zvonce najbolja, najlepa, najslaa sestrica na
svetu kretala se s tako ivim poletom da sam odjednom osetio navalu
optimizma. Bio sam ubeen da su nada, zdravlje i srea svakako krenuli
ka naoj letnjoj kui! Ona je uzela korpu i zajedno s ocem krenula po
povre i hleb.
Tina je leala na postelji poput lea. Ali svi znaci moj priliv
optimizma, veselost Zlatnog zvonca, sjaj u oima mog oca, ak i poj ptica
u vrtu ukazivali su na Tinin oporavak. Uskoro e otvoriti oi i utke se
osvrnuti oko sebe, bez vritanja.
Neoekivano, ugledao sam jednog belog zeca. Mi nismo imali bele
zeeve u ovom delu zemlje, ali je on ipak bio tu, ispred naih vrata.
Izvesno vreme je skakutao unaokolo, prilino radosno, a potom je
iezao.
Sada sam ve bio siguran da e sve biti u redu.
Narednog dana, dok je vatra pucketala u pei i orba se krkala, moj
otac je pokazao: Pogledaj! Tina pokuava da otvori oi.
Zadrao sam se tamo pet dana, dana ispunjenih mirisom orbe,
mleka, sveeg hleba i razgorelih cepanica.
Negovali smo Tinu i etali se po brdima, smejui se vragolijama malog
belog zeca.
Ali i ti dani, kao i sve ostalo, morali su da se zavre.

Planina Damavand
Popnimo se na krov nae zemlje,
pomolimo se.

edne noi, na desetine irakih aviona pojavili su se iznad Teherana i

po ko zna koji put su bombardovali ovaj grad. Bilo je to najstranije
bombardovanje do dana dananjeg.
Radio Bagdad je redovno izdavao upozorenja da e ratni avioni
bombardovati Teheran. Voditelji su takoe savetovali stanovnicima da
napuste grad, pa su dvanaest miliona njih stavljali put pod noge. Avioni
bi nekad zaista doli, nekad ne. Sadam Husein je iznova i iznova
ponavljao istu igru. Ljudi vie nisu znali da li da ostanu ili da odu.
Ako biste zgrabili decu i pobegli, avioni nisu dolazili, ali ako biste
ostali, grad je obavezno bombardovan. Bio je to psiholoki trik. Kad bi se
avioni pojavili, noi su se pretvarale u pakao. Leteli su nad gradom uz
zastraujuu grmljavinu. Vai domovi su se tresli, slike su padale sa
zidova, erpe i lonci su poskakivali na policama, make su beale pod
prekrivae, bebe su plakale i bombe su pljutale po tlu, praene
monotonim tektanjem protivavionskih puaka. Kad bi konano utihnula
sirena za vazdunu opasnost, posle toga usledila bi buka koju su stvarala
vatrogasna i ambulantnih kola. Onda biste izjurili napolje, kako biste
proverili koja su mesta najvie pogoena.
Ali te noi, kada su na desetine aviona istovremeno bombardovali
Teheran, ubijajui i ranjavajui vie stotina ljudi, Homeini je iskoristio
novonastali haos. Tajnoj policiji je zapovedio da uhapsi vode leviarske
opozicije. Oni su godinama obeleavali njihova skrovita tako da, ak i
pre nego to su iraki avioni zavrili s obavljanjem svog zadatka, veina
vanih partijskih voa ve su bili uhvaeni.

Ujutru, dok sam iao na sastanak urednitva, naleteo sam na neke

svoje saradnike. Moramo brzo da beimo odavde. Skoro sve voe su
pohapene.
To je znailo i kraj partije. Ja sam se odmah vratio u stan da upozorim
suprugu, Safu, koja je povela nau ki, Nilufar, kod bake u Kermanah.
Onda sam unitio sva dokumenta koja sam posedovao. Posle toga,
preostalo mi je samo da ekam.
Do sada nisam nita rekao o Safi. To je zato to ne elim da skreem
priu s belenice mog oca. U suprotnom, pisao bih mnogo vie i o svojim
sestrama, kao i traginim sudbinama njihovih mueva.
Safu sam upoznao na Univerzitetu. Ona jeste bila pristalica partije,
mada ne i njen aktivni lan. Nije ona zapoela kontakt izmeu nas dvoje.
Da se nismo upoznali, najverovatnije bi vodila normalan ivot, ali mojom
krivicom, upetljavala se u razne vrste podzemnih aktivnosti.
Dok se revolucija nije razbuktala, sastajali smo se u tajnosti. Znali
smo da svaki na susret moe biti i poslednji. Revolucija nam je olakala
mogunost da ee budemo zajedno, pa smo se postepeno odvaili da
razgovaramo o naoj budunosti.
Jedan dan nakon to je ah pao, imao sam sastanak sa Safom. Pitao
sam je da se uda za mene.
Nae venanje je bilo jednostavno: samo uz prisustvo dvoje naih
prijatelja, koji su nam posluili kao svedoci i graanskog zastupnika koji
je obavio zvaninu ceremoniju. U tako burnim vremenima, kada smo svi
stalno bili neim zauzeti, svadbena gozba nije dolazila u obzir. Poetak
naeg braka proslavili smo u kafeteriji, u razgovoru s naim drugovima,
sve do poznih nonih sati.
Tri nedelje kasnije, odveo sam Safu da upozna moje roditelje.
Ovo je moja ena.
Stvarno?, kriknula je Tina. Tako je lepa.
Moje sestre, zateene tim iznenadnim preokretom dogaaja, zagrlile
su Safu. Moj otac se drao na odstojanju. Znao je da sam imao devojku,
budui da sam mu pokazao Safinu fotografiju. Meutim, u njegovim
oima je nevestino zdravlje bilo od prvenstvenog znaaja za stupanje u
brak. Odmeravao ju je od glave do pete.
Ne samo da se inilo da je zdrava nego je ujedno bila i tako ivahna i

drueljubiva. Prepoznao sam odobravanje u njegovom pogledu. Safa mu

je prila i zagrlila ga je. S obzirom na to da je znala priu o njegovoj prvoj
eni, uhvatila je njegovu ruku i prinela je svom obrazu. Vidite, kazala je.
Zdrava sam ko dren.
I ta vie rei? Sumnjam da je mom ocu bilo potrebno da ita vie
napie o svom prvom susretu sa Safom.
Jednom prilikom je provela itavu sedmicu s mojom porodicom u
selu Safron. Posle me je izvestila da se divno provela, da je brzo ovladala
naim znakovnim jezikom i da su ona i moj otac svake veeri sedeli i
raspravljali o stanju u svetu.
O stanju u svetu?, zaudio sam se.
Da. I grohotom smo se smejali. Zaista sam se puno smejala.
emu?
Ah, ne znam. Upotrebila bih neki pogrean znak i svi bi odmah
prsnuli u smeh.
Nikada joj se vie nije pruila prilika da poseti moje roditelje.
Kada je Safa bila u poslednjoj fazi trudnoe, pozvala je Zlatno zvonce
u na stan. Kasnije, kada smo ponovo morali da se odselimo iz
bezbednosnih razloga, Zlatno zvonce vie nije znala kako da stupi u vezu
s nama.
U mranim vremenima koja su usledila nakon hapenja partijskih
voa, Safa i moja ki su otile u Kermanah. Planirala je da tamo ostane
nekoliko nedelja.
Ali kako je sudbina uredila, tih nekoliko nedelja preraslo je u godine.
Do trenutka kada je Safa konano mogla da napusti Kermanah, itav
njen ivot se promenio.
Prinuena je da se nastani u novoj zemlji gde je sve od kljua za
ulazna vrata do ogledala u kupatilu bilo drugaije. ajnik, pod, tavanica,
ak i zemlja pod njenim nogama, nita. nije bilo isto.
Avion kompanije KLM ju je doveo u Amsterdam, gde sam joj
dobrodolicu poeleo uz buket crvenih, utih i narandastih lala. Od
aerodroma smo ili vozom, a zatim smo se od eleznike stanice taksijem
odvezli do broja 21 ulice Nijeuvgraht.
Ali hajde da se vratimo u Teheran.
Nedelju dana posle hapenja, jo uvek nismo znali koliko je teko

partija pogoena niti koji je sledei korak naeg pokreta.

Dok smo iekivali, tajna policija je ulagala sve mogue napore da
slomi volju partijskih voa, podvrgavajui ih raznim vrstama muenja, u
nadi da e se u jednom trenutku ipak nakloniti pred mulama. Zatvorenici
su strpani u odvojene elije i nije im bilo doputeno ni da spavaju ni da
sede. Pet dana i isto toliko noi, ostali su na nogama. Svaki put kad bi im
glava klonula, dobijali bi kofu ledene vode pravo u lice. Za jelo nisu
dobijali nita osim inije supe. Budui da im je bilo zabranjeno da koriste
toalet, nudu su morali da vre u pantalone. Kako bi jo vie oslabili
njihov otpor, njihovi muitelji su stavljali kasetofone u elije i na taj
nain ih primoravali da danonono sluaju Homeinijeve govore.
Maltretiranje se nastavilo dok zatvorenici nisu pristali da kleknu pred
zatvorskog imama u prisustvu televizijskih kamera, da priznaju kako su
oni zapravo sovjetski pijuni i da mole za oprotaj.
Reim je time hteo da pokae opoziciji na kakve su se protivnike
namerili.
Doktor Pur Bahlul je po drugi put uhapen. Nakon to je vie godina
proveo u zatvoru za vreme ahove vlasti, sada su ga u eliju gurnule
mule. Bio je prisiljen da na kolenima puzi pred zatvorskim imamom i da
kae: La ilaha illa Allah. Kajem se. Od sada u slediti samo tebe.
eleli su da milioni gledalaca vide kako je on bezvredan, obian crv
koji se nada da e postati ljudsko bie, samo ukoliko mu imam da
oprotaj.
Sam kod kue, ukljuio sam televizor s namerom da odgledam
veernje vesti. Na ekranu se pojavio jedan starac. Bolestan ovek bledog
lika. Znao sam ko je on, ili sam barem mislio da znam. Proteklo je
nekoliko sekundi proraunate tiine, namenjene tome da kod gledalaca
usadi strah od Boga. Posle te namerne i sveobuhvatne pauze, zauo se
jedan ledeni glas koji je objavio da e, nakon vesti, sovjetski pijun, dr
Pur Bahlul, priznati svoj zloin.
Vesti nisu dugo trajale, ali je to ipak bilo najdue emitovanje vesti koji
sam ikada video. Konano se pojavio i zubar. Nisam mogao da poverujem
roenim oima. Nekadanji dr Pur Bahlul vie nije postojao. Sada je sam
avo gledao kroz njegove oi. Izjavio je da on jeste pijun koji je izdao
svoju domovinu. Saoptio je kako je od sada sledbenik Homeinija, a da je
Homeini zapravo boja senka na zemlji. Odrekao se svoje prolosti,

partije i drugova, pa je kleknuo pred imama. Zatim je zaplakao kao malo

dete.
Partija je bila razbijena, kao glinena posuda koja tresne na zemlju. Na
stotine drugova behu uhapeni, na desetine njih pogubljeni, dok su
stotine drugih utekli u pogranine oblasti i uspeli da pobegnu.
Za vreme ahovog reima, mogao si da rauna na podrku naroda.
ak bi te i potpuni neznanci prihvatili. Ali kada je nastupio reim mula,
sve se to promenilo.
ah je vladao u sopstveno ime, ali su mule nastupale u ime Boga. I
sam Homeini lino se pojavio na televiziji i objavio da je boje kraljevstvo
u opasnosti. Naloio je pristalicama da dre na oku svoje susede.
Odjednom, tvoja zemlja vie nije bila tvoja. Niko se nije usuivao ni
da korakne. Imao si oseaj da te ljudi sve vreme posmatraju iza zavesa na
svojim prozorima.
Posle revolucije, hteo sam da iskoristim prednosti svoje novosteene
slobode i da sa ocem malo proputujem kroz nau zemlju. Da se s njim
ukrcam u voz i da obiem naftna polja na jugu, gde su gasni plamenovi
vrcali u vazduh i zemlja bila tamna od nafte. Vidi li ovo? Osea li taj
miris? Pod naim nogama, ispod te povrinske zemlje, nalazila se nafta.
Mnogo nafte.
Hteo sam da mu pokaem dinovske tankere koji su naftu prevozili u
druge zemlje, ali mi se ta prilika nikada nije ukazala. Iako je uvek
zadivljeno gledao u nau pe na gas, nikada nije saznao odakle dolaze ti
plavi plamici.
eleo sam da ga odvedem i do velianstvene persijske pustinje, gde se
pesak poput zlata svetlucao na suncu. Hteo sam da zajedno s njim jaem
kroz pustinju na kamili, da se zaustavimo na nekom udaljenom mestu i
podelimo jednostavni obrok sa seljanima: malko kamiljeg mleka i suvog
hleba, iniju urmi i pune ake vode koja je krotko izbijala iz srca zemlje.
eleo sam da spavam pored njega na krovu pustinjske nastambe,
odakle ti se ini da moe da dotakne nebo, s onim nezaboravnim
mesecom i milionima zvezda, i da ga povue kao pliani pokriva teget
boje.
Naalost, nisam dobio ansu ni to da ostvarim.
udeo sam za tek toliko slobode koliko bi bilo dovoljno da s njim

odem do Isfahana, u obilazak damija koje je on tako dobro poznavao i

esto o njima priao. eleo sam da ga odvedem u vekovima staru damiju
eik Lotfalah, i bez obzira to sam jo odavno prestao da se molim, stajao
bih pored njega i molio se s njim i za njega.
Ali najvea elja mi je bila da se sa svojim ocem popnem na planinu
Damavand.
Planina Damavand je najvia planina u Iranu, ali ujedno i najtea za
uspon. Narod o njoj govori kao o krovu Persije. Vie se ne seam je li
visoka 5760 ili 5670 metara, ali znam da ima jednu istaknutu odliku:
jedna strana najvieg vrha uvek je pokrivena debelim slojem leda i snega,
a druga je uvek topla. Ako uspete da se popnete, videete da je vrh
oblikovan kao inija velika, upadljiva, topla inija. To su zapravo usta
nekada aktivnog vulkana. Ako uho prislonite na zemlju, moete da ujete
kako vulkan die.
Opasno je zimi se uspinjati uz planinu Damavand. Najbolje vreme za
to je u prolee, kada se nevreme stialo i led se nije sasvim otopio. Tada
mnogi planinari oprezno kreu u svoj poduhvat. im iza sebe ostave
zaleenu masu snega, poinju da pevaju ljubavne pesme, poput ove:
To goft keh gol dar ayeh mu biyayom.
Gel-e alam dar amad kiy miayi?
Obeala si da e mi doi onog asa kad cvee procveta.
Svi su se cvetovi otvorili, dakle, kad mogu da te oekujem?
U vreme televizijskog priznanja dr Pura Bahlula, nisam imao ni
predstavu o tome ta e biti sa mnom. Hou li i ja biti uhapen? Hou li
zavriti u zatvoru? Da li u i ja kleati na kolenima pred mulama i
preklinjati za oprotaj? Nisam znao u kolikoj se opasnosti nalazim, ali u
jedno sam bio siguran: nisam eleo da pobegnem. Moji drugovi i ja
moda emo biti potrebni partiji, da je vodimo kroz ta teka vremena.
Prvo sam morao da napustim svoj dotadanji stan i da se nekoliko
dana skrivam, kako bih izbegao to da padnem u ruke tajne policije.
Potom bih se vratio i video ta je ostalo od partije. Potraio bih ostale
svoje drugove, da zajedno skupimo razbijene delie. U meuvremenu,
morao sam brzo da delujem. Ali gde da odem?

Odjednom, odgovor mi je sinuo u glavi: na planinu Damavand!

Iako je bila zima, moda u uspeti da ostvarim barem jedan od svojih
snova. Odjurio sam u podrum i pronaao svoju planinarsku opremu,
zajedno s izmama i toplom odeom za mog oca.
Oca sam iznenadio u njegovoj radnji.
eli li da poe sa mnom?, pitao sam ga.
Gde?
Na najviu planinu nae zemlje.
Sada?
Ja imam nekoliko slobodnih dana, a Safa je kod svoje bake, pa sam
pomislio da bi nas dvojica mogli
ta u rei Tini?
Reci joj da odlazi sa mnom na par dana.
Da li je moj otac bio prestar za tako teak uspon? On je bio iskusni
planinar, ali nije nita znao o tehnikama penjanja. Da li je to bilo
neodgovorno s moje strane? Hoe li moj otac imati problema s disanjem
na tako velikoj visini? Videemo. Nisam eleo da se zadravam
razmiljajui o takvim stvarima. Uopte mi nije bilo vano da li emo stii
do vrha. Samo sam eleo to vreme da provedem s njim. Ko zna, moda e
to biti poslednji put da neto radimo zajedno. Svakog trenutka sam
mogao da budem uhapen, tako da nisam bio voljan da propustim priliku
i da ne iskoristim tu neoekivanu slobodu. Ako se ispostavi da nismo u
stanju da se popnemo tako visoko, jednostavno emo se okrenuti i vratiti
se.
U tom sluaju, jo uvek bismo mogli da sednemo u voz i odemo do
naftnih polja ili da jaemo kamilu kroz pustinju Kavir-e Lut. Videemo,
razmiljao sam, dok smo se kretali prema planini Damavand.
Ako bismo se vozili cele noi, stigli bismo do Safara otprilike pred
svitanje. Safarov kafe je mesto gde se okupljaju planinari, gde dorukuju i
formiraju grupice pre nego to pou u osvajanje planine.
Ja sam ve tri puta iao do vrha planine Damavand, ali nikad za vreme
zime. Plaio sam se da bi kafe mogao biti zatvoren i da tamo nema
nijednog planinara.
Ugledao sam svetlost u daljini i osetio traak nade. Barem je Safarov
kafe bio otvoren. Moj otac se primirio. Nije shvatao svrhu toga da se na

planinu popne iz iste zabave.

Po njegovom miljenju, uvek je morao da postoji neki cilj. Na planinu
se penje kako bi stigao do odreenog mesta ili da bi se s nekim sastao.
Ili se penje uz jednu stranu planine i spusti se niz drugu, zato to te
tamo eka neka ena. Zanimalo ga je zbog ega smo krenuli u taj podvig
po svom tom silnom snegu.
Rekao sam mu da emo pokuati da se domognemo vrha. Ali to je
opasna planina. Jesi li se ikada peo uz pomo uadi?
Nekoliko puta, uzvratio mi je otac.Ti si me nauio kako se to radi.
Bio je u pravu, potpuno sam to bio smetnuo s uma. Jednom prilikom,
dok sam jo studirao, pokuao sam s njim da osvojim jednu strmu liticu
na planini Safron.
uo sam amor glasova i pre nego to sam otvorio vrata kafea. Na
moje iznenaenje, kod Safara je vladala uobiajena guva kao u prolee.
Bilo je to pravo olakanje. Uimo unutra, znakovnim jezikom sam
pozvao oca. Sedi. Ali tamo nije bilo slobodnih stolica.
Odakle su doli svi ti ljudi? Zbog ega su se usred zime odluili za
uspon? Svakako da nisu svi oni bili lanovi partije, koji su se nadali da e
na nekoliko dana pobei od stvarnosti?
Tamo je bilo toliko prijatno, dovoljno da zaboravi na rat i imame.
Kao da na trenutak zamuri i kad ponovo otvori oi, zatekne se u
nekoj drugoj zemlji, na nekoj drugoj planeti.
Unutranjost kafea je mirisala na svei aj, vru hleb i urme.
Ljudi su se obino na planinu peli u grupama; niko nije iao sam. Ako
bi se ve sam odluio za tu avanturu, uvek si mogao da doe kod Safara i
zamoli neku od grupa da im se pridrui i uvek bi bez kolebanja bio
prihvaen.
Spustio sam svoj ranac i predstavio se. Svima sam dao do znanja da
elim uspon da izvedem zajedno sa svojim ocem i da bismo se najradije
prikljuili nekoj skupini iskusnih planinara, budui da je on gluvonem.
Moj otac je bio iznenaen zatekavi se u tako prijateljskoj atmosferi
kafea okruenog snegom. Osetio se sreno i ugodno. Svi su mu prili,
rukovali se s njim i poeleli mu sreu u planinarenju. On je mislio da su
svi ti mladii i devojke moji prijatelji.
Jedna grupica je za tren oka pronala dve stolice za nas. Moj otac je
seo, a ja sam otiao da nam donesem doruak: omlet, urme, pravi puter,

sve hleb, aj i eer. Ba ono to je potrebno planinarima.

Jo uvek je bio mrak kada su grupice poele da naputaju kafe, jedna
po jedna. Pojedinane skupine su nastojale da ostanu relativno blizu
jedna drugoj, svesni da im moe zatrebati pomo na toj hladnoi.
Popeli smo se na 1000 metara gde smo, prema tradiciji, saekali
raanje sunca. Moj otac je stajao odmah pored mene. Nije razumeo zbog
ega svi zure u nebo.
Iznenada, prva suneva zlatna strela proletela je kroz tamu. Tiina.
Zatim je usledila druga strela, pa trea, dok odjednom nije nastao pravi
pljusak svetlosti. Konano, sunce je buknulo u plamenu iza vrha planine
Damavand, nalik zlatnoj kruni. Moj zadivljeni otac me je pogledao, zatim
je pogledao sunce i na kraju planinu, koja se nadvijala nad nama poput
ovrsle mase snega.
im nam se planina Damavand razotkrila u itavoj toj svojoj
arhainoj lepoti, ponela nas je dobro poznata pesma:
Damavande! Vae visoanstvo! O drevni ponosu Persije,
Pozajmi nam svoju snagu. Uini nas jakima kao to si ti.
Pomozi nam da budemo postojani pred nevoljama.
Naui nas kako da verujemo sebi kao to si ti samouveren.
Ti si na ponos i dika, o Damavande!
Morate se popeti na planinu Damavand kako biste to lino iskusili.
Veiti sneg, jeziva hladnoa koja vam ujeda kou, boja i miris starog
vulkana, debeli sloj leda.
utke smo se penjali. Sa samo nekoliko kratkih pauza, verovatno
emo do zalaska sunca dostii 5000 metara. Tada emo moi da
podignemo kamp, da tu prenoimo i pripremimo se za najtei deo uspona
koji nam je tek predstojao.
Ali pre nego to smo stigli do tih 5000 metara, morali smo da
savladamo nekoliko varljivih zidova od leda, uz pomo klinova i kanapa.
Na svu sreu, otac i ja nalazili smo se u skupini iskusnih planinara. Oni
su uzeli mog oca pod svoje okrilje, tako da nisam morao ja da brinem o
njemu. Bili su izuzetno strpljivi s njim. Verao se kao stara planinska koza,
zbog ega su se planinari neprestano kikotali. Zasmejavali su ih njegovi

staromodni metodi.
im smo podigli kamp, on vie nije zavisio od mene. U stvari, nije
imao vremena ak ni da sedne pored mene. Svi su ga eleli u svom
drutvu, kako bi s njim priali pored logorske vatre.
Potreban nam je tuma, Imaele. Moe li da doe i sedne ovde?,
pozvao me je neko.
Nisam se oseao dobro. Ovog puta, proreeni vazduh mi je izazivao
vrtoglavicu. Samo sam eleo da se naspavam, ali nisam mogao tek tako
da se zavuem u svoju vreu za spavanje i napustim te milione bisera na
nebu.
Osim toga, sad kad je partija zadobila tako stravian udarac, hteo sam
da u miru porazmislim o svojoj budunosti: ta e se dogoditi kada se
vratim u Teheran? Partija moda i jeste obezglavljena, ali jo uvek nije
bila mrtva. Izgubili smo bitku, ali ne i rat.
Meutim, pre svega, morao sam da stignem do vrha planine
Damavand.
Bila je to hladna, kratka no. Ustali smo pre sunca. Ja nisam mogao ni
da jedem ni da pijem. ak i od same pomisli na hranu bilo mi je muka.
Poeli smo da se penjemo, u grupicama, dok je jo vladao mrak. Bio
sam zabrinut za svog oca. to smo se vie peli, to je vazduh bivao rei. Bio
sam spreman da ga, istog trena kad primetim da on ne moe dalje,
odvedem dole do atora za prvu pomo.
Meutim, sudbina je tako htela da ja budem taj kome je pomo
potrebna. Neto kasnije, osetio sam se suvie slabo za nastavak uspona, a
kamoli za brigu o mom ocu.
Da li bi neko, molim vas, pripazio na mog oca?, upitao sam
slabanim glasom.
Tvoj otac se odlino dri, uo sam kako mi odgovara voa grupe. Ti
povedi rauna o sebi.
Nakon izvesnog vremena, moj mozak je postao prazan list hartije.
Moj otac, partija, pokret otpora, mule sve je to bilo izbrisano. Moji
prethodni slini poduhvati su dobro proli, ali ovog puta sam se osetio
neverovatno slabo. Oi sam drao uprte u smee izme za planinarenje
oveka ispred mene i nastojao sam da pratim njegove korake.
U izvesnom trenutku, noge su me umalo izdale. Neki unutranji glas,

meutim, zabranjivao mi je da padnem, ne dajui mi da skinem pogled s

tih izama ispred sebe, primoravajui me da nastavim, da idem dalje, i
dalje.
Planina Damavand drala me je u svom stisku. Odjednom se
preobratila u diva, a ja sam bio obian vrapi nejaki vrabac u njegovoj
aci. Koliko u jo morati da hodam? Koliko u jo koraka morati da
napravim? To je bilo sve o emu sam bio u stanju da mislim. Svet kao da
se ukoio, ali sam ja morao da nastavim da se kreem, da se penjem. Jo
jedan korak, pa jo jedan, i jo jedan.
Odjednom je nastupila tiina. Na trenutak nisam uo ama ba nita, a
zatim su do mene doprli neki prigueni zvuci, rei neke pesme.
Prikupljajui svaku trunicu svoje preostale snage, uo sam kako ljudi
pevaju. Nanjuio sam poznati miris sumpora: vulkan. Potom sam iznova
ogluveo i sve se smrailo zavladao je totalni mrak. Pao sam.
Kako se ispostavilo, onesvestio sam se istog trena kada sam nogom
kroio na rub vulkanskog grotla u obliku inije. Iskusni planinari su znali
da mi je smesta bila potrebna lekarska pomo. Ne znam koliko je
vremena prolo dok nisam iznova otvorio oi i shvatio gde se nalazim.
Neko mi je pomogao da ustanem na noge, pridravajui me. Bio je to moj
otac.
Oslonio sam se na oblinji kamen. Moji saputnici su postavljali
zastavice na stenu i fotografisali se. Zapravo, i ja imam jednu od tih
instant fotografija koju uvam ovde na polici za knjige. Na slici se ne vidi
da stojimo na visini od oko 5700 metara. ini se kao da se nalazimo
pored neke sasvim obine stene. Meni su oi zatvorene, a moj otac
izgleda ponosno.
Ako pogledate fotografiju ne poznajui priu koja ui iza nje,
primeujete jedan udan detalj: ja izgledam kao bolestan pas, ali moj otac
sav sija od sree. U sutini, ja sam se naslanjao na stenu i neizmerno se
upinjao da se ponovo ne onesvestim, kako bih ostao uz oca koji je bio
oaran pogledom koji se pred njim pruao.
Ushieno je posmatrao pojas plavetnila u daljini. Ja nisam imao
dovoljno energije da mu objasnim da je to bilo Kaspijsko more more
koje se prostiralo izmeu nas i Sovjetskog Saveza. Takoe se divio i
bledunjavoj, tamnozelenoj traci na horizontu, nemajui pojma da je to

najvea uma u Persiji.

eleo sam da mu kaem da osmotri i prizor iza nas, gde se venac
planina pruao sve do kraja sveta, ali bio sam preslab za to. Ponovo sam
izgubio svest i itav svet se utiao.
Da me nisu brzo sneli u neto nie predele, moda se nikad ne bih ni
probudio.
Kada sam sledei put otvorio oi, leao sam na zemlji. Neko mi je
pomogao da se dignem na noge. Prenesen sam do atora za prvu po mo,
ali na svu sreu nije mi bila potrebna nikakva dalja lekarska nega.
Prirodni kiseonik ve je pokazao svoje blagotvorno dejstvo i moje telo je
poelo normalno da funkcionie.
Na visini od 4000 metara ve sam bio u stanju da ponovo sam ho
dam, iako je moj otac koraao pored mene, drei me na oku. Kako je
bilo tamo gore?, pitao sam ga.
On mi se samo osmehnuo. Nisam mogao da procenim da li se
zabrinuo za mene. Stavio sam ruku oko njegovog struka, poljubio sam ga
u teme i rekao: Ja sam dobro. Uskoro u ponovo biti onaj stari.
Kakvog divnog oca ima!, svi su uzvikivali. Neizmerno uivamo u
njegovom drutvu!
Morali smo da nastavimo da se kreemo kako se ne bismo smrzli.
Nisam nita jeo jo od jueranjeg doruka, pa sam verovatno zbog toga i
ostao bez energije. Ipak, davao sam sve od sebe da odrim korak s
ostalima. Posle nekih pet sati hoda, stigli smo do obanske kolibe, gde su
planinari uvek dobijali topli aj, i gde ste mogli da kupite hleb, mleko i
puter po razumnim cenama.
Uskoro je naa grupa trebalo da stigne do podnoja planine, pa da se
posle kraeg predaha u Safarovom kafeu svi raziu kuama. Bio sam
svestan toga da nemam dovoljno snage da bih vozio kola.
Na sreu, uvek ste mogli da se oslonite na pomo drugih planinara.
Uredili su da moj otac i ja provedemo tu no u obanskoj kolibi, dok ja ne
povratim snagu.
Na rastanku smo se svi meusobno izgrlili. Svi su se rukovali s mojim
ocem, uslikali poslednje fotografije i otili.
Nikada neu zaboraviti no koju smo prespavali u toj kolibi. Kao da je

moj otac slutio da nikada vie nee imati priliku da se tako opusti.
Uvee, jedan stariji obanin, koristei sve belosvetske gestikulacije,
poveo je razgovor s mojim ocem. Zatim se okrenuo ka meni i obratio mi
se: Znam kako moe da povrati snagu. Mora da se okupa. I tvoj otac,
takoe.
Ovde? Da se okupam?
Ja imam jedno arobno kupatilo. U stvari, trebalo bi da ga koriste
samo obani, ali ti si pristojan momak, potuje svog oca. Doite,
pokazau vam. Damavand uvek vraa ono to vam uzme.
Nakon petnaestominutnog peaenja preko krckavog snega, obanin
je podigao uljanu lampu. Unutra. Ovuda.
Pratili smo ga kroz otvor u stenama, koji nas je odveo do jedne peine.
Zatim, voeni samo nejakom svetlou uljane lampe, zali smo oko sto
metara u dubinu peine u boji mastila. Mogao sam da osetim miris
sumpora iz vulkana.
Saekajte malo!, rekao je obanin.
Spustio je lampu na ivicu jedne stene.
A sada doite da vidite neto!
Istupio sam nekoliko koraka, nagnuo se napred i ugledao bazeni
pun vode koja se puila.
Probajte! dobacio nam je obanin.
Zaronio sam glavu u vodu.
Oh, kako je lepo i toplo.
Ostaviu vas da se okupate, rekao je obanin i vratiu se po vas za
sat vremena. Onda je otiao.
Pod ukastim sjajem uljane lampe, peina mi se zaista uinila
arobnom. Otac mi je pomogao da uem u kadu, posle ega je paljivo i
sam uao.
eleo sam da zauvek ostanem na tom mestu.

Kraj puta
Imael nema predstavu o tome kuda ga put vodi.

olandski pesnik Rutger Kopland zna o emu govori kada je re o

planinama. Ja sada ivim u ravnici, ali znam da sam ostavio sebe, ili
bolje reeno nas, tamo u planinama, sasvim sluajno kao i sve ostalo.
U tom stavu, dok lee ovde,
ini se moda
kao da se vrsto dre, moda
kao da e veno tu ostati, ali
one se svejedno podiu i
sputaju svuda oko nas, kao
zemaljska tela usnula,
dok sneg sipi po njihovim
truplima i nove padavine
iznova ih prekrivaju,
i tako nam se ini da i mi
moemo da se prepustimo,
nevidljivi u ovom stadu.
Planina Damavand je za mene ostala samo uspomena. Jedan od mojih
snova se ostvario i oseao sam se dobro zbog toga.
Taj izlet mi je pomogao da porazmislim o nekim stvarima. Prepustio
sam se sudbini i izabrao svoju otadbinu. Zajedno s ocem odvezao sam se
u Teheran. Onda sam ga odveo na autobusku stanicu i kupio mu kartu do
kue. Ovaj autobus ide pravo u Senedan. Ne mora da preseda iz

autobusa u autobus. Voza zna gde ti treba da izae. Dosta e vremena

proi pre nego to se ponovo vidimo. elim ti srean put i prenesi moje
pozdrave svima.
Hoe li moi da nam telefonira?, upitao me je svojim jezikom
znakova.
Izvesno vreme, ne.
Hoe li dolaziti da me poseti u mojoj radnji?
Ne.
Tek tada mu je postalo jasno zbog ega sam bio toliko zapeo da s njim
odem na planinu Damavand. Izgledao je kao da je uveren da se vie
nikada neemo videti. Zato sam povukao sopstvene rei. Ne znam.
Pokuau da te povremeno posetim.
Zagrlio sam ga i onda je autobus morao da krene.
Dva dana posle toga imao sam sastanak na kome je trebalo da se
naem sa svojim posrednikom. Da nije moda uhapen? Ili se moda
skriva? Ili je pobegao negde izvan drave? Preostajalo mi je samo da se
nadam kako e se ipak pojaviti.
Imali smo nae tajne ifre. Od mene se oekivalo da se jednom
sedmino provezem pored izvesne kole i da proverim ogradu na kojoj
uenici obino kredom ispisuju grafite. Ukoliko bi re salaam bila
navrljana na ogradi, to je znailo da je sve u redu i da emo se sastati na
uobiajenom mestu. Ali ako te rei nije bilo, ja sam morao da pokuam
da je pronaem na zidu druge kole. Meutim, ako bi i ta potraga prola
neuspeno, znao bih da sam u opasnosti. U tom sluaju, trebalo je odmah
da se pojavim u skrovitu i da se prijavim za novi susret dva dana posle
toga, s novim posrednikom.
Na sreu, re salaam je bila uoljiva na ogradi. Salaam pozdrav,
nada i najlepe elje, sve umotano u taj jedan pojam.
Zagrlili smo se. Salaam, drue! Salaam!. Imao sam utisak kao da
sam doiveo zemljotres, ali sam na sreu posle saznao da je moj prijatelj
izvuen iz ruevina bez ijedne ogrebotine.
U kafeteriji, ispriao mi je svoju priu. Partija je zbrisana. Nije ostao
niko od vodeih organa. Vie nismo imali narodni komitet. Oformljen je
mali centralni komitet, ali u okviru njega emo morati da delujemo u
potpunoj tajnosti. Ipak, bez obzira na sve, morali smo da dokaemo

imamima kako je na pokret i dalje iv.

Narednog dana obaveten sam o svojim novim dunostima. Partija
vie nije u svom posedu imala tamparsku presu. Moj posao je bio da
ureujem partijske novine, mada u manjem obimu. Na meni je bilo da
sve organizujem.
ta da organizujem? Skoro da nam nita nije ostalo. Imali smo samo
jednu staru mainu s matricom za umnoavanje, odbaenu na smetlite
negde izvan Teherana.
Moj zadatak je bio da donesem tu mainu, popravim je i bacim se na
posao.
A gde da drim tu skalameriju?
Kod kue, u mom stanu. Safa i moja kerkica trebalo je da mi poslue
kao tit.
Upetljavanje moje porodice u tu tamparsku operaciju nije bilo ba
najmudrije reenje, ali bee besmisleno da to odbijem ili se pobunim. I
kome bih se uopte poalio? Samom sebi?
Trebalo je da odtampam 3000 kopija novinskog izdanja jedanput
nedeljno i da ih isporuim drugom posredniku. Pod normalnim
okolnostima, to bi bilo nemogue, ali ovo nisu bile normalne okolnosti.
Bili smo spremni da se s klericima borimo golim rukama.
Ipak, najtei deo tek je bio pred nama. Borci za slobodu sebi
postavljaju krupne zahteve kad nuda tako nalae. U mom sluaju,
najtee je bilo to to je trebalo da radim u svom stanu.
Razmotrio sam sve nedostatke. Kako u tu teku mainu preneti ak
do petog sprata a da me pritom niko ne vidi? ta ako neko izae iz svog
stana i pita me: ta je to? ak i kad bih se bezbedno popeo, starudija
poput ove svakako bi stvarala veliku buku.
Meutim, ono od ega sam najvie strepeo bilo je suoavanje s mojom
enom po njenom povratku iz Kermanaha.
Izvesno vreme u meni se vodila unutranja bitka. Morao sam da
biram ili, tanije reeno, nisam imao izbora. Odluio sam se za pokret
otpora,to je znailo da bih svoju porodicu morao dovesti u opasnost.
Ostavljajui svoje sumnje po strani, telefonom sam pozvao svoju enu i
saoptio joj da se jedno due vreme neemo videti.
ene su me oduvek iznenaivale. Mislio sam da e se moja ena

naljutiti, da bi mogla da kae kako to ne dolazi u obzir, da eli da doe

kui i da nije u redu da. druge ljude upliem u svoje lude snove. Mislio
sam da e rei: Zaboravi. Ja dolazim kui.
Ali nije to rekla. Osetio sam da plae. Zbog koga? Zbog sebe? Zbog
nae keri? Imala je pravo na normalan ivot. A ipak, znao sam da moja
ena plae i zbog mene, budui da je ona bila jedini svedok mojih snova.
Moja ena je bila jednostavna osoba koja je volela ivot i elela je svoj
mir i spokoj. Ja to nisam mogao da joj pruim. Ne tada, u svakom sluaju.
Kasnije jesam, kada se i ona doselila u Holandiju, ali za to je morala da
plati visoku cenu: nikada vie nije smela da se vrati kui.
***
Odvezao sam se u predgrae da preuzmem mainu za umnoavanje.
Nakon nekih sat vremena, ugledao sam jedno zaputeno dvorite gde su
brojni ljudi preturali po gomili kra u potrazi za upotrebljivim delovima.
S obzirom na to da nije bilo potrebe da se javljam u kancelariju, otiao
sam pravo u skladite na drugom kraju otpada i otvorio vrata. Unutra je
bilo mrano. Uz pomo upaljene ibice pronaao sam prekida za svetlo.
Maina s matricom za umnoavanje nalazila se u jednom oku,
prekrivena slojem praine i garei. Umotao sam je u jedno staro ebe.
Bila je preteka da je sam podignem, pa sam je zato vukao po zemlji do
kola.
ta smo mi to radili? ta sam ja radio? To nije bio in otpora bila je
to samoubilaka misija. U svakom trenutku nekolicina pripadnika tajne
policije mogli su de ma zaustave i viknu: Ruke uvis!
Setio sam se Don Kihota. On se borio s vetrenjaama; ja sam se rvao s
mainom za umnoavanje.
Kada sam stigao do kola, osvrnuo sam se oko sebe traei pomo.
Ispostavilo se da je jedan mladi upravo tada bio u prolazu.
Zajedno smo podigli mainu i ubacili je u prtljanik. Potom sam
zakljuao kola i peice otiao do ajdinice na rubu sela. Na kraju krajeva,
nisam tu skalameriju mogao da popnem do svog stana usred bela dana.
Kasno te veeri, kada su svi ve polegali na spavanje, teku mainu
sam natovario na svoja lea i nekako se doteturao do svog stana, korak
po korak. Jeste bilo rizino. Jeio sam se i od same pomisli da bi neko od

suseda mogao da otvori vrata i ugleda me na stepenitu, ali se to nije

dogodilo.
U spavaoj sobi, spustio sam mainu s lea i poloio je na krevet.
Pokuao sam da se ponovo uspravim, ali nije bilo anse. Nikakav pokret
nije dolazio u obzir, tako da sam narednih etvrt sata proveo povijen, na
kolenima, sve dok bol nije uminuo.
I dan danas, jo uvek imam problema s nelagodnou u leima.
Ponekad, nakon dugog sedenja za kompjuterom, osetim snaan bol kad
pokuam da ustanem. Moram da povijem ramena, a zatim da polako
ispravim lea.
Mainu za umnoavanje sam smestio u ormar i pokuao da je
izolujem tako da se buka ne uje spolja. Nije vredelo. Ceo ormar se tresao
i poskakivao, i zvuci su odjekivali po itavoj sobi.
Celokupna zamisao bila je prava propast. Maina nije bila zamiljena
tako da pravi toliko mnogo kopija. Moda je bila podobna za neku seosku
kolu gde je bilo potrebno napraviti dvadesetak ili trideset kopija
nedeljno, ali ne i za mene.
Papiri su se zaglavljivali, mastilo je curilo, a valjak je putao da boja
prti na sve strane. Matrica se lako razvaljivala, a kad bi se to dogodilo,
morao sam da slaem novu.
Mogao sam nekako da izaem na kraj sa svim tim, ali ne i sa
angrtanjem. Bila je to buka kakva je ljude sigurno navodila da se
zapitaju: ta taj ovek radi tamo gore?
Koliko sam dugo mogao da drim ukljuen radio ili usisiva, kako bih
maskirao te zvuke? Odtampao bih nekoliko stotina stranica, pa bih
prekinuo proveravajui da li su komije neto posumnjale. Iz dana u dan
skrivao sam se iza zavesa, vrebajui dok na prvi sused ne bi otiao na
posao, a njegova ena i deca u svakodnevnu posetu njenoj majci. im bi
oni otili, ja bih odjurio do ormara i poeo da radim ludakom brzinom,
ne bih li nadoknadio izgubljeno vreme.
Safa i ja smo namerno odravali nae odnose s komijama u
najmanjoj moguoj meri, na nivou pristojnosti. Ipak, mogli su da se
zapitaju to je nema: Hej, ve dugo nismo videli njegovu enu, ili: ta
je to na komija naumio, previe vremena provodi sam kod kue.
Tokom dana, navukao bih zavese i pretvarao se da nisam kod kue.
Ponekad danima nisam ni naputao svoj stan.

Ukoliko sam bio siguran da su susedi odsutni, maina je radila na

struju, ali uvee sam sve morao da obavljam runo. Upalio bih nono
svetlo i onda sam sve do jutra tancovao kopije. Na kraju sam primerke
novina isporuivao svom posredniku i dobijao sledei zadatak.
Kupovina hartije i mastila takoe je predstavljala opasan poduhvat. Za
vreme rata zavladala je nestaica papira, a mule su drale kontrolu nad
zalihama. Mogli ste da kupite papir samo u specijalnim prodavnicama u
okviru damije, gde su se takoe mogle nai i ivotne namirnice kao to
su pirina, eer, jestivo ulje i aj. Ne samo da je vau porudbinu morao
da odobri lokalni imam nego je i samo preuzimanje robe proticalo pod
nadzorom dvojice bradatih fundamentalista.
Stoga, hartiju i mastilo kupovao sam na crno, gde se uvek plaala
desetostruko vea cena od uobiajene.
Prvih dva meseca, tampanje je ilo dobro i uspevao sam da na vreme
zavrim s objavom vesti. Meutim, strah je postepeno preuzimao vlast
nada mnom. Loe sam spavao. Imao sam uasne komare i svakog jutra
sam se budio s glavoboljom.
Udarali smo glavom u zid te vlasti koju su izgradile mule kako bismo
im, navodno, dali do znanja da smo i dalje ivi i da ih se ne plaimo. Ali ja
sam se ipak bojao. Ne toga da u biti ubijen, nego da e mi slomiti volju
tako da u na kraju biti spreman da kleim pred njima.
U sutini, na pokret otpora nije imao nikakav poseban uinak. Vie
nisam verovao u ono to radim, pa me je i to takoe plailo.
Nastavio sam dalje, ali stvarnost je bila jaa od mene. Kad god bih
izaao iz stana, nekako sam se nadao, duboko u srcu, da vie nikada neu
morati tu da se vratim. Svejedno mi je bilo hou li doiveti saobraajnu
nesreu i zavriti u bolnici.
Mada, jesam davao sve od sebe. Slagao sam papire s vestima i svaki
put sam ih isporuivao na vreme. A onda sam se, jedne noi, naprosto
zakoio, ba kao i maina za umnoavanje. Ja to vie nisam mogao da
izdrim.
***
Pokuao sam da objasnim svom posredniku u kakvoj sam se situaciji
zatekao. Nije pokazao razumevanje. Imao sam utisak da me je gledao s

prezirom. Sigurno je pomislio kako sam hteo da spasem sopstvenu kou,

sada kad je stanje postalo krajnje opasno.
Rekao sam mu da je na otpor bio nedelotvoran, da bi trebalo da
prihvatimo injenicu da su mule pobedile i da snagu sauvamo za
kasnije. Koliko god da sam verovao u partiju i bio spreman da se
rtvujem, morao sam da zakljuim kako nae trenutne metode nisu imale
nikakvu svrhu.
Prokomentarisao je samo to kako e moj savet preneti glavnom
odboru.
Nedelju dana kasnije, uo sam ono to sam i oekivao: odbor se nije
sloio s mojim miljenjem. Ako iskaem nameru da odustanem, moje e
ime biti preneseno na listu neaktivnih lanova i morao bih da prekinem
sve veze s partijom.
Da prekinem sve veze? Nisam to eleo. Nisam mogao da odaberem
bezbedan ivot dok moji drugovi nastavljaju da se nadmeu s mulama.
Kako da jednostavno sedim, gledajui televizijski program okruen
enom i detetom, dok neki imam objavljuje da je Policija uhapsila
poslednje neprijatelje Boga. U jednom skrovitu je pronaena njihova
maina s matricom za umnoavanje.
Za mene je bilo prekasno da vodim obian, graanski ivot. Moji
drugovi su imali pravo: morali smo da kaemo NE tim mulama koje su
iranski narod bacile na kolena. Morali smo da kaemo ne, da viknemo ne!
Iako nas trenutno niko nije uo, pre ili kasnije e nas ipak uti.
I kad sam konano uvrstio svoje miljenje o partiji, osetio sam se
znatno bolje. Vratio sam se na posao.
est nedelja kasnije, odvezao sam se na uobiajeno mesto kako bih
isporuio novinske tabake svom posredniku, ali on se nije pojavio.
Trebalo je da me saeka pored telefonske govornice u zoni istovara iza
teheranskog bazara.
Pod uobiajenim okolnostima, kad bih ga ugledao, parkirao bih kola u
delu namenjenom za kombije, izaao bih i otvorio prtljanik, kao svaki
drugi poslovni ovek. Onda bi moj posrednik dovukao teretna kolica do
mojih kola i preuzeo bi novine zapakovane u kutije.
Meutim, ovog puta on nije bio tamo. Jo jednom sam se provozao
oko parkinga, isto da se uverim. Od njega nije bilo ni traga ni glasa.

Jo jue popodne, sve je bilo u redu. Re salaam bila je ispisana na

ogradi. Ako se neto strano dogodilo, to je moralo biti posle toga.
Nije bilo razloga za paniku. Prema instrukcijama, od mene se
oekivalo da se vratim za sat vremena i ponovo pokuam. Ako se ni tada
ne bi pojavio, to bi znailo da je neto zaista polo po zlu.
Parkirao sam kola i otiao u ajdinicu. Imao sam utisak kao da vreme
stoji, pa sam se odluio za etnju po oblinjem parku. Ve nakon petnaest
minuta i toga sam se zasitio, pa sam se prikljuio guvi na bazaru i uloio
sav svoj trud da iskaem navodnu zainteresovanost za nakit. Ali ni to mi
nije pomoglo da se skazaljka minutara na mom runom satu kree bre,
tako da sam seo u drugu ajdinicu, popio jo nekoliko olja aja i
prelistavao neke stare novine koje sam zatekao na stolu.
Konano, i taj sat je istekao. Napustio sam ajdinicu, uao u svoja
kola, provezao se pored telefonske govornice i provirio kroz prozor ne bih
li ga negde uoio. Ne, tamo i dalje nije bilo nikoga. Otiao sam nekoliko
stotina metara dalje, okrenuo se i ponovo proverio. Ne, nije bilo ive
due.
Uputstva su mi nalagala da odmah pobegnem iz tog okruenja i javim
se na mestu susreta za hitne sluajeve. Ako moj posrednik nije uhapen,
to je bilo mesto gde bih ga pronaao.
Odvezao sam se do jednog kafea izvan grada. Ako je sve bilo u redu,
on bi sedeo pored prozora, a kad bi me ugledao, izaao bi i pri druio mi
se u kolima.
Polako sam milio pored kafea. Pored prozora nikoga nije bilo.
Okrenuo sam vozilo i jo jednom proao ispred kafea.
Jesam li bio uplaen? Tada ne. Obuzela su me neka udna, izmeana
oseanja. Osetio sam se kao ovek koji je dugo teglio neki teak teret, a
kojeg se onda iznenada reio. Meutim, iako tovar vie nije bio na
njegovim leima, nije uspevao da se uspravi.
Spopao me je nemir, ali je strah ipak sve nadvladao. Neto se
definitivno zakuvalo: ili mu je policija bila za petama, ili je ve uhapen.
Koji je bio moj naredni korak?
Brzo sam otiao odatle, jer kad bi se policija nekoga doepala, muili
su tu osobu sve dok ne bi priznao imena svojih posrednika.
Preostala mi je jo jedna jedina nada. Morao sam da saekam do sutra
ujutru, pre nego to se oslonim na poslednju mogunost, na susret sa

enom koju nisam poznavao, a koja bi ponovo uspostavila moj kontakt s

partijom.
Iz bezbednosnih razloga, te veeri nisam smeo da idem svojoj kui.
Svoja kola sam ostavio u parku, a ja sam tu no proveo u hotelu. Ako se
ni ta poslednja posrednica ne bi pojavila, to bi znailo da sam stigao na
kraj puta.
Naznaeno mesto je bilo jedno obdanite u centru Teherana. U pola
dvanaest pre podne, jedna ena je trebalo da sedi za volanom svog
automobila, itajui novine. Ako bih je ugledao, trebalo je da parkiram
nekoliko ulica dalje, da se peice vratim do obdanita i da zajedno s
roditeljima saekam da se vrata otvore, kada bi ostali uli unutra po svoju
decu. Nakon to se svi raziu, trebalo je da pitam: ekate li i vi nekoga?
Ako bi odgovorila: Da, i ja nekoga ekam, to bi bio znak da uem u
njena kola i da se zajedno odvezemo.
Provezao sam se pored obdanita. Ispred je bilo parkirano nekoliko
automobila. ak sam ugledao i jednu enu za volanom, mada nije itala
novine. Parkirao sam se i priao skupini roditelja koji su ekali na
ivinjaku. Osmotrio sam enu u kolima. Vie je liila na obinu majku
nego na politiku aktivistkinju. To nije ona, zakljuio sam. Ili moda
jeste? Moda nee izvui novine sve dok se ostali ne raziu. Vrata
obdanita su se otvorila i roditelji su pourili unutra. Na moje uenje, i
ena je izala iz kola u zaputila se ka ulazu. Nakon pet minuta, sva vozila
s roditeljima i decom ve su bila nestala.
Pet minuta posle toga, domar je zakljuao teka gvozdena vrata.
Nisam eleo u to da poverujem, ali sam znao da smo dokrajeni.
Klerici su nas nadjaali.
Stigao sam do kraja puta.
Od tog trenutka pa nadalje vie nisam bio siguran ta treba da radim.
Jesam li upao u zamku? Da li me je tajna policija i tog trenutka
nadgledala? Moda su me pratili u nadi da u ih odvesti do ostalih?
U svakom sluaju, morao sam brzo da delujem. Najvanije je bilo da
se otarasim kutija iz svog prtljanika, to bre je to mogue. Posle u ve
smisliti koji mi je naredni korak.
Uskoio sam u kola i odvezao se. Nekim udom, iako mi je policija
moda bila na tragu, odjednom vie nisam bio onoliko uplaen.

Prvenstveno sam morao da se otarasim kutija. Posle toga, morau da

uklonim mainu za umnoavanje iz svog stana.
Pogledao sam u retrovizor proveravajui da li me neko prati, posle
ega sam prokrstario kroz nekoliko ulica i okrenuo se, sve vreme motrei
ima li drugih vozila iza mene. inilo mi se da mi niko nije za petama.
Izaao sam na glavni put, vozio sam to sam bre mogao, skrenuo sam
nekoliko izlaza kasnije i malo saekao pored druma. Nije bilo nijednog
automobila na vidiku. Smatrao sam da je bezbedno da se tada reim
tampanih hartija. Postavljalo se jedino pitanje kako to da izvedem. Da li
da ih bacim u kontejner za ubre? Nisam mogao da se nateram da to
uinim. Kontejner mi nije delovao kao pravo mesto da tu zavrljaim
neto za ta sam rizikovao svoj ivot.
A onda sam ugledao most. Reka e biti savren grob za moje hartije.
Otiao sam ispod mosta i saekao trenutak kad nije bilo drugih vozila na
vidiku. Onda sam otvorio gepek, izvadio kutije i bacio ih u reku.
Zurio sam u njih dok ih je struja nosila nizvodno. Kuda je rekla ila?
Na kraju je uticala u veliko slano jezero blizu svetog grada Koma.
Nisam imao vremena za gubljenje. Otiao sam pravo kui. Ako je
policija jo jue uhapsila mog posrednika, imao sam tek malo dragocenog
vremena. Samo su najvei heroji mogli da izdre due od par dana u
muilitima gde su ih slale mule. Retki su bili moji drugovi koji bi radije
odabrali smrt nego da otkriju imena.
Instrukcije koje sam dobio behu proste: poisti i bei.
Prvo maina s matricom za umnoavanje, zatim i kola.
U blizini mog stana nije bilo traga nikakih sumnjivih aktivnosti. Niti
su neka nepoznata vozila bila parkirana u okolini.
Zaustavio sam se, namerno sam se zadrao kod vrata svojih kola i tek
onda sam krenuo uza stepenice. Bilo mi je teko da prihvatim da se moja
tamparska operacija okonala. Pokupio sam sva dokumenta i mastilo,
strpao ih u torbu i odneo u kola, ostavljajui pratljanik otvoren. Potom
sam ponovo pourio gore. Izvukao sam mainu iz ormara, umotao sam je
u pokriva i spustio je na krevet.
Plaio sam se da, ako se sagnem i s kreveta je podignem na lea,
nikada vie neu uspeti da se ispravim. ta ako mi se miii opet zgre
kao poslednji put i bol bude toliko jak da ne mogu da se pomerim? Mora

da je postojao neki bolji nain.

Privukao sam sto blie krevetu, a zatim sam se popeo na taj isti krevet
i vetim manevrom prebacio mainu na sto. Tako je ve bilo bolje.
Seam se da sam itao o nekoj majci u Francuskoj koja je, ugledavi
svoje dete zarobljeno ispod tokova kombija, uspela da podigne kombi i
oslobodi dete.
Sagnuo sam se i podigao umnoavajuu mainu na lea, posle ega
sam se oteturao do vrata i ka stepenitu. Sada mi vie uopte nije bilo
vano da li e me neko videti. Jednom rukom vrsto pridravajui
mainu, dok sam se drugom hvatao za ogradu stepenica, paljivo sam
poeo da silazim.
Otvorila su se vrata nekog stana. uo sam muke korake. Ne panii,
mrmljao sam sebi u bradu.
ta radi, komija?
Ma evo, nosim neto u kola, smireno sam odgovorio.
Pobogu, ta ti je to?
Da li bi mogao da mi pomogne? Ne bih da upropastim lea.
Seo sam na jedan stepenik i spustio mainu.
Zato me nisi pozvao da ti pomognem? pitao je.
Nisam hteo da te uznemiravam. Osim toga, nisam ni znao da li si kod
kue.
Nas dvojica smo zajednikim snagama sneli mainu niz stepenice.
Samo uh, ovaj neka starudija, rekao sam to je oputenija to bilo
mogue. To je neka vrsta mog hobija. Zna ja, ovaj popravljam stare
maine. ivot je skup i neto dodatne love svakom dobro doe. Ali vie
nemam mesta u stanu, tako da sam ovaj, ja reio sam da se otarasim
ubreta. Evo nas, gepek je otvoren. Hvala, izuzetno cenim tvoju pomo!
Spustili smo mainu u gepek. Moj komija se vratio gore. Zalupio sam
vrata i odvezao se odatle.

Boino drvce u Akbarovoj

belenici
Uzmi moj kaput. Hladno je s druge strane planine.

akon to sam dovrio priu o tome kako sam mainu za

umnoavanje smestio u prtljanik svojih kola, odloio sam pero za
pisanje i otiao do lokalnog trgovinskog centra. U glavi mi je sinulo da je
sada decembar. Poslednji decembar ovog veka.
Na trgu sam ugledao oveka koji je prodavao boina drvca.
Posmatrao sam dok ih je istovarivao, a nekolicina dece, uz odobravajue
klimanje glavom njihovih majki, odabirali su ono koje bi im se najvie
dopalo. Prozori radnji su bili ukraeni. Zapravo, nisam ih ranije ni
primeivao. Boi mi je ove godine izgledao nekako drugaije, kao da je to
prvi Boi koji provodim u Holandiji. Zbog ega sam u prolosti tako
malo panje obraao na tu injenicu?
Kupio sam drvce, jelkicu svetlozelene boje. Moja supruga je obino
vodila brigu o takvim stvarima. Otkud to da sam odjednom postao
svestan prazninih priprema i zato sam uopte kupio drvce?
Kada sam ga odneo kui, moja ena je uskliknula: Gle, Imael je
kupio boino drvce!
Da li je to bila samo puka sluajnost?
Moda sam osetio olakanje to se bliim kraju oevih beleki. Sada
kad je holandska verzija belenice Age Akbara bila skoro zavrena, eleo
sam da knjiga sadri i jedno boino drvce ukraeno arenim
svetiljkicama, aneliima, srdacima i zlatnim zvoniima.

Ovih poslednjih nekoliko sedmica za mene su bile toliko iscrpljujue

da sam osetio potrebu da na izvesno vreme pobegnem. Ranijih godina
bismo spakovali kofere i otputovali u posetu naim prijateljima u
Nemakoj, Belgiji, Engleskoj ili vedskoj. Ove godine sam poeleo da
ostanemo u Holandiji. Ili smo od jedne do druge turistike agencije,
nadajui se da emo uspeti da rezerviemo neku brvnaru za boine
praznike, ali turistiki agenti su s nevericom blenuli u nas. Ovako kasno
smo se setili?
itao sam razne vrste matematikih knjiga dok sam studirao fiziku,
pa sam znao da je prema zakonima statistike verovatnoe, morala da
postoji makar jedna otkazana meu stotinama rezervacija.
Naravno, tako je i bilo. Neko je upravo telefonirao. Brvnara je bila
skupa i prevelika za nas troje, ali sreom, moja supruga je bila sjajna u
reavanju takvih problema. Odmah je telefonom pozvala jednu svoju
prijateljicu, koja je rekla kako bi bila oduevljena da sa svojom kerkom
provede praznike izvan kue. Sve je sreeno.
Poli smo, a ja sam sa sobom poneo i oevu belenicu, u nadi dau
moda tamo zavriti pisanje svoje prie.
Brvnara se nalazila u izletnikoj oblasti Frizlenda, negde izmeu
Drahtena i Leuvardena. Kada smo stigli tamo, magla je bila toliko gusta
da uopte nismo mogli da vidimo okolne prizore. Ostatak popodneva i
veeri gledali smo samo u sive pustopoljine.
Svidela mi se ideja da Boi i Novu godinu proslavimo s prijateljicom
moje ene i njenom kerkom, zato to je to predstavljalo sjajan dodatak
prazninoj atmosferi. Poeli smo da ukraavamo unutranjost kue. Kako
se ispostavilo, nae boino drvce lagodno smo mogli da ostavimo kod
kue, jer smo ovde ve zatekli jedno.
Sloili smo se da ja idem u nabavku namirnica, a da ene obavljaju sve
ostalo, to je znailo da sam svakodnevno mogao po nekoliko sati da se
pozabavim pisanjem. eleo sam da zaokruim svoju knjigu pre poetka
novog stolea.
Gde si?, dozivala me je moja supruga.
Ovde sam, gore.
Sii dole, gotova je kafa.
Siao sam.

Gledao sam napolje, kroz prozor, rekao sam. Imam utisak kao da
ova brvnara lebdi na oblacima. Posvuda ima sive magle. Sumnjam da e
se ikada podii. ta vi, drutvo, nameravate da radite?
Jo uvek nismo odluili, odgovorila je moja ena. Kad se
raspakujemo mogli bismo s decom da odemo do grada. Hoe i ti da
poe s nama?
Ne, radije bih ostao ovde. Sudei po kamperskom vodiu, postoji
jedno selo s kafeterijom na par kilometara odavde. Mislim da u se
proetati do tamo.
One su odluile da se autobusom odvezu do Leuvardena.
Obuo sam svoje izme za peaenje, uzeo pribor za pisanje i krenuo u
potragu za tim kafeom.
Iako sam pratio put naznaen u vodiu, on se zavravao orsokakom
kod neke reke, ili je to moda bilo jezero. Svejedno, iz magle je iznenada
izronila jedna skela. Neki bradati starac je polako upravljao skelu ka
obali.
Upadaj, obratio mi se na nekom udnom dijalektu.
Da upadam? Ali gde idete?
Na drugu stranu.
Ali ja sam poao u seoski kafe.
Uskai!, ponovio je.
Zakoraio sam na skelu.
Mislio sam da ceo put mogu da preem peice, kazao sam.
I moe, potvrdio je, mada je u tom sluaju trebalo da ide drugim
putem.
Posle nekoliko minuta, skela je stigla na drugu stranu. Skeledija mi
je pokazao: tamo. Kroz maglu sam razaznao blede zrake svetlosti.
Bilo je to jedno mirno seoce koje se sastojalo od dva niza starih i ne
naroito velikih kua. Ugledao sam kafeteriju sa znakom Hajnekena.
Provirio sam unutra da vidim ima li koga. Jedan starac, verovatno gazda,
stajao je iza anka. Izuzimajui njega, to mesto je bilo pusto.
Da li je otvoreno?, pitao sam ga s praga.
Naravno. Samo ti ui!, odgovorio mi je gazda.
Uao sam i seo pored prozora, kako bih imao pogled na spoljanje
prizore.

Da li bih mogao da dobijem kafu? Upitao sam.

Lokal je bio tih dobro mesto za pisanje.
elite li mleka i eera u kafi?, zanimalo je gazdu.
isto crnu. Ne, ekajte, moe s mlekom, molim vas.
Izvadio sam belenicu i pero i poeo sam da piem.
Nakon to je maina za umnoavanje bezbedno smetena u moj
prtljanik, krenuo sam u pohod. Kako da je se otarasim u tako gusto
naseljenom gradu kao to je Teheran?
Zapravo, razmotrivi opasnost u kojoj sam se zatekao, zakljuio sam
da nije bilo pametno da i dalje vozim svoja kola.
eleo sam da sve uradim kako treba. Ne kao uplaeni zei, nego kao
borac za slobodu koji je stigao na kraj puta. Ako bih naprosto ostavio
mainu na ploniku i kriom se sklonio odatle, osetio bih se samo kao
kukavica, a maina bi svakako zavrila u rukama tajne policije. To sam
eleo da izbegnem iz dva razloga. Pod jedan, sigurno bi na njoj potraili
otiske prstiju, a pod dva, oni bi zakljuili da smo je se reili zbog straha
kao da smo se toliko uplaili da smo kao muve bez glave sve pobacali i
razbeali se u panici.
Dvoumio sam se. Duboko iznutra, unapred sam se radovao tome da se
konano oslobodim maine, ali istovremeno mi je bilo teko da se od nje
odlepim. Kao da je nekim udom moj ivot bio vezan za tu mainu. Sve
dok se ona i dalje nalazila u gepeku mojih kola, imao sam svoje sidro.
Meutim, onog trenutka kad nje tu vie ne bude bilo, otploviu u
nepoznato biu niko i nita, nebitan.
Ne, odbio sam da je tek tako bacim. Jednog dana ona moe nekome
zatrebati, ako partija ikada odlui da iznova pone sa tampanjem. Zato
je ne bih vratio na otpad gde sam je i pronaao?
Morao sam da pourim. Bilo je ve pola. est popodne, a nisam znao
do koliko sati rade.
Na putu do tamo razmiljao sam o tome ta u rei. A moda neu ni
re izgovoriti, nego u samo odvui mainu natrag u upu, gde sam je i
zatekao. Odluio sam da na licu mesta postupim prema nekom svom
oseaju.
Bilo mi je potrebno sat vremena da stignem do stovarita. Svetlo u
kancelariji jo uvek je bilo upaljeno. Parkirao sam kola i izaao da

proverim nije li kapija zakljuana. Upravo tako je i bilo.

Ima li koga?, uzviknuo sam. Nije bilo odgovora.
Potraio sam neki sporedni ulaz pored upe, ali takav nije postojao.
Preostala mi je jedino mogunost da mainu za umnoavanje ostavim
pored kapije i nestanem.
Upravo tada se svetlo u kancelariji ugasilo. ekao sam. Jedna figura
se ukazala iza razlupanih kola, ali nisam mogao da procenim da li je u
pitanju straar ili kancelarijski slubenik. Tek kad mi se pribliio, video
sam da je to neki starac s kapom na glavi oigledno uvar.
Dobro vee, pozdravio sam ga.
Dobro vee, uzvratio mi je s avganistanskim naglaskom. On je
nesumnjivo bio jedan od hiljadu izbeglica iz Avganistana koji su pohrlili
u nau zemlju.
Traite nekoga?
Ne. Pre nekoliko meseci sam iz upe uzeo mainu s matricom za
umnoavanje. Pretpostavljam da ne znate nita o tome?
Ne.
Nema veze. Vie mi nije potrebna, pa sam je doneo natrag, ali je
kapija zakljuana. Tamo mi je u kolima. ivim daleko odavde, pa ne bih
voleo ponovo da se vraam. Izuzetno bih cenio ako biste mi dozvolili da je
odloim u upu.
On se premiljao.
Ko vam je dopustio da uzmete mainu?
Jedan moj prijatelj je sve unapred dogovorio. Rekao mi je da
jednostavno treba da je pokupim iz upe. To je stara maina koja je
zapravo dobra samo za otpad. Zbog toga je i vraam.
U redu, idi i donesi je. Ali nemoj da je nosi u upu tamo je suvie
mrano. Samo je spusti ovde. Ja u je lino sutra ujutru preneti.
Hvala vam.
Uurbano sam otvorio prtljanik, izvukao sam mainu za
umnoavanje i spustio je na zemlju. Onda sam je onako sa sve
prekrivaem odvukao do kapije i tamo je ostavio.
Jo kafe?, upitao me je gazda.
Da, hvala. Dobra vam je kafa.
Vodi dnevnik?

Ne. Ovaj, da. Hou da kaem, pretpostavljam da to i jeste neka vrsta

dnevnika.
Brzo pie. Dugo ve ivi u Holandiji?
Moda zaista brzo piem, ali pravim puno greaka. Kada se vratim
kui, morau sve da pregledam i uinim ispravke.
Tvoj holandski je veoma dobar. Odakle dolazi?
Iz Irana. Persije.
Ma nemoj! Vidi, ja imam persijske ilime na stolovima. Ne one
prave, naravno, ali svejedno su lepi. Naprosto osveavaju ovo mesto, da
izgleda pametnije. Eto, neu vie da te ometam. Nadam se da ste odseli
negde u ovom naem kraju.
Da. Ovde sam sa svojom porodicom.
Magla se podigla. Seljani su se glavnom ulicom kretali u sveanoj
odei. Skupina starijih ljudi, otprilike godita mog oca, ula je u kafe.
Pozdravili su gazdu pa su glasno poeli meusobno da razgovaraju na
svom dijalektu. Zbog toga je lokal delovao daleko ivlje.
Gazda mi je posluio olju svee skuvane kafe i obratio mi se:
Pretpostavljam da nee biti u stanju dalje da pie pored ovolike galame

Ma nema problema. Snai u se nekako.

Nakon to sam se otarasio maine za umnoavanje, uputstva su mi
nalagala da svoja kola parkiram na nekom pustom mestu i jednostavno
ih tako ostavim.
ovek pristaje da sledi sve te instrukcije, nesvestan da bi jednog dana
zaista morao da ih ispuni.
Morao sam da postupim kako mi je reeno. U suprotnom, ugrozio bih
i svoj i ivote drugih ljudi. Znao sam dosta toga o partiji i znao sam gde
stanuju mnogi od mojih drugova. Ako bi me uhapsili, policija bi te
informacije iupala iz mene, malo po malo. To nije bio trenutak za
kolebanje. Dogovor je dogovor. Morao sam da se odreknem svog
automobila.
Meutim, bez kola, kako u se kretati unaokolo? I kako su glasile
moje dalje instrukcije?
Dok sam se vozio kroz mrak, sinula mi je odlina ideja: mogao sam da
parkiram kola ispred oeve kue. Ne, to ipak nije bila dobra zamisao. Kola

ne bih smeo tamo da ostavim da stoje mesecima. A kako bi bilo da ih

smestim iza oeve radnje? Tamo se nalazila mala zemljina parcela u
koju niko nije zalazio. Delovalo bi savreno normalno da jedan automobil
tamo stoji parkiran veoma dugo. Za vreme rata toliko je bilo teko
pronai rezervne delove da su ljudi esto drali pokvarena kola ispred
svojih domova.
Okrenuo sam kola i krenuo putem ka Senedanu. Trebalo je da tamo
stignem tek posle ponoi, to mi je i odgovaralo, zato to e moj otac tada
biti kod kue, a ulice e biti puste.
***
Bilo je skoro petnaest do jedan kada sam stigao u grad. Odvezao sam
se do mog starog susedstva. Video sam jednog psa kako njuka kontejner
za smee, ali kada je uo kola, odunjao se natrag u tamu. Proao sam
pored mesta gde su iveli moji roditelji. Zavese su, kao i obino bile
navuene, ali su svetla bila upaljena. Jesu li jo uvek bili budni?
Odjednom sam ugledao Tininu siluetu kako se kree iza zavesa. Budna je,
pomislio sam. ta se to deavalo? Osetio sam iznenadnu potrebu da se
zaustavim, ali za mene to nije bilo ostvarljivo. ta god da se zbivalo iza tih
zavesa, vie nije bilo moja briga. A ipak, pomislio sam, moda je mogue
da nakratko svratim, da ih pozdravim i onda brzo odem.
Parkirao sam kola i taman sam se spremao da izaem napolje, kada
sam kroz zavesu ugledao i oevu siluetu. Podigao je ruke i nestao.
Nisam imao prava da znam ta se dogaalo u njihovim ivotima. Bolje
je da odem doao sam s potpuno drugaijom namerom. Upalio sam
motor i zaputio se ka radnji mog oca.
Navikao sam da kroz njegov prozor vidim upaljeno svetlo. Ali ovog
puta je sve bilo u mraku. Polako sam se provezao pored radnje, zatim
sam skrenuo desno iza ugla kako bih tamo mogao da se parkiram. Budui
da nisam eleo da razbudim susede, zaustavio sam se, ugasio motor,
izaao napolje i pokuao da odguram automobil do eljenog cilja. Nije
bilo lako, ali konano sam uspeo da ga smestim ispod jednog starog
drveta. Iznenada, ugledao sam traak svetlosti koja je dopirala iz ostave u
kojoj smo nekada skrivali Damilu.
Pomislio sam da mi se samo priinilo, da se moja mata poigravala sa
mnom.

Iz pretinca sam izvadio dokumenta o registraciji vozila i za sobom

sam zakljuao vrata auta. ta da uradim s papirima i kljuem? Verovatno
mi dugo nee biti potrebni. Moda nikada vie. Otiao sam do ostave,
kako bih dokumenta i klju ubacio kroz pukotinu u prozorskom okviru.
Sutra, kada otac bude video moja kola iza svoje radnje, shvatie ta se
dogodilo. Kasnije e verovatno pronai i klju i dokumenta o registraciji
vozila u svojoj ostavi.
Papiri su lako skliznuli kroz pukotinu, ali klju nije mogao da proe. S
obzirom na to da je prozorski okvir bio natruo, uz pomo kljua sam
izdubio rupu, pa sam ga onda gurnuo unutra. Kada je klju pao na pod,
nazreo sam jednu zasenenu figuru u unutranjosti. Ne brini, brzo sam
apnuo, da bih umirio tu osobu, ko god ona bila. U redu je. Sve je dobro.
Ko je to mogao da bude? Zlatno zvonce? Neki njen prijatelj? Da li je
moj otac znao za to? Nisam imao pojma o kome se radi, niti se to mene
ticalo. Ja sam ovde bio uljez. Morao sam da nestanem, da se sklonim to
dalje od oeve radnje.
Napustio sam svoj stan, otarasio se maine za umnoavanje, i ostavio
sam svoja kola. Predstojalo mi je da se pozabavim samim sobom. Nikada
nisam ni sanjao da u se zatei u ovakvoj situaciji. Imajui u vidu da bi
policija mogla da me zaustavi ako krenem prema gradu, odluio sam se
za sasvim suprotni pravac.
Posle sat vremena hoda, ostavio sam grad iza sebe. Video sam planine,
sneni vrh planine Safron. Oseao sam se kao jabuka koja je otpala s
grane. I nikada ne moe biti tamo vraena. Jedini put koji mi se nudio
vodio je na drugu stranu planine Safron. Da odem iz svoje otadbine?
Nikada pre nisam na to ni pomiljao.
Kako da ostavim oca, majku i sestre? Nisam se oprostio ak ni sa
svojom enom i kerkom. Ne, makar bih mogao da telefoniram Safi i
obavestim je da u biti odsutan nekoliko meseci moda i due, moda
krae.
Istim putem sam se vratio u svoj stari kraj, do telefonske govornice.
Okrenuo sam broj Safine bake. Moja ena e odmah znati da sam to ja.
Ko bi je drugi zvao usred noi? Podigla je slualicu odmah nakon to je
telefon nekoliko puta zazvonio.
Zdravo, to sam ja, uurbano sam rekao. Kako si? Kako je Nilufar?

uj, imam svega par novia. Samo sam hteo da ti javim da neko vreme
neu biti tu.
Odlazi negde?, pospano me je upitala.Na koliko dugo? Gde?
Ne znam. Ali moram da idem. Javiu ti se im budem na sigurnom.
Pozdravi baku u moje ime. Volim te.
I ja tebe. Sreno.
Stvarnost je okrutna. Morali smo da skratimo razgovor ona je toga
bila svesna. Morali smo da suzdrimo svoja oseanja. Politikim
aktivistima nisu dozvoljeni dugi telefonski razgovori. Od njih se
oekivalo da poruku prenesu u to manje kratkih rei i da to pre prekinu
vezu.
Oduvek sam mislio da e moja ena u takvom trenutku rei: ekaj,
ne moe tek tako da nas ostavi! U redu, pretpostavljam da treba
iskljuivo sebe da krivim, s obzirom na to da si ti svoj izbor napravio jo
pre nekoliko godina. Trebalo je da znam da e mene rtvovati zarad
praenja sopstvenog sna!
Ali ona nije izgovorila nita slino. Na moje iznenaenje, kao da je
osetila olakanje to odlazim. Mora da je instinktivno osetila da je put ka
planini Safron bio jedini put i za njenu slobodu.
Dok sam se udaljavao od telefonske govornice, ugledao sam ljude
kako idu niz ulicu i tek tada sam shvatio da je petak.
Moj otac, ba kao svi uzorni muslimani, uvek je pre zore iao u javno
kupatilo, a potom na molitvu petkom u damiju. Taj ritual je potovao
celog svog ivota. Kad sam bio mali, i ja sam iao s njim. Budio me je
svakog petka ujutru i pruao mi torbicu sa svojim pekirom i istom
odeom. Odmah zatim bi krenuo hitrim korakom, dok sam ja pospano
kaskao za njim.
Pogledao sam na svoj runi sat. Sunce je trebalo da izae kroz pola
sata. Mogao sam da ulovim oca negde izmeu kupatila i damije. Krenuo
sam prema damiji. Vie nije bilo opasno hodati, pa ak ni trati kroz
mraan grad, zbog toga to e svi zakljuiti da urim na molitvu.
***
Uao sam u damiju zajedno s drugim mukarcima i provirio sam
kroz prozor prostorije za molitvu, proveravajui da li je moj otac ve

stigao. Nije. Zato sam se okrenuo i poao nazad u pravcu kupatila.

A ta ako ba danas, od svih moguih dana, on ne poe u damiju? ta
ako ga je ono to se zbivalo u naoj kui, ma ta god to bilo, spreilo u toj
nameri?
Kada sam izaao iz sporedne uliice, iznenada sam uoio njegovu
siluetu i prepoznao sam njegove korake. On je hodao delimino vukui
noge, posebno sada kad je ostario.
Uklonio sam mu se s vidika. Proao je pored mene, izgubljen u nekim
svojim mislima. Izvesno vreme sam ga pratio, pa sam ga onda neno
lupnuo po ramenu. Okrenuo se. Salaam, pozdravio sam ga znakovnim
jezikom.
Zaueno me je pogledao.
ta ti radi ovde?, uzvratio mi je na isti nain Jesi li iao do moje
radnje?
Moram da popriam s tobom, pokazao sam. Doao sam da se
oprostimo.
ta?
Odlazim.
Gde?
Na planinu Safron. A onda na drugu stranu.
Na drugu stranu?
Primirio se. Znao je ta je to znailo. Kad je on bio dete, esto je viao
ljude kako se po mraku unjaju kroz bademov gaj i mole za malo hrane
na svom putu ka drugoj strani planine. Takoe je svedoio tome kako
andarmi hapse brojne mukarce i ene, i posmatrao je kako im stavljaju
lisice, guraju ih u dipove i odvode u zatvor.
Kad polazi?, pitao me je znakovima.
Uskoro, pre nego to svane.
Ali nema nita od hrane. Saekaj, doneu ti hleba. Pourio je ka
pekari koja se petkom uvek otvarala tako rano.
Da li je moj otac razumeo ta znai pobei iz svoje zemlje? Nisam
oekivao da e tako smireno reagovati. Moda je u pekaru tako odjurio da
bi sebi dao vremena da se pribere.
Vratio se s dugakim ravnim hlebom, koji je presavio napola kao
novine i jedan kraj zamotao u maramicu pre nego to mi ga je pruio.
Evo, bie ti potrebno.

Izali smo iz grada i krenuli prema planinama.

Pod sjajem uline lampe, ukratko sam mu objasnio ta se dogodilo:
moji drugovi su uhapeni, pa u i ja biti uhvaen ako na vreme ne
pobegnem. Dodao sam i to da sam kola ostavio ispod drveta iza njegove
radnje, a dokumenta i klju ubacio kroz prozor njegove ostave.
Posmatrao sam njegovo lice, nastojei da prokljuvim da li mu je poznato
da neko boravi u njegovoj ostavi. Nije bilo nikakve reakcije.
eleo sam da ga pitam neto vie u vezi s tim, ali sam se ipak
predomislio. Ako je znao, mogao je i sam da mi kae, ali je u suprotnom
to najverovatnije bila tajna Zlatnog zvonca, a u tom sluaju on nije ni
morao da zna bilo ta o tome. I zato sam pustio da stvari ostanu takve
kakve jesu.
Videlo se da e sunce uskoro svanuti, to je znailo da e po prvi put u
svom ivotu moj otac propustiti molitvu petkom.
Zar ne ide u damiju?, pitao sam ga.
Ne, odgovorio mi je.
Tada mi je postalo jasno da je u potpunosti shvatao ta je moj odlazak
znaio.
Stigli smo do groblja, onog koje majke poseuju rano ujutru. Pristizale
su s ilimima ispod mike, da obiu grobove svojih pogubljenih sinova i
keri.
U tom periodu, mnogi mladii i devojke koji su se suprotstavljali
mulama bivali su pogubljeni. U poetku, njihovim porodicama nije bilo
dozvoljeno da ih sahrane na groblju. Kasnije, to pravilo je promenjeno,
ali je porodicama zabranjeno da poseuju mesto gde su poivali njihovi
najmiliji, zbog ega su se majke petkom iskradale da bi u tami stigle do
groblja.
Kolebljivo sam koraao za svojim ocem, u pravcu venog poivalita
mog nedavno pogubljenog roaka i prijatelja Davada. Kleknuo sam
pored njegovog groba i kucnuo kamenom u nadgrobnu ploicu, da ga
probudim. Dobro jutro, Davade, rekao sam. Ja odlazim.
Sunce se podiglo iznad planine Safron. Moj otac je skinuo kaput.
Evo, uzmi ga. Hladno je tamo s druge strane planine, obratio mi se
svojim jezikom znakova.
Ne, zadri ga ti, moe da se prehladi, uzvratio sam.
Ali on je to odbio.

Do dana dananjeg uvam njegov kaput njegov iskrzani crni kaput

u svom garderoberu.
Pokazao je ka planinama. Ti poznaje put. Bez ikakvih problema e
se popeti do vrha planine Safron. Kad stigne na drugu stranu, samo
nastavi da se kree, zato to popodne sunce nikada ne sija s te strane i
vetar nou jako duva.
Nemoj da zastajkuje i da se odmara ak ni kad se oseti iscrpljeno,
samo se krei dalje. Nemoj to da smetne s uma. I dri se podalje od
pruge, jer e u suprotnom andarmi moi da prate tvoje tragove.
Kad stigne do vrha, izaberi drugu stazu, onu kojom se slue
planinske koze. Onda niko nee moi da te vidi, ak ni uz pomo
dvogleda. Hteo sam da mu kaem da odlazim samo na kratko i da u se
brzo vratiti, ali su mi se rei zaglavile u grlu. eleo sam da ga pogledam u
oi, ali mi on nije pruio tu priliku. Namesto toga, zagledao se u moje
noge i rekao: Nema odgovarajui obuu, ali snai e se ve nekako.
eleo sam da ga zagrlim, ali mi se ni za to nije pruila ansa. On je uperio
kaiprst ka vrhu planine Safron i kazao: Kreni!
Poeo sam da se penjem i na svakoj okuci sam se osvrtao ka svom
ocu, koji je i dalje stajao pored grobljanske kapije.

KNJIGA III
Peina

Novi put
Gubitak je iskustvo koje te vodi do novog puta,
do nove prilike da sve sagleda na drugaiji nain.
Poraz ne oznaava kraj svega, nego samo kraj
odreenog naina miljenja. Padne li jednom, ustani
drugi put. To je glavno ivotno pravilo.
To su bile rei persijskog pesnika Mohamada Moktarija,
Imaelovog druga, koji je odbio da pobegne.
Njegovo telo je pronaeno na nekom pustom polju izvan
Teherana. Prema izvetajima zapadnjakih vesti, njega je
zadavila tajna policija.

mael je otiao. Krenuo je put planine Safron, dok je Aga Akbar ostao
da stoji pored grobljanske kapije sve dok vie nije mogao da uoi
razliku izmeu Imaela i kamenja.
Akbar je iz iskustva znao da kad ljudi jednom ieznu na drugoj strani
planine, oni se nikad ne vraaju. Ali gde su svi oni odlazili?
Ako je Imael smatrao da nema drugog izbora, znai da je stvarno
morao da ode. Ali ta e Akbar kazati Tini?
Sunce se podiglo i majke su se iskrale s groblja. Jedna starica sa
tapom se dogegala do Akbara. Dobro jutro, Aga!, rekla je. U ta si se
tako zagledao?
Salaam, znakovnim jezikom ju je pozdravio Akbar. Posmatrao sam
izlazak sunca nad planinom Safron. Vide se i tamni oblaci s druge strane.
Tamo verovatno pada sneg.
Morao je da pouri kui. Nikada se nije tako kasno vraao iz damije.
Tina e se sigurno zabrinuti.

Ona ga je ekala pred vratima. Gde si bio?, povikala je. Gde ti je

kaput? Zato nisi kupio hleb? I gde ti je torba?
Oh, torba sa stvarima za linu higijenu? Gde li ju je samo ostavio?
Rei u ti kad uemo unutra, pokazao je pokretima. Hajde, zatvori
vrata i zakljuaj ih. Gde je Zlatno zvonce? Zovi je! Imam neto vano da
vam saoptim. Popeo se na planinu. Otiao je. Nema ga.
ta to bulazni? Ko se popeo na planinu? Ko je otiao?
Nestao je u planinama. Otiao je na mesto s crvenim zastavama. Gde
je Zlatno zvonce? Pozovi je! Rekao sam mu da ostane udaljen od pruge,
jer bi ga u suprotnom andarmi videli kroz dvogled.
Zlatno zvonce!, pozvala je Tina. Doi ovamo, uopte ne razumem
ta tvoj otac govori. Doao je kui bez kaputa i torbice sa stvarima za
kupatilo, nije nam doneo hleb i trabunja o nekome ko je otiao. Neka mi
Bog pomogne, ovaj ovek se svakog dana kui vraa s nekom novom
priom! Akbare, ta si uradio sa svojim kaputom?
Tina je odmah shvatila o emu se radi, samo nije elela da poveruje.
To je morao jo neko da joj potvrdi. Onda je ula Zlatno zvonce. Otiao
je, jezikom znakova joj je saoptio Akbar.
Zaista? Kada?
Upravo je na putu ka vrhu planine Safron.
Imael je otiao, majko, potvrdila je Zlatno zvonce.
Tina je sela i poela glasno da jeca.
Trebalo bi da ti je drago to je pobegao. Samo zamisli ta bi se desilo
da su ga mule epale. Stvarno ti kaem, majko, ne plai. Ako pronae
pravi put, andarmi ga nee sustii i bie slobodan. On to moe. Dobro
poznaje put, ume da se skloni s vidika. Ne plai, majko. Trebalo bi svim
srcem da se moli da njegov beg protekne bez nevolja. Sedi, oe. Uzmi
olju aja. Popij ga, ugrejae te. A onda mi objasni ta se tano dogodilo.
Uzeo je aj, seo je i pokazao: Jutros, kad sam bio na putu za damiju,
neko me je dotakao po ramenu. Okrenuo sam se i ugledao Imaela.
Rekao mi je kako ide u planine, ali nije imao nita od tople odee, a,
takoe, ni hleb nije poneo. Oh, mislim da sam svoju torbu sa stvarima za
kupanje ostavio u pekari Svejedno, nije obuo ni odgovarajue cipele.
Zlatno zvonce je sela pored njega. Sve e biti u redu. Snai e se on.
Sedeli su toliko blizu jedno drugom, da Tina nije uspevala da razabere
njihov znakovni jezik. O emu to vas dvoje priate? besno je upitala.

Pokuavate neto da sakrijete od mene? Jo jedna od tajni izmeu oca i

kerke?
Izvini, majko, nisam htela da
Oh, da, jesi, prasnula je Tina. Dosta mi je vie tajni u ovoj kui.
Smuila su mi se ona stalna domunavanja izmeu oca i sina. A dojadila
mi je i tvoja tajnovitost, Zlatno zvonce. Gde e te sve to odvesti? Nigde.
Pogledaj samo ta se dogodilo s tvojim bratom. Do sada je sigurno ve
pao u ruke andarmima! O, Boe moj! Imaele!
Majko, molim te da ne vie. I pre nego to toga bude svesna,
komije e ti doi na vrata.
Neka ti ovo bude pouna lekcija, Zlatno zvonce. Probudi se, otvori
oi! Tvoj brat, tvoj bajni uzor, otiao je. Ti e biti sledea. elela bih
Ali onda je briznula u neobuzdani pla.
Nema potrebe za histerijom, majko, smirivala ju je Zlatno zvonce.
Imael jo uvek nije stigao do granice. Pred njim je dugotrajno
peaenje. Evo ti tvoj ador. Idi i pomoli se. To je sve to trenutno moe
da uini za njega. Oe, ti idi u svoju radnju kao i obino. Uskoro u ti se i
ja pridruiti.
Akbar je ustao na noge. Pozvae nas telefonom kada stigne na drugu
stranu, pokazao je znakovnim jezikom. Ljudi su tamo drukiji, zna, i
oni gde je mapa?
Nije sad vreme za igranje s mapama!, kriknula je Tina. Zgrabila je
svoj ador i izjurila iz prostorije.
Imael im nije telefonirao. Niti su dobili bilo kakvo pismo od njega.
Nije smeo da pie niti da koristi telefon. Ljudi koji bi pobegli u Sovjetski
Savez znali su da nije pametno stupati u vezu sa svojim porodicama.
Pismo iz Sovjetskog Saveza? Potanski ig? Potanska markica s likom
Lenjina? To je bilo nezamislivo!
Svaki put kad bi zazvonio telefon, Tina bi pojurila da se ona prva javi.
Akbar nije odvajao pogled od nje.
Ne?
Ne.
Svaki put kad bi potar proao pored njegove radnje, Akbar bi ga
pokretima ruku pitao: Nema pisma?
Ne, nema pisma.

Meutim, ipak su bili skoro sigurni da nije uhapen. Safu su njeni

prijatelji savetovali da ne treba da oekuje ni pisma ni telefonske pozive.
Tri dana nakon Imaelovog odlaska, Akbar je otiao u selo Safron.
Uzjahao je mazgu i tako je iao od sela do sela, raspitujui se kod seoskih
stareina jesu li andarmi nekoga priveli u proteklih nekoliko dana. Ne,
nisu, a stareine bi svakako ule da se tako neto zbilo.
Nekoliko meseci kasnije, usred noi, kada su to najmanje oekivali,
zazvonio je telefon. Tina se iskobeljala iz postelje i podigla slualicu.
Salaam, rekla je.
Salaam, uzvratio je neki muki glas.Da li ste vi Imaelova majka?
Da, odgovorila je, prestravljena. Odmah je pomislila da to zovu iz
policije.
Ja sam Imaelov prijatelj. Zovem vas iz Berlina. Samo sam hteo da
vam javim da je on dobro. Nalazi se u Tadikistanu. Moda e i on doi u
Berlin, ali to jo uvek nije mogue. Kad bude stigao ovde, on e vam se
lino javiti. Da li biste mogli te vesti da prenesete i njegovoj supruzi?
Zbogom.
Pre nego to je Tina stigla da izusti jednu jedinu re, on je prekinuo
vezu.
Ko je to bio?, zanimalo je Akbara.
Imael! O, Gospode! Ne, nije to bio lino Imael. Da, dobro je.
Moramo odmah da javimo Safi.
U to vreme, Sovjetski Savez se muio sa sopstvenim problemima.
Gorbaov je svojom politikom glasnosti pokuavao da spasi ta se moglo
spasti. Rusija vie nije bila spremna da prui dobrodolicu drugovima sa
susednih junih teritorija, a meunarodna solidarnost je ogrezla u
prolost. Drugovi poput Imaela koji su prebegli u Sovjetski Savez nekada
su spadali pod odgovornost ili same vlade ili lokalnog predstavnitva
partije. Nudilo im se pravo bogatstvo mogunosti. Mogli su, na primer, da
pohaaju Univerzitet, ili da obilaze velike farme i fabrike i da ire svoje
horizonte. Sada se vie nije ni otvaralo pitanje mogunosti. itav
drutveni sistem je bio izvrnut naopake. Svuda irom zemlje ljudi su bili
obuzeti spasavanjem roene koe. Imael je zavrio u jednom skuenom
staniu, zajedno s jo sedmoricom iranskih izbeglica, svi zaglavljeni u
tadanjem Sovjetskom Savezu, bez budunosti. Toliko o snovima.

Protekli su meseci pre nego to je uspeo da se pribere i shvati gde se

nalazi i ta se deava s njegovim ivotom.
Rusija se velikom brzinom kretala nizbrdo. Morao je da ode odatle.
Jedan od njegovih prijatelja meu izbeglicama posavetovao ga je kako
da iskoristi taj novonastali haos i da otputuje u Istonu Nemaku.
Zahvaljujui njegovom nekadanjem saradniku koji je ve godinama
tamo iveo, uspeo je da pribavi privremenu dozvolu za putovanje.
Istog asa kada je nogom kroio u Istoni Berlin, otiao je u potu i
pozvao je svoju enu. Njena baka se javila na telefon.
Halo, ovde Imael.
Ko?
Imael, Safin mu.
O, Imaele! Kako si? Safa trenutno nije kod kue. Na poslu je.
Nilufar je ovde, ali trenutno spava. Ja vodim brigu o njoj. Da, dobro je. A
ta je s tobom? Da li je sve u redu?
Sada sam u Berlinu. Zvau vas veeras ponovo.
Zatim, okrenuo je broj svojih roditelja. Tina je bila ta koja je prva
podigla slualicu.
Salaam, Tina. To sam ja, Imael.
Sirota Tina, gotovo da se onesvestila.
uje li me, Tina? Kako si? Izvini to se nisam ranije javljao, ali
nisam mogao. Bilo kako bilo, sada sam u Berlinu. Moram da budem
kratak. Gde je otac? Gde je Zlatno zvonce?
Tina je plakala.
Zato mi nita ne govori? Ne mogu dugo da priam. Da li je otac
tu?
Ne, on je u svojoj radnji.
A Zlatno zvonce?
Ni ona nije kod kue.
Ba nemam sree. Pa dobro, nema veze. Ubrzo u vam se ponovo
javiti. Sada moram da prekinem. Dakle, sve je u redu? Dobro. Obeavam
da u vas zvati.
Tina mu nije rekla razlog zbog kojeg Zlatno zvonce nije bila kod kue,
jer se ona zapravo nalazila u zatvoru. Niti mu je priznala da je Aga Akbar
bolestan i da je sve daleko od u redu. Njegov poziv je stigao tako

neoekivano da Tina nije uspela nita da mu kae. Ali ne bi mu otkrila

istinu ak ni da je imao vie vremena. On tu ne bi mogao nikako da im
pomogne, a pravo stanje stvari bi ga samo dodatno uznemirilo. Loe vesti
mogu i da saekaju, odluila je Tina. U meuvremenu, Imael nije morao
nita od toga da sazna.
Spustila je slualicu, navukla je svoj ador i pourila ka radnji da
Akbaru saopti lepe novosti.
Zvao je!, znakovnim jezikom mu je pokazala kroz prozor.
Stvarno?
Da! potvrdila je ona i ula unutra.
ta je rekao? Da li je on dobro?
Da, dobro je. Pitao je za tebe. I za Zlatno zvonce.
Jesi li mu kazala da je Zlatno zvonce
Ne.
Zato nisi? On je njen brat. Treba da zna.
Jednostavno nisam mogla. Plakala sam i zaboravila sam sve to je
trebalo da kaem. Ruke su mi drhtale. Nisam uspela da se nateram da ga
time uznemirim.
Da li je rekao da e ponovo zvati?
Da. Od sada moe slobodno da nam telefonira. Zlatno zvonce e biti
tako srena kad uje da se javio. Rei u joj to u petak. Ne, ekaj, zato joj
ti to ne bi preneo na znakovnom jeziku? Na taj nain, uvari nee moi da
nas razumeju. Samo joj reci da nam je telefonirao. Neka bude
jednostavno. Ja sad idem do Marzi i Enzi, da i njih obradujem. Nema
potrebe da vie ostaje u radnji. Ubledeo si, Akbare. Nije ti dobro? Hajde,
idemo kui. Kasnije u otii kod Marzi.
Zlatno zvonce je uhapena est sedmica nakon Imaelovog odlaska.
Niko nije sa sigurnou znao kako se to dogodilo.
Jedne veeri, naprosto nije dola kui. Tina je odmah poela da strepi
od onog najgoreg. Oduvek je znala da bi Zlatno zvonce jednog dana mogli
da pokupe kao i mnoge druge. Ali je oekivala da e se policajci pojaviti u
svom dipu, da e upasti u njihov dom i odatle je na silu odvui.
Ali poto se Zlatno zvonce nije vratila kui, a nikakvi se dipovi nisu
pojavljivali, Tina je bila jo uplaenija. ta da radi? Da li da upozori i
ostatak porodice, ili da samo sedi i eka? Ne panii, pomislila je, jo je

rano.
Tina i Akbar su ostali budni do poznih nonih sati. Zlatno zvonce nije
dola kui, niti se javila telefonom.
Tina je ula od ljudi ija su deca uhapena da je tajna policija smesta
slala nekoliko svojih agenata da pretresu kuu. Odjednom joj je sinulo
kako bi trebalo da uklone sve mogue optuujue dokaze. Skoila je na
noge.
Idi i donesi jednu kartonsku kutiju, pokazala je Akbaru. Moramo
da se otarasimo svih knjiga Zlatnog zvonca. Policija e uskoro doi ovde.
Pouri, potrebna nam je ta kutija!
Tina jeste nauila da ita, ali knjige u sobi Zlatnog zvonca njoj su bile
preteke za razumevanje. Koje su knjige bile prihvatljive, a koje opasne?
Stavi ih sve u kutiju!, naloila je Akbaru.
Ba sve?
Da, ba sve!
Ona se spustila na kolena i laktove, pa je u tom poloaju opipavala
prostor ispod kreveta Zlatnog zvonca i odatle izvukla neku torbu. Bila je
puna raznih hartija. Bacila je povran pogled na njih, ne bi li zakljuila o
emu govore, ali za nju je sve to bilo suvie zamreno, pa je zato i te
papire strpala u kutiju. Zatim se usredsredila na ormar.
Nemoj samo tu da stoji, Akbare! Pregledaj depove njene odee! Sve
izbaci napolje!
Dok je Akbar pretraivao garderobu Zlatnog zvonca, Tina je smotala
ilim kako bi proverila da neto nije sakriveno ispod njega. Ne, tamo nije
bilo niega.
Hajde, idemo! Moramo negde da odnesemo ovu kutiju.
Gde?
Ne znam. Ali, svakako ne smemo ovde da je zadrimo. Uhvati je za
drugi kraj, ne mogu sama da je nosim. Ne, ekaj. Ne moemo tek tako da
bacimo njene knjige. ta ako se Zlatno zvonce vrati kui? Nikada mi ne bi
oprostila to sam ih izbacila. Setila sam se, moemo da ih sklonimo u
upu u bademovom gaju. Ako se vrati kui, uvek moemo da odemo po
njih i vratimo ih, a ako se ne vrati Podigni svoj kraj kutije, Akbare, i
budi paljiv.
Preneli su teku kutiju do izlaznih vrata. Tina ih je oprezno otvorila i

provirila napolje. Ne vidim nikoga, pokazala je. Idemo.

Tako su hodali do kraja ulice, gde su imali svoju baticu, pa su se kroz
tamu probili do stare, oronule upe. Vrata su bila otvorena. Tina je
zaukala kutiju iza batenskog alata i zatvorila je vrata za sobom.
Hajdemo kui!, znakovnim jezikom je pozvala Akbara.
Hvala nebesima da smo i to uspeno obavili, rekla je Tina kada su se
vratili u sigurnost svog doma.
ta emo dalje?, pokretima ruku je upitao Akbar.
Nita. Preostaje nam samo da ekamo i vidimo ta nam donosi
sutra.
Pitam se poeo je Akbar.
ta je bilo?
Ma, nita.
Dugo su samo utke sedeli. Nijedno od njih dvoje nije elelo da poe
na spavanje. Zlatno zvonce je svakog trena mogla da se pojavi na vratima.
Tada je Tina zaula neije korake. Moda je policija! Skoila je kao
oparena i provirila je kroz zavese, ali se ispostavilo da su to samo susedi
koji su krenuli na jutarnju molitvu u damiju.
Neka nam Bog pomogne, uskoro e svanuti, a Zlatnog zvonca jo
uvek nema da se vrati kui! Gde da ponem da je traim?
Oduvek je znala da Zlatno zvonce nikada nee voditi normalan ivot.
Zlatno zvonce nikada nee imati stalan dom, mua, dete, maku, kuhinju,
iPitam se ponovo je poeo Akbar.
ta je sad bilo?
Zlatno zvonce je ostavila nekoliko mislim, ako doe policija, misli
li da bi pretresali i moju radnju? Zlatno zvonce je ostavila neke stvari u
mojoj ostavi.
Tina se lupila po elu. ta je ona to krila u tvojoj radnji?
Samo neke papire, pokazao je Akbar.
Kakve papire?
One odtampane.
Moraemo da odemo do radnje, ali ne sada, svi su ve budni. Ponovo
je provirila kroz zavese. Mada pretpostavljam da to i nije bitno. Moemo
da se stopimo s masom. Hajde, bolje ikad nego nikad. Ogrnula se svojim
adorom.

Tina i Akbar su smireno izali iz kue i zajedno s ostalima krenuli put

damije.
Iza ugla skreni levo i poi ka svojoj radnji, pokazala mu je Tina.
Nemoj da pali svetlo. Ja u polako ii s drugim enama sve do damije,
pa u onda skrenuti ka radnji.
Akbar je postupio kako mu je ona rekla. Kada je stigao do cilja,
izvukao je svoj klju, stavio ga je u bravu, otvorio je vrata i skoro
neprimetno skliznuo unutra. Onda je tako u mraku ekao Tinu.
Nije morao dugo da eka. im je dola, kresnula je ibicu i pokazala:
Idi po uljanu lampu Ne, ekaj, bolje je da upalimo sveu.
Akbar je posrtao kroz tamu, ali je uspeo da se vrati s jednom velikom
sveom. Tina ju je pripalila i odmah pola ka ostavi.
Gde su ti papiri?
Nisam siguran. Nisam obraao panju na to.
Drei sveu u jednoj ruci, Tina je drugom rukom nasumino kopala
po mraku, dok nije napipala sveanj hartija u kartonskoj kutiji. Jedan list
hartije je prinela plamenu svee i proitala je nekoliko redova. Za nju to
nije imalo nikakvog smisla, ali barem je mogla da zakljui da je u pitanju
letak. Gurnula ga je u Akbarove ruke. Kako si mogao da bude tako
glup?, gnevno je gestikulirala. Glup, glup, glup! Klekla je na kolena i
nastavila pretragu. Ispod stola je izvukla pisau mainu. Kako u se
ikada otarasiti neega kao to je ovo? O, Akbare, upropatava mi ivot!
Tina je na laktovima i kolenima puzila kroz mrak. Iza drvene kutije je
pronala nekoliko limenki boje u spreju. Tada je po prvi put u ivotu
videla sprej za ispisivanje grafita. Paljivo je podigla jednu limenku i
prouavala je pod mutnjikavom svetlou svee. ta je doavola sad pa
ovo? O, Gospode, ne pribliavaj se, Akbare! Ne dodiruj to, moe da
eksplodira! Daj mi neku plastinu kesicu. U redu, sada ovo ubaci u tu
kesicu. Ne, ekaj, bolje da ja to sama uradim!
Podizala je limenke, jednu po jednu, odlaui ih u kesu. Zlatno
zvonce, gunala je: Ne samo da si unitila svoj ivot, nego i moj.
Zatim se okrenula ka Akbaru. Pouri! Gde je moj ador? Ja u nositi
hartije, ti uzmi pisau mainu. Sakrij je ispod svog kaputa. Ili je zamotaj
u neke stare krpe. Ne, u ilim. Brzo! Ja u poneti ove limenke opasnog
izgleda. A sad krei! Prati me do reke!

Napolju je ve bilo svetlo, iako sunce jo uvek nije izalo.

Pored pekare su naleteli na nekolicinu mukaraca koji su urili
kuama nosei sve hleb.
Salaam aleikum!
Salaam aleikum!
Tina je skrenula u jednu sporednu uliicu, u pravcu senice natkrivene
vinovom lozom, a Akbar ju je posluno sledio. Posle petnaestak minuta
hoda, stigli su do reke. Tina se malko promuvala unaokolo i tako je
pronala jedan potei kamen, koji je ubacila u kutiju s lecima. Zatim je
svukla svoju maramu s glave, njome je uvezala kutiju i spustila je u vodu.
Posle toga je bojaljivo podigla kesu u kojoj su se nalazile limenke s
bojom u spreju. Kesu je napunila vodom, zatim ju je vrsto svezala i
neno je bacila to dalje od obale. Kesa je nakratko ostala da pluta na
povrini, a onda je potonula.
Nemoj samo tu da stoji kao kip! ljutila se na Akbara. I tu mainu
zavrljai u reku!
Ali Akbar nije mogao da se natera da to uini. Nekao se.
Zato mu je Tina uzela mainu iz ruku, sila do same ivice reke i bacila
je to je dalje mogla. Maina je glasno pljusnula u vodu, ali je tada Tina
pala na kolena. Jao, moja lea! kukala je. Doi ovamo, Akbare! Dri me
za ruku! Ne mogu da diem. Ne, ne dodiruj me, ne prilazi mi. Eh, Zlatno
zvonce, vidi ta si mi uradila!
Poela je da plae. Tek posle nekoliko minuta, konano je ponovo bila
u stanju da se podigne na svoje noge, mada uz Akbarovu pomo. Uhvatila
ga je za ruku, pa su polagano krenuli svojoj kui.
U jedanaest sati tog istog prepodneva, dvojica agenata tajne policije
uli su u Akbarovu radnju. Akbar nije bio raspoloen za rad tog jutra, ali
je Tina insistirala: Idi u svoju radnju kao to to obino ini i pozabavi se
svojim poslom. Ne smemo da se ponaamo izvan uobiajenog, ili e ljudi
shvatiti da Zlatno zvonce sino nije dola kui.
Akbar je sedeo na svojoj klupi za rad, kada su senke dvojice
mukaraca pale preko ilima koji je popravljao. Trgnuvi se, podigao je
glavu i krenuo da ustane.
Ostani da sedi, gestikulacijom mu je pokazao jedan od njih.
Akbar je slutio da su to oni ljudi koje je Tina spominjala. Drugi agent

se etkao oko radnje, prouavajui svaki detalj. Sklonio je u stranu ilime

s klupe za rad i zagledao se u jednu kutiju na polici.
Tvoja ki, devojka koja ti pomae u radnji, gde je ona?, pitao je
agent, sluei se osnovnim znakovnim jezikom.
Uprkos prilino nespretnim i nejasnim znacima tog oveka, Akbar je
znao tano ta je hteo da ga pita.
ta je ona ovde radila?, nastavio je agent.
Ne znam o emu govorite, znakovnim jezikom mu je uzvratio Akbar.
Tvoja ki, agent je jo naglaenije gestikulirao. Ki, naunice.
Zelene naunice. Duga kosa. Grudi. Razume li me? ime se ona ovde
bavila? Ko je jo dolazio u tvoju radnju?
Akbar je znao da je najbolje da nita ne govori, ali je bio uznemiren
nevetim pokretima tog oveka. Opisivao je dugu kosu i zelene naunice
Zlatnog zvonca. To je znailo da ju je video bez adora. Zar to nije bilo
nemogue?
Iako je u Akbarovoj nutrini sve kljualo, uspeo je da ostane smireno
da sedi na svojoj stolici.
Ne razume te ta mu govori, umeao se drugi agent.
Razume on mene savreno. Pokai mu fotografije.
Drugi agent je otiao do ostave.
Onaj prvi agent je iz depa svog kaputa izvukao nekolicinu fotografija.
Zatim je pred Akbarovo lice tutnuo sliku nekog mukarca. Poznaje li
ovog oveka?
Ne razumem. Dozvolite mi da dovedem svoju enu.
Sedi. Paljivo pogledaj ovaj lik. Da li si tog oveka ikada video u
svojoj radnji? Da li je imao bilo kakvu vezu s tvojom kerkom? Da li je

Ne razumem. Morate poslati nekoga po moju enu, ve drugi put je

zatraio Akbar.
Kladim se da e sada razumeti. Evo jo jedne slike. Siguran sam da
nju prepoznaje, rekao je, zlobno se smekajui. A onda mu je pruio
fotografiju na kojoj se videla Zlatno zvonce, zamrene kose i lica punog
posekotina i modrica.
To je bila kap koja je prelila au. Taj ovek je dotakao ono to se nije
smelo dirati. Akbar je istrgao fotografiju iz njegove ruke, skoio je na
noge i odgurnuo agenta u stranu.

Agent je ustuknuo par koraka, ali je zatim izvukao pitolj i dreknuo:

Sedi dole! Meutim, to je samo pogoralo situaciju. Akbar je dograbio
tap i poeo njime da ga udara, sve vreme kriei:
NAAAUPOOOULEEEE!
Drugi agent je izjurio iz ostave i taman je hteo da epa Akbara
otpozadi, kada se Akbar naglo okrenuo na petama i svojim tapom ga
snano tresnuo po ramenu. Agent se previjao od bola.
Akbar je izjurio napolje i poeo da vie: MOOOUJA MAAULENAAA.
NAUUUNICE!
Vlasnici ostalih radnji su izali da vide ta se zbiva, a prolaznici su mu
prilazili spremni da pomognu. U emu je problem?
Unutra. Oni ljudi. Slika. Zlatno zvonce. Njena kosa, njene naunice,
pokazivao je.
Niko nije imao pojma o emu on govori.
Situacija je potpuno izmakla kontroli. Ozloglaeni agenti tajne policije
zavukli su se u svoja kola i nestali.
Susedni trgovci su odvukli Akbara nazad u njegovu radnju.
ta su ovi hteli?
Taj ovek je imao fotografiju u depu. Duga kosa Zlatnog zvonca.
Njene zelene naunice. I njene Kako su mogli da vide njene naunice?
Razumete li me?
Ne, odgovorio je piljar.
Zlatno zvonce nije dola kui, hou da kaem, sino se jako kasno
vratila kui, ali moja ena e vam rei neto vie o tome. A onaj ovek je
izvukao pitolj. Imao je sliku u svom depu. Odjednom sam se razbesneo,
dohvatio sam tap i poeo sam da ga udaram. Drugi agent je hteo da me
zaustavi otpozadi. Jako sam ga udario fotografija, gde je fotografija?
Mislim da bi najbolje bilo da dovedemo njegovu enu, zakljuio je
pekar. Neto ga je uznemirilo.
***
Imael je telefonirao jo nekoliko puta, ali Tina nije smogla snage da
mu kae da je Zlatno zvonce u zatvoru. Umesto toga, kad god bi on
pozvao, govorila mu je kako je Zlatno zvonce ba malopre izala.
Tina, nije mi tako jednostavno da vas zovem telefonom. Ne mogu to

esto da inim. Pokuau ponovo sutra uvee oko sedam sati, rekao je na
kraju. Reci to Zlatnom zvoncu, zato to elim da porazgovaram s njom. I
moe li rei ocu da sutra uvee ranije doe kui? Voleo bih da ujem
njegov glas. On je dobro, zar ne?
Ostarili smo. Neki su dani bolji od drugih. Ali on se dobro dri. I dalje
dugo ostaje na poslu.
To je bila la, jer je upravo u tom trenutku Akbar bolestan leao u
postelji. Tina je namerno stajala tako da mu je bila okrenuta leima, kako
ne bi shvatio da ona pria s Imaelom, ali je Akbar naslutio da ona neto
skriva od njega. S mukom se podigao na noge, priao je Tini i znakovnim
jezikom je upitao: S kim to razgovara?
S naom kominicom, odgovorila je ona.
Akbaru je bilo jasno da ga je slagala.
Da li je to Imael?, pokazao je, posle ega je rekao svojim teko
razumljivim glasom Ismaa Ismaa Ismaa Agggaaa Aga Akkekebaaraa.
Tina!, povikao je Imael u telefonsku slualicu. Da li je to otac? Akbar
je zgrabio slualicu i drhtavim glasom poeo da mu prenosi priu o
Zlatnom zvoncu: Ja ja ja plaaako ona odeodeode ja ja ja Akka u krrrevet
ohohoh rrrad raadna saatvouren ona neemaje neemaje oh nenene.
Potom je slualicu predao Tini, obrisao je suze i vratio se u krevet.
Jecajui, Tina je Imaelu priznala istinu. Kazala mu je da je Zlatno
zvonce u zatvoru, da su im tek posle est meseci konano dali doputenje
da je poseuju jedanput meseno, da se Akbar sruio ispod kedrova i da
su ga susedi na leima doneli kui.
***
Akbar se jeste vratio u svoju radnju, ali je posao za njega sada
predstavljao muenje.
Neto nije u redu u mojoj glavi, poalio se Tini. Stalno upliem
pogrene cvetove u ilime koje popravljam.
Samo mora da se skoncentrie. Ako bude pravio greke, neemo
vie imati novca. Idi u radnju, pa se polako i smireno posveti poslu.
Oseaj e ti se ve vratiti.
Nekoliko meseci kasnije,kada se jednog dana nije vratio kui posle
radnog vremena, Tina je pola da ga potrai. Zatekla ga je kako lei na
ilimu, s onom njegovom udnom belenicom pored sebe. Oigledno se

onesvestio. Tina je otrala do pekare. Pekar je odmah pozvao hitnu

pomo i Akhar je prevezen u bolnicu. Va mu mora da se odmara,
doktor je kazao Tini. Preterani rad e ga ubiti.
Nakon nedelju dana, Akbar je puten iz bolnice. Sada vie nije mogao
da hoda bez podrke tapa.
On je mrzeo da boravi kod kue pa se tako jednog jutra uz pomo
tapa odvukao do svoje radnje, otkljuao vrata, privukao svoju stolicu do
prozora, seo i pokuao malko da radi. Popodne je otiao do groblja i sedeo
pored groba svog neaka Davada. Odatle, zagledao se u planinu Safron.
Kada se spustilo vee, vratio se kui. Gde si bio? prasnula je Tina ta
u da radim ako negde padne?
Uao je unutra, uzeo olovku i precrtao jo jedan dan u kalendaru.
Zatim je odbrojao koliko je dana preostalo do sledee posete Zlatnom
zvoncu.
Na dan posete je ustajao u cik zore, uzeo bi svoj tap i sam je peice
prelazio skoro deset kilometara do zatvora.
Tina ga je preklinjala: Nemoj to da radi. Nije dobro za tebe. Zato ne
ide autobusom, kao ja?
Ali Akbar nije hteo da je poslua. Tako se oseam bolje. Ne treba da
brine za mene. Ne hodam brzo. Usput esto zastajem i odmaram se.
Kad bi stigao do zatvora, obino je sedeo u oblinjoj ajdinici na trgu,
dok ne bi stigao autobus natovaren posetiocima. im bi ugledao Tinu,
ustao bi i poao joj u susret.
Akbar bi uvek sa sobom poneo nekoliko klupka vunice koje je sam
obojio, zato to je Zlatno zvonce plela arape, rukavice i tople podmajce.
Budui da je na taj nain u mranoj eliji upropatavala sopstveni vid,
Tina joj je donosila svee povre i kuvano soivo. Prilikom. njihove
poslednje posete, Zlatno zvonce im je traila da joj donesu malo oraha i
suvih smokvi.
ta e ti to?, odbrusila je Tina. Ne kree se mnogo, pa ne bi trebalo
da jede previe smokvi.
Ne brini, majko, neu.
I tako, meseci i godine su prolazili. Berlinski zid je sruen i Imael je
zavrio u Holandiji, u kui na zemlji ukradenoj od mora. Imao je svoj
kutak u kom je mogao da sedi i prozor sa kojeg je mogao da sagledava

svoju prolost.
To su bile teke godine, ali mu nije bilo ao to je pobegao, niti se
kajao zbog svog politikog opredeljenja. Mnogo je toga nauio, doiveo je
raznorazna iskustva, ak je umeo i da uiva u svom ivotu. Meutim,
boravak Zlatnog zvonca u zatvoru za njega je predstavljao nepresuni
izvor bola i brige. Ujedno, oseao je strahovitu krivicu.
Bila je zima. Rano jednog jutra, Akbar je uzeo svoj tap i zaputio se ka
zatvoru.
U prolee ili leto, uvek je sretao zemljoradnike koji su ili da obrauju
svoja polja. Salaam, Aga Akbare, kako si?
Bolje.
A tvoja ki?
Dobro je. Isplela mi je kapu i rukavice za zimu. ak je poela i ilim
da tka. Ona kae da, kad ga zavri, see na svoj arobni ilim i na njemu
e da odleti iz zatvora, znakovnim jezikom im je objanjavao Akbar. Da
odleti, ponovio je uz smeh, pa je tapom mahnuo kroz vazduh.
U prolee bi obino seo, ispio bi koju olju aja sa seljacima, nakratko
bi predahnuo, a onda bi nastavio dalje da peai.
Ali zimi je bilo daleko tee. Nije mogao da zastajkuje da se odmori,
zato to je bilo suvie hladno. Meutim, njemu to nije smetalo. Sve
vreme dok je hodao, u mislima je razgovarao sa Zlatnim zvoncem, to mu
je pomagalo da zaboravi na hladnou u nogama.
Prilikom poslednje posete, primetio je da Zlatno zvonce izgleda
starije. Lice joj je bilo izborano, a ramena su joj bila blago povijena.
Moda mu se uinilo i nije stvarno bila pogrbljena, ali je svejedno na
to ukazao Tini. Zapazio sam da je Zlatno zvonce poela da se grbavi. Zar
nisi i ti to primetila?
Ne, ali sigurno je tako od tolikog sedenja. Kad su etiri ili pet
devojaka zgurane u onu jednu skuenu eliju, nema mnogo prostora za
kretanje. Morae da nadoknadi hodanje kad izae. Od toga e joj se lea
ispraviti.
Ali kada e izai?
Ne znam, Akbare. Takve stvari nee da nam kau. Moda uskoro, a
moda e je jo dugo zadrati.
Koliko je to dugo?

Ma stvarno, Akbare, otkud bih ja to znala? Moda toliko dugo da tada

ni ja vie neu moi da hodam.
Njen odgovor ga je rastuio.
Dok je iao ka zatvoru, Akbar je mozgao o njenim reima. Dugo,
kazala je Tina, moda toliko dugo da tada ni ona vie nee moi da hoda.
Dotle, pomislio je Akbar, ja u verovatno ve biti mrtav.
Kosa Zlatnog zvonca je prerano osedela. Ali bila je mudra i jaka, pa se
Akbar nadao da e izdrati sve te godine. Kada je konano oslobode, jo e
imati vremena za dug i lep ivot, jo dugo e biti radno sposobna, moda
e i decu roditi. Akbar je bio uveren da e se Zlatno zvonce nekako snai,
budui da je proitala tako mnogo knjiga.
Tina nije volela da Akbar bude tako tuan. Teila ga je da e sve biti u
redu. Ako dopusti da te tuga savlada, rekla mu je, ponovo e pasti i
umreti. A ako bude mrtav, vie nee moi da poseuje Zlatno zvonce i
zato e Zlatno zvonce veito plakati u svojoj zatvorskoj eliji. Tina mu je
takoe rekla da, ako bude umro, vie nikada nee videti ni Imaela.
Moda bismo mogli da odemo da posetimo Imaela kad Zlatno zvonce
izae iz zatvora, predloila je Tina. Leteemo avionom. Ko zna? Moda
e se jednog dana to zaista ostvariti.
Gde sada ivi Imael?, pitao ju je Akbar.
ivi u jednoj zemlji gde uopte nema planina, rekla je Tina. Tamo
je uvek oblano, stalno duva vetar, a on ivi na dnu mora.
Na dnu mora? Mora?
Da, potvrdila je Tina. Odatle su ispumpali svu vodu. Sada drvee
raste na mestu gde je nekada bilo morsko dno, pa i krave tu pasu travu.
Za Akbara to nije imalo nikakvog smisla, ali Imael je ipak tamo iveo.
Dok je peaio, Akbar je razmiljao o injenici da je Zlatno zvonce
oduvek bila znatno strpljivija od Imaela. Sve nejasnoe mu je
objanjavala s neizmernom strpljivou.
Imael je imao obiaj da mu govori o krupnim stvarima o nebu,
zvezdama, zemlji, mesecu dok je Zlatno zvonce vie obraala panju na
sitnice.
Jednom prilikom, sa zemlje je podigla kamen. Tu se nalaze siune
estice koje se kreu u njegovoj unutranjosti.
U unutranjosti kamena?, iuavao se Akbar.

Da. Malecke stvarice koje se okreu jedna oko druge, objasnila mu

je Zlatno zvonce, na isti nain kao to se planeta Zemlja okree oko
sunca.
On jo uvek nije mogao da poveruje. To je nemogue, pokazao je
znakovnim jezikom. Kamen je samo kamen. Ako ga smrska ekiem,
nita unutra nee videti. Nema zemlje, nema sunca.
Zlatno zvonce mu je pruila eki. On je razbio kamen. Vidi, nema
sunca.
Neka bude jo manji, rekla je ona.
Postupio je kako mu je rekla. Manje i manje i jo manje. Udarao je
kamen sve dok od njega nije preostala samo gomilica peska i dalje se nije
mogao razgraditi.
Sunce se nalazi u najmanjem zrncu peska, rekla mu je Zlatno
zvonce.
Akbar se glasno nasmejao.
Pametna je ona, pomislio je dok se pribliavao zatvoru. Sve to
upijala je iz knjiga. Prisetio se jo jednog objanjenja Zlatnog zvonca.
Nekom prilikom, poloila je glavu na njegove grudi i rekla: Bum, bum,
bum.
ta ti to znai: bum, bum, bum?, pitao ju je znakovnim jezikom.
Ovde, odmah ispod tvojih rebara, nalazi se motor, odgovorila mu je.
Motor?
On se zakikotao, ali je tada ona otvorila knjigu i pokazala mu sliku
motora ispod rebara koji se neprestano oglaavao s bum, bum, bum.
Zatvor se nalazio na brdu. Dok je Akbar stigao do trga ispred zatvorske
zgrade, sunce je ve bilo izalo. Meutim, jo uvek je bilo rano, pa je
poao do ajdinice da saeka Tinu. Gazda mu je doneo olju aja i pitao
ga da li eli i neto da pojede.
Malo hleba i sira, pokazao je.
Zagledao se kroz prozor, ka planinama prekrivenim snegom, a zatim
je osmotrio malecke prozore zatvorskih elija. Zlatno zvonce je u jednoj
od tih elija,pomislio je. Ona zna da ja sada ekam u ajdinici. Uskoro u
moi da je vidim i ona e me pitati: Kako si, oe? Jesi li peice doao
dovde? Ne bi trebalo to da radi, ponovo e te zaboleti koleno. Zato ne
dolazi autobusom?

Ne volim autobuse. Ne mogu da razmiljam od onih smrdljivih

izduvnih gasova. Hodanje mi prua priliku da mislim.
Nikako mu se ne dopada to to zatvorski uvar stoji pored Zlatnog
zvonca i dri je na oku tokom cele posete. Tina kae kako bi trebalo
jednostavno da zanemari prisustvo tog oveka, da se pretvara da on i nije
tu. Ali njemu to ne uspeva.
Jednim je pokretom ruke pokazao straaru da se skloni u stranu.
Tina ga je odmah cimnula za rukav. Nemoj to da radi! Mogu da nam
zabrane da je ikada ponovo vidimo.
Vreme odreeno za posetu je kratko, prosto proleti. Ne vredi aliti
se, kae Tina, bolje ita nego nita.
Akbar je video autobus koji je proao pored ajdinice i zaustavio se
na stanici. Posmatrao je posetioce kako izlaze iz njega.
Ugledao je i Tinu, koja je nosila povre kupljeno za Zlatno zvonce. Sve
tee hoda, pomislio je Akbar. Nije to ranije primetio. Ostarila je i ona,
zakljuio je.
Politikim zatvorenicima nije bilo dozvoljeno da u posetu primaju bilo
koga osim svojih roditelja. Kad bi se kapija otvorila, mnotvo oeva i
majki nagrnuli bi u salu za posete i ukopali bi se ispred zida od reetki.
Zatvorenici su stajali poreani iza drugog niza reetki, na otprilike dva
metra razdaljine. Budui da su svi istovremeno govorili, morao si da vie
kako bi te uli. Takoe, i brzina je bila znaajna, jer je vremena bilo
premalo. Sve neizgovorene rei morale su takve i da ostanu sve do
narednog meseca.
Povremeno bi se majinski krik prolomio kroz tu sveoptu galamu.
Usledio bi trenutni muk jer su svi znali da, kad se neko od zatvorenika ne
bi pojavio, to je moglo da znai samo da je pogubljen. Sati odreeni za
posetu predstavljali su muenje za roditelje. Umirali su ve po hiljadu
malih smrti dok se njihovi sinovi i keri ne bi pojavili iza reetki. Hoe li
on doi danas? Hoe li se ona danas pojaviti?
Akbar nije bio svestan te mogunosti. Tina ga je potedela tog
dodatnog nemira. Ali ona je uvek bila sva kao na iglama dok najzad ne bi
ugledala Zlatno zvonce.
Otvorila su se unutranja vrata. uvar je poveo zatvorenike do reetki,
ali Zlatnog zvonca nije bilo meu njima njeno mesto je ostalo prazno.

Tina je poelela da vrisne, ali se nije usuivala. Akbar je primetio kako joj
se tresu ruke u kojima je drala kese s povrem. Tina se onesvestila, a
Akbara je obuzela panika.
Dvojica straara su uhvatili Tinu ispod miki, odvukli su je preko poda
i izbacili napolje. Akbar ih je sve vreme pratio, ali se onda okrenuo i
vratio se unutra.
Gde je moja ki?, znakovnim jezikom se obratio straaru koji je
stajao s druge strane reetki. Ovaj mu nije nita odgovorio.
Zlatno zvonce, moja ki, uurbano je gestikulirao, uzrujano
pogledavajui ka Tini, koja je leala na zemlji pored kapije.
Straar se pretvarao da ga ne vidi.
Po zavretku posete, uvari su rasterali roditelje.
I ti, takoe! Napolje!, terao ga je straar.
Ali nisam video moju kerku.
Napolje!, dreknuo je policajac, pokazujui ka vratima.
Akbar nije hteo da ode. Policajac ga je epao za ruku: Rekao sam ti
da se gubi!
Akbar se obesio o reetke i poeo da vie: Mooooujaa eerrr!
Trojica uvara su ga odvojili od reetki i izgurali kroz vrata. On je
podigao svoj tap i taman je hteo njime da tresne po glavi jednog uvara,
kad se iznenada setio ta mu je Tina kazala: Nemoj da se razbesni. Ne
obraaj se straarima. I nemoj da udara nikoga u uniformi. Ako to
uradi, onda oni posle mogu da ubiju Zlatno zvonce.
Zato je Akbar spustio tap, osmehnuo se i pokazao: U redu, sam u
otii.
Ostali roditelji su ga ekali ispred. Okruili su ga sa svih strana.
Pa? Jesi li je video?
Ne! Izbacili su me napolje, pokazao je.
Kakva drskost. To nisu ljudi, to su ivotinje, promrmljala je jedna
majka.
Gde je moja supruga?
Nekoliko ena su je odvele kui, objasnio mu je jedan ovek.
Da li je ona dobro?
Ne brini. One e se postarati za nju.
Akbar nije znao ta dalje treba da uini. Svi su aputali o tome kako je

Zlatno zvonce najverovatnije pogubljena.

Ali u tom sluaju, porodica bi morala da bude obavetena,
negodovala je jedna majka.
Oni su gori nego to misli, nadovezala se druga. Hoe da pred
njima padne na kolena. Tek tada e ti saoptiti da su ti ubili dete.
U autobusu na putu ovamo, jedva ujnim glasom umeala se i trea
majka: ula sam da su policajci cele noi proeljavali planine, sa sve
psima i lampama za potragu, traei neke zatvorenike koji su uspeli da
pobegnu.
Zaista?
Pria se da je troje zatvorenika pobeglo.
Iz politikog zatvora? Jesi li ti poludela?
I ja sam takoe uo tako neto, nespokojno je prokomentarisao
jedan ovek. Ljudi su o tome ukali u ajdinici.
Majke su prekrile lica adorima, ali su i dalje stajale u manjim
grupicama, razgovarajui.
Akbar je sam stajao po strani.
Dva dipa s naoruanim policajcima i psima spustili su se niz brdo i
zaustavili se na trgu.
Gubite se odavde!, dreknuo je jedan od njih.Beite kui!
Majke su pourile ka autobuskoj stanici, gde su ih oevi ve ekali.
Autobus je otiao i trg je ostao pust. Ledeni planinski vetar je brisao
plonike. Akbar je stajao na autobuskoj stanici. Nadao se da e zatvorski
imam izai napolje.
U tom sluaju, on bi priao imamu, poljubio bi mu ruku i oslonio se
na njegovu milost: Zlatno zvonce nije dola. A moja ena se onesvestila.
Da li moda znate ta
Zatvorska kapija se irom otvorila. Jedna devojka koja je radila kao
uvar u enskom delu zatvora izala je napolje, ogrnuta adorom.
Krenula je prema autobuskoj stanici.
Akbar ju je prepoznao. To je bila ki jedne njegove muterije. Klimnuo
joj je glavom u znak pozdrava i ona mu je uzvratila.
Moja ki, kolebljivo joj se obratio jezikom znakova. Nije dola.
Devojka je podigla pogled ka zatvoru i udaljila se nekoliko koraka od.
njega.

Moja ena se onesvestila, nastavio je Akbar. Pitao sam straara gde

je Zlatno zvonce, ali
Devojka je uznemireno bacila pogled prema kapiji, zatim prema
ajdinici.
Vaa ki je otila! rekla mu je jezikom znakova, skrivajui pokrete
adorom.
Otila?, iznenaeno je pokazao Akbar.
U planine, pokazala je ona i potom urno krenula ka autobusu koji
se pribliavao.

Tragovi koraka
Teko je odrediti jesu li to
ivotinjski tragovi ili otisci ljudskih koraka.

rak se spustio i Akbarova kua je vrvela od aktivnosti. Susedi su

neprestano navraali. Svi su bili ubeeni da je Zlatno zvonce jedna
od troje odbeglih zatvorenika, iako nisu imali nikakvu zvaninu
informaciju.
Meusobno su se domunavali kako je Zlatno zvonce mesecima
spremala svoj beg, pletui toplu odeu od Akbarove vune i skupljajui
zalihe oraha. Ipak, teko je bilo u sve to poverovati.
Tina, okruena porodicom i susedima, bila je izvan sebe od brige.
Marzi i Enzi su nastojale da je smire.
Nema smisla da se ponaa kao da je Zlatno zvonce mrtva, majko,
rekla joj je Enzi. Imam oseaj da je jo uvek iva. Do sada je moda ve
stigla do vrha planine Safron.
Do vrha planine Safron?, jadikovala je Tina. Nije mogue da je
pobegla. Ja poznajem svoju ki. Molim vas, da li bi neko otiao da pita ta
je bilo s njom? Hoe li neko, preklinjem vas, da se podrobnije raspita?
Moda je stvarno pobegla, kazala je Marzi. Svima je poznato da su
straari ceo dan pretraivali planine. Pokuaj da se sabere, majko. ak i
ako su je uhvati
Prekini!, kriknula je Tina, rukama zapuivi ui.
Naglo je nastupila sveopta tiina. Tek tada je Tina primetila da Akbar
nije tu.
Zar Akbar nije doao kui?
Moda je otiao pravo u svoju radnju.
Susedi su se meusobno doaptavali. Razumete li ta to znai ako su
zatvorenici stvarno pobegli?, rekao je jedan.

Nadajmo se samo da ih straari nee uloviti, nadovezao se drugi.

Pitam se mogu li da opstanu tamo u planinama. Jezivo je hladno, a
Zlatno zvonce nije iskusna planinarka.
Oh, ali ona je vrsta! Ja pretpostavljam da su imali pomo spolja.
Bilo bi suludo s njihove strane da su tek tako krenuli u planine. Moda ih
je neko s kolima ekao ispred zatvora.
Pria se da je Zlatno zvonce navukla crni ador, a zatim je
jednostavno izala kroz kapiju i nestala.
To nije mogue.
Zato ne? Zar nije rekla da tka arobni tepih na kome e odleteti?
Jeim se i od same pomisli na sve to.
Marzi! Enzi! Gde su Bolfazl i Atri?, pitala je Tina. Da li bi neko
otiao do radnje da proveri da li se otac vratio iz zatvora?
Prva kominica je skuvala supu, a jedna susetka s druge strane ulice
je pripremila aj. Napunila je ae za sve prisutne i donela ih na
posluavniku. Marzi je navukla svoj ador i pola je do Akbarove radnje
da vidi nije li on tamo.
Bolfazl i Atri, supruzi Marzi i Enzi, stigli su nedugo zatim. Ili su do
imama s nadom da e saznati ta se to zbivalo.
Dakle?, kriknula je Tina i podigla se na noge.
Nita, odgovorio je Bolfazl. Kao da su sva vrata ovog sveta
zatvorena. Nismo uspeli da dopremo ni do koga.
Evo, uzmi malo aja, rekla je Enzi. Jednostavno emo morati da
ekamo. Nita mi tu vie ne moemo da uinimo.
Vrata su se otvorila. Ula je Marzi i obavestila ih da se Akbar jo uvek
nije vratio.
Nije se vratio? Oh, Gospode, zakukala je Tina.
Onda je dohvatila svoj ador. Idem da ga traim. Bojim se da je
ponovo pao. Bolfazl, Atri, da li biste poli sa mnom?
Sedi, Tina, zaustavila ju je Enzi. Nemoj toliko da se uzbuuje.
Mukarci e saznati gde je on.
Jel vidite?, plakala je Tina. Hiljadu puta sam mu rekla da ide
autobusom, ali me on nikad ne slua.
Moda je usput svratio kod nekog prijatelja, nagaala je Enzi.
Hajde prvo da telefoniramo nekolicini ljudi. Ako nije ni tamo, nai

muevi e poi da ga potrae. Samo ti sedi, sve e biti u redu.

Tri mukarca Tinini zetovi i jedan komija obukli su topliju
odeu, poneli nekoliko lampi i poli u mrak da trae Akbara.
Kretali su se u pravcu zatvora, obasjavajui sneg za sluaj da je tu
negde pao. Kod svih osoba na koje su uzgred nabasali raspitivali su se da
li su ga moda videli.
Izvinite, da niste sluajno videli Akbara?
Agu Akbara?
Da, onog to popravlja ilime. Znate, on je gluvonem.
Akbara koji peai do zatvora?
Da.
esto ga sreem, ali danas nisam.
I tako su nastavili dalje, sve dok nisu naili na jednog starog
zemljoradnika koji je kroz sneg gurao kolica natovarena drvima za ogrev.
Salaam aleikum, pozdravili su ga.
Dobro vee, gde su se gospoda zaputila po ovoj hladnoi?
Traimo Agu Akbara, onog to popravlja ilime.
O, onog oveka sa tapom koji peai do
Da. Da ga moda niste videli danas?
Ne. Ceo dan sam bio u kui.
U daljini su ugledali jedan autobus koji se sputao niz planinu. Podigli
su lampe. Autobus se nesigurno zaustavio pokraj zaleenog puta. Zar
neete da uete?, kroz prozor im je doviknuo voza.
Ne. Mi traimo Agu Akbara.
Kog Agu Akbara?
Onog to popravlja ilime.
Mislite na onog gluvonemog oveka ija je ki u zatvoru?
Da, videli ste ga?
Mislim da jesam.
Gde? Kada?
Nisam ba sasvim siguran. Jutros? Ili danas popodne? Ipak mislim
da je to moda bilo oko jedanaest sati, ili je ve bilo podne? Svejedno, ini
mi se da je iao ka planini kad sam ga ugledao, ali se ne seam gde.
Okrenuo se ka svojim putnicima. Jel neko danas video onog
gluvonemog ilimara? Ne?

Autobus je otiao dalje svojim putem. A mukarci su nastavili

potragu.
Neto mu se sigurno desilo, zakljuio je sused. Moda bi trebalo o
tome da obavestimo policiju.
Policiju? Zar veruje da bi nam oni pomogli?
Hajde da preemo jo par kilometara, predloio je Atri. Ispred
sledeeg sela se nalazi jedna garaa. Moemo tamo da se raspitamo. Mora
da ga je neko video.
Hladan vetar je duvao s planina i sa sobom donosio i sneg.
Nije mi jasno kako bolestan ovek poput Akbara moe da prepeai
ceo ovaj put prokomentarisao je sused.
Snaan je on.
Da, ali je i bolestan.
Hoda polako i ne premara se, rekao je Bolfazl. On se retko kada
vozi autobusom ili taksijem. Tano je da je bolestan, ali je ipak vri od
mene.
Izgleda kao da je garaa zatvorena, primetio je Atri. Veeras se niko
ne usuuje da izae na klizave puteve.
Ipak, nastavili su da hodaju dok nisu stigli do garae.
Oh, sjajno, tu je telefonska govornica, kazao je Bolfazl. Javiu se
kui. Ko zna? Moda se do sada ve vratio.
Marzi se javila na telefon.
To sam ja, Bolfazl. Da li se vratio kui? Ne? Skoro smo sve pretraili.
U redu, nastaviemo da ga traimo. Pozvau vas ako ga pronaemo.
Vlasnik garae ivi u oblinjem selu, dosetio se Atri. On ga je
sigurno video. Hajdemo do njegove kue.
Stigli su i do sela. U piljarnici su pitali gde ivi vlasnik garae.
Nekoliko ulica odavde, objasnio im je piljar, u kui s velikim
gvozdenim vratima.
Ulazno zvono je bilo pokvareno. Zato je Atri podigao jedan kamen sa
zemlje i njime poeo da lupa po vratima. Neki pas je zalajao.
Ko je to?, zauo se jedan enski glas.
Izvinite. Da li je
Vrata su se otvorila i na njima se pojavio vlasnik garae lino.
Oprostite to vas uznemiravamo u ovako kasne sate, rekao je Atri,

ali mi traimo ilimara koji peice ide do zatvora. Znate li na koga

mislim?
Naravno. Agu Akbara. Dobro ga poznajem. I meni je popravio jedan
ilim. Uvek mi mahne kada ovuda proe na putu do zatvora. Zato? Da li
mu se neto dogodilo?
Jutros je ponovo peaio do zatvora, ali jo ga nema da se vrati kui.
On ima problema sa srcem, pa smo zabrinuti za njega. Usput smo sve
pretraili. Jeste li ga danas videli?
Video sam ga jutros kad je iao u pravcu zatvora, dok sam radio u
svojoj garai, ali se ne seam da sam primetio kako se vraa. Trebalo bi da
pitate ljude iz ajdinice, na trgu ispred zatvora. Imate li kola? Ne? Do
tamo ima jo mnogo da se peai. Saekajte samo da uzmem kaput, pa u
vas ja odvesti.
Vlasnik garae je dovezao svoj dip i mukarci su uli unutra.
Akbar je dobar ovek, rekao je dok je vozio. Ljudi govore kako on
donosi sreu. Popravio mi je ilim tako dobro da se ni ne primeuje da je
bilo ta doraivano. Njegov ivot nije bio lak, ali ionako sada svi ivimo u
jednom ludom svetu. Pogreno je stavljati ene i devojke u zatvor. Alah
e nas sigurno kazniti zbog toga. ak se ni ah nije usuivao da hapsi
ene, ali imami sve ine kako im je ef.
ajdinica je bila u mraku, ali je vlasnik garae znao gde gazda
ajdinice stanuje. Povezao je dip u pravcu planina. Posle nekoliko
kilometara, ugledali su svetla u selu. Parkirao je ispred jedne kue na
seoskom trgu.
Maadi! Hej, Maadi, jesi li kod kue?, povikao je ispod osvetljenog
prozora na drugom spratu.
Lice vlasnika ajdinice se ukazalo na prozoru. Prepoznao je dip i
siao dole.
Dobrodoli, uite. ta mogu da uinim za vas?
Moe li da pomogne ovim ljudima?, pitao ga je vlasnik garae.
Trae Agu Akbara, oveka koji popravlja ilime. Ma zna, onog
gluvonemog oveka koji hoda sa tapom i odlazi u posete svojoj kerki u
zatvoru.
Znam na koga misli.
Nije se vratio kui. Ima zdravstvenih problema, pa njegova porodica
strepi da negde nije pao. Pretraili su ceo put. Pomislio sam da. si ga

moda ti video.
U pravu si, jesam. Uvek u mojoj ajdinici saeka da njegova ena
stigne autobusom. Jutros je dorukovao i kada je ona dola, njih dvoje su
zajedno uli u zatvor. Ali posle toga? Nemam pojma. ekaj da
razmislim Da, ponovo sam ga video posle vremena odreenog za
posete. Stajao je na autobuskoj stanici, priao je s nekom enom.
I ta se nakon toga zbilo?, umeao se Bolfazl.
Stigao je autobus, ali Akbar nije uao unutra. Izvesno vreme je ostao
tu da stoji, zagledan u planine. To je sve ega se seam.
Gde je dovraga mogao da ode posle toga?, udio se Bolfazl. Moda
je otiao kod nekoga u goste?, nagaao je Atri.
Ne, znao je da se Tina onesvestila.
Onda, mora da je krenuo kui, zakljuio je Atri.
Ne, isto sumnjam da je tako.
Pa gde se onda izgubio?, ubacio se i sused.
Dakle, ja mislim da je poao uzbrdo namesto nizbrdo.
Uzbrdo?
Da, u planine, rekao je Bolfazl.
U planine?, iznenaeno je ponovio sused.
Moda i jeste, sloio se Atri. To je sasvim mogue.
Smem li da vam postavim jedno pitanje?, Bolfazl se obratio gazdi
ajdinice. Sudei prema glasinama, nekoliko zatvorenika su pobegli. Da
sluajno ne znate neto vie o tome?
Gazda ajdinice je prvo pogledao u vlasnika garae, a potom je
pogledom odmerio Bolfazla. ao mi je, ali ja najradije gledam svoja
posla. Imam petoro dece, tako da odgovor glasi ne, ne znam nita o tom
begu. Video sam oveka koji popravlja ilime kako stoji na autobuskoj
stanici i to je sve to imam da vam kaem. ao mi je.
To je dovoljno, nadovezao se vlasnik garae. Dobili su odgovor na
svoje pitanje. Nisam eleo da se petljam u sve ovo, ali ovek koji
popravlja tepihe je draga osoba. Zato sam ih doveo ovde kod tebe. Ne
brini, odmah odlazimo.
Gazda ajdinice se vratio u kuu i zakljuao vrata za sobom. Vlasnik
garae je upalio motor svog dipa. Ne znam ta vi dalje planirate, kazao
je, ali ja sada moram da se vratim kui. Molim vas, oprostite mi to vam
nisam vie pomogao.

Ve ste mnogo uinili za nas, zahvalio se Bolfazl. Hvala vam.

Izuzetno bismo cenili ako biste mogli da nas odvezete do trga. Odvezao
ih je do trga i oni su se tamo iskrcali.
Dok su njih trojica ekali na autobuskoj stanici, raspravljali su o tome
ta sledee treba da uine.
Jo uvek ne smemo da odustajemo, rekao je Bolfazl. Hajde da
pregledamo planinsku stazu.
To bi bilo kao traenje igle u plastu sena, pobunio se sused.
Ja dobro poznajem Akbara, uzvratio mu je Bolfazl. Ako je i na
trenutak poverovao da je Zlatno zvonce pobegla u planine, on bi poao u
potragu za njom.
Ali zar bi se usudio da krene u planine po ovolikom snegu?,
negodovao je sused.
Ja bih upravo tako postupio da sam bio na njegovom mestu, rekao
je Bolfazl.
Ovo nije vreme za rasprave, dobacio je Atri. Hajde da poemo ka
planini. Nije mogao daleko da odmakne s onim svojim tapom.
Zakoraili su na planinsku stazu, runim lampama osvetljavajui otiske u
snegu.
Ovaj otisak je ostavila vojnika izma, primetio je Bolfazl. I onaj
tamo, kao i sve ove tu, takoe.
A ta je s ovima ovde?, upitao je Atri.
Te su tragove napravile obine cipele. Trebalo bi njih da pratimo.
Sigurno su njih pratili i zatvorski uvari, zakljuio je Atri.
isto sumnjam, prokomentarisao je sused. To nije putanja koju bi
iko odabrao u sluaju da pobegne iz zatvora.
Zato ne?, zaudio se Bolfazl.
Zato to se tragovi koraka jasno vide u snegu, objasnio mu je sused.
Ako je ovek u opasnosti i nema drugog izbora, eli to pre da se
domogne planina.
Ne slaem se, usprotivio se sused. Moja je pretpostavka da su
odabrali poploani put do sela, zatim su na isti nain otili do sledeeg
sela i sve tako dalje. Ako su pametni, skrivae se nekoliko dana, pa e tek
onda zai u planine.
U toj taki, otisci vojnikih izama su se prekidali i samo se jedna

skupina koraka nastavljala dalje, postepeno se prepliu s tragovima

planinskih koza.
Tri oveka penjali su se sve vie i vie, dok nisu stigli do stazice kojom
su mogle da se kreu samo kopitaste noge planinskih koza i planinari uz
pomo uadi i klinova. Ujedno, to je bila staza koja je vodila do peine u
kojoj se nalazio reljef s klinastim zapisom.
Sigurno je krenuo ovom stazom, kazao je Bolfazl.
Sa tapom?, umeao se Atri.
Bolfazl je kleknuo u sneg i pod svetlou lampe prouio otiske.
Planinske koze dolaze ovde u potrazi za hranom, rekao je. Veina
njih se ustruavaju da ode dalje. Nemogue je razaznati tragove ljudskih
koraka meu svim ovim otiscima. Mislim da bi najbolje bilo da se
vratimo.
Kui su stigli s ugaenim lampama tek oko ponoi. ene su ih utke
doekale. Niko se nije usuivao da zaplae, niko se nije odvaio ni re da
prozbori. No je progutala Akbara i Zlatno zvonce.
Dnevna svetlost je zagolicala prozor. Sunce se polako podizalo na
nebu, ali nije donosilo nikakve vesti. Dani su dolazili i odlazili, kao i noi,
ali bez ikakvih novosti.
A onda, na prvi dan prolea, kada je jedan obanin poao da potrai
travu za svoje stado, njegov pas je poeo da laje. obanin je pourio da
vidi o emu se radi. Tu, izmeu dve stene, pronaao je le jednog starca,
ija se seda kosa presijavala poput uglaanog srebra na svee napadalom
snegu.

Belenica s klinastim pismom

Beleke Age Akbara
Ovo je kraj prie o Agi Akbaru, ali ne i kraj njegove belenice s
klinastim pismom. Naalost, poslednjih nekoliko stranica je nemogue
protumaiti.
Teko je zakljuiti gde je napisao te poslednje stranice.
Kod kue?
Ne, verovatno nije.
Potpuno su neitke. Moda ih je pisao u planinama, pored strme
litice, uz koju je pomogao Zlatnom zvoncu da se popne.
Pomogao je Zlatnom zvoncu da se popne?
Ne, to nije mogue.
Svejedno, jasno se vidi da je tih poslednjih par stranica ispisivao u
tekim uslovima.
Nesumnjivo ih je ispunjavao na snegu, po jezivoj hladnoi.
Nita se vie nikada nije saznalo o odbeglim zatvorenicima. Do
dananjeg dana, njihova je sudbina ostala nepoznata. Moda ih je Akbar
zaista pronaao u planinama. Moda ih je posavetovao da ne slede prugu
i pokazao im put koji e ih odvesti do planine Safron.
Moda je Zlatnom zvoncu rekao: Kad stigne do peine, zai u nju
to dublje moe. Idi skroz do kraja, dok naposletku vie ne bude mogla
lepo da se uspravi. S tvoje desne strane, ugledae jednu gredu, a na toj
gredi e nai vreice sa suvim groem i urmama i suenim voem.
Uzmi ih, zajedno s toplom odeom i baterijskim lampama namenjenim
planinarima u nevolji, pa poi jo dublje u peinu. Nastavi dalje puzei,
sve dok ni to vie ne bude mogue. Tamo e biti bezbedna. Ostani tamo
nekoliko dana, dok straari ne odustanu od preeljavanja planine.
Vrlo je verovatno da su tako glasile poslednje reenice u Akbarovoj

belenici.
Sigurno je poljubio Zlatno zvonce na rastanku. Poi sada. Ne treba da
brine za mene. Ja u iskopati rupu u snegu i tu u saekati do sutra.
Onda u se po danu vratiti kui. Dobro je to sam ovde, jer ako se
zatvorski uvari pojave, vikau to glasnije mogu, pa u te upozoriti na to
ta se zbiva. Sreno mi putuj, dete moje.
Da li su Zlatno zvonce i ostali odbegli zatvorenici ikada stigli do
peine?
To je u potpunosti mogue. Ba kao to je mogue i to da su zaspali u
nekom kutku peine i nikada se vie nisu probudili.
Za sto godina od danas, ili moda tek za trista godina, probudie se
kao ljudi iz Kahafa, ija je pria ispriana u Svetoj knjizi:
I tako je to bilo sve dok ljudi iz Kahafa konano nisu potraili
utoite u peini. Blagoslovi nas svojom milou, kazali su.
U toj peini mi smo godinama drali njihove ui i oi zatvorenim.
A kada je sunce izalo, ljudi su ga ugledali kako se uzdie s desne
strane peine. I kada je sunce zalo, ljudi su ga videli s leve strane,
dok su se oni uvek nalazili negde izmeu.
Mislili su da su budni, ali su zapravo spavali.
A mi smo ih okretali na levu i desnu stranu.
Neki su govorili: Bilo ih je trojica, dok ih je etvrti uvao.
Drugi, usuujui se da nagaaju, rekli su: Bilo ih je petorica, a
esti ih je nadzirao.
Mada je bilo i onih koji su tvrdili: Bilo ih je sedmorica. Niko to
nije sa sigurnou znao.
Mi smo ih probudili, kako bi mogli meusobno da se preispituju.
Jedan od njih je progovorio: Ovde smo proveli dan ili jedan deo
dana. Drugi je kazao: Samo Alah zna koliko smo dugo ovde bili.
Najbolje bi bilo da nekoga od nas poaljemo u grad s ovim srebrnim
noviem. Moramo biti oprezni. Ako otkriju ko smo mi, kamenovae
nas.
Demiliga je onda izaao iz peine sa srebrnim noviem na svom
dlanu.
Kada je stigao do grada, shvatio je da se sve promenilo i da ne
razume tamonji jezik.

U peini su prespavali tri stotine godina, ali toga ak nisu bili ni

svesni. A neki tvrde da ih je bilo jo devetorica.
Jednog dana, Zlatno zvonce e se probuditi.
Napustie peinu sa srebrnim noviem na dlanu svoje ruke.
A kada stigne do grada, shvatie koliko se sve promenilo.

Renik
Allahu akbar. La ilaha illa Allah: Bog je veliki. Nema drugog boga
osima Alaha.
Ankahtu wa zawagru: rei koje se izgovaraju prilikom svadbene
ceremonije, a koje dotini par zvanino proglaavaju muem i enom.
Baba Taher: mistini pesnik iz prve polovine jedanaestog veka.
Svaki Persijanac zna da izrecituje neki od njegovih katrena o ljubavi i
smrti.
Eqra be-asme rabbeka alazi khalaqa el-qalam: itaj! U ime
Gospoda koga slavimo, naeg Tvorca, koji je stvorio oveka od obine
grudvice zgruane krvi Nauen je da koristi pero za pisanje. Ovo je
prva sura iz Korana koja je otkrivena Muhamedu. Gabrijel je nju doneo s
neba, i uprkos tome to je Muhamed bio nepismen, Gabrijel je od njega
traio da je proita. Nakon to je to uinio, Muhamedova misija je
zvanino poela.
Hafiz: srednjovekovni persijski pesnik (1326-90), ija se poezija
navodi kao sveti tekst i ui se napamet. Nijedno persijsko domainstvo
nije potpuno bez njegove poetske zbirke.
hekaya: stare persijske prie.
ibn: neiji sin.
jawid shah: neka dugo ivi ah.
Jomah Mosque (Dome damija): damija u kojoj se odrava
molitva petkom, jedna od najstarijih u Iranu.
Kahaf: poznata pria iz Korana. Izvesnom broju mukaraca koji su
progonjeni zbog svojih uverenja, utoite je pruila khaf, ili peina.
Iscrpljeni, oni su tu i zaspali. Kad su se probudili, po izgledu svoje brade i
kose shvataju da su ostarili. ini se da su spavali tri stotine godina.
Kazem Khan (Kazem Han): Kazem je ime jednog od
Muhamedovih sledbenika; khan oznaava plemia.
Khata (Hata): persijski naziv za Severnu Kinu, oblast iz koje su u

Iran doli mongolski osvajai. Mesecolika, ili mongolska, lepota je

postala arhetip u persijskoj poeziji. Ali ene za koje se vezuje pojam
khata (sa skoro istim izgovorom) jesu grenice.
Khatun (Hatun): gospoa
Khayyam: Omar Khayyam/Omar Hajam (1048-1122) na zapadu je
poznat uglavnom kao autor dela Rubaiyat i brojnih katrena.
Planina Lalehzar: nazvana po divljim crvenim tulipanima koji
rastu na planinskim padinama.
Mahdi: onaj obeani.
Trg Naqsh-e-Jahan (Nak-e Dahan): najstariji trg u Iranu.
Sadi: srednjovekovni pisac i pesnik (1213-93) ije hekayas
predstavljaju vrhunac persijskog jezika i knjievnosti. Njegova knjiga
Ruinjak moe se pronai, kao i Hafizova, u svakom persijskom
domainstvu.
Safron planina: nazvana po crvenim i utim cvetiima koji u jesen
prekrivaju itavu planinu.
Sayyid (sajid): Gospodin (termin za obraanje koji se odnosi na
potomke Muhameda).
sigeh: prema iitskom zakonu, mukarac moe da ima najvie etiri
ene. Ipak, doputeno mu je da uzima neogranien broj privremenih
ena, koje s njim sklapaju brani ugovor u irokom opsegu trajanja od
jednog sata do 99 godina. ene koje su sigeh nemaju nikakvo pravo na
nasledstvo.
Damija eik Lotfalah: jedna od najlepih damija u Isfahanu.

Napomene
Pesme J.C. Bloema i P.N. van Ajka je za ovo izdanje preveo Dejvid
Mekej. Pesnik Jan Slauerhof je svoju pesmu zasnovao na slinoj kineskoj
poemi Zlatni zvonii, koju je napisao Po u I. Citat Multatulija preuzet
je iz njegovog dela Maks Havelar, u prevodu Roja. Edvardsa, London: u
izdanju Pingvina, 1987. Pesma Rutgera Koplanda, deo serije pod
naslovom Pretpostavka, pozajmljen je iz njegove knjige Svet izvan
mene, u prevodu Dejmsa Brokveja, London: Enitharmon izdanja, 1991.
Beleka prevodioca Suzan Masotri: Odlomci iz Korana i iitskih
molitvenika nisu verne reprodukcije arapskih tekstova, nego su
prilagoene od strane autora. Stoga, trebalo bi da se slivate kao
prepriavanja, ili kao delovi teksta kojih se likovi priseaju, pre nego kao
direktni navodi.
elela bih da se zahvalim Dajani Veb za njene urednike savete i R. M.
Mek Glinu za pomo prilikom prepisa tekstova na farsi jeziku i njihovog
prevoda na engleski jezik.

1Tina je radila kod kue, krpei tkanine za tekstilni kombinat. Taj

posao joj je pomagao da se oslobodi vuice u sebi.